Zvoncica&neky
„Pusti lek. Moram da siđem. Moram da vidim - gospode, deluješ tako umorno.” Spustila je šake na njegove obraze, zagledavši se u njegove iznurene oči. „Moram to da vidim, da se suočim s tim, da se uverim da je gotovo.” ,,U redu.” Žacnula se dok se izvlačila iz postelje. „Čoveče, znaš kad neko kaže da se oseća kao da ga je pregazio kamion? Sad shvatam da to nije običan kliše. Veruj mi, ne zazirem od lekova. Samo hoću jasno da sagledam stvari, bistre glave i bistrih očiju. A onda ćemo oboje da se nagutamo lekova i da se komiramo.” „Dogovoreno. Džuli i Luk su ostali ovde”, rekao je dok su napuštali sobu, oslanjajući se jedno na drugo. „U gostinskoj su sobi.” „Pravi prijatelji vredniji su od dijamanata. Džuli se umalo nije utopila u mojim suzama, moram to da priznam. I tebe bi mogla da zadesi ista sudbina, mada sam trenutno prilično stabilna.” Zastala je na vrhu stepenica i zagledala se ka prizemlju. Sve je u međuvremenu bilo počišćeno. Na podu više nisu ležale razbacane krhotine slomljenog stola preko koga je Džej tresnula punom težinom. Tokom zastrašujuće borbe, pod je bio prekriven slomljenom grnčarijom, smrskanim staklom i krvlju. Njenom, njegovom, Džejinom. Ali sad je sve najvećim delom bilo izribano. „Imala je i pištolj. Kad je upala ovde.” „Našli su ga. Rekla si već policiji da je imala pištolj.” „Jedva se sećam tog razgovora s policijom. Da li me je Voterstoun držao za ruku? Mislim da se toga sećam, kao kroz maglu.” „Da, jeste.” „Ali našli su pištolj? I odneli ga?” „Da. Bio je prazan. Ostala je bez metaka.” Začuvši napetost u njegovom glasu, Lajla ga uhvati za ruku dok su silazili ka prizemlju. „Vasinovo obezbeđenje očigledno ju je potcenilo. Ubila je dvojicu, uzela im pištolj i kola.” „Bila je povređena kad je stigla ovde. Srećom po mene. Mislila sam da nema potrebe da se bakćem oko unutrašnjih brava. Ispala sam užasno glupa.” „Bili smo nesmotreni. Ne sećam se da li sam podesio alarm kad sam otišao. U svakom slučaju, uspela je da isključi sistem i da stigne do tebe. A ja nisam bio tu.” „Ne smemo to da radimo.” Lajla se okrenu i položi šake na njegovo lice. „Ne smemo to da radimo sebi, nijedno drugom.” On prisloni čelo uz njeno. „Suzavac i tvoj obožavani lederman.” „Nisam mogla da smislim kako da upotrebim izolir-traku. Dupe sam joj pomerila, bar mislim, kad sam joj poprskala oči suzavcem. Nije trebalo da dolazi ovde, da pokuša da se obračuna sa nama. Mogla je da pobegne.” „Ali nije, valjda zbog ponosa. To ju je skupo koštalo. Fajnova i Voterstoun svratili su dok si spavala. Neće videti dnevnu svetlost, osim kroz rešetke, do kraja života. Ionako je besna na Vasina, tako da ga je u potpunosti ocinkarila. Već su ga uhapsili.” 331