Iznenađenje mu je zatitralo licem. “Zašto je to onda bitno?” “Meni je bitno”, uporno sam nastavila. “Ne volim lagati – tako da bi ti bolje bilo da postoji dobar razlog zašto to radim.” “Zar mi se ne možeš samo zahvaliti i prijeći preko toga?” “Hvala ti.” Pričekala sam, zapjenjena i nestrpljiva. “Baš ne želiš popustiti, je li?” “Ne.” “U tom slučaju… nadam se da uživaš u razočaranju.” Šutke smo se mrštili jedno na drugo. Prva sam se oglasila, ne bih li se zadržala na temi. Bila sam u opasnosti da me smete njegovo srdito, veličanstveno lice. Kao da sam to pokušavala izvojevati pobjedu u borbi pogledima s anđelom uništenja. “Zašto si se onda uopće trudio?”, ledeno sam ga upitala. Zastao je, a njegovo zadivljujuće lice na tren je postalo neočekivano ranjivo. “Ne znam”, prošaptao je. I zatim se okrenuo od mene i otišao. Bila sam tako ljuta da mi je trebalo nekoliko minuta da se uspijem pomaknuti. Kad sam smogla snage da prohodam, polako sam otišla do izlaza u dnu hodnika. U čekaonici je bilo još neugodnije nego što sam se bojala. Kao da je svako lice koje sam znala u Forksu došlo onamo kako bi moglo buljiti u mene. Charlie mi je pritrčao; podigla sam ruke. “Ništa mi nije”, nadureno sam mu objasnila. Još sam bila srdita, nimalo raspoložena za priču. “Što ti je doktor rekao?”
63