Julie kenner 2 uzmi me

Sledećeg jutra, Dejmijen je otišao rano kako bi se u kancelariji video s Ĉarlsom, a zatim spakovao za put u Nemačku. Provirila sam da proverim kako je Dţejmi. I dalje je bila komirana. Bila sam luda od brige za Dejmijenom i trebalo mi je da porazgovaram s nekim.

Isto tako sam znala da joj je san bio preko potreban.

Moje brige mogle su da sačekaju.

Neko vreme sam se vrzmala po kuhinji, razmišljajući da li da pojedem jaje ili đevrek.

Na kraju sam se zadovoljila kafom. Nisam mogla da odagnam zle misli. Morala sam da vidim Dejmijena. Nije mi bilo vaţno to što je morao da se sprema za Minhen. Morala sam još jednom da ga vidim. Morala sam da ga zagrlim i kaţem da sve ono što mi je prethodne noći ispričao neće promeniti ništa. Da mu kaţem da mu verujem.

Morala sam da mu kaţem da ga volim.

Na brzinu sam obukla suknju i roze majicu. Navukla sam japanke, vezala kosu, stavila maskaru i sjaj za usne. Nisam znala kada im poleće avion i nisam smela da rizikujem da zakasnim.

Pošto nisam znala da li me ispred ulaza čekaju paparaci, krenula sam zadnjim stepeništem koje izlazi na parking. Mogli su da stoje i oko mog auta, ali uz malo sreće, izaći ću na ulicu pre nego što me spaze.

Ispostavilo se da sam imala sreće. Samo jedan fotograf kampovao je ispred zgrade, zavaljen u stolici. Uspela sam i da mu se osmehnem. Ličio mi je na đavola. Mora da je bio pravi pakao sedeti tako u Dolini San Fernanda usred leta, po sparnom vremenu, kada su u neposrednoj blizini plaţa i hladan povetarac s okeana.

Nisu me dugo mučile misli o paparacu. Samo dve stvari bile su mi u glavi: da stignem do Dejmijena i da me Honda ne izda.

Nekim čudom, uspešno sam stigla do centra grada. Trebalo je da pređem samo još nekoliko blokova do kompleksa Stark.

Parkirala sam se na prvo slobodno parking mesto, zgrabila tašnu sa suvozačevog sedišta i potrčala ka liftu.

Dţo je bio na ulazu. Mahnula sam mu i protrčala pored njega. „Idem do stana”, doviknula sam mu. „Najavićeš me?” „Naravno, gospođice Ferčajld.” Da, dobro je biti šefova devojka.

Kada sam stigla do lifta, vrata su bila otvorena. Ušla sam unutra, pritisnula dugme i cupkala u mestu sve dok nisam stigla gore. Još uvek sam bila nervozna, jer iako savremen, lift nije bio dovoljno brz. Vrata su se otvorila i izašla sam direktno u hodnik u stanu. Nisam čula ni Dejmijena ni Ĉarlsa, ali sam pretpostavila da još uvek nisu otišli jer Dţo bi mi rekao da jesu. „Dejmijene?”, pozvala sam bojaţljivo.

Začula sam buku iz drugog dela stana i poţurila na tu stranu nadajući se da je to bio Dejmijen i da je sam.

Našla sam ga u dnevnoj sobi s otvorenim koferom na krevetu. Bio mi je okrenut leđima. Ĉuo je zvuk koji su proizvodile moje japanke i okrenuo se prema meni kada sam ušla.

Krenula sam ka njemu. Ţelela sam samo da nestanem u njegovom zagrljaju, ali nešto u njegovom pogledu me je zaustavilo. Obradovao se i iznenadio, ali bio je i zabrinut.

Međutim, nešto još strašnije videlo mu se u očima. Nešto što do tada nisam videla i što me je plašilo... ţaljenje?