www.knjizevnicasopis.com/broj-32
Сврљишки јав | Радослав Вучковић ИЛИНДЕН Илинден. Војводе видају ране. Бесни коњи њиском запараше сан, моме расплићу косе, преклињу дан да им сватовским јутро сване. Низ Вардар некрсти спалили села, из мука тмули васкрсава глас: у огњу је смрт, у огњу и спас, за расуте кости и трошна чела! И сину муња на тврдом длану, стеже песница, мишица плану; из ока прснуше спржени угарци. Запиташе зурле на пиринској страни, с Мечкин камена ударише тапани, Крушевом тешкото заиграше старци!
ПОМРАЧЕЊЕ, ПОНОЋ Отежалу земљу голем пламен лиже: у оцу заспало прошло и будуће. Устајале воде врели ветар бије: кроз памћење мутне реке теку. Помрачење ума замрачило небо: непознату наду деца у сну таје. У скровитом хладу јављају се жбири: све људско и мушко заклопила поноћ.
47