seksualnih odnosa), potom se pretvorila u prezir kada je Klajv odlučio da se oženi. Nasuprot tome, Tjuring nikada nije imao priliku da produbi svoju privrženost prema Krisu Morkomu ma kakav bio ishod. Možda je baš zbog toga ostatak svog kratkog života proveo u nadi da će naći zamenu za tu veliku, neostvarenu ljubav.“ 1 Gubitak Morkoma, od kog se Tjuring nikada neće oporaviti, iz temelja će preobraziti njegove poglede na život: postaće ateista, zadržavši uverenje da duša opstaje posle smrti. U eseju Priroda duše iz 1931. godine, posvećenom majci Kristofera Morkoma, navodi: „Kada telo umre, mehanizam tela koji drži dušu prestaje da funkcioniše, te duša pre ili kasnije, možda i u trenutku smrti, nalazi novo telo“. 2 Ta misao, o novom telu kao domu besmrtne duše, biće nadalje njegova vodilja u svim profesionalnim i intelektualnim stremljenjima – centar njegove vizije biće mašine kao entiteti sa svešću, ne slični, već jednaki ljudima.
Entscheidungsproblem iliti izgubljeni raj U jesen 1931. godine, Tjuring se upisao na Kraljev koledž u Kembridžu. Kraljev koledž je, na prvi pogled, možda izgledao kao idealno mesto za mladog matematičara homoseksualca. Predivno zdanje, bogato (delimično zahvaljujući rukovodstvu ekonomiste Džona Majnarda Kejnza) i poznato po liberalnoj toleranciji. Koledž je pratila reputacija da se na homoseksualnost ne gleda strogo. Edvard Morgan Forster, ozloglašen zbog svoje homoseksualnosti isto koliko i cenjen zbog svojih romana, živeo je veoma blizu Tjuringa, u istom, Bodlijevom krilu. Da nije bio toliko stidljiv, Tjuring bi se možda upoznao s Forsterom a ovaj bi ga pozvao na jedno od svojih večernjih druženja na kojima je čitao naglas delove Morisa, romana za koji je odlučio da bude objavljen tek posle njegove smrti. U to vreme prelaza između treće i četvrte decenije dvadesetog veka, matematika i logički pozitivizam koji godinama unazad promoviše Bečki krug filozofa i logičara na velikim su mukama: krivac za to je David Hilbert, nemački matematičar. Godine 1928, na Međunarodnom kongresu u
1. Dejvid Livit, Čovek koji je suviše znao, Heliks, Smederevo 2010, str. 23. 2. Ibid., str. 105.
51