АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
XXIX
ада Томча сасвим порасте, и он сам, а највише свекрва, почеше
наваљивати на Софку да продаду хан и сва имања што имају тамо на граници и у Турској, и да до капије, са лица чаршије, подигну велику лепу кућу. Софка није никако пристајала. И то није пристајала, не што није хтела, него да не би свет, особито њихна родбина, осетила то као одвајање од њих, од њихових села, а | још више да се не почне причати како ето већ почело да се имање, ханови, продаје и троши. А опет бојала се да то одбијање не би Томча погрешно тумачио. Он је био једнако према њој осетљив, брз, уплашен. Сваки час се трзао и плашио да га она неће призвати себи, неће трпети код себе, у соби, у постељи. Никако није могао да се ослободи и да је, кад би са њом био насамо, миран, комотан као код своје жене. И онда, да не би то њено одбијање протумачио он тако: да као она зато жели да ти ханови на граници остану што зна да ће он морати сваке године тамо по неколико недеља и месеци проводити, те ће тиме она овамо бити ослобођена њега, кога као мора силом да трпи. Да не би он то тако схватио, пристала је напослетку да у чаршији место нове куће начине какву механу и неколико дућана, одакле ће се имати кирије, а овде само кућа да се мало оправи и иза ње подигне и уреди башта. И тако и би. С пролећа већ је била увелико башта прекопана. Извађене и набацане уза зид белеле се гомиле камења. Земља се црнела мека и изривена. Поред оног њиховог сопчета и цела је кућа била споља окречена, па и она велика соба, особито оне њене црне, куршумима изрешетане таванице и греде. Штала је била испражњена. Једино алат остао у штали. Али из штале већ није више слама штрчала и падала из напуклих зидова, да се меша доле са коњском балегом и после онако да заудара. Све је било почишћено. Велика капија са сводом, кровом својим, као читава кућа за себе, рушила се. И као да се рушењем те капије, која је овамо целу кућу и двориште заклањала, увек је чинила влажном и мрачном, цела кућа ослободи и испуни светлошћу и сјајношћу, те, онако приземна, али окречена и стегнута новим кровом, дође лепша и доби онај сеновит израз. Колико пута би Софка стајала и гледала како се руши, плетући и држећи испод мишке клупче конца. На њој тешке од јумбасме шалваре са широким, златним ногавицама. Испод њих вири њена обла пета у белим чарапама од конца. На прсима леже низе дуката и крију овлаш око врата закопчану кошуљу с чипкама. Бедра јој не