Irving stoun~žudnja za životom

Jednog kišovitog jutra, Ana Kornelija siđe rano u kuhinju i vide da peć već plamti, a Vincent sedi ispred nje nogu naslonjenih na rešetku, s upola dovršenom kopijom „Les Heures de la Jurnee" u krilu.

- O, sine, dobro jutro! - uzviknu ona.

- Dobro jutro, majko! - On je poljubi nežno u široke obraze.

- Zašto si tako rano ustao, Vincente?

- Pa, majko, hteo sam da radim.

- Da radiš?

Ana Kornelija baci pogled na skicu u njegovom krilu, a zatim na užarenu peć.

- A mislio si - da založiš peć? Nisi morao zbog toga da ustaješ.

- Ne, mislio sam na crtanje.

Ana Kornelija još jedanput pogleda crtež preko sinovljevog ramena. Ličio joj je na crtež koji je neko precrtao iz časopisa igrajući se.

- Zanimaš se crtajući razne stvari, Vincente?

-Da. On joj objasni svoju odluku i Teove pokušaje da mu pomogne. Nasuprot njegovom očekivanju, Ana Kornelija je izgledala zadovoljna. Žurno je otišla u trpezariju i vratila se s jednim pismom.

- Naš rođak, Anton Mov, je slikar - reče ona - i zarađuje mnogo novca. Pre neki dan primila sam ovo pismo od sestre, - znaš, Mov se oženio njenom ćerkom Jet, - i ona mi piše da Menher Tersteh kod Gupila prodaje za pet do šest stotina guldena sve što Anton naslika.

- Da, Mov postaje jedan od naših poznatih slikara.

- Koliko je vremena potrebno da se izradi takva jedna slika, Vincente?

- Kako kad, majko. Za neka platna potrebno je dva-tri dana, a za neka po nekoliko godina.

- Nekoliko godina! O bože!

Ana Kornelija se malo zamisli,pa onda upita: - Možeš li da naslikaš ljude tako da liče na sebe?

- Pa, ne znam. Imam nekoliko crteža gore. Pokazaću ti ih.

Kad se vratio, njegova majka je već imala na glavi malu belu kuhinjsku kapicu i stavljala je lonce vode na široku peć. Sjajne plave i bele pločice na zidu davale su odaji veseo izgled.