www.knjizevnicasopis.com/broj-36
сељачким народима владао, да сам славан из непознатог рода први сложио еолску песму у италске метре. У својим чувеним Писмима Хорације у неколико наврата спомиње литературу и стваралаштво. У Писму Августу просуђује о грчком и римском песништву: Најстарија су песничка дела у свакој врсти најбоља грчка, ако се истом вагом мере римски песници, није потребна дуга дискусија. Даље кроз историју књижевности, долазећи до Петрарке и Дантеа у хуманизму и ренесанси, види се да је Франческо Петрарка први помирио у себи паганство и хришћанство проналазећи споне у хуманости и моралу. Обраћа се читаоцима „што слушају из рима расутих звон.“ Даље, читаоци се сусрећу у Дантеовој Божанственој комедији са Вергилијем, римским песником коме се Данте обраћа са: „оче и учитељу”, а Хомера назива „краљем над песницима.“ Прескачући велики временски период, у којем је аутопоетички слој присутан, долазимо до Гетеовог Фауста у којем се он обраћа „лелујастим сенама” с којима му свиће „слика сретних дана”. Крајем XIX века, појавом Шарла Бодлера, Артура Рембоа, Стефана Малармеа и Пола Верлена, у Европи почиње да се пише другачија поезија. Бодлер је био први који је величао вредност симбола. Верлен их је употребљавао инстинктивно, а Маларме је створио метафизику да би их објаснио и оправдао. Ствараоци симболизма посветили су своје песме темама стварања, стиха, песника, боје вокала,
34