Zvoncica&neky
„Uvek razmišljaš o biznisu.” „Kako inače da se domognem te povišice, stana s terasom i sićušnog psa koga mogu da nosim u tašni? Baš mi je drago što sam svratila”, dodala je dok su napuštale stan. „Kad sam došla, bila sam potpuno napeta i frustrirana, a sad mi se čini kao da se vraćam s dobro odrađenog časa joge.” „Namaste!” Rastale su se na pločniku, nakon čega je Džuli uskočila u taksi koji je već čekao pred zgradom zahvaljujući predusretljivom domaru. Rekla je šoferu da vozi ka centru i izvadila mobilni da proveri mejlove. Ništa od Luka. Zar je očekivala da će biti drugačije? Smisliće neki način da mu priđe, ali zasad je imala dovoljno poslovnih poruka da skrene misli s romantičnih problema. Odgovorila je svom asistentu, a potom i jednom klijentu koji je želeo da popričaju o nekoj slici. Bacivši pogled na sat, zaključila je da će biti najbolje da se odmah čuje i s dotičnim umetnikom, koji se nalazio u Rimu. Kad bi neki klijent stupio u pregovore, njen posao je bio da izdejstvuje najbolju pogodbu za sve tri strane - za galeriju, umetnika i klijenta. Ostatak vožnje provela je smirujući umetničku ćudljivost, i podstičući umetnički ponos i neophodnu dozu praktičnosti. Potom je predložila umetniku da popije nešto u čast predstojeće pogodbe, jer je verovala da može da ubedi dotičnog klijenta da kupi još jednu sliku koja mu je zapala za oko, ali ako to izvedu dovoljno vešto da on stekne utisak da će time napraviti dobar posao. „Moraš da kupiš boje”, promrmljala je sebi u bradu kad je prekinula vezu. ,,I moraš da jedeš. Zahvaljujući meni, uskoro ćeš postati bogataš... Gospodine Barnselere! Džuli ovde. Mislim da imam izuzetno dobru ponudu za vas.” Dok je ispredala svoju priču, pokazala je taksisti da stane na uglu i izvadila novčanik. „Da, upravo sam se čula s Roderikom. On je izuzetno vezan za Ekspres restoran. Rekla sam vam da je radio na tom mestu kako bi mogao da plati školarinu za umetnički koledž? Da, naravno... ali sam mu onda pomenula vašu reakciju na tu sliku, i onu drugu, Narudžbina spremna, iz istog serijala. Obe slike su fantastične i kad se posmatraju svaka za sebe, ali kad se izlože jedna pored druge poseduju neverovatan šarm i upečatljivost.” Platila je vožnju i izvukla se iz taksija, jednom rukom pridržavajući tašnu a drugom mobilni. „Pošto se Roderik opire ideji da razdvoji te slike, pokušala sam da ga nagovorim da ih proda u paketu, uz donekle prilagođenu cenu. Da budem iskrena, bilo bi mi strašno žao da neko drugi ugrabi tu drugu sliku - Narudžbina spremna, a naročito zato što čvrsto verujem da će vrednost Roderikovih dela u najskorije vreme značajno porasti.” Pustila je svog klijenta da se nakratko prenemaže, da joj objašnjava kako nije baš siguran, ali je u njegovom glasu pročitala da su već sklopili posao. On je želeo te slike. Sad je još samo trebalo da ga navede na zaključak da će time napraviti stvarno dobar posao. „Biću iskrena, gospodine Barnselere. Roderik ne želi da razdvoji te slike pa sigurno neće pristati da spusti cenu ako želite da kupite samo jednu. Ali uspela sam da ga ubedim da pristane na cenu od dvesta hiljada za obe - a sigurna sam da će, uz malo truda, pristati da još više spusti cenu, recimo na sto osamdeset pet hiljada, pa makar to značilo i da naša galerija prilagodi svoju proviziju da bi obe strane bile zadovoljne.” 178