Priče iz rita
Veverica Rudolf FRANCESCO SMELZO
Prevod Jelena Okanović
Dani su prolazili mirno na obalama rita. Raznobojli vilin konjici su zujali oko trske pod letnjim suncem. Ribe su iskakale iz vode pokušavajući da ugrabe kakvog neopreznog insekta koji je lebdeo nad njenom površinom. Ali toga dana, veverica Rudolf nije bio nimalo spokojan. Kao i svi iz njegove familije, u jeku leta, pravio je pozamašne zalihe žira i lešnika koje je odlagao u sklonište, napravljeno od rupe u stablu staroga hrasta. Ove zalihe su trebale da mu posluže kada stigne zima i kada u okolini ne bude više bilo moguće naći hranu. Istog tog dana, nakon što je u podnožju hrasta sakupio lepu gomilu sočnoga žira, taman kada se spremao da ga prenese u sklonište, trenutak pre nego što će ući, u poluhladu duplje, opazi jedno oko... baš jedno, kako ga posmatra iza pukotine. „To je zmija!“ – pomisli odmah Rudolf koji se pomalo razumeo u te stvari – „zmija u mom gnezdu! Šta ću sada? Ne mogu menjati gnezdo sada na kraju leta; ovde sam napravio zalihe za celu zimu, umro bih od gladi.“ Međutim, Rudolf se nije obeshrabrio, udahnuo je duboko i dreknuo, okrenut ka unutrašnjosti gnezda: „Hej zmijo! Tebi se obraćam...morala bi biti prilično mala da bi mogla ući u ovu rupu!“ 1
Zmija, otvorivši i drugo oko i nanjušivši miris žrtve odgovori sikćući: „Prilično sam velika tako da te mogu progutati celog!“ Lagano, izađe zmija iz skloništa pokazujući pritom svoju popriličnu dužinu i telo pokriveno svetlucavim krljuštima. Ali Rudolf, držeći se sve vreme po strani, nastavi: „Pa... jesi prilično dugačka. Ali svakako nisi sposobna da me uhvatiš na ovoj grani“ – i popne se na najvišu granu hrasta. Uspuza se i zmija na najvišu granu, ali okretna veverica se već bila popela još više govoreći joj: „Ti jesi jedna lepa i zastrašujuća životinja, ali svakako nisi toliko spretna da bi me mogla pratiti sve do vrha krošnje ovog drveta.“ Zmija, pomalo polaskana Rudolfovim procenama i pomalo iziritirana činjenicom da je njeno umeće penjanja dovedeno u pitanje, odgovori: „ A tako? Videćemo da li ću uspeti da se popnem...“- i uvijajući svoje savitljivo telo oko grana, sledila je vevericu koja je dostizala vrh krošnje. Mudri Rudolf je znao da po nebu iznad hrasta stalno kruži izgladneli soko u potrazi za plenom. Tako, stigavši do vrha, poče se vrtoglavo vrteti među granama sve bliže praćen zmijom koja je već videla svoj siguran zalogaj.
2
Takvo kretanje nije moglo da promakne sokolu koji se ustremio prema Rudolfu...ali...kada je bio na razdaljini taman da može da ga ščepa, on spazi sočnu zmiju koja je stajala podignute glave, spremna da proguta vevericu. Zmija, sa svoje strane, nije ništa primetila, sva skoncentrisana na opkoljavanje žrtve radi zadavanja poslednjeg udarca. Baš u tom momentu, shvati da je uhvaćena za glavu moćnim kandžama grabljivice koja je odvuče sa drveta. I dok je radostan silazio u svoje gnezdo, puno žira i lešnika, veverica Rudolf je razmišljao o tome koliko je opasno biti siguran u sebe.
3