Ayfer tunc noc zelene carobnice

DANAS NIJE NOVI DAN U snu sam se pod žestokim suncem uz stadion Inonu spuštala prema Bešiktašu. Morala sam uloviti Alija prije nego ode. No asfalt se otopio pa nisam mogla hodati brzo. Sasvim se otopio. Prešao je u tekućinu. Podsjećao je na potpuno crno, valovito more. Nije pekao, ali je bio jako topao. Sa svakim sam korakom do koljena tonula u njega. Kad god bih utonula, noge bi mi se produljile. To mi se činilo prirodnim. Prema onome što sam znala u snu, bilo bi loše da nisu. Noge su mi se produljivale, produljivale, toliko da sam Inonu, na kojemu se pod podnevnim suncem igrala utakmica, gledala iz ptičje perspektive. Stadion je bio dupkom pun. Gledatelja je bilo previše. Cijeli je svijet gledao. No nije ispuštao ni glasa. Nitko nije navijao. Nije bilo momčadi, samo puno nogometaša u istim uniformama. Trčali su jako brzo. Nikako nisam mogla razaznati koji je od njih Ali. Glavni sudac je bio striko Sulejman.

Od glave do pete je bio odjeven u crno. Neprestano je zviždao. Tata je bio golman. Imao je samo jednu ruku, pa je stalno primao golove. Sa svakim golom, striko Sulejman bi ga udario. Tata je stajao kao kip i udarce primao u tišini, kao da ih zaslužuje. Nije me čudilo što je golman jednoruk ni to što ga netko tuče. Činilo mi se da tako treba biti. Odjednom sam začula zvižduk broda. Shvatila sam da gledam krivu utakmicu. Ali je igrao na drugom stadionu. Stadion se preselio na brod, a brod je kretao. Zato je zviždao.

Izgubila sam puno vremena. Morala sam stići do Alija. No zbog otopljenog asfalta nisam mogla dovoljno brzo trčati. Zvuk zviždaljke postao je glasniji, pretvorio se u neodređenu buku. Probudila sam se.

Tanja je istovremeno zvonila i lupala po vratima. Izletila sam iz kreveta.

Potrčala sam i otvorila. Nije mogla ući, ključ smo ostavili u bravi. Ispričala se što me morala probuditi i otišla u kuhinju. Ja sam razmišljala zašto sam sanjala takav san. Sinoć se neko vrijeme razgovaralo o nogometu. Da je Ali tu, bilo bi mu jako dosadno, pomislila sam. Nije volio nogomet. Nisam mogla odlučiti da li da se vratim u krevet. Bacila sam oko u salon. Osman i njegovi kreteni su, izvaljeni svatko u svojem kutu, spavali.

Zrak u salonu je bio strašan. Sve je ostalo netaknuto od noći prije. Osman i njegove budale bili su omamljeni nadama i dimom. Ja sam bila omamljena životom i ovim dirljivim, ali isto toliko smiješnim snom.

Pomislila sam kako se ništa neće promijeniti. Danas nije novi dan. Ni sutra neće biti novi dan. Ni u životu Osmana, sina geologa koji se titulom profesora borio s kožarskim mirisom oca seljaka, a nije se mogao nositi s onime što je zaostalo, koji u životu nije mislio ni o čemu osim prolaženja razreda i tako provodio dane, neće svanuti novi dan. Ni u životima ta četiri 107