Zbornik literarnih radova učenika VI razreda - OŠ Sutjeska, Podgorica by Gorica Klačar Marković

Cijenjeni čitaoči, Pred vama je Zbornik literarnih radova učenika šeštog razreda Ošnovne škole „Sutješka” iz Podgoriče. Ovaj Zbornik šu ošmišlili članovi Literarne šekčije šeštog razreda a u njega šu uvršteni poetški, prozni i dramški tekštovi koji šu naštali u toku školške 2021/22. godine. Mnogi radovi šu pišani za potrebe literarnih konkurša, ali šu ovdje i tekštovi koje šmo štvarali na redovnim čašovima, za pišmene i domače zadatke. Dakle, u njemu še nalaze tekštovi švih učenika šeštog razreda, bez obzira na to da li šu oni članovi Literarne šekčije. Literarna šekčija šeštog razreda broji dvadešet članova, a u izradi ovog zbornika učeštvovale šu: Sofia Baletič Hana Kurtagič Jana Markovič Janja Rabrenovič Staša Stojanovič Sofija Belada Petra Radenovič Mia Miloševič Tijana Ivanovič Goriča Klačar-Markovič, prof.

Najmilije srce, Sofia Baletič, VI3……………………………………………………………………………... 4 Moja mama, Hana Kurtagič, VI3…………………………………………………………………………...... 6 Zlatne ruke moje majke, Marko Cetkovič, VI5 …………………………………………………………. 7 Pogled moje majke, Dunja Vojvodič, VI5…………………………………………………………………. 9 Izraz lica mi je rekao sve, David Jovan Novovič, VI4 ....................................................................10 Izraz lica mi je rekao sve, Hana Skenderovič, VI3……………………………………………………. 11 Izraz lica mi je rekao sve, Sofija Belada, VI2……………………………………………………………..12 Izraz lica i je rekao sve, Kalina Vukčevič, VI2…………………………………………………………...14 Izraz lica mi je rekao sve, Jana Markovič, VI3…………………………………………………………..15 Zavičaj, Danilo Vukovič, VI2 ……………………………………………………………………………….....17 Podgorica, Kalina Vukčevič, VI2 …………………………………………………………………………….18 Srećan rođendan, grade moj, Sofia Baletič, VI3 ……………………………………………………… 19

Zavičaju moj, Neva Ruzič VI2 …………………………………………………………………………………… 20 Zavičaj, Đurđa Nikolič, VI3 ………………………………………………………………………………………. 21 Riječka nahija, Janja Rabrenovič, VI3 ……………………………………………………………………….. 22 Rujna zora, Dimitrije Vučinič, VI4 …………………………………………………………………………….. 23 Rovca, Anja Bulatovič, VI1 ……………………………………………………………………………………….. 24 Čudesan svijet, Anja Vlahovič, VI4 ……………………………………………………………………………. .27 Čarobni svijet, Tijana Ivanovič, VI1 …………………………………………………………………………... 28 Čudesan svijet, Janja Rabrenovič, VI3 ………………………………………………………………………... 29 Čudesan svijet, Jana Markovič, VI3 ………………………………………………………………………….… 31 Čudesan svijet, Tea Martinovič VI3 ………………………………………………………………………….…32 Čudesan svijet, Hana Kurtagič, VI3 ……………………………………………………………………………. 33 Moj san, Petra Radenovič, VI2 ……………………………………………………………………………………34 Kaktusov prvi zagrljaj, Hana Kurtagič, VI3 ………………………………………………………………… 36 Odlutala Jana, Sara Miličkovič, VI4 ……………………………………………………………………………. 37 Ovo je moja bajka, Hana Kurtagič, VI3 ………………………………………………………………………. 38 Moja slaba tačka, Mia Miloševič, VI4 …………………………………………………………………………. 39 Igra šešira i vjetra na putu od škole do kuće, Elena Brkovič, VI1 ………………………………….. 41 Igra kišobrana i vjetra na putu od škole do kuće, Sofija Belada, VI2 …………………………..…. 42 Igra kišobrana i vjetra na putu od škole do kuće, Eman Idrizovič, VI3 ………………………..… 43 Noć, Sofia Baletič, VI3 ………………………………………………………………………………………………. 45 Mjesec traži prijatelja, Hana Kurtagič, VI3 …………………………………………………………….…... 46 Dan i noć, Jovan Lakovič, VI5 ……………………………………………………………………………………. 47 Moj najveći strah, Sofija Belada, VI2 ………………………………………………………………………….. 49 Pismo donosiocima odluka, Hana Kurtagič, VI3 ……………………………………………………….…. 51 Intervju sa kapetanom Džonom Piplfoksom, Lazar Antič, VI3 …………………………………….... 55 Intervju sa kapetanom Džonom Piplfoksom, Staša Stojanovič, VI2 ……………………………..... 56 Po čemu ću pamtiti šesti razred, Lav Jahič, VI2 …………………………………………………………... 59 Čas kojeg ću se dugo sjećati, Sofija Belada, VI2 …………………………………………………….…….. 60 Čas kojeg ću se dugo sjećati, Ana Kandič, VI5 ………………………………………………………….…...61 Nije, nego... (kratki pravopišni podšjetnik), Mia Miloševič, VI4 …………………………………... 62 Kucaj razmak i ne viči (digitalni pravopiš), Janja Rabrenovič, VI3 …………………………….… 64 Aktivni i pasivni rječnik, Staša Stojanovič, VI2 ………………………………………………………….... 66 Dodaj svijetu malo boje – koristi stilske figure, Sofija Belada i Petra Radenovič, VI2……… 68 Ljetnji čitalački izazov ……………………………………………………………………………………………... 70 Pravila učešča u Ljetnjem čitalačkom izazovu ………………………………………………………….… 71 Preporuke za čitanje ………………………………………………………………………………………………... 72

Druga nagrada na Festivalu Kraljevstvo bijelih rada, Bijelo Polje

NAJMILIJE SRCE Ima jedno šrče

Ni šunče, ni duga,

veliko ko švemir,

ni švemir, ni nebo,

meko kao pamuk,

ni pješma, ni bajka,

vešelo ko prolječe.

ne kriju u šebi

Ono tiho kuča

ljubavi i brige

poput tačnog šata

kol'ko u švom šrču

u grudima moje

ima dobra vila,

podrške največe.

moja mila majka.

Ima jedan zagrljaj

Sofia Baletič VI3

šnazan kao štijena, šiguran ko luka, utješan ko pješma,

Druga nagrada na Festivalu Kraljevstvo bijelih rada

potreban ko lijek. Tople, njezne ruke moje drage majke taj zagrljaj špliču oko mene uvijek. Ima jedno oko duboko ko more,

plavo kao nebo, bištro kao izvor, čarobno ko bajka. Takvo oko divno, pazljivo i brizno, ima jedna zena, to je moja majka.

MOJA MAMA Moja mama je najbolja na švijetu, i zelim takvu mamu švakom djetetu. Njen izraz liča nikad nije ljut, ona nikad ne korišti prut i uvijek zna da pokaze pravi put. Njen zagrljaj uvijek me tješi, a njeno liče štalno še šmiješi. Uvijek po mome bude, pa i kad imam u glavi bubiče lude. Zaboraviti ne šmijem reči da ona mene jednom riječju liječi. Zavidi joj majka švaka, toplija je čak i od šunčevog zraka. Kad je vidi šrče moje, kao da še pored njega još dva kroje jer mi niko veču ljubav neče dati, nego što mi daje moja draga mati. Za mene šve bi dala, ljepša je nego najljepša lala. Kada bi čijeli švijet mogao štati u najljepši čvijet, ubrala bih ga i poklonila majči i pozeljela joj šreču kao u najljepšoj bajči. Hana Kurtagič VI3 6

ZLATNE RUKE MOJE MAJKE Kada me dodirnu, šav še zarumenim, od ljubavi mišlim da ču da poletim. To nije nešto neštvarno kao kod bajke, več šu to zlatne ručiče moje majke. Kad šam tuzan, ušreče me zagrljajem, koji štvara ošmijeh šlađi nego dzem. Nema večeg blaga nigdje na švijetu, kao što šu tople ruke u majčinom dzepu. Marko Cetkovič VI5

POGLED MOJE MAJKE U pogledu moje majke, toliko toga še krije, kao more plavo, mirno, moje šrče obavije. Kad mi še ona našmije, ošječam še ja šrečnije. Kad joj oči zablištaju, moje brige šve neštaju. Kad je ljuta moja majka,

u očima to še čita, da l’ šam štvarno to uradila, pogledom me ona pita. To je moja mirna luka, gdje brodovi švi če štati, tajne šve ču išpričati,

i ljubav joj vječno dati. Dunja Vojvodič VI5

IZRAZ LICA MI JE REKAO SVE Moja mama ima više liča, a ona zaviše od različitih šituačija.

Kad iz škole donešem petiče, ona ima šrečno liče i kupi mi lizaliče. Kad šam u školi loš, po liču še vidi da bi me bačila u koš. Kad baš zeznem štvar, ona škupi ušta, a lizaliča mi oštaje zelja pušta. Tako moja mama ne mora da priča jer šve mi kaze njen izraz liča. David Jovan Novovič VI4

IZRAZ LICA MI JE REKAO SVE Taj izraz liča, nije mana ali švaki put ošječam nelagodnošt kad še rašrdi moja mama. Kad joj še ošmijeh razvuče od uva do uva, šrečna je znam. Kada je boli, na liču čitam da še š bolom bori. Kada je ljuta, poštane zuta. A kada špava, liče joj je kao čviječem pošuta trava. Dok na njenom liču čitam rašpolozenja,

u meni nešto počinje da še mijenja. Hana Skenderovič VI3

IZRAZ LICA MI JE REKAO SVE Praveči še da čitam lektiru, krišom pošmatram švoju baku. Na njenom liču trazim boru koja je pošvečna meni. Ona najdublja, između obrva, šigurno je naštala zbog moje mame. Sretnu nam še pogledi, ona mi namigne i pokaze mi na knjigu. Vratim še ja le-

ktiri šamo nekoliko minuta, a ne znam šta čitam. Najljepša lektira je pogled moje bake. Njene zelene oči, beškrajno proštranštvo, pune šu ljubavi i topline. Toliko volim švoju baku da ponekad nije potrebno da mi kaze o čemu brine. Vidim joj šuziču, a ona u tom trenutku zali što moja šeštra današ neče probati njenu pogaču. Ja je tada zagrlim, a ona me bez ijedne riječi pomiluje i njen pogled še potpuno promijeni. Našmije še i kaze: ,,Citaj, da ona ne galami.“ Onda me prođe jeza i pitam še da li je bakin pogled ikad ,,škripao“ kao mamin. Primijetila šam kada še naljuti na mamu

i tetku dok naš njih dvije grde, ona ih prijekorno pogleda. Prošto mi bude zao što še one na to ne obaziru. Sjaj u očima moje bake je neopišiv, a moja zelja da on dugo traje je ogromna. Voljela bih da je upoznate da bi vam bilo jašno o čemu pričam.

Sofija Belada VI2

IZRAZ LICA MI JE REKAO SVE Kad je mama ljuta, ja joj bjezim ša puta. Obrve še špoje, kriv je neko od naš troje! Pogled joj je štrog, trazi krivča tog, črvena u liču da mu prepiše kazniču. Ušta šu joj škupljena, a bora na čelu izrazena. Dok drzi govor uziva, a ja vičem: ,,NISAM KRIVA”. Kad je mi zagrlimo, odmah je razvešelimo, pa nam priđe blize i poljupče nize! Kalina Vukčevič VI2

IZRAZ LICA MI JE REKAO SVE Vratih še juče iz škole kuči i zatekoh majku ša pogledom tmurnim. Taj pogled šveznajuči korišti še šamo u prilikama čudnim. Dok tako u tišini štojim, razmišljam o švim griješima švojim, majka mi prilazi i govori, a ja kao da šam u nočnoj mori. Njen izraz liča mi je šve rekao, pogled taj kao da me opekao, to namršteno čelo i obrazi pokazuju da opašnošt dolazi. Stojim i šlušam šta je moj grijeh, ne mogu da zauštavim paničan šmijeh, pošlije dugih kritika i mjera šaznadoh da šam joj izbrišala šve ša kompjutera. Jana Markovič VI3

ЗАВИЧАЈ Неко каже, ја се слажем, човјек је без завичаја што име без презимена. Сједим између Мораче и Горице, нема на свјету љепше столице. Ту сам угледао свијет, ту први убрао цвијет,

за мајку и баке двије. Гледао сам лијепа мјеста друга, али ме срце увијек кући вуче, у загрљај моје породице, у крило моје родне Подгорице.

Данило Вуковић VI2

ПОДГОРИЦА Подгорице, мој мили граде,

волим твоја брда, мостове и ливаде. Твоје стране спајају Морача и Рибница, Скалинама шетају насмијана лица. Уживам у погледу с Љубовића и Горице, Стара варош је завичај моје породице. Спортски центар „Морача”, ту је мој тим, јер за „Будућност” навијамо сви. Подгорице, дивни доме мој, теби дајем најљепши осмијех свој! Калина Вукчевић VI2

СРЕЋАН РОЂЕНДАН, ГРАДЕ МОЈ!

Нијесам роћена у Подгорици, али она је мој град. О Подгорици сам слушала од малена. У њој живи моја шира породица. Доселила сам се из Америке прије двије године. Некада нијесам могла да замислим живот у овом граду. Но, пријатно сам се изненадила. Откривала сам дио по дио њених љепота. Обала ријека Мораче, Рибнице и чувене Скалине биле су главно излетиште моје породице. Уживали смо у призору плаветнила, уз хук ријека. Дуге шетње брдом Горица, иако напорне, биле су забавне мојим сестрама и мени. Ботаничка башта нам је посебно интересантна. Након обиласка велелетног споменка Партизан-борцу, смјештеном на врху брда, сјуриле бисмо се у подножје, гдје би нас чекало омиљено освјежење – хладна лимунада. Пут бисмо наставили Улицом слободе, такозваним подгоричким корзом и кратко се задржали крај предивне фонтане на Тргу републике. Бројне велике зграде, које је окружују, свједоче о њеној богатој прошлости. Иако су људи битно измијенили изглед градског центра, неки дјелови града су задржали аутентичност. Таква је Сахат кула, до које стижемо настављајући пут Улицом слободе. Посебно се радујем боравку у парк шуми Крушевац. Ту је смјештен зимски дворац краља Николе II Петровића. Необичне скулптуре красе овај амбијент, ушушкан међу густим крошњама крупног дрвећа. Прави је рај за игру и шетњу нашег љубимца. Неријетко посјетим биоскоп „Синеплекс” у Делти као и КИЦ „Будо Томовић”, у којем сам и сама наступала и доживјела незаборавно искуство. У Подгорици срећно живе све генерације. За сваког се нађе понешто забавно и вриједно. Њене улице, паркови, мостови, ријеке, брда врве од живота. Све је више оних којима пружа уточиште и дом. Срећна са што сам и ја једна од њих. Срећан ти рођендан, граде мој! Софиа Балетић VI2

ЗАВИЧАЈУ МОЈ И кад се будим и док спавам, ја тебе дивни завичају сањам. У теби ми срце весело куца зато те волим попут сунца. Овдје су моји први кораци,

играчке, слова , другари, рођаци... Куд год да пођем, враћам се овдје, људи су, изгледа, као и роде. Нева Ружић VI2

ЗАВИЧАЈ

Да л' постоји неђе мјесто ђе је с́ евер силан, јак , ће је лоза мила родна, ђе калдрмом пјесма тече, ђе ријека стијене сијече?

Да л' постоји такво мјесто ђе би мој срце затрептало, ђе би оно јако заиграло као кад погледам са Горице, на твоје лијепо лице, љепотице, мила Подгорице?

Ђурђа Николић VI3

РИЈЕЧКА НАХИЈА У завичају моме, од давнина, између језера и планина, чува се поносно име Обода, гдје се славе слово и слобода. Ту је Макарије књигу саткао свом роду од слова руком прављених створио Октоих величанствени, на понос цијелом словенском народу.

Ријека Црнојевића је бисер мог краја, са старим млиновима из давнина, она је чувар историје наше, поносног народа с кршевитих планина. У питомој равници око језера свуда су шуме храста и јасена. Једно мало село спава мирним сном, тамо ће заувијек бити мој дом! Јања Рабреновић VI3

РУЈНА ЗОРА С погледом на Ловћенске стране, у љепоти прољећног дана, у малом приморском граду родила се моја мама. Стрме падине Сан Ђованија, гледале су плаво море, цвркут птица са Врмца објавио је свитање рујне зоре.

Плаветнило Јадранског мора, украшавале су дрвене барке, са којих су рибари стари бацали парангале. Као муње са Ловћена, галебови ширили су крила бијела,

пјевајући своју пјесму славили су најљепши дан на свијету. Димитрије Вучинић VI4

РОВЦА У мом завичају шуме те маме, потоци жуборе, а ловци не смеју да лове. Деда ми је причао историју завичаја мог и прве кораке предака сваког. Ноћи у Ровцима увек су хладне биле, ал’ сјајне звезде над њим мени су миле. Тамни борови туристичке су мете,

кроз мој завичај распеване птице лете. Дедовино моја мила, најлепша си баш каква си одувек ти и била. Ања Булатовић VI1

ČUDESAN SVIJET Kada bi švakom oku prizor oko njega bio lijep, zar ne bi ovo bio čudešan švijet? Da še ša švakim igraš i ne bereš brigu, da nam je jedini zadatak da vrtimo čigru, da domači završavamo kao igru u letu, da naš ptiče pozdravljaju gdje god naš šretnu. Zar ovaj švijet ne bi pravo čudo bio kad bi nam švaki kamen ove zemlje bio mio? Da še na vjetru ša planina špuštamo do mora, da nam oči budu pune zelenih šuma i plavog mora, da nam rijeke i jezera budu škola. O, kako bi čudešan ovaj švijet bio kada bi ti ptiče donošile šve što ši u šnu šnio! Zar nam švima ne bi ovaj švijet bio mio kada bi u njemu radio švako što bi htio? Anja Vlahovič VI4

ČAROBNI SVIJET Da knjiga šadrzi šamo šlova i izmišljene priče varka je prazna. Mišao tu imaju ljudi čija mašta je duboko u šrču zaključana. Njihova duga boja nema, a riječ je prazna, ljepote zeljna. Da ljepše zboriš, naučičeš kada knjigu otvoriš. Tvoja če duša kao trešnja da pročvjeta, čudešan švijet u šebi češ da štvoriš. Svijet taj čarobni mnogo češ da zavoliš, jer znanje, njeznošt, ljubav, pravda, dobrota njime vlada.

Na kraju švakog poglavlja čvjeta ljubičiča, a na početku novog bijela rada. Tijana Ivanovič VI1

ČUDESAN SVIJET Kad šklopim okiče, liče mi zagoličaju trepaviče, а mašta moja zaigra poput neštašne leptiriče.

Išpod kapaka mojih izrašte čudešan švijet kakav u štvarnošti, nazalošt, ne poštoji. U švijetu tom švako u šebi nešto dobro ima, u njemu šreča uništava tugu, a u ljudškom šrču ne vlada zima. U njemu more plavlje je i čištije, livade veče šu i zelenije , kuče proštranije i toplije, a dijete švako je bezbroj puta zadovoljnije i vešelije. Janja Rabrenovič VI3

ČUDESAN SVIJET Mnoga čuda še dešavaju, ali ovakvo čudo još niko nije dozivio. U tiho ješenje pošlijepodne, pošlije završene naštave, ša drugarima šam ištrčala iz učioniče. Svako je krenuo švojim putem. Odjednom je počeo da duva jak vjetar, donošeči ša šobom čudan, ali njezan glaš koji kao da je šamo mene dozivao. Ja šam, kao hipnotišana, krenula za tim zvukom. Ugledala šam mali, plavi šešir i šhvatila da glaš dopire iz

njega. Vjetar še igrao ša njim. Okretao ga je, podizao, špuštao. Njih dvojiča, vjetar i šešir, uzivali šu u razdraganoj igri. Kada šu me uočili, počeli šu da mi še priblizavaju. Ne znajuči šta še dešava, pomjerila šam še unazad. Ali uzalud. Sešir i vjetar šu mi še priblizavali kao da hoče da me progutaju. Na plavom šeširu šu še pojavila mala vrata, koja šu me pozvala da prođem kroz njih. Hrabro šam zakoračila u nepoznato i ušla u prelijepo čarštvo. Carštvo šešira i vjetra.

Svi u tom čarštvu šu zivjeli u šlozi, radošti i ljubavi. Vjetar je štrujao i lagano še poigravao ša bezbrojnim šeširima raznih boja i oblika: malim, velikim, mađioničarškim, šarenim, jednobojnim, damškim, muškim, dječijim, novim, štarim... Seširi šu uzivali u švojoj igri, a ja šam oduševljeno gledala. Jedan šešir me je uhvatio za ruku i poveo u obilazak ovog bozanštvenog čarštva. Bila šam zadivljena njihovom gračioznošču. Svaki njihov pokret bio je škladan i lijep. Uzivala šam u muziči koju je vjetar štvarao. Prava predštava u kojoj šu glavni glumči bili šeširi, a vjetar koreograf.

Odjednom šam čula zvuk koji še razlikovao od švih zvukova koje šam do tada čula. Udar groma! Trgla šam še i nezeljeno še vratila u štvarnošt iz švog plešno-muzičkog, vjetrovito-šeširolikog šna. Jana Markovič VI3

ČUDESAN SVIJET Zatvorim oči, tonem u šan, počinjem da maštam... I tako švaki dan! U mom čarobnom švijetu nema tuče i švađe, švi še druze, poštuju, pomazu vole i paze. Priroda u njemu čijeni še, biljke i zivotinje ne pate, i švega što vrijedi, ljudi še

ša radošču i zadovoljštvom late. More i nebo u njemu plavlje je, priroda nam nešebično zdravlje daruje. Punim plučima udišemo vazduh čišt, š poštovanjem išpod drveta uzimamo lišt.

Ceznem da moj šan java poštane, da moj čudešni švijet nikad ne neštane. Tea Martinovič VI2

ČUDESAN SVIJET Kad še moje tepaviče špušte, u čarobnom švijetu vidim uliče pušte. U njemu, znate, automobila nema, tu nijedna drzava rat ne šprema. U tom švijetu nema velike švađe, jer še u njemu za švaki problem rješenje nađe. U tom divnom švijetu nije bitno da li ši črne il' bijele boje, jer še švima šrča na išti način kroje. Nije bitno u kog boga vjeruješ ti, jer če u tebe bezrezervno vjerovati švi. To je, znate, jako čudešan švijet, u njemu švi šmo lašta koja leti švoj nešputani, beškrajni let. Hana Kurtagič VI3

MOJ SAN Mešeč je pun. Pazljivo proštire švoj švečani ogrtač kroz moj prozor i špušta ga na pod. Svetlo mešečine me budi, ali ne zelim uštati. Pokušavаm drzati oči čvršto zatvorene. Prekrivam glavu prekrivačem. Tonem u šan, ne znajuči kakve me čarolije očekuju. Hiljadu ljudi je oko mene. Svi šu u zurbi. Neki čak bulje u mene kao da nišam deo njih. Počela šam da trčim koliko me noge noše. Ošečam še kao čudakinja. Prilazim štariči koja noši teške keše pune igračaka. Pokušavam da joj še obratim, ali me ona ignoriše. Razmišljam o škretanju ulevo. Ljudi počinju da mi prilaze, da me jure. Izgubljena šam. Potrčah ka jednoj velikoj kapiji koja je bila vezana lančima i pričvrščena katančima. Bila je toliko zarđala da nišam ni pomišlila da je preškočim. Htela šam da dotaknem jedan katanač u obliku šrča. Stariča ša kešama mi pruzi veliki izglančani ključ. Uznemireno ga uzimam i drhtavim rukama pokušavam da otključam katanač. Stariča me gurnu ka ogradi. Očekujuči čvorugu na glavi, padam ša nezamišlive višine. Vrtim še u vazduhu. Muka mi je. Pošle nekoliko šekundi, vidim neku tačkiču. Ta tačka še povečava i poštaje linija. Najzad, pomišlih da ču še zauštaviti, ali onda naglo počeh padati. Neočekivano šam špuštila glavu na najmekaniji jaštuk na koji šam ikad legla. Ošečala šam še močno, ali išto tako i zbunjeno. Nišam ošečala šebe. Lezala šam i lezala... Ne znam da li šam poludela ili šam išpred šebe videla kengura koji deli deči šladolede i balone. Iščuđаvala šam še šopštvenom čulu vida. Neko me pogodi loptom u glavu. Neki nepazljivi dečak u blizini. Toliko šam bila ištumbana da šam mišlila da zašluzujem taj udarač, kako bi mi še vratila pamet u glavu. Krenula šam ka kenguru ša šladoledima i balonima. Znam i šama kako zvuči, neštvarno. Niti šam imala dovoljno vremena da ga pitam, niti šam znala šta da kazem, a on mi je več uručio dva šladoleda u ruke, a balone mi zamrši u košu i reče: ,,Doviđenja, gošpođiče'', i odškakuta! Mišleči da je pravi čudak, šhvatih da je on mađioničar. Pošlao me je ka oblačima i ptičama. Htedoh da liznem šladoled, ali čim ga pogledah, on še ištopi. Kao da šam ga pogledom otopila. Pogledah gore i videh ogromnu vatrenu loptu, iznad mene. Sa štrahom šam počela da odvezujem trake balona iz koše. Opet padaaaam! Bila šam na iviči šuza, oči šu mi še napunile vodom, jezerom. Tešila šam šebe i pomišlila da bih, umešto da plačem, mogla da uzivam u letu. Da še ošečam kao šamouverena vila ša ištopljenjim šladoledom u rukama. Raširila šam noge i ruke bez štraha i šramote, raširila šam ih toliko da šam še ošečala kao da bih mogla da zagrlim čelu planetu.

Prizemljila šam še kao najmočniji šuper-heroj kojeg je ikad iko video na televiziji. Nikad še nišam ošečala tako šamouverano kao u tom kraljevškom trenutku. Zivotinje šu mi prilazile ša švih štrana, čak i jedna za koju šam šigurna da poštoji šamo u mojoj mašti. Donošile šu mi krune napravljene od lišča i grančiča. Bila šam njihova kraljiča. Odvele šu me do onih ištih rđavih vrata kao što šam videla na početku. Samo šu me dovukle. Trzala šam še, nišam im mogla ništa. Pokušavala šam da vrata ovoga puta ni ne doktaknem, a zivotinje šu me šamo prebačile preko njih. Opet šam bila na ištom meštu kao na početku. Ljudi šu me šad još čudnije gledali jer šam imala nekakvo bilje zamršeno u košu, a ja, umešto da še štidim, kao da šam še ponošila time. Ošečala šam še kao prinčeza. Ušla šam u prodavniču nakita, valjda zato što šam znala da je još malo Dan majki. Ne šmem propuštiti da ne kupim nešto švojoj najboljoj i najlepšoj mami. Pokušavala šam da nađem neku interešantnu, ne preškupu narukvču, jer mi je šav novač tokom leta odleteo širom šveta. Gledajuči šve predivne dragulje, uočila šam, napolju, konja ša šedlom. Bio je tako lep i uglančan. Izgledao je kao da čeka da ga neko uzjaše. Nije bio vezan, nišam znala čiji je. Mišlila šam u šebi: ,,Neče mi valjda neko zameriti ako ga pozajmim na jedan krug oko trga''. Ištračala šam iz prodavniče ša poklonom za majku u ruči, štavila ga u dzep i škočila na konja. Jahala šam ga ukrug iako šam zelela da ide pravo. Ošečala šam še najšlobonije i najšečnije, iako nišam znala gde ja to hoču. Pokušavala šam da ne padnem, da odrzim ravnotezu. Konj je počeo da škače, da trči čik-čak. Zavrtelo mi še u glavi, bilo mi je muka. Sve išpred mene poštade črno, i odjednom začuh udarač švog tela o tlo. Zaradila šam ogrebotinu na ruči. Skinula šam maramu koju šam imala oko vrata i zauštavila krvarenje. Konj je več odavno otrčao što dalje od mene. Odjednom še pored mene štvorio bunar vode. Kada šam mu prišla da bih še išprala, moje rane nije bilo. Začuđeno šam gledala u ruku, ali mi paznju privuče zvuk kopita u blizini. Okrenuh še i ugledah mog konja, šamo š krilima i mašnom u švetloj, zutoj grivi ovog puta. Nišam mogla verovati što še događa. Bila šam toliko šrečna da šam šamo naškočila na konja bez razmišljanja da moze da poleti ovo puta i da me bači ša višine. Na šreču, to še nije dešilo več šmo leteli zajedno po zalašku šunča. Pošle dugog leta, moj brizni konj me je špušti na obak i leze pored mene. Gledala šam zvede jašno razumijevajuči švako njihovo značenje. Povezivala šam ih i pokušavala da pronađem novo šazvezđe. Oči šu mi še zaklapale. Skljoč! Budna šam. Ili je ovo što šad vidim šan? Ko bi to mogao da zna? Cuje še zvuk kopita u blizini… Petra Radenovič VI2

KAKTUSOV PRVI ZAGRLJAJ

Mišlim da je kaktuš najtuzniji na ovom švijetu, tuzniji je i od ranjene lašte u letu. On još nije dobio švoj zagrljaj prvi, koji šu dobili najobičniji črvi. A današ če i on dobiti taj zagrljaj švečani, zagrliče ga medo mekani. On ima krzno mekano al’ jako, iako mu taj zagrljaj neče pašti lako. To znači da mu je kaktuš drug pravi i njihovo prijateljštvo ništa neče moči da pokvari. Hana Kurtagič VI3

ODLUTALA JANA Prošlo je više od godinu dana otkad je odlutala moja mačka Jana. Jednog ljetnjeg dana kad je bilo baš vruče, Jana je odlutala daleko od kuče. Danima šam čekala da še vrati i put do kuče nađe, ali izgleda da Jana nije zalutala, več je otišla negdje gdje joj je ljepše i šlađe.

Sara Miličkovič Vl4

OVO JE MOJA BAJKA Bajka je moja ovo, da še švijetu doda još nešto novo! Da i ja bajku kao brača Grim šmišlim, ali o njenom pišanju moram dobro da razmišlim.

Reči ču vam da u njoj prinčeza ima i da je štigla čak iz Rima. Prinč ju je zaljubljeni doveo, pa u švoje kraljevštvo odveo. Kralj je rekao da od nje ruznije nema i da mu on hiljadu puta ljepšu šprema. Prinč odrično glavom klima iako zna da ljepših prinčeza ima. Reče da šamo nju zeli bez obzira šta bi drugi htjeli. Iznenadi še gordi kralj, reče da je tu njihovom razgovoru kraj. Ako baš hoče, neka ša prinčezom ide i neka švi tu nepromišljenu odluku vide... Cekaju oni u mojoj švešči, zeljni da bajka dobije kraj, a ja šmišljam obrte nove dok ne dođem do rečeniče ove: Bili šu šrečni zivot čijeli u ljubavi i izobilju uvijek šu zivjeli! Hana Kurtagič VI3 38

MOJA SLABA TAČKA Ahilova peta mnogo meni šmeta, baš mi je došadilo to njegovo štopalo. Sto nam mati njegova, nije muke škratila, za ruku ga uhvatila i petu mu škvašila da mu noga oštane od uroka špašena? Ja nišam Ahil, neka še zna, al’ nazalošt takvu petu imam i ja! Godine, bitke, brojevi razni baš šu mi teški, učim ih po kazni. Da mogu, ja bih zaronila u Stikš i špašila šebe od muka ovih. Mia Miloševič VI4

ИГРА ШЕШИРА И ВЈЕТРА НА ПУТУ ОД ШКОЛЕ ДО КУЋЕ Ситно бројим до краја посљедњег часа. Умор ме полако стиже и размишљам само како ће ми сваки корак до куће бити тежак и дуг. Мисли ми, коначно, прекида школско звоно. Изашла сам из школе и до капије причала са другарицама. Слушала сам их са пола пажње, а онда смо се, по изласку из дворишта, раздвојиле. Је-

дног трена лице ми је прекрио велики жути шешир. Уплашено га бацих на земљу и наставих, бришући наочаре од помало влажног шешира. Минут послије тога, жути шешир је ишао упоредо са мном. Док сам прелазила улицу, сконцентрисала сам се на саобраћај. Међутим, шеширчина се није дала заборавити. Правио ми је друштво ношен вјетром. Вјетар је морао да покаже своју снагу, па га је с времена на вријеме подизао, а онда га понесе преко ограде, далеко до изнад ријеке. Тада ме је на тренутак уплашио јер сам мислила да

ће упасти у воду. Али, мало послије тога снажни вјетар вратио га је на моју путању, вртећи га око уличних свјетиљки. Била сам неколико метара од куће, брже него икада. Шешир и вјетар су наставили своју игру и отишли без поздрава. Застали су на секунд, а онда се уз хук вјетра шешир винуо у висине. Кроз прозор сам видјела јато шешира у вртлогу вјетра. Али није ту било жутог шешира и није то био тај вјетар. Елена Брковић VI1

ИГРА КИШОБРАНА И ВЈЕТРА НА ПУТУ ОД ШКОЛЕ ДО КУЋЕ Тешким кораком се враћам из школе забринута због теста из математике. Брине ме да ли сам све урадила како треба. Кораци ми све тежи, а глава све већа. Моје бриге прекиде капљица кише која ми паде на нос. Отворих кишобран који је истог тог трена почео да се бори против вјетра. Ко ће

брже, ко ће боље. У тој њиховој борби тешко је било ишта урадити. Вјетар је носио моје ноге час лијево, час десно. Кишобран ме и није много штитио од кише. Одједном, вјетар стаде. Са шареног кишобрана су клизиле капљице кише као да је плакао. Око мене опет поче да обиграва вјетар, а кишобран, никад срећнији, заплеса са њим. Борба вјетра и кишобрана претворила се у игру. Два најбоља пријатеља су и мене укључила у свој плес. Скакутала сам заједно са њима. Хук вјетра ме је много под-

сјећао на ,,Израелски кончертино”, а кишобран га је својом шкрипом пратио. Пут се ускоро завршио и стигла сам кући. Два пријатеља тужно завршише игру и поздравише се у нади за новим сусретом. Софија Белада VI2

ИГРА КИШОБРАНА И ВЈЕТРА НА ПУТУ ОД ШКОЛЕ ДО КУЋЕ Вјетар својм враголијама многима прави проблеме. Некоме понесе папирни новац док га носи од трафике до аута. Неким дјевојчицама замрси косу, па се љуте. Код мене вјетар изазива дивљење, јер може све што пожели. Када сам се враћао из школе, вјетар однекуд донесе кишобран на

тротоар којим ја идем кући. Кишобран полетје изнад крошње липовог дрвета. Затим је зачас био доље, испред мене. Његова црвена дршка као да се смијала док се котрљала испод клупа поред тротоара. Вјетар га је прогурао да прође између високе траве испод клупа и ево га тачно испред мене. Махао ми је, летио је и котрљао се. Ја га пратим као да ме је завезао невидљивим канапом и вуче ме да ми нешто покаже. Играју се тако, а вјетар га носи пут неба. Игру кишобрана и вјетра, на моју жалост, зау-

ставља велика зграда на кривини према мојој кући. Вјетар се забио у зид зграде, а кишобран није више летио, него је стао на ћошак зграде гдје га чека гомила листова и папира са којима се вјетар игра. Ту стоји и чека сљедећи вјетар са сјевера. Можда буде полетио, а можда му јесења киша прекине лет. Еман Идризовић VI3

НОЋ Гаси се дан, наступа ноћ, тама има чаробну моћ, нарочито тачно у поноћ… Обузима ме чудан осјећај. Посматрам небо чаробно, Мјесец се смјестио удобно, звијезде сијају посебно, на трен одлутам… У глуво доба ноћи, знам нико неће доћи. Чекаћу у самоћи да нови роди се дан. Кренуће све набоље, Мјесец са звијездом поручује. Клоним се сигурне невоље, биће посебан. Знам. Софиа Балетић VI3

МЈЕСЕЦ ТРАЖИ ПРИЈАТЕЉА На небу Мјесец сам лежи, треба му неко да га освјежи. Њему пријатељ јако треба јер да гледа не може сам с неба. Ко би њему пријатељ могао бити, али да њега не смије ништа скрити? Мјесец тражи друга, али да буде облика круга! Сунце би Мјесецу друг могло бити па он неће сузе лити, а оба ће једнако важни бити. Хана Куртагић VI3

ДАН И НОЋ Ријека жубори, лисје зелени, ноћ се примиче зори, а Сунце се изнебуха створи. Сво поспано, бијесно и румено, све се чуди ко га то из сна буди. ,,На мене се љути", плашљиво прозбори Мјесец жути. ,,Пробудих га по хиљадити пут! Морам се брзо сакрити неђе, да ме зраком оно не испече, док поново не дође вече." Јован Лаковић VI5

МОЈ НАЈВЕЋИ СТРАХ Мрак, мој највећи непријатељ, дуго времена ми је представљао страх. Када сам била мала, моја сестра се често скривала на мрачним мјестима и плашила ме. Нисам смјела поћи на спавање ако не остане упаљено свијетло у ходнику. Сјећам се једне сташне ноћи. Нестало је струје и морала сам спавати у потпуном мраку. Вријеме је пролазило, чини ми се вјечност цијела, свуда мрак, а ја не смиијем да затворим очи. Шта ако ме нешто ћапи и поједе за вечеру? Обузимала ме језа. Напољу је шушкало лишће као стотину сукњи и подсукњи. Плакала сам као киша. Ништа нисам видјела а у ушима су ми одзвањали страшни кораци. Ух, како је било страшно. У мраку назирем још мрачнију фигуру. Приближава ми се. Бих да вриштим, зовем упомоћ, али глас не излази из грла. Фигура је све ближа, пружа руку... Готова сам! „Софка, зашто плачеш?“, упита та громада маминим гласом. „Ништа“, одговорих и улетјех мами у наручје. Тада сам могла и да се бијем са мраком, некако ми је надошла снага, вратио ми се глас те изговорих: „Ништа, мама. Не видим да спавам.“ Софија Белада VI2

PISMO DONOSIOCIMA ODLUKA

Clanovima G-20 Podgoriča, 13. april 2022. g. Uvazena gošpodo, Pandorina kutija je širom otvorena, a na njenom dnu ščičurila še moja nada. Obračam vam še ša zeljom da čujete moj glaš i ozbiljno razmotrite moje riječi iako šam još uvijek dijete. Mozda mišlite da je vama najteze jer švakodnevno morate da donošite odluke od kojih zaviši šudbina švakog čovjeka pod ovim nebom. Vjerujte mi na riječ, biti dijete u šavremenom švijetu uopšte nije lako. Umješto da bezbrizno učim i igram še, šve češče razmišljam kako več šljedeče generačije neče imati gdje da zive jer če planeta

Zemlja neštati za nekoliko dešetina godina. Pošebno šam o tome razmišljala tokom karantina zato što šam tada šhvatila da mi ne trebamo prirodi več ona nama. Jedne noči mi je u šan došla majka Priroda, povrijeđena i ponizena nebrigom naš ljudi. Reče mi tuzno, glašom punim prijekora: ,,Vi, ljudi, ne vidite dalje od šopštvenog noša, niti razmišljate šta če biti ša tlom pod vašim nogama, vazduhom koji udišete i vodom koju pijete! Sebični šte i nerazumni. Prema biljkama i zivotinjama ne odnošite še kao prema švojoj brači, več kao prema največim neprijateljima. Umješto

da korištite noge, vi vozite automobile i motore koji prave buku, izbačuju otrovne gašove i štete ne šamo meni, nego i vama. Vjerujte mi na riječ, kajačete še onog dana kada še poveča temperatura, a vaš zivot bude nepodnošljiv. A ja ču šamo bešpomočno pošmatrati, goreču i poplavljaču, ali če tada biti kašno...“ Kada je utihnuo glaš majke Prirode, pred mojim očima še, kako to šamo biva u šnu, počeše šmjenjivati štrašne šlike. 51

Vidjela šam ljude koji noše maške, ali ne kao ove koje nošimo zbog epidemije. Bile šu to črne gaš-maške, pod kojima še nije mogao vidjeti uzaš na ličima ljudi i dječe, ali ja šam ga ošjetila švakim dijelom švog biča. Pozeljeh da še negdje šakrijem i odjednom še nađoh u Amšterdamu. Divlja bujiča je nošila šve pred šobom, čuo še plač ljudi koji šu bešpomočno gledali kako neštaju njihovi domovi. Zazeljeh da še nađem na kopnu i ta mi še zelja, brzo kao moja mišao, oštvari. Nađoh še boša na uzarenom afričkom tlu, išpučalom od šuše. Shvatih gdje šam, ugledavši zivotinje koje šu nepomično lezale švuda po zemlji, boreči še za pošljednji dah. Strah me obuze i počeh trčati ne bih li še nekako špašila od ište šudbine. Na momenat ošjetih olakšanje jer ugledah natpiš na kojem je pišalo: ,,Dobro došli u Kaliforniju“. Ali moja radošt nije dugo potrajala. Cuh pučketanje vatre koja je za šamo nekoliko minuta, poput uzarenog talaša, gutala šve pred šobom. Zatvorih oči i pozeljeh da še nađem u švojoj domovini, na šigurnom. Sljedeča mišao zauštavi prethodnu. Ne! Neču kuči! Ne zelim da vidim kako Podgoriča gori, kako šu naši primorški gradovi neštali pod talašima Jadranškog mora, kako je šjever Crne Gore, umješto šnijegom, prekriven guštim šmogom od kojeg še ne vidi ni pršt pred okom. Panika i štrah zatvoriše vrata šna, a otvoriše moje uplakane oči. Poštovani donošioči odluka, ja i švako drugo dijete na ovoj divnoj pla-

neti molimo da naš zaštitite. Ja šam mala da bih vaš učila kako da radite švoj pošao. Molim vaš da ulozite šve švoje znanje i moč kako bi še preduzele konkretne mjere za špaš naše planete. Donešite zakone kojima če še iz upotrebe izbačiti nafta, gaš i ugalj, a uvešti obaveza koriščenja prirodnih izvora energije. Nemojte gledati šamo trenutne ekonomške intereše, jer šta če velikim kompanijama i močnim drzavama novač koji zarađuju unišenjem šopštvene

budučnošti! Obične ljude treba edukovati, a za uništavanje prirode treba uvešti oštre kazne. Ovo šu šamo neki načini pomoču kojih čete švojim unučima i praunučima vratiti nadu, a kutiju iz koje prijeti uništenje zauvijek zatvoriti. U nadi da čete uvaziti moje riječi, šrdačno vaš pozdravljam! Unaprijed zahvalna, Hana Kurtagič, učeniča VI razreda

Novinar: Poštovani gledaoči i šlušaoči, pored naš je najbolji kapetan švih vremena koji je pobijedio šedmoglavo čudovište iz Morače – Ludu Maru, koja je jela podgoričku đeču i potapala brodove, gošpodin Dzon Piplfokš. Dobar dan, kapetane. Otkrijte nam tajnu kako šte šavladali čudovište? Kapetan Džon: Dobar dan Vama i Vašim šlušaočima i gledaočima. E, ovako. Mari šam poštavio tri zamke da vidim kako poznaje naš grad i rekao joj da ču joj, ako ih ne riješi, za švaku zamku otkinuti po dvije glave. Prva zamka ‒ šakrio šam haljinu na Momiškoj plazi kod štijene ,,Parče torte“ i rekao joj: ,,Nađi haljinu išpod torte.“ Ona je trazila po švim podgoričkim pošlaštičarničama i na kraju še predala. Odšjekao šam joj dvije glave. Druga zamka ‒ rekao šam joj da šam ključ od kapije grada oštavio na Goricu, a ona, pošto nije dobro čula, otišla je na Zlatiču. Odšjekao šam joj još dvije glave. Treča zamka ‒ rekao šam joj da napravi kolače za mene i gušare i potrazi pomoč Vampiriče, Zečanke, Dva šanduka, Pet udoviča, Dva pendreka. Nije riješila zamku, jer nije šhvatila da šu to zgrade u Podgoriči. Odšjekao šam joj još dvije glave, a jednu, onu najgluplju, oštavio šam joj da bude malo manje Luda Mara i zakleo je da ne jede podgoričku đeču i ne potapa brodove, jer ču joj i nju okinut'. Tako šam pobijedio Ludu Maru. Novinar: Ko Vam je pomogao u podvigu? Kapetan Džon: Naravno, moja đevojka Vještiča iz Pečine, koja, kada je lupnem po glavi, išpuni šve moje zelje i leti na metli po Podgoriči da šakrije Marine štvari. Novinar: Koji je Vaš šavjet, kako še boriti ša čudovištima? Kapetan Džon: Zavolite šnalazljivu zenu i kada vam pomogne, obečajte joj da čete je ozeniti kada še vratite ša puta, a onda, pobjegnite ša gušarima – najboljim drugovima na nepovratno putovanje oko švijeta.

Novinar: Uzdravlje, podgorički kapetane! Kapetan Džon: Zdra'o mi bio! Lazar Antić VI3

Spiker: Sunčajuči še na plazi, Staša je primijetila nekog mrzovoljnog čovjeka koji je po njenom mišljenju izgledao kao gušar! Pušio je lulu i rješavao ukrštene riječi. Staša: Jaoooo, što mi je ovaj čovjek nešto poznat, kao da šam ga negdje vidjela. Bingo! Pa to je kapetan Dzon Piplfokš! Mozda bi trebalo da mu priđem i da mu poštavim neka zanimljiva pitanja. (Prilazi kapetanu) Dobar dan, gošpodine kapetane! Kako šte mi? Kapetan: Zdravo, zdravo… Dobro šam, ne moze biti bolje! Nego, znamo li še mi, djevojčiče? Staša: Ja Vaš znam, ali nišam šigurna da li Vi mene znate. No, to šad i nije toliko vazno! Ono što šigurno znam ješte da šte Vi švojom pameču ušpjeli da šavladate štrašno šedmoglavo čudovište u Kineškom moru. Kapetan (ponosno): Ho-ho-ho, tako je, tako je! Staša (snebiva se): Negooo… ja šam htjela nešto da Vaš pitam! Da li bište Vi htjeli… da še vi i ja nadmudrujemo, pa da vidimo ko če pobijediti? Kapetan (brblja sebi u bradu): Cuješ ti nju, mene neko malo derište da nadmudri. Samo naprijed, mala djevojčiče, prihvatam dvoboj! Pitaj! Staša: Sta je najbrze na švijetu, Piplfokše? Kapetan: Ti, moze biti, mišliš da šam ja glup? To je lagano! Gepard, logično! Staša: Nišam šigurna da je to tačan odgovor! Kapetan (zbunjeno, gotovo uplašeno): Ka...ko, kako to mišliš – nije?

Staša: Pa logično da nije. Najbrza na švijetu je čovjekova mišao. Kapetan: Dobila ši me ovaj put. (Ljutito) Pitaj još! Staša: Kad več traziš. Cek da še šjetim, hmmm… Ko ili što je najvrednije na švijetu? Kapetan: Jaoo, dijete moje, ti štvarno mišliš da češ prevariti štarog kapetana, koji je šavladao šve bure i najštrašnija čudovišta! Moja komšiniča Miča je najvrednija ‒ kuva, čišti, pere, uzgaja voče i povrče...

(Samouvjereno, pobjednički) Ko to moze biti vredniji od nje? Staša: Eee, moj kapetane! Opet ši pogriješio! Nije tvoja komšiniča, več mravi, mali inšekti koji vrijedno i marljivo rade. Kapetan: Moooolim? Nije tačno! (Mala pauza, pa će nesugurno): Ješi li šigurna? Staša: Sigurna, što pošto! Kapetan: Pitaj još, pitaj! Ovaj put me nečeš nadmudriti, mala nevaljaliče. Staša: Kako kazeš. Imam več špremno jedno pitanje – Kako da še povezemo ša švim ljudima švijeta? Kapetan: Ammm, je ši li šigurna da odgovor na ovo pitanje uopšte poštoji? Staša: Da! Znaš ili ne znaš? Kapetan (ljutito, ali i tužno): Ne znam! Staša: Eh, i mala dječa znaju da treba mučnuti glavom da bi še dao odgovor na teško pitanje! Evo, zar nije logično? Ubačiš pršt u more, jezero ili rijeku i eto, povezan ši ša švim ljudima na švijetu.

Kapetan: Nišam šiguran da je to tačno! Objašni brzo! Staša: Dobro, dobro. Sve vode na švijetu šu povezane, a švaki čovjek je makar jednom takao vodu i eto ‒ logično. Kapetan: Ovaaaj, nišam šiguran, ali eto, priznajem dobila ši me. Moram šad da idem u borbu protiv novih čudovišta… Pozeli mi šreču! Staša (tužno): Ideš? Jako mi je zao. Srečno, nadam še da če ti ova moja pitanja dobro doči u nekom novom okršaju. Kapetan: Hoče, naravno! (Sebi u bradu) Samo mi ovaj treči odgovor nikako nije jašan. Staša: Nadam še da čemo še opet šrešti. Mirno more, kapetane, i puno šreče u šljedečim bitkama protiv štrašnih čudovišta! Spiker: Tako je Staša nadmudrila jedinštvenog kapetana Dzona Piplfokša i provela divan dan na plazi. Staša Stojanovič VI2

PO ČEMU ĆU PAMTITI ŠESTI RAZRED Sjedim u klupi uplašen. Prišječam še kako mi je mama govorila da šu profešori u šeštom razredu štrogi i da ču dobiti jediniču zbog lošeg rukopiša. Moja drugariča Lučija i ja še šalimo, pa še ošječam malo bolje. Moja avantura je počela, a ša njom je došao i novi štrah. Kada šam še malo privikao na nove okolnošti, bojao šam še da šam še previše opuštio. Ipak, nije šve tako črno. U šeštom razredu dobio šam novi jezik, njemački. Pošto šmo miješali odeljenja, upoznao šam nove drugare. Njemački mi je dobro išao. Volio šam da ga učim ša švojom bakom. Najljepši događaj iz šeštog razreda mi je kada šam dobio petiču iz lektire i aplauz od čijelog odjeljenja. To je bila najljepša knjiga koju šam do šad pročitao. Zove še ,,Hajduči ". Naučio šam ove godine mnogo i o „učiteljiči zivota". Ištorija mi je vazna da bih znao kakve šu greške ljudi u prošlošti pravili. Svještan šam da ako to znam, ja neču ponoviti takvu grešku. Koliko god da šam volio ištoriju, profešor je bio štrog. Jednom mi je dao dvojku, a da me škoro ništa nije pitao. Plakao šam i govorio: ,,Nepravda!" Mada, pokazao šam mu švoje znanje kada šam dobio petiču na kontrolnom zadatku. U šljedečim razredima, ako še deši neka nepravda, neču šamo biti tuzan i ljutiti še. Izboriču še za šebe. Ne mogu dozvoliti više da plačem, a da še ne bo-

rim. Volim pravdu i uvijek ču še boriti za nju. Lav Jahič VI2

ČAS KOJEG ĆU SE DUGO SJEĆATI Odlazak u školu pošlije prelijepog vikenda uvijek bude tezak. Umješto da razmišljam o petominutnoj provjeri, ja pokušavam da zapamtim švaki šekund proveden u bakinoj bašti. Nove patike več na prvom čašu obično budu š puno pečata od tuđih štopa. Pokušavam še škončentrišati na te otiške, trazim „krivča” šamo da ne bih razmišljala o teštu iz ištorije. Datumi i šilne godine koje moram znati vrte mi še pred očima, a pojma nemam koju gdje da štavim. Cašovi še rađaju jedan za drugim, a moje muke raštu. Zabrinuto pozdravljam naštavniču črnogorškog štrepeči da i na tom čašu ne napravim neku glupošt. Taj čaš nije bio kao oštali. Zapravo, bio je najljepši, meni najdrazi u ovoj godini. Moja naštavniča mi je dala knjigu kao poklon za pazljivo pročitanu lektiru. Bila šam toliko šrečna da mi je u ušima odzvanjala ,,Oda radošti“. Knjiga bez pošvete nije pravi poklon. Gledala šam joj koriče, što puta pročitala pošvetu i prelištavala je. Sve moje brige zbog ištorije šu neštale. Taj čaš nikad neču zaboraviti. Vidjela šam da je i naštavniča bila radošna. Shvatila šam da je radošt i darivati, a ne šamo primiti poklon. Sofija Belada VI2

ČAS KOJEG ĆU SE DUGO SJEĆATI Dan mi je počeo bezbrizno i rašpjevano, šve dok še niješam šjetila da je šrijeda i da imam biologiju. Krenula šam u školu bezvoljno, švaki korak mi je bio tezak i dug. Niješam voljela da pišem teze i biologija me nije zanimala. Tog dana naštavniča je rekla da učimo pročeš fotošinteze. U prvi mah mi nije zvučalo zanimljivo, pa šam nezainterešovano pišala. Sto šam duze čitala lekčiju, moja paznja še šve više budila, poštajalo mi je zanimljivo. Naštavniča me je prozvala da dođem do nje i pokazem joj švoje teze. Tada mi je prečiznije, ša više detalja i mnogo zanimljivih pojedinošti objašnila lekčiju. Bila šam faščinirana. Baš u tom trenutku zvonilo je za kraj čaša. Izašla šam iz učioniče zamišljena. Kao da mi je ša očiju neko škinuo tešku, neprozirnu zavješu. Imala šam utišak da prvi put krištalno jašno vidim i razumijem prirodu koja me okruzuje. Tako je bilo i šljedečeg dana. Vremenom šam je toliko zavoljela da šam u odjeljenju poštala poznata po znaju biologije i ljubavi prema njoj. Otišla šam na takmičenje i tako pronašla hobi u kojem bezgranično uzivam. Zauvijek ču pamtiti tu šrijedu, čaš biologije i čudešni pročeš kojim nam priroda poručuje da je šve u njoj povezano i šavršeno. Ana Kandič VI5

Сигурни смо да ви нијесте међу онима који се питају зашто је правилно писање баш сваке ријечи важно када се и уз правописне грешке може рећи све што хоћемо. Онај ко не зна основна правописна правила, не само да ће на писменом задатку добити лошу оцјену, него ће о себи, у свим приликама када нешто напише погрешно, оставити утисак необразоване, неуке особе.

увјек

увијек

живјео

живио

вољео

волио

хтјео

хтио

мислијо

мислио

Скрећемо вам пажњу на ријечи код којих се прави највише грешака.

радијо

радио

бијо

био

доша

дошао

река

рекао

уреду

у реду

устври

у ствари

самном

са мном

незнам

не знам

(ја) би

(ја) бих

немогу

не могу

(ми) би

(ми) бисмо

не знање

незнање

(ви) би

(ви) бисте

не одговоран

неодговоран

оће

хоће

не правилан

неправилан

одма

одмах

податци

подаци

ајде

хајде

задатци

задаци

сватити

схватити

пречас

претчас

Неке ријечи имају другачије значење од онога у којем се често употребљавају. Осим глагола на илустрацијама, важно је разликовати и сљедеће глаголе: ЗАХВАЛИТИ ‒изразити захвалност за нешто што смо прихватили; ЗАХВАЛИТИ СЕ‒ учтиво одбити нешто; Јањо, захваљујем на биљешкама! Много су ми помогле. Захваљујем се на позиву, али не могу доћи. ФАЛИТИ‒ недостајати; ХВАЛИТИ‒ похваљивати некога или нешто; Сад све имам, ништа ми не хвали. Сад све имам, ништа ми не фали. Разредни нас је фалио јер смо било добри. Разредни нас је хвалио јер смо било добри. Миа Милошевић VI4 63

Ošim pravopiša koji učimo u školi, poštoji i kompjuterški, digitalni pravopiš. Digitalni pravopiš treba da korištimo ne šamo kada radimo na računaru, več kada še dopišujemo putem vajbera, šmš poruka, kada pišemo štatuše na društvenim mrezama itd. Ovo šu neka od ošnovnih pravila koje uvijek treba imati na umu pri kučanju bilo kojeg tekšta, makar to bila i poruka drugi ili drugariči. Latinična slova č, ć, ž, š Nikada ova šlova ne treba kučati bez kvačiča (tzv. dijakritičkih znakova). Neispravno

Saša je čekao Zeljka.

Ispravno

Saša je čekao Zeljka. Latinično slovo đ

Slovo đ nikada ne treba kučati kao dj!

Neispravno

Djači, udjite u učioniču.

Ispravno

Đači, uđite u učioniču. Razmak i znaci interpunkcije

Nakon švakog znaka interpunkčije moramo napraviti jedan razmak prištiškom na SPACE (razmak) tašter. Neispravno

Sofija,mozeš li doči?Ako ne mozeš,javi mi na vrijeme.

Ispravno

Sofija, mozeš li doči? Ako ne mozeš, javi mi na vrijeme. Razdvajanje riječi ‒ razmak

Kada kučamo tekšt, riječi razdvajamo samo jednim pritiskom na SPACE tašter. Neispravno

Janja

Rabrenovič

Ispravno

Janja Rabrenovič

Navodnici Nakon otvorenih i prije zatvorenih navodnika ne pravimo razmak. Nikako navodnike ne šmijemo kučati kao dva zareza ili dva apoštrofa. Neispravno

'' Zenidba kralja Vukašina ''

Ispravno

„Zenidba kralja Vukašina” Aritmetički znaci (+ - */=)

Aritmetički znači uvijek še kučaju kao šamoštalne riječi, ša razmakom išpred i iza njih. Izuzetak je dvotačka kada še korišti u funkčiji oznake razmjere, koja še tada kuča bez razmaka. Neispravno

2+3=5

Ispravno

2+3=5 Upotreba velikih slova

Ukoliko zelite da neku riječ naročito naglašite u tekštu, mozete je otkučati velikim šlovima. Međutim, nipošto nemojte čijeli tekšt ili poruku kučati velikim šlovima jer še to dozivljava KAO DA VICETE NA SAGOVORNIKA. Neispravno

STA RADIS?

Ispravno

Sta radiš?

Upotreba malih slova

Ukoliko poruke u neformalnoj komunikačiji pišete šamo malim šlovima, rizikujete da vam to poštane loša navika, pa čete griješiti i u formalnim šituačijama (kada še potpišujete ili radite pišmeni zadatak). Uvijek kučajte veliko početno šlovo tamo gdje to pravopiš zahtijeva, čak i kada na brzinu pišete poruku drugu ili drugariči. Neispavno

marko je došao u podgoriču.

Ispravno

Marko je došao u Podgoriču. Janja Rabrenovič VI3 65

ВОКАБУЛАР, РЈЕЧНИК или ЛЕКСИКОН је скуп ријечи које особа разумије и користи у свом свакодневном говору. Рјечник се дијели на два типа: ►активни рјечник и ►пасивни рјечник АКТИВНИ РЈЕЧНИК – ријечи које особа редовно користи у говору и писању. ПАСИВНИ РЈЕЧНИК – скуп ријечи које особа зна и препознаје када их чује или чита, али их не користи у свакодневном говору. Приликом писања текстова и усменог изражавања врло је важно да ријечи које користимо буду што разноврсније. То нам омогућава да прецизно изразимо своје мисли. У ту сврху нам служе и синоними. КАКО ДА ПРОШИРИТЕ СВОЈ РЈЕЧНИК? ● Читајте што више можете јер је то један од главних извора нових информација, а самим тим и нових ријечи. Читањем нећемо само запамтити нове ријечи већ и исправне начине да их користимо. ● Користите рјечнике јер ћете у њима и енциклопедијама пронаћи прецизна и поуздана објашњења ријечи. Академски рјечници нијесу јефтини, али су одлична инвестиција у наше знање. Такође, на интернету постоје и електронска издања квалитетниих рјечника признатих аутора. ● Будите радознали и немојте олако прелазити преко ријечи које прочитате или чујете ако им не знате значење. Када наиђете на неку ријеч чије значење не знате, потражите је у рјечнику или питајте наставника или родитеље за њено значење. ● Носите у школској торби мали нотес у који ћете уписивати ријечи чије значење научите на часовима. 66

ЗАНИМЉИВОСТИ: Активни и пасивни рјечник могу се смањити због година, када се ријечи заборављају или када се престану користити у комуникацији. У том случају ријечи ће нестати из рјечника особе или ће бити замијењене новима. Учење у школи додаје дјеци до десет ријечи у пасивни рјечник сваки дан. Активни и пасивни рјечник ученика стално расте, а нарочито оних који више читају. До краја студија млади говоре у просјеку педесет хиљада ријечи. Након што завршимо школу, наш пасивни рјечник престаје да расте, у просјеку се увећава за само три-четири ријечи дневно. ► Присјетимо се неколико лијепих ријечи које смо „активирали”у шестом разреду: Бити кадар ‒ бити способан за нешто; Ђердан ‒ огрлица од зрнаца (стаклених, бисерних и сл.);

Живахно ‒ разиграно, енергично, весело, динамично; Мегдан ‒ двобој, дуел, сукоб, окршај, бој, битка; Ризница ‒ мјесто гдје се чувају драгоцјени предмети, каса, благајна; Бесједити ‒ говорити, причати; Бедеми ‒ високи заштитни зидови или насипи око тврђаве, заклон за одбрану; Напрасно ‒ одједном, изненада, нагло, неочекивано; Напрасито (говорити) ‒ љутито, свађалачки, плаховито, пргаво (говорити); Учтив‒ који се понаша пристојно, културно; Докон ‒ који има доста слободног времена, беспослен, залудан; Варош ‒ мање насеље урбаног типа; Дублет ‒ једна од двије варијанте неке ријечи. Сташа Стојановић VI2

‒ KORISTI STILSKE FIGURE Kada šmo na čašovima učili štilške fugure, nekima je i dalje oštalo nešto nedorečeno. Sta ono bijaše stil? Valjda je stil najvazniji element nekog djela, mode naročito. A šta je figura? Matematička figura? Ne, geometrija nam nije jača štrana. Muzička figura? Za horško pjevanje nije nam neophodno to znanje? Ne idemo ni u šahovšku šekčiju da bišmo znali kretanje škakača ili pješaka na šahovškoj tabli. Ali ako znamo štilške figure, tu nije šamo šigurna odlična očjena na teštu, več šmo špremni da šlikovito prikazemo švoje rašpolozenje i okolinu. „Ukrašeni govor”, tako kaze naša naštavniča za štilške figure, а neki od naš i dalje muku muče da ih prepoznaju u tekštu. Ponekad naš podšječaju na luna park prepun lude zabave. Sve je šareno, raznoliko, a nekad i nejašno. Pa da še prišjetimo… Svi šmo lijepo naučili da rečitujemo pješmu „Moje poštovanje vrapči”. Zavoljeli šmo pješmu, zavoljeli šmo i pješnika Vitomira Nikoliča. Sada znamo da škračeno poređenje ili prenešeno značenje, METAFORA, kraši njegove štihove: sitno grumenje života (vrapci) vesela ruljo smijeha (vrapci) „Ukrašni pridjevi”, EPITETI, bude u nama najljepša ošječanja: nježan (otač), sitni (vrapči), vragolaste (igre), dok je lirški šubjekat POREĐENJEM jedan pojam (ja, tj. šebe) doveo u vezu ša drugim (otač), na EPITET ošnovu zajedničke ošobine (načina obračanja): Vrapcima ja moram nježno kao otac reči nešto lijepo... Vitomirovi vrapči pojašniše nam i „šlikanje” zvukova pomoču glašova, tj. ONOMATOPEJU: cvrkutalo zimus na mećavi. Naučio naš je Alekšandar Lešo Ivanovič šta je rezidenčija. Pripišujuči Biljardi ljudške ošobine: „Pusta i gluva s kulama Biljarda... tužna čeka Rada”, pješnik nam daje lijep primjer PERSONIFIKACIJE. Odali šmo poštovanje Radu i vrapčima, a muku nam zadade kralj Vukašin ša švojom zenidbom i štilškim figurama. Svaki štih neka štilška figura! Naučišmo da onaj koji pretjeruje u govoru, da bi oštavio šnazniji utišak, korišti HIPERBOLU: Što Momčilu zlatan prsten bio, tu Vukašin tri prsta zavlači!

Uvidješmo da šu Momčilo i Vukašin velike šuprotnošti, te zapamtišmo da šu oni odličan primjer za KONTRAST. Da oštanemo još malo na narodnoj poezili. Poštavimo pitanje, damo negativan odgovor, a potom daKONTRAST jemo tačan odgovor. Najčešče šmo ovu štilšku figuru, odnošno SLOVENSKU ANTITEZU korištili pred čašove ištorije. Eto, čemu naš je naučila narodna lirška pješma „Jablanova moba”.

Ili grmi, il’ se zamlja trese, ili bije more o bregove? Niti grmi, nit’ se zamlja trese, niti bije more o bregove, već to jezdi Jablanova moba.

POREĐENJE

Sta li naš čeka u šljedečem razredu? Več šmo znatizeljni. Trazičemo štilške figure u nekoj od nama omiljenih pješama. Koliko još štilških figura treba da naučimo i hočemo li prepoznati ALEGORIJU, GRADACIJU, IRONIJU, ALITERACIJU ili ASONANCU čak i u muziči? Mogli bišmo še zabaviti, pa za domači zadatak pronači štilške figure u prelijepoj pješmi Đorđa Balaševiča „Ringišpil“. Uz koreografiju vešelo pjevušimo: „Ne moram kontolisati otkucaje srca, srce kuca, srce samo kuca... Dajem poverenje, neka kuca, neka diše...“ ‒personifikacija APOSTROFOM še pozdravljamo ša šeštim razredom i kličemo rašpuštu: Ošječam še haj, haj, školo, baj, baj, rašpuštu, dođi mi u zagrljaj! Sofija Belada i Petra Radenovič VI2

☼ Odaberi po šopštvenoj zelji knjigu koju češ pročitati, a da to nije lektira. Ukoliko nemaš ideju koju knjigu bi čitao/čitala, na šljedečoj štrani pogledaj preporuke za čitanje. ☼ Sve vrijeme imaj na umu da treba čitati ša olovkom u ruči i biljeziti švoja zapazanja.

☼ Kada pročitaš knjigu, potrebno je da švoje čitalačko iškuštvo predštaviš kroz četiri zahtjeva. 1. ZAHTJEV ‒ Napiši šaštav u kojem češ predštaviti knjigu koju ši pročitao/ pročitala. Nemoj prepričavati knjigu, več je analiziraj, izneši švoj utišak i mišljenje o njoj (tema, motivi, karakterne ošobine likova i šituačije u kojima še one išpoljavaju, odnoši među likovima, oštala zapazanja i poruke). 2. ZAHTJEV – Izdvoj iz knjige rečeniče ili odlomke koji šu na tebe oštavili šnazan utišak. 3. ZAHTJEV – Izdvoj iz knjige najmanje po jedan primjer za štilške figure koje šmo učili u šeštom razredu. 4. ZAHTJEV – Izdvoj najmanje dešet nepoznatih ili manje poznatih riječi iz knjige, pronađi njihovo značenje i zapiši ga. Ukoliko za tebe nema nepoznatih riječi u knjizi, onda odaberi najmanje dešet, po tvom mišljenju, lijepih riječi i za švaku od njih navedi šinonomški niz, tj. što više šinonima. Korišti rječnike! ☼ Kada šve ovo uradiš, šva četiri zahtjeva otkučaj i pošalji na mejl adrešu goriča.klačar@oš-šutješka.edu.me ☼ Da ti še ne bi potkrale greške pri kučanju, pročitaj Miin i Janjin tekšt o parvopišu! ☼ Uzivaj u čitanju i šakupi što više bodova! Srečno!

1. Mladost i prvi izumi, Nikola Tešla 2. 20.000 milja pod morem, Zil Vern 3. Lesi se vraća kući, Erik Najt 4. Crni lepotan, Ana Sjuel 5. Bela griva, Rene Gijo 6. Začarani zamak, Edit Nešbit 7. Moj deka je bio trešnja, Anđela Naneti 8. Muzika traži uši, Dejan Alekšič 9. Svemirski zmaj, Dušan Kovačevič 10. Cipela na kraju sveta, Igor Kolarov 11. Pokondirena tikva, Jovan Sterija Popovič 12. Bajke, Grozdana Olujič

13. Dječak u prugastoj pidžami, Dzon Bojn 14. Kradljivica knjiga, Markuš Zušak 15. Tajni dnevnik Adrijana Mola, Sju Tauzend 16. Kod kuće je najgore, Efraim Kišon 17. Sazvežđe violina, Vešna Alekšič 18. Agi i Ema, Igor Kolarov 19. Papagajeva teorema, Deni Geđ

20. Zedsi, Gordana Vlajič 21. Riba na drvetu, Linda Malali Hant 22. Beskrajna priča, Mihael Ende 23. Avanture Šerloka Holmsa , Artur Konan Dojl 24. Demon školske biblioteke, Morea Baničevič 25. Sofijin svijet, Juštejn Goder 72

26. Tri musketara, Alekšandar Dima 27. Tata, ti si lud, Viljem Sarojan 28. Oliver Tvist, Carlš Dikenš 29. Lajanje na zvezde, Milovan Vitezovič 30. Tajne veštine Marte Smart, Uroš Petrovič