Татјана Черникова Јарослав Вишњаков
ИСТОРИЈА РУСИЈЕ КЊИГА 1. ОД КНЕЖЕВИНЕ РУС ДО ЦАРСКЕ РУСИЈЕ (IX—XVII век)
Превела Татјана Суботин-Голубовић
Еволута Београд, 2019.
ХРОНОЛОГИЈА
VII век — образовање три гране словенства VII—XIII век — расељавање Источних Словена по Ис точноевропској низији 859—862. — Варјази наплаћују данак од Иљменских Слове на, Кривича, Мера и Чуда 862. — протеривање Варјага, позив Рјурику 862. — позивање Варјага 862—879. — Рјурикова владавина 882. — уједињење Новгорода и Кијева под Олеговом влашћу 882—912. — Олегова владави на у Кијеву 907. — поход на Цариград 911. — трговински споразум Кијевске Русије с Византијом 912—945. — Игорова владавина 941, 944. — Игорови походи на Византију 944. — нови трговински спора зум с Византијом
945. — устанак Древљана 945—962. — Олгино регентство 955. (957) — Олгино крштење 962—972. — самостална Свја тославова владавина 965—967. — походи на Волгу, уништење Хазарског царства 967—968, 970—971. — дунав ски походи Свјатослава 968. — први напад Печенега на Кијев 969. — подела Русије међу Свја тославовим синовима 972. — Свјатославова погибија на дњепарским брзацима 972—980. — владавина и међу собни сукоби Свјатославо вих синова 980—1015. — Владимирова владавина, доба уједињења свих источнословенских племена, период образовања староруског народа 988. — примање хришћанства као државне религије Кијев ске Русије 5
Татјана Черниковa
· Јарослав Вишњаков
1015—1023. — међусобни су коби Владимирових синова 1016. — Јарославов законик, почетак кодификовања ста роруског права 1019—1054. — владавина Ја рослава Мудрог (1024— 1035. заједно са Мстиславом Тмутараканским) Тридесете године XI века — рат против Пољске за повраћај Червенских градова, прикључење Русији земље Јатвјага, изградња нове од брамбене линије дуж реке Рос 1036. — коначни пораз Печене га код Кијева 1037. — почетак изградње са борне Цркве Свете Софије у Кијеву 1043. — неуспешни поход Јаро славовог сина Владимира на Византију 1046. — регулисање односа с Византијом 1051. — именовање првог руског свештеника Илариона за митрополита 1054. — тестамент Јарослава Мудрог, појава удеоних кнежевина 1054—1073, 1076—1078. — владавина великог кнеза
Изјаслава Јарославича 1073—1076. — владавина вели ког кнеза Свјатослава Јарославича 1078—1093. — владавина вели ког кнеза Всеволода Јарославича Шездесете године XI века — су коби Јарославића с њиховим синовцем Ростиславом и по лоцким кнезом Всеславом 1061. — први напад Половаца на Кијевску Русију 1068. — почетак половецких напада на Кијевску Русију, пораз Јарославића на реци Алти, устанак у Кијеву 1093—1113. — владавина Свја тополка Изјаславича у Кијеву 1093. — пораз Руса у бици с Половцима на реци Стугни Деведесете године XI века — сукоб Владимира Мономаха с Олегом Свјатославичем 1195, 1196. — прве победе Вла димира Мономаха над Половцима 1097. — Љубечки сабор, ослеп љивање Васиљка из Тере бовља и нови сукоби 1103, 1107. — успешни походи руских кнежева против По ловаца у степи 6
ИСТОРИЈА РУСИЈЕ
1111. — руски поход у дубину степе, победа уједињене ру ске војске над Половцима 1113—1125. — владавина Вла димира Мономаха у Кијеву 1125—1132. — владавина Мстислава Великог у Кијеву 1132. — смрт Мстислава Вели ког, условни датум почетка распарчаности 1132—1237. — условни датум почетка предмонголског пе риода распарчаности Русије 1136. — почетак независности Новгорода, оснивање репу блике у Новгороду Почетак XII — друга половина XIV века — период распар чаности Русије 1125—1157. — владавина кнеза Јурија Долгоруког у Росто во-суздаљској кнежевини 1132. — условни датум почетка независности кнежевине 1155—1157. — владавина кнеза Јурија Долгоруког у Кијеву 1157—1174. — владавина кнеза Андреја Богољубског у Вла димиро-суздаљској кнежевини 1169. — војска Андреја Бо гољубског осваја Кијев 1174. — убиство Андреја Богољубског
1174—1176. — размирице у Владимиро-суздаљској кнежевини 1176—1212. — владавина Все волода Великог Гнезда 1212—1216. — међусобни су коби Всеволодових синова 1215— 1216. — сукоб Јаросла ва Всеволодовича с Новгородом 1216. — Липицка битка 1216—1218. — владавина вели ког кнеза Константина Всеволодовича 1218—1238. — владавина вели ког кнеза Јурија Всеволодовича 1141. — стварање јединствене Галичке кнежевине 1144—1153. — владавина Вла димира Воладаревича у Галицији 1153—1187. — владавина Ја рослава Осмомисла у Галицији 1187 —1199. — владавина Вла димира Јарославича у Галицији 1199. — уједињење Волињске и Галиције под влашћу волињс ког кнеза Романа Мстиславича 1199—1205. — владавина Ро мана Мстиславича у Галич ко-волињској кнежевини 7
Татјана Черниковa
· Јарослав Вишњаков
1203. — Роман стиче власт над Кијевом 1205. — Романова погибија у Пољској, распад јединствене Галичко-волињској кнежевини 1205—1219. — период сукоба у Галицији 1219. — учвршћивање кнеза Мстислава Храброг у Галицији 1221. — учвршћивање Данила Романовича у Волињској кнежевини 1234. — уједињење Волињске и Галиције под Даниловом влашћу, почетак новог пе риода процвата и централи зације Галичко-волињске кнежевине 1206. — условни датум настан ка монголске државе (велики сабор на реци Онону, избор кана Темуџина за Џингис-кана) 1206—1227. — монголска ос вајања (на Далеком истоку, у Сибиру, Кореји, Северној Кини, Централној Азији), настанак Монголског царства 31. маја 1223. — битка на реци Калки 1227. — смрт Џингис-кана, до лазак његовог трећег сина,
Огатај-кана, на престо Мон голског царства 1235. — Велики сабор потома ка Џингис-кана о новим ос вајачким походима на запад и југозапад, именовање Џин гис-кановог унука Бату-кана за заповедника трупа упуће них на запад: у Поволошку Бугарску, половецке степе, Кијевску Русију и друге ев ропске земље 1236—1242. — Бату-канов на пад на земље Источне Европе 1236—1237. — војска Бату-ка на уништава Поволошку Бугарску 1237—1238. — поход Бату-ка на на североисточну Русију Децембар 1237. — опсада и пад Рјазања Фебруар 1238. — опсада и пад Владимира 4. март 1238. — битка на реци Сит, погибија великог кнеза владимиро-суздаљског Ју рија Всеволодовича и уништење његове војске Крај фебруара — почетак марта 1238. — опсада и пад Торж ка, поход Бату-кана на Новгород Пролеће 1238. — повратак Ба ту-кана кроз смоленске и 8
ИСТОРИЈА РУСИЈЕ
черниговске земље у степу, опсада „злог града” Козелска 1239—1241. — поход Бату-ка на на јужну и југозападну Русију 1239—1240. — поход Бату-ка на на јужну Русију (Черни говску, Новгород-северску, Кијевску и Перејаславску кнежевину), пад Чернигова, Перејаслава и других градова 1239—1241. — велики кнез Во лиња и Галиције Данило и његов супарник у борби за власт на југу Русије Михаило Черниговски узалудно траже помоћ од Пољске и Угарске Децембар 1240. — опсада и пад Кијева 1240—1241. — поход Бату-ка на на Галичко-волињску кне жевину, пад Галича, Влади мира Волињског и других градова. Бату-кан обилази неприступачну тврђаву Кре менец, а Галичко-волињска кнежевина очувава део вој ног потенцијала 1241—1242. — поход Бату-ка на на земље Источне и Југо источне Европе, уништење пољске и угарске војске, про дор Монгола у Чешку,
Далмацију, Хрватску, успеш не акције чешког краља Владислава 1242. — вест о смрти владара Монголског царства Ога тај-кана, прекид монголског похода на запад и повратак Бату-кана у степу 1243. — путовање кнеза Јарос лава по повељу којом га Ба ту-кан признаје за „најста ријег” међу свим руским кнежевима 1243—1246. — Јарослав као ве лики кнез с монголским одо брењем влада целом Русијом 1246. — Јарославово путовање у Монголију по наређењу ре генткиње Туракине и његова смрт у Каракоруму. Путо вање Јарославича код Бату-ка на. Бату-кан именује старијег, Александра, за кијевског кне за, а млађег, Андреја, за вла димирског кнеза. Љутња Александра Невског, почетак непријатељства између Андреја и Александра 1246—1252. — Андреј Јаросла вич влада као владимирски велики кнез (истовремено ње гов старији брат Александар влада као кијевски велики кнез, мада не посећује 9
Татјана Черниковa
· Јарослав Вишњаков
спаљени Кијев пошто је удео ни кнез перејаслављ-залеског) 1252. — устанак у Владими ро-суздаљској кнежевини. Путовање Александра Невс ког у Хорду, у посету Сар так-кану. Монголска казнена експедиција гуши устанак Андреја Јарославича. Велики владимирски кнез Андреј бежи у иностранство, а власт у кнежевини преузима његов старији брат, Александар Невски 1252—1263. — Александар Невски влада као владимир ски велики кнез 1255. — смрт Бату-кана 1257, 1259. — устанци у Новго роду против монголске власти 1262. — устанак против Монго ла у Владимиро-суздаљској кнежевини, истребљење мус лиманских сакупљача данка послатих из Каракорума 1262. — путовање владимирс ког великог кнеза Алексан дра Невског у Хорду с дан ком и даровима како би спречио казнени поход на Русију 1262—1263. — хан Берке задр жава Александра Невског у Хорди као таоца
1263. — повратак Александра Невског у Русију, његова бо лест и смрт 1293. — казнени поход Златне хорде коју су у међусобну борбу за власт у Владимир ској кнежевини увукли сино ви Александра Невског. Пус тошење Русије које се може поредити с последицама Ба ту-канових напада Крај XII — почетак XIII века — западноевропски феудал ци освајају прибалтичке земље 1198. — оснивање Тевтонског реда 1202. — оснивање Ливонског братства мача 1237. — оснивање Ливонског реда (преображај Ливонског братства мача у део Тевтон ског реда) 1240. — поход шведских ви тезова на новгородску област 15. јул 1240.— Невска битка 1240—1242. — рат Ливонског реда с Новгородом 5. април 1242. — битка на Чуд ском језеру 1243. — мировни споразум Новгорода с Ливонским редом 10
ИСТОРИЈА РУСИЈЕ
1300. — Московска кнежевина преотима Коломну од Рјазања 1302. — Данило Московски тестаментом добија Пе рејаславску кнежевину која је остала без наследника 1303—1325. — владавина Ју рија Даниловича у Москви, почетак борбе с Твером за монголску повељу која ће им дати првенство међу руским кнежевинама 1303. — припајање Москви Мо жајске кнежевине, дотад под влашћу Смоленска 1325—1340. — владавина Ива на I Калите у Москви 1327. — устанак у Тверу који Иван Калита гуши уз помоћ Хорде 1328. — пренос права на влада вину Владимирском кнеже вином Ивану Калити. Пре сељење седишта митрополита из Владимира у Москву 1328—1367. — „Велико за тишје” (период у ком Хорда није нападала североисточну Русију) 1340—1353. — московски кнез Симеон Горди влада као ве лики кнез Владимирске кнежевине
1353—1359. — московски кнез Иван II Лепи влада као вели ки кнез Владимирске кнежевине Средина XIV века — епидемија куге на Истоку, у Западној Европи и у Русији 1359—1389. — владавина Ди митрија Донског Крај педесетих година XIV века — 1380. — унутрашњи су коби у Златној хорди 1377. — битка на реци Пјани 1378. — битка на реци Вожи 8. септембар 1380. — битка на Куликовом пољу 1382. — Тохтамишев напад, спаљивање Москве 1425. — смрт Василија Првог, почетак династичке кризе 1428. — заклетва Јурија Звени городског синовцу Василију II 1430. — смрт Витолда, деде Ва силија II. Кнез Јуриј Звени городски поново полаже право на престо великог кнеза 1432. — кан даје московски престо Василију II 1433—1453. — рат међу кнеже вима московског дома 1433, 1434. — Јуријева освајања Москве 11
Татјана Черниковa
· Јарослав Вишњаков Спољна политика 1480. — стајање на Угру, крај власти Хорде 11. новембар 1480. — повла чење Ахмедове војске с Угре, симболички датум стицања независности од Хорде 1487—1494. — погранични рат с Литванијом за Новго род-северске и Черниговске територије 1500—1503. — рат с Литва нијом за Новгород-северске и Черњиговске територије и источни део Смоленске области 1507—1508. — рат литванског кнеза и пољског краља Кази мира IV у савезу с кримским ханом против Москве. Крим од савезника Москве постаје њен вековни непријатељ 1512—1522. — рат с Литва нијом за Смоленску кнежевину 1514. — Припајање града Смо ленска Московској држави 1505—1533. — владавина Ва силија III 1530. — рођење Ивана IV (Грозног) 1533—1584. — владавина Ива на IV 1533—1538. — регентство Је лене Глинске
1434. — Смрт Јурија Звенигородског 1453. — Смрт Димитрија Шемјаке, крај рата 1463—1468. — улазак јарослав ских земаља у Московску државу 1474. — припајање Ростовске кнежевине Москви 1471. — антимосковски спораз ум Новгорода с великим лит ванским кнезом Казимиром IV 1471. — победа московске над новгородском војском у бици на реци Шелоњ Јануар 1478. — укидање већа у Новгороду, припајање Новгорода Москви 1484—1499. — заплена 87% на следних поседа новгород ских бољара и пресељење новгородских бољара с новгородских територија у друге делове Московске државе 1485. — припајање Тверске кнежевине Московској држави 1510. — припајање псковских територија Московској држави 1521. — припајање Рјазањске кнежевине Московској држави 12
ИСТОРИЈА РУСИЈЕ
1535. — почетак изградње Ки тај-града у Москви 1538—1549. — бољарска владавина 1533—1584. — владавина кне за, а од 1547, цара Ивана IV 1547. — крунисање Ивана IV за првог руског цара 1547. — пожар и устанак у Москви 1549. — сазивање првог Зем ског сабора у Русији 1550. — Законик Ивана IV 1549—1560. — период дело вања и реформи Већа одабраних 1552. — заузеће Казања 1556. — припајање Астрахана Русији 1558. — почетак Ливонског рата 1560. — пад Већа одабраних 1560—1564. — самостална вла давина Ивана IV Децембар 1564. — одлазак Ива на IV на ходочашће у Александрово 1565—1572. — опричнина Децембар 1569. — поход на Новгород и његово пустошење Лето 1570. — масовна по губљења у Москви 1569—1570. — епидемија куге
1571. — поход кримског кана Девлет-Гиреја на Москву, спаљивање Москве 1572. — други поход Девлет-Ги реја и његов пораз од војводе Ивана Михаила Воротин ског код села Молоде 1572. — укидање опричнине 1575. — „Цар Симеон Бекбулатович” 1581. — Иван Грозни убија свог старијег сина Ивана 1581. — прва година забране сељацима да прелазе на дру га имања око Ђурђица 18. март 1584. — смрт Ивана Грозног 1558—1583. — Ливонски рат 1569. — лублинска унија Литва није и Пољске, настанак Др жавне заједнице Пољске и Литваније 1581. — војска Стефана Бато рија опседа Псков 1582. — примирје Русије и Др жавне заједнице Пољске и Литваније потписано у Јам-Запољском 1583. — Пљуски мир између Ру сије и Шведске 1581. (1582) — Јермаков поход у западни Сибир, почетак ос вајања Сибира 13
Татјана Черниковa
· Јарослав Вишњаков 1601. — почетак природних не погода, глади и социјалне ка тастрофе у Русији 1601. — хладно и кишовито лето, рани мразеви 1602—1603. — глад, болести, почетак масовног бекства сељака, пљачке 1603. — устанак Хлопка Косо лапа, уништење устаника под Москвом 1604. — почетак похода Дими трија I Самозванца Јануар 1605. — пораз Дими трија I Самозванца код До бринича, његово учвршћи вање у Путивљу 13. април 1605. — смрт Бориса Годунова Април—јун 1605. — владавина Фјодора II Годунова 20. јун 1605. — 17. мај 1606. — владавина Димитрија I Самозванца • Ослобађање Комаринске и Северске области од пореза на десет година • Давање слободе и права да живе где желе одбеглим кметовима и робовима, учесницима похода Дими трија I Самозванца на Москву
18. март 1584. — смрт Ивана Грозног, ступање на престо његовог сина Фјодора 1584—1598. — владавина Фјо дора Ивановича 1589. — оснивање патријар шије у Русији, избор митро полита Јова за патријарха 1591. — смрт млађег сина Ива на Грозног, царевића Дими трија, у Угличу 1591, 1598. — напади кримског хана на Русију и њихово одбијање 1590—1593. — рат Русије и Шведске 1595. — Теусински мир са Шведском, повратак Русији прибалтичких територија изгубљених после Ливон ског рата 1592. (1593) — претпоставље ни указ (укази) о забрани сељацима да напуштају имања 1597. — увођење петогодишњег рока за налажење и враћање одбеглих сељака 1598. — смрт Фјодора Ивано вича, Земски сабор, избор Бориса Годунова за цара 1598—1605. — владавина Бо риса Годунова 14
ИСТОРИЈА РУСИЈЕ
• Продужење рока за хватање одбеглих сељака на шест и по година 8. мај 1606. — женидба Дими трија I Самозванца Мари ном Мнишек 17. мај 1606. — завера Шујског, убиство Димитрија I Самозванца 17. мај 1606. — 17. август 1610. — владавина Василија IV Шујског 1606. — Василије Шујски пола же заклетву 1607. — продужење рока за хва тање одбеглих сељака на пет наест година 1607. — дозвола добровољним слугама да напусте своје гос подаре кад год хоће 1606—1607. — устанак Ивана Болотњикова 1608—1610. — борба Василија Шујског с Димитријем II Самозванцем Фебруар 1609. — Василије Шу јски склапа савез са швед ским краљем Карлом IX 12. март 1610. — руско-шведска војска под вођством Михаи ла Скопина Шујског преки да опсаду Москве 24. јун 1610. — пораз војске под командом Димитрија
Шујског од пољско-литван ске војске код Клушина 17. јул 1610. — свргнуће Васи лија Шујског, долазак на власт седам бољара 17. август 1610. — московски изасланици Голицин и Фила рет одлазе Жигмунду III под Смоленск с позивом да принц Владислав заузме руски престо 1610—1611. — појачање стра не интервенције: наставак опсаде Смоленска, улазак пољског гарнизона у Москву, шведско освајање Новгорода и стварање вазалне Новго родске државе 3. јун 1611. — пад Смоленска по сле 624 дана пољско-литван ске опсаде Крај 1610. — почетак 1611. — позив патријарха Гермогена и других угледних Руса на уједињење целог народа у борби против стране интервенције 17. јул 1610. — свргнуће Васи лија Шујског, долазак на власт седам бољара 17. август 1610. — позивање Владислава на московски престо 15
Татјана Черниковa
· Јарослав Вишњаков 25. август 1612. — повлачење Ходкевичеве војске испод Москве 22. октобар 1612. — Друга на родна војска на јуриш заузи ма Китај-град 26. октобра 1612. — предаја пољско-литванског гарнизо на у Кремљу, коначно ос лобођење Москве Јануар 1613. — заседање Зем ског сабора у Москви Фебруар 1613. — избор Михаи ла Романова за цара 1614. — пораз козачких банди Ивана Заруцког 1615. — неуспешни покушај Швеђана да заузму Псков 1617. — Столбовски мир из међу Русије и Шведске: Ру сија поново добија Новго род, али губи излаз на Балтичко море 1618. — поход принца Владис лава на Москву, Девлинско примирје између Русије и Пољско-литванске државе: Русија губи Смоленск и Чер нигово-северске територије
Фебруар 1611. — почетак дело вања Прве народне војске Март 1611. — неуспешни уста нак у Москви против пољско-литванског гарнизона Март—јул 1611. — Прва на родна војска опседа Москву 22. јул 1611. — погибија Проко пија Љапунова после које почиње распад Прве на родне војске Крај 1611. — почетак образо вања Друге народне војске у Нижњем Новгороду 1612. — активно деловање Дру ге народне војске Зима—пролеће 1612. — Друга народна војска осваја Пово ложје и из Јарослава креће у поход на Москву Јул—август 1612. — Друга на родна војска прилази Москви 22, 23, 24. август 1612. — битка Друге народне војске с тру пама хетмана Ходкевича, ује дињење друге народне војске с козацима Димитрија Трубецког
16
ИСТОРИЈА РУСИЈЕ
17
ГЛАВА I
КИЈЕВСКА РУСИЈА
§ 1. Порекло и сеобе старих Словена Порекло Словена Словени припадају једној од најбројнијих група индоевропских на рода. Индоевропска заједница постојала је током епохе неолита, од VI до III миленијума пре нове ере. Индоевропљани су по пореклу припа дали блиским племенима, и говорили су међусобно блиским дијалекти ма индоевропског језика. Док су се расељавали по Европи и Азији, њи хово се јединство распало. Као самостални народи настали су древни Аријци, Иранци, Јермени, Грци, Латини, Келти, Германи, Балти1 и Словени. Проучавајући етногенезу Словена, научници наилазе на проблем приликом одређивања словенске постојбине, те се споре о времену на станка Словена као самосталног народа.
Прапостојбина старих Словена Многи западноевропски историчари током XIX века су, као и скоро сви руски и словенски истраживачи који су трагали за прапостојбином Словена, следили Нестора, аутора руског летописа Повест о древним временима који је све Словене смештао у Подунавље, Панонију и Но рик. И данас међу научницима има присталица верзије о подунавској прапостојбини Словена. Друга претпоставка — о њиховом азијском пореклу, коју су заступали западноевропски научници у XIX веку, данас се сматра застарелом. Савремена наука смешта прапостојбину Словена у Европу, у прос тор од Висле до средњег тока Дњепра. То је пространа територија, те се научници труде да је ближе одреде. Пољски археолози, по правилу, говоре о басену Висле. Већина руских научника „проширује” прапос тојбину Словена до средњег тока Дњепра. Основ за ово пружила је анализа археолошких култура (черњаховске, пшеворске и делимично зарубенецке) у Подњепровљу које су постојале од почетка до средине I миленијума наше ере. 1
То су преци данашњих Летонаца и Литванаца, као и старих Пруса и Јатвјага.
21
· Јарослав Вишњаков
Татјана Черниковa
Време формирања Словена као самосталног народа Према лингвистичким подацима, самостални словенски језик фор мирао се још у II и почетком I миленијума пре нове ере. Сходно томе се може закључити да је постојао и народ који се служио овим језиком. Археолози, међутим, налазе „чисте” словенске археолошке споменике тек од V до VI века наше ере. Стога они, за разлику од лингвиста, рачу нају историју Словена од тог времена и трагају за археолошким нала зима који би се могли повезати са историјом предака Словена — Прасловена. Историчари имају своје проблеме. Словени на почетку свог историјског пута нису имали писмо, стога је њихову историју често потребно реконструисати на основу хроника суседних народа. Но, они се под именом „Словени” у историјским делима појављују сразмерно касно — тек од VI века. Са којим се народима, познатим старогрчким, римским и источњачким писцима, повезују преци Словена?
Венеди, Склавини, Анти Велики број истраживача сматра да је сасвим оправдано претке Словена на почетку наше ере видети у племенима Венеда, Склавина и Анта. Римски писци из I и II века наше ере, Плиније Старији, Тацит и Птолемеј, смештали су Венеде на Балтик и даље — од Висле до Карпата. Византијски хроничари од II до V века као и Јордан, историчар Го 2 та, саопштавали су о Склавинима, и посебно о Антима. Ово и није необично, пошто су и Ромеји,3 као и Готи, много ратовали са Антима. Према Јордановом опису, Анти су били моћан племенски савез. До V века раселили су се у басену река Дњепра и Дњестра. Раније су овим областима господарили Скити и Сармати. Поједини историчари, као академик Б. А. Рибаков, сматрају да су преци Анта одувек живели у Подњепровљу те да их је помињао још Херодот, али их је погрешно називао „скитима-ратарима”. оти су германски народ. У време велике сеобе народа они су једно време живели уз северну Г обалу Црног мора. Живели су поред Прасловена и Византије. 3 Ромеји су, у преводу са грчког — Римљани; тако су себе називали житељи Источног римског царства. Назив „Византија” појавио се у језику историчара тек у XVI веку. 2
22
ИСТОРИЈА РУСИЈЕ
Током V и VI века Словени су проширили своје поседе. На северо западу су заузели територије између Одре и Висле које су током велике сеобе народа4 напустили Германи. На југоистоку и југу Словени су се појавили у Подунављу, на рекама Дњестру и Јужном Бугу, а на Балкану су населили византијске провинције Тракију и Илирик. Тежак ударац јужном огранку словенског света нанео је упад Авара5 у VI и VII веку. Многа словенска племена су пострадала, и нека су на пустила места на којима су се населила спасавајући се од опасних сусе да. Прича о насиљима Авара над словенским племеном Дулеба сачувала се у Повести о древним временима.6
Три огранка Словена Очигледно је да се до VII-VIII века коначно распало јединство ста рог словенског света. Тада су се формирале три, и до сада постојеће, гране: 1. Западни Словени: Пољаци, Чеси, Словаци; а у средњем веку по стојали су још балтички Словени, Лужички Срби, Кашуби; 2. Јужни Словени: Бугари, Срби, Хрвати; 3. Источни Словени: староруска народност, а данас — Руси, Ук рајинци, Белоруси. Од VII до XIII века Источни Словени су населили источноевропску равницу од Висле на западу до Оке и горњег тока Волге на истоку, од језера Ладоге на северу — до средњег Дњепра и доњег тока Дњестра роцес померања „варварских народа” од II до VIII века. Прво су германска племена почела П да притискају границе Римске империје. Затим су са истока дошли номадски народи на чијем су се челу налазили Хуни. Најзад, Западно римско царство је било ослабљено те је и пало 476. године. Источни део Царства (Византија), у чијим су се бројним провинцијама населили варвари Словени, успео је да се одржи. 5 Авари су турски номадски народ који је из Азије дошао у Европу током велике сеобе народа. 6 Повест о древним временима Аваре назива Обрима и приповеда о тужној судбини племена Дулеба. Предводници и аристократија Дулеба изгинули су у борби са Обрима, а преостали Дулеби су били поробљени. Победници су се чак возили колима у која су биле упрегнуте жене Дулеба. Каганат — држава Авара, постојао је све до краја VIII века. Око 800. године поразили су га Западни Словени заједно са Францима на чијем се челу налазио Карло Велики. Судећи по сведочанству Повести о древним временима, код Источних Словена је касније настала изрека „Нестати као Обри”, то јест нестати изненада и потпуно. 4
23
Татјана Черниковa
· Јарослав Вишњаков
на југу. Ипак, по мишљењу многих научника, Словени су као аутохтоно становништво живели само у средњем току Дњепра. Остали предели били су колонизовани тек под крај епохе велике сеобе народа од VI до VIII века и касније, од IX до XIII века, у време старе Русије.
Источноевропска равница пре масовне словенске колонизације Пре масовног насељавања Словена, на огромним пространствима источноевропске равнице господарили су други народи. Током вели ке сеобе народа преко јужног тока Дњепра и црноморских степа про шло је много завојевача. Границе области у којима су боравили тамошњи номадски народи, од III до VIII века непрестано су се мењале, а смењивали су се и наро ди унутар тих граница. Почетком наше ере, око јужног Дњепра, у степским областима Кри ма и у пределима северно од Црног мора, лутали су потомци Скита и Сармата (Алани и други) који су говорили иранским језицима. У гра довима дуж северне обале Црног мора углавном су живели Грци. У III и IV веку у те крајеве продиру Германи Готи. Они су потиснули госпо даре ових крајева, али је већ крајем IV и у V веку започело продирање у Европу азијатских племена на челу са турским народом — Хунима. У VI веку у областима око Црног мора појавили су се нови турски завоје вачи — Авари.
Хазарија Крајем VII века појавили су се турски народи — Хазари. У почетку се средиште Хазарије налазило на северном Кавказу, а затим се поме рило у доњи ток Волге. Становништво југа источноевропске равнице налазило се у разним облицима зависности од Хазара. Хазари нису били примитивни номади. Међународна транзитна трговина убрзо је поста ла њихово основно занимање. У хазарским земљама развили су се гра дови насељени занатлијама и трговцима различитих националности. Хазари су створили моћну државу — Хазарски каганат. Друштвена елита Хазара је, на челу са својим владаром (каганом), примила јудаизам 24
ИСТОРИЈА РУСИЈЕ
који су у њихове крајеве донели трговци Јевреји. Постепено су, зах ваљујући војној и трговачкој активности Хазара, заостали предели се вероисточне Европе били укључени у трговину. У Приураљу, дуж Волге и чак код Ладоге, појавио се источњачки сребрни новац, а крзна, мор жева кост и други товари са североистока су кренули пут југа и истока, уз посредништво Хазара.
Становништво шумских области источноевропске равнице Територијално највеће области источноевропске равнице насеља вала су угрофинска племена: Чуди, Нарова, Ижора, Јам, Карела, Вес, Перм, Мери, Муромци, Черемиси, Мордвини. Угрофинци су се поја вили на североистоку Европе у давној прошлости и заузели су простор од Финског залива до Поволожја и Приураља. Густина њихове насеље ности била је мала, те су огромне територије биле потпуно ненасељене. Угрофинска племена су живела у првобитној родовској заједници. Осим Угрофинаца, у горњим токовима Оке и Дњепра живела су и нека племена из летонско-литванске групе. По начину живота и степе ну друштвено-економског развоја подсећали су на Угрофинце. Земља коју су насељавали Угрофинци и Балти била је покривена не проходним шумама, мочварама, „пауковом мрежом” великих и малих река. Углавном су се кретали воденим путем, на лађама и у чамцима. Су воземних путева скоро да није било, а стазе су се губиле у густим прашу мама. На обалама језера и река сместила су се села са малим бројем ста новника, међусобно удаљена и по више десетина километара. Шуме су биле на свој начин богате. У честарима су живели медведи, лисице, даброви, јелени и друге животиње чије је крзно било скупоце но; ове животиње данас више не насељавају те крајеве. Воде су обило вале одличном рибом. Јесетра се, на пример, ловила у Оки и у реци Москви. У северним потоцима живеле су и бисерне шкољке. Из кош ница дивљих пчела узимани су мед и восак. Али, за ратаре и сточаре земља није била издашна. Клима североис точне европске низије је сурова; периоди погодни за сеоске радове 25
Татјана Черниковa
· Јарослав Вишњаков
трајали су свега четири до шест месеци, док је у западној Европи то износило девет месеци. Дуга снежна зима скраћивала је време напасања стоке. Шумско тло није било плодно; земља се отимала од шуме. Поне кад су на северозападу падале обилне кише које су изазивале поплаве, док су на југу, на граници између шуме и степе где почиње црница, често владале суше. Последица свега били су слаби приноси. Није ни чудо да су локална племена била сиромашна. Она су углав ном живела од лова, риболова, сакупљања плодова, мада су знала и за једноставну земљорадњу, а држала су и стоку. У друштвеним односима владало је родовско уређење са њему својственом једнакошћу, народним скуповима и бирањем старешина и вођа. До сукоба између угрофинских племена и њихових суседа ретко је долазило, те су их стари писци називали најмирољубивијим народом. Живот становника шума текао је споро и без великих потреса, којима се одликовали југ источноевропске равнице.
Словенска колонизација области источноевропске равнице. У VII веку су са запада (горњег тока Висле, Одре, Елбе) и са југа (од Дунава и из средњег тока Дњепра) у шумски крај кренули Словени, које су потискивали сродна племена или други народи. Словенска колони зација источноевропске равнице протегла се на пет стотина година, а текла је неравномерно. У почетку су Источни Словени населили територије које су се протезале од севера према југу дуж великог трговачког пута „од Варјага до Грка”. Од IX до XI века овај пут је имао велик значај за односе Западне Европе са Византијом и са земљама Истока. Затим су словенски коло нисти кренули на исток, запад и југозапад. Пут је започињао у Финском заливу, затим је ишао дуж Неве и преко језера Ладога, дуж река Волхова, Ловата, Дњепра и водио је у Црно море. Пут је био дуг 3000 километара. Посебно тешки делови овога пута биле су размеђе сливова, то јест копнене превлаке — места где су се јужне реке одвајале од северних. Северне реке теку према северу, а јужне — на југ, те тако међу њима не постоји водена веза; путници су 26
ИСТОРИЈА РУСИЈЕ
били приморани да извуку пловила на суво и да их на посебним точко вима или балванима вуку и по 20—30 километара. Не мање опасан био је и део са брзацима у доњем току Дњепра. Неке брзаке требало је зао бићи по сувом, а други су били толико опасни да су од посада бродова захтевали посебну вештину и смелост. Осим тога, трговце су на брза цима вребали и номади жељни ратног плена. У време Кијевске Русије и старих руских кнежевина (IX — почетак XIII века) словенски колонисти су се учврстили у горњем току Волге и у међуречју између Оке и Волге. Словени су на северу населили базен Волхова и Ловата, област око језера Иљмен, источне обале језера Ла дога и Чуд. На североистоку су новгородски ушкујници7 стизали до Урала. На југозападу су Словени освојили земље у граничним области ма према Пољској и Угарској. Велика сеоба народа другачије је дотакла Словене него германска племена. Особености сеобе и насељавања Источних Словена на суштински су начин одредиле целу руску историју која је уследила. Как ве су то особености? 1. За разлику од Германа, који су током велике сеобе народа освоји ли у Римском царству области по својим природним особина погодне за живот, које су уз то биле развијене у привредном, друштвеном, по литичком и културном животу антике, Источни Словени доспели су на територије са суровим климатским условима и без било каквих дос тигнућа старе цивилизације. То је већ од почетка претпоставило спо рији друштвено-економски и политички развој источнословенског света у односу на земље Западне Европе. 2. И саме области које су Словени насељавали одликовале су се не уједначеним природним условима и степеном развоја становништва. У области северних језера, у међуречју између Волге и Оке, насељеност је била ређа у поређењу са јужним областима. Богатији и привредно и друштвено развијенији били су крајеви на југу, у Подњепровљу. Такво 7
Ушкујници су одреди новгородских трговаца-ратника. Ушкујници су присиљавали племена на која су наилазили да плаћају данак Новгороду, а понекад су се бавили и правим пљачкањем, и то не само туђих територија већ и руских, а успут су се бавили и трговинском разменом. Назив ушкујници долази од назива за дуге узане лађе — ушкуј, на којима су се новгородски ратници кретали по рекама и каналима.
27
Татјана Черниковa
· Јарослав Вишњаков
стање се одржало све до XII и XIII века. Од друге половине XII века житељи јужних области Русије су, бежећи од напада људи из степе, у већем броју населили североисточне и југозападне крајеве источно словенског света, те су допринели и њиховом развоју. 3. Источнословенска колонизација била је мирољубива пошто је и за староседеоце и за дошљаке било довољно слободних територија. 4. Ипак, Словени који су дошли из предела у којима су владале по вољније прилике, бројношћу и степеном друштвено-економског раз витка надмашили су локално становништво. Постепено су наметнули данак својим угрофинским и балтичким суседима. 5. Поједина несловенска племена сачувала су своју самобитност, док су се друга стопила са дошљацима. Летонско-литванско и угрофин ско становништво уз Волхов и језеро Иљмен и у међуречју између Вол ге и Оке, које се нашло у зони масовног насељавања Словена, подвргну то је асимилацији. То исто се догодило и потомцима Скита и Сармата који су говорили иранским језицима. 6. Истовремено, одвијала се и културна размена. Живећи једни по ред других, Словени и њихови суседи су преузимали једни од других знања у области производње, поједине обичаје, локалну топонимију — локалне називе за реке и језера. Словени су упознали Угрофинце са напреднијом земљорадњом, а усвојили су локалне занатске вештине. Многи називи за области, реке и језера дошли су у словенски језик споља. На пример, Москва, Протва, Ока, Иљмен — то су све угрофин ске речи, а Дон, Дњепар, Дњестар су северноиранске.
Источнословенска племена према Повести о древним временима Повест о древним временима помиње више од десет источнословен ских племена: Бужане (Волињане), Уличе, Тиверце, Древљане, Пољане, Северјане, Хрвате, Радимиче, Дреговиче, Кривиче (део Кривича који су живели на реци Полоти називао се Полочанима), Иљменске Словене. Скоро сва ова племена добила су своја имена током сеобе. Они који су живели у мочварама (рус. дрягв) постали су Дрјаговићи, становници 28
ИСТОРИЈА РУСИЈЕ
шумских предела названи су Древљани, а они који су се населили уз језеро Иљмен — Иљменски Словени. Друга племена названа су по својим вођама. Повест о древним временима приповеда: „Међу Љасима су живела два брата — Радим, а други — Вјатко. Они су дошли и насе лили су се: Радим на Сожи, те су по њему Радимићи добили име; Вјатко се са својим родом населио на Оки, па су Вјатићи названи по њему”. Свако племе је живело као сопствена „кнежина”, имало је своје сре диште, а то је било насеље окружено палисадом и насипом — градиште. Временом су се многа градишта претворила у праве градове. Тако се код Пољана појавио Кијев, код Иљменских Словена — Новгород, код Кривића — Изборск и тако даље.
Друштвено уређење и привреда Источних Словена Привреда
Привреда Словена је била натурална. Сточарство и занати су имали тек споредни значај. Словени су гајили стоку и перад, рибарили су, скупљали мед, ловили крзнашице, производили одећу, предмете за кућну употребу, оруђе, оружје и украсе. Земљорадња је била главно занимање. На северу источног словенс ког света она се одвијала на земљи припремљеној крчењем шума и њи ховим спаљивањем,8 док се на југу, у шумско-степским пределима средњег Подњепровља, појавила земљорадња при којој се орало ралом, а земљорадници су се са исцрпљене земље померали на нову.9 Упоредо са ширењем употребе плуга и побољшања алата (додавање гвоздених раоника на плуг, појава повијене косе итд.) летина је постаја ла обилнија, те су људи добијали не само производе неопходне за живот рвеће се засецало током зиме, а у лето се спаљивала сасушена шума, и вадили су се пањеви. Д Земља се орала помоћу брвна са гранама које су вукли мушкарци. Њива се користила док се земља не исцрпи, а затим се напуштала и рашчишћавала се нова парцела. Такав вид земљорадње захтевао је заједнички рад сродника, а приноси су били довољни тек да се домаћинство одржи. 9 Родови који су се населили на граници шуме и степе осећали су се слободније. Они нису крчили шуму, већ су уз ивицу шуме налазили црницу, коју су обрађивали помоћу рала које су вукли волови. Кад би приноси почели да се смањују због исцрпљености земље, радови су се померали на ново место. Чим би се плодност земљишта повратила, ратари су се враћали на старо поље. 8
29
Татјана Черниковa
· Јарослав Вишњаков
и за одржавање домаћинства него и вишкове. Прерасподела вишкова изазивала је ратове, пљачкање и претварање заробљеника у робове. Рат ни плен, брз и обилат, почео је да се цени више од плодова рада у миру, без обзира на то што се често плаћао животом. Родовска заједница Словени су у периоду од VI до IX века живели у родовској заједници. Неколико генерација (деде, очеви, деца, унуци, а понекад и праунуци) чинили су велику породицу. Повест о древним временима називала је так ву породицу родом, а историчари — родовском заједницом. Род је имао земљу на којој су се налазили насеље, њиве, пашњаци, појила, рибњаци, земљиште за лов и за занатство. Сродници су свиме располагали зајед нички, нису живели богато, али су били сложни и у свему су се испома гали. На челу рода налазио се старешина, неко од старијих, јаких углед них рођака. Његова власт је била неприкосновена, мада се он у многим важним питањима саветовао са припадницима рода. Суседска (територијална) заједница Од VII века је, пратећи развој привреде, првобитна једнакост постала прошлост. Родовску заједницу Источних Словена постепено је заменила суседска, територијална заједница, која се у старим документима назива верв. На челу суседских заједница налазиле су се изабране старешине. Неколико заједница које су живеле близу једна другој и често сматрале да потичу од истог претка, обједињавале су се у племе. Сродна племена окупљала су се у племенске савезе. Повест о древним временима има у виду управо племенске савезе када набраја источнословенска племена. У суседској заједници су живели не само сродници него и обични суседи. Земља и поседи су као и раније припадали целој заједници, али је свака породица имала и свој део на заједничком пољу и на њему је имала индивидуално газдинство. Заједница је, очигледно, повремено замењивала земљишне парцеле. Принос, као и летина скупљена са једне оранице, били су својина породице. Такво стање је временом довело до настанка имовинске неравноп равности. Упоредо је настајала друштвена неравноправност. Основну 30
ИСТОРИЈА РУСИЈЕ
масу становништва чинили су слободни припадници заједнице, али су постојали и робови (чељад). Ратни заробљеници и деца неслободних људи најчешће су постајали робови. Трговина робљем је била распрос трањена. Извори упоредо са крзном, воском и медом, помињу и чељад као робу која стиже из предела Источних Словена. До IX века се у свим источнословенским племенима образовала друштвена елита — родов ска аристократија. Летопис је назива нарочитом децом10. Аристокра тији су припадали кнезови,11 њихови сродници, ратници — припадници дружине из кнежевског окружења, старешине родова и верва. Аристократија се уздизала над саплеменицима. Кнез и дружина ишли су у ризичне нападе на суседне народе и у далеке земље, на пример — према границама Византије. У случају успеха, враћали су се са робо вима, скупоценим тканинама, златом, сребром, драгим камењем. Тај плен називали су данком, исто као и редовна плаћања покорених пле мена. Таква врста данка подсећала је на контрибуције које су победни цима исплаћивали поражени у рату или они који су желели да се откупе од рата. Већина опљачканих богатстава остајала је аристократији, мада је нешто долазило у руке и обичним саплеменицима. Кнезови и властела имали су важну улогу у унутрашњем животу племена. Они су одржавали ред и сигурност: решавали су спорове из међу заједница, судили су људима, преговарали су са суседима и први су одбијали притиске иноплеменика. За то су саплеменици своме кнезу плаћали данак, претечу каснијих државних пореза. (Када је реч о IX веку, летопис говори о томе како кнез од својих саплеменика убире данак као да је то сасвим уобичајено.) Сви видови данка који су се скупљали код кнеза омогућавали су му да издржава дружину и да обавља различите друштвене функције. Главни орган власти у племенима било је веће (народна скупштина). Свим слободним мушкарцима било је допуштено да присуствују на већу. Али, кнежева реч поткрепљена снагом кнежевске дружине и лич ним врлинама предводника, на већу се надметала са мишљењем већине обичних саплеменика и угледом родовске аристократије. 10 11
„ Истакнути људи“ и „најбољи људи“ — племство. Кнезови су војни предводници, првобитно су их на народним скупштинама бирали сви слободни мушкарци саплеменици.
31
Татјана Черниковa
· Јарослав Вишњаков
Од IX до XI века Источни Словени нису имали писане законе. Кнезови и старешине судили су ослањајући се на предање које је чини ло такозвано обичајно право. Обичајно право, које се у Повести о древним временима помиње као Закон руски, користило се током првих ве кова постојања старе руске државе. Имовинско и друштвено раслојавање, формирање племенских ин ституција власти (кнез, дружина, данак) као и правних норми код Ис точних Словена — све су то биле унутрашње претпоставке за стварање њихове државе у блиској будућности.
Религија и обичаји Источних Словена Веровања У веровањима Словена владао је политеизам. Најстарији су били култови везани за поштовање предака и прародитеља рода, а такође и бога Огња небеског — Сварога. Словени су веровали у постојање раз личитих духова — шумских, мочварних и речних. Духови су се делили на зле — вукодлаке, и добре — чуваре. Са појавом земљорадње почели су да се истичу богови који су били персонификација сила природе од којих је зависио успех ратара. Мајка Земља је добила божанске одлике, као и сунце (богови Сварог, Дажбог, Хорс, Јарило) и ветар — Стрибог. Бог стоке Велес сматрао се покровитељем домаћих животиња. Именом управо овог бога најчешће су се заклињали обични ратници из племен ске помоћне војске. Кнезови и аристократија више су поштовали Пе руна, бога грома и муње. Словени су многа божанства источнословенског пантеона „по зајмили” од народа које су асимиловали или који су им били суседи. Тако је Мокош, женска богиња плодности, долутала у словенски пан теон из дружине угрофинских богова. Бог сунца Хорс, као и бог под земног света — Симаргл, првобитно су били божанства народа који су говорили иранским језицима. Многе паганске представе и обреди били су веома сурови. Убица се најчешће осећао као херој, победник. Са истакнутим покојницима чес то су биле сахрањиване и њихове наложнице-робиње, као и жене. Сва стара документа, додуше, сведоче да су жене добровољно пратиле 32
ИСТОРИЈА РУСИЈЕ
мужеве на последње путовање. Перуну су се на жртву приносили људи. Словени су остављали разне дарове (хлеб, животиње, цвеће, мед и тако даље) уз дрвене идоле који су предстаљали њихове богове и духове. Словени су се молили поред река и у шумским честарима. Археолози најчешће управо на тим местима проналазе остатке словенских паган ских светилишта — храмове и олтаре. Једно од најпознатијих источнос ловенских светилишта јесте Перињ која се налазила у земљи Иљменских Словена, недалеко од Новгорода. И до дана данашњег величанствена борова шума окружује перињски брежуљак на обали Волхове. Словени су у древна времена у част својих богова празновали раз личите празнике. Главну улогу имали су источнословенски жреци — шамани. Један од паганских празника који је преживео и до наших дана јесу Покладе. Овај празник био је посвећен сунцу и означавао је скори долазак пролећа. Он се празновао крајем зиме, у фебруару. Обичаји У породичним односима код Словена је владало многоженство — одрекли су га се тек у X веку по примању хришћанства. Судећи по томе што су се код Источних Словена у време Кијевске Русије користила имена позајмљена од других народа (Скандинаваца, Западних Слове на, Грка, Римљана, Јевреја), може се претпоставити да Источни Сло вени у старини нису имали обичај да називају саплеменике личним именима. Рођаци су се једни другима обраћали у складу са степеном сродства — отац, деда, син и тако даље. Овиме се може објаснити мно штво руских термина којима се изражавају ти различити степени. Тако је сестрић у руском језику — сестрин син; братовљев син биће сино вац. Мајчин брат је ујак, а очев брат — стриц. У романским и герман ским језицима за мужевљеву мајку и за женину мајку постоји један назив (мајка по закону — mother in law), а у савременом руском по стоје два термина. Мужевљева мајка је свекрва, а женина — ташта. Осим степена сродства, улогу имена имали су и надимци. Неки од њих су нам познати из Повести о древним временима. Тако се један од војво да кнеза Владимира зове Вучји Реп. Јасно је и да се иза имена Славуја, јунака из билине, крије неки стварни кнез Вјатића који је добио нади мак Славуј. 33
Татјана Черниковa
· Јарослав Вишњаков
Стари Словени су се са великим поштовањем односили према обичају крвне освете. За убијеног сродника светио се цео род. Мада је крвна освета често била узрок сукоба између заједница и племена, она је, ма како то изгледало необично данашњем читаоцу, била позитиван обичај који је помагао да се зауздају суровост и самовоља у друштву које није познавало централну власт. Сви су знали да ће за било какву штету нанету човеку уследити освета целог његовог рода. „Око за око, зуб за зуб” — тако народна изрека представља основни принцип крвне освете. За убиство свога човека сродници су се увек светили убиством виновника или његовог саплеменика. Поменути обичај је у првобит ној заједници био једино средство да се осигура правичност. Освета се сматрала светим правом и обавезом. Човека који се није осветио за увреду нанету његовим сродницима окружење би презрело.
Центри рађања државности код Источних Словена Борба са номадима и Варјазима Словени, који су мирно живели у суседству или су покоравали балт ска и угрофинска племена, били су принуђени да се боре са другим народима од којих су понекад трпели поразе. Повест о древним временима саопштава да су Древљани, Пољани, Северјани, Радимићи и Вја тићи плаћали данак Хазарима. Данак је износио веверичје крзно и среб ни новчић од „дима”, то јест од куће. Судећи по свему, овај данак се редовно плаћао током много десетина година. Осим тога, јужне земље Источних Словена пострадале су од рато борних Угра (Мађара) када су се они у IX веку селили из Азије у цен тралну Европу. Источни Словени су са променљивим успехом ратовали против турског народа — Бугара са Волге. Тај народ, потчињен Хазар ском каганату, населио се на средњој Волги и до IX века је успео да се ослободи хазарске власти. Зависност Иљменских Словена и Кривића који су живели на северу источнословенског света, од скандинавских дошљака била је кратког века. За разлику од Западне Европе где су Скандинавце називали Ви кинзима или Норманима (људима са севера), код Источних Словена за њих се утврдило име Варјаг. Из Повести о древним временима знамо да 34
ИСТОРИЈА РУСИЈЕ
су 859. године Варјази наметнули данак Кривићима, Иљменским Сло венима и низу угрофинских племена (Чуд, Мерја). Но, већ 862. године Словени, Кривићи и Чуди су „протерали Варјаге преко мора”. Центри рађања државности Притисак непријатеља убрзавао је стапање источнословенских пле мена у велике племенске савезе. Арапски аутори помињу три центра окупљања Источних Словена: Кујабу, Славију и Арксанију (Артанију). Савремени историчари претпостављају да се под Кујабом подразумева област око Кијева где су се населили Пољани. У легендарној Славији виде територију Иљменских Словена и делове Кривића који су им те жили. Научници не знају где се налазила Арксанија. Јасно је само да тај центар није имао улогу у рађању државе код Источних Словена. Запад ноевропски и византијски писци из IX века најзначајнијим сматрају племенске савезе чији су се центри налазили у Кијеву и Новгороду. Уп раво је Кијеву и Новгороду било суђено да одиграју одлучујућу улогу у обједињавању свих Источних Словена. На северу код Новгорода... На северу се 862. године учврстила варјашка династија. Значајну улогу у томе имала је потреба да се прекине међусобни рат у који су утонули Словени, Кривићи и Чуди, пошто су отерали Варјаге преко мора. Јасно је да су племена једно другом оспоравала старешинство и власт, те је само је нека трећа снага, неутрална у односу на све, могла да постигне мир и да окупи око себе и Словене и Кривиће и Чуде. Улогу такве силе одиграли су позвани Варјази — Рјурик, Синеус и Трувор. Прича о позиву упућеном Варјазима налази се у Повести о древним временима: „6370. (862) године отерали су Варјаге преко мора, и нису им платили данак, и почели су сами собом да владају, и није међу њима било правде, и устао је род на род, и биле су међу њима усобице, те су почели да ратују једни против других. И рекоше себи: ‘Потражићемо себи кнеза који би владао над нама и судио нам по праву’. И пођоше преко мора Варјазима, к Русима. Ти су се Варјази називали Русима, као што се други називају Шведи, а други пак — Нормани. Чуди, Словени, 35
Татјана Черниковa
· Јарослав Вишњаков
Кривићи и Вес рекоше Русима: ‘Земља наша је велика и богата, али у њој нема реда. Дођите да нам будете кнезови и да владате над нама’. И скупише се три брата са својим родовима, те узеше са собом све Русе и дођоше. Старији је сео у Новгороду, други — Синеус, на Белом језеру, а трећи, Трувор — у Изборску. И по тим Варјазима названа је Руска земља. А Новгорођани су ти људи од варјашког рода, а раније су били Словени. После две године умрли су Синеус и његов брат Трувор. И сву власт је имао Рјурик, те је почео да раздаје градове својим људима — једноме Полоцк, другоме Ростов. Варјази су дошљаци у тим градо вима, а старо становништво у Новгороду су Словени, у Полоцку — Кривићи, у Ростову — Мери. И свима њима владао је Рјурик”. Историчари сматрају да је Рјурик био историјска личност, док су његова браћа, по мишљењу историчара, измишљена. У повести о пози вању Варјага први пут је употребљен термин Рус. Територија којом је управљао Рјурик постепено се ширила. Повест о древним временима тврди да је Рјурик столовао у Новгороду. Међутим, ово је преношење стварног стања из времена писања летописа у дубљу прошлост. Новгород се као град, према археолошким подацима, поја вио тек у X веку. Рјурикова резиденција могла је бити Стара Ладога (град који се налазио десетак километара од ушћа Волхова у језеро Ла догу) или Рјуриково градиште, место које се налази јужније од Новгорода. На југу код Кијева... Код Пољана на југу прво су владали кнезови, потомци легендарних оснивача Кијева — Кија, Хорива и Шћека. Ево шта се у Повести о древним временима може прочитати о оснивању Кијева: „Када је (апостол) Андреј учио у Синопи и стигао у Херсон, сазнао је да се недалеко од Херсона налази ушће Дњепра ... те је допловио до ушћа и одатле се за путио узводно по Дњепру. И догодило се да је стигао и зауставио се под брегом на обали. Ујутру је устао и рекао ученицима који су били с њим: ‘Видите ли ова брда? На њима ће засијати благодат Божија, и настаће велики град ...’ И попео се на ове горе и благословио их је, и поставио је крст, и помолио се Богу, те је сишао са те горе на којој је касније ни као Кијев (...). А Пољани су живели одвојено и владали су својим 36
ИСТОРИЈА РУСИЈЕ
родовима (...) И била су три брата, један се звао Киј, други — Шћек, а трећи — Хорив, а сестра им је била Либеда. Киј је седео на гори, тамо где је сада узбрдица Боричева, Шћек је седео на брду које се сада зове Шћековица, а Хорив је био на трећем брду, које се по њему зове Хори вица. Ту су сазидали град у име старијег брата, и назвали су га Кијев (...) А други у незнању говоре да је Киј био скелар и да је у оно време у Кијеву постојала скела с друге обале Дњепра, па су и говорили: ‘На Кијеву скелу’. Међутим, да је Киј био скелар, не би ишао у Цариград. А тај Киј је био кнез у свом роду и ишао је к византијском цару, а тај цар му је указао велике почасти. У повратку је стигао на Дунав и запазио је једно место, ту је подигао невелик град и хтео је ту да се насели са целим својим родом, али му нису дозволили околни становници. Тако и до данас људи који живе уз Дунав називају то градиште — Кијевац. А Киј је, пошто се вратио у свој град Кијев, у њему и умро, као и браћа његова и сестра њихова (...) И после смрти ове браће њихови потомци су кнезовали међу Пољанима (...) Касније су Пољанима неправду наноси ли Древљани и други житељи из околине.” За „државу” Пољана у првој половини IX века знали су и источни писци; један документ написан на персијском језику каже: „Ово је пространа земља, а њени житељи су непокорни, понашају се изазовно, ратоборни су (...) Ову је земљу природа богато обдарила свиме што је потребно. Један број њих су витезови. Жреци код њих уживају велико поштовање. Они сваке године властима плаћају деветину својих при хода и трговинске добити. Град Кујаба (Кијев) је место у коме борави владар. Ту се производе свакојака крзна и скупоцени мачеви...” Око 863. године у Кијеву су се појавили Асколд и Дир, према лето пису — бивши припадници Рјурикове дружине.12 Асколд и Дир су по бедили Древљане који су наносили штете Кијевљанима. При Асколду и Диру Пољани су престали да плаћају данак Хазарима, успешно су 12
јурик Асколду и Диру није дао градове да у њима буду намесници, и они су отишли на Р југ, намеравајући да ступе у византијску службу. Али, пошто су освојили власт у Кијеву, остали су у земљи Пољана. Познати историчар Б. А. Рибаков допушта, међутим, да је реч о измишљотини летописца, те Асколда сматра потомком Кија, а Дира — измишљеним јунаком.
37
Татјана Черниковa
· Јарослав Вишњаков
ратовали против номада, те су чак извели и напад према границама Ви зантије. Тај поход, додуше, није био успешан.
Улога међународне трговине и Варјага у процесу окупљања Источних Словена Кијев и Новгород су имали приближно исте прилике да око себе окупе све источнословенске земље. Исход борбе међу њима великим делом је зависио од случаја. При томе треба узети у обзир да је велику улогу у консолидацији Источних Словена од IX века имао пут „од Варја га до Грка”. Тим путем се у IX веку кретала међународна трговина која је повезивала земље Западне Европе, с једне стране, са Византијом, а с друге — са земљама развијеног Истока. Улогу посредника у тој трго вини имали су Варјази (Викинзи) који су спроводили одважне трговач ко-војне експедиције у Византију и источне земље. Варјази су успут оснивали многе трговачке постаје и испоставе. Сместили су се у источ ном делу Прибалтика и у земљама које су колонизовали Источни Сло вени. Варјазима је једно време припадала и Стара Ладога, највећи град у Источном Прибалтику у VIII и IX веку. Викинзи су под Смоленском основали насеље Гнездово, а под Ростовом се налазило варјашко ут врђење Тимерева. Посредством Хазара и Варјага, Источни Словени су постепено ула зили у међународну трговину. И на истоку и на западу почели су да се траже производи којих је било у изобиљу у источнословенским земља ма. То су, пре свега, била скупоцена крзна, восак, мед и робови. Трго вина је у источнословенске земље донела источњачко сребро (арапски новац), скупоцене тканине (свилу и брокат), скупоцене јувелирске производе, воће, вина и много шта друго. Покренуо се развој источно словенских племена која су живела дуж трговачког пута „од Варјага до Грка”. Међутим, за функционисање трговачких путева потребан је ред који може да обезбеди само државна власт. И Источни Словени и Варја зи били су заинтересовани за стварање такве власти и за њену контролу на највећем могућем одељку великог трговачког пута „од Варјага до Грка”. Новгород је могао да надгледа почетак пута, Кијев се налазио на његовој средини, те је ту било могуће поправити лађе и скупити снагу 38
ИСТОРИЈА РУСИЈЕ
за прелазак доњег тока Дњепра са његовим брзацима и сталним напа дима номада. Све ове прилике допринеле су живој улози Варјага у ст варању државе у земљама Источних Словена. Судбина Источних Сло вена и Варјага била је тесно повезана све до средине XI века, то јест до оног времена када је пут „од Варјага до Грка” још имао међународни значај у трговачким односима Истока и Запада.
39
АУТОРИ Татјана Васиљевна Черникова, доктор историјских наука, профе сор на Катедри за општу и националну историју МГИМО МИД Русије (Московског државног института за проучавање међународних односа Универзитета Министарства иностраних послова Русије). Московски државни педагошки универзитет завршила је 1983. године. У МГИМО ради од 1995. године. Области научног интересовања: облици влас ништва и друштвени институти средњовековне Русије; проблем баштинског власништва у Московској Русији; европеизација и модер низација Русије; држава и друштво у Русији у XVII—XVIII веку; Русија очима странаца; друштво, држава и личност у савременој Русији. Аутор монографије Европеизация России XV—XVII вв., као и низа уџбеника и приручника за историју Русије IX—XVIII века. Јарослав Валеријановић Вишњаков, доктор историјских наука, професор на Катедри за општу и националну историју МГИМО МИД Русије (Московског државног института за проучавање међународних односа Универзитета Министарства иностраних послова Русије). За вршио је Историјски факултет Московског државног универзитета 1992. године, а од 1993. ради на МГИМО МИД Русије. Области науч них интересовања: историја руске државности, историја Балкана, међу народни односи на Балкану у Првом и Другом светском рату. Аутор низа монографија: Военный фактор и государственное развитие Сербии начала ХХ века, Черногория в балканской политике России 1830—1860, На дальних рубежах. Россия и Сербия в первой мировой войне 1914— 1917. Аутор је и уџбеника: История России ХIХ века, История государственного управления России XIX века.
385
САДРЖАЈ ХРОНОЛОГИЈА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5 Глава I КИЈЕВСКА РУСИЈА § 1. Порекло и сеобе старих Словена . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 21 § 2. Образовање старе руске државе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 40 § 3. Норманска теорија и спорови поводом ње . . . . . . . . . . . . . . . . 54 § 4. Време Владимира Јарког Сунашцета . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 62 § 5. Русија у време Јарослава Мудрог . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 73 § 6. Староруска држава и друштво од 1054. до 1132. године . . . . 82 § 7. Русија у време Јарославића. Владимир Мономах . . . . . . . . . . . 91 Глава II СТАРОРУСКЕ НЕЗАВИСНЕ ЗЕМЉЕ У XII И ПОЧЕТКОМ XIII ВЕКА § 8. Политичка раздробљеност у старој Русији . . . . . . . . . . . . . . . . . 111 § 9. Владимиро-суздаљска кнежевина у XII и почетком XIII . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 111 § 10. Господин Велики Новгород . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 135 § 11. Галичка и Волињска земља . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 151 Глава III РУСИЈА ПОД ЗАВИСНОШЋУ ОД ХОРДЕ У XIII И XV ВЕКУ § 12.Човек који је потресао васељену — Џингис-кан и његова империја . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 165 § 13. Батијева најезда (1236—1242) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 172 § 14. Успостављање Хординог ига. Покушаји борбе против њега. Русија под игом у XIII веку. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 182 § 15. Западноевропски „притисак на исток” и Русију . . . . . . . . . . 194 § 16. Почетак обједињавања. Центри обједињавања Русије . . . 201 § 17. Русија у време владавине Димитрија Донског. Куликовска битка и њене последице . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 215 387
Татјана Черниковa
· Јарослав Вишњаков
§ 18. Борба кнежева Московског дома за великокнежевски престо у другој четвртини XV века . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 224 Глава IV ЈЕДИНСТВЕНА МОСКОВСКА ДРЖАВА У XV И XVI ВЕКУ §19. Формирање јединствене државе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 233 § 20. Друштво Московске Русије у XV и почетком XVI века . . . 254 § 21. Русија од 1533. до 1549. године. Регентство и реформе Јелене Глинске. Бољарска влада . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 265 § 22. Почетак самосталне владавине Ивана IV. Политика Већа одабраних . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 272 § 23. Спољна политика ивана IV и Већа одабраних педесетих година XVI века . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 286 § 24. Опричнина и крај владавине Ивана Грозног . . . . . . . . . . . . . 295 § 25. Спољна политика Ивана Грозног после пада Већа одабраних (1560—1584) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 310 Глава V СМУТНО ВРЕМЕ § 26. Русије крајем XVI века. Борис Годунов . . . . . . . . . . . . . . . . . . 321 § 27. Почетак грађанског рата у Русији. Димитрије Самозванац . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 330 § 28. Царевање Василија Шујског — врхунац смуте. Догађаји 1606—1610. године . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 342 § 29. Прерастање грађанског рата у Русији у ослободилачки рат. Борба Прве и Друге народне војске са интервенцијом. Крај смуте . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 351 Индекс . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 363 Аутори . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 385
388
ИСТОРИЈА РУСИЈЕ