Zvoncica&neky
„Da, pravac Italija”, složi se Lajla, skrenuvši pogled ka Džuli i Luku. „Možete li i vi da pođete?” „Ne znam. Nisam planirala slobodne dane, mada bih rado krenula s vama”, odgovori Džuli. „Ali ne znam šta bismo nas dvoje tamo radili. „Mogli bismo da pokrijemo veću teritoriju”, ukaza Eš. „Četvoro može da uradi više nego dvoje. Posle ovog danas, ne želim da Lajla bilo gde mrdne sama. To što umeš da vodiš računa o sebi”, brzo je dodao, preduhitrivši njen protest, „ne znači da to uvek treba da radiš.” „Da, bezbednost počiva u brojnosti. Možda bih uspeo da se organizujem”, zamišljeno reče Luk. Potom, pročitavši poruku u Ešovim očima - treba mi tvoja pomoć - odlučno zaklima glavom. „Da, mogu to da sredim. Džuli?” „Ja bih to mogla da iskoristim u poslovne svrhe. Da obiđem tamošnje galerije, da pogledam slike uličnih umetnika. Mogu da popričam s vlasnicima, da im to predstavim kao poslovnu posetu, a pošto sam nedavno sklopila par odličnih poslova, mislim da nema razloga da me odbiju.” „Odlično. Ja ću se pobrinuti za ostalo.” Lajla se okrenu ka Ešu. „Kako to misliš za ostalo?” „Moramo da odemo do tamo, da negde boravimo, da pročešljamo teren kad stignemo. Ja ću se pobrinuti za takve detalje.” „Zašto baš ti?” On spusti svoju šaku preko njene. „Zato što je on bio moj brat.” Shvativši da ne može osporiti tako jednostavan i iskren argument, Lajla mu nežno stisnu ruku. ,,U redu, ali ne zaboravi da sam ja stupila u kontakt sa Antonijom Bastone. Zato taj deo prepusti meni.” „Što znači?” „Kad stignemo tamo, kad se smestimo i ošacujemo teren, biće nam od koristi da dobijemo pristup u vilu Bastoneovih. To ću ja da sredim.” „Kladim se da hoćeš.” „Računaj na to.” „Mislim da ste nas ubedili. Sad moram da se vratim u pekaru”, reče Luk. „Ako vam više ne trebam.” „Sad mogu i sam.” Eš ustade sa stolice, skliznuvši šakom niz Lajlinu kosu. „Hvala ti. Za sve.” „Rekao bih i drugi put, ali se nadam da više neću morati da viđam rane tvojoj curi.” „Odlično si to obavio.” Lajla takođe ustade i priđe da ga zagrli. „Ako mi ponovo zatreba vešt i smiren vidar, znam kome treba da se obratim.” „Kloni se ludih žena s noževima.” Luk je poljubi u obraz, razmenivši još jednu prećutnu poruku s Ešom. „Otpratiću te do galerije”, rekao je Džuli. „I doći ću po tebe kad završiš s poslom.” Džuli nakrivi glavu. „Dobila sam telohranitelja?” „Izgleda.” 220