Винча
Фигурална уметност јавља се још у средњем и позном палеолиту, у оквиру првих организованих и специјализованих група ловаца на велике животиње, које су у Европи живеле пре више од 25000 година. Такав начин лова захтевао је знатно развијенију организацију заједница које су, осим великих сезонских логора и трајнијих станишта, оставиле за собом и прва уметничка остварења. Знатно касније, на Леванту и у Анадолији, у време између 11000. и 9500. године п.н.е., поново настаје фигурална уметност. Јавља се у натуфијенској култури, надомак источне обале Средоземног мора, у области око реке Јордана, и то као последица процеса седентаризације и специјализације, популационог раста и повећања броја насеља. Велики број индивидуа које живе на ограниченом простору изазива социјалне конфликте, па и потребу да се на њих одговори јасним разграничењем простора како на групном тако и на индивидуалном плану. Фигурална пластика, као што из овог угла изгледа, идеалан је додатак овим настојањима. Одлучујући тренутак у трансформацији фигуралне пластике везује се за прекерамички неолит А (PrePottery Neolithic A) на Блиском истоку (између 10500. и 9500. године п.н.е.), када се палеолитске фигуре, са погледом усмереним надоле, претварају у усправне фигуре, са главом управљеном навише. У овом периоду дефинитивно је формиран „стереотипни облик неолитске ликовности“, који је одредио потоњи развој фигуралне уметности (Hansen 2007). У следећој фази, прекерамичком неолиту Б (између 9500. и 8200. године п.н.е.), јављају се нови елементи, који су постали основа будућег развоја фигурина на простору од Леванта до Балкана. То су женске фигуре са рукама прекрштеним испод груди (сл. 51). У том тренутку појавили су се сви елементи представљања људске фигуре карактеристични за неолит, који су остали током целе те епохе. Фигурална уметност тако добија значај оних иновација које су, као и технологија глачаног камена, производња керамике или доместикација животиња и биљака, разграничиле два велика раздобља људске прошлости.
142