Друштво без младих

- Положај младих у Србији у најмању руку забрињавајући. - Више од трећине локалних самоуправа у земљи не издваја новац за младе. - Од приче како је препознат њихов положај младима сигурно неће бити боље. - Из године у годину пада поверење у институције о чему сведочи податак да ниједна није добила прелазну оцену. - Најслабије оцењене политичке странке, председници владе, Народне скупштине и државе. - На скали од један до пет патријарх Иринеј једини успео да добије просечну оцену од 2,4 док су сви остали испод двојке. - Најважнијим вредностима оцењени активно учешће грађана, солидарност, људска права, социјална, економска, правна и родна равноправност, заштита животне средине, породица и породичне вредности. - Наставља се раст евроскептицизма. - Педесет три одсто младих жели да се одсели из земље

Међународни дан младих, који се обележава 12. августа, сваке године је нова прилика да се скрене пажња на проблеме, културна и правна питања омладине, ученика и студената. Да то не би било само још једна у низу произвољних претпоставки потрудила се да покаже Кровна организација младих Србије која је, у оквиру активности поводом овог датума, представила Алтернативни извештај о положају и потребама младих у Србији у току ове године. Извештај као производ истраживања спроведеног у периоду од маја до јула у оквиру пројекта Глас младих у демократским процесима потврђује да је положај младих у најмању руку забрињавајући и поред тога што постоји солидан законодавни и институционални оквир оличен у Министарству омладине и спорта, Закону о младима, Националној стратегији за младе и различитим планским документима.

Податак да више од трећине локалних самоуправа у земљи не издваја новац за младе, а у тридесет одсто оних које су се одлучиле на овај корак износ не премашује 0,1 посто буџета, довољно је за закључак да је институционални оквир нефункционалан. Због тога је потребно више ресурса, капацитета, људи и политичке воље доносиоца одлука, да ови механизми функционишу јер само од приче како је препознат њихов положај младима сигурно неће бити боље. Позитивним помаком оцењује се податак да се, након последњих парламентарних избора, за место у Народној скупштини изборило двадесет осам младих што чини добру основу за веровање у могућност доприноса бољем положају генерације којој припадају.

Анализа порука које су младима послате током предизборне кампање сведочи да обећања знатно надмашују конкретне мере, али и да су млади

већински заинтересовани за политичка дешавања, знатно више у односу на претходну годину. Истраживање сведочи да се о њима знатно више информишу преко интернет портала и друштвених мрежа него путем телевизије, а међу темама за које показују већи интерес пре свега су оне које се односе на економска кретања, инвестиције, запошљавање, Косово и ситуацију региону, па тек онда спољну политику и нефункционисање демократије. Више од четири петине анкетираних потврдило је како им политички систем не омогућава да утичу на процес доношења одлука, што је један од разлога за искљученост и жељу за одласком из земље.

Више до половине младих редовно гласа на изборима, значајније више у београдском и региону Војводине него у другим, а број се повећава у односу на оне који не гласају а разлог за такву одлуку налазе у уверењу како немају

за кога јер су сви политичари исти и не раде у интересу грађана, него у личном интересу. За разлику од ранијих иустраживања видљив је пораст броја оних који верују политичарима, али је и даље драстично више оних који не верују. Интересантним се чини и податак да је степен поверења значајно већи међу мушкарцима него међу женама.

Забрињава што из године у годину пада поверење у институције о чему сведочи податак да ниједна није добила прелазну оцену. Најбоље су оцењене војска, Црква, канцеларије за младе и Министарство омладине и спорта, а значајан пад у односу на претходне године доживела је полиција. Резултати истраживања показују да су најслабије оцењене политичке странке, председници владе, Народне скупштине и државе. Нешто веће поверење у институције имају млади од петнаест до деветнаест година, а осврт на ин

ституције потврђује степен поверења у личности које их воде. У таквим околностима на скали од један до пет једини је патријарх Иринеј успео да добије просечну оцену од 2,4 док су сви остали испод двојке, а најслабије рангиран министар одбране Александар Вулин. Тек нешто мање од половине анкетираних верује да је демократија најбољи облик владавине, двадесет одсто се не слаже са тим а, и поред малог повећања поверења, и даље забрињава проценат скептичних. У том контексту треба посматрати уверење нешто више од половине анкетираних да је Србији потребан јак вођа и лидер кога ће народ следити, што је контадикторно у односу на ставове о демократији. Млади од петнаест до деветнаест година већински сматрају да је Србији потребан јак лидер или вођа, а они са вишим степеном образовања драстично мање. У демократију више верују жене, млади из београдског и региона Војводине много мање у то него њихови вршњаци из осталих делова земље, а најважнијим вредностима оцењени су активно учешће грађана, солидарност, људска права, социјална, економска, правна и родна равноправност, заштита животне средине, породица и породичне вредности. Различити погледи приметни су у области положаја жена у друштву, и док се оне осећају дискриминисаним мушкарци то нису препознали као проблем.

Индикативним се оцењује податак да на појам Европске уније негативно реагује чак четрдесет један одсто анкетираних између петнаест и тридесет година, али и податак да се наставља раст евроскептицизма. Безмало половина младих не подржава улазак Србије у Европску унију, трећина подржава, а све је више оних који верује да јој није место у овој асоцијацији. Подршка чланству нешто је

израженија у Београду, док су млади у другим крајевима земље знатно скептичнији по овом питању. У том контексту треба посматрати уверење четвртине младих о бољем животу кад би Србија била део Европске уније, исто толико који сматра да би било горе и десетак процената оних који сматрају да се ништа не би променило.

Разлог што Србија још није постала чланица Европске уније посматра се у светлу недовољне спремности да призна Косово као самосталну државу, и да се одрекне добрих односа са Русијом, али и због тога што није спровела неопходне реформе а не испуњава ни критеријуме демократије и владавине права. И док један део младих сматра да је Европска унија творевина која се распада, и неће дуго опстати, њеним вредностима оцењују се могућности путовања, боље могућности за посао, веће зараде, квалитетније образовање и боља заштита људских права. Број младих који сматрају да се у креирању политике треба ослонити на Русију приближава се трећини, петина даје предност Европској унији, тринаест одсто Кини а само два Сједињеним Америчким Државама.

Аналитичари указују на став тридесет шест одсто младих како Србија треба да настави рад на повлачењу признања Косова, док двадесет одсто предност даје раду на помирењу Срба и Албанаца као услов за касније решавање питања статуса. Незнатно више од петнаест процената сматра да Косово треба признати након испуњења услова да изменом територије српско становништво живи у оквиру Србије, а само 5,6 да треба признати Косово као независну државу.

Млади су већински противе уласку земље у НАТО, безмало три петине није ни за то ни за било какву сарадњу,

који проценат више од петине не оспорава могућност сарадње а само шест одсто подржава улазак.

Истраживање сведочи да је телефон доминантни уређај за информисање, а следе лап топ рачунари и телевизија. Мање од четвртине анкетираних је признало да се информише ређе од једном недељно, а тридесет одсто да то чини тек неколико пута. Највише младих гледа програме Радио телевизије Србије, Н1 и Прве, а предност дају филмским каналима и документарним програмима.

Незапосленост је један од највећих проблема младих а иако се од 2014. број незапослених из ове категорије становника смањује, што би се могло оценити као добар резултат, нема много разлога за радовање због промене начина на који се закључује о стању у овој области. Најбоља потврда је то што се назапосленима не сматрају

особе које имају било какав уговорни однос, ма колико он трајао. Иатраживачи указују на велики број незапослених из редова младих који нису обухваћени статистиком Националне службе за запошљавање, али и значајан број оних који сваке године одлазе у иностранство. Све указује да незапосленост остаје примарни проблем младих без обзира што званична статистика показује да се број незапослених смањује.

Позитивним у односу на претходна истраживања оцењен је податак да се у годинама кад излазе из процеса образовања смањује разлика између запослених мушкараца и жена. Анализом одговора на постављена питање долази се до закључка да најмање незапослених има у београдском и региону Војводине, али и да се ставови младих из ових средина по овом питању знатно разликују од вршњака из других делова земље.

Пословима које обавља задовољно је тек петина анкетираних, а нешто мање од половине признаје да су углавном задовољни. Преовладава уверење да је приликом запошљавања на првом месту зарада, а тек након тога могућност напредовања у служби. Довољном платом за нормалан живот оцењен је износ између шездесет пет и осамдесет хиљада динара, а да се разликује од региона до региона сведочи податак да је у онима где се лакше долази до посла граница подигнута на осамдесет до сто хиљада. Иако највећи број младих зарађује мање од педесет хиљада динара месечно није занемарљив број оних који су задовољни да уопште раде, јер виде како је тешко доћи до посла иако не омогућава примања довољна за пристојан живот. Велики број анкетираних сведочи да су за проналажење посла важнија

лична и продична познанства, чланство и активизам у политичким партијама него образовање. Поражавајућим се оцењује уверење да књижица политичке странке значи много више од онога шта знају, па није чудо што педесет три одсто младих жели да се одсели из земље, а податак да је број нешто мањи у односу на претходну годину резултат је тренутне ситуације изазване пандемијом корона вируса, затвореним границама и повратком великог броја људи у земљу. Примарним разлогом за одлазак оцењена је могућност достојанственог живота, вишег стандарда и већих шанси за запошљавање, док преостале на останак у земљи мотивишу патриотизам, породица и пријатељи. Најпримамљивијом дестинацијом за одлазак оцењене су земље западне Европе, што је у супротности са ставом који подстиче евроскептицизам, па се узрок таквом

стању тражи у начину представљања европских интеграција, његовој политичкој злоупотреби и манипулацији процесом на дневнополитчком нивоу зарад стицања политичких поена.

Иако је за нијансу порасло задовољство младих образовним системом већина је и даље незадовољна, јер нескладу у односу на тржиште рада сведочи податак да шездесет два одсто младих није запослено на позицијама за које су се школовали, нешто више од трећине верује да ће се запослити брзо након завршетка студија, а највећи број да им неће много користити знање које су стекли. Због тога је деведесет три одсто спремно да, док не нађе адекватан у струци, ради друге послове што руши стереотип о томе како млади не желе да раде и да нису спремни да се преквалификују како би дошли до посла. Шездесет три одсто је потврдило спремност да се преквалификује уколико на тржишту рада не постоји потреба за њиховим профилом, што се оцењује забрињавајућим за младе људе у процесу образовања.

Међу анкетиранима доминирају ставови да је систем високог образовања дискредитован лажним дипломама и фантомским приватним факултетима, па немају подстицај да уче због система вредности у коме се више добија новцем и политичким познанствима него знањем. Додатни разлог за одлазак из земље је уверење да се њихово знање знатно више цени у иностранству.

Уз подсећање на драстичан пораст броја младих који верују у мали утицај на процесе доношење одлука, анкетирани потврђују како нерадо желе да буду активисти у протестима политичких партија, јер немају поверење у њих. Упркос томе седамдесет одсто је спремно да потписује петиције и чешће учествује на политичким трибинама. Већина младих из категорије анкетираних не зна да постоје закони о младима и волонтирању што сведочи да нису довољно упознати са правима и могућностима које су им на располагању.

Тридесет осам одсто младих признаје да је било изложено дигиталном, шездесет четири одсто физичком или вербалном насиљу, осамдесет два посто је било сведок неке врсте насиља а седамдесет посто то није спремно да пријави. Дискриминацији је било изложено три петине учесника анкете, а који проценат више од трећине било жртва насиља мотивисаног неким личним интересом. Најчешћим узроцима

за настанак насиља оцењени су породични односи, друштвени односи који га промовишу, свеопшта ситуацију у друштву, лоша казнена политика према насилницима, одсуство и пад друштвених вредности, национализам и национална нетрпељивост. У исто време приметно је повећање броја оних који сматрају да употреба насиља може бити оправдана, а тридесет одсто таквих представља број који може да забрине.

Уз тридесет шест одсто оних који су се исказали као пушачи, и четрнаест одсто који тек по који пут запале цигарету, деведесет четири је бар једном конзумирало психоактивне супстанце међу којима предњаче кафа и алкохол, следе марихуана и канабис а забрињавају проценти оних који су пробали друге дроге.

Истраживаче је посебно интересовао однос младих према пандемији корона вируса, а подаци из периода од марта до маја сведоче да је изолација на њих утицала различито, подједнако и добро и лоше. И док се доминантном оцењује забринутост за породицу и будућност, посебно лошим је оцењен однос државе према ситуацији у којој се нашло становништво. Док значајан број младих сматра да су мере током ванредног стања биле строге колико је потребно, лошим је оцењена комуникација државних органа са грађанима. Уз потврду да је више од половине мера било јако лоше највеће поверење уживали су лекари укључени у борбу против пандемије, нешто мање они из Кризног штаба а озбиљно неповерење изражено је према медијима, председницима државе и владе.

Истраживање још једном потврђује тезу о лошем положају младих у земљи што је повод за педесет три препоруке доносиоцима одлука и субјектима омладинске политике. Од младих се очекује да прочитају извештај, а од новог мандатара да у експозе укључи конкретна решења за побољшање положаја ове категорије становништва који у овом тренутку није адекватан. Општи закључак наводи на потребу да, уместо флоскуле да су млади садашњост или будућност, буду дефинисане конкретне мере и јавне политике које реагују на овакво стање. Изостанак повећава страх да ће Србија, уколико за њих нема ништа конкретније од општих места и приче како ће некад бити боље, постати друштво без младих. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић