– Ја волим пекмез – рекао је. Узели смо целу теглу пекмеза и ставили је у очеву торбу. И векну хлеба. И кухињски нож. Пробудили смо се врло рано и чекали га. Куцнуо је на прозор опрезно, да не би пробудио старије. Искочили смо кроз прозор на улицу и кренули. Тек што смо изашли из града, затражио је хлеба и пекмеза. Доручковали смо и кренули даље. Попели смо се на једно брдо. Босоноги је рекао да је то ниско брдо и да он са њега није пољубио небо. Пешачили смо све даље и даље. Ја сам био уморан, а Босоноги је рекао да ће он и брат, ако ја цмиздрим, наставити даље сами. То ме је уплашило и ја сам рекао да никако нисам уморан. Попели смо се на неколико брда, али ниједно није било оно брдо. Пошто смо, да не бисмо залутали, најчешће ишли друмом, увече нас је стигао отац. Рекао је да неће да нас бије, ни Босоногог, и вратио нас је сву тројицу у град. Мама је плакала: – Казала сам да се не друже са Босоногим. Ујутру се Босоноги прикрао нашем прозору само на толико да нам каже: – Замислите, децо, одмах иза оног брда испред кога су нас стигли било је оно брдо, оно на коме сам пољубио небо! – Их, штета! – рекао је брат разочарано. Поподне смо кренули на море. Било је на своме месту. Помислио сам да нас је Босоноги слагао и да није запалио море. Али брат је мислио друкчије. – Питаћемо оца – рекао је. – Мени се чини да има неколико мора. – Тата, да ли има више мора или само једно? – Има много мора, а не само једно – рекао је отац. – Ето, видиш! Босоноги је запалио једно море, а то није ово; он је запалио неко друго море. Поверење у Босоногог је опет било успостављено и ми смо, при крају летовања, једва чекали да одемо кући и да кренемо с њим да пољубимо небо. Босоноги је, међутим, отишао у неки други град, тако да никада нисмо проверили да ли нас је онда слагао. Бранислав Црнчевић
9