дан утисак паметне жене, која уме своје казивање кадгод засладити згодном пословицом или мудром реченицом“ /истакао М. Ш/. У пословицама је опстао и знатан број речи без одређеног значења (нијек, колађер, натрч, напрч, пестиш, цангуриј, цемпреш...), које у погледу граматичке форме могу припадати некој од познатих врста речи (именицама, глаголима и сл.), али обично чине категорију за себе. Њихово значење је могуће одредити једино контекстуално и уз помоћ Вукових коментара. Колико је тешко одредити значење неких речи у пословицама, показује и пример већ поменуте речи пестиш, која се јавља у пословици бр. 1661 (И једем и пијем, а пестиш ми је на уму). Вук је своју недоумицу у погледу њеног значења оставио у коментару („не знам ни сад шта је пестиш“), што је, можда и „припомогло“ да се истраживачима значење ове пословице отима до данас. Уосталом, није нимало случајно што се у Речнику српскохрватског књижевног и народног језика Српске академије наука и уметности пословице издвајају као посебан део одреднице. Тако „познатије пословице, које имају пренесено значење и које треба објашњавати, наводе се, код најважније речи /истакао М. Ш./, у засебном пасусу, сасвим на крају (тј. иза евентуалних израза) под ознаком „НПосл“. Ту се иза пословице као дефиниција даје њено објашњење. 3.
Лексичка слојевитост српских пословица
У вези с пословицама може се поставити питање о променама у животу речи. С развојем језика и друштва развија се и лексички фонд датог језика, што се испољава у приливу нових речи, али и одливу старих. Неке речи из пословица су за говорника савременог српског језика неразумљиве, тако да испрва затамњују значење одређене пословице, а касније блокирају њену комуникацијску функцију. Како примећује Ј. Кашић, „за представника савременог језика пословица Тешко упоћку на бабину оплећку не преноси никакву информацију јер су у њој две речи готово потпуно непознате носиоцима савременог језика (оплећак и упоћак)“. Сем застарелих речи (домуз, зауз, награисати, наруч, оје), оних локално обојених (голијен, бјелача, влачити, ђетић), речи које су везане за одређене професије и сл. (пришествије, сефте, 10