194
Klod Levi-Stros
palminih oraha i mlečnobeli sedef rečnih školjki, i nastoje da postignu željeno dejstvo smenjivanjem tih dveju boja. Kao i svi ljudi, i oni najviše cene ono što poznaju; imaću, dakle, uspeha s crnim i belim. Žuto i crveno se kod njih često označavaju istom reci zbog promenljivosti boje urukua koja, prema kvalitetu i stepenu zrelosti zrna, varira od žutonarandžaste do jarkocrvene; crvena, ipak, uživa veći ugled zbog svog intenziteta i zato stoje to boja nekih poznatih i cenjenih zrna i pera. Što se tiče plave i zelene, te hladne boje su u prirodi predstavljene pre svega kratkovečnim rastinjem; time se može objasniti ravnodušnost urođenika prema njima i nepreciznost jezičkog izražavanja tih nijansi: u nekim jezicima, plavo je poistovećeno s crnim, a u nekima sa zelenim. Igle su morale biti prilično debele kako bi se mogao udenuti jak konac, ali ne suviše jer su perlice bile male. Što se tiče konca, tražio sam onaj jarko obojen, pre svega crven (Indijanci svoj boje urukuom), i grubo upreden, tako da se može opaziti zanatska izrada. Sve u svemu, naučio sam da se klonim robe slabog kvaliteta: boravak kod Borora me je prožeo dubokim poštovanjem prema urodeničkim tehnikama. Život u divljini podvrgava p r e d m e t e žestokim probama; koliko god to izgledalo paradoksalno, da ne bih izgubio poverenje primitivaca, morao sam nabaviti najbolje prekaljen čelik, staklo bojeno u masi i konac koji ne bi bio ispod časti ni sedlaru na engleskom dvoru. Ponekad sam nailazio na trgovce koje je oduševljavala ta egzotika po meri njihovog znanja. Pored kanala Sen-Marten, jedan proizvođač udica ustupio mi je po niskoj ceni sve najbolje primerke koji su mu preostali iz serija. Godinu dana sam nosao kroz šikaru više kilograma udica koje niko nije želeo jer su bile premalene za ribe dostojne ama zonskih ribara. Konačno sam ih se otarasio na bolivijskoj granici. Sva ta roba imala je dvostruku namenu: da služi kao poklon i kao predmet razmene sa Indijancima, ali i da obezbedi namirnice i usluge u zabitim područjima u koja trgovci retko zalaze. Kad sam pri kraju ekspedicije ostao bez sredstava, uspeo sam da produžim boravak za nekoliko nedelja tako što sam otvorio prodavnicu u jednom seocetu sakupljača kaučuka. Lokalne prostitutke kupovale su od mene ogrlicu za dva jajeta, i to ne bez cenkanja. Nameravao sam da provedem punu godinu dana u šikari i dugo sam birao oblast. Ne sluteći da bi rezultat mogao biti suprotan mom naumu, više željan da razum em Ameriku nego da produbim znanje o ljudskoj prirodi na osnovu proučavanja nekog posebnog slučaja, odlučio sam se za neku vrstu preseka kroz brazilsku etnografiju - i geografiju tojest daprokrstarim zapadni deo visoravni, od Kujabe do Rio Madeire. To je doskora bilo najneistraženije područje Brazila. Istraživači iz Sao Paula iz XVIII veka nisu zalazili dalje od Kujabe, jer su strahovali od
Nambikvara
195
pustoši predela i divljaštva Indijanaca. Početkom XX veka, hiljadu i petsto kilometara koj i su razdvajali Kujabu od Amazona i dalje su bili zabranjena zemlja, te je najjednostavniji put od Kujabe do Manausa ili Belema na Amazonu vodio kroz Rio de Žaneiro, a zatim na sever, preko mora i ušća reke. Tek 1907. godine, general (tada pukovnik) Kandido Marijano da Silva Rondon otpočeo je prodor na koji je utrošio osam godina ispunjenih istraživanjima i postavljanjem telegrafske linije od strateškog značaja koja je prvi put, preko Kujabe, povezala saveznu prestonicu s graničnim sedištima na severozapadu. Izveštaji Rondonove komisije, koji još nisu objavljeni u celosti, nekoliko generalovih predavanja, uspomene Teodora Ruzvelta koji ga jepratio najednoj od ekspedicija i, na kraju, ljupka knjiga mnogo žaljenog Roket-Pintoa (tada direktora Nacionalnog muzeja) naslovljena Rondonija (1912) pružali su oskudna obaveštenja o primitivnom stanovništvu ot krivenom u tom području. Ali, posle Rondonovog poduhvata na visoravan se vratilo staro prokletstvo. Nijedan profesionalni etnograf nije tamo zašao. Zbog toga je izgledalo tako izazovno pratiti telegrafsku liniju, ili ono s t o j e od nje ostalo, saznati ko su zapravo Nambikvare i, dalje ka severu, one zagonetne populacije koje je Rondon tek pomenuo, a koje posle njega niko nije video. Godine 1939, interesovanje koje je dotad bilo ograničeno na pri morska plemena i na velike gradove pored reka, tojest na tradicionalne puteve prodiranja u unutrašnjost Brazila, počelo je da se pomera ka Indijancima sa visoravni. Boraveći u plemenu Bororo, uverio sam se u izuzetan stepen prefinjenosti, na sociološkom i religijskom planu, onih plemena čija je kultura nekad smatrana vrlo grubom. Postali su dostupni i prvi rezultati istraživanjajednogNemca koga više nema: KurtaUnkela, koji je prihvatio urođeničko ime Nimuendaju i koji je, posle više godina boravka u selima iz grupe Ge srednjeg Brazila, potvrdio da Bororo nije usamljena pojava već pre varijacija na osnovnu temu zajedničku svim tamošnjim populacijama. Savane srednjeg Brazila su, dakle, gotovo dve hiljade kilometara ka unutrašnjosti nastanjene preživelim ostacima jedne izrazito jednorodne kulture; ona se odlikuje zjedničkim jezikom izdeljenim na dijalekte i relativno niskim nivoom materijalnog života koji odudara od vrlo razvijenog-društvenog uređenja i religijske misli. Možda bi u njima trebalo videti prve stanovnike Brazila, koji su bili zaboravljeni u svojoj šikari ili koje su, malo pre no što su otkriveni, potisnule u najsiromašnije predele neke ratoborne grupe neznanog porekla tokom svojih osvajačkih pohoda na obalu i rečne doline? Putnici iz XVI veka su svuda uz obalu nailazili na predstavnike velike kulture Tupi-Gvaranija, koji su nastanjivali i gotovo čitav Paragvaj i tok Amazona ocrtavajući isprekidan prsten prečnika tri hiljade