Vođena -
Ti prvi, - kažem mu.
Uzdiše i samo zuri u mene. Toliko želim da može da izrazi to obilje emocija koje mogu da vidim kako se kovitlaju u njegovim očima ali znam da nikada neće imati priliku da mi ih kaže. Podiže ruku i zglobovima mi prelazi preko obraza. Zatvaram oči zbog tog jedinstvenog osećaja. Kada stane, otvaram ih, punih suza, i susrećem se sa njegovim očima. – Žao mi je, - šapuće. I znam da je to izvinjenje zbog mnogo stvari. Za ono što nikada nećemo biti. Za ono što bi smo trebali da budem. Za to što me je povredio. Zato što nije osoba kakva mi treba da bude. Zato što nije sposoban da se suoči sa onim što je u njegovoj prošlosti. -
Znam. – Prelazim mu prstima preko neobrijane brade i kroz talasastu kosu
pre no što okrećem lice od njegovog. Skoro kao da pokušavam da urežem njegove crte lica i obeležja u sećanje. Nešto za šta bih mogla da se držim. I uprkos tome što ću morati i dalje da radim sa njim, znam da će ovo biti poslednji put da dozvolim sebi da ga dodirnem. Dodirnuti ga bi bilo previše opasno za moje oslabljeno srce. Podižem se na vrhove prstiju i spuštam lagan poljubac na njegove usne. U trenutku, Colton me grli i podiže do svoje visine. Oči su nam prikovane na ovom izjednačenom polju za igru. Naginje se ka meni i nastavlja poljubac. Osećam nešto drugačije u ovom poljupcu. Nešto se pomerilo ka pažljivosti. Shvatam da govorimo neizgovoreno zbogom. Sav bol i neizgovorene mogućnosti su bačene u nepopustljivu mekoću naše razmene. Očajanje i putena žudnja onoga što se desilo ranije zamenjena je gorkom rezigniranošću. Polako završavamo poljubac, Colton me lagano spušta, moje telo klizi niz njegovo dobro znano telo. Kad mi stopala dotaknu tlo, spušta čelo na moje. Oči nam ostaju zatvorene dok upijamo ovaj poslednji trenutak jedno s drugim. Pomeram ruku između naših tela i stavljam mu je na srce, dok nam se čela i dalje dodiruju. – Volela bih da si mi objasnio zašto se ne upuštaš u veze, Coltone. – Glas mi je nešto malo viši od šapata, to da mi suze naviru je očigledno u treperenju mog glasa. – Možda mogu da te razumem – ovo – bolje nego. -
Znam. – uzdiše u odgovor. Pomera se i spušta njegov poljubac potpis na vrh
mog nosa. Ova dobrovoljna radnja je moje uništenje. Suze se tiho kotrljaju niz moje obraze dok Colton šapuće, - Zbogom, - pre no što se okrenu bez još jednog pogleda i požuri stazom. 224