Otmica muskaraca

pozdravio s gazdaricom.

O, gospodine Gradimire! Dobro došli! Sve mi se danas činilo da ćete doći. Hoćete li opet na dvatri dana ili ostajete?

Ostaću malo duže odgovorio je staroj gazdarici koja ga je volela kao sina.

Vaša soba je u redu. Svakog dana smo je vetrili.

Da li je, slučajno, kupatilo toplo?

Baš smo ga naložili! Za četvrt sata biće toplo.

E, to je divno! Raspakovao je stvari. Izvinite, ništa vam nisam doneo. Pošao sam na brzinu.

Ostavite, šta da donesete. Pre ste mi doneli. Sad ću ja vama kafu!

Dohvatio je slušalicu i javio se direktoru i Todoroviću.

Hteo je da zapita direktora za Slañanu, ali nije imalo smisla.

Brzo se okupao i presvukao. Pogledao se u ogledalo.

Tako je preplanuo kao da dolazi s mora. Prvo će otići do njene kuće, pa posle svojima na Voždovac. Neće još da im se javlja da je došao...

Zamišljao je kako će biti iznenañeno Slañamino malo, slatko lice kad ga ugleda. Došao je do njene kuće, popeo se uza stepenice i zakucao na vratima. Niko se nije odazivao. Postajao je imalo opot zakucao. Kao da nikoga nije bilo unutra.

Nastojmik ga opazi.

Da li je kod kuće gospoñica Slañana Janković?

Oni su otputovali, gospodine.

Njega kao da poli hladan tuš.

A kuda su otputovali?

Na more... I ona i majka i brat.

Hvala vam.

Otišli su Gviidovoj porodici! Valjda je i Gvido s njima