Miljan Ristić - DemoNkratija

Copyright © 2004. by Miljan Ristić

Miljan Ristić

DEMO(N)KRATIJA

2004.

Ovu

knjigu, iako tematski neprikladnu, posvećujem, svojim korenima, kao i svim izdancima tih korena (lozi Ristić i lozi Tomašević).

Neka ova knjižica bude dobrodošlica mome još nerođenom detetu i istovremeno izvinjenje supruzi Dragani i sinu Marku, za uskraćenu pažnju dok sam ovu knjigu stvarao .

Takođe, zahvaljujem se svim prijatljima koji su omogućili izdavanje ove knjige kao i svim ljudima koji su mi bili inspiracija.

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

U ULOZI BOGA

Zašto pišem? Zašto? Mislim da pitanje nije moglo biti gluplje.

Zašto, zar je potreban neki razlog? Zašto cveće miriše, zašto Sunce sija, zašto pada kiša, zar je i za to potreban neki razlog?

Pišem jer jedino to najbolje znam da radim (a znam li?). Pišem jer me to čini srećnim, opušta me i relaksira. A možda pišem jer pisanjem želim da pobegnem od istine, pa zato i izmišljam priče, razvijam radnje, stvaram likove koji mi pogoduju i sadrže one kvalitete koje ja nikada nisam niti ću ikada posedovati. Pišem o onome kakav želim ili ne želim da budem. Lečim sebe, svoje mane i komplekse preko svojih likova, likova koji nisu stvarni, koji ne postoje, možda sa svrhom da bih upozorio sebe na činjenicu da ništa nije trajno, da se sve menja, da i ja neću zanavek postojati, pa da zato budem bar malo obazriviji i oprezniji jer se greške skupo plaćaju. Stvaram nove imaginarne svetove, životnu sredinu mojih likova, ideal kome težim ili realnost koju želim da izmenim. Otkrivam neke tajne koje mi se jedino mogu kazati pisanjem.

Otkrovenja koja spoznajem u zanosu pisanja,mi se gotovo sama stvaraju na papiru i tu ostaju kao upozorenja i opomene, čekajući da ih pročitam i shvatim poruku upućenu samom sebi. Ona će me odvesti ka isceljenju, pomoći će mi da dokučim svoju suštinu i shvatim svrhu svog bitisanja.

-7-

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

Pišem jer se tako osećam moćan i uticajan u nepostojećim životima svojih malih imaginarnih likova koje kreiram. Superiornost nad onima koji zavise od mene, čiji će tok života i postojanja zavisiti samo od mene i moje volje, snaga koju osećam kao njihov tvorac, tera me da pišem. Činjenica koja mi govori da oni postoje samo zahvaljujući meni (pa makar samo na papiru), da samo od mog raspoloženja zavisi to da li će oni produžiti svoje imaginarne živote u mojim pričama, tako što ću ja nastaviti sa pisanjem, ili će zauvek nestati, tako što ću tim papirom potpaliti vatru, ili ga baciti u smeće, tera me da i dalje pišem.

Saznanje da sam za njih alfa i omega, onaj od koga sve zavisi, onaj u čijoj su oni milosti, svestan činjenice da oni tu ništa ne mogu promeniti i da će sve biti onako kako ja želim, daje mi glavni podstrek za pisanje.

Da, prija mi taj osećaj, osećaj apsolutne moći nad nekim (iako on fizički i ne postoji), moć, na koju se ne može uticati a koja na sve utiče. Da, prija mi taj osećaj, zato se i bavim pisanjem.

Ali kada se za trenuak vratim u realan svet, kada se, umoran od tolikog planiranja i kreiranja života svojih likova, osvrnem na sebe i svoj život, pitanja počnu sama da mi se nameću i na njih odgovore ne mogu da pronađem.

Zar sve ovo što mi se dešava nije nečija (ne) savršena kreacija? U kojoj sam se ja to priči našao i čiji sam ja to lik? Da li ću i ja završiti u kanti za smeće ili ćemo moja priča i ja u njoj, kao

-8-

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

glavni akter, biti kompletirani i završeni, i ako to bude,onda sa kakvim krajem? Ko je taj ko ima toliku moć nad mojim životom kao ja nad životima svojih imaginarnih likova?????????

Ko je taj ko kreira priču mog života? Ko je pisac moje priče? Ali ne samo moje, ko je pisac

naših priča

???

-9-

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

BUĐENJE Sat je zvonio, zvonio, zvonio ... Ja sam u mraku, po komodici pored kreveta, pipajući svojim grubim rukama i obarajući sve što bih dotakao, pokušavao da ga pronađem i zaustavim užasnu buku koja se čula iz te male paklene mašine.

Konačno sam ga pronašao i svom snagom bacio o pod, ali sat je i dalje zvonio. Bio je to kvalitetan budilnik i od neprocenjive vrednosti, kupljen na buvljaku za 100 dinara, pa mi je zato i bilo čudno kako je i dalje bio u funkciji posle takvog treska o pod. Njegovi prethodnici, bilo ih je pet, nisu se pokazali tako otporni pri susretu sa zidom ili podom, dobijajući početno ubrzanje snažnim izbačajem iz moje desne ruke. Ustao sam preko volje, pre buđenja Sunca, sada već u polumraku, tumarao po sobi i tražio čarape ,bačene u neki ugao. Gunđao sam i psovao, jer nisam mogao da upalim svetlo da ne bih probudio suprugu. Nije mi bilo jasno kako se dosad nije probudila, kako je nije probudila zvonjava sata i njegov snažan tresak pri mom nastupu besa, već je i dalje „testerisala”, od čega je brujala cela soba.

Ponekad sam mislio da će se ugušiti, da će od tolikog hrkanja zaboravti da diše, da će hrkanje odjednom prestati kao i njen život zajedno sa njim.

Ali ništa, već godinama. Buka bez koje više nisam mogao ni da zaspim, sada mi je tako smetala.

Povremeno sam, u takvim trenucima, bio

- 10 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

ljubomoran na nju, verovatno zbog toga što će ona još uvek spavati, a ja ću morati na posao, gde ću crnčiti i dirinčiti za neku bednu platu, koju ću potrošiti za dva dana. Sve češće sam joj zavideo jer ona je u kući ostajala sa decom a ja sam morao na posao, koji sam toliko mrzeo. Mrzeo sam svoj posao. Mrzeo sam sebe što sam bio običan radnik u fabrici, koji je u prljavom, poluiscepanom kombineznu stajao za proizvodnom trakom i proizvodio nešto, nije bitno šta, od čega baš i nije imao nekakvu korist. Zimi hladnije nego u zamrzivaču, leti kao u rerni, a ja stojim na svom radnom mestu i tapkam po zemljanom podu u želji da se zagrejem ili rashladim, u zavisnosti od situacije. A ulagao sam sav svoj trud. Svom snagom sam se trudio da pokažem da mi je do posla stalo. Želeo sam da napredujem, da pobegnem sa te trake, zbog čega sam radio i prekovremeno. Mislio sam da će to neko primetiti, da će mi zbog toga dodeliti neko bolje radno mesto, ali ništa. Niti sam napredovao, niti sam dobijao tu bednu povišicu, samo sam još više nazadovao.

Uvek sam ja bio taj koji je morao prekovremeno da radi, jer sam se pokazao kao radnik koji voli svoj posao, kome je do svog posla stalo i koji će najbolje odraditi taj posao, uz smanjen kapacitet radnika. A mrzeo sam ga. Isuviše sam ga mrzeo.

Radio sam kao crnac, želeći da uspem. Bio sam pošten. Nisam „hvatao krivine”, niti sam pokušavao nešto da „dignem” sa radnog mesta, bilo šta, nije bitno, da smuvam u džep, naguram u torbu i odnesem kući. Ne, ja nisam želeo da kradem. Bio

- 11 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

sam pravedan. Bio sam budala. Hteo sam da uspem svojim trudom i zalaganjem. Radio sam i za druge.

Dok su oni pili kafe, smrdljive brlje i tračarili, ja sam radio, misleći da ću za to biti nagrađen, a u stvari sam samo ispadao veliki idiot.

Evo i sada, ovog jutra, ustao sam 45 minuta ranije od uobičajenog vremena za ustajanje iz straha da ne zakasnim na posao. Prvi sam ušao u radnički voz koji je prevozio radnike, a u kome smo svi izgledali isto, pokislo, kiselo se smešeći čim bi nam se pogledi ukrstili, u želji da sakrijemo brige i probleme koji su nas morili i istovremeno se ocrtavali na našim licima. Svi smo mi imali različite probleme ali i jedan zajednički, besparicu, koja je svakim danom bivala sve veća. U potaji svi smo se nadali da će danas sve biti drugačije, da će se Bog konačno okrenuti, pogledati svojim milostivim očima i pomilovati svojim nežnim rukama. Ali bi se iluzija spasenja, kao i svakog dana, raspršivala kao magla sa pojavom sunca, već sa dolaskom na radna mesta.

Videvši da je Bog konačno digao ruke od nas, gledali smo kako možemo sami sebi da pomognemo. Ja ni sada ne znam zašto,ali učlanio sam se u vladajuću stranku. Možda je razlog tome bila i moja težnja za ulizivanjem kod pretpostavljenih kako bi mi ukazali poverenje i pomogli mi da se iskobeljam iz mulja u kome sam se davio. Zbog toga sam čak završio i ubrzanu višu školu. Ali nisam ja bio jedini. Bilo je mnogo onih koji su mislili da će politika pomoći njihovim bednim životima. Ali isto kao i ja i oni su se malo

- 12 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

preračunali. Svi su oni, uključujući i mene, u partiju bili primani samo da bi bili mali pijuni, odnosno, da bi imao ko da tapše za vreme mitinga, da nosi transparente i uzvikuje parole. Sve je bilo kao i ranije. Ništa se nije promenilo. Sada smo imali još jednu obavezu više: odlazak na partijske sastanke samo radi broja i dekoracije.

San o mom napredovanju pukao je kao mehur od sapunice. Konačno sam se probudio i shvatio kakva je java. Napredovali su oni za koje sam se najmanje nadao, oni koji su najviše lenstvovali i odsustvovali sa posla. Napredovali su oni koji su imali kapital a koji, zapravo, za taj položaj nisu imali odgovarajuće škole. I džaba sam ja radio, zalagao se, završio školu, učlanio u partiju, ništa time nisam postigao. I dalje sam bio niko i ništa. Uzaludno sam gubio vreme i živce, prolivao krv i znoj, kada sve to nije imalo svoju svrhu. I dalje sam živeo bedno i jedva spajao kraj sa krajem, s tim što sam sada gledao druge nove ljude na radnim mestima o kojima sam ja samo sanjao.

Jedina uteha u svemu tome bila su mi moja deca, koja su se bezbrižno igrala, ne shvatajući složenost situacije, i moja žena, čije me je hrkanje uspavljivalo i koja je uvek imala razumevanje za mene i moje probleme. I najviše radi njih sam želeo da uspem, da naplatim svoj proliveni znoj, da dokažem da i ja nešto vredim, da zapušim usta onima koji me sa prezirom ogovaraju i iz potaje mi se smeju, da omogućim da i mi osetimo tu vedriju stranu života, samo što nisam znao kako to da izvedem.

- 13 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

Često sam razmišljao da uzmem pištolj, koji skrivam ispod kreveta, pa da odem na posao i pobijem sve svoje šefove i pretpostvaljene.

Pomisao da bacim bombu na fabriku, delovala mi je kao odlično rešenje. Ali ne običnu, već atomsku.

Ali zašto jednu? Bacio bih hiljade atomskih bombi.

Uništio bih ceo svet, i ovako je isuviše zatrovan i bolestan. Dosta je čovek uništavao. Vreme ja da i on bude uništen. Samo gde da pronađem tolike atomske bombe?

Ubrzo posle toga, kada bih se malo smirio i još jednom o tome razmislio, sve bi me ubrzo prošlo, i te zle misli bi nestale. Međutim, prilikom jednog takvog razmišljanja u cilju pronalaženja rešenja i izlaza iz ove bezizlazne situacije, došao sam do zaključka koji ranije nikako nisam mogao da uočim i shvatim. Shvatio sam da ja uopšte ne treba da brinem, da je sve ovo jedan veliki test, da danas opstaju samo oni koji se ne predaju,da je život jedna velika borba, da preživljavaju samo najjači i najuporniji borci. Shvatio sam da sam sve vreme bio u zabludi. Mislio sam da ne znam šta je sreća i da ću je dobiti ako napredujem u društvu i na poslu. Smatrao sam da će mi, ako postanem neki šef, ako zategnem kravatom svoj ugojeni zadebljali vrat i pritom se, šepureći se kao ćuran, šetam po preduzeću, i vozim u luksuznim službenim kolima, svi zavideti i misliće da sam srećan jer imam moć, vlast i novac. Ali nije baš uvek tako. Sve to ima svoju cenu. Pitanje je da li bih tada bio tako dobar roditelj kao što sam sada.

Jeste da bi moja porodica imala novca u izobilju i

- 14 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

da bi njime prebrodili mnoge nevolje koje nas sada muče. Ali da li bih od tolikih političkih sastanaka, luksuznih poslovnih večera i bančenja do kasno imao vremena za svoju porodicu? Sigurno je da bih se kao i svaki "budža" vremenom iskvario, da bih ženu počeo da varam sa svojom mladom pohotnom sekretaricom a decu da zanemarujem jer bih bio zatrpan poslom,koji ne bi smeo da čeka. Mogućno je da bih počeo da posećujem javne kuće i bordele, jer gde bih trošio lovu sa svojim poslovnim partnerima? Jer, da li bih tako uspešno sklapao poslove, da pored mojih poslovnih partnera nema obezbeđenih nagih tela požudnih maloletnica koje će ih, za određenu nadoknadu, ubediti da je sklapanje posla sa mnom prava stvar? Može se desiti da baš zbog toga i izgubim porodicu, jer kada čoveku udari novac u glavu, on poludi. A danas je sve tako jeftino. Ako imaš para, svaki porok ti je dostupan. Neću da kažem da ne bih voleo da sam bogat i uspešan, ali ja nigde ne žurim znajući da nije bogat onaj ko ima mnogo već onaj kome treba malo. Shvatio sam da za sve ima vremena i da sam dovoljno srećan kada me žena i deca srdačno dočekaju na povratku sa posla. Bitna je sreća i zdravlje, sve ostalo će doći samo po sebi. Ja ću se i dalje truditi i verovati u bolje sutra i sigurno ću zbog toga jednog dana biti nagrađen. A ako i ne budem, biće moja deca ili njihova deca. Svačija je sudbina zacrtana i sa time se moramo pomiriti. Pustiću da stvari teku spontano. Trudiću se da ne izazivam sudbinu i znam da ću uspeti.

- 15 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

Sat je zvonio i zvonio, zvonio... Ja sam u mraku, po komodici pored kreveta pipajući svojim grubim rukama, i obarajući sve što bih dotakao, pokušavao da ga pronađem i zaustavim bunt koji je zvonjavom iskazivala poluprazna kutija sa brojevima i skazaljkama. Ustao sam, obukao se, pogledao ženu koja je hrkala, nasmejao se njenom tvrdom snu, poljubio je i polako krenuo na posao.

Nisam žurio na voz iako sam danas ustao 45 minuta kasnije nego obično, znao sam da ću stići na vreme.

- 16 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

LJUBAVNIK Ispričaću vam jednu tužnu priču. Ona vama možda neće delovati tužno, ali je mene i te kako pogodila i bacila u depresiju. Bio je to jedan mučki udarac, nož zaboden u leđa, i to kada sam se najmanje nadao, nož, čiji me ubod još uvek boli, i posle toliko vremena. Da, pretpostavljam da naslućujete o čemu je reč. Moja žena ima drugog.

Da, ima ljubavnika. Da li je toliko čudno? Danas je to tako normalno. Ali zašto je moralo baš meni da se desi???

Da počnem od početka. Kako sam posumnjao u to da me žena vara? Mislim da čovek to jednostavno zna. Neki crvić sumnje u njemu se budi i grize ga, grize, ne da mu mira, čovek se peče na tihoj vatri, izjeda ga ljubomora, izjeda ga bes i neizvesnost. Tada on prati i najmanji pokret svoje saputnice i kao kobac vreba svakog trena i najmanju grešku, stalno vraća film unazad i sve mu biva jasnije i kristalnije. Polako mu postaje jasno zašto u zadnje vreme njegova žena maksimalno izbegava svoje bračne dužnosti sa nekakvim glupavim izgovorima: kao, boli je glava ili nije njen dan. Bez veze. Zatim dolazi sve ređe spremanje ručkova i „gala” večera,već se dotična samo licka, parfimiše i sate provodi ispred ogledala. Da, to su prvi signali. A još kada odete na posao i odatle pozovote svoj kućni broj a ono linija stalno zauzeta, ili se, pak, niko ne javlja, odmah

- 17 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

vam pada na pamet samo jedno. Vaša žena je namerno ostavila podignutu slušalicu da je niko ne uznemirava u ljubavnim avanturama sa mladim ljubavnikom, ili je, pak, odskitala kod istog, pa se zato niko i ne javlja. Mislim da postoji hiljadu signala koju vam mogu reći i nagovestiti surovu istinu. Ali ponekad je bolje da istinu i ne znate.

Bolje je da ne znate da ste najveći rogonja u kraju.

Bolje je dok vam se iz potaje smeju komšije. Jer šta će biti kada saznate? Ko vam garantuje da će te tada odreagovati smireno i staloženo. Možda će vam se za tren pomutiti razum pa će te pritom napraviti belaj. Možete u nastupu besa prebiti ženu, upucati ljubavnika, ili oboje,ili sebe. Nikad se ne zna kako će čovek reagovati u takvim situacijama.

Evo kako sam ja reagovao. To nije u skladu sa mojim karakterom. Ali šta ćeš, bio je to trenutak slabosti. Nego o tome ću kasnije.

Kao što sam rekao, u meni se rodila sumnja.

Pratio sam ženu, kao majka svoju malu bebu. Na svaki telefonski poziv čuljio sam uši kao satalitske antene da čujem sa kim to moja žena priča. Da, možda, nije sa druge strane slušalice muškarac? Ali bezuspešno, moja žena bi se uvek našla na drugom kraju sobe. Lukava je ona. Redovno bih joj zavirivao u mobilni telefon da bih video ko je zvao i ko joj šalje poruke. Nepoznate brojeve bih posle zvao i proveravao. Ali ništa. Ni traga od ljubavnika. Sigurno su imali drugi način sporazumevanja koji ja nisam mogao da dokučim.

A znao sam da moja žena nekom drugom posvećuje pažnju jer ja sam za mnoge stvari bio

- 18 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

uskraćen. Odela mi nisu bila opeglana, od obedovanja paštete i prženih jaja činilo mi se da ću da prokvocam,a seks je postao toliko redak da sam bukvalno zaboravio što to znači. Bes je u meni rastao zbog sumnje da sam sada na drugom mestu, da sam sada bedna zamena, da me je moja mila ženica zamenila nekim mnogo mlađim i lepšim „macanom” i da joj sada on radi sve one lepe stvari. Bio sam kivan još više što nikako nisam mogao da saznam ko je to bio.

Onda sam rešio da bacim karte na sto. Izveo sam ženicu na ručak u najbolji restoran u gradu.

Bila je iznenađena, a to je bio moj cilj. Međutim, šok je tek usledio kada sam joj saopštio da znam da ima drugog. U početku je vrdala a kasnije mi je i priznala. Da, priznala mi je da me je zbog njega zanemarila, da je njemu posvetila svu pažnju, da je njime opsednuta, da je on u svakom pogledu drugačiji od mene, da na nju ne viče, da je oraspoložuje, lišava dosade i čini je srećnom. Ja nisam mogao da verujem u to šta je ona pričala.

Poželeo sam da je uhvatim za glavu i da je gurnem u tanjir sa telećim medaljonima, koje je konobar tek servirao, ali restoran je bio pun. Pitao sam je gde sam pogrešio i da li ga znam. Rekla mi je da ga znam i da sam joj ja, zapravo, omogućio prvi kontak sa njim. Ustao sam i otišao iz restorana.

Iako sam se pomirio sa činjenicom da sam sada samo zamena, povređeni fudbaler kome će mišići atrofirati od sedenja na klupi, bio sam besan što nisam mogao da otkrijem ko je taj tajanstveni

- 19 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

žigolo. Hteo sam da ga uhvatim na delu pa da mu pokažem kako Musa dere jarca. Ali, ili sam ja bio isuviše prost u špijuniranju ili su njih dvoje bili isuviše lukavi za mene. Neizvesnost se nastavljala sve do ...

Radio sam noćnu smenu. Pozvao sam kući da vidim šta moja ženica radi. Bilo je zauzeto.

Pozvao sam nakon pet minuta. Isto. Nakon pet minuta ponovo. Ponovo zauzeto. To je to. Tu sam pukao. Sada ću im pokazati. Sada su gotovi. Istrčao sam iz kancelarije i pohitao ka kolima. Šef je istrčao za mnom i nešto mi govorio. Ništa ga nisam čuo. Ko zna kako sam izgledao kada je i on bio šokiran i zaprepašćen. Seo sam u kola i za nekoliko minuta već bio ispred kuće. U mojoj radnoj sobi bilo je upaljeno svetlo. Zar u njoj. E jebaću im kevu. Otišao sam do garaže i uzeo jednu poveću metalnu šipku. Sada ću im pokazati kako prolaze oni koji meni natačinju rogove. Pred očima su mi igrale slike moje razgolićene ženice u naručju nekog nabildovanog momčića koji se sladio njenim zabranjenim voćem. E presešće mu meze. Sada će da plati i za aperativ i za meze, ali i za glavno jelo.

Neće taj više biti u stanju da koristi onu stvar čak ni za pišanje. Ulazna vrata su bila otključana. Drznica ih čak nije ni zaključala. Iz moje radne sobe čuo se njen kikot. Ja sam naglo otvorio vrata i zamahnuo šipkom. Ona je vrisnula, šipka je pogodila pravo u metu. On je tresnuo o pod. Ja sam nastavio da ga udaram. Praštalo je na sve strane. Ona je vrištala, zgrabila me je za ruke, šamarala, ali ja sam se oslobodio njenog stiska i nastavio sa udaranjem.

- 20 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

On je ispušato čudne zvuke ali ja sam ga i dalje udarao iz sve snage nesvestan onog šta činim. U trenutku kada mi je žena udarila tako jak šamar da mi je cela glava počela da zuji, postadoh svestan šta činim. Bacio sam šipku i pogledao svoju ženicu koja je ridala, slinila i rukama me udarala.

Razumeo sam je. Pogledao sam kršinu na podu.

Sada je bio neupotrebljiv. Više nije mogao biti ni zamena, a ja, ja sam ispao tolika budala. Koji sam ja mamlaz. Sve vreme se moja žena sa mnom sprdala. Kako nisam shvatio da je ono u restoranu bila samo aprilska šala. Nije bilo nikakvog ljubavnika. Ona je htela da vidi kako ću ja da reagujem. A koga sam ja to onda mlatio. Nećete mi verovati. Svoj novi pentium IV. Moja ženica se zarazila da čatuje sa prijateljima van zemlje tako da je skoro sve vreme provodila na internetu. Zato je veza i bila stalno zauzeta, zato i nije stizala da spremi klopu, da opegla odelo, da sa mnom vodi ljubav. Postala je ovisna o računaru. Kada sam joj ja ispričao o čemu se radi ona je počela da se smeje. Otišli smo u sobu i celu noć vodili ljubav.

Sutradan me je probudio prijatan miris. Ženica mi je spremala doručak. Ja sam bio srećan. Suparnik, bio od krvi i mesa ili plastike i čipova, bio je mrtav.

Ponovo je bila samo moja, ali "pukao" sam i par stotina evra za popravku PC-a.

- 21 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

PO JUTRU SE DAN NE POZNAJE Probudio

me je snop svetlosti koji je, prolazeći kroz prozor, kao laserski zrak, sekao vazduh , nevidljivu sadržinu sobe u kojoj sam spavao, završavajući se na mome licu, na kome je izvodio svoju svetlosnu igrariju. Iako sam se svom snagom trudio da pobegnem od tog pomalo neugodnog uticaja svetlosti, stalno se okrećući po krevetu i pritom prekrivajući ćebetom preko glave, nisam uspeo u tome jer je sunce isuviše bilo uporno u svojoj nameri da me probudi. Posle nekoliko minuta meškoljenja po krevetu i nakanjivanja da ustanem, u nadi da će neki oblak prekriti taj nepodnošljivi izvor svetlosti i tako mi omogućiti da se još malo odmorim, bio sam prinuđen da ustanem jer mi zvezda koja život znači uopšte nije davala mira. Kao da mi je tim zrakom, koji je parao kroz sobu i pritom milovao lice, govorila da ustanem jer bila je šteta spavati po takvom lepom danu. Čim sam ustao uverio sam se da nisam pogrešio što sam to uradio. U trenutku kada sam otvorio prozor, da se provetri soba, obasuo me je miris svežine i rascvetalog cveća, nagoveštavajući mi skori dolazak leta. Ptice su milovale moje uši svojom pesmom i pozivale me da im se pridružim. Otišao sam do dnevne sobe. Na stolu me je čekala šolja vrele kafe, koja se dimila i mamila me svojim

- 22 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

mirisom. Moja supruga je najverovatnije čula da sam se probudio pa mi je skuvala kaficu. Naš mali nemirni sinčić je, za pravo čudo, bio miran kao bubica. Gledao je neki crtani film na videu, i uživao, ležeći na dvosedu. Čim me je ugledao, dotrčao mi je u naručje i izgovorio dve tako smešne reči, koje su me stalno zasmejavale: „Ajde, tato!”

Zatim je počeo da mi na svom jeziku nešto objašnjava i pokazuje rukama. Ja sam samo potvrdno klimao glavom kao da ga razumem, a nisam imao pojma šta zapravo želi da kaŽe. U tom trenutku sam shvatio koliko sam ja zapravo srećan, koliko mi takav jedan mali trenutak može da ulepša dan, više nego sve one ptice što su do iznemoglosti cvrkutale. Mislio sam, a i tome sam se nadao, da će ovaj dan biti nešto posebno, da je to onaj dan kada ti sve ide od ruke i kada ti sve uspeva. Mislio sam i da ga ništa ne može pokvariti.

Seo sam za sto da popijem kafu i tek tada ugledao dnevne novine koje su me čekale pored šolje sa crnom tekućinom. Moja ženica je već bila do grada po osnovne namernice, tako da mi je kupila jutarnje novine u nameri da me još više iznenadi. Nije znala koliko je u tome uspela. Dok sam brzo srkao kafu, da se ne bi ohladila, jer mrzim da pijem hladnu kafu, počeo sam da ih listam. U tom trenutku ni sam nisam znao koliko sam pogrešio.

Naslovi krupnih slova, koji su samo nagoveštavali deo sadržaja celokupnih tekstova, bombardovali su me sa svih strana . Sumorni naslovi tekstova, još sumornije sadržine, parali su

- 23 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

mi oči. Kako sam listao novine i sve više približavao zadnjoj strani, činilo mi se da su strance bivale sve teže. U jednom trenutku mi se učinilo da su postale toliko teške da gotovo nisam mogao više ni list da okrenem. Kafa koju sam pio zastajala mi je u grlu. Nisam mogao da je progutam. Više puta sam pomislio da zapravo pijem talog kafe, ali šolja je bila gotovo puna. Kao da sam gutao pesak, nikako nisam mogao da je popijem, zastajala mi je u grlu, gušila me. Vapio sam kao davljenik za vazduhom i kašljao sve žešće i češće. Ustao sam po čašu vode u nameri da uz njenu pomoć što lakše proguram taj crni napitak koji se zaglavljivao u mom grlu. Ali i voda je bila drugačija, nekako bljutava, masna, smrdljiva, kao kad piješ naftu.

Vratio sam se za sto i nastavio sa proučavanjem novina, a naslovi su nastavili i dalje da me bombarduju : „Ubio ženu i dvoje dece i potom sebi pucao u glavu; Novo poskupljenje struje; Sekte vrebaju; Droga u školskoj klupi; Pronađene nove masovne grobnice; Otcepljenje; Rat preti; Prostitucija u porastu; Maloletni kriminalci ponovo u akciji; Jeftin seks-skupa sida; Pronevera na poslu; Prodaja države; Raspad sistema; Plate još manje; Privreda je mrtva; Životni standard najgori u Evropi; Uništen ozonski omotač; Globalno zagrevanje preti; Vode za piće sve manje” i još mnogo mnogo užasnih naslova i tekstova.

Dok je moje oko registrovalo te grozote i slalo ih svom komandnom centru,mom mozgu, isti je počeo da reaguje normalno kako se i očekuje u

- 24 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

takvoj sitaciji. Naređivao je očima da prestanu sa gledanjem tih novina a rukama da prestanu sa listanjem istih jer su ti strahotni sadržaji već počeli da izazivaju negativnu reakciju. Ali bilo je već kasno. Pitanja su sama počela da se nameću : Šta će biti sa nama? Kakva nas to budućnost čeka? Eh, moj sinčić, kakav li život njemu predstoji kad je otpočeo da živi u ovakvom vremenu? Da li će mu ovo društvo, ova civilizacija i ovaj svet omogućiti da bude srećan i zadovoljan svojim životom kao što je sada, kada ničega nije ni svestan?

Nastupili su trenuci paranoje. Ni sam ne znam zašto sam se toliko potresao, ali nikako nisam mogao da se smirim, možda zato što je u većini tih tekstova bila iskazana istina ili barem deo istine.

Da bih se spasao tih užasa iz novina, kao i suicidnih misli, otpočeo sam sa traganjem, kao neki očajnik, za dnevnim horoskopom, ne zato što sam u njega verovao, nego zato što sam u njemu uvek mogao pročitati nešto vedro i optimističko. U njemu si, bez obzira koji si znak u horskopu, uvek bio uspešan na svim poljima. Uvek si u njemu mogao pročitati kako si veliki ljubavnik, kako si zdrav ko dren i pun para ko brod. Na svakom ćošku i na svakom koraku čekali su te uspesi i trijumfi. Po njemu, sreća je bila tvoj verni drug i doživotni saputnik. I nema veze što ti je organizam postao rezervoar holesterola i šećera, što priučeni doktorčići vrše opite na tebi, što ti je novčanik uvek prazan i što već poduže vreme nisi primenio narodnu izreku da je tuđe uvek slađe. Nema veze

- 25 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

što je istina bila nešto sasvim drugo. Ljudima je tih nekoliko vedrih redova teksta davalo nadu za bolje sutra. I ja sam želeo da se bar malo zavaram sitnim lažima o svojoj uspešnosti, pa sam tragao za njim. Želeo sam da ublažim tu surovu realnost jer nisam mogao da je podnesem. Bila je isuviše brutalna.

Konačno sam ga našao. U svom tom paranoičnohisteričnom stanju, dok sam brzo okretao stranice, pričemu zbog nemara pojedine i pocepao, nadao sam se da ću konačno pročitati koju reč utehe i na taj način se spasiti surove istine. Moje spasenje je trebalo da bude sadržano u tekstu koji se odnosio na moj horoskopski znak. Uzbuđeno sam prelazio prstom preko otkucanih redova koji su stajali ispod nacrtang znaka škorpije i još više se unervozio.

Pisalo je, citiram: „Danas nije vaš dan, ljubav pred krahom, posao nikad gore a zdravlje će biti znatno pogoršano.

Najbolje bi bilo da se vratite u krevet i da prespavate ceo dan”. Ali kako da se vratim u krevet kad je tamo sunce vrebalo svojim zracima i čekalo samo na mene. Još više sam se unervozio, jer i tamo gde sam se nadao da ću biti obasut makar mrvicom optimizma bio je prisutan ekstremni pesimizam. Nije bilo druge solucije, jedina nada bila mi je zadnja stranica u novinama, sport, iako me nikad nije toliko zanimao. Poslednja šansa da ću pročitati nešto vedro što će mi uliti snagu i istrajnost i dati volju za život trebalo je da bude baš na sportskoj strani. Tu je trebalo naći i pročitati poneki članak o našim uspešnim sportistima jer smo na tom polju bili stvarno bez premca, neki

- 26 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

članak koji je govorio o našem trijumfu i uspehu, o tome kako smo najbolji i kako nešto vredimo, kako ipak nismo otpisani i kako, bar za neke od nas, ipak ima neke šanse. Ali nije tako bilo. Umesto hvaljenja naše uspešnosti pročitao sam sledeće :„Huligani nakon utakmmice premlatili prolaznike; Debakl naših fudbalera; Podmićene sudije rešavaju utakmicu ...”

U glavi je počelo da mi zuji od besa i iznerviranosti. Nisam mogao da verujem da ništa lepo nisam mogao da pročitam u tim novinama.

Samo su mi podigle pritisak, uzele novac koga nikada nismo imali dovoljno, izvele iz takta i pokvarile raspoloženje i ovako divan dan. Da je barem bila zima pa da njima potpalim vatru, a ovako tim nekvalitetnim papirom nisam mogao ni guzicu obrisati. Ustao sam besno sa stolice, zgužvao tu hrpu papira, skupinu pesimizma i zla, i bacio u kantu za đubre. Nervozno sam se šetao po sobi mrmljajući nešto za sebe.

Supruga,primetivši da ne funkcionišem po normalnom taktu, nije mi ništa govorila, niti je išta preduzimala, znajući moju narav. Sinčić koji je do malopre bezbrižno gledao crtane filmove, isključio je video i pustio jedan od kanala državne televizije, kao da je znao da mi je trebalo neko smirenje, ili je jednostavno osetio da njegovom tati treba malo pažnje. Međutim, na kanalu koji je sinčić izabrao u toku je bila sednica Parlamenta. Poslanici su se menjali za govornicom i mlatili praznu slamu o nekim glupostima, pritom ostvarujući samo dnevnicu i ništa više. Njihov politički pristup i

- 27 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

taktika se svodila na psovanje, pljuvanje i vređanje, a ko je u tome bio najveštiji bio je i najuspešniji. I šta je normalan čovek trebalo da pomisli o svojoj sudbini kada su mu je krojili ljudi koji nisu mogli da se dogovore ni oko najobičnije sitnice, a kamoli o nečem bitnom i značajnijem.

Sinčić je promenio kanal, kao da je znao da to njegovom tati ne prija i još više pogoršava stanje iznerviranosti, ili je jednostavno i njemu smetala ta galama koja je dolazila iz pravca male kutije. Na kanalu koji je upravo bio izabran pevala je neka novokompo-novana pevaljka sa tri kila silikona u sisama, koje su joj stalno ispadale iz tesnog brushaltera, što je i bila namera dotične. Kao i njene ostale kolegenice, bila je preterano i napadno našminkana, u nekoj krpici koja joj ni guzicu nije mogla da pokrije, a koja je u stvari predstavljala haljinu. Na štiklama od pola metra jedva je održavala ravnotežu dok je pokušavala da igra uz ritam muzike. Konstantno se saplićući o kabl mikrofona, nikako nije uspevala da uhvati takt pesme i uvek je kasnila sa otavranjem usta, dok se pesma odvijala uz plej bek. A tekst pesme me je još više iznervirao nego što je to uspeo da izvede njen kurvinski izgled, prostačko držanje i previše providno flertovanje sa kamerom. On je otprilike ovako glasio : „Ja sam poštena a ti me varaš druge devojke ti stalno karaš, ja te volim a ti po kafane piješ nećeš da me ljubiš, samo me biješ ...”

- 28 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

A toliko je bila poštena da je svaki čas pokazivala, ispred kamere, da ispod ekstra mini suknjice ne nosi gaće. To je bilo presudno, tako da sam ugasio televizor. Bio sam besan kao ris, nisam mogao da verujem da je jedna takva prostakuša prosperirala. Ona je,kao i većina njenih kolegenica, pobegla sa neke planinčuge, gde je čuvala koze i ovce, pa došla u Beograd, obukla mini suknju, bacila se na tezgu i pustila u promet, smešila nam se polugola sa druge strane ekrana. Ona koja je igrom slučaja snimila ploču, zna se kako, i pojavila na televiziji, sada nam soli pamet i izvodi neke besne gliste, pritom izigravajući pravu damu i gospođu, tako da nema veze što ne zna ni jednu prosto-proširenu rečenicu da sroči kako treba i što se bukvalno bacila na prostituciju samo da bi ostvarila svoje ciljeve. Nisam mogao da verujem da smo mi toliko glup narod, da favorizujemo takve ćurke, da idemo na njihove koncerte, da im na svadbama lepimo novčanice od 50 evra, ili o zapravo razmi-šljamo onom stvari umesto mozga.

Još više sam se iznervirao i počeo da psujem sve i svakog ko mi je pao na pamet. Onda mi je sin uleteo u naručje, misleći da sam raspoložem za igru sa njim i ponovo izgovorio : „Ajde, tato!”

Međutim to me ovog puta nije zasmejalo.

On je ponovio: „Ajde, tato!” Onda je opet počeo, na jedino njemu razumljivom jeziku, da mi nešto priča. Sigurno je hteo da mi kaže kako nemam razloga da se nerviram, kako su to gluposti i kako će on uvek biti tu da bi mi pomogao kada nastupe ovakvi trenuci. Onda je opet izgovorio te dve tako

- 29 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

slatke reči: „Ajde, tato!” Ja sam prasnuo u smeh.

Nestala je nervoza. Kao rukom odnešena. Ja sam se preobrazio. Nisam mogao da verujem da imam tako pametnog sina koji je bolje od svih znao da mi povrati dobro raspoloženje. Dok sam se sa sinom valjao po podu osmeh mi je ukrašavao lice.

Izašli smo napolje jer ptice nisu prestajale da nas prizivaju svojim cvrkutom da im se pridružimo. Ja i supruga smo seli ispod krošnje drveta koje se nalazilo u dvorištu i otpočeli sa leškarenjem. Pustili sam mozak na ispašu. Dok se naš sinčić igrao po dvorištu sa našim razdraganim džukcem mi smo uživali.

Dan je opet postao lep i divan. Ja od tog dana više ne čitam novine i gledam samo crtane filmove sa svojim sinom.

- 30 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

PAS Ja

sam samo jedan običan pas, tipična seoska džukela koja provodi svoj jednolični život u okviru jednog dvorišta. Pošto sam bio zavistan od svog gospodara, glodao sam ukusne smrdljive koske koje bi mi on bacao, samo kada bi se setio.

Ponekad gladujući i po nekoliko dana, jurio bih pčele i muve u vazduhu skačući i klepćući svojom nezgrapnom vilicom u želji da ih uhvatim i tako bar malo utolim glad. U retkim slučajevima kada bi se moj milostivi gospodar konačno setio da i ja postojim i bacio mi po koje parče već ubuđalog hleba, veselo bih skakutao oko njega, mahao repom kao sumanut i od radosti lizao mu ruku, znajući da ću ponovo jesti. Ponekad sam bio ubeđen da ću umreti od gladi misleći da je moj gospodar zaboravio na mene, da mi neće dati ništa da pojedem ... Izgladnjen, čekao bih ga satima, danima ... čekao bih... Ali kada bi glad počela da biva sve jača, kada bi počela da mi „čupa i uvrće” creva, otpočeo bih sa svojim traganjem po bašti za zakopanim kostima, nadajući se da sam neku smetnuo sa uma i zaboravio da upotrebim u čestim trenucima krize. Ali posle upornog kopanja i rovanja po zemlji, sav prljav i umoran, još više bih ogladneo i konačno shvatio da više nemam nikakve zakopane rezervne hrane. Tužan, legao bih u ćošak dvorišta i čekao da umrem od gladi. Ali u trenutku, kada bih izgubio svaku nadu, kada bi me glad

- 31 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

toliko oslabila da nisam mogao ni glavu podići, moj gospodar bi mi bacio po koju koricu hleba, neku ukusnu splačinu, ostatak od njegovog obroka, star nekoliko dana, koji se već pokvario i koji je on morao izbaciti jer je počeo širiti smrad po celoj prostoriji i na taj način me spasio sigurne smrti.

Više puta mi se činilo da mi je gospodar koji trenutak kasnije dao hranu, ja ne bih izdržao, samo bi mi klonula glava, kao da sam zaspao i moje muke gladovanja bi zauvek prestale. Međutim, gotovo uvek, u zadnjem trenutku, začuo bi se zvižduk i izgovaranje mog glupavog imena, koje mi je gospodar nadenuo iz sprdnje, i samo bi kroz vazduh proletela neka od namernica u pravcu mojih već razjapljenih gladnih usta. U takvim situacijama pomišljao sam da me moj gazda to u stvari samo testira, da me kroz prozor sobe posmatra kako gubim snagu i posustajem, i kada bi video da je smrt na pomolu, bacio bi mi malo hrane i spasio me zaborava. Često sam bio besan na njega i sve češće dolazio u iskušenje da ga napadnem. Želeo sam da ga rastrgnem, na hiljade komadića, da ga više ne bude, da ga kaznim za sve što mi je učinio ... Ali on je bio moj gospodar. Ja sam zavisio od njega. Umro bih od gladi kada bih ga ubio, a ujedno on je bio veći i jači od mene. Zapravo mnogo je bolje da mu sve opraštam.

I uvek nanovo opraštao sam mu što me je je izgladnjivao, što me je tukao i maltretirao, što me je sve češće vezivao lancem i sužavao moj svet na samo nekoliko koraka... I džaba sam ja vukao i

- 32 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

cimao, lanac je bio isuviše jak. Pri svakom uzaludnom trzaju i pokušaju da se oslobodim stiska tih čeličnih alki ropstva, završio bih njuškom u prašinu i ništa više. Opraštao sam mu, iako su me ti okovi oko vrata gušili i stezali čineći me još nesrećnijim. Opraštrao sam mu, iz straha ali i zbog toga što sam bio gladan. Ponekad bih mu čak i bio zahvalan jer me nije vezivao stalno već samo kada bi bio mrzovoljan i kada bi taj svoj bes i nezadovoljstvo hteo da nekom iskali.

Najgore u svemu tome bilo je to što sam morao izigravati srećnu kucu koja je bila zadovoljna svojim gospodarom, što sam morao mahati repom, veselo lajati i vrteti mu se oko nogu da bih mu pokazao koliko ga volim. A da li sam ga voleo ili mrzeo, to ni sam nisam znao.

Jedini užitak u celom mom životu bio je leškarenje u hladu ispod drveta i posmatranje života sa druge strane žice. Bio sam u stanju da satima posmatram život koji se odigravao tamo, život koji mi je bio na dohvat ruke, a zapravo tako daleko. Razmišljao sam i o bekstvu, ali taj svet sa druge strane ograde bio je stran i suviše strašan za mene. Pitao sam se kako bih se ja uklopio u njega i to me je primoravalo da vrlo brzo odustanem od takvih misli. I dok sam posmatrao te džukce, sa druge strane ograde, kako idu glavom bez obzira sve redom njuškajući, kako se njuše ispod repova, kako sve rednom popišavaju, kako se otimaju oko hrane i ginu pod točkovima automobila, žalio sam ih što žive takvim životom. Žalio sam, jer su oni jadnici bili prepušteni sami sebi. Oni nisu imali

- 33 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

takvu sreću da imaju gospodara kakvog sam imao ja. Oni su morali sami da se staraju o sebi, da se bore za hranu, da se čuvaju automobila, da beže od šintera, da se bore za opstanak. Žalio sam ih zbog toga. Ja nisam morao da radim sve to. Mene je moj gospodar od toga zaštitio. Žalio sam ih ili sam samo tešio sebe ?

Jednog dana dok sam odmarao u senci svog drveta, jedan pas prišao je ogradi i upitao me : „Kako ti je tu iza žice?” U početku nisam razumeo šta on želi od mene, ali on je nastavio da priča: „Zar ti se nije smučilo to ropstvo? Ograničen si ogradom u tom malom dvorištu, znaš već svaki njegov pedalj. Onaj čovek se iživljava na tebi, tuče te, izgaldnjuje, a ti sve to trpiš. A da se samo vidiš kako skačeš od sreće kada ti baci neku koricu hleba. Da se samo možeš videti, sve bi ti bilo jasnije. A ono najglavnije sadržano je u sledećem pitanju koje ću ti postaviti. Moram ovo da te pitam a ti ne moraš da odgororiš ako nećeš. Kada si zadnji put jebao? Kada? Reci mi. Ha, ha, ha ... šta si te tako zbunio? Da si mogao samo da se vidiš. Šta li te pa ja pitam kada ti nikad ništa nisi povalio.

Hajde priznaj. Hajde! Ha, ha, ha! Koji si ti kreten”.

Nije mi bilo jasno šta je taj ludi pas pričao ali bilo mi je krivo što je govorio takve stvari o meni i mom gospodaru. Možda moj gospodar nije bio savršen, ali je ipak bio moj gospodar. On se o meni brinuo i ja sam njemu pripadao. Nisam smeo da dozvolim da tamo neki pas vređa mene i mog gazdu. Želeo sam da preskočim ogradu i pokažem tom psu da ne može tako da se ponaša, ali sa druge

- 34 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

strane bio je neki drugi svet, meni stran a on, ta sveznalica, bio je na svom terenu. Eh kada bi on ušao ovde, onda bih mu ja pokazao. „Živiš pasjim životom! Prava si pičkica.

Nemaš muda. Hajde sa pravim kucanima, pa da vidiš šta je život. Pobegni iz tog zatvora, upoznaću te sa dobrim kučkicama koje ćete dovesti do ludila i koje će ti pokazati šta sve propuštaš. Mani se tog čoveka. Ljudi su naši najveći neprijatelji. Doći ću večeras po tebe. Budalo jedna, ja sam tek sada video ovu rupu u žici, pa šta ti još uvek radiš ovde?

Ona su vrata tvoje slobode a ti još uvek tu džonjaš kao neki slepac. Baš si čudan. Onda, da više ne odugovlačim, vidimo se večeras. Veruj mi, pamtićeš veče koje je pred nama do kraja svog života”.

Pas mi je sve to na brzinu izdeklamovao, okrenuo se i otišao. Ja sam još uvek stajao u mestu ne verujući u ono što sam čuo. Nisam mogao da verujem da sam tako izgledao u očima drugih džukaca. Da li sam stvarno tako jadno delovao? Da li su oni stvarno živeli bolje od mene? Da li je moguće da je moj gospodar zapravo moj najveći neprijatelj i da sam ja sve vreme bio u zabludi?

Kako sam mogao da budem tako glup i ne shvatim da sam samo njegov rob, mala igračka, stvar. Kad malo bolje razmislim, ne sećam se kada me je zadnji put pomilovao, igrao se sa mnom, već samo batine i dranje. Što je najvažnije u svemu, ja još uvek nisam jebao.

Zauzet sukobljavanjem sa samim sobom, nisam ni primetio da je veče već palo i da sam

- 35 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

postajao sve nervozniji. Kada je zavladao mrak, došao je pas sa kojim sam razgovarao. Sa njim su bila još dva psa. Ja nisam želeo da pođem sa njima prevashodno iz straha od neizvesnosti, ali uz uporno nagovarnje sve trojice, ja pođoh sa njima, provukavši se kroz rupu na žici. U prvom svom susretu sa spoljnim svetom, sve mi je delovalo tako strano. Taj ogromni prostor obuhvaćen samo nebom delovao mi je tako nestvarno. Nigde nije bilo ograde koja mi je branila prolaz i kretanje.

Nigde nije bilo gospodara koji bi me vezivao i tukao. Bio sam konačno slobodan. Konačno sam shvatio šta znači reč sloboda. Napokon sam se mogao kretati gde god sam želeo. Bez ograničenja!

Bez žice! Bez lanca! Konačno sav taj prostor bio je samo moj!

Od radosti trčao sam brže od ostalih. Srce mi je udaralo kao ludo. Imao sam utisak da će mi iskočiti iz grudi. Umor me je polako sustizao, ali sam se trudio da ne posustanem i da dalje ostanem na čelu četvoročlane grupe . Želeo sam da pokažem tim džukcima da sam brži i bolji od njih. Bio sam ubeđen da me više ništa nije moglo zaustaviti.

Ništa me više nije moglo vratiti u ono ropstvo, jer već tada, u prvih nekoliko minuta slobode, ja sam bio neizmerno srećan. Po prvi put u svom bednom životu. Prvi put u svom životu, plakao sam od sreće.

Povremeno usmeravan od džukaca iza sebe, hrlio sam kroz noć. Ali u svom tom elanu i euforiji koju sam doživljavao, nisam obraćao pažnju na put kojim smo trčali, tako da nisam znao gde smo se

- 36 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

nalazili. A i da sam vodio računa o svom kretanju, time opet ništa ne bih postigao, jer sve mi je bilo tako strano. Pretrčavali smo ulice pritom izbegavajući okrugla svetla autmobila koji su nam stalno svrirali. Trčali smo kroz njive sve dok nismo stigli do jednog mesta udaljenog od grada, na uzvišici, tako da smo mogli videti čitav grad u vidu miliona svetlosnih tačkica. Ubrzo potom došlo je još nekoliko pasa. Pas koji je u toku dana razgovarao sa mnom, bio je njihov vođa. Do tog zaključka sam došao slušajući razgovor koji se između njih vodio. Polako, dok su oni pričali, shvatao sam o čemu se radi i zašto sam ja zapravo bio tu gde sam se nalazio. Mesto na kome sam se nalazio bilo je namenjeno za čoporativni obračun pasa, jedno obično bojno polje na kome su se vodile borbe za teritoriju, za neku dobru kučkicu ili bilo šta drugo bitno što dva čopora pasa nisu mogla međusobno da podele. Pobednik bi dobijao sve.

Poraženi, ako bi preživeo, ništa. Ja sam bio sam slepo navučen jer sam bio potreban za boj. Grupa, čiji sam sada član bio i ja, bila je znatno brojno slabija tako da je njihov lider na svaki mogući način gledao da pridobije još članova, to jest boraca. Bio sam nasankan, prevaren lažima o boljem i lepšem životu, uvučen u nešto što me se ne tiče i od čega neću imati nikakve koristi. Shvatio sam da će uskoro doći do krvoprolića i da ću ja, pošto nemam nikakvaog borbenog iskustva, prvi nastradati. Želeo sam da pobegnem i razmišljao sam kako to da izvedem, ali režanje koje se čulo svuda oko nas prekinulo me je u razmišljanju.

- 37 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

Druga grupa pasa bila je znatno brojnija što sam zaključio slušajući režanje. Činilo mi se, da je od te rike pasa, koja je iskazivala mržnju i bes koji će uskoro biti iskaljeni na nama, podrhtavala zemlja.

Prestravljen, nisam se mogao maći. Krv u žilama mi se ledila. Opet je moje srce divlje udaralo u grudima ali ovog puta iz abnormalnog straha.

Napraviviši krug oko nas, koji se sve više sužavao, protivnički čopor nas je držao u šaci. Ja sam se još više tresao od straha. Mislio sam da neću dočekati boj, da će mi srce prepući ili sam se samo molio tome, jer tako bi bilo bezbolnije.

Ali boj, kako to obično biva, bez upozorenja, počeo je. Režanje je postajalo sve glasnije, sada još upotpunjeno jaukanjem i skvičanjem. Čulo se kidanje mesa i kože, a ja sam i dalje stajao u mestu ne želeći da se borim. Iz mraka, jedan pas je skočio na mene, oborio me i zario vilicu oštrih zuba u moju prednju levu nogu.

Bol me je pogodila kao munja. Krv je počela da šiklja prskajući me svuda po telu. Pas koji je bio iznad mene grizao je sve jače, cimajući čas u jednu čas u drugu stranu i tako kidao parčiće mesa. Bol je postala nepodnošljiva. Pred očima mi je sevalo.

Jedino što sam video u tom mraku bile su cakleće oči pune mržnje, koje su mi govorile da će me ubiti. I u tom trenutku se desilo. Da li je to samo bila borba za goli život, urođeni instikt preživljavanja ili nešto drugo ? Ne znam. Znam samo, da sam u trenutku, kada sam ugledao te cakleće oči, zapravo video slabu tačku svog neprijatelja..

Zamahnuo sam drugom, zdravom, nogom i svom

- 38 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

svojom snagom, šapom udario psa po očima. I još jednom. I još jednom. I još jednom. Stisak ugriza je popustio i ja kao sumanut počeh sve jače i jače da udaram psa po očima sve dok nisam oslobodo svoju, gotovo smrvljenu, nogu iz čeličnih čeljusti psa. Pas je samo cvileo i ja ga odgurnuh sa sebe.

On pade na tlo, malo se teturao i opet pridigao. Želeo je da me pronađe, ali počeo je da baulja po mraku, posrčući i padajući. Nije video ništa.

Oslepeo sam ga. Shvativši da sam u ovoj borbi pobedio, brzo sam se osvrnuo oko sebe da me neki drugi besni pas ne bi iznenadio i ponovo skočio na mene, ali tada sam video da na mene neko ne obraća pažnju. Ovu prilku za beg nisam želeo da propustim, polako sam se, hramljajući, udaljavao od centra borbe. Kada sam se malo udaljio i video da niko nije primetio da me nema, počeo sam da trčim. Bol u nozi me je usporavala. Osećao sam malaksalost. Ali ipak nisam usporavao. Želeo sam da što pre i što dalje pobegnem od njih, iako nisam znao kuda bežim.

Bežao sam prema svetlima, prema gradu, prema svom dvorištu, prema svom gospodaru, iako nisam znao kako da do tamo stignem i šta me na tom putu sve još čeka. BEŽAO SAM !

- 39 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

SUSRET DEGENERACIJE Bliži

se deset godina mature. Polako ali sigurno starimo. Pojavile su se i prve sede. Nas zbog toga hvata frka. Naša deca rastu. Mi više ne razmišljamo o nama, ona su u prvom planu. Sve sigurnije koračamo u svet matoraca i fosila, hteli to mi ili ne.

Konačno, posle deset godina, ponovo ćemo biti svi na okupu, ako izuzmemeo one koje su riknuli od overdosa, zapalili preko, zaglavili u ćuzu, ludaru ili otišli u aut, pa ih je za to baš i briga.

Skupićemo se tek toliko da nas bude dovoljno za jednu ludu pijanku i dobru trač partiju. Kad malo bolje razmislim, za pijanku ti nije potreban niko, dovoljan si sam sebi. Čak ti i za tračarenje niko nije potreban, pod uslovom da nisi sam u glavi.

Već sada mogu da nas zamislim kako u nekoj najeftinijoj birtiji u gradu uništavamo poslednje zalihe već prokislog vina i odavno bajatog žilavog mesa, dajući gazdi tog ćumeza poslednji nadu da neće bankrotirati, jer je njegova kafana posle dužeg vremena ponovo biti puna. A neki ružni krezubi Cigani će duvati u očokljane i izlupane trube zamišljajući da znaju da sviraju. Bale će im se slivati niz plehane instrumente bakarne boje, dok će nastojati da nam izvuku još neku paricu, koje ćemo mi kvasiti u špricer i lepiti im na crne ružne face.

Mi ćemo igrati i uživati jer će naša već odavo zakržljala čula sluha i dobrog ukusa milovati ta

- 40 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

lakrdija od muzike, ili će igra i uživanje biti rezultat dejstva alkohola. To nije toliko ni bitno. Bitno je to da ćemo mi, opet posle toliko godina, svi zajedno, uživati, ili se praviti da uživamo. Mislim da će to pre biti simuliranje uživanja, jer smo, zapravo, odavno i zaboravili šta znači pojam uživati . E, da nas neko pita šta znači pojam preživljavanje, oskudevanje, životarenje, nemanje, bili bismo pravi eksperti u njihovom razjašnjavanju i tumačenju . A pojam uživanje, šta to beše, majku mu ? Da li se to maže na hleba ?

Onda tu su i lažni osmesi i prividna ljubaznost i bliskost, foliranje i prenemaganje kao da se ne znamo već toliko godina i kao da ovo i nije isuviše mali grad, selendra u kome se o svakom sve već odavno zna. Ali sve te barijere i maske biće iza nas kada nas alkohol i lepe uspomene ponovo zbliže i uzburkaju krv i svest. Pa onda priče koje smo ispričali već hiljadu puta i koje će nas vraćatiti u školske dane i prisetiti onog divnog vremena kada smo bili mladi, ludi i radosni. Ustaljena šema.

Uvek isto, samo druge face. Ritual je isti samo su drugi ljudi. I kako će veče polako odmicati, naručivaće se ture i ture, gazda će zadovoljno trljati ruke, ne znajući kakvi smo mi zapravo divljaci kada nas uhvati alkoholno ludilo. I onda nastupa euforija. Lom, rokanje, batinjanje, razbijanje, sečenje ruku, maltretiranje muzike i sve što ide uz abnormalne količine nekvalitetnog alkohola. Gazda će čupati kosu sa svoje već proćelave glave a mi ćemo konobaricu štipati za guzicu, koja će nam pritom, na neveštom srpskom sa rumunskim

- 41 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

akcentom, nagoveštavati njenu cenu za jedan snošaj. Onda će oni upicanjeni foliranti, navodni poslovni ljudi, naši školski drugovi, zaključiti kako ovo nije za njih, kako oni nisu na tom nivou animalizma i pobećiće u naručja svojih podgojenih žena ili u krevet pohotnih maloletnih sponzoruša, jer će za to veče imati dobar alibi. Naše školske drugarice će stalno zivkati ljubomorni muževi mobilnim telefonima pitajući ih kada će kući. A mi ćemo kao neki pokvareni džukci njuškati i mirisati novu kerušu nagoveštavajući joj da je vreme parenja u toku. Kritikovaćemo njihove muževe kako nisu fer što ih stalno zovu i kako one zaslužuju mnogo više pažnje, vremena, para, centimetara, što im mi normalno možemo pružiti pa makar samo večeras (uh ala volimo da lažemo). I onda onako, naivno, kao da stvarno nismo hteli, odaćemo im jednu tajnu koju smo toliko dugo čuvali: tajnu da smo oduvek baš prema njima gajili emocije, koje se ne mogu nazvati prijateljstvom i koje su sada posle deset godina ponovo isplivale na površinu videvši ih kao zrele žene. Počećemo sa udvaranjem, nadajući se da će naš stalni ratni drug, alkohol, stati na našu stranu i pomutiti razum naših starih drugarica. Stalno ćemo im dolivati u čašu sve sa jednim ciljem. A one će, dobro poznajući tu mušku strategiju udvaranja, uporno ispijati čaše i čaše, samo da bi se sa izrekom „Bila sam pijana, nisam znala šta radim”, opravdale u očima drugih za jednu dobru partiju seksa.

I onda bi nastupio tajac.

- 42 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

Ponovo probuđenje romanse iz školskih klupa polako će se rasplamtavati na zadnjim sedištima auta. Alkohol će bacati svoje rivale u nokaut. Samo oni koji treniraju uporno, svaki dan, uspeće da ostanu na nogama, ali njih će dotući depresija. Tek onda će skopčati da žive kao kerovi, kako ne znaju šta će sada, kako ne vide izlaz, kako bi se rado vratili u školske dane. Onda će naići na razumevanje svojih školskih drugova, možda zato što su i oni u istoj situaciji pa će to biti razlog za još veće utapanje i samoobmanjivanje u alkohol.

Međutim to je samo zatišje pred buru.

U kafanu će upasti par nervoznih muževa sa motkama, pištoljima i noževima u rukama tražeći svoje žene. Neki ljubomorni zlobnik među nama, bi, kao i uvek, javio glupavim rogonjama da njihove drage uživaju u seksu sa starom ljubavlju iz škole. Zato će isti tako brzo i dojuriti u kafanu naoružavši se onim prvim što im je bilo pri ruci. I kada posle pola sata tumaranja po mraku i gvirenja po automobilima, pronađu svoje mile ženice u tuđim kolima, razgolićene i u pozama koje sa njima nikad nisu upražnjavale, mrak bi im pao na oči i kazna bi bila sprovedena u delo. Nastala bi jurnjava, kuknjava, batinjanje. Neka bi nesrećnica uletela polugola u kafanu, a mi, uvek za to spremni, dobri školski drugari, pritekli bismo u pomoć našim drugaricama, tako što bismo, pikslama i flašama o glavu, zaustavljali njihove životinje od muževa prethodno ih ubedivši da nam daju pištolj ili nož.

Gazda bi se uplašio i zvao muriju i onda tu bi bio kraj, ili bi bio blizu. I kada bi plavi došli, neko bi

- 43 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

od pripitih, kao i uvek, počeo da vređa pripadnike reda i zakona i taj red i zakon bi bio sproveden na nama. Mi bismo se silovito branili ali, pendreci bi bili isuviše tvrdi. I onda bi nas sve strapali u maricu i odveli na noćenje i na prevaspitavanje. U kafani u kojoj smo do malo pre boravili ostavili bi smo haos i lom, hrpu srče, krvi, sperme, upotrebljenih kondoma, dokaz da je veče bilo ludo i nezaboravno.

Nakon procedure i muriji i puštanja kući kada bi svanulo, polako bi smo se kao prebijeni (što ne znači da nismo) odvukli kući. Žena bi nas dočekala sa doručkom na stolu. Probudili bismo našu dečicu za školu i počeli bi smo sa predavanjem. Rekli bismo im da u školi budu dobri, da uče i marljivo rade, da slušaju nastavnike, da ne prave gluposti i da ne budu kao što smo mi, neobjašnjavajući modrice ispod očiju i razbijena usta i noseve. Onda bi smo otišli da spavamo, naredna dva dana, nesvesni da nam je napisana prijava za remećenje reda i mira već poslata sudiji za prekršaje.

- 44 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

ALTER EGO I

Objavio

sam svoju prvu knjigu pod nazivom ,,UVERTIRA” i sve je krenulo svojim tokom. Mada znatno neprimećena, sem u okviru grada u kome sam živeo, knjiga je ipak poslužila svojoj svrsi – skrenula je pažnju baš zbog naslova koji je zapravo nagoveštavao da je ona samo početak, uvod u nešto mnogo opširnije, veće i obimnije. Mnogi su knjigu ,,Uvertira” protumačili samo kao zahuktavanje, pripremu i zagrevanje, kao najavu mojih drugih dela mnogo boljih i književno kvalitetnijih. I kako je vreme polako prolazilo neke od književnih kritičara je zaintrigirao naslov tako da su pročitali moj prvenac, ali i oni su bili istog mišljenja kao i ostali čitaoci laici – da prave stvari tek slede. Zbog toga nije bilo nikakvo čudo što su me mnogi kako kritičari i pisci, tako i svi ostali koji su pročitali moju knjigu povremeno upitavali : ,,Kad će nova knjiga?”

Mene je to pitanje proganjalo pošto je prošlo podosta vremena od objavljivanja moje prve knjige a ja sam i dalje stagnirao. Priče nisu nastajale. Nisam imao inspiraciju iako sam se trudio da stvaram. Iako sam čitao mnogo intezivnije nego ranije, iako sam želeo da pišem mnogo više nego ikada pre, to mi nikako nije polazilo za rukom. Napisao sam nekoliko kraćih priča gonjen očajom kojim su bile ispunjene i moje

- 45 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

tvorevine. Naslov prve knjige me je pritiskao, okovao, proganjao, sputavao, predstavljao breme koje sam svakim danom sve teže podnosio. Postao sam rob sopstvenog naslova zbog misli da neću ispuniti očekivanja koja se od mene očekuju u narednim knjigama. Ta pomisao me je razarala i uništavala. Ja sam patio i utehu tražio u porocima.

Svakim danom bio sam sve nesrećniji zbog pomisli da sam kao pisac nestao, da sam se izgubio još na samom početku, da će moja knjiga, zaturena negde u biblioteci i prikrivena ko zna kolikim slojem prašine, tu i biti zaboravljena na ko zna kojoj polici, gde će i ,,umreti” pre smrti njenog tvorca.

Zbog toga sam bio sve nesrećaniji i zlovoljniji kako su dani odmicali.

Jedina uteha u svemu tome, ako izostavim hrpu flaša koje sam ispraznio, bila su moja bezbrižna dečica koja ništa nisu razumela i moja predivna ženica koja je pored svega imala razumevanja za moje sve nervoznije ponašanje zbog gubitka inspiracije. Najviše od svega tešile su me rečenice koje mi je ona često izgovarala kada bi očaj nastupio ,,Ne brini ništa, to mora tako da bude, jedno vreme moraćeš da stagniraš, da miruješ. To ti je potrebno za akumulaciju potrebnih informacija i znanja. Videćeš sve će se desiti preko noći, i ti ćeš imati novu i bolju knjigu od prethodne. Zato ne brini, to mora biti tako”.

Vreme je prolazilo, leteli su dani, nedelje.

Ja sam tek nakon nekoliko meseci stagniranja uvideo da je moja supruga bila u pravu. Nastale su i moje prve priče kojima sam bio zadovoljan. Samo

- 46 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

u svoj toj euforiji koju sam doživljavao zbog povratka inspiracije, bilo je nešto vrlo čudno – uopšte se nisam sećao trenutka kada sam napisao pomenute storije. Priče su nicale a ja se uopšte nisam mogao setiti njihovog nastanka.

Pošto sam imao računar, nije predstavljalo nikakvu smetnju da se otkrije period njihovog postanka jer pored svake priče koja je bila otkucana stajao je datum i vreme kada je to urađeno. Želeći da razrešim misteriju njihovog nastanka, uključio sam kompjuter u nameri da vidim datum i vreme kada su priče nastale. Međutim, zaprepastio sam se otkrivenim saznanjem da su sve one nastale u kasnim jutarnjim satima kada sam ja uglavnom spavao kao top. Nisam znao o čemu se radi. Priče su bile tu, ali kao da nisu bile moje. Iako me je brinula tematska i šutinska različitost od mojih priča iz prve knjige, više me je brinula nemogućnost da se setim njihovog nastanka.

Priče su se polako nagomilavale, svaka naredna je bivala bolja od prethodne a ja ipak nisam bio srećan i zadovoljan zbog toga, možda zato što se nisam sećao tog hipnotičkotranscedentnog osećaja doživljenog prilikom njihovog stvaranja, osećaja koji me je terao da pišem jer to ništa nije moglo da zameni. Taj doživljaj, kada prsti sami krenu da pritiskaju tastaturu, toliko brzo da um koji im i izdaje te komande, usled te brzine, ne može registrovati šta oni zapravo „govore” pritiskajući tipke sa slovima, ne može ništa da zameni i nadoknadi. A sam osvrt, posle nekoliko minuta kucanja, na ekran radi uvida

- 47 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

šta je zapravo napisano, u vama izazovu zaprepašćenje, oduše-vljenje i iziskuju da sami sebi postavite pitanje: ,,O, Bože da li sam to ja napisao?” Taj osećaj mi je nedostajao. Pisanje bez njega nije imalo smisla. Kao seks bez ljubavi, kao seks bez orgazma - čista rutina bez onog bitnog i onog vrhunskog, rutina koja vremenom postane dosadna. Kao kada slepcu oduzmete sluh i čulo dodira, a gluvom vid i govor, takvo je pisanje bez tog osećaja. Što je najgore u svemu tome, ja se ni te rutine nisam sećao, tako da nisam više ni želeo da uključim kompjuter ujutru kada ustanem jer sama pomisao da ću ponovo u folderu ,,My document” pronaći neku novu priču koja će me šokirati i maksimalno iznenaditi, a da se ja pritom ne sećam njenog nastajanja, izazvla je u meni osećaj paranoje i straha, sve dok nisam ,,odgonetnuo” o čemu se zapravo radi. Objasniću vam kako sam došao do otkrovenja vezanog za nastanak mojih priča : baš zbog te nemogućnosti da saznam šta mi se dešava, počeo sam da proučavam paranormalne pojave, psihologiju čoveka, tumačenje snova, psihijatriju, moć svesnog i podsvesnog, jer morao sam negde pronaći odgovore na postavljeno pitanje – šta mi se to dešava. Jedno vreme sam bio opsednut mišlju da ja zapravo patim od amnezije, odnosno da u glavi imam crne rupe i da to izaziva kod mene zaborav i nesećanje. Međutim, nakon hrpe pročitanih knjiga došao sam do drugačijeg zaključka: moj Aleter ego se konačno probudio i počeo da deluje kada bih ja otišao da spavam. Kao mister Hajd, izranjao je iz mene i noću živeo svoj život, koga nisam bio

- 48 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

svestan, samo što je moje drugo Ja bilo usmereno ka stvaranju a ne ka destrukciji. Bilo mi je drago što sam konačno pronašao odgovor koji me je toliko mučio, proganjao i činio nesrećnim, ali ipak nedostajao mi je taj osećaj ekstaze koji se doživljava u zanosu pisanja. Jedinu utehu je činilo iznenađenje i zaprepašćenje koje sam doživljavao čitajući novonastale priče jer moj Alter ego je bio neverovatan. Kakve je sve samo ideje prenosio na papir. Divio sam se takvom umu i nisam mogao da verujem koliko ne poznajem sebe. Mrvica genijalnosti koju sam iz priča pridodavao njenom tvorcu, plašila me je jer nikako sebi nisam mogao prepisati takvu osobinu. Njegov stil pisanja bio je znatno bolji od mog nekadašnjeg, smisao za dramatiku, formiranje zapleta i raspleta delovalo je kao delo nekog iskusnog pisca, tako da sam se zabrinuo pitajući se da li je to stvarno moj Alter ego kada postoji tolika razlika između mene i njega kao ličnosti, ili sam zapravo bio zaposednut nekom drugom ličnošću. Bez obzira o kojoj se soluciji radilo, jer to mi više uopšte nije bilo bitno, svako jutro sam ustajao sa sve više znatiželje i radoznalosti baš da bih video šta je moje drugo Ja uradilo prethodne noći.

Vreme je odmicalo, priče su punile memoriju mog računara i konačno ja sam imao materijal za drugu knjigu.

II

- 49 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

Objavljena je moja druga knjiga pod nazivom ,,ALTER EGO” i mislim da sam samo ja znao zašto se zvala tako. Čak ni svojoj supruzi nisam rekao da svoje telo ne delim samo sa njom.

Knjiga je bila odlično prihvaćena, doživela je publicitet kakav nisam očekivao. Odštampana su i dva dopunjena izdanja. Ja sam čak i dobro profitirao. Bio sam prihvaćen kao veliki književnik i sve to zahvaljujući svojem drugom Ja.

III Prošlo je neko vreme, buka i gužve oko knjge su se splasnule. Ja sam i dalje u tajnosti ,,šurovao” sa onim sa kojim sam delio svoje telo, ali ovog puta sam mu priredio malu klopku. Priče su dalje nastajale na isti način, a meni je osećaj doživljen prilikom pisanja sve više nedostajao tako da slavu koju sam uživao, nisam uživao potpuno.

Osećao sam se kao da sam nešto ukrao, kao da sam uspeo uz pomoć nečega što nije moje, zato sam i kupio mini kameru, od novca koji sam zaradio od knjige. Instalirao sam je u svoju radnu sobu i tako je podesio da počne da snima moj radni sto, na kome se nalazio računar, u trenutku kada bi neko ušao u sobu. Želeo sam da snimim sebe, da otkrijem sa kakvim elanom pišem, a ujedno i da otklonim osećaj krivice.

- 50 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

Klopka je bila postavljena, a ja sam čekao u zasedi.

Prošlo je nekoliko dana od postavljanje zamke, moj Alter ego nije delovao. Postao sam nervozan i uplašen činjenicom da ga tim gestom nisam uplašio. Ali napokon kamera je odradila svoj posao i snimila stvaraoca mojih priča, moj Alter ego je konačno dolijao.

Uključio sam televizor, ubacio kasetu u video i pritisnuo ,,play” . Slika se pojavila na ekranu. Ja sam se šokirao. Nisam mogao da verujem svojim očima. Osećao sam se kao da me je neko udario maljem u glavu, tako snažno, da me je iz momenta prikucao u krevet. Izgubio sam dah od zaprepašćenja. Osećao sam se izdanim, glupim, smešnim. Nisam mogao da verujem kako sam tu soluciju mogao da ispustim iz vida.

Na ekranu se jasno videlo : za mojim radnim stolom, na kome se nalazio računar, sedela je moja supruga i kucala neku novu priču.

- 51 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

POVORKA Dok sam vozio svoju šklopociju od kola, koja su već podavno ušla u tinejdžerske godine, nervirao sam se što ventilator nije izvršavao funkciju za koju je i bio napravljen, već je samo brujao. Na kraju sam ga i isključio jer je to tandrkanje samo iritiralo moje već, odavno, načete živce. Imao sam utisak da se sunce zaverilo baš protiv mene, da je rešilo da me malo muči, jer meni je i te kako smetala vrućina. A boga mi bilo je 40 stepeni iznad nule. Jaje si na asvaltu mogao ispržiti.

Omorina je otežavala disanje. Pluća su mi se grčila kao da im je manjkao vazduh. Vazduh je bio tako težak tako da sam imao utisak da ću se ugušiti.

Međutim, ljudi su u rojevima, kao insekti, trčkarali ko zna kuda. Kao da im nije smetala zvezda, koja je odozgo, bez milosti, sve ispod sebe pekla. A toliko je bilo vrelo da su čak i insekti postali nervozni.

Jedna osa koja je kroz otvoreni prozor uletela u moju korzervu sa točkovima, konstantno me je spopadala. Bila je toliko uporna u nameri da me ubode, da je stalno aterirala, sa uperenom žaokom, u pravcu mene. Bila je toliko uporna da svoju nervozu, izazvavu nepodnošljivom vrućinom, iskali na meni, da je u tome i uspela. Ali njena upornost završila se kobno po nju samu. Zgnječio sam je, kao bubu. Ironično, ali baš tako. Kao bubu. U tom trenutku dok sam je gnječio oznojen i besan što je baš mene, od toliko ljudi u ovom gradu, našla da ujede, upitao sam se nešto : Da li je ona u

- 52 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

trenutku svoje smrti znala šta joj se to zapravo dešava? Da je mogla naslutiti (ako uzmemo u obzir da insekti mogu naslućivati) šta će joj se desiti, da li bi i dalje bila toliko uporna u svojoj nameri? Da li ćemo i mi znati kada dođe taj trenutak i da li ćemo shvatiti da umiremo u času kada će nas nečije ruke gnjčiti kao bubu? Da li ćemo znati i osetiti da je nastupio naš kraj ili ćemo kao ova osa, koja je sad, već prošlost, biti uporni i dosadni da ubrzamo naše okončanje? Dok sam razmišljao o smrti i osi, koja je sad bila samo fleka na mojoj ionako isprljanoj šoferšajmni, nisam obraćao pažnju kuda vozim i zamalo ne zgazih grupu ljudi koja se tromo vukla iz suprotne ulice.

Na svu sreću odreagovao sam dovoljno brzo tako da do nesreće nije došlo. Začudio sam se kako je ovaj krš od auta ipak imao dobre kočnice. Da nisam imao tako dobre reflekse, sada bi se pokojnoj osi pridružilo još neko ljudsko biće. Sprečio sam katastrofu koja bi me koštala slobode. Spasio sam nekoliko ljudskih života. Ali ipak za jednog od njih nije bilo spasa. Čak i da sam ga pregazio, njemu bi bilo sve jedno. On je već bio mrtav. Uspeo bih samo da potvrdim činjenicu da on nije više među živima. I ne znam da li bih tada odgovarao pred zakonom. Da li bi me se smatrali za ubicu? Ili bih pak bio optužen za pokušaj ubistva? Da li postoji taj član u zakonu? Pokušaj ubistva već mrtvog čoveka. Za zakon nije bitna činjenica već namera.

A da sam ga pregazio, sigurno je da bi moja namera, namerna ili slučajna, postala motiv i povod, a to bi bilo dovoljno da budem optužen. I

- 53 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

onda bi, sigurno, neko od rodbine, zbog čije je nebrige ili neizanteresovanosti, dotični starac i preminuo, izjavio kako je on zapravo i bio živ i da sam ga ja zgazio i na taj način ubio. Neko od najbližih bi hteo očistiti svoju savest i prebacio bi starčevu smrt na moja pleća. Policija bi odmah reagovala, kao i uvek kad ne treba, i ja bih bio uhapšen. Na suđenju bi, sinovi i kćeri pokojnog, angažovali nekog renomiranog, skupog advokata koji bi nekako našao neku vezu između mene i pokojnog starca. Odmah bi se tu pojavio i motiv, povod i predumišljaj. Taj prevaranat i bezbožnik, koji bez trunke savesti, ubice oslobađa a nevine zatvara, sredio bi me za tili čas. Moj slučajni dolazak kolima i gaženje već mrtvog čoveka bilo bi shvaćeno kao lukavi pokušaj ubistva. Uspešan pokušaj, jer jedan čovek je mrtav. A šta je osnova koja je potrebna za dokazivanje ubistva? Zar to nije fizičko prisustvo, leš i par svedoka? Što se tiče mog slučaja, sva tri činioca potrebna za ubistvo, bila su zastupljena. Advokat bi isuviše dobro radio svoj nečasni posao. Moj slučaj i moj život, za njega bio bi samo još jedan plus u karijeri kao i par stotina, ili čak hiljadarka, evrića u džepu. A iovako zlovoljni ljudi, u čijim se životima ništa važno i zanimljivo nije zbivalo, uloga svedoka predstavlja bi veliki napredak i dobru zabavu. Oni bi posvedočili i o onome što se nije zbilo samo da bi ubili monotoniju i izlečili svoje komplekse. I niko se ne bi pitao čija je to bila povorka koja je ispraćala čoveka koga sam ja zgazio. Niko se ne bi pitao za čijim se lešom sporo vukla gomila ljudi

- 54 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

obučenih u crno, više živih nego mrtvih. Sudije bi sigurno jedva čekale da se slučaj što pre okonča, da bi mogle da odu u neku kafančugu gde će da se prežderavaju do mile vollje, sve dok ih ogromni stomaci ne nateraju da sa tim prekinu, jer od njih neće moći da priđu stolu. I onda kada bi malo danuli dušom, da bi napravili mesta za još mufte hrane, ponovo bi se bacili na ždranje i sve to na račun advokata koji me je živog pokopao. Rodbina preminulog bi odmah odhitala kući da bi krenula u traganje za testamentom kao i za novcem koji je dotični mortus imao u izobilju, ne hajući za to što su nevinog čoveka strpali na dugogodišnju robiju.

Da li bi mi se to moglo desiti? Velika verovatnoćna, s obzirom gde živim.

Ove misli su mi prolazile kroz glavu dok sam čekao da povorka prođe put kojim je trebalo proći. Grupa staraca vukla se za mrtvačkim kolima u poslednjoj šetnji za čovekom sa kojim je do juče živela i čavrljala. Imao sam utisak da polovina tih starih bića i neće izdržati da dođe do groblja, da će samo pokleknuti, pasti na vreo asfalt i tu i umreti, pod vrelim suncem koje je bez milosti peklo. Sada mi je gotovo i bilo žao što ih nisam pogazio i tako ih lišio ove patnje po tako pakleno vrelom danu.

Ali matorci se nisu dali. Njihovo uporno bauljanje ka pravcu groblja, mestu gde ćemo svi mi jednog dana otići, a oni, možda i ovih dana, nateralo me je da ugasim auto i uputim se u pravcu carstva mrtvih. Da li sam se zbog toga pridružio tom malom tužnom skupu ili je razlog tome bio u odavanju poslednje počasti čoveku koga sam

- 55 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

mogao maločas da zgazim, ni sam ne znam. U tom skupu u kome je većina mirisala na smrt, ja sam bio najmlađi. čak su i deca pokojinika bila u godinama.

Mlohava, smežurana i nejaka tela staraca su polako počela da se gurkaju, komešaju i zastaju kako smo se sve više približavali groblju. Kada smo stigli ispred humke svi su se šćućurili u jednu grupicu, kao da su se plašili da i oni ne umru tog trena. Pop je počeo da peva opelo, kovčeg je spušten u raku, a oni, do malopre pogrbljene i nejake starine, isprsile su se, kao da trijumfuju. Kao da se svira himna. Ili je to, pak, bila njihova himna.

Do maločas uplašeni, nejaki, s jednom nogom u grobu, sada su bili puni života, snage i volje. Ta metarmofoza me je zbunila, uplašila, ali ipak i naterala da shvatim. Ovo je bila njihova pobeda.

Pobedili su oni, onog, za čiju dušu sada pop peva.

Oni su pobedili a on je izgubio. Džaba mu je bilo svo bogastvo. On koji je celog svog života živeo kao car, sahranjen je kao ker. A oni koji su živeli kao kerovi sada su tu, stoje iznad njega. Došli su da mu na grob pljunu i zapale sveću, da daju svima do znanja da su još uvek živi. I samo to ih je teralo da se bore za život. Nije bilo nikakvih drugih razloga.

Ubeđenje da će dočekati da bace grumen zemlje svim dušmanima koji su živeli bolje od njih, davalo im je elan za život. Spoznaja koja im je govorila da sebi slične mogu sresti jedino tu, na groblju, žive ili mrtve, terala ih je da stalno dolaze na to mesto tuge i ispraćaju putnike na put bez povratka.

Začudio sam sa kada sam video neke od njih kako

- 56 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

razgovaraju sa spomenicima. Začudio sam se, ali sam ih razumeo. Sa živima nisu mogli razgovarati.

Oni ih nisu razumeli. Oni ih nisu hteli razumeti.

Nisu imali vremena za matorce. Matorci su dosadni. Njima je mesto na groblju. Zato su oni tu stalno i dolazili, jer znali su da više tu pripadaju.

Njima je smrt bila mnogo bliža nego život. A pored toga mrtvi znaju tako dobro da slušaju. Oni imaju beskonačno vreme da slušaju o problemima i jadima svojih budućih kolega po sudbini.

U tom trenutku sam se upitao : Da li ću i ja takav postati? Da li ću i ja, smrt nekog koga znam ili ne znam, nije bitno, shvatiti kao dobar povod i razlog da pobegnem iz četri zida, koja me okružuju, i da odem među ljude? Da li će i meni, kao i ovim starcima, jedina zanimacija u životu biti, neke nove sahrane, nekih novih leševa, dojučerašnjih prijatelja i poznanika, na kojima ćemo se okupljati u sve manjem broju? Da li će i meni takvi povodi biti toliko važni i toliko značajni, da će me naterati da se iz svog svakodnevnog staračkog mrtvovanja, koje još uvek nazivamo životom, odvučem na groblje i prisustvujem porazu života? Da li ću se i ja osećati kao pobednik, kao što se osećaju ove senilne, nerazumne, naborane, mešine kože, kostiju i mesa, znajući da je onih koje poznajem i koje mene poznaju, svakim danom sve manje? Da li ću i ja trijmfovati nad grobom nekog koga sam jedva poznavao i koji mi u životu ništa nije značio, samo zato što samo što sam ga nadživeo? Da li ću i ja u svojoj starosti biti takav? A možda je to i tako normalno. Ne znam. Videćemo.

- 57 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

RAZLOG ZA OSTANAK Celokupno

moje nekadašnje društvo ja „zapalilio” preko. Celokupno, sem mene. Skupili su sve svoje stvari, nagurali u jednu oveću putnu torbu, poneli svu svoju ušteđevinu (tadašnjih par stotina maraka) i otišli zauvek. Ja sam se nadao a to sam i govorio: „Vratićete se vi, pre ili kasnije”. Ali prošle su godine. Njih nije bilo. Sad smo čak prestali i da komuniciramo. Iako imamo razmenjene email-ove, više nismo u konkaktu.

Daleko od očiju, daleko od srca. Mrtvi smo jedni za druge. Njih se jedino setim kada listam albume sa slikama iz dana svoje mladosti. I tada film počne da se vraća unazad, a duboko potisnute uspomene, za koje sam mislio da ih je moj mozak zauvek izbrsao iz svoje memorije, počnu da izlaze na površinu, polako me vraćajući u te bezbrižne dane .

I odmah potom nastupa depresija. A neki unutrašnji glas odmah krene da me mori i muči postavljajući mi neka glupa pitanja na koje odgovore ne mogu dati: „Konju jedan zašto si ti ovde ostao? Gde ti je bila pamet? A uvek si se pravio najpametniji. I ko je ispao najgluplji? Oni su ko zna gde u belom svetu i ko zna šta rade a ti ovde čamiš i propadaš.

Ispao si najveća budala. Ha, ha, ha ... ” Da je mojim pajtosima, tamo daleko, bilo OK, naslućivao sam iz emailova koje su mi u početku slali, dok su bili pod utiskom. Dok sam čitao redove ispisane na ekranu, bez slova č,ć,š,ž,đ,

- 58 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

osećao sam pozitivnost u njima, optimizam i slobodu. Konačno su uspeli. Bilo mi je drago zbog njih. Konačno su pobegli od onog što ih je sputavalo i tištilo. Konačno je isčezla ona melaholija i pesimizam koji su zračili iz njih. U nekim trenucima jedva sam čekao da odu jer je ta njihova negativna energija počela da truje i moju dušu. Smatrao sam da će njihovim odlaskom otići i demoni koji su ih proganjali i koje su oni uzgajali duboko u svom biću. Ali pogrešio sam. Demoni su se preselili u moju animu. Valjda je za njih savršena životna sredina na ovim prostorima. Tu najbolje uspevaju. Imaju izobilje za dobro napredovanje. Haos je za njih ideal. Teško da bi tamo, u tom zapadnom svetu, civilizaciji harmonije i reda, mogli tako dobro da napreduju. Tamo bi nazadovali. Zato su se i ugnezdili u moju dušu, tu da obitavaju, da se množe i šire. A ako im se ona ne bi svidela, imali su toliko drugih duša u koje su mogli da se presele. Kod nas je bilo toliko negativne energije, da je postala naša nacinalna karakeristika, naš nacionalni potencijal. „Kupite našu negativnu energiju. Kvalitet najbolji na svetu. Koristiće vam u više svrha. Ako hoćete da vodite rat, da širite nemire, uspostavite diktaturu i stvorite haos, kupite našu negativnu energiju. Uspeh je zagarantovan. Hitleri 21. veka, budući diktatori, ako čitate ovo odmah pozovite ovaj broj i dobićete našu negativnu energiju sa popustom.”

Možemo se obogatiti sa ovim našim novim nacionalnim proizvodom. Problem je kako samo da

- 59 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

je upakujemo. Mislim da bi vakuum pakovanje bilo najbolje. Ne bi mogla da se razblaži niti da izvetri.

Nego to su samo pusta maštanja. Još nemamo mašinu koja bi mogla da tu energiju iz ljudskih duša prebaci u tetrapak a još uvek neznamo kako da se koristi kada bi se prebacila u tetrapak. Ipak mislim da je za one koji žele da se nafiluju besom, mržnjom, nervozom, najbolje da dođu kod nas i da tu žive samo mesec dana. Imaće dovoljno negativitita u sebi za celu godinu.

Znači, odlaskom mojih pajtosa preko grane nisu otišli i demoni, gajeni dugo godina u njihovim bićima, već su i nadamnom zagospodarili. Bio sam sve nervozniji i besniji jer nikako nisam mogao da nađem razlog zašto sam ostao ovde. Problemi su se nagomilavali. Počeo sam da se povlačim u samoću.

Imao sam sve manje prijatelja, ako je neki i preostao. Svi su sa ovih prostora pobegli glavom bez obzira. Lomio sam se. Nisam znao šta da radim. Još uvek sam imao šanse za beg, ali još uvek sam se dvoumio i tražio razlog za ostanak. Ali godine su prolazile i ja sam, polako ali sigurno, stario. Sve više mi se nametala šema življenja koja je važila kako u gradu u kome sam živeo tako i u čitavoj našoj zemlji, šema koja je bila odlika jednobraznosti, podređenosti i uslovnosti, šema koja se odvijala sledećim redosledom: rođenje, škola, vojska (ako su muškarac), posao, brak, i smrt. Ko se nije pridržavao ove šeme bio bi crna ovca ili bela vrana i izazivao bi podsmeh i prezir.

Jedino je zadnja stavka - smrt imala pravo da naruši ovu šemu a da kod ljudi ne izazove

- 60 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

nagativan efekat. Ja, ne zbog drugih, već radi sebe, polako sam se uklapao u šemu i svi su me smatrali sebi sličnim. Stopio sam u potpunosti sa ovom našom negativnom energijom. Znači, nakon završene škole i vojske, ja sam se i oženio. Hteo to ili ne, polako sam se adaptirao na šemu svakidašnjosti i uobičajnosti. Valjda to mora tako da se odvija? Rodila su se dečica. Meni su sede sve više prekrivale glavu, stomačina je polako rasla, a postajo sam i sve nervozniji i svadljiviji. Para sam imao sve manje a prohteve sve veće. Deca su polako rasla i sve više zahtevala a ja sam se još uvek čudio neobjašnjivom fenomenu da uvek više potrošim nego što zaradim. Još kada bih provalio kako sam to zapravo ostvarivao, bio bih najsrećniji čovek. I sada, gotovo nakon decenije od odlaska mojih pajtosa u svet, uzeh stari telefonski imenik sa njihovim telefonskim brojevima i reših da se čujem sa njima da vidim kako su i kako im se odvija život. Zvao sam ih redom i sa svima ponaosob popričao. Ali zaprepastila me je jedna činjenica koju sam ustanovio za vreme razgovora sa njima. Ravnodušnost. Apatija. Nisu se čak ni iznenadili. A da ne pričam o nekom izlivu sreće i radosti što su se posle toliko vremena čuli sa drugom iz detinjstva. A povrh svega i preko slušalice i distance od nekoliko hiljada kilometara, ponovo sam osetio negativnu energiju. Nije ih napustila kako sam mislio. Ili ju je, pak, izazvao način njihovog života. Jer oni su i tamo bili, isto ono što su bili i ovde. Pobegli su prostorno daleko ali nisu mogli pobeći od sebe. Takav beg je

- 61 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

nemoguć. To su nedostižne distance. Bilo gde na zemaljskoj kugli, ti ćeš biti ti. Od toga se ne može pobeći niti sakriti. Oni koji su otišli sami i dalje su bili sami. Oni koji su otišli sa nekim i dalje su bili zajedno. Radili su od danas do sutra. Stanovaili su u nekim straćarama, kao podstanari. Neki su klošarili. Zavisi ko se kako snašao. Vreme je prolazilo a oni su i dalje živeli tamo, a k'o i da nisu.

Bili su nepostojeći. Ljudi na crnom. Utvare. Zato i nisu formirali porodice a bilo im je vreme (ako se osvrnemo na našu šemu života). U najboljem slučaju neki su stekli preduslov za papire, a neki su i dalje bili azilanti, da ne kažem, apatridi. Ali niko se nije vraćao. Da li zato što im je tamo bilo mnogo bolje? Da li zato što su i pored nemogućnosti prilagođavanja i prosperiranja, odbijali povratak jer bi samim tim priznali svoj poraz i neuspeh? Bilo kako bilo, oni se nisu vraćali i to je bila činjenica. I kada su oni nama tako izgledali, ko zna kako smo mi, koji smo ostali ovde, njima delovali? Sigurno su smatrali da smo sišli sa uma ili da smo usled preživljavanja te ogromne patnje i nanetog bola zapravo počeli da uživamo u mazohizmu. Sve u svemu, jedina alternativa, kako za njih tako i za nas, bila je prihvatanje utešne činjenice da je naš izbor bio pravi i da je nama čak i bolje jer naslućujemo da oni žive lošije od nas samih. Neću da tvrdim, ali mislim da znam, da je njima tamo bolje nego što im je bilo ovde. Ali ja ipak ne bih tamo otišao. Mislim, ne sada. Sada imam razloga da se ovde borim sa ovom negativnom energijom, da se borim da bih mogao da dokažem i potvrdim

- 62 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

da ona nije naša karakteristika i glavna odlika, da bih sutra mogao svojim potomcima da objasnim zašto sam ostao ili će to tad biti tako nebitno, bezrazložno ili glupavo i smešno. Znam da sam u neku ruku pogrešio što nisam otišao ali znam i da nisam pogrešio što sam ostao. Sve to zavisi od čoveka. Bitno je da pobedi demone u sebi. Ako ih pobedi svuda će mu biti lepo.

- 63 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

ANEGDOTA Priča,

koju ću vam ispričati neće vam oduzeti mnogo vremena, jer stvarno i nemam šta da vam kažem. Ona govori o jednoj mojoj spoznaji koja me je toliko iznenadila i ostavila snažan utisak da je i dan danas rado pričam kao nekakvu svoju anegdotu. Izvođenje zaključka i pouke ostavljam potecijalnom čitaocu, a ako iz nje, ipak, izvuče neku poentu, svrha njenog pisanja biće opravdana.

Ona je suštinski vezana za religiju i ljudsku spoznaju đavola.

Opšti problem kod ljudi je, u stvari, neprihvatanje činjenice da đavo, zapravo, postoji.

Većina obrazovanih ljudi negira njegovo postojanje, pritom nalazeći dokaze i opravdanje za svoje stavove u savremenom načinu razmišljanja i glorifikovanju nauke. Njima je smešno što neki ljudi veruju u njegovo postojanje i što ga se pribojavaju kad nema materijalnih dokaza da on, zapravo, postoji. Crveni ružni rogonja koji maše svojim trozupcem iznad ključalog kazana punog nekom smrdljivom tvari, za njih je bapska priča, paganska metoda zaplašivanja ljudi i primoravanja na pokornost, ali da li su u pravu u vezi sa tim, to ostaje da se tumači. Želim da istaknem da takav prikaz nečastivog, u stvari, ne oličava njegov stvaran izgled, kao što mnogi misle, već se na tako ubog način on prikazuje kao protagonista zla.

Možda je on oličen u nekom sasvim normalnom

- 64 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

čoveku, koji se ni po čemu ne razilkuje od ostalih ljudi, ili je pak manifestovan u vidu neke sile koja ima uticaj na ljude, ili on i ne postoji, mi to kao obični ljudi nikada nećemo saznati. Međutim, nije uopšte bitno ništa od ovoga. Bitno je to da je oduvek i sama pomisao na njegovo postojanje kod ljudi izazivala različite akcije i reakcije tako da je on oduvek, bio stvaran ili nestvaran , ipak imao uticaj na ljudski život. Ljudi koji ga se plaše i spas traže u molitvama i crkvama možda za to imaju razloga i možda je taj strah opravdan. Oni su ti koji su pokorni, poslušni,verni, oni koji idu linijom manjeg otpora. Ljudi koji ga se ne plaše jer u njegovo postojanje i ne veruju, nemaju tabua i misle da im je sve dozvoljeno. A oni koji mu se klanjaju, spremni su čak i na činidbu smrtnih grehova, tako da ne možemo nikako reći da on ne postoji jer je već isuviše dugo prisutan u ljudskim umovima i isuvuše dugo je korišćen kao opravdanje za činidbu mnogih grehova i zločina.

Nego da se vratimo priči : Grad u kome živim je mali provincijski gradić tako da spominjanje imena likova i mesta događaja nije uopšte zahvalno. Međutim sam njihov opis rećiće sve što je bitno za ovu storiju.

Jedan moj, nazovimo ga, prijatelj je otpočeo rad kao privatnik i to tako što je otvorio pekaru. Više puta sam ga pitao kako mu ide posao i da li se razvija kako treba . Jednom prilikom, odgovorio je : „Pa mora da mi ide posao, ovaj posao je od Boga blagosloven. Ja hranim narod.

- 65 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

Nisam kao tamo neki da otvaram kockarnice, kladionice, kafiće, da varam narod i da se na taj način bogatim. To je đavolja rabota, oni su prodali dušu đavolu radi profita”. Ovaj odgovor me je maksimalno iznenadio da li zato što nisam očekivao takvu vrstu reakcije ili pak zbog načina i tona na koji mi je bio saopšten. Zapravo toliko me je zaintrigirao da sam rešio da se malo više pozabavim tim problemom.

Iz više izvora došao sam do saznanja da su ekstremno bogati ljudi, u bilo kojoj poslovnoj sferi (ekonomija, politika, estrada, gluma ...) do svog bogatsva, navodno, došli tako što su počeli da se klanjaju nečastivome i tako što su mu ustupili svoje jadne duše samo radi sticanja materijalnog bogatsva. Možda je sve to šarena laža, ali to su neke činjenice na koje sam ja naleteo u svojoj, nazovimo je, studiji. Svoju versku opredeljenost oni su naznačavali tako što u javnosti propagirali i propovedali njegova učenja ili tako što su nastojali da što više ljudi uvuku u satanizam. Sam način predstavljanja svoje verske opredeljenosti javnosti sa jedne strane, i ogromnog bogatsva sa druge, ima za cilj da kod ljudi izazove iluziju da moć i bogatsvo čeka svakog Luciferovog sledbenika.

Ono što je još važnije i bitnije je to da javnost sve češće može da vidi istaknute satanske simbole najčešće na prometnim mestima, na mnogim kućama, firmama, kolima (tri šestice u broju telefonna, na registraciji, naopaki krstovi, pentagrami ...) što nije tako bezizleno jer sve to ima svoju svrhu i cilj. Jer kada se prosečan čovek sa

- 66 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

nečim sreće redovno, njegov um vremenom to prihvata kao uobičajenu i normalnu pojavu. A da li je normalno prihvatiti žrtvovanja, orgijanja, maltretriranja ili bogohuljenja? Da li je normalno klanjati se đavolu i prihvatiti njegova učenja?

Možda sve ovo deluje naivno ili paranoično, ali zašto se kod velikog broja ljudi te vrste sreću ta obeležja zveri? Možda je to slučajnost, možda mi grešimo što u njima vidimo nove Fauste, ali ne bih rekao.

Međutim, vremenom bi ova moja razmišljanja potisnula neka nova i ona bi se zbog nemogućnosti mog uma da ih sve popamti i uskladišti u svoju memoriju zauvek izgubila, da se nije desilo sledeće: kafić koji je zadnjih deset godina poslovao neverovatno dobro, polako se razvijao. Od nekadašnje jedne prostorijie on se polako širio i izgrađivao. U njegovom sklopu gazda je napravio i ogromnu terasu sa bazenom, otvorio je kladionicu, pustio u rad radio stanicu koja je bila najslušanija u gradu, a u posedu je imao i benzinsku pumpu. Od jedne obične sobice vlasnici su zaradili hrpe para i postali najusnosniji biznismeni u gradu. Svi su se pitali kako im to uspeva? Šta je to ljude primoravalo da konstantno već deset godina odlaze tamo kada je bilo i lepše sređenih kafića? Ostali kafići su polako zamirali dok je njemu posao cvetao. Danas su ljudi, hteli to ili ne, bili primorani da u njega makar svrate jer se tu odvijao noćni život grada. Jednom prilikom, kada sam izašao u šetnju odlučio sam da svratim na jedno piće baš u taj kafić, iako nisam voleo da tu

- 67 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

boravim, nije mi odgovarao ambijent, muzika, tip ljudi koji su tu taborili. Seo sam za prvi slobodan sto. Kafić se polako punio. Broj gostiju nikad nije bio ispod petsto ljudi, jer bilo je leto, a on je leti bio najprivlačniji. Dok sam čekao da mi konobar donese naručeno piće, pogledao sam u zid naspram koga sam sedeo i šokirao se. Nisam mogao da poverujem u ono što sam upravo video. Nisam mogao da poverujem da je to istina. Odmah su mi se vratile reči mog prijatelja pekara. Pogledao sam pun kafić raje koja je pušila, čavrljala, pijančila i ,navodno, provodila. Pogledao sam tu nesvesnu masu i pritom se upitao da li oni znaju kome se klanjaju ili ih uopšte nije bilo briga. Piće koje mi je bilo servirano, brzo sam popio, platio po nekoj astronomskoj ceni i izašao napolje. Dok sam se polako vraćao kući, još uvek nisam mogao da poverujem da je na zidu to bilo naslikano. Kroz glavu su mi prolazile one reči o simbolima kojima su bogataši označavali svoje firme i svoju pripadnost nečastivome. Na celoj površini zida bio je naslikan čin vođenja ljubavi đavola sa prelepom devojkom. Ogromna slika bludnog čina sa nečastivim bila je naslikana na samom ulazu u kafić tako da je svako ko je ušao mogao da vidi sliku onog koji je tu vladao, a u dimu od smrdljivih cigareta masu onih koji su mu se svesno ili nesvesno klanjali i služili.

Sad, da li je slika bila naslikana igrom slučaja, ili je pak tu postojao određeni cilj, svrha i namera? Da li je ona označavala versku opredeljenost vlasnika? Da li su svi ti ljudi koji su

- 68 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

tu dolazili zapravo bili, svesni ili nesvesni, Luciferovi sledbenici? Da li njegove crkve ustvari izgledaju baš kao ovaj kafić, jer su oni leglo poroka i greha? Ili je sve to urađeno radi čistog imidža i hira, bez ikakvih prethodno navedenih namera ? A pored ostalog, da se nisam ja možda malo ufurao ?

Ne znam, niti želim da znam.Bolje je kad čovek nešto i ne zna.

- 69 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

5 DO 12 Babe

koja na pijaci prodaju jaja, seljaci koji skončavaju rmbajući u njivama, maloletne sponzoruše koje za sitnu lovu prodaju svoja tela, doživotni studenti, poznih godina, koji još uvek studiraju, osnovci koji se razbijaju od seksa, alkohola i droge, raznorazni štrajkači koji štrajkuku iz ko zna kojih razloga, gologuze pevačice koje nemaju blage veze sa pevanjem, panduri koji se množe kao zečevi, profesori koji, nezadovoljni svojim ličnim dohocima, odbijaju da podučavaju, medicnski radnici koji leče pomoću štapa i kanapa, nepodmitljive sudije koje rešavaju sporove na štetu onih koji ih ne podmićuju, sitni šverceri koji prodaju raznorazne gluposti samo da bi preživeli jer nemaju gde da rade, vidovnjaci i lažni proroci koji imaju odgovore na sva pitanja, mladi živalj koji glavom bez obzira beži preko grane, umišljeni frajerčići koji svoju suvišnu energiju troše dižući tegove, odrpani narkomačići koji upadaju u krizu i šire zarazu, prgavi adoloscenti koji se odaju kriminalu jer hoće hleba bez motike, gomile privatnika koji državi plaćaju svoj danak u krvi, dojučerašnji krivovernici, bezbožnici i ateisti koji se sada u crkvi mole, carinici rampaši koji za jedan dan zarađuju prosečnu platu, mafijaši koji upravljaju iz senke i o svemu odlučuju, političari koji lažu i mažu samo da bi što duže sedeli u fotelji, zamlaćene domaćice koje se truju latinoameričkim

- 70 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

sapunicama, radnici koji rade za sve ostalo, sem za platu, hrpe penzionera koji žale za osuđenikom i koje se nadaju njegovom trijumfalnom povratku, mnogobrojni sektaši koji vrbuju naivne i na taj način profitiraju, svi vi činite delić naivnog naroda koji se teši činjenicom da će sutra biti bolje. Ali čemu li se vi nadate? Zar ne vidite da je ispred vas ponor? Vama je izgleda svejedno. Zato i hrlite punom parom u sunovrat! Nije moguće da ne vidite kuda idemo?

Probudite se spavači!

Progledajte slepci! Osvestite se nesvesni! Priberite se nepribrani! Urazumite se narzumni! Osavestite se nesavesni! Pokajte se grešni! Nije još kasno.

Ima još malo vremena. Požurite! Pet je minuta do dvanest!

- 71 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

ŠAH – MAT Ja sam samo jedana prosta šahovska figura, običan konj, u stručnom terminu i skakač, koja je zadužena da skače i iznenađuje protivnika i u njegovim „borbenim redovima” izaziva pometnju, samo običan komad drveta koji počinje svoji kratak serijski život sa polja B1, B8, G1 ili G8 u zavisnosti sa koje strane se nalazi upravljač figura ili u zavisnosti da li sam na levoj ili desnoj strani table. Kratak život čiji je tok i dužina trajanja isto tako neizvestan kao i pravi život onoga koji sa mnom upravlja, okončava se uvek na isti način.

Samo, onaj koji povlači poteze je ipak u mnogo boljoj poziciji od nas figura, jer mi smo te koje se postavljaju gde ponekad i ne žele da budu, mi smo te koje mimo svoje volje dospeju negde, na neko rizično polje, okružene hrpom neprijatelja, prepuštene na milost i nemilost, a da i same ne znamo zašto. To i nije toliko strašno u poređenju sa situacijom kada i onaj koji upravlja našim životima ne zna zašto nas tu i postavlja. Od toga nema ništa gore jer biti žrtvovan bez ikakvog razloga, određene svrhe ili iz čistog neznanja je zločin koji je počinjen bez ikakvog smisla i zato nema nikakvih opravdanja. Lakše bih podneo svoju žrtvu ako bi konačni ishod bio u korist boje mojih figura.

Bez obzira da li sam ja beli ili crni konj, moja sudbina je, u svakom slučaju, crna, jer znam da ću, ako se za to ukaže prilika ili nužda, biti

- 72 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

žrtvovan za opstanak opasne kraljice ili radi sačuvanja lenje guzice uobraženog kralja koji se u toku partije pomera samo u slučaju rokade ili ako mu stvarno gori pod nogama. Jedina uteha mi je nadanje, koje se ponekad i obistini, da će za protivnika moj upravljač dobiti nekog slabog šahistu tako da će on izvojevati pobedu bez nekih potrebnih žrtvi. Još jedna činjenica koja mi daje utehu je ta, da ima i onih koji su u gorem položaju od mene, onih, koji će prvi biti žrtvovani i koji će nastradati radi mog očuvanja samo da bih ja bio u mogućnosti da nasatavim dalji okršaj i boj, onih, najnižih na lestvici vrednosti, pijuni. Oni su ti koji padaju prvi, oni su ti koji se ponekad i velikodušno nude samo da bi se neka vrednija figura sačuvala. Oni su ti koji po sistemu vrednovanja vrede najmanje, zato se tako lako i žrtvuju. Oduvek, prvo stradaju oni najmanji, pa tako redom po veličini, dok se ne dođe do samog kralja. A kad kralj ostane sam, to više i nema nikakve draži. Kakva je to partija kad kralj više nema svojih slugu.

Najstrašnije u svemu tome je i činjenica da kralj za koga se mi i borimo i čuvamo ga vlastitim životima i ne zna situaciju i stanje partije koja se odvija. Lakše bih sve podneo kada bih znao da moj kralj zna zašto njegovi konji i pijuni stradaju, a ne da kao neka marioneta samo izigrava gazdu a da ga neka prljava ruka sa crnim ispod noktiju vuče po tabli i radi sa njim šta joj se prohte. Žalosno je to i za gledanje, a da ne govorimo u učestvovanju u obliku neke male figurice. Još bednije je to što se

- 73 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

partije stalno ponavljaju, tek što si žrtvovan i bačen negde pored table, partija se završila. Red je za novu partiju sa novim manipulatorima figura, koji su možda i bolji od prethodnih, ali mi to ne možemo nikako saznati dok ne iskusimo na svojoj koži. Tek što si se pomirio sa činjenicom da si po ko zna koji put ponovo žrtvovan, i samim tim lišen neizvesnosti koja te je morila dok si iščekivao ishod partije, ponovo si vraćen u igru da strepiš i čekaš trenutak kada ćeš ponovo nastradati. I uvek je isto, samo se menaju ruke koje povlače poteze, figure uvek ostaju iste, uvek ima konja, pešaka i topova. Uvek ima onih koji će braniti kralja do kraja, koje će on, ako to zatreba, bez trunke savesti, žrtvovati da bi sebe sačuvao, jer on se ipak tu ništa ne pita, iako je formalno komandujući.

Mi figure smo zbog toga besnele. Besnele smo zbog toga što naš kralj nikako nije mogao da utiče na one koji vuku poteze jer i on je bio figura, što je dozvolio da kraljica žari i pali, a on se, kao neki tonjavac, krio u najsigurnijem delu table zaštićen svim mogućim i dostupnim snagama svojih podanika.

Sve češće smo se, kad bi se sve parije završile i kada bi i bele i crne figure bile ubačene u unutrašnjst table, svi zajedno dogovarali o našoj budućnosti. U tabli, u mraku gde se nije mogla razpoznati boja koja je određivala pripadnost, svi smo bili isti, bez važnosti i veličine od koje je zavisilo kada ćemo biti žrtvovani, mi figure smo kovale plan. Plan koji nas je trebalo osloboditi ruku koje poteze vuku.

- 74 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

Problem je bio u tome što je svaki plan kako je bio smišljen vrlo brzo zaboravljan jer ipak smo mi bile samo figure, koje su i stvorene za nečiju zanimaciju. Šta smo mi znale o pobuni, kada smo ceo život samo sa jedne strane table, nakon završene partije, prelazile na drugu stranu table i obrnuto, sve dok uprvljačima to ne bi dosadilo nakon čega bi nas bacili zajedno sa tablom u neki mračni ćošak, u kome smo mogli samo da gunđamo i ništa više. U potaji svi smo znali da tu ništa ne možemo da promenimo ali smo se plašili da to sebi priznamo i nastavljali smo da živimo u laži.

A ruke koje poteze vuku na nas uopše nisu obraćale pažnju. Nisu marili što smo bili nezadovoljni, što nam je to smetalo, što nas nisu mazili kada bi im doneli pobedu, već bi samo zapalili debelu cigaru i šepurili se kao ćurani, ispred protivnika kojeg su porazili a koji je svoje figure baco o pod i treskao po stolu sav besan i divalj.

Bes je u nama polako tinjao, mržnja prema rukama je polako rasla, i mi smo konačno odlučili da krenemo u akciju. Znali smo da nema ništa od direknog sukoba jer su ruke bile isuviše moćne, tako da smo za početak odlučili, pošto nikako nismo mogli da ih pobedimo, da makar sabotiramo partije sa nadom da ćemo na taj način uspeti da odvrgnemo upravljače od nas. I krenuli smo sa sabotažom. Prvo su počele neke od figura da se zagubljuju, samo bi se neka od nas sakrila, šćućurila u neki skriveni ćošak i čekala. Ali ruke

- 75 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

čak ni na za to nisu marile. Brzo su nalazile zamenu za one koje nedostaju stavivši kutiju šibica ili upaljač na njihovo mesto. Zatim smo obrisali slova i brojeve koji su se bili napisani na tabli, ali i to je bilo uzalud, to oni nisu ni primetili. Nakon toga smo otkačili spojeve koji su spajali dva dela table nadajući da će ih to naterati da se batale nas i da nađu neku drugu zanimaciju, ali ništa. Samo bi, ako su želeli da igraju šah, spojili te dve table i odigrali željeni broj partija.

Polako smo gubili nadu i volju, nismo znali više šta da radimo, a onda je je jedan od kraljeva došao na ideju da ništa ne preduzimamo, već kada nas u toku partije ruke postave na neko polje mi oprezno, da one ne vide, pomerimo se na neko drugo polje i na taj način izazovemo konfuziju kod protivnika koji su se nadmudrivali nad nama. Znači plan je bio da neprimetno osujećujemo streategije oba igrača i na taj način pokušamo da ih iznerviramo i nateramo da nas se batale. Ovaj plan se svima dopao, da li zato što je bio najbolji do tada, da li zato što ga je predližio jedan od dvojice glavnih, ili je jedostavno bio jedini plan koji nismo isprobali. Rešili smo da ga sprovedemo u delo. Plan je trebalo da se sprovede u prvoj narednoj partiji.

Mi, figure u mraku u unutrašnjosti table, polako smo razvijale i usavršavale plan. Smejali smo se zamišljajući zbunjena lica upravljača u trenutku spoznaje da se situacija ne odvija baš onako kako su zamišljali.

Ali naš smeh je iznenada naglo prestao.

Razdvojenu tablu, delo naše sabotaže, kao i sve

- 76 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

ostale figure, ruke upravljača sakupljale su i ubacivale u kartonsku kutiju. Kada su nas sve pokupile, što se brzo odvilo jer smo mislili da nas očekuje nova partija, osetile smo tresak. Ponovno smo bile bačene ko zna gde. Onda je dim počeo da nas guši i da postaje sve toplije. Pojavili su se i prvi pramenovi vatre koji su već zapalili kutiju i načeli razdvojenu tablu. Uhvatila nas je panika kada smo shvatili da smo završili u kaminu jednog od upravljača, koji nas je žaračem stalno gurao i vraćao u vatru dok smo pokušavali da pobegnemo od ognja koji nas je proganjao i za nama kao zmija siktao. Polako, dok sam dogorevao i gledao svoje saoborce, bele i crne boje, kako u u nastaloj histeriji i vriski nestaju u plamenu, shavtio sam šta nam se to zapravo desilo.

Kako smo bili tako slepi, kako to ranije nismo mogli da shvatimo? Kako smo mogli da progutamo tako glup plan, kako nismo mogli da vidimo da smo izdani?

Dok smo goreli, vrišteći, moleći i vapeći za pomoć, i polako zauvek nestajali, gubio nam se svaki trag. Vatra nas je gutala i sve sigurnije nas činila pepelom. Oni su se smejali i uživali zajedno sa rukama koje povlače poteze ispred nove šahovske table na kojoj su bile poređane nove vitke šahovske figure. One nisu bile tako propale, očokljane i zastarele kao što smo mi bile. A oni koji su nekad bili deo nas, oni za koje smo se mi borili, konačno su nas žrtvovali. Za nas više nikad neće biti ponovljenih partija, jer više nećemo ni postojati, a za njih, te izdajice, ko zna u kojoj će

- 77 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

pariji i na kakvoj tabli ponovo zaigrati svoju izdajničku igru.

Dok smo dogorevali, svojim kolegama po sudbini pokazao sam policu jednog od upravljača na kojoj je držao bitne stvari, a na kojoj su pored ostalih beznačajnih sitnica, stajali, sa iskeženim izrazom lica, da li iz straha da i oni ne završe na lomači ili iz užitka i radosti, crni i beli kraljevi i kraljice za koje smo do juče mislili da su deo nas.

Dok sam preživljavao poslednje trenutke svog kratkog, bednog života, dok me je vatra dogorevala, sve više me čineći garom, pepelom i dimom, nisam se obazirao na bol, nisam kao sve ostale figure trčao unezveren i zbunjen, nadajući se nekakvom spasu. Pomirio sam se sa sudbinom znajući da mat koji smo dobili je konačan i presudan za sve nas.

- 78 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

ANTI BOG „ D a li veruješ u Boga?” „Da verujem, kako da ne verujem”. „Da li si odan i pravi vernik? ” „Za svog Boga sam spreman da uradim sve.” „Navedi neki od dokaza koji potvrđuje da je tvoja vera ona prava i da veruješ u pravog Boga”. „Ja verujem u našeg Boga, jer se sve vrti oko njega i sve od njega zavisi. On svakim danom ima sve više podanika bez obzira na rasu i boju kože. Mnogi hrišćani, muslimani, budisti kao i svi ostali krivovernici sve više odbacuju svoja stara božanstva i prihvataju našeg boga za vrhovnog vođu. Pitanje je vremena, kada će on prevladati.

Sigurno je da već i sad on ima najviše onih koji ga celivaju i uživaju u moćima koje on pruža. Ima čak i nekoliko milijardi onih koji mu se klanjaju.” „Da li vi pripadate nekoj masovnoj sekti?

Da niste predimezionirali broj onih koji mu se klanjaju”. „Što ste tako smešni ! Ni vi baš niste imuni na dejstvo mog božanstva. I vi ustrepite kada osetite prisustvo našeg božanstva, još ako ste u situaciji da osetite moć koju on poseduje, shvatate da je On taj koji sve kontroliše i da svime i svakim upravlja baš on. Možda i vi, kao i većina drugih, niste ni svesni da mu u stvari služite i da ste

- 79 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

mu počinjeni, da vaš život, zapravo, zavisi od njega”. „Vaša pitanja me zbunjuju. Nisu mi jasne neke činjenice. Obajsnite mi makar principe vaše vere, hijerarhiju, bilo šta što će mi razjasniti ono o čemu govorite”. „Nema šta tu da se objašnjava, onaj ko uspe da ovalada moćima koje nudi i daje naš Bog, postaje vođa. Ko više poseduje našeg Boga, taj je moćniji ”. „Kako ko više poseduje vašeg Boga? To mi nije nimalo jasno?” „Svaki naš vernik poseduje mali deo ogromne materije koja sačinjava našeg Boga, a onaj koji poseduje najveći deo njegove veličine, taj je i naš predvodnik”. „Kakvu sad materiju spominjete? Nije valjda vaš Bog materijalizovan? Ništa mi nije jasno šta pričate?” „Vidim ja da vam ništa nije jasno, jer ne postavljate prava pitanja i ne idete pravim redosledom. Da li shvatate da ništa i niko ne može da se suprostavi moći našeg božanstva. On je taj koji je oduvek kontrolisao i kontroliše svet i zbivanja unutar njega. On je odgovor na svako postavljeno pitanje. Da li ste se pitali zašto se sve ovo dešava? Zašto neki pate, a neki ne, zašto ljudi ginu, zašto se ratuje, zašto droga uništava, zašto ljudi ubijaju ljude, zašto su ljudi takvi kakvi su?

Mogao bih da postavim još hiljadu pitanja. A odgovor za sva je sadržan u našem Bogu. Kada

- 80 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

shvatite našeg Boga razumećete sve ovo što vam pričam”. „Dobro dobro, što se više razvija ovaj naš razgovor ja sam sve zaintregiraniji, zbunjeniji i radoznaliji. Hoćete mi reći da li ste zapravo sigurni u to što govorite? Hoću reći da mnogi učeni ljudi, među kojima su i mnogi geniji, negiraju postojanje Boga jer su podsrestvom nauke našli dokaze njegovog nepostojanja. Šta mislite o tome?” „Ha, ha, ha. Pa i oni su pod uticajem našeg Boga. Nijedno ljudsko biće se ne može odupreti njegovoj moći. Svako vremenom poklekne. Niko nije imun. Čak i danas, ali i mnogo mnogo ranije, ceo svet je pod uticajem našeg Boga. ” „Dobro, dobro da bi malo razjasnili situaciju, hoćete li nam reći ime vašeg Boga, odnosno recite nam kome se vi klanjate”. „Pa u svakoj zemlji se on zove drugačije ali ima i jedno zajedničko ime”. „Hajde recite, ime vašeg Boga je ... ” „Moj Bog, naš Bog, Bog kome se klanjam i koji upravlja celim svetom je novac !!!”

- 81 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

SEKTAŠKA PROPAGANDA

Sekte su danas jedno veliko društveno zlo koje svakim danom sve više ekspanzira i širi svoje granice u svim mogućim društvenim institucijama i udruženjima. Način vrbovanja novih članova u sektu je dosta mudro isplaniran, strateški prilično uspešan i metodski vrlo različit jer na tome radi znatni broj stručnjaka iz različitih naučnh oblasti (psihologije, psihijatrije, sociologije, pedagogije, teologije …) koji primenom svojih znanja utiču na potencijalne sledbenike, kako na njihovu svest tako i na njihovu podsvest.

U sledećim redovima prikazaću vam jedan od metoda sektaške propagande koja se može pojaviti u bilo kojoj vrsti medija.

Oglas koji će vam promeniti život

Oglas koji je pred vama je tu prevashodno radi vas. Mi smo tu da bi vam pomogli jer MI POSTOJIMO SAMO RADI vas. Možda će vam sve ovo delovati kao šarena laža jer u ovom vremenu ŠIRENJA ZLA kome verovati kad svi jedno govore, drugo misle a treće rade. Mi vam garantujemo da nama možete verovati jer mi smo ti koji govore ISTINU i samo istinu. Mi znamo šta vas muči i znamo na koji način vam možemo pomoći. Ali da bi smo to mogli da uradimo vi nam

- 82 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

to prvo morate dozvoliti. Mi vam ne možemo pomoći ako vi to nećete ili ne želite. A ukoliko nam ukažete svoje poverenje mi ]EMO PROMENITI vaš život IZ KORENA, tako da će ono što vas trenutno muči, tišti i sekira postati daleka prošlost.

AKO NEMATE posla ili imate posao sa slabim primanjem, nema PROBLEMA. MI SMO TU DA BI SMO VAM i materijalno pomogli i pronašli bolji posao. Ako vas pijani muž maltretira i zlostavlja, ako vas žena vara i pravu budalu od vas, ako vas deca (one koje ste vi STVORILI) sve više razočaravaju, polako udaljavaju i neprestalno prave gluposti i PROBLEME, mi smo tu samo radi vas. Zato VERUJTE da vam možemo pomoći jer stvarno to i možemo. Nemojte biti tako rezervisani.

Ukažite NAM svoje poverenje i videćete da smo bili u pravu JER MI vas razumemo, mi SMO to već odavno prošli i prevazišli. Mi ćemo vam pomoći da i vi prebrodite tu krizu i formirate novu porodicu koja će živeti u normalnim uslovima punim harmonije i ljubavi.

Ako vas roditelji ne razumeju i nemaju vremena za vas i vaše probleme, ako vam ne daju novac zato što nemaju ili neće, ako vam u školi ide loše kao i u ljubavnom životu, a za pomoć i savet se nemate kome obratiti mi smo tu da bi vam pomogli jer samo mi to možemo uraditi najbolje.

Možda ćete kada pročitate ovo postaviti pitanja: Kako vam mi možemo pomoći ili koja je naša korist u svemu tome i kako će te biti sigurni da to nisu neka nečista posla, odnosno ĐAVOLJE rabote. Ali mi vas uveravamo da smo mi jedna jaka

- 83 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

institucija koja je u sve većem razvoju i kojoj svakim danom pristižu nove PRISTALICE. Svi mi zajedno funkcionišemo kao jedna velika srećna porodica, svako svakom pomaže i zalaže se za drugog i samo takav odnos dovodi do uspeha kako pojedinca tako i nas kao institucije.

Dokazi naše uspešnosti su da SVAKO ko je postao naš član, vremenom je postao manje ili više uspešan (sigurno uspešniji u odnosu na raniji život dok nije bio deo nas) a veličina uspeha prevashodno zavisila je od svakog pojedinca i njegovih kvaliteta.

U našim redovima su poznati biznismeni, političari, glumci, pisci, estradne zvezde kao i mnoge druge uspešne ličnosti za čiji smo uspeh velikim delom i mi zaslužni. Zato i vi budite jedan OD NAS, uspite u životu.

Da bi smo vam ovo pojednostavili, navešćemo nekoliko anonimnih izjava pojedinaca koji predstavljaju samo mali broj onih kojima je naša institucija pomogla.

S.A.: „Ja sam srednjoškolac koji iako je dobar učenik, koji iako POŠTUJE svoje roditelje i sve starije, iako se trudi da bude kulturan i učtiv do skora u ljubavi nije imao sreće. Devojke su bežale od mene kao od ĐAVOLA. Nikako nisam mogao sebi da nađem srodnu dušu koja bi me razumela, volela i sa kojom bih mogao svoju ljubav da podelim. Znao sam da je SPAS u ljubavi ali ja nikako nisam mogao da JE pronađem. Zbog toga sam bio mnogo nesrećan i tužan. Nisam znao šta da radim. Devojka mi je očajnički bila potrebna jer me

- 84 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

je samoća razarala. Ali svaka kojoj bih prišao odbijala me je i ismejavala tako da sam se ja sve više povlačio U samoću. Razmišljao sam i o SAMOUBISTVU ali sticajem okolnosti postao sam član ove organizacije i sve se preko noći preokrenulo. Među ostalim članovima naišao sam na podršku i razumevanje, ubrzo sam našao i sebi srodnu dušu (koja je bila član organizacije) sa kojom sam i dan danas zajedno, ljubav mi je ispunila dušu a sreća život!”

T.A. su inicijali jedne estradne zvezde koja je sledeće izjavila : „Odrasla sam na selu i oduvek sam želela da iz njega pobegnem jer znala sam da tu ne pripadam.

Oduvek sam želela da živim u nekom velegradu, a pošto sam posedovala, a kao i što se vidi još uvek posedujem dobar glas ali i stas odlučila sam da okušam sreću i da probam da snimim ploču. Otišla sam u Beograd u nameri to da uradim ali to mi nikako nije polazilo za rukom. JEDINI NAČIN DA USPEM BIO JE DA PRODAM svoje mlado telo i tako počnem sa svojom karijerom. Nisam želela da se na taj način probijam kroz život, ali drugačije nije moglo. Zbog toga mi se u DUŠU uvukla tuga i razočarenje. Nisam znala šta da radim. Moj život je bio tako bedan. Trebao mi je novac a svakom kome bih se obratila za pomoć od mene je tražio samo jedno, znate već šta. Polako sam gubila nadu i odustajala od svojih ambicija ali sreća je zakucala I na moja vrata. Ni sama ne znam kako sam postala član ovog udruženja ali od tada, VERUJTE MI, sve je krenulo na bolje. Snimila sam ploču

- 85 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

zahvaljujući pomoći uspešnog menadžera, takođe članu ove institucije, koji mi je maksimalno pomogao jer imao je obavezu kao i svi ostali članovi da pomažu svakom ko bi im se obratio za pomoć. Sada su na mojim koncertima hiljade fanova koji me obožavaju i pevaju moje pesme. Ja sam presrećna. Još uvek se ponekad upitam da li je ovo istina. Strah me je da se ne probudim i tako prekinem ovaj lep san, jer ISPLATILO SE čekanje,odricanje, prolivene suze i patnja. Sve se isplatilo. Uspeh je postao sastavni deo mog života I sve to zahvaljujući ovoj instituciji. Ovom prilikom želim se zahvaliti svima koji su mi pomogli.

Srdačno preporučujem svakom ko ima bilo kakvih problema, a za njih nema rešenje, da se obrati ovoj instituciji jer će tu sigurno naići na razumevanje i podtšku. Garantovano će mu oni najbolje pomoći”.

N.A.: „Bio sam veoma nesrećan jer nikako nisam mogao da sebi i svojoj porodici obezbedim bolje uslove života. U svakom času zbog sve većeg siromaštva bio sam sve svesniji da konačno moram nešto učiniti i promeniti u našim životima. NAŠ tadašnji ekonomski položaj je bio loš. Iako mi CILJ bio da zaradim pare, nikako to nisam mogao da ostvarim, jer nisam imao čime i nisam znao kako. Zbog toga JE patnja postala sastavni deo mog života. Gledao sam kako moja porodica polako propada, gledao sam TOTALNO UNIŠTENJE svega onoga što je moje i svega onog što mi znači.

Gubio sam nadu i polako ludeo, ali onda kao da su čuli naše vapaje za pomoć utkane u molitvu, pokucali su na naša vrata i sve je počelo da se

- 86 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

odvija drugim tokom. Sada uživam u LJUBAVI svojih najbližih koji su poprilično zadovoljni trenutnim životom jer su se svi uslovi, a ponajviše ekomomski, znatno poboljšljali. Svakim danom sve sigurnije smo grabili napred, renovirali smo kuću, kupili kola, otišli na letovanje i ostvarili sve ono o čemu smo ranije mogli samo da sanjamo i sve to zahvaljujući dotičnoj organizaciji koja nam je pomogla po kodeksu DOBROTE I POŠTENJA. Ja im se ovom prilikom zahvaljujem.

Ukoliko vas ovaj oglas zaintrigira može te se javiti radi podrobnijih informacija na telefone _________________________ ili lično doći na adresu ____________________. Verujte nam nećete se pokajati. DOĐITE, MI VAS ČEKAMO.

OBJAŠNJENJE U VEZI S TZV. OGLASOM: Suština ovog teksta nije celokupni sadržaj koji ste pročitali već je samo u delu teksta, odnosno u skrivenim porukama koje sam ja, da bih vam ih što jednostavnije razotkrio, napisao velikim slovima. Znači, ako želite da vidite šta, zapravo, prpopagira ovaj tekst pročitajte samo ono što je napisano velikim slovima. Naznačavam da cilj pisanja ovog teksta nije propaganda navedenih poruka, već je jedna vrsta upozorenja ljudma da povedu računa o onome šta čitaju, slušaju ili gledaju, jer ovo je previše uprošćeniji i pojednostavljeniji metod prenošenja skrivenih poruka koje današnje sekte u svojim destruktivnim programima vrlo često primenjuju.

- 87 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

DEMO(N)KRATIJA U

novije vreme, u vreme naše nove istorije, uvideo sam nešto, nešto što sam i pretpostavljao da će se desiti. To nije ništa strano nekom normalnom čoveku, ali ima mnogo onih koji još uvek nisu ništa shvatili, niti će ikada shvatiti. Šta da se radi, takvi smo ti mi, prostaci, marva nekulturna, bez nacionalne svesti i nacionalnog integriteta. Ponosni na ko zna šta, kao jarčevi, hoćemo glavom kroz zid pa nema veze što će kao tikva pući. Bitno je da mi nikom nećemo dozvoliti da nama upravlja. Gle apsurda! Nisam znao da smo toliko nezavisni i samostalni. Najviše me nerviraju oni ljudi koji izigravaju neke mozgove a u stvari ispadaju samo glupi i smešni.

Misle da ako koriste neke strane termine u svom izražavanju smatraće ih pametnijim. Sada i babu na pijaci, koja prodaje kiseo kupus i jaja, možeš čuti kako pominje tranziciju i demokratiju. A da li baba zna šta je tranzicija? I kada bi je pitali : „Baba šta je to demokratija?” Ona bi odgovorila : „Ne znam ti ja sinko te stranjske reči, ali po meni ti je to da jaja koja sam do jučeraske prodavala po dva dinara sada gi prodajem po pet ali opet si imam manje pare nego kad sam ih prodavala po dva.

Ništa si ja bre ne razumem tu demokratiju”.

I sada ta baba treba da se pita o nečijoj sudbini i treba da glasa. Njoj je jedino stalo do njenih jaja i ništa joj drugo nije bitno. Samo da

- 88 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

baba uvali dedina jaja i da glasa, zna se za koga.

Zato se takvi ljudi i stimulišu sa dva kila šećera i deset posto povećanja penzije kad se za to ukaže prilika. Nego kada bi i nekog obrazovanog čoveka upitali šta je to demokratija, pitanje je da li bi ste dobili precizan odgovor. Zato ću ja da malo razjasnim taj pojam (ja kao znam šta znači?).

Demokratija je kovanica od dve grčke reči: dèmos što znači narod i kratéõ što znači vladavina. U slobodnom prevodu to znači vladavina naroda. Ali da li vlada narod? Kako da vlada, kad se ni za šta ne pita, a i za to što se pita, on se ne odlučuje. Pa kako to može da bude vladavina naroda. I u „odavno sahranjenom” komunizmu je vladao narod. Da, vladao je neko u ime naroda. I sada se vlada u ime naroda. I bolje je tako, jer dati vlast narodu, bilo bi isuviše pogubno. Jer narod je i onaj čobanin, ona sponzoruša, bivši režimac, baba sa jajima, hrpe penzusa, razni lezilebovići, ljudi vezisti, turbo folk populacija, đankići u krizi, doživotni studenti i još mnogi drugi. I oni treba da vladaju? Da, treba da vladaju. Jer to je demokratija.

Kako u Americi mogu precedniku da puše razne fufice, tako kod nas mogu vladati i babe sa jajima.

Jer ako narod tako hoće, tako će biti. Ama, ja vas pitam, koji narod? Narod u kome ima 50 posto nepismenih. Narod sa najviše intelektualaca, koji su kupili diplome u novoosnovanim privatnim školama, gde se ispit polaže u zavisnosti koliko platiš.

Narod sa najviše nepismenih i neobrazovanih intelektualaca, akademika.

Akademici koji ne znaju šta znači reč tranzicija. I

- 89 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

stvarno šta je to tranzicija? Ne znam, to nije srpska reč. Da li neko zna neki strani jezik da mi prevede ovu reč? Svi pričaju tranzicija, tranzicija, šta moj tranzicija. Pustite nas na miru. Dosta nam je i nesvrstanih i izolovanih sada još da tranzitiramo.

Dokle bre više da nas jebu a da ne znamo čiji nam je u guzici. Dokle te igre i igrarije nad našim životima? Šta smo mi nekom skrivili? Glupi smo!

Kurčimo se! Zato nam se to i dešava! Mnogo smo stupidni. Našim glupostima nema kraja. Koliko smo se samo puta ponašali kao idioti da je teško utvrditi vrhunac tog idiotizma. Ali ja ipak mislim da se kulminacija našeg budalizama ispoljila za vreme Nato bombar-dovanja. To moram pomenuti, iako izbegavam tu temu, jer se tad ispoljila naša prava narav. Bombe padaju a mi na mostovima pevamo u znak protesta. Trebalo je da nam kovnu par osiromašenih pa onda da čujemo našu pesmu.

Tada bi sigurno bile pesme naricaljke. Pišamo uz vetar, iako znamo da ćemo se upišati. I onda kada su se konačno smilovali, odnosno ostvarili svoje ciljeve, mi smo počeli sa parolama. Kao i 1941. Mi smo njima pokazali. Tako prolaze oni koji se kače sa nama. Svuda se moglo čuti : „Nato u blato, nato u blato ...” , a mi smo bili ti koji su bili, i još uvek taljigaju u tom blatu . Još uvek se nismo izmigoljili iz tog mulja. Još uvek smo u fazi gmizavaca, evolucija još uvek traje. Dok postanemo ljudi proći će još mnogo miliona godina. Zato nema potrebe govoriti o vladavini naroda jer mi smo gušteri, žabe, punoglavci, gmizavci... Kakav narod, kakvi ljudi? Nadreantalci su za nas pojam. Mi možda

- 90 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

izgledamo kao homo sapiensi ali smo ustvari homo anusi. I šta jednom homo anusu pričati o demokratiji, nacionalnoj svesti i kolektivnoj odgovornosti? On ne zna šta se zbiva dalje od njegovog dupeta. Nama demokratija stoji kao piletu sise. Šta mi hoćemo? Da budemo kao Ameri? Ih. Teško ćemo to ostvariti. Jer stvarno treba biti degenerisana nacija pa legalizovati homoseksualizam, tolerisatii pedofiliju, sodomiju, nekrofiliju, biti pro-tagonist terorizma a navodno se boriti protiv toga, osnivati razne humane organizacije koje valjaju drogu i oružije, uvaljivati svoje nuklearno smeće zemljama u tranziciji, bacati osiromašne bombe svakom ko protivreči, gurati svuda svoj veliki nos, ne dozvoljavati nikom da nešto kaže...

To bismo mi. Evo počeli smo i prve korake da sprovodimo, pedera je sve više, fiksamo se kao ludi, pijemo coca colu, pušimo marlboro (made in Kosovo), sve više prihvatamo american way of life, misleći da će to neko uzeti i obzir i oprostiti nam naše gluposti i kuraže. Ali nema oprosta, videćemo svoga boga. Jebaće nam kevu. Ili su to već uradili, više puta.

Mladi hoće na zapad, tamo i pale. Matorci, još uvek negde u podrumu, kriju Titovu sliku. Žao im je da je bace. Samo pričaju kako je tada bilo super. I kako da gradimo demokratiju uz toliki egzodus mozgova i talenata? Kako tim fosilima objasniti nešto kada su oni kompjuter videli samo na TV-u. Oni su i rođeni kao demode. I mi smo rođeni kao demode, rođeni van svih zbivanja, obmanjeni i oskaćeni. Zato i treba mlada krv da

- 91 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

prostruji ovim našim odavno ruiniranim državnim krvotokom. Krv, koja će uliti u naše srce na izdahu koju litru sveže, mlade krvi, pune kiseonika. Ali ti se još nisu rodili. A kako će da se i rode kada vlada bela kuga. Nema brakova. Nema love, zato nema ni ljubavi. Nema ni dece. A deca su nosioci svega. A mudžosi ih samo štancuju, iako žive deset puta gore od nas. Oni idu na brojnost. Spremaju se za džihad. Zato se tako i množe. Nisu vojno jaki ali su zato brojniji. Dobra taktika. Polako se sprovodi u delo. Taktika potvrđena na Kosovu. Strategija koja nas je porazila. Deset na jedno, dobro smišljeno.

Nego, mnogo daleko smo otišli. Vratimo se na demokratiju. Šta treba uraditi pa da demokratija urodi plodom? U stvari, bolje da pitam da li ona može uspeti kod nas? Može, ali za jedno pedeset godina. Kada izumre i onaj poslednji koji je zadojen idejom socijalizma i komunizma. Kada umru svi nesvrstani i izolovani, tada se može popričati o napretku. Sada nam ostaje samo da ladimo jezike. Iovako ništa drugo i ne radimo.

Prošlo vreme nam je pomutilo razum, uništilo moral i etiku, obezvredilo prave vrednosti, istaklo šljam i ološ, nateralo na kriminal i poroke, tako da je povratak sa dna duše teži nego povratak sa dna lestvice. A mi smo i na dnu lestvice i vlastite i društvene duše. Tako da nema potrebe govoriti o demokratiji, još bar jedno pola veka. A šta li mi pa mislimo, da je demokratija nešto mnogo dobro? Mi se kao davljenici hvatamo za svaku slamku koja nam je pružena. A da li će ona izdržati našu težinu i izvući nas iz bujice? Da nam izbor većine neće

- 92 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

doneti prosperitet? Ko kaže da je većina u pravu?

Ko kaže da većina zna šta je dobro ? Da većina zna šta je dobro, ne bismo bili sada gde se nalazimo. Ne bismo bili u tranziciji. Bili bi smo Amerika. Zemlja demokratije.

Zemlja demo(n)kratije.

Da demo(n)kratije. Dobro ste pro-čitali i nije štamparska greška. Demokratija ne postoji.Postoji samo demo(n)kratija. Demonkratija. Vladavina demona. Vladavina đavola, satane.

Ali zašto ta igra reči? Zašto izostaviti jedno slovo? Zašto?

Zato jer treba da se stvori konfuzija, zbrka, haos, iskrivljena slika stvarnosti, jer ne treba da se zna ko je zapravo tu glavni i sa kim se ima posla.

Zato jer u svakom magnovenju treba stvoriti neizvesnost koja će skretati pažnju sa glavnih stvari, neizvesnost koja će biti pokriće za mnoga dela, mnoga đavolja posla, mnoga dela koja su manifestacija demonkratije. Ako se reč napiše ovako kako sam je ja napisao ljudi će prozreti suštinu i plan neće uspeti. Ovako pod paravanom demokratije, demonkratija funkcioniše besprekorno.

- 93 -

Demo(N)kratija

Miljan Ristić

- 94 -

BELEŠKA O PISCU

Pisac je, bogu hvala, još uvek živ i zdrav !

SADRŽAJ:

U ulozi boga ................................................... 7 Buđenje ..........................................................10 Ljubavnik .......................................................17 Po jutru se dan ne poznaje .............................22 Pas ..................................................................31 Susret degeneracije ........................................40 Alter ego .........................................................45 Povorka ..........................................................52 Razlog za ostanak...........................................58 Anegdota ........................................................64 5 do 12 ............................................................70 Šah mat ...........................................................72 Anti bog..........................................................79 Sektaška propaganda ......................................82 Demo(n)kratija ...............................................88 Beleška o piscu...............................................95

Miljan Ristić

DEMO(N)KRATIJA

Izdavač Miljan Ristić

Glavni urednik Dragana Ristić

Korektor prof. Violeta Simić

Korice Miroslav Lučić Štampa SZGR Joksimović Beograd Štampano u 500 primeraka

2004.

CIP – Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd 821.163.41 – 3 RISTIĆ, Miljan Demo(n)kratija / Miljan Ristić / 1. izd. / Negotin: M. Ristić, 2004 / (Beograd: SZGR Joksimović) – 93 str. ; 21 cm Tiraž 500. – Beleška o autoru str. 95 ISBN 86 – 905065 – 0 – 0 COBISS.SR – ID 111742476