„Da li želiš da pričaš o tome? Ne moraš ako ne želiš.“ Skupivši kolena do grudi, Liza se naslonila na njega, obmotavši ruku u svilenoj haljini oko njegovog struka. Nikada pre toga nije mu bila fizički tako blizu, ne po svojoj želji. Met je zatvorio oči, izgubljen u njenoj toploti, njenom mirisu jasminovo i pačuli ulje tananom milovanju njene kose. Da li se ikada ovako osećao kad je bio sa Rakel? Ovako očajan zbog žudnje, ovako opijen željom? Ako i jeste, nije mogao da se seti. U stvari, u ovom trenutku jedva da je mogao i da se seti svoje žene. Kad je Liza progovorila, glas joj je bio tih ali odlučan. „Želim da pričam o tome. Potrebno mi je. Potrebno mi je da o tome pričam sa tobom.“ Posle toga, Met Dejli će se boriti da se seti svake pojedinosti te večeri. Liza je izlila svoju dušu pričajući o silovanju. Počela je uznemireno, glas joj se kolebao i bio nesiguran, ali je postajao sve sigurniji kako je njen strah prerastao u gnev. Ispričala mu je kako ju je taj čovek udario i gušio, prisiljavajući je da izvodi jezive, perverzne činove dok je Majls posmatrao. Kako je ona pokušala da se uzdigne, da odvoji svoju psihu od sramnih povređivanja njenog tela. Kako je sve to vreme znala da će taj čovek povrediti Majlsa, pa ipak, kako je bila preneražena, kako prestrašena kad je videla pištolj. Njene reči su bivale sve brže, grudva bola koja je dobijala na brzini i masi dok se kovitlala kroz celu, užasnu priču. Onda iznenada, bum, grudva se rasprsnula, njen bes je splasnuo, i suze su počele da teku. Jecala je u Metovom naručju. „Nije trebalo to da uradi. On je znao da ja nisam želela da on to uradi. Rekla sam mu da prestane, preklinjala sam ga! Ali šta sam ja mogla da uradim? Kakvu moć sam ja imala? Kakvu moć sam ja ikada imala?“ Udaljavala se od predmeta razgovora, njene reči su bile složena mešavina osećanja, deo tuge, deo besa i deo krivice. Taj poslednji deo je najviše mučio Meta, mada je znao da je uobičajeno da žrtve silovanja osećaju krivicu, kao da su na neki način i one odgovorne za to što im se dogodilo. Poslednje što je Lizi trebalo bili su inspektor Lju ili Deni Makgvajer, koji pokušavaju da je upletu u njihove nepotpune teorije. On je morao da je zaštiti od toga. Činilo se kao da je satima plakala. I Met je plakao zbog nje, zbog sebe, zbog surovog, izopačenog sveta koji dopušta da se takav užas dogodi nevinoj, divnoj ženi kao što je Liza. Negde tokom tog dugačkog, bolnog zagrljaja, pale su i poslednje barijere među njima, nestalo je svakog suzdržavanja. Met nije mogao da se seti ko je koga svukao ili ko je inicirao prvi poljubac. Jedino se sećao da se predao Lizi dušom i telom, prepuštajući se kao što se nikada do tada nije predao nekoj ženi. I Liza se njemu predala u potpunosti, njena potreba i žudnja u svakom deliću bile su silne koliko i njegova. Njihovo vođenje ljubavi je bilo divno. Ona je bila divna, svilenkasta i topla i neumorna. Vodili su ljubav pod zvezdama pored bazena, zatim u vodi. Onda ju je Met obrisao kao dete i odneo je u spavaću sobu i ona ga je preklinjala da to urade još jednom, i ponovo i ponovo. To je bilo najlepše od svega. Lizina želja, njena glad, bilo je to božanstveno iznenađenje posle toliko mnogo dugih nedelja snebivanja i neizvesnosti. Kao da je Met otključao vrata i neka potpuno drugačija žena je preuzela kontrolu nad Lizinim telom: seksualna, razuzdana, potpuno nesputana žena.
99