Čvor u mozgu - Dragan Marinković by Dragan Marinković

Dragan Marinković ČVOR U MOZGU

Dragan Marinković ČVOR U MOZGU Prvo izdanje 2013. Edicija Pegaz Izdavač Književna omladina Srbije Dobrinska 11, Stari grad Beograd www.kosrbije.rs E-mail: world.media.team@gmail.com Mob: 060/55-95-913 Za izdavača Verica Sekirarski Recenzija Srđan Siđa Živković Ivan Matejević Lektura i korektura Srđan Siđa Živković Ružica Rudan Tehnička priprema i prelom Dušan Marinković Dizajn korice Nebojša Nepsa Stevanović Štampa „Neven“, Zemun Beograd Tiraž: 500.

Dragan Marinković

ČVOR U MOZGU

Književna omladina Srbije

Edicija PEGAZ Glavni i odgovorni urednik Verica Sekirarski

Copyright © by Dragan Marinković Copyright © by za Srbiju Književna omladina Srbije 2013. Ova publikacija u celini ili delovima ne sme se umnožavati, preštampavati ili prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvima bez dozvole izdavača i autora, niti može biti na bilo koji drugi način ili bilo kojim drugim sredstvima distribuirana ili umnožavana bez odobrenja izdavača i autora. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržavaju izdavač i autor po odredbama Zakona o autorskom pravu.

Svim dobronamernim ljudima sveta.

Grad Niš je prirodna raskrsnica Balkana. Ne može se sa istoka na zapad i obrnuto, kao što se ne može sa juga na sever i obrnuto, a da se ne prođe kroz nišku kapiju. Svaka sila je želela da poseduje ključ od te kapije. U svojoj dugoj istoriji više puta je bio uništavan, ali i obnavljan. Podseća na upornog boksera koji u toku meča više puta pada, ali uvek uspeva da se podigne i bude još svežiji za nastavak meča. Ovaj, za razliku od pravih mečeva, nije vremenski ograničen. Crkva svetog Nikole može biti pravi simbol grada, jer je u svojoj istoriji više puta rušena i šest puta „menjala veru“. Naime, prvobitno je sagrađena kao crkva, a kasnije, kako su se menjali vladari, tako bi i ona bivala pretvarana u džamiju... pa opet u crkvu... itd. Priča se da se uz ovu crkvu nikako nije mogao podići minaret. On bi se, po priči, ili nakrivio ili odmah srušio. Svega četiri decenije pre oslobođenja, Turci su u potpunosti porušili crkvu, da bi kasnije, tik uz nekadašnju crkvu, podigli džamiju. Posle oslobođenja od Turaka, 1878. godine, Srbi su porušili krivi minaret i na džamiju postavili sjajni krst.

Dragan Marinković

Ovaj roman se ne bavi politikom, uzrocima ili posledicama raspada Otomanskog carstva ili Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Sumnjam da će običan građanin ikada saznati punu istinu o tim događajima, što njemu, u stvari, najviše odgovara, jer mu to daje pravo da slobodno razmišlja i otkriva razne teorije zavere. Ovа priča je geografski smeštena u Niš, a vremenski u dva različita doba i govori o ljudima koji otkrivaju...

ČVOR U MOZGU

Oslobođenje Niša od Turaka

očeo je decembar 1877. godine po Julijanskom kalendaru, a sa njim je počeo i Drugi Srpsko-Turski rat, u kome je jedan od važnijih ciljeva Kneževine Srbije bio oslobođenje Niša. Oko Niša su se gomilale srpske snage pa je sloboda, čekana pet vekova, bila na vidiku. Kalendarski, zima još nije počela, ali je već bivalo vrlo hladno. Ono, što je najviše grejalo srca žitelja Niša i okoline, je bila toplina slobode, koja se osećala u blizini. U Kamenici, selu nadomak Niša, živeo je Trajko Spasojević, seljak koji je imao bledo, duguljasto lice, gustu crnu kosu i brkove. Bio je visok i fizički vrlo jak, što bi ljudi rekli, pogledom je mogao da ubije. Dok je bio mlađi bio je mršav pa je dobio nadimak Potpiraljka. Bio je oženjen Javorkom, koja je za njega došla iz Brenice. Javorka je bila niska i mršava ženica, vrlo vredna i spretna, malo starija od Trajka. Pored svih redovnih kućnih i ostalih obaveza uspela je da za zimu svima isplete čarape i džempere, a deci još i kape i rukavice. U to vreme su već imali dvoje dece i čekali su treće. Živeli su u zajednici sa Trajkovim roditeljima i porodicom njegovog pokojnog brata u, za ono vreme velikoj, prizemnoj kući, koja je građena na tradicionalan način. Prvo bi se postavile drvene grede, a prostor između njih bi se popunjavao drvenim daščicama, da bi se na kraju sve to povezalo blatnim malterom. Kuća je bila trodelna, okrečena u belo, kako spolja, tako

Dragan Marinković

i unutra, pokrivena ćeramidom na četiri vode. Pod je, u svim prostorijama, bio zemljani. Ispred ulaznih vrata, koja su bila okrenuta ka istoku, se nalazio ravan trem. U prvoj prostoriji je bilo ognjište, okrugla sovra i posuđe koje se nalazilo na policama okačenim na zid. To je bila najvažnija prostorija u kući. Osim obedovanja ukućani su se u toj prostoriji okupljali, posebno zimi kada bi uz pucketanje vatre do kasno u noć pričali priče o svojim precima, narodnim junacima i bitkama sa Turcima. Soba je bila opremljena sa tri velika drvena kreveta, na kojima su svi spavali i drvenim sanducima u kojima su čuvali posteljine, garderobu i slično. U dvorište, koje je bilo ograđeno drvenim plotom, ulazilo se kroz drvenu kapiju, koja je bila u visini ograde. U dvorištu su imali još nadkriven bunar, štalu i jednu nadstrešnicu ispod koje se nalazio ambar, čardak za kukuruz, seno i volovska drvena kola. Skroz na kraju dvorišta, iza štale, je bio poljski nužnik. U štali su čuvali dva jaka vola koje su prezali u kola, ili sa njima orali njivu, jednu kravu i više ovaca koje su im davale dovoljno mleka. Od mleka su pravili sir i kiselo mleko. To su im bili glavni proizvodi koje su koristili u ishrani. U dvorištu su imali zasađena dva velika oraha i više stabala jabuka i šljiva. Važili su za imućniju porodicu u selu. Trajkovog starijeg brata Marka je, godinu dana ranije, ubio pijani Turčin u varoši. Zatekao se na čaršiji pored mehane kada su se dva pijana Turčina, niko ne zna zbog čega, posvađala. Galamili su i mahali rukama pokušavajući da jedan drugog ubede u ispravnost svojih stavova. Marko ih ništa nije razumeo, samo je

ČVOR U MOZGU

pokušao da prođe pored njih. Jedan od njih dvojice ga je primetio i zanemarivši svog poznanika, s kojim se do tada žučno svađao, počeo da galami na Marka. Marko ga je zbunjeno gledao i neshvatajući svu ozbiljnost situacije u kojoj se, ni kriv ni dužan našao, pokušao polako da se udalji sa mesta dešavanja. Turčin je prosto eksplodirao, izvadio je sablju i sav svoj bes iskalio na Marku, posle čega su mirno otišli, a njega ostavili da iskrvari. Pošto ni jedan Turčin nije želeo da svedoči, slučaj je zatvoren. Od tada je Trajko samo razmišljao o tome kako da osveti svog brata. Želja za osvetom je iz dana u dan bivala sve jača. U utorak, na Nikoljdan 1877. godine, Trajko je primetio nekoliko srpskih vojnika u selu. Prišao im je, upoznao se sa njima i porazgovarao o vojsci, njihovim zadacima i obavezama. Posebno ga je interesovalo kako se prijavljuju dobrovoljci i gde se raspoređuju. Odmah po završenom razgovoru žurno se uputio kući, ušao je u dvorište i odmah pozvao oca. „Tatko, dođoše naši!“ – sav srećan se obratio ocu. Otac se, onako zbunjen, češao iza uva, a odmah zatim pomerio šubaru pa ga upitao – „Koji bre, sinko, naši?“ „Naši de, tatko, naši... osloboditelji!“ – Trajko je sav ushićen strpljivo objašnjavao ocu. Otac, kome još uvek ništa nije bilo jasno, ga je samo gledao, raširio ruke i nastavio sa pitanjima – „K’d nas pre oslobodiše?“ „Nesu još, toprv dođoše.“ „I?“ – otac ga je gledao pravo u oči, a zatim je okrenuo glavu malo udesno. „Zboril s’m d’naske s ednog vojnika.“ „I?“

Dragan Marinković

„I, s’g ete, i ja bi da postanem vojnik. Ako dopuštaš... Da i oteramo ovija zlotvori.“ „Ako će pravo da zborimo...“ otac je napravio kratku pauzu, pogledao Trajka u oči pa nastavio – „Tam’ ti je mesto, sinko... Da na tvoju decu i na decu tvoga brata doneseš slobodu.“ Trajko se sagnuo i poljubio oca u ruku. „Fala tatko.“ „Nek si mi ti živ i zdrav. Nek te Bog i sveti Nikola čuvaju.“ Trajko je bio obučen kao i svakog dana. Na glavi je imao šubaru od jagnjećeg krzna, a na sebi je nosio običnu belu pamučnu košulju, koja nije bila izvezena. Preko košulje je nosio džemper koji je bio zakrpljen na laktovima. Čakšire su bile izrađene od sukna tamnosmeđe boje, koje su bile skrojene sa uskim nogavicama. Na nogama je imao dva para vunenih ručno pletenih čarapa i plitke kožne opanke koje mu je napravio njegov otac. Ušao je u kuću i preko svega još obukao krzneni gunj od jagnjećeg krzna, pozdravio se s ukućanima i uputio se u vojnu komandu.

ČVOR U MOZGU

Trajko se, kao dobrovoljac, javio u jedinicu koja je bila raspoređena na periferiji sela, a komanda je bila smeštena u jednoj od kuća. Odmah ga je primio oficir zadužen za dobrovoljce. Ušao je u običnu jednodelnu kuću brvnaru, pokrivenu šindrom sa zemljanim podom. U prostoriji se, od nameštaja, nalazio jedan četvrtasti drveni astal sa jednom fiokom, obična drvena stolica, drveni sanduk za dokumentaciju i ognjište sa odžakom. Oficir ga je gledao, merkao, pa otišao do stola, seo na stolicu i iz fioke izvadio nekakvu knjigu. Uzeo je pero, otvorio knjigu, pogledao u pravcu Trajka i upitao ga – „Ime, prezime, ime na tatka i na dedu?“ „Moje ime je Trajko Spasojević, na tatka Milutin, a na dedu Dzvonko.“ Oficir je umočio pero u mastionicu i polako zapisivao u knjigu sve podatke, a onda se zaustavio, pogledao Trajka i rekao mu – „Neće da može Dzvonko... da upišem Zvonko?“ „Gospodine, ti ga upisuj kako si znaješ“ – Trajko je slegnuo ramenima i nastavio – “Ama beše Dzvonko.“ „Dobro. K’d si se rodil i kude?“ „Rodil sam se na Ognjenu Mariju, pre dvaeset i pet godine u Kamenicu.“ „Znaješ li koji dan beše?“ „Pa... Ognjena Marija, gospodine.“ „Pitujem te za... kalendar... datum.“ „Toj ti je sedamnaeseti jul, gospodine.“ „Da li si završil k’kvu školu?“

Dragan Marinković

„Znajem da računam, al u čkolu nesam išal, gospodine.“ Oficir podiže pogled pa ga upita – „Bre, bre... Zašto?“ „Mi smo si seljaci, gospodine. U moju familiju nikoj neje učil čkolu.“ „Da li si bolovao od neki boles’?“ „Fala Bogu nes’m, gospodine“ – Trajko je okrenuo glavu u desnu stranu, tri puta pljunuo u prazno, pomerio se jedan korak u levo i prekrstio se. Oficir je podigao glavu, ispratio njegov ritual teranja malera, a zatim se blago nasmejao. „Dobro Spasojeviću. Na d’našnji d’n, na šesti decembar iljadu osamstotin sedamdeset i sedma godina“ – oficir je podigao kažiprst i odmah nastavio – „Na Nikoljdan...“ – zatim je napravio kratku pauzu da bi dao značaj danu na koji se sve to dešavalo – „Postao si srpski vojnik...“ Zatvorio je knjigu, ustao i pogledao Trajka pravo u oči, a zatim dodao – „Pa uz pomoć Boga i svetog Nikolu da oteramo ovija dušmani.“ Obojica su se prekrstili. Odmah su ga uputili na obuku za rukovanje puškom. Zadužio je pušku ostragušu, koja je dobila tako ime po načinu punjenja. Uvežban vojnik je mogao da u minutu ispali do šest metaka. Na kraju cevi je bio montiran bajonet koji nije bio u obliku noža, pljosnat, već je u poprečnom preseku ličio na četvorokraku zvezdu. Sve u svemu puška je, ukupno sa bajonetom, bila duga skoro dva metra i teška nešto manje od četiri kilograma. Da bi s njom dobro rukovao, vojnik je morao da bude dobro fizički pripremljen. Već prvog dana boravka u vojsci Trajko se našao pred prvim velikim problemom. Stare-

ČVOR U MOZGU

šina, koji je bio zadužen za odevanje vojske, nikako nije uspevao da nađe odgovarajuću veličinu odeće za njega. Na kraju je konstatovao da je Trajko bio vanstandardne građe, zbog čega nije mogao da ga obuče, pa mu je dozvolio da, dok ne stigne novi kontigent opreme i odeće, ratuje u svom civilnom odelu. Na obuci se sreo sa svojim drugom iz detinjstva Jovom Crvenim iz Kamenice. Jovan je bio srednjeg rasta, sa malim brčićima, ne posebno jak. Imao je izrazito crveno lice pa su ga, zbog toga, zvali Jova Crveni. Svu svoju pamet je koristio da bi sebi stvorio neku pogodnost u odnosu na druge. Bio je spreman, čak, i na spletkarenje, ako mu je to išlo u prilog. Uvek je bio spreman za svađu ili, kako bi to Kameničani rekli, bio je džandrljiv. Ljudi ga, zbog tih osobina, nisu želeli za prijatelja. Oženio se Persidom iz Kamenice. Još uvek nisu imali dece i živeli su u zajednici sa njenim roditeljima. On je, verovatno, jedini prizetko tog vremena kome seljani nisu uz ime dodali i tu odrednicu, što je mogao da zahvali samo specifičnoj boji svoga lica. Trajku, Jova nije bio uopšte drag. Sa njim je komunicirao samo kad je morao. Raspoređeni su bili u Dunavsku diviziju i to u Braničevsku brigadu koja je u jednom periodu bila zadužena za prostor: Brenica – Kamenica – Matejevci – Gornja Vrežina. Na tom potezu su se često dešavali sukobi sa manjim Turskim jedinicama, koje su tuda patrolirale ili izviđale teren. Trajko se u bitkama nije štedeo, bio je odličan strelac, a u bliskoj borbi vrlo hrabar, dok se Jovan, nekako, sve vreme držao rezervisano.

Dragan Marinković

Sredinom decembra jedna Turska jedinica je pokušala da se, uz pomoć lošeg vremena, probije kroz srpske snage kod Gornje Vrežine. Trajko se sa svojim drugovima nalazio oko kilometar daleko od mesta sukoba. Odmah su se uputili u pravcu odakle su čuli pucnje. Sneg ih je mnogo usporavao. Kada su stigli bitka je već bila pri kraju. Trajkovi drugovi su ugledali jedan deo neprijateljske jedinice koji se neorganizovano povlačio pravo prema njima. Odstupajući, deo turske jedinice se kretao polako unazad. Povremeno bi opalili neki metak u pravcu srpskih snaga, ne vodeći računa o prostoru iza sebe u koji su se povlačili. Situacija je bila takva da se taj deo turske jedinice našao na pravcu, između dve srpske jedinice, koje nisu smele da pucaju na protivnike, plašeći se da, ako promaše, mogu pogoditi nekog od svojih saboraca. Kada su im prišli na svega desetak metara jedan od turskih vojnika se okrenuo i ugledavši srpske vojnike, u prvi mah se uplašio, a zatim otvorio vatru iz karabina. Trajko je čvrsto sa obe ruke držao pušku i gegajući se levo-desno napredovao ka protivniku. Nije posustajao. Hrabro je ušao među Turke koji su nadjačali jednog njegovog saborca i sa nekoliko brzih, jakih i preciznih udaraca bajonetom i kundakom spasio druga. Okrenuo se i nastavio dalje da se bori. Krv je liptala na sve strane. Turci nisu imali gde, mogli su da se bore do kraja, ili da se predaju. U svom tom haosu Trajko je ugledao jednog Turskog oficira na konju kako jaše

ČVOR U MOZGU

prema njima. Kada je konjanik prišao na tridesetak metara, shvativši da njegovoj jedinici nema pomoći, pokušao je naglo da promeni pravac kretanja konja, ali se konj okliznuo i obojica su se stropoštala na sneg. Trajko je potrčao ka njemu, zaustavio se i podigao pušku na gotovs. Turčin je, onako ležeći, prestravljeno gledao u vrh Trajkovog krvavog bajoneta, a zatim se, gledajući Trajka u oči, polako uspravio i podigao ruke u znak predaje. „Boga ti... da puštiš. Ču ti dam zlato... Godža zlato.“ „Otkud pa toj? Turčin da zbori naški?“ „Ja... Sabahudin-aga. Ima puno zlato... dukati... sve ima. Puštiš mene, tako ti Boga, ja ti dam... tebe zlato... sve...“ „Mog brata ste utepali u čaršiju k’o kutre... a zlato mi nudiš!“ – Trajko se izderao na njega, sav je kiptao od besa, jedva se suzdržavao da ne opali. Sabahudin-aga je shvatio da od pregovora neće biti ništa, gledajući Trajka pravo u oči krenuo je polako da spušta ruku ka pojasu. Trajko je, uočivši njegovu nameru, povukao obarač. Začuo se prasak, Sabahudin-aga se uhvatio za grudi, kleknuo, rekao nešto nerazgovetno, a zatim je pao na sneg. Trajko mu je prišao, proverio da li je imao kakvo oružje i pronašao mu revolver. Tada je dotrčao Jovan i sav zadihan je pitao Trajka – „Reče li ti pceto kude je zlato?“ Trajko je više gledao revolver koji je našao kod age, nego što je obraćao pažnju na to šta Jovan govori. „Kojo zlato, bre?“ „Nemoj se praviš ulav. Sve sam čul.“ „Ništa ti nesi čul“ – prostrelio ga je Trajko pogledom, i kratko nastavio – „Džandrljivko!“

Dragan Marinković

Okrenuo se prema bojištu i shvatio da je bitka završena. Nekoliko neprijateljskih vojnika se predalo, desetak ih je bilo ranjeno i još toliko poginulo, a ko zna koliko ih je uspelo da pobegne. Sneg je bio utaban i crven od krvi, a pored mrtvog Sabahudin-age stajao je njegov konj i strpljivo čekao da ga gazda uzjaši. Dok je Trajko polako koračao ka ostalima, Jovan je obigravao oko njega – „Da znaješ da sam sve čul i ne je me stra’ od teb’... Će se razgovaramo mi još od ovoj.“ „Mož s’g da si ideš!“ – popreko ga je pogledao Trajko, ljutito odmahnuo rukom i hitro se uputio ka grupi saboraca da im pomogne oko zbrinjavanja ranjenih. Kada se sve završilo otišao je kod komandira i predao mu revolver koji je zarobio. Komandir mu je vratio revolver kao nagradu za iskazano junaštvo u ovoj ali i u ranijim bitkama. Trajko je sav ponosan uzeo revolver, dugo ga gledao, a onda stavio za pojas jer nije imao futrolu.

ČVOR U MOZGU

Bližila se Nova godina. Trajko je sa drugovima sedeo u kući koju je vojska dobila na korišćenje. U celoj kući je bila samo jedna velika prostorija, poput učionice, u kojoj nije bilo ništa od nameštaja, sem jedne peći na sredini. Tavanica je bila visoka i s plafona je visio nekakav kanap za koji su vezali fenjer. U sobi je bilo desetak jednokrilnih zastakljenih prozora, od kojih su dva bila slomljena pa su preko njih bile zakucane daske. Sav pod je bio izdaščan. U sobi se nalazilo pedesetak duša. Jedni su sedeći na podu naslonjeni na zid spavali, drugi su ležali na podu, a treći su okružili peć i grejali se. Svakome od njih je pri ruci bila puška. Na svakih sat vremena bi izlazila po jedna grupa vojnika u patrolu. Kako bi se koja grupa vratila u prostoriju zauzimala bi mesta oko peći. Trajko je sedeo na podu i naslonjen na zid dremao. Pored njega je sedeo nizak i mršav borac, koji je pre dve nedelje došao u njihovu jedinicu. Još se nisu upoznali. „Kako ti je ime?“ Trajko se pomerio, pogledao ga i rekao mu svoje ime. „Ja sam Desimir iz Požarevac... Da li si bio nekad u Požarevac?“ „Nesam još... Valjda ću idem s’g k’d se kurtališemo od ovija dušmani.“ „S kakvo se baviš?“ „Seljak... Čuvam stoku, radim na njivu. Težak ti je seljački život. Vazdan neki poslovi, nemož glavu da digneš... Koje ti rabotiš?“

Dragan Marinković

„Ja sam učitelj u jedno selo kod Požarevac... Gledam te jučerke u onuj borbu, a i ranije... mlogo si, brate, hrabar. Ja s pušku i mogu da potrevim, ali ne umem iz bliza ništa... Fata me zort.“ „E, za tuj ti rabotu treba snaga i srčanos... Al, džaba ti i snaga i što si srčan, ako je onaj s drugu stranu po spretan... Kad bi svi imali revolver...“ Trajko je sa ponosom izvadio svoj revolver i pokazao ga novom drugu. „Pazi, nabiven je! Šes metka staje u njeg’, a nemož ga zakočiš. Zatoj sam uvek na oprez.“ Oprezno mu je dao revolver i upitao ga – „Kako je toj k’d si slobodan?“ Desimir je uzeo revolver, zagleđivao ga i kratko mu je odgovorio – „Mlogo ubavo.“ Tada je došao Jovan i seo pored Trajka. „Trajče, trebe da se razgovaramo.“ Trajko ga je samo pogledao i laktom ga blago odgurnuo da bi mu dao do znanja da ne želi s njim da razgovara. U tom trenutku je u prostoriju ušao oficir i uzviknuo – „Turci se predadoše, Niš je slobodan!“ Nastalo je oduševljenje, neko je opalio metak iz puške u plafon, Desimir se uplašio, povukao obarač i revolver je opalio. Zbog velikog uzbuđenja i galame niko, osim Desimira i Trajka, nije primetio šta se desilo. Trajko je pogledao Jovana, koji je sedeo tik uz njega. Krv mu se slivala niz lice. Desimir je bio ukočen od straha. Pokušavao je nešto da kaže, ali nije uspevao. Samo ih je, širom otvorenih očiju, posmatrao. Trajko je odmah ustao i potražio bolničara. Kada je bolničar stigao, već je bilo kasno. Jovan je preminuo. Tri dana kasnije, Trajko se u svojoj kući u Kamenici, spremao da krene u varoš da vidi

ČVOR U MOZGU

кneza Srbije Milana Obrenovića IV. U kuću im je ušao Stevanča, Jovanov otac. U kući su se, pored Trajka, nalazili i njegov otac, majka i žena. „Doš’l sam da te ništo pitujem?“ „Pituj me, čiča Stevančo.“ „Istinu da mi kazuješ... Da li si ga ti utepal?“ „Koga, čiča Stevančo?“ „Moj Jovan...“ Nastala je tišina. Trajko je pogledao oca pa u majku, ženu, pa opet u Stevanču. Tišina je bivala sve neprijatnija, a Stevančo je podigao kažiprst i nastavio – „Zbog zlato... Pričal mi je Jovan sve. Sve znajem. Nemoj me l’žeš.“ „Nesam, Boga mi... Dece mi moje nesam.“ „Od koje priča Stevanča? K’kvo zlato spominjuje?“ – vidno iznenađeno Trajka upita njegov otac. „Tatko... K’kvo zlato? Nema zlato... Zarobil sam jednog Turčina, koj’ beše zboril po naški... Zort ga uvatija pa mi pričal od nekakvo zlato i dukati. Ja ga utepal... ama on mi ništo ne kazal... ni kude je toj zlato... ič ne mi kazal“ – uzbuđeno je Trajko odgovarao na pitanje svog oca, kao da se brani. „Bre, bre... Zar t’koj? L’žeš... Malko vi ovolka kuća, volovi, krave, ovce... pa vi zlato zafalilo.“ Stevančo se okrenuo i krenuo ka vratima, a zatim je zastao okrenuo glavu i dodao – „Ako, će projde i vašo!“ – a zatim je izašao iz kuće, ostavivši vrata širom otvorena. Trajko se u čudu opet okrenuo ka ocu, stavio ruku na grudi i rekao mu – „Nesam tatko.“ „Dobro sinko. Njegova tuga je s’g najgolema... A i bez tuj tugu on si je čuruk. Ne

Dragan Marinković

znaje koje zbori.“ U kuću je ušao Trajkov stariji sinovac, stao pored njega, pogledao ga i upitao – „Čičo, jel ovaj... kakoj se vika... sloboda do kraj?“ „Do kraj, sinko. Do kraj.“ Dečak je sav srećan istrčao iz kuće i u trku vikao ostaloj deci – „Do kraj! Do kraj!“

ČVOR U MOZGU

Dan pre rata

rbija, grad Niš. Počelo je proleće 1999. godine. Pera je zastavnik Vojske Jugoslavije, srednjeg rasta, okruglaste glave, proćelav i bez brkova. Završio je vazduhoplovnu školu u Rajlovcu i do 1991. godine je bio na službi u Sloveniji. Od tada živi i radi u Nišu. U slobodno vreme voli da igra šah. Pravo ime mu je Petrović Dušan, ali ga svi znaju po nadimku Pera. Smilja, njegova supruga, je profesorica ruskog jezika, malo je niža od njega i mlađa jednu godinu. Ima dugu crnu kosu i nosi naočare za vid. U Sloveniji je radila kao profesorica ruskog jezika u srednjoj školi, a u Nišu, već više godina, radi u privatnoj ćevabdžinici. Mnogo posla – malo para. Skoro i da nema slobodnog vremena, jer kad se vrati s posla čekaju je kućni poslovi i tako iz dana u dan. Sada nešto radi u kuhinji, a deca, odlični učenici osnovne škole, u svojoj sobi igraju igrice na kompjuteru. Žive u dvosobnom stanu, opremljenom najosnovnijim stvarima, kojeg su pre pet godina kupili na kredit koji će otplaćivati još trideset i pet godina. Spavaću sobu su prepustili deci, a oni spavaju u dnevnoj sobi. Pera u dnevnoj sobi sedi u fotelji, noge ispružio, prekrstio ih i podigao na tabure. Gleda televiziju. Upravo se završilo večernje izdanje dnevnika. Polako ispija pivo iz flaše i razmišlja o zategnutoj situaciji na Kosovu i u vezi sa Kosovom.

Dragan Marinković

Iznenada se prekida program, na ekranu se pojavljuje predsednik Savezne Vlade Momir Bulatović. Pera odloži pivce na stočić, malo se pridiže, uspravi i ne ustajući iz fotelje pažljivo sluša predsednika – „Savezna Vlada je na današnjoj sjednici u skladu sa ovlaštenjima sadržanim u članu 99. tačka 10. Ustava Savezne Republike Jugoslavije donijela Odluku o proglašenju nastupanja neposredne ratne opasnosti, jer postoji opasnost od agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Ova Odluka stupa na snagu odmah.“ „Smiljo!“ – uzviknu Pera i odmah nastavi – „Pakuj me... rat, sunce ti jebem!“ „Kakav rat opet?“ „Onaj najzajebaniji... Amerikanci, majke im ga nabijem! Neće da puste sirotinju da živi pa to ti je. A i Slobi, takođe... majke mu ga pa njemu... osam godina traje ovo sranje, a on još uvek nema saveznika... uf... dođe mi da puknem“ – napravi kratku pauzu pa nastavi – „Spakuj mi veš i da me kolima prebaciš do kasarne.“ „A što se sam ne prevezeš? Treba tu nešto da završim.“ „Pa gde da ih ostavim? U kasarni? Ajd’ razmisli malo.“ U tom trenutku zazvoni telefon, Smilja se javlja – „Da... Jeste... Samo trenutak... Pero, za tebe je, iz kasarne.“ Pera prilazi, uzima slušalicu od žene, prisloni je na uvo i kaže – „Petrović... Čuo sam... U redu... Zdravo“ – spusti slušalicu, pogleda Smilju, podiže obrve pa prošaputa – „Mobilizacija.“ Brzo se spakova, uzima torbu u ruku i žurno ide ka liftu. „Ajde Smiljo, ajde... Požuri malo! Treba danas da stignem u kasarnu!“ – požuruje Smilju. Silaze ispred zgrade i ulaze u stojadina.

ČVOR U MOZGU

Smilja gura ključ u kontakt bravu, okreće ga – ništa. Opet ponavlja radnju i stojadin upali. Voze se kroz grad u pravcu kasarne, ulice puste, semafori rade, ali na raskrsnicama nema nikog. Njih dvoje u kolima ćute, svako sa svojim mislima. „Ulična rasveta radi, što znači da nas još nisu napali“ – reče Pera, onako više za sebe, ali i da bi razbio tu neprijatnu tišinu. Ulaze u ulicu u kojoj se nalazi kasarna. “Nemoj ulaziti na parking“ – podiže ruku i pokaza na kapiju kasarne – „Ostavi me tu ispred kapije“. Smilja zaustavi auto, Pera izlazi iz kola, dolazi do gepeka i pokušava da ga otključa. Ona izlazi iz kola, uzima mu ključ iz ruke – „Šta se mučiš. Ovako se to radi“ – i otvori ga iz prve. Pera uzima stvari iz kola, žena stoji pored njega i gleda ga. „Pero, je l’ opasno?“ – upita ga Smilja. „Sjebali smo Austrougarsku pa sad moramo i njih“ – nasmeja se nakratko, zatim se uozbilji – „Ma gde nije opasno... Nego za to smo se čitavog radnog veka spremali i... eto... dođe vreme za diplomski... Ma pusti vojsku, mi ćemo već nekako... Čuvajte se vi kući. Nemojte da mi se švrćkate po gradu bez potrebe. Nama svako može suditi – njima niko... Jebi ga, može im se... Ajd’ ćao.“ Poljubiše se, a odmah zatim Smilja uđe u stojadina, polukružno ga okrenu na pustoj ulici i uputi se kući. Pera je isprati pogledom te uđe u kasarnu.

Dragan Marinković

Pera je, prvi od starešina, stigao, odmah obuče ratnu uniformu, utegnu se. U kancelariju ulazi dežurni vojnik – „Gospodine zastavniče, evo ključeva od kase sa ličnim naoružanjem!“ „Bravo momak... ma sve znaš k’o veliki!“ – nasmeši se Pera, okrenu se prema kasi sa naoružanjem, kad u kancelariju ulazi komandir Đura u civilu. Pera okrenu glavu prema njemu, odmeri ga pogledom pa reče – „Pa gde si ti kapetane? Mi evo privodimo rat kraju, a tebe nema.“ Đura se osmehnu, pruži mu ruku – „Tebi je Pero, kao i obično, do zajebancije, a ovi se ozbiljno nameračili na nas!“ – uzima telefonsku slušalicu, tipka neki broj – „Đurić kapetan... Da se javim, stigao sam... Ovde je i zastavnik Petrović... Očekujem da ćemo za pola sata biti kompletni... Izvestiću vas... Razumem gospodine pukovniče.“ „Gde su ti vodnici, kapetane?“ „Treba da dođu svakog časa.“ „Aha... Oni bre i ne znaju da je počeo rat... Jure sojke po gradu.“ „Ma ne zajebavaj, to svi već znaju.“ U kancelariju ulazi Stole. Rukuje se prvo sa Perom, jer mu je bliži, a zatim i sa Đurom, koji mu se obrati – „Gosn zastavniče, stigli ste, čast mi je.“ „Đuro...“ – podiže Stole kažiprst desne ruke – „Ozbiljna situacija ne trpi zajebanciju... Nego ako ste se vas dvojica spremili napustite prostoriju, evo dolaze vodnici... a oni kad dođu, brate... gužva kao u pekari za veliki odmor.“

ČVOR U MOZGU

Đura navlači čizme, a Pera vizuelno proverava lično naoružanje – „Dobar mi ovaj pištolj, čoveče. S njim ne umem da promašim... eh, šteta što s njim ne mogu i avione da gađam.“ „Ma možda možeš... nisi prob’o“ – podiže kapetan glavu i namignu Stoletu. Ulaze vodnici u kancelariju, prvi iz grupe se obrati Đuri – „Gospodine kapetane, stigli smo.“ „Dobro momci... ajde spremite se na brzinu pa dole ispred objekta... A gde je Milanče?“ – obrati se Đura svima. „Sad smo ga videli, u kafani preko puta“ – nasmejaše se vodnici. Đura širi ruke – „Pa on nije normalan, majke mi...“ – okrenu se prema Peri – „Pero podeli ključeve od vozila vozačima, neka postave ratna svetla i kolona vozila paralelno sa zgradom, odmah... A ona dva dajca ispred magacina.“ Pera klimnu glavom, što znači da je razumeo i izađe iz kancelarije. „Momci ko je najbrži? Ajde Aco ti, trk preko puta u Moravac i kaži onom... onom... da se dovlači ’vamo, odmah... ili neka se sam ubija, nemoj da mu ja dolazim tamo“ – uzima slušalicu u ruku i tipka neki broj – „Đurić kapetan... Je l’ tu komandant...“ – stoji pored stola i cupka nogom – „Gospodine pukovniče Đurić kapetan... Da vas izvestim da smo svi stigli, nastavljamo sa aktivnostima po planu... Da... Da... Da... Jasno... Razumem gospodine pukovniče!“ U kancelariju ulaze vodnik Aca i zastavnik Milanče. Milanče ugleda Đuru, širi ruke i kao da pokušava nešto da kaže u svoju odbranu, ali ništa razgovetno ne reče. „Molim!“ obrati mu se Đura.

Dragan Marinković

„Ništa nisam rek’o.“ „Milanče, posle ćemo o tome... Nego u ona dva dajca da se ubaci sva oprema za logorovanje za celu četu... Ali sve!“ – naglašava Đura i nastavlja – „Kao ono pre dve nedelje kad smo imali onu pokaznu vežbu. Je l’ jasno?“ „Đuro, pa to nije ni istovareno iz kamiona. Sve je kompletno i utovareno.“ „Kako?“ – Đura sa nevericom okreće glavu prema svim prisutnim – „Pa je l’ sam ti naredio da se to istovari i vrati u magacin?“ „Pa jesi, ali svi smo znali da će ovi Indijanci da nas napadnu... Pa što opet da se mučimo i utovaramo.“ „Majke vam ga podoficirske!“ – reče Đura i izađe iz kancelarije. Stole se obrati vodnicima – „Ako mislite da budete ovakvi zastavnici, bolje odmah napuštajte vojsku... Nemoj narod džaba da vas plaća.“ „Ti si mi neka cvećka... Odeš na teren izgubiš ašovče pa posle Milanče ima li u magacinu neki viška? Znaš kad ćeš sledeći put da dobiješ? Znaš? Kad flaširaš zahtev, kao i ostali.“ Svi se nasmejaše. Za deset minuta su svi bili ispred objekta, vojska postrojena, vozila pristižu i prave kolonu. Pera prilazi Milančetu i šapće mu na uvo – „Šta sam ti rek’o... Ne istovaraj to, nisi blesav... Napašće nas ovi majmuni pa ćemo da izgubimo dva sata dok to sve ponovo utovarimo.“ „Lako je tebi... Malopre sam popio seks od Đure zbog toga.“ „Što se hvališ? Seks sa oficirom i nije neki seks... Uostalom, to se danas zove mobing.“

ČVOR U MOZGU

„Vas dvojica prestanite da se domunđavate nego priđite ovde da se dogovorimo!“ – prekide ih Đura. „Evo ovako, prvo ću ja da se obratim vojnicima, kratko, a zatim ulazimo u vozila i napuštamo kasarnu maršrutom: kasarna Bubanjski Heroji – Donji Matejevac – Čegar – Kamenica – Dabilo. Krećemo se maksimalnom brzinom dvadeset kilometara na čas, sa ratnim svetlima. Je l’ jasno? Pero jesu li svi montirali ratna svetla... U redu. Dakle, nema rezerve... Jebem li ga zašto, uglavnom rečeno mi je – bez rezervnog sastava! Ima li pitanja? Nema... U redu.“ Đura se malo pomeri, na par metara ispred srednjeg vojnika u stroju i sigurnim glasom poče – „Vojsko, svi već znate da je Vlada Savezne Republike Jugoslavije proglasila stanje neposredne ratne opasnosti. Vlada je učinila sve da do ovoga ne dođe, ali i sami ste primetili da, od kad je počela kriza na Balkanu, međunarodna zajednica ima dvostruki aršin. Tako je i danas. Rešili su da nas biju. Naše je da branimo i odbranimo svoju domovinu... Jugoslavija nije Irak, tako da se ne očekuje kopnena invazija, već udari iz vazduha. Avijacijom i krstarećim raketama. Mi nemamo kud, ovo nam je jedina domovina i izbor je vrlo jednostavan – borba za slobodu. Ne dajte da vas pokolebaju pričama kako oni hoće samo Slobu... ovaj, predsednika Miloševića. Da oni žele samo njega, oni bi ga i imali... Istina je da oni žele Jugoslaviju na kolenima, da je pretvore u koloniju, a nas u robove. Da se besplatno služe našim prirodnim resursima. Da im mi uvećavamo bogatstvo, a oni da se šiljkaju. E pa, neće moći. Sada idemo na rezervni položaj, znate svoj ras-

Dragan Marinković

pored po vozilima, kada završim polako svako na svoje mesto i krećemo. Mobilni telefoni će vam biti vraćeni kad se ovaj cirkus završi... Svi na svoja mesta!“ Okrenu se prema starešinama – „Vodniče Mitroviću, ti ideš sa mnom, u prvo vozilo, ostali po planu!“

ČVOR U MOZGU

Pera se okrenu prema vodnicima i pogledom potraži Stankovića. Rukom mu pokaza u pravcu kampanjole – „Ajmo Vođo... Ovo je naš prevoz!“ Ulaze u kampanjolu, Pera gleda ceradu i konstatuje – „Ovo je, bre, sve bušno... Pogledaj sve rupa do rupe!“ – zatim se okrenu prema vozaču – „Borac, je l’ prpa, a? Ne sekiraj se, ovo ti je kao u šahu. Ne obraćaš pažnju na pešaka, a on mic po mic pa postane kraljica. E vidiš, zato oni hoće da nas biju, jer smo još pešak... Razumeš? Ne daju nam da postanemo kraljica...“ „Zaćo, šta čekamo?“ – upita ga vodnik. „To su ti, Vođo, dva osnovna vojna pravila. Prvo: čekaj da bi žurio i drugo: žuri da bi čekao... Ako uspeš te dve stvari dobro da savladaš, bićeš jednog dana odličan komandant.“ Smeju se sva trojica, a onda se Pera obrati vozaču – „Ajmo, kreći.“ Kolona se pokrenula, izlazi iz kasarne u pravcu centra Niša. Voze polako kroz grad. Pera se osvrće i gleda prazne ulice. Nema ni vozila ni pešaka. Drže taj tempo sve do izlaska iz grada, a onda vozilo, koje je u koloni bilo ispred Perine kampanjole, stade. Zaustavi se cela kolona. Pera izađe da vidi o čemu se radi. „Što smo stali?“ – upita Stoleta. „Jebi ga Pero, ovo moje govno stade, moraćemo da ga šlepamo do gore.“ „Onaj Milančetov dajc, sa začelja je najbolji, neka te on šlepuje“ – okrenu se prema svom vozaču – “Borac, aj trkni do začelja, neka poslednji dajc u koloni dođe da šlepuje pinca.“

Dragan Marinković

Vozač dajca obiđe kolonu i vešto ga uparkira ispred pokvarenog pinca. Vade štanglu za šlepanje, prikačiše je na ovaj Stoletov krš, a zatim i na dajca. Vratiše se, svako u svoje vozilo te nastaviše putovanje. Kolona se lagano kreće Kameničkim krivudavim putem. Dok su prolazili pored spomenika Čegarskim junacima Pera okrenu glavu prema spomeniku, otvori svoja vrata, jer konstruktor nije predvideo mogućnost otvaranja prozora, i onako u pokretu, se prodera – „Pozdrav junacima sa Čegra... Nećemo vas izneveriti!“ – zatim se okrenu prema Stanku – „Vođo, da čuješ ovu komendiju. Jedan moj klasić, koji je radio na aerodromu u Prištini, u kafani u Kosovu Polju pevao pesmu ‘Oj vojvodo Sinđeliću’... u ono vreme... znaš, ono... bratstvo-jedinstvo, zenica oka, itd... i dobije par meseci vojne ćorke zbog toga. Ali pazi sad, vojni zatvor je i tada bio u Nišu, u kasarni ‘Stevan Sinđelić’. Stigao on u Niš, došao ispred kasarne i gleda u onu ploču sa natpisom pa naglas kaže: Vojvodo ja ti pev’o pesmu, a oni me po kazni poslaše kod tebe...“ „A koja si ti klasa, Zaćo?“ – upita ga Stanko. „Pa to, Vođo, svi znaju. Rajlovačka trideseta... Čudi me da tebi nisam pričao? Čuvena klasa potpukovnika Zubca. Inače, Rajlovac ti je bio čudo, ali šteta, sve je uništeno. To ti je, Vođo, bio svetski univerzitet. Bili su tu na školovanju: Libijci, Iračani, Zambijci, Iranci i ko zna ko sve ne. Ne mogu da se setim svih... Jesam li ti pričao kad smo igrali fudbal na travnatom aerodromu pa neki zamajani odu sa loptom u pizdu materinu, a mi legnemo na tra-

ČVOR U MOZGU

vu i čekamo ih da se vrate.“ Pera bi o Rajlovcu mogao pričati danima, ali ga sada prekinu neki zvuk koji je došao spolja. Osvrće se i gleda unaokolo. „Vidiš Vođo, prošli smo pored Matejevca... Donjeg, a sada ulazimo u Kamenicu. E, to su ti sve stara sela. I Donji i Gornji Matejevac i Kamenica su ti postojali pod tim imenima još pre nego što su Turci došli ovde i mnogo su stradali u borbama za oslobođenje od Turaka. E sad, neki su se i obogatili u to vreme, ali to je druga priča. Pola Niša je napravljeno na Matejevačkoj zemlji, brale.“ „Ti, bre, Zaćo sve znaš.“ „Ma kupio sam ja tu, još pre šest-sedam godina, vinograd s namerom da napravim neku vikendicu, ali ništa... nema se para... i jebi ga... stoji tako zapušteno. A ovo Dabilo, gde sada idemo... lepota... izvor, priroda... ma, milina jedna. Tu smo ranije odlazili na izlet.“ Ulaze u centar Kamenice – „Kakva je ovo gužva u ovo doba? Sunce ti jebem pa ovo je vojska, rezervisti“ – otvori vrata kampanjole, i onako u pokretu se prodera – „Pozdrav vojsko!“ Rezervisti samo ćute i namrgođeno ga gledaju, kao da je neprijateljski zarobljenik. Pera zatvori vrata, podiže ruke i prokomentarisa – „Ovima večeras nešto nije do priče... Al’ su zajebani, sunce ti jebem!“ Idu polako, krivudavim putem, uzbrdo prema Dabilu. Uskoro stigoše na cilj. Kolona se zaustavi. Đura izađe iz vozila i dreknu – „Starešine napred, vojsko ne udaljavaj se od vozila!“ Priđoše sve starešine, dogovaraju se kako da prenoće. Hladno je.

Dragan Marinković

„Ovo je period kada su velike razlike u temperaturi između noći i dana. Noći su još uvek mnogo hladne. Milanče, podeli svakom po jednu vreću za spavanje i podmetač, a sutra ćemo da postavimo šatore i sve ostalo.“ „Ko će sada po ovom mraku da traži vreće, nek spavaju po vozilima pa sutra kad se organizujemo...“ Đura ga preseče pogledom i tiho, ali oštro mu odgovori – „Zastavniče, izvrši naređenje!“ Milanče odlazi i nešto nerazgovetno mrmlja. „Molim?“ Milanče se onako u hodu okreće prema Đuri – „Ništa nisam rek’o!“ Zastaje pored dajca sa opremom. „Ajmo vojsko, uzimaj vreće za spavanje i nemoj da mi se neka zagubi po ovom mraku.“ Jedan po jedan vojnik prilazi dajcu, uzima vreću za spavanje i podmetač. Svako traži sebi pogodno mesto za spavanje. „Ima li neko da nije uzeo vreću!“ – prodera se Milanče, zatim nastavi nešto nerazgovetno da priča i zatvara stranicu od dajca. „Dežurni!“ – prodera se Đura. „Izvolite gospodine kapetane!“ „Sada je već skoro ponoć, ti budi do dva, a posle neka te zameni pomoćnik. Od sutra ćemo to drugačije organizovati. Redovno obilazite vozila.“ „Razumem gospodine kapetane!“ „Milanče gde ti je vreća?“ – upita ga Pera. „Šta će mi vreća, spavaću u dajcu. Vi ste svi, neke seka Perse, ne možete da spavate bez vreće. Jeste li i pidžame poneli?“ I još nešto reče, ali nerazgovetno.

ČVOR U MOZGU

Svanula sreda, 24. mart. Vojska polako ustaje i okuplja se oko izvora, umivaju se. Milanče izlazi iz dajca, vidno drhti od zime. „Ti bre, Milanče, k’o da voziš frezu?“ – smeška se Stole. Milanče nešto pokušava da kaže, ali ga niko ne razume. „Ma nije on seka Persa pa da spava u pidžami“ – nadovezuje se Pera. „Pe-e-ero...“ – pokuša nešto Milanče da kaže, ali je odustao. „Sve starešine ovamo!“ – povika Đura. Okupiše se starešine te Đura nastavi – „U što kraćem roku da sklonimo vozila i maskiramo ih, postavimo šatore i maskiramo ih, uspostavimo vezu sa komandom. U devet sati dolaze ljudi iz pošte da nam obezbede vezu, tu će sa neke bandere da nam obezbede žičnu vezu. Znate da je zabranjena upotreba RR uređaja zbog zračenja... i doći će čovek iz elektrodistribucije, koji će nas povezati na onaj tamo trafo. Oni će to završiti, nadam se, do deset sati. U deset sati ovo sve mora biti gotovo. Dakle: šator za spavanje, šator kuhinja, komandni šator, vozila, maskiranje, veza... sve. Imamo malo vozila, šumica je ozelenila pa to neće biti problem. Voditi računa o rastojanju između vozila... Zatim, moramo organizovati fizičko obezbeđenje logorske prostorije... E, tu možda bude problema, jer imamo malo vojnika, ali regulisaćemo to već nekako. Ajmo da počnemo sa poslom. Prvo da odlučimo gde ćemo šta. Pera i Stole sa vozačima da regulišu vozila, a mi ćemo šatore. E da,

Dragan Marinković

moramo tražiti pomoć za onog pinca što se pokvario. Ajmo sad.“ „Ajmo Stole! Ovo ti je kao u šahu. Ako dobro...“ „Pero ne tupi više sa tim šahom... Vozači zbor!“ Okupiše se vozači. Gledaju okolinu, traže pogodna mesta za skrivanje vozila. „Je l’ svi imate maskirne mreže? Dobro. Dajčeve ćemo na kraju kad se istovari to što je potrebno. Šta misliš Pero da kampanjole stavimo tamo i tamo“ – pokazuje mu rukom – „A pinca, možemo onamo!“ – gleda u Peru koji klimanjem glave prihvati izbor mesta. Parkiraše kampanjole u šumicu, na propisanu razdaljinu, dodatno ih maskiraše maskirnim mrežama. Još treba pregurati pinca. Stole uđe na vozačko mesto. „Pa ovo je tvoj krš, Stole. Valjda bi ja trebao da sedim, a ti da ga guraš.“ „E, Pero, guraj tu i ćuti... Samo pričaš, ko tetka si neka.“ Odguraše Stoletov krš na dogovoreno mesto pa i njega dodatno maskiraše. Za to vreme postavljaju se šatori. Dođoše majstori iz pošte i elektrodistribucije, završiše posao i odoše. Komandni šator je postavljen i opremljen.

ČVOR U MOZGU

U komandnom šatoru su Đura i zastavnici. Vodnici sa vojskom opremaju druga dva šatora. Đura okrenu ručicu na poljskom telefonu – „’Žirafa-15’ ovde, kako me čuješ?... I ja tebe dobro čujem... Ajmo u kockasti...“ Uključi šifrator govora pa nastavi – „Jedinica, dva, tri, četiri, petica, kako me čuješ? Prijem... I ja tebe odlično čujem. Prijem... Razumem.“ Đura isključi šifrator govora pa se obrati starešinama – „Sve funkcioniše odlično! Milanče napiši dnevnu zapovest i podeli suvi obrok vojsci. Od sutra nam dovoze kuvanu hranu iz Niša.“ „Đuro, jesmo li mi još uvek 111. izviđačka četa?“ „Jesmo Pero, pa šta?“ „Pa koji ćemo mi andrak ovde? Mislim o čemu se ovde radi? Da nije neka zabuna?“ – pogleda Stoleta i namignu mu. „Ne tupi Pero, ovde smo privremeno... Čekamo dalja naređenja u vezi sa angažovanjem jedinice.“ „Pazi, rat ti je kao šah, ne postaviš li odbranu kako treba na vreme, gubiš partiju... Mnogo jednostavno“. Đura ga prostreli pogledom, al’ mu ne reče ništa. Stole prekinu tišinu – „E moj Pero, šta smo mi Rajlovčani dočekali... da nas Zagrepčani vode... saobraćajci.“ „Sto puta bolja škola nego vaša... I ne tupite više, da ste nešto vredeli bili biste piloti“ – nasmeja se Đura. „Opa, jesi li čuo Pero, zavuče nam ga kulturno, onako oficirski... Svaka čast kapetane.“

Dragan Marinković

„Pa kapetane, ne može svako da bude pilot, kao što ne može ni svako da bude major. Je l’ tako?“ – Pera podiže desnu šaku i savi srednji prst. „E, al’ ti je štos, iskidasmo se od smeha... Vidim ja da ću ovde morati da uvodim neke ne popularne mere u cilju poboljšanja discipline.“ „E to cenim. Recimo ko zajebe, mora da ide... peške... u Kamenicu i nabavi litar domaće.“ „E ljudi, al’ sad ozbiljno, zaboravite na alkohol dok traje ovaj cirkus... Jesmo li se razumeli?“ „Zar ti nije žao klasića?“ „Milanče...“ – Đura okrenu glavu prema njemu – „Dogovorili smo se. Je l’ tako?“ „Tako je klaso! Samo dok si bio podoficir, odnosno... kako se to tad zvalo, mlađi oficir... drugačije si radio.“ „Slušaj klaso, ja da sam hteo da ostanem podoficir ne bi išao na akademiju.“ „Vi oficiri ste cvećke, majke vam ga pa vama... Intelektualci, a?... Da te pitam ja klaso, šta si ti pročit’o poslednje?“ „Pravilo službe... A tamo lepo piše... ći-rili-com... da kad želiš da se obratiš pretpostavljenom, prvo moraš da tražiš o-do-bre-nje.“ Milanče nešto promrmlja. „Molim?“ „Ništa nisam rek’o“ – širi ruke Milanče. U šator ulazi vodnik Sloba – „Gospodine kapetane sve je gotovo!“ „U redu, pozovi ostale vodnike nek uđu“. Vodnici uđoše, Đura im se obraća – „Svi prolazimo kroz jedan vrlo stresan period života. Najjače svetske sile su nas napale ili će to vrlo

ČVOR U MOZGU

uskoro učiniti. Nemamo mnogo vojnika, družite se s njima... razgovarajte... Ako vidite nekog usamljenog priđite mu i razgovarajte s njim... Nemojte da neko učini neku glupost samo zato što smo ga zapostavili. Možete mene ili ove zastavnike uvek pitati za savet... Ovi zastavnici uopšte nisu glupi... samo tako izgledaju...“ – Đura od smeha jedva uspeva da nastavi sa pričom – „Šalim se... Ovo je bilo jače od mene. Razumete šta sam hteo.“ Vodnici klimnuše glavom i nasmejaše se. „Kapetan nam je danas nešto posebno raspoložen za ono...“ – konstatuje Pera i ponovi onaj gest sa srednjim prstom.

Dragan Marinković

Pade mrak. Čuje se neko gruvanje u daljini. Zazvoni telefon, Stole se javlja – „’Žirafa15’... Ovde je, samo trenutak... Đuro, dežurni operativni, javi se“. Đura preuze slušalicu – „’Četrdesetprvi’... Ajmo“ – uključuje šifrator govora – „...Čujem te odlično, kako ti mene čuješ? Prijem... Razumem“ – isključuje uređaj, pogledom isprati sve prisutne i kratko reče – „Počelo je...“ Nastade tišina. Traje već čitavu večnost. „Znao sam da će do ovoga doći, ali sam se nekako potajno nadao... da ćemo ipak uspeti da izbegnemo... Ima li Boga?“ – prekinu tišinu Pera. „More, mamicu im jebem bezdušnu... Jebo ih Milošević...“ – nadoveza se Stole. „Vođo, pogledaj da li su na svim šatorima spušteni... oni... kako se to zove... oni prekrivači za prozore. Ako nisu, zatvori ih i svetla neka budu prigušena... Pero, doteraj kampanjolu, ti i ja idemo do kasarne, a posle do komande. Stole, ti ćeš me menjati u odsustvu.“ Đura i Pera uđoše u kampanjolu i krenuše za Niš. Stigoše u grad. Mrak, ulična rasveta ne radi. Voze mračnim gradskim ulicama, gledaju levo-desno, osvrću se – pustinja. Uđoše u kasarnu, parkiraše kampanjolu. „Ajmo, brzo. Nije preporučljivo zadržavati se u kasarni“ – govori Đura. Sve vreme zavlači ruke u džepove tražeći ključ od objekta. Pronađe ga, otključa bravu i uđoše unutra. „Đuro, koji ću ti andrak kod komandanta. Ajd’, leba ti, dok si ti tamo ja da trknem do

ČVOR U MOZGU

Delijskog visa pa kad završiš dođi kampanjolom po mene. To ti je, i onako, usput.“ „Pa kako ćeš kući? Peške?“ „Peške.“ „U redu.“ Uzeše neke stvari, ubaciše ih u kampanjolu, u za to predviđen prostor. Đura uđe i sede na mesto vozača. Povuče sajlu ispod volana, upali je i krenu u komandu. Pera ubrzano korača prema centru grada. Do kuće ima više od pet kilometara, trebaće mu skoro sat vremena. Na ulicama mrkli mrak. Ulazi u Dušanovu ulicu. Vidi čoveka u civilu kako korača prema njemu, zatim se okreće pa nastavi da korača u suprotnom pravcu pa se opet okrenu i umalo se ne sudari s njim. Pera se izmaknu, gleda ga onako u prolazu i pomisli – „Pa, ovaj čuva stražu ispred kuće... Bože, hoćemo li posle svega ostati normalni?“ Samo što je stigao kući, zazvoni telefon. Pera se javlja – „Da... U redu... Za deset minuta ispred zgrade... U redu Đuro... Zdravo.“ Sišao Pera ispred zgrade i čeka kampanjolu. Ugleda je, ispruži i podiže ruku iznad glave, kako bi ga vozač video. Vozilo se zaustavi tačno ispred njega. Đura izlazi, gleda Peru i obrati mu se – „Ajde Pero, vozi... A šta ti je to u torbi?“ „Rešo, džezva, šoljice i kafa... Jebiga, na kafu potpuno zaboravismo.“ „Ništa bez zastavnika... Teraj!“ Krenuše i Đura odmah poče – „Slušaj, sutra treba da se odradi jedan zadatak. Znaš da na onom brdu kod Gornjeg Matejevca postoji onaj... vojni objekat... Nema posadu pa ga treba obezbediti u slučaju terorističkog napada... Nekoliko dana samo... Ti i četvorica vojnika ćete odraditi taj posao.“

Dragan Marinković

„Pa, Đuro je l’ ti mi ličimo na glinene golubove?... Kakvi teroristi?... To se ruši iz vazduha... Sa jednom bombom ima da nas oduvaju sa sve objektom... Koji vam je andrak, bre? Slušaj, ne igrajte se s nama... Pošalji ti mene lepo na albansku granicu da izginem k'o čovek...“ „Polako, bre... Sutra ti i ja idemo da izvidimo teren...“ Nastade kratka tišina, a onda Pera ugleda kafanu pa se obrati kapetanu – „Đuro, da stanem ispred one kafane? Nisam imao vremena kući ništa da prezalogajim, a ogladneo sam pa da kupim pljeskavicu... Hoćeš i ti jednu?“ „Ma jok, samo ti ručkaj.“ Pera zaustavi kampanjolu na parkingu ispred kafane. Uđe u kafanu, odmah priđe šanku i naruči pljeskavicu za poneti i, onako nalakćen na šank, čeka da se ispeče. U kafani ima svega dva gosta, sede za istim stolom, na kome se nalazi neutvrđen broj praznih malih rakijskih čašica. Pera ne obraća pažnju na njih. „Junačine! Je l’ nas to čuvate od poslastičara? Majke vam ga, svima!“ – poče glasno i jedva razumljivo da priča jedan od gostiju. „Sve junaci, a na Kosovo šalju decu! Zašto li vas plaćamo? ...Pičke jedne!“ – dodaje drugi. Pera gleda u njihovom pravcu, ne veruje da se njemu obraćaju. „Šta gledaš?“ – izdera se onaj prvi, pokušava da ustane pa, pošto je izgubio ravnotežu, jedva potrefi da opet sedne na stolicu. „Gledam te, pa šta? Država u ratu, a ti u kafani... boli tebe... pametuješ. Ako ti je do kurčenja što se ne prijaviš kao dobrovoljac za Kosovo? I to sad da odeš u vojni odsek, dok si tako

ČVOR U MOZGU

pijan, jer kad se otrezniš proći će te ta faza junaštva.“ „Nemoj da vređaš!“ – opet pokuša da ustane, nasloni se na drugara i s mukom opet sede na svoju stolicu. Drugar ga pridržava, koji i sam, zbog enormne količine konzumiranog alkohola, ima problema sa ravnotežom. „Ti si treb’o da ideš na Kosovo, zato platu primaš... a ne ona deca... Nemoj ja da te podsećam... na tvoje obaveze.“ „Ljudi...“ – krenuo Pera nešto da im kaže pa odustade, samo mahnu rukom i okrenu se prema konobaru – „Ma nemate vi pojma!“ Konobar mu daje pljeskavicu i tiho mu govori – „Pusti ih, pijani su... Sin mu je juče mobilisan, odveli ga na Kosovo.“ Pera uzima pljeskavicu, izlazi iz kafane i baci je u kantu za otpatke. Ulazi u kampanjolu i više za sebe reče – „Jebem ti i pljeskavicu i gde uđoh u kafanu.“ „Šta je bilo?“ „Ma, ništa... Naša posla. Kad je neko tužan, hoće da svi oko njega budu tužni, a kad je radostan svi treba da se vesele... Kad ćemo početi da živimo kao sav normalan svet?“ Nastaviše putovanje. Reč po reč i stigoše u logor. U logoru tišina, vojska spava. U daljini se i dalje čuje gruvanje. „Da l’ ovo biju naši ili ovi zlotvori?“ „Jebem li ga... Laku noć Đuro.“ „Laku noć.“

Dragan MarinkoviÄ&#x2021;