www.knjizevnicasopis.com
- И његове породице - додаде тихо госпођа Габи брзо се прекрстивши. - И његове породице - поновио сам као у неком бунилу. Окренух се ка прозору, сумрак се полако спуштао, лени мачак је спавао на његовом месту, Атила је пратио наш разговор. - Па отиђите сутра на гробље, сутра је субота, дан мртвих, ако хоћете ићи ћу и ја са вама: казала је госпођа Габријела. - Ово је први пут за толико година да сам заборавио на годишњицу... Није ми толико било за сестру, прошло је педесет година од њене смрти, растали смо се непомирени, њој тамо у Камаргу има ко упалити свећу јер наш најмлађи брат је жив и његова супруга је жива као и сва њихова деца и унучад. Јан Харади ми такође не би замерио, био је превише добар, превише наиван и честит човек, а његова Кати, е њој свећу палим само реда ради, зато што је њен гроб између два гроба људи које сам много волео. - Али, ти, Ели, како је могуће да сам заборавио дан твоје смрти? Ја сам заборавио, а Јанко није, а мени се увек чинило да сам те ја волео више... И поново се сетих брата и његове пуне куће и још неких рођака и пријатеља са којима сам некад био близак, а онда смо се разродили и разишли и сви су имали неког свог ко је био са њима или је остао иза њих, а ја немам никог. Имао сам некад , али смрт је била бржа. Зажалио сам што сам позавидео брату и другим људима који ми нису ништа били криви. Моја зла коб је била таква да сам доносио само несрећу онима који су ме волели. Да бих скренуо ток својих суморних мисли, упитах госпођу Габријелу да ли је закључала врата кад је пошла код сусетке. - Наравно, ја увек закључам врата и носим свој кључ са собом - рекла је она - Зашто ме то питате? Ништа нисам одговорио само сам одмахнуо руком. Напољу киша је поново почела да пада. И падала је дуго, дуго времена све док поноћ није минула. Спавали су слатким сном сви моји укућани и Атила птичар опружен поред камина који је сањао немирне снове, и папагај у својој крлеци
~ 87 ~