www.knjizevnicasopis.com
сласт куне. Мало затим се поново изгубио у шаренилу свих тих коса и груди, усана и бројева телефона. - Двадесетогодишња... Зеленоока... Аха... Још каже весела и комуникативна. - Блага сета му протрча преко лица. Није се усуђивао да позове, шта ако му задрхти глас, шта ако зазвучи невешт... Откуцао је поруку: - Здраво, да ли би дошла у мој стан? За коју цену? - или тако нешто, поруку је одмах избрисао и касније се никако није желео сетити како је гласила. Утом се трже. Помисли да је најпаметније да угаси телефон, истушира се и покуша да заспи. - Вероватно неће ни да одговори - промрмља у браду. Казаљке су биле гласније и спорије него иначе. Киша је поново почела и својим шумом притисла сумрачни видик зграда и крошњи. Слушао је како Миш преде и готово махнито испијао сок, чашу по чашу. Сетио се мајке, њених речи, поново деде на салашу међу житним пољима који је продао плац како би припомогао унуково студирање... Узео је огласе, исцепао их и бацио у канту. Тако неће падати у искушење да пошаље ону поруку на још неки број - као да се прекопута зграде није налазила трафика. Утом телефон задрхта и он га брзо дохвати заборавивши све малопређашње мисли. Кроз петнаестак минута је довршио сређивање собе и положио на сто договорену суму, готово цео студентски џепарац за тај месец. Искључио је и телефон како га, случајно, мајка не би позвала. Ускоро би требало да стигне. Трема и адреналин. Чари румене ноћи. Врачар, Нишка улица, приземље и први стан, лево. Неће ваљда да промаши. Зачуло се звоно. Усковитлао се, занемео, а онда, брзајући, отворио. И мук. А, да се само сетио да погледа кроз кључаоницу? Ма, да није ни уговорио глупи долазак! Сада све џабе. Дошла је. Убила. Казаљке све гласније... И све спорије... Киша. Слике су му плесале пред очима. Не, не плесале, играле у трансу! Уплакане, избледеле као старе фотографије. Осећао је потребу да протрља очи. Очигледо се нарочито спремила. Нарочито оскудно, таман у складу с приликом, не и с временом.
~ 90 ~