__MAIN_TEXT__

Page 1

ISSN 2303-484X

Časopis za naučnu/znanstvenu fantastiku Broj 3, godina II, proljeće 2016.

NESVADBA REMEC KUPRIJANOV LAZIĆ MAŽURANIĆ…


SADRŽAJ DRAMA Josef Nesvadba: PSIHOFON ZA MAGISTRU PLAVUŠU (Dramatizacija: Predrag Jirsak) …………………....................……. 5 PRIČA Vјаčeslav Kupriјаnov: LOPATA ……………....................…………43 Boris Lazić: KVANTNE KAPIJE ………………..........................…45 Dušan Mijajlović Adski: DUGA JE TO PRIČA …....................…. 53 Nikola Šimić Tonin: DAH…………………………...................…… 59 ROMAN Miha Remec: PREPOZNAVANJE (odlomak) ……….....………… 61 Eric Johansson: KRALJEVSTVO NADE (odlomak) ………….…. 67 Milan Georges Burovac: PLAVA EVOLUCIJA (odlomak) …..…. 79 ESEJ Ostoja Kisić: SVEMIR I SAN ………………………..............……..105 Darko Stanković: ZABORAVLJENO PIONIRSKO DELO SVETSKOG SF-A (DRAGUTIN ILIĆ – POSLE MILIJUN GODINA) ……….......................................................................… 121 Milan Georges Burovac: TRIKAJA ............................................. 129 PRIKAZI Krsto A. Mažuranić: SVE SE VRAĆA, SVE SE PLAĆA ............ 133 Vladimir Kolarić: ŠEST PRIKAZA ……………………………….. 137 POEZIJA Milan Georges Burovac: NEPOČIN ………………….....……….. 151 IN MEMORIAM Krsto A. Mažuranić ………………………..............………………. 160 Jurij Mamlejev Vladimir Kolarić: KRALJ METAFIZIČKOG REALIZMA……... 171 Jurij Vitaljevič Mamalejev …………………………………………. 173 Bilješke o autorima ……………………................………………….175


ORION Časopis za (naučnu/znanstvenu) fantastiku Broj 3, godina II, proljeće 2016. ISSN 2303-484X Izdavač/Nakladnik Književni klub Brčko distrikt BiH Za izdavača/Za nakladnika Žarko MILENIĆ Redakcija/Uredništvo Milan Georges BUROVAC, mr. sc. Leontin ČAPO MILENIĆ, Žarko MILENIĆ (glavni urednik) i dr. sc. Hasan ZAHIROVIĆ Slika na naslovnici Jusuf Muharemović Grafička priprema M&R Adresa 76100 Brčko, Trg mladih 11, Bosna i Hercegovina tel. 00 387 61 221 147 Na internetu http://www.knjizevni.bdbih.org https://www.facebook.com/groups/688567884568238/?fref=ts

E-mail: knjizevni@gmail.com Izlazi povremeno


Josef Nesvadba

Dramatizacija: Predrag Jirsak

PSIHOFON ZA MAGISTRU PLAVUÅ U


Drama

Lica:

DR. JOSEF KOLBABA - pripovjedač LIBUŠE - njegova žena KAREL - njegov brat ELZA SIMLI ING. KOLDA SESTRA LUDMILA SESTRA VÁVROVÁ DR. CHVOJÍK AKADEMIK HONZÍK TRIJEZNI MLADIĆ PIJANI MLADIĆ

(ŽAGOR SLUŠATELJSTVA KNJIŽEVNOG DOMJENKA U KLUBU DRUŠTVA ČEŠKIH BIBLIOFILA. POZDRAVLJANJE NAZOČNIH, KRATKE RAZMJENE INFORMACIJA, AD HOC DOGOVORI, SMIJEH, CINKANJE ČAŠA I BOCA, KAŠALJ, POMICANJE SJEDALA) DR. KOLBABA: Štovane dame, štovana gospodo, osobita mi je čast što sam danas među vama. Kažu da je pisac u vašoj sredini na posebnoj kušnji, jer su članovi Kluba čeških bibliofila mahom profesionalci knjige i teško ih je blefirati... (REZERVIRANI SMIJEH IZ UČTIVOSTI) Po pravilu bibliofili su dobro informirani, pa onaj koji prihvati vaš poziv, upozoren sam, mora računati na to da govori profesionalcima, a ne dobronamjernim umirovljenicima mjesne zajednice Kostomlaty. (SMIJEH MRVU SRDAČNIJI)

__ 7 __


Drama

ZA SEBE: Nastaviš li ovako žovijalno, u čavrljav ćeš nepozor prometnuti skromnu pozornost koju vremešnjak, poput tebe, može očekivati od slušateljstva... ali kad već ne znaš drukčije, guraj kako znaš...) Bilo kako bilo, svi smo, dakle, profesionalci, prepoznali smo se, pa u to ime svima dobra večer i srdačna hvala Društvu za poziv na večerašnji književni domjenak. Zahvaljujem za ukazanu mi prigodu da ovu večer probesjedimo o temi koju nam je samima izabrati. Slutim da bi ta tema mogla biti književnost. (SMIJEH. ŽAGOR POČETNO ANIMIRANA SLUŠATELJSTVA) (ZA SEBE: Nije sjajno, ali krenulo je...) Po dobroj navadi vašeg Kluba, čovjek za ovim stolom ovdje, aranžiranim lijepim cvijećem, za kojim sada opušteno sjedim - predstavlja se vlastitim snagama. Ergo, vlastitim se snagama prisjećam da se zovem Jozef Kolbaba, kao onaj poštar iz krasnih bajki našega klasika Karela Čapeka. Psihijatar sam po zanimanju, a kako kaže Jan Hus “...u nadi sluga...” - s tim da je on htio postati i postao sluga Božji, a ja sam samo sluga pera... u nadi... (SMIJEH ANIMIRANA SLUŠATELJSTVA) Pražanin sam po rodu i rođenju, iz Hašekove četvrti Žiškova, tj. iz Žiškina Žiškova. Spomenuti veliki nam pokojnici, pisac i vojskovođa, zacijelo se u Eliziju ne spore oko toga koji je svojoj rodnoj četvrti - u očima potomstva - priskrbio veću slavu... Žižkovu, starom buntovniku i parbenjaku... trnu u oku svih ekipa na Hradčanima... kako će to biti s ekipom Vašeka Havela... to ćemo još vidjeti... __ 8 __


Drama

(SMIJEH) (ZA SEBE: Upravo si, čovječe, izjednačio sadašnji režim s prethodnim, crvenim, totalitarnim... no ti nisi bio disident, pa se ne češi gdje te ne svrbi... posljednja prava revolucija ionako je ovdje, u staroj Bohemiji, odgrmjela još tamo u petnaestom stoljeću... no možda bismo to mogli nekako nadoknaditi u idućem, dvadeset i prvom... povijest voli iznenađenja pravedne namire...) (GLASNO) Mladi prijatelj tamo diže ruku... izvolite... TRIJEZNI MLADIĆ: Gospodine Kolbaba, volite li više ovakav auditorij, gdje vas uzimaju kao pisca, ili onakav pred kojim funkcionirate profesionalno, kao psihijatar? Vi ste, kako znamo, poznati stručnjak kolektivne psihoterapije... KOLBABA: Po zanimanju sam... psihijatar. Vaša generacija, koja voli substandardne kovanice i posuđenice, a većinom ih je posudila iz jezika krasnih filmova tipa Hitchcockova “Psyho”-a - ljude moje profesije naziva psihić i šrinkić... (SMIJEH) Kad sam u svojoj ordinaciji, onda sam psihić, a priče su mi - hobi. Kad objegnem vikendom iz Praga - u vikendicu kraj Dobřiša - tada sam pisac. Psihijatar ostaje čekati na Klinici prerušen u bijeli ogrtač na vješalici ordinacije... TRIJEZNI MLADIĆ: Kažu da literatura traži cijelog čovjeka. KOLBABA: U mladosti sam dosta dobro igrao tenis, a kolege internisti tvrde da zbog toga imam prošireno srce...

__ 9 __


Drama

to je dobro, jer u njemu tako ima mjesta za obje moje ljubavi. Na Klinici me uvjeravaju da me neće izbaciti zbog kvalitete tekstova koje pišem. Čak su me, nakon baršunasta prevrata, učinili njezinim ravnateljem, što znači zrelim kandidatom za mirovinu... (SMIJEH) Na drugoj strani, kolege pisci me, opet, uvjeravaju kako sam ja najbolje pero među psihijatrima... (SMIJEH) Priče su moj hobi koji život znači... moj poziv je život koji namiče građu mojem hobiju... PLJESAK) (ZVUKOVNA KULISA U KRATKOM POJAČANJU) PIJANI MLADIĆ: (GLAS PRIMJETNO “NAKIĆENA” USPUTNIKA): Gospodine Kolbaba, liječite li vi na vašoj klinici i alkoholizam... pivskoga tipa...? Taj je kod nas, u Češkoj oduvijek popularan... poput hokeja... SMIJEH) KOLBABA: Prema gospodinovu mišljenju, uzeto per analogiam, postoji - uz pivski - i vinski, likerski i šnaps-alkoholizam. Zanimljivu nam tipologiju predlaže naš mladi prijatelj... nažalost neznanstvenu... (SMIJEH) KOLBABA (ZA SEBE) Kladim se da ga je amo za ručicu dovela ona zgodna djevojčica u crnom, koja ga sad gleda prijekim okom... kladim se da momak večeras neće usnuti u njezinu naručju... presaugani zgubidan... (ŽAGOR U KRATKU POJAČANJU)

__ 10 __


Drama

Ovi moji bibliofili su danas, čini se, raspoloženi za pitanja... i to peckava... gdje su samo ona draga slušateljstva realnog socijalizma, kad su te milovali pogledima... naročito dame... jer riječ pisca bila je simbol oporbe, istoznačnica slobode. U slobodi, međutim, riječ pisca simbol je... čega...? Ova mladež ovdje očito se došla zabavljati... onda ćemo se zabavljati...) ŽENSKI GLAS: Napisali ste desetak knjiga znanstvene fantastike, gospodine Kolbaba... čitali smo od vas “TRAGOVIMA SNIJEŽNOG ČOVJEKA”, “EINSTEINOV MOZAK”, “TAJNO IZVJEŠĆE IZ PRAGA”... Recite nam... na temelju vašeg iskustva pisanja... je li SF trivijalni žanr? KOLBABA: Kad uspiše pisac, gospođice, piše za svoju publiku. Ja sam trideset godina pisao ono što je publika od mene tražila. Ako su moje knjige trivijalne, znači da sam ugađao trivijalnom ukusu publike. Imao sam, međutim, i još uvijek imam osjećaj da ukus moje publike nije bio trivijalan. (PLJESAK) TRIJEZNI MLADIĆ: Gospodine Kolbaba, koja je razlika između vaše i Hrabalove tehnike? KOLBABA: Bohouš Hrabal hvata kriglu piva lijevom rukom i okreće je na nadlanicu. To je poznata Hrabalova tehnika. Ja čašu hvatam po sredini, desnom rukom, i u njoj je, ponajčešće, crno vino. Tu sam blizak Seifertu. (SMIJEH, ŽAGOR I PLJESAK U “IZBLENDAVANJU”... GLAZBA... ZAKRATKO ZVUČNA KULISA PONOVO U “UBLENDAVANJU”)

__ 11 __


Drama

Naš organizator me upozorio na to da bi, u drugome dijelu našega domjenka, gost trebao ispričati neku zanimljivu anegdotu, ili priču... uvjet je taj da ta priča još nije objavljena. Ispričat ću vam neobjavljenu priču, koja zapravo i nije priča nego slučaj iz moje psihijatarske prakse. Ako slučaj koji ćete čuti do neprepoznavanja nalikuje priči, to samo potvrđuje kako zbilja nadrasta fikciju. - Zna li, možda, netko od nazočnih što je to... psihofon? (ZA SEBE: ...san psihijatra... rendgen za psihu, sonda duše...) GLASOVI: Ne znamo! Nismo za to čuli! ŽAGOR U KRATKOM POJAČANJU) Ni ja za to nisam čuo do prošlog lipnja. (ZA SEBE): Ili je već bio srpanj? Možda je bio već i srpanj... ljeto je uznapredovalo. (ZA SEBE: Proljetna kiša oprala je bila Stare mjesto, Letnu, Malu Stranu, Stromovku... zimsku nečist ovoga grada... mogu li još kiše išta oprati?... sve one tenzije i stresove... Sjećam se dobro... lijepe sužene već bile skinule proljetne kapute, pa je muško oko već moglo bez smetnji razgledati što mu srcu drago...) (GLASNO) Ništa posebno nisam imao planirano toga jutra, samo neke rutinske stvari... (ZA SEBE): Dosadna rutina... po mjeri prethodnih mjeseci, godina... ’Kakve tegobe imate, gospođo? Što vi osobno mislite koji su im uzroci? Otkad ta nesanica, gospodine? Kako se snalazite sada, kad nemate stalne partnerice...? Punica živi s vama?...’ Ne načinji tabu-pitanje. Pomislit će ti slušateljstvo da si već sit __ 12 __


Drama

svoga zanimanja. Sit... to ne. Umoran... da. ’A znedete li vi, mlada gospodo, išta o tomu što vam je prethodni naraštaj proživio kroza sve one duge... duge godine, prije nego je Havel zasjeo na Hradčane? U kakvu su nas sosu kuhali od šezdeset i osme naovamo? Nemate vi pojma, mlada gospodo. I bolje da nemate. Čist realsocijalistički SHIT... I to od četrdeset i osme naovamo... s malim predahom šezdesetih godina. U konzekvenciji: sve sam neurotik u blažoj u boljoj... neurastenik u ozbiljnijoj varijanti. Pa, eto uzmite samo moju Dagmar, tatinu jedinicu. Dvadeset i dvije su joj godine, a još živi s nama. Njezin mali Kaja, najmlađi Kolbaba, ima već šest mjeseci... a oca mu, dakako, nigdje na vidiku... Cura od osamnaeste posve slobodno prima mušku čeljad u svome dijelu stana kad se sjeti... nemam, zapravo, ništa protiv, ali barem da je maturirala na večernjoj školi, koju sad... tobože... pohađa... ali ni od toga neće biti ništa... Eto vam, dragi moji, živa primjera iz psihijatrove obitelji... S materom si... uopće ne razgovara, sa mnom samo ono najnužnije... Koliko za opstanak... Ni baki ne bi kruh kupila, ali gristi ukućane i pljuckati pjenu od jutra do mraka 360 stupnjeva ukrug... e to da. Obdan visi doma, s viklerima na glavi. Cigareta - i to Winston - to da... i to non stop: ako ne u gupcu, a ono u ašnbeheru... Naravno, volim je... moja je. Ali nije to samo privatna priča, ima nešto i u vremenu... jer ona smradna supstacija olovnih godina još nas natapa, duboko je u nama, u svakoj pori društva, u svakoj glavi, u svakoj psihotraumi... kao solidna pozadina...

__ 13 __


Drama

i dugo će vam još tako biti... makar baršunast lahor postkomunizma ćarlija li ćarlija... makar u “Lidovim novinama” nakon pola stoljeća opet... zamislite čuda... tiskaju - burzovne izvještaje... JOJ! odlutao si, Kolbabo... zaboravio gdje se nalaziđ. Hitro natrag u javu, čovječe...) (GLASNO) Malo zanimljiviji slučaj pojavio se... posve izvan mog tjednog plana... baš toga popodneva. Po preporuci moje žene. Kad pacijent ima preporuku psihijatrove žene, zna se kako će brižljiv tretman dotični dobiti u stručnom i... u svakom drugom pogledu. Očekivao sam, zapravo, slučaj premorena znanstvenika... ženin Institut u novoj se demokraciji razmahao kao nikad... otvorio srodnim ustanovama od Caracasa do Tokija... ljudi zapeli iz petnih žila... znate već kakvi su ljudi od znanosti... sve sam fanatik rada. Očekivao sam, dakle, rutinsku stvar, ali ispalo je drukčije, neočekivano drukčije. Već me u devet ujutro... još nisam bio dokrajčio ni svoj drugi jutarnji čaj... došao, po običaju, gnjaviti revni kolega... nazvat ću ga ... Hvojík. (ZA SEBE: Za staroga režima... sekretar Saveza socijalističke omladine naše Klinike, prekaljeni partijaš, koji me svaka tri tjedna denuncirao na Općinskom komitetu... Tamo su, na sreću, imali prečih briga i ubrzo shvatili da je posrijedi prozaični karijerizam. Hvojík, ambiciozna neznalica, koji ljude kljuka najnovijim hitovima farmakopeje i misli da je stara, dobra psihoanaliza samo gubljenje vremena. Šteta što režim Vašeka Havela nije dopustio da se Augijine staje radikalno __ 14 __


Drama

čiste. Njegova je krilatica: “Nismo mi kao oni!” Osveta samo zlom krvi rađa... ne znam, ne znam... možda je ipak trebalo malo počistiti ovu našu Češku... onako egzemplarno...) (ŽAGOR PUBLIKE SE GUBI. TIŠINA. KUCANJE) KOLBABA: Naprijed! HVOJÍK: Dobro jutro, gospodine predstojniče. KOLBABA: Dobro jutro, kolega Hvojík. Samo, molim vas, nemojte tako formalno... uostalom,... za dvije godine predstojnik Klinike bit ćete vi. HVOJÍK: Ne mislite valjda na mirovinu, šefe, molim vas, još je prerano na to misliti... KOLBABA: A nije, dragi kolega, nije... Sve u svoje vrijeme... Koje mi dobro nosite? HVOJÍK: Upravo završavam noćno dežurstvo, u prolazu sam, neću vas smetati, samo kratko bih vas nešto konzultirao... ako dopustite. KOLBABA: Izvolite. HVOJÍK: Nazvao me jučer prijatelj, dr. Št’astný, iz Instituta fundamentalnih istraživanja. Radi se o njegovom kolegi, inženjeru Koldi. Oni su na poslu u dobrim odnosima, no neki dan imali su neugodan sukob. Kolda je napao kolegu Št’astnog zbog beznačajna povoda. Došlo je zamalo do fizičkog obračuna. Št’astný me upozorio na to da je vaša supruga u dobrim odnosima s inženjerom Koldom, pa bi mu možda mogla preporučiti neka navrati u naše savjetovalište. Ako ne biste imali ništa protiv, ja bih preuzeo taj slučaj. Znanstvenici su, zar ne, uvijek zahvalan materijal? Baš se sad nešto intenzivnije bavim profesionalnim okolnostima stresnih situacija...

__ 15 __


Drama

KOLBABA: Znam, čitao sam nedavno u “Medicinskim istraživanjima”, čitao sam... Samo, vidite, u svezi s Koldom... Slučaj mi je poznat. Žena mi je, naime, jutros za čajem ispričala o tom sukobu i molila me neka primim Koldu preko reda, jer je stvar, navodno, hitna. Mogu li odbiti vlastitu ženu? HVOJÍK: Isključeno. Žene, posebice vlastite, znamo, nije uputno odbijati, no najvažnije je da se s tim krenulo i to na najkompetentnijoj instanci. Znači to smo riješili... Ne bih više rasipao vaše dragocjeno vrijeme, gospodine predstojniče, a moram se i malo odmoriti... nastavljam s dežurstvom večeras. Oprostite ako sam smetao. Doviđenja. KOLBABA: Doviđenja, kolega. (VRATA) Dat ću ti ja “najkompetentniju instancu”, ljigavče jedan... A taj Kolda mora biti poseban slučaj. Već druga intervencija od jutros. (IZNOVA KRATAK ŽAGOR KOLBABINA SLUŠATELJSTVA) Moram priznati, cijeli mu slučaj počeo zanimati. Preskočio sam čak i kratko drijemanje u fotelji poslije objeda, kad me - sestre to znaju - pola sata nitko ne smije smetati. Nestrpljivo sam čekao tu dvostruku akviziciju. I dočekao sam je... (GLAZBA U PRIJELAZU) KOLDA: Tegobe? Jedini moj trabl, doktore, je to što punopušim. Ne mogu se odučiti, ne mogu se disciplinirati. Ni sada kad pred vama sjedim.

__ 16 __


Drama

KOLBABA (KAO PRIPOVJEDAČ - ZA SEBE): Neprekidno se vrpoljio, iako sjedalo za pacijenta uvijek ja sâm pozorno biram i vodim računa o tomu da bude udobno. Najbolje je kad je to malo viša fotelja, ne preduboka. Onda vam se pacijent opusti i nesmetano može verbalizirati ono što ga tišti... KOLDA: Znam, sad bih se trebao usredotočiti na vaša pitanja, promatrati vašu ordinaciju, uočavati sva ova pomagala unaokolo. A vidite, nervozno se igram olovkom, najrađe bih je grizao na neošiljenu kraju, i to sve zato jer osjećam nesavladivu potrebu za pušenjem. U čekaonici sam vidio plakat protiv pušenja. Kod vas se pušiti ne smije, zar ne? KOLBABA: Naravno, ovdje se ne smije pušiti. Iskustvo nam govori da ljudi često zapale, kad ne žele reći ništa određeno, ništa važno. Puše da ne bi morali govoriti... KOLDA: Moguće, moguće, ali ja mogu govoriti samo ako pušim, inače se ne mogu ni na što koncentrirati... KOLBABA: To bi, znači, bila druga vaša tegoba. KOLDA: Kako to mislite? KOLBABA: To da se ne možete koncentrirati... KOLDA: Ma to je nevažno. Ja nisam niti lud, nitineurotičan... što vam pada napamet...? Ja se samo želim odučiti od pušenja. KOLBABA: A kako spavate? Dobro? KOLDA: Zavisi. Teško zaspim i lako se budim. Navodno vičem u snu i škripim zubima... KOLBABA: Škripite...?

__ 17 __


Drama

KOLDA: Pa zar za to još niste čuli? Onda sam ja zbilja poseban slučaj. Škripim zubima, kao da se na nekoga ljutim. Kad netko ponekad zaspi kraj mene, budi se prestrašen. KOLBABA: Ponekad? Vi nemate stalnu partnericu? KOLDA: Momentalno ne. Ali zbog toga nisam došao k vama. KOLBABA: Umirite se. Rezimirajmo ukratko što smo sve utvrdili. KOLDA: Može. KOLBABA: Uzeo sam vas izvanredno, bez čekanja, premda se u našem savjetovalištu morate najaviti tjedan dana unaprijed. Protežirala vas je moja žena, koju ste za to osobno zamolili... KOLDA: A sjajna vam je žena! Čestitam. Teoriju poluvodiča kuži kao nitko u institutu. Daleko će dogurati. Gdje samo nađe vremena za studij? KOLBABA: Sad govorimo o vama, inženjeru. Libuše vas hvali, kaže da je inženjer Kolda najtalentiraniji u cijelom njezinom institutu, samo što... KOLDA: Munjen, ha? Je li vam to rekla? Da sam munjen? Pa za mnom to viču i klinci. Zato jer ne dopuštam da mi drugi sole pamet. Otkad to, molim vas, munjenim smatraju čovjeka koji se sukobljuje s drugima zato jer mu je stalo do toga da afirmira svoju istinu? Otkad se to ludim smatra čovjek koji ne dopušta da mu nanose nepravdu? KOLBABA: Vi imate osjećaj da vam se nanosi nepravda... KOLDA: Čujte. Ja nisam prolupao. Ja jedino pušim pedeset cigareta dnevno i rado bih se toga okanio. Već sam probao sa žvakama, grgljanjem raznoraznih gadarija, s hipnozom, beznikotinskim cigarilosima... i sve __ 18 __


Drama

zabadava. Istina je, ne spavam, povremeno me hvata drhtavica, crvenim pred nepoznatim osobama, nerijetko ćutim pritisak u osrčju... Zašto vi to ne pišete? Pa to su simptomi! Nikako da dočekam da već jedanput uzmete pod pero te opise bolesti, te formulare, koje ste s tolikim sladostrašćem ovdje pred sobom izvoljeli rasprostrijeti. Pa dajte, bogamu! Samo mi nemojte dolaziti s tabletama. To sam prekrižio. Bacio sam prije šest mjeseci cijelu kutiju kroz prozor... i ošamutio smećara. S tabletama sam FINITO! KOLBABA: A s konfliktima ne... Kako je s tim na poslu? KOLDA: Aha, i to vam je prodala vaša žena. Već su me šutnuli na jedanaesto po redu radno mjesto. Ali ja publiciram znanstvene radove, doktore, objavljujem... ja imam ime, reputaciju, u svijetu se za mene zna. Ne usuđuju me se nogirati. Ali svi mi bacaju klipove pod noge, od šefa do kuharice u menzi. Svi bi se ogrebali o moje rezultate. Imam svjedoke. To vam može potvrditi i vaša žena. KOLBABA: Rekla mi je da vas baš ne poznaje dobro. Institut ima tolike odjele... KOLDA: E, pa ako me ne želi podržati, riješit ću svoje probleme sâm. Ja ovdje zbilja ne moram sjediti! KOLBABA: Umirite se, gospodine Kolda, ostavite ogrtač neka samo tamo visi. Dogovorit ćemo se ja i vi za daljnji tijek terapije. Dolazit ćete k meni jedamput tjedno. I to pušenje ćemo srediti, budete li surađivali. KOLDA: Jedamput tjedno? A koliko tjedana? KOLBABA: Šest mjeseci.

__ 19 __


Drama

KOLDA: To sam i mislio. Jedanput tjedno, šest mjeseci... Kako ajate? Imate li partnericu? Kakva vam je stolica?... Pričam ti priče. Čujte, doktore, ja sam čovjek brzih, originalnih rješenja. A vi tu meni nudite otrcanu, psihoterapijsku proceduru... hvala lijepa. Nego, slušajte. Imam za vas jedan prijedlog. Bavio sam se svojedobno teorijom komunikacije neverbalnim modalitetima. KOLBABA: Neverbalnim? KOLDA: Jeste li kada pomislili na nekoga, koga ste posve zaboravili, nekoga tko je ispario iz vašeg života, emigrirao, oženio se, što li već ljudi rade kad nestanu... pa vas on, ili ona, recimo, iznenada sretnu na ulici, ili pozvone na vrata? KOLBABA (ZA SEBE): Htio sam ga odobrovoljiti, pružiti mu još jednu priliku. Što će mi navečer Libuše sve strusiti u brk, ako mi ovaj njezin genijalac sada odmagli u vidu lastina repa? (GLASNO) Baš mi se to jutros dogodilo, kad sam se brijao. Pomislio sam, bez svjesna povoda, na brata. Imam brata u Zürichu, emigranta, šezdesetosmaša. Poslije Havlovskog prevrata osamdeset i devete, vratio se samo na skok... vidjeti mamu, koja živi s nama... od tada i dalje šalje samo božićne čestitke. Kao i svih onih dvadeset godina prije. Da, i majci, s vremena na vrijeme po sto franaka... KOLDA: Postoje, dakle, kao što i sami dopuštate, metaverbalne komunikacijske razine. S tim u vezi formulirao sam nekoliko postavki. Postavka broj jedan: ljudski mozak odašilje bioničke valove, koje drugi mozak bilježi i automatski uskladišćuje izvan sfere svjesnog. Postavka broj dva: naslage bioničkih zabilježbi imaju utjecaja __ 20 __


Drama

na naš emotivni život i naše ponašanje u cjelini. Zato nam je s nekim ljudima dobro, pa stalno tražimo njihovo društvo, a sama nam se sablja na druge vadi. Is that clear? To ste valjda skužili. O tome su vam vaši oci-doturi pričali još na fakultetu, a zacijelo i u tijeku specijalizacije. KOLBABA: I postavka broj tri... KOLDA: Postavka broj tri: neverbalna komunikacija traje kao stalni nesvjesni dijalog (silent communication), posebice unutar skupina i između skupina... primjer: obitelj, razred, sportski tim, masonska loža, posada tenka... Na svjesnoj razini naoko se ne događa ništa, ali zbog bioničke metakomunikacije podsvjesno se s drugima sučeljujemo, općimo, svađamo, bježimo od njih... I zaključna postavka: kad nam mozak ne vodi bioničke dijaloge, trijaloge itd., vodi... monolog. Ponajprije za samoga sebe. Zato sveci i pisci traže samoću. Ne podnose bionički žamor... Što na to kažete, doktore? KOLBABA: U vezi s čim? KOLDA: Pa u vezi s mojim postavkama... Zamorio sam vas valjda,zaspali ste... KOLBABA: Sve je to vrlo zanimljivo, ali ne i posve originalno. I valja to dokazati. KOLDA: E, pa donio sam vam dokaz. Eno ga u onom paketu, koji za cijelog našeg, do sada tako malo korisnog razgovora, znatiželjno pogledavate. Psihofon. Snimanje bioničkog neverbalnog šuma. Tradicijskim jezikom: pronašao sam, dragi gospodine, način kako snimiti odjeke duše. Onaj “tihi” dijalog podsvjesnog, onaj unutarnji solilokvij, onaj podsvjesni mrmor i talog nesvjesnog... ili kako vi psihijatri već to zovete... pojmovne

__ 21 __


Drama

etikete ionako nisu važne... važan je sadržaj pojma. (ŠUŠTANJE PAPIRA PRI NERVOZNOM RAZMATANJU) Gdje vam je utičnica? (ZUJANJE) KOLBABA: I što bi ova spravica imala dokazati? KOLDA: Slušajte me, doktore. Nemam puno vremena. Izložen sam pritisku tipova koje i te kako dobro poznajem - i to neprekidno, cijelo vrijeme otkad radim u tom prokletom institutu - zadnjih dana i nekih mračnjaka koje nikad prije u životu nisam vidio. Imam, znate, uređaj koji sam nazvao psihofon. Radni naziv... da dijete ima ime. Bavio sam se time intenzivnije prije kojih desetak godina, ali kako rezultatima nisam bio zadovoljan, obustavio sam cijelu stvar. Sad kad me ovo pušenje bacilo u očaj, izvukao sam psihofon iz tavanske prašine i došao k vama. Možda bi mi spravica mogla pomoći. Sam to ne mogu primijeniti na sebi. Bilo bi to čak i krajnje opasno. Netko neizostavno mora biti za monitorom i upravljačem. Psihofon može itekako iznenaditi, da znate. Netko ga u svakom trenutku mora biti spreman isključiti, ocijeni li da je sve krenulo nepovoljno po pacijenta. Vi ste stari praktičar. U vas imam povjerenja. Primijetite li da se sa mnom događa nešto što vam se učini nenormalnim... odmah isključite prekidač i izvucite kabel iz utičnice. Moram reskirati! Ne mogu čekati šest mjeseci. Moram se osloboditi pušenja. Navući ću, kvragu, još i neku boleštinu.

__ 22 __


Drama

KOLBABA (ZA SEBE): Očekivao je od mene, da - ne hajući za Hipokratovu prisegu - primijenim na pacijentu uređaj kojega su mi konstrukcijske značajke bile nepoznate, učinak djelovanja neizvjestan, a možda i opasan. Što sam drugo i mogao očekivati od šašavog konstruktora iz instituta moje žene? Stajao sam pred ovim mogućnostima: prvom - uključiti kutiju punu mikročipova, žičica i kromiranih besmislica, koju je konstruirao, čini se, jedan bezazleni luđak, ili - ako hoćete - nepriznat genijalac, uz ozbiljan rizik da mi oduzmu certifikat psihijatra-terapeuta na malostranskoj Neuropsihijatrijskoj klinici, Prag 1 - i pred drugom mogućnošću: ne uključiti Koldinu kutiju i reskirati da me, počam od večeras, počne masirati životna mi družica, koja to, uz svojih osamdeset kilograma, umije zdušno raditi, s dobrim šansama da joj se odmah priključi i baka, to jest moja starica majka (iako rijetko napušta svoj sobičak), a i Dagmar, sa ili bez svojih viklera. Ni unuka Kaju ne bi bilo uputno potcijeniti, barem ne u sitnim noćnim urama. - Dakako, uključio sam Koldin rendgen duše, ma što da je ta sprava zapravo bila. Kolda je poklopio uši slušalicama, a znojne dlanove obavio oko rukohvatâ, elektrodâ, ili što li je to već virilo iz olinjala kućišta uređaja. (GLASNO) I kako ćemo vas sada ovom vašom spravom, dragi Kolda, odviknuti od pušenja? KOLDA: Prvo i prvo, uređaj se mora zagrijati, drugo i drugo i rendgen ima svoje podešivače, a nekmoli uređaj za snimanje nečije podsvijesti. Okrećite istodobno jedan i drugi reostat prema unutra! A kako ćete me odviknuti od pušenja, to morate saznati sami. Samo se potrudite.

__ 23 __


Drama

KOLBABA: Čekajte, molim vas. Pojasnite mi, barem u grubim crtama, princip rada... KOLDA: Mislite da se ja toga sjećam? Pa radio sam na tome prije deset godina... sve sam zapisao u žutu bilježnicu. KOLBABA: Pa zavirimo onda u žutu bilježnicu. KOLDA: Ne možemo... bilježnicu mi je ukrala Elza. KOLBABA: Tko? KOLDA: Elza, moja... cura... živjela je kod mene... prije par mjeseci... prava beštija... ali prekrasna žena... našinka, naturalizirana Švicarka... živi u Zürichu ... a možda i negdje drugdje... KOLBABA: I ona živi u Zürichu? Moja “bionička” intuicija mi govori da je pred nama vrlo zanimljiv zaplet. KOLDA: Pojam intuicije, doduše neprecizan, staromodan i što god hoćete, rubno zaista zahvaća područje koje nas zanima. Ali, gubimo vrijeme, doktore... uključite psihofon. (ZUJANJE) Najbolji dokaz da uređaj radi kako valja, bilo bi moje odvikavanje od pušenja. (PAZVUKOM I VIŠESTRUKOM JEKOM IZMIJENJENI KOLDIN GLAS) Odvići ćeš se od pušanja, k’o tinejdžer od onanije. (NORMALNIM GLASOM) Vi ste nešto rekli, doktore? KOLBABA: Ja ništa. KOLDA: Što vidite na zaslonu? (PAZVUKOM IZMIJENJENI KOLDIN GLAS) Frišku figu vidi. Ne vidi taj ni da mu se žena ševi s dišom, ni da mu se kći prokurvala, ni da mu mlađi kolega-žutokljunac radi o glavi i na preranoj mirovini... __ 24 __


Drama

KOLBABA: Vidim boje. Bogate prelijeve boja, koje putuju zdesna nalijevo, od tamnih prema svijetlima... fluoresciraju... KOLDA: Nikakve određenije slike, konfiguracije, obrisa...? KOLBABA: Nikakvih obrisa... samo prelijevanje tamnih i svijetlih boja spektra. KOLDA: (IZMIJENJENIM GLASOM) Ovaj ti ne može pomoći, shvati to. Ne gubi zato vrijeme, Koldo, glupane, ne gubi vrijeme... KOLBABA: Hoćemo li se i dalje praviti da ovo ne čujemo, ili bi učinkovitije bilo da sve pokušamo analizirati i doći do nekih preliminarnih zaključaka. KOLDA (IZMIJENJENIM GLASOM): A ha, dripac se laća heuristike. Analiziraj građu, sintetiziraj, načini zaključke, redefiniraj pojmovlje - ustrebat će kad-tad. FUJ! (NORMALNIM GLASOM) Ne vidim smisla u nastavku pokusa. Ovo je totalni poraz. Odustajem. (IZMIJENJENIM GLASOM, KOJI PRELAZI U INFANTILNI PLAČ) Neću se više s tobom igati, ti si bekini, bekini... kakao si gaće... mamice..! mamice...! (JECANJE) KOLBABA: Čekajte, Koldo, kamo ćete? Nismo još završili eksperiment. KOLDA: Ovu ostentativnu besmislicu treba uništiti! Ništa od mojeg odvikavanja. Predugo je vrijeme prošlo otkako sam to konstruirao... više se ne mogu sjetiti temeljne formule... A uza sve, Elza mi je ukrala savršeniji prototip... KOLBABA: Imali ste dvije verzije uređaja?

__ 25 __


Drama

KOLDA: Imao, imao... ali kakve od svega toga koristi? Kakvoga sve to ima smisla? (IZMIJENJENIM GLASOM) Blage veze nemaš ti s nekim smislom, glupane. Hej, miči se od te utičnice! Jesi li me čuo? Da me se nisi usudio isključi... i... (NORMALNIM GLASOM) Tako. KOLBABA: To je, Koldo, doduše kao dijagnostičko i terapeutsko sredstvo neuporabljivo, ali je zanimljivije no što mislite. Nemojte sad odustajati. Radit ćemo na tome zajedno. KOLDA: Čujte, Kolbaba, meni se sve zgadilo... i podsvijest i neverbalna komunikacija i moja zaboravnost i sve... Idem doma! Ako hoćete, isprobajte si to s još kojim pacijentom, možda se kako u tome snađete i obuzdate tu prostačinu. Evo vam moje posjetnice, nazovite ako do čega dođete. U Institut vam nema smisla zvati, jer ne znam na koji će me kućni telefon, to jest u koji “labos”, šef sutra otprašiti. Oprostite zbog svega... Moram još zahvaliti i vašoj ženi. Zbogom! KOLBABA: Čekajte, Koldo! Pa mi stvar još nismo pretresli kako valja. Vi i ne slutite što ste otkrili! (VRATA) ... I u kakvoj ste, zapravo, opasnosti... (STANKA. INTERFON) SESTRA LUDMILA: Sestra Ludmila, ovdje. KOLBABA: Izvolite, sestro Ludmila. SESTRA LUDMILA: Na dvojci je vaša supruga. Jesam li vas našla? KOLBABA: Našli ste me. Hvala. LIBUŠE KOLBABA: Josef... ti si?... Libuše pri telefonu. __ 26 __


Drama

KOLBABA: Ahój, Libo. LIBUŠE: Ahój. Čuj, jesi li primio kolegu Koldu? Spomenula sam ti ga jutros za čajem. KOLBABA: Posvetio sam mu cijelo popodne. Malo prije je otišao. LIBUŠE: I kakvu dijagnozu imaš? KOLBABA: eurotički sindrom, jak kompleks majke, paranoičke, Ne potencijalno blaže opsesivne fiksacije... ništa dramatično. LIBUŠE: To možeš danas dijagnosticirati bilo kome... KOLBABA: Nisi daleko od istine... nažalost... LIBUŠE: Zanimaju me finese, Jozefe, finese. Nemoj me farbati pukim shematskim okvirom... KOLBABA: Zašto bih te “farbao” okvirom? LIBUŠE: To se i ja pitam... daj mi par detalja... KOLBABA: Nemam detalja. LIBUŠE: A posvetio si mu cijelo popodne... ti, stari lisac... pa da ništa nisi našao... Je li možda spominjao neki svoj projekt koji naziva psihoskopom ili psihofonom? KOLBABA: ... LIBUŠE: Spominjao je, zar ne? KOLBABA: Natuknuo je nešto o svojim istraživanjima. Publicira u inozemstvu, u Institutu mu bacaju klipove pod noge, svi bi se rado okoristili njegovim rezultatima... ponavljam... paranoičar, s naznakama manije proganjanja... LIBUŠE: Slušaj, Jozefe, ne zanimaju me Koldine manije, zanima me psihoskop! Koldino će otkriće, ako me slutnja ne vara, revolucionirati desetak znanstvenih grana, ne računajući cjelokupni svjetski sustav komunikacija. Medicinsku dijagnostiku da ne spominjem. Je li ti išta pričao o bioničkoj, neverbalnoj komunikaciji?

__ 27 __


Drama

KOLBABA: Ne sjećam se. Dosta je toga ispričao. Puši pedesetak cigareta dnevno i u stresnoj je situaciji. Zašto - to još nisam otkrio. Znaš li ti zašto? LIBUŠE: ... KOLBABA: Libuše. LIBUŠE: Pusti me... mislim... KOLBABA: Libuše... LIBUŠE: Da. KOLBABA: Zašto Kolda govori da ga progone? I tko ga to progoni? LIBUŠE: Otkud bih ja to mogla znati? KOLBABA: Radite u istoj kući. Kontaktirate valjda. LIBUŠE: Ako mi tajiš za psihoskop/psihofon, griješiš. Mogućnosti te igračke ni sam Kolda ne shvaća. KOLBABA: A otkud tebi saznanje o perspektivama toga... psihofona? Kolda ti je o tome pričao? LIBUŠE: Nije važno. Znaš li kamo je otišao? KOLBABA: Naljutio se na mene zato što sam predložio šestomjesečnu terapiju. Želi otkloniti sve tegobe u tri dana. LIBUŠE: Da, to je cijeli on. Slušaj, ako ti se javi, ili saznaš gdje se nalazi, nazovi me. Do osam. Poslije idemo sa šefom na večeru, pozvao je nekolicinu nas. Slavi dvadesetgodišnjicu obrane disertacije. Doći ću kasno. Šefa ne mogu odbiti, zar ne? Ahój! (PREKID VEZE) KOLBABA: Dakako... tko danas odbija šefove... (INTERFON) SESTRA LUDMILA: Doktore Kolbaba, imate inozemni poziv na dvojci. Čeka već par minuta da završite razgovor s Lib... sa suprugom. Nisam vas htjela prekidati... Na liniji imate Zürich. Smijem spojiti? KOLBABA: Molim vas spojite, sestro Ludmila. __ 28 __


Drama

KAREL KOLBABA: Halo, dajte mi doktora Kolbabu. KOLBABA: Govoriš s njim, brate razmetni. Čemu imam zahvaliti za poziv? KAREL KOLBABA: A, prepoznao si me... servus, Josefe, imam važnu stva za tebe... KOLBABA: Da, mama je dobro, hvala ti na brizi. I tvoja nećakinja Dagmar je dobro i moj mali unuk Kaja... KAREL: Slušaj, znam da je starici kod tebe dobro. Nemoj sad potezati stare obiteljske lokotove, nego me slušaj. Imao sam ovdje jednu poslovnu stvar. Krenulo je u Pragu. Ovdje u Zürichu trebalo je to unovčiti. Ne mogu ti sada reći pojedinosti, ali sve se kompliciralo i krenulo loše. Vrlo loše. Tebe će za koji sat, možda još večeras potražiti... jedna... ženska. Umočena je u cijelu stvar do guše... Josefe, ta me ženska gadno zeznula... JOZEF: Karlo, što si to opet zabrljao? KAREL: Ma nemoj mi sad - zabrljao. Ništa nisam zarljao ja, nego ženska... Vjerovao sam joj i nasjeo. Cijela stvar mogla bi biti... JOZEF: ...opasna? KAREL: Ma, kvragu, nemoj dramatizirati! Opasna ne, nego neugodna. Primi žensku, pokušaj saznati što kani. Za mene je to bitno, razumiješ? S njom ne upuštaj. Jesam li bio jasan? JOZEF: I više no što misliš, braco. A da se u toj stvari, postane li nezgodna, obratim za pomoć policiji? KAREL: Nemoj se šaliti, čovječe, to je posljednje mjesto kamo smiješ ići. Imaš tamo, valjda, kojeg bolničara koji trenira karate. Pa ženska te neće napasti.Fizički. Koliko je poznajem, bit će sâm med i mlijeko. Barem u početku... zove se Simli.

__ 29 __


Drama

JOZEF: Čekaj da zapišem. Kako? KAREL: Elza Simli. Čuj, sad moram ići, javit ću se... ahój! JOZEF: Ahój, brate moj. Dakako, pozdravit ću od tebe i majku i nećakinju i... njezinog klinca... i cijelu obitelj... (STANKA. INTERFON) Ludmilko, dajte mi slijedećeg pacijenta. SESTRA LUDMILA (interfonom): Doktore, poslala sam sve kući, pa već je pola osam... i meni u osam završava smjena. KOLBABA: Da, zaista... izgubio sam pojam o vremenu. Hvala, sestro Ludmila. SESTRA LUDMILA: Za vas uvijek, doktore. KOLBABA: Sestro... SESTRA LUDMILA: Molim, doktore. KOLBABA: Što radite nakon osam? SESTRA LUDMILA: Htjela sam u kino. U pasaž Alfa. Novi Menzel, prema Hrabalovom “Nježnom barbarinu”... KOLBABA: A biste li meni posvetili pola sata? SESTRA LUDMILA: Ako vi to želite... svakako... KOLBABA: Tko preuzima u osam? SESTRA LUDMILA: Vávrová. KOLBABA: Fino. Vávrová je pouzdana. Dođite u osam. KOLBABA (ZA SEBE): Iskoristio sam stanku i malo očistio psihofon. Bio je nesnosno prljav. Gdje ga je samo Kolda držao? Zar zaista na tavanu? - Sestra Ludmila uvijek je revna i vrlo net. (ZUJANJE PSIHOFONA) SESTRA LUDMILA: Ova sprava, doktore... Čemu služi? KOLBABA: Baš pokušavam saznati. Hoćete li mi pomoći? Stavite ove slušalice na uši i prihvatite ove ručice. Ništa ne biste trebali osjetiti, budite posve opušteni. Iz zvučnika ćemo čuti vaš glas, a na ekranu bih trebao vidjeti određene... hm... obrise... __ 30 __


Drama

SESTRA LUDMILA: Baš me zanima... (IZMIJENJENIM GLASOM) ... do kada ćeš me ignorirati kao ženu, ti nespretni, dragi medvjede... (NORMALNIM GLASOM) Nešto se čuje iz te sprave? Tko to govori? KOLBABA: Vaša podsvijest. SESTRA LUDMILA: Podsvijest? Vi ste započeli pokuse s... (IZMIJENJENIM GLASOM) ... s nekim glupostima, umjesto da me pogledaš i vidiš želju u mojim očima... shvatiš nakon tolikih godina, u svojoj muškoj, taštoj zauzetosti da netko kraj tebe pati... ali sve je moguće ispraviti, dragi... sve je moguće nadoknaditi... KOLBABA: Sestro Ludmila, prestanite otkopčavati bluzu. Vidjet će vas vozači hitne s dvorišta. Zaboravljate da smo u prizemlju. I ne zadižite tu suknju... SESTRA LUDMILA (IZMIJENJENI GLAS): Postoje tamne zavjese.Zavjese su tu da se spuštaju... svjetla su tu zato da se gase... ja sam tu da ti pružim ono što ti ni jedna još nije pružila... KOLBABA: Pazite na te slušalice! (ŠTROPOT. KORACI. STANKA) SESTRA LUDMILA: Što se to sa mnom dogodilo? Doktore što sam to govorila? Što ste mi to... učinili? KOLBABA: Ja ništa, Ludmilko. Psihofon... bionička, podsvjesna strujanja... opraštate li mi? SESTRA LUDMILA: Oprostite vi meni... oh, kako mi se vrti... KOLBABA: Sjednite, sestro. Proći će začas. Natočit ću vam čašu vode. (STANKA) Jeste li bolje?

__ 31 __


Drama

SESTRA LUDMILA: Hvala... bolje. Samo se strašno stidim. KOLBABA: Nisam uvrijeđen, nego počašćen. Nisam imao ni pojma... vi nikad... SESTRA LUDMILA: To je opasna sprava, Jozefe... gospodine ravnatelju. KOLBABA: Sve je u redu. I pustite toga ravnatelja... pa mi radimo zajedno već deset godina... SESTRA LUDMILA: Dvanaest. (INTERFON) SESTRA VAVROVA: Vávrová. Gospodine ravnatelju, došla je malo prije neka dama. Traži vas. Kaže da je hitno. KOLBABA: Ja sam, sestro, za danas završio. Neka se obrati kolegi Hvojíku. On je noćas dežuran. SESTA LUDMILA: Kaže da je poslovno. Možda to i nije važno, ali dovezla se u velikom BMW-u... KOLBABA: Švicarske registracije? SESTRA VAVROVA: Čini se. KOLBABA: I zove se Simli? SESTRA LUDMILA: Rekla je - magistra Simli. Kako ste znali? KOLBABA: Intuicija, sestro. SESTRA VAVROVA: Gospodine ravnatelju. KOLBABA: Da. SESTRA LUDMILA: Dama je... ovaj... KOLBABA: Od vrste “ne približuj se kavezu”. SESTRA VAVROVA: Od vrste “opasno prirodna plavuša”. KOLBABA: Mislite opasno prirodna za moje godine? SESTRA LUDMILA: Opasno prirodna za sve muške godine... da je pustim? KOLBABA: Pustite je. SESTRA LUDMILA: Ja idem, doktore. Nemojte misliti da... __ 32 __


Drama

KOLBABA: Ništa neću misliti. Hvala vam, Ludmilko. Puno ste mi pomogli. I imam za vas jedan prijedlog. Pođite sada kući i odmorite se, a ja ću vas još ovaj tjedan odvesti na Menzelova “Nježnog barbarina”. Vrijedi? SESTRA LUDMILA: Vrijedi. KOLBABA: Laku noć, Ludmilo. SESTRA LUDMILA: Laku noć, gospodine doktore. (VRATA. ZVUCI HITROG SKRIVANJA PSIHOFONA. STANKA. KUCANJE) KOLBABA: Naprijed. ELZA SIMLI: Doktor Kolbaba? KOLBABA: Ja sam. ELZA: Dopustite da se predstavim. Simli. KOLBABA: Kolbaba. Izvolite sjesti. Što mogu učiniti za vas? ELZA SIMLI: Nosim vam pozdrave vašega brata iz Züricha. Surađivali smo na jednom projektu u vezi s kojim sam trenutno poslovno u Pragu... Karlov... angažman u cijeloj toj stvari... uputio me na vas. Vi ste čovjek koji mi u ovom trenutku jedini može pomoći. Za nastavak našega prijekta vi ste ključni čovjek, Josefe. Smijem li vas zvati Jozef? KOLBABA: Kako vam to zabraniti, gospođice? Gospođice... ELZA: Simli. Gospođica već dugo nisam. Iza mene su dva neuspjela braka i imam trideset i šest godina. Za vas Elza. KOLBABA: Brat mi je netom javio da ćete doći, gospođo... Elza. ELZA: Karel je tako drag. Toliko mi ide na ruku... KOLBABA: To me ne čudi. Uvijek je cijenio šarm i poslovne mogućnosti... ljepšega spola. ELZA: Zlatni ste. Da ne okolišamo. Dolazim radi... KOLBABA: Radi čega? ELZA: Radi psihofona.

__ 33 __


Drama

KOLBABA: Psihofona? Što je to psihofon? ELZA: Ja volim starije muškarce, Jozefe. Cijenim njihovu inteligenciju i iskustvo. Trenutno ne dajete prednost vašoj inteligenciji i iskustvu, nego bezrazložnoj kamuflaži. Vi i te kako dobro znate što je to psihofon. KOLBABA: Izvori obavijesti su vam iznenađujuće učinkoviti... Elzo. ELZA: Čudili biste se da saznate koliko... KOLBABA: Sigurno ću vas začuditi, ali zaista pojma nemam što je to psihofon. ELZA: Jozefe, zlato, ja volim da me začuđuju. Sada, međutim, nemam za to vremena. Vi mi morate ispričati sve što znate o Koldinu psihofonu. Nećete požaliti. KOLBABA: Nerado odbijam damu poput vas. Evo što je meni o svemu poznato: Jedna slijepa starica pomno sluša vijesti Radio-Züricha. Duge godine svakoga dana sluša vijesti toga radija, sve tamo od kolovoza šezdeset i osme, kad su nas okupirali bratski tenkovi zbratimljenih naroda i kad joj je mlađi sin, preko Trsta, emigrirao u Švicarsku. Starica sve ove godine živi u iluziji kako njezin sin sluša iste vijesti i kako je, barem u eteru, s njim u mentalnom dodiru. Jutros mi je u povjerenju priopćila kako je netko prije tri dana ispraznio trezor züriške Željezničke banke. Prste u tome ima, navodno, sam njezin direktor, kojega su nepoznati počinioci, navodno, hipnotizirali nekim dosad nepoznatim uređajem. Kamere su, međutim, sve snimile. Premda je i direktorova izravna umočenost u cijelu stvar i nadalje posve vjerojatna. ELZA: Draga starica, vaša majka... KOLBABA: Je. __ 34 __


Drama

ELZA: Jozifku, dušo. Banke me na ovaj način nikada nisu zanimale. KOLBABA: Ali su oduvijek zanimale moga maloga brata Jozefa, gospođo Elza. ELZA: Djecu zanimaju mnoge stvari. Posebice tehnički iznalasci i tome slično. KOLBABA: Da, to je, s psihološke strane gledano, preferentna sklonost muške djece. ELZA: Sjajno se razumijemo. KOLBABA: Razumjet ćemo se još bolje, ako vas izravno upitam: nema li u toj pljački svoje prste moj braco Karel i nije li pljačku izvršio pomoću tog vašeg psihofona? ELZA: Rekoh - blistava inteligencija... a tome sad dodajem i - šarm. Sve neodoljiviji šarm. No, da niste, Josefe... dakako pukim slučajem... u dosluhu s vašim bratom? KOLBABA: Dopustite mi da citiram Švejka, gospođo Elza: ’u cijeloj stvari ja sam potpuno nevin’. ELZA: Onda nas dvoje, u ovoj stvari, činimo par u nevinosti, dragi doktore. Ali nećemo valjda o zanimljivoj temi cijelu noć raspravljati u ambijentu tako malo privlačnom kao što je ovo vaše sumorje od psihijatrijske ambulante. Dopustite mi da vas nešto usrdno zamolim. Odvedite me nekamo gdje je svijetlo, ugodno i luksuzno, a na jelovniku imaju dobre, stare knedle od krumpira. Nisam ih jela šest mjeseci. Od zadnje poslovne posjete Pragu. I gdje se istodobno može iznajmiti pristojna soba. Moj ste gost. KOLBABA: Elza, ja sam... obiteljski čovjek. ELZA: Žena vam utorkom ostaje do kasna u Institutu. Mali Kaja već spava. Dagmar će sada izaći, a vaša mama bdije nad svime, kao dobri šumski duh nad mirnim površjem obiteljskog jezerca.

__ 35 __


Drama

KOLBABA: Ne znam, Elza očarava li me više vaš šarm poslovne žene, ili neodoljiva privlačnost pjesnikinje. ELZA: Jozefe, vodite me nekamo gdje ćemo to zajednički utvrditi. Pouzdajem se u vas. (GLAZBA: STANKA. ZATIM ZVECKANJE ČAŠA I PRIBORA; PRIGUŠENA KONVERZACIJA BLAGOVAONICE OTMJENA HOTELA, ZVUČNA KULISASOFISTICIRANE SREDINE) ELZA: “Alkron” je dobio nov sjaj, a beherovka zadržala onaj stari. - Vi, Jozefe, proničete kroz moju auru kao diskretni mravojed u slasni termitnjak. Vi nepopravljivi profesionalče... KOLBABA: Proničem kamo mi dopuste proniknuti, draga Elza. Živjeli! ELZA: Živjeli! Ali ja ću vam, Jozefku, uštedjeti trud i širom otvoriti vrata naše moguće zajedničke igre. KOLBABA: Zaista lijepi izgledi... ELZA: Samo se i vi morate malo potruditi oko tih vrata. Morate mi pomoći. KOLBABA: Dakako, dami poput vas ni stari psihijatar nije kadar ništa odbiti. ELZA: Evo gdje smo: Prije nekoliko mjeseci upoznala sam inženjera Koldu. Zainteresirao me svojom razbarušenom nekonvencionalnošću i iskrenošću... neserijalnost je za mene oduvijek bila neodljivo privlačna. Slijedila je kratka, jednomjesečna romansa. Kolda je genijalni znanstvenik, ali kao čovjek on je konfuzno i tiransko dijete, koje ni s kim, pa ni sa samim sobom, ne može živjeti... Kolda je vaš pacijent, zar ne? KOLBABA: Odnedavno. __ 36 __


Drama

ELZA: Došao je do otkrića, čijeg dosega uopće nije svjestan. Zapravo, cijela stvar više ga i ne zanima. KOLBABA: To sam mišljenje danas već čuo. ELZA: Ako smijem pogađati, čuli ste ga od vaše žene, zar ne? KOLBABA: Pun pogodak. ELZA: U trenutku nježnosti Kolda mi je dao prototip uređaja i pismeno dopuštenje da radim s tim što želim. Poslije niza nesporazuma, tražio je da mu vratim psihofon. A ja sam u Zürichu već pripremila tlo kako bi se utvrdilo što je posrijedi i kako se uređaj može iskoristiti. Naravno da mu ga nisam vratila, tim više što je imao još jedan prototip... Vratila sam se u Zürich, protiv Koldine volje... KOLBABA: ... ponijevši usput i žutu bilježnicu u svojoj putnoj torbi... ELZA: Olakšavate mi stvari, Jozefe. Hvala. Kolda je inzistirao na tome da ponesem bilježnicu, s tim da netko kompetentan vidi o čemu se s teorijske strane radi, jer da za to on nema vremena, i ne zna hoće li doskora imati. Samo, Josefe, nitko živ nije uspio razabrati što je Kolda u tu bilježnicu prije deset godina načrčkao... najmanje to danas može on sam... jedino ako bismo to od njega pokušali dobiti pomoću... psihofona. KOLBABA: A gdje se u sve to, molim vas, uključuje Karel, moj dragi, mali brat? ELZA: Češka emigrantska kolonija u Zürichu nije velika. Svi se poznajemo. Karel je čovjek koji umije... koji je umio... obavljati stvari. KOLABA: I tako vam je... bedak... ukrao psihofon i - opljačkao njime Željezničku banku?

__ 37 __


Drama

ELZA: Pokušao opljačkati. Misleći, s još dvojicom podjednakih... bedaka... da je psihofon uporabljiv kao hipnotička naprava... Direktor banke, stari mačak, pod tobožnjom im je hipnozom “odao” tobožnji broj sefa. Dok su bedaci tamo prtljali, uključio je alarm. Rezultat: pljačka je u zadnji čas spriječena... vaša je gospođa majka malo izmijenila sadržaj vijesti... trojica napadača snimljena su kamerom, ali su, zasad, izvan dosega zakona... ljudi iz osiguranja su, dakako, u tijeku cijele strke muški pripucali i prostrijeljena Koldina spravica sada leži u züriškoj policiji, kao dokazni materijal. A u istaživačkom odjelu moga koncerna dečki padaju u komu. Zato sam ovdje. KOLBABA: Vi biste, Elza, sada htjeli da vam pomognem doći do drugo Koldinog psihofona? ELZA: Ja želim da u Zürichu, na vašoj vlastitoj Klinici, vodite istraživanja moguće primjene psihofona u psihijatrijskoj terapeutici. KOLBABA: Kairos, bog sretne prigode, umije splesti svoju zamamnu mrežu tako neočekivano... ELZA: I po pravilu pruža samo jednu prigodu. Zgrabite je, prijatelju... KOLBABA: Zgrabit će mene moja žena, draga gospođo Elza. Upravo ulazi u blagovaonicu, rukom pod ruku sa svojim šefom, gospodinom akademikom Honzákom, koji danas sa svojim kolektivom slavi dvadesetu obljetnicu obrane svoje disertacije. ELZA: Zar kolektiv češkog Instituta za fundamentalna istraživanja ima samo šefa i jednu suradnicu? __ 38 __


Drama

KOLBABA: Očigledno, draga gospođo. Možda je to imperativ akutne štednje prve faze naše reprivatizacije i rekapitalizacije. Česi su štedljiv narod... No, da... već smo uočeni. LIBUŠE: Jozefe, ti ovdje? Ma zar to nije mala Elzica Simli? Otkad se nismo vidjeli, draga Elza? ELZA: Odjutros, Libuše. LIBUŠE: Kako zaboravljam, kako zaboravljam... Budući da ja jedina ovdje sve nazočne poznajem, dopustite mi da vas brzo ispredstavljam: akademik Honzak, direktor našeg Instituta, moj suprug, doktor Kolbaba, magistra Elza Simli iz Züricha. HONZAK: Rado upoznajem krasne, plavokose magistre iz Züricha. Kolegu Kolbabu valjda znam s ponekog simpozija, ali onako, na daljinu... KOLBABA: Koja se, nasreću, višestrano smanjuje... Izvolite sjesti... Mi smo još kod aperitiva... LIBUŠE: Pa onda, Elzo dušo, hoće li vam ovaj moj mužić pomoći da našega kolegu Koldu učinimo nobelovcem? HONZAK: Rado bih zid radne sobe jednog češkog znanstvenika, pritom suradnika moga Instituta, ukrasio diplomom Nobelove porote. ELZA: Rado bih usavršeni psihofon prodala svakoj psihijatrijskoj klinici u svijetu. KOLBABA: Lijepo se igrati serežana i hajduka, ali igra fanta uvijek mi je bila draža. Živjeli! LIBUŠE: Mi nemamo čime živjeti. Naručimo, hitno naručimo, beher je uvijek bio i ostao izbor dobra ukusa. (U POZADINI PONOVO ZVUČNA KULISA S KNJIŽEVNOG DOMJENKA DRUŠTVA BIBLIOFILA)

__ 39 __


Drama

KOLBABA: Popili smo još po dvije runde, ali Koldu te večeri nismo učinili nobelovcem, niti akademika Honzaka, via facti, laureatom visoke državne nagrade. Niti sam ja dobio kliniku u Zürichu. U pola deset servirali su španjolske ptičice i “Müller Turgau”, u deset su me pozvali na telefon, jer sam, dakako, svoje neplanirano večernje pribježište na odlasku povjerio sestri Vavrovoj. Kao što to svaki odgovorni šef i čini... Na Klinici je u tri četvrt deset došlo do strujnog udara i požara, nasreću u prizemlju, na nesreću u mojoj radnoj sobi. Osoblje je požar pribrano lokaliziralo, a vatrogasci ugasili. Sve je opet bilo u redu, samo nije bilo u redu to što smo u kutu moga, napola spaljenog, poplavljenog i uništenog radnog kabineta od psihofona našli samo njegovo nagorjelo kućište. I uopće ništa nije bilo u redu sa znatiželjnim kolegom Hvojíkom, koji se i dalje nalazi na našoj Klinici, ali kao njezin doživotni pacijent. Jake opekotine na njegovim sljepoočicama brzo smo sanirali, ali njegov pronicavi um - ne. Sve što smo od kolege do sada uspjeli dobiti, bile su dobre stare parole iz vremena realsocijalizma. U sitnim noćnim satima silno voli gromoglasno uzvikivati onu: “Proleteri svih zemalja...” znate to, zar ne? Pa onda: “Sa Sovjetskim Savezom na vječna vremena!” Nije zaboravio ni nekoliko popularnih bisera češkog foklora, kao “Šla Naninka do zeli”, i “Sebrala nam voda mlejn” (STANKA) Eto, štovani bibliofili, to je moja priča. Njezina je pouka u tomu da je zbilja maštovitija od najgrozničavije imaginacije, a blistav put nezaustavljiva napretka __ 40 __


Drama

ljudske vrste biva nerijetko zatamnjen neslavnim korakom uzmaka. No što mi znamo... možda se kojem od naših vatrogasaca, pritajenom esteti, svidjela ona kromirana kutija sa zaslonom i prekidačima... pa sve još može dobro završiti. - Eto vam, dragi prijatelji, priče iz ordinacije psihijatra, koja nalikuje maštariji pisca znanstvene fantastike. Ne smetnite s uma da sam ja i jedno i drugo. Hvala na pozornosti i laka vam noć. (PLJESAK I LUPA STOLACA) - Kraj -

__ 41 __


Priča

Vјаčeslav Kupriјаnov

LOPATA U punom je bila žetva, bilo je svima do zemlje, a ne do neba. A ono je, na žalost ili srećom, bilo jarko plavo, čisto i pusto, tako da su prema njemu, pri pojavi značajnog objekta svi podigli glave. Objekt je imao oblik pljosnatog diska, a u sredini se činio providnim, nekako je podsjećao na meduzu, ako je tko promatrao kada meduzu pod vodom. Ako ne tada ga je bilo bolje usporediti s maslačkom, doduše spljoštenim, i, recimo, ubereš ga i pušeš da bi odletio, a on ne odleti, nego poleti sav u visinu, postane u toj visini ogroman, a onda ponovno počne da se spušta – tako je to izgledalo. Objekt se uvećavao u razmjerima i uvećavao na taj način uznemirenost onih što su ga gledali odozdo: hoće li prekriti cijelu njivu, cijeli okrug, cijelu hemisferu? Uznemirenost je bila toliko neodrediva da nisu odlučili bježati da se spasu. Vođa radne brigade, Filip Semjonovič, podbočen, gledao je uvis zajedno sa svima, potom, ne spuštajući glavu, pozvao domaćinskim gestom pomoćnika i naredio lakoničnošću kirurga: – Volođa, idi u selo: kruh, sol, ručnik… Brzo! I Volođa je nestao, pojavivši se ponovo poslije takvog vremenskog perioda kada je objekt izvijestio o svojoj nazočnosti ne samo izgledom, no i zvukom visoke tonalnosti – mjesni harmonikaš je ustvrdio kasnije da je to bila melodija popularne pjesme „Valjenke1…“ 1 Vrsta čizama – prev.

__ 43 __


Priča

Objekt se, međutim, spustio toliko da je postao vidljiv ornament na njegovom dnu. Potom je postalo jasno da to nije bio ukras, nego mreža cjevovoda. No glazba je utihla i objekt, ukazavši se veličinom rasnog bika, spustio se na oranicu. – Za mnom! Samo po redu, bez žurbe! – i krenuo k neodletjevšem maslačku, meduzi, veličine rasnog bika. Međutim iz crijeva meduze je izišlo dvoje. Kako i treba, u skafanderima. Oni su bili srednjeg rasta, no proporcijama su podsjećali na djecu: velike glave pod staklenom kupolom, trup zašnjiran u korzet, spleten kao u udava, i kratke, no, očito, noge sa zglobovima – one su dozvoljavale tim bićima brzo koračati po rahloj oranici njive. Bića su mahala gornjim krajevima, prstima koji kao da su izrastali iz lakta i dostizali dužinu do pola metra svaki. Tim su krajevima i mahali iznenadni gosti. – Kakve grabljive ruke – promrmljao je za sebe Filip Semjonovič, u to vrijeme dok se u njegovim rukama kruh pomalo tresao i sol iz slanika malo prosipala, no Filip Semjonovič to nije primijetio. Bića su, međutim, raširila nekakvu kartu i gestikulirali s očitom zlovoljom, ako su njihove emocije po čemu nalik našim. Na kraju su se utišali i usmjerili na približavajuću grupu s brigadirom na čelu. U njihovim razočaranim pozama pojavilo se nešto poput nade. I kada je Filip Semjonovič, blijed, no pun dostojanstva, otvorio usta da bi neujednačenim glasom prozborio: – Dobro nam došli, dragi gosti! – njega su zaustavili razumljivim gestom, mahnuvši pred njegovim nosom raširenom kozmičkom rukom. Onaj koji je mahnuo je zatim pritisnuo gumb na svojoj opremi, uključio prijenosni mikrofon, iz kojeg se na čistom mjesnom dijalektu začulo: – Lopatu ovdje niste našli? I reporterski mikrofon sunuli pod nos Filipu Semjonoviču. __ 44 __


Priča

– Kakvu lopatu? – zapanjeno promrmlja brigadir. – Shvaćate, prije 700 milijuna godina, 11 mjeseci, 4 dana, 5 sati i 48 minuta naši ljudi su posjetili ovaj planet da bi popunili naš zoološki vrt na Andromedi diplodocima. Poslije ispunjenja zadatka, pred uzlet – upravo iz ove točke – bilo je primijećeno da se jedan od kotača letjelice zaglavio. Kotač su raščistili lopatom, i, kada su se vratili, revizija je ustanovila da je tu lopatu neki nespretnjaković ostavio na vašem planetu. Tko je bio prijestupnik, nije se pojasnilo, te se tijekom leta smijenilo oko osamdeset naraštaja. Tako ili drugačije, treba hitno vratiti ovamo po državni predmet. Ta čast je pripala nama, zahvaljujući našim precima u osamdesetom koljenu. Niste našli lopatu? – Lopatu? – s užasom u glasu ponovo upita Filip Semjonovič. – Imamo koliko god hoćete lopata… Volođa – obrati se on pomoćniku – brzo u skladište, donesi par novijih… – O, ne, tako ne može – tužno odgovori pribor. – Ili ta lopata, ili nikakva. Naš program je striktno određen. Onda moramo nazad letjeti neobavljenog posla. Da… – A što će sad da bude zbog toga? – suosjećajno upita Filip Semjonovič. – Na sud – odgovori pribor. – Mi smo svoj dug ispunili. Naš, osamdeseti, naraštaj će odgovarati. Biće isključi sve svoje gumbe i sa svojim suputnikom (suputnicom?) uđe nazad u crijevo meduze. Oba su mahnuli rukama za oproštaj i s lakoćom se odigli od tla. Ponovno se začula glazba, ne tako bodra kao pri spuštanju. Mjesni harmonikaš je tvrdio potom da je to bila čuvena melodija „Usred visoke pšenice se izgubilo…“ 1970. Naslov originala: Лопата

__ 45 __


Priča

Boris Lazić

KVANTNE KAPIJE Prvi odred je stupio pred vrata. Okomito more se talasalo pred zatečenim pogledima vojnika. Po izdatom naređenju, prvi od njih zakorači ka tečnom zastoru koji je, poput sečiva, zasecao u tkivo predela. Kako je ušao u zastor, tako je nestao iz vidnog polja svojih saboraca. Idemo, idemo, podviknu narednik, na šta se ceo vod, kao jedno telo, strovali u bezdno. Snage Urartua su mirno posmatrale prizor. To je bio petnaesti pokušaj proboja opne od strane Ahenaca. Na dva kilometra od grada Karlovca, u podnožju brežuljka gde je sahranjen znameniti Srpski pesnik, prostirala se kvantna zavesa Srpskih zemalja i Pomorja, federalne države Novog Rimskog Carstva. Na području celokupne Vojne krajine i Dalmacije, od Skadra na Bojani do Fijumea i Agrama, ali i od Gvozdenih kapija do Konstantinopolisa, od Misolongija do Antalije i Koramae se prostirao takozvani Neovizantijski štit. Franačke i Britanske snage su uzaludno trošile ljudsku materiju pograničnog življa Nove Imperije u pokušaju da ga probiju. Gorička, ugarska, mletačka vojska se naprosto istapala s onu stranu zastora i iščezavala u neispitani bezdan. Decenijama se uzaludno trošio ljudski materijal. Turska je nestala odjednom. Evroazija je svedena na Moskoviju. Sibir preimenovan u Oblast Raguzinskog, s prestonicom u Irkutsku.

__ 47 __


Priča

2453 godine je Evroamerička Alijansa pet meseci uzastopce na to područje bacale atomske, neutronske, najposle i hronolitske bombe s ciljem da ga uništi. Uzalud. Zastor je podjednako gutao predmete i ljude i odašiljao ih je, putem fraktalnog preseka, u drugovetno vremensko-prostorno polje. Štaviše, nekoliko je neutronskih bombi ugrozilo vremensko-prostorni kontinuum same Amerike: tamo gde se do bacanja bombe na severu države Ilinojsa prostirao Čikago, sada se na jugu iste države prostirao Kahokija, centar federacije mešovitih kultura Jazua i Krija. Za dolazak Evropljana se nije ni znalo. 2454 je Ahen mogao da računa samo na sebe. Više nije bilo Novog Sveta. Bar ne u obliku u kome ga je poznavala zvanična istoriografija i zvanički geopolitički interes. 2455 je imperator Konstantin XXVII pokorio AhenoKeln, London i Pariz i uključio ih pod svoju vlast. 2459 kvantni štit je pokrivao oblast koja se širila od Pacifika do Atlantika i Sredozemlja. Carstvom je vladala hatušaska dinastija. Islam Grčki je, pored Ćele Kule, Hiosa i Vana, uživao status zone od posebnog državnog interesa. Diplomatski predstavnici zapadnih i orijentalnih Satrapija su smeštani tamo. Putem posebnih vremensko-prostornih kapija, stupali su na Plavi Dvor, sučelice Svete Sofije, na podvorenja. Pax Romanum je gvozdenom pesnicom držao sav civilizovani svet. Eliptični hronolit je bilo najzaštićenije oružje carstva. U tajnoj kripti na dnu Bosfora tehnokrate su pratile vremensko-prostorne planove i preudešavale prošlosti svojih neprijatelja shodno novorimskim državnim potrebama. Gasili su jedne, otvarali druge dimenzije bića. Nastupali su kao demijurzi, i bili su demijurzi. Carstvo se granalo. 2999. Sredozemlje, oba pluća Evrope bili su relikvije prošlosti. Carstvo je prostiralo svoj štit od antlatika do pacifika, od Persijskog zaliva i Crvenog mora sve do Arktika. __ 48 __


Priča

Unutar tog najšireg kruga postojali su manji, a unutar manjih još manji krugovi. Izvesni povesni međaši su obeležavali, u političkom smislu, nekadašnje države. Tako je bilo i s Krajinom. Tako sa Etiopijom ili Koptikom. Dok su ih još napadali. Neko je odredio da sliv Misisipija bude središte drugačije Amerike. Neko je osmislio način upotrebe hronolitskog svršenog i nesvršenog vremena. U svršenom je završio sav civilizacijski otpad, otud se nije vratila nijedna neprijateljska vojna, nijedna horda. To je zapisano u steni, kod Koramae, klinastim pismom. Preudešavajući prošlost, carstvo je usmeravalo budućnost i preporod sveta, svog. Sve do Njihovog dolaska. Ksilanti su stupali na gigantskim fotonskim brodovima nerazaznatljivim za ljudsko oko. Nošeni kosmičkim strujama, ovladavši tetronima, skakali su, pri dodiru s njima, od sistema u sistem u potrazi za umirućim zvezdama. Prodirali su u jezgra tih zvezda, hranili se nuklearnim menama, mreštili kroz eksplozije umirućih sazvežđa. Bili su nosioci jedne od mogućih međugalaktičkih svesti i još neispitanih moći umovanja. Kroz njih su se došaptavale same zvezde i tražile odgovor na pitanje bića, prostora i vremena. Njihova su pitanja bila slična našim, način ispitivanja drugačiji, srođen s njihovim svetlosnom prirodom i neuporedivo obuhvatnijim vremensko-prostornim poljem delovanja. 3768 bića od plamena, svetlosne kaplje, Ksilanti su doprli do Mlečnog puta i ugrozli ljudsku vrstu stopiranjem širenja dveju crnih rupa u Orijonu. Rešenje za ljudski rod je bilo da naglo zaposednu prošlost. Nevršeno vreme. Nesputano polje širenja moći Urartu/Konstantinopolisa.

__ 49 __


Priča

Rimsko carstvo se tako proširilo na povest. Svevlasno. Svoju gvozdenu vlast, svoj posthrišćanski simbolizam, svoju simbiotičku prirodu je širilo kroz elipse vremena. Sa kolonizacije prostora, Rim je prešao na kolonizaciju vremena. Sadašnost je nestala u talasu za talasom nuklearnih udara. Petog marta 3769. planeta se rasprsnula, zajedno sa solarnim sistemom. Ksilanti su zbrisali Rim, čovečanstvo, prinudili ih na temporalni egzil. Ksilanti su ih zbrisali onako kako šetač, u šumi, nenamerno koliko i temeljno, uništi mravinjak na koji je slučajno nagazio. Fragmenti ksilantske teologije Teologija bića Ksilanata stoji na postulatu da je opšti vasionski poredak odraz Velikog praska. Velik prasak je, budući rodonačelni trenutak vasione, ovog eona, tek deo šireg procesa. On je označitelj dubljeg i svestranijeg delovanja. To je proces koji bi, da su Ksilanti upućeni u život flore i faune, u život nastao na osnovi ugljena, mogao da se poredi sa udisanjem i izdisanjem, kod živih bića. U svesti Ksilanata, umiranje zvezda isto je što i njihovo rađanje, jer je izraz istovetnog procesa, a participacija u tom procesu, putem mreštenja, osim što je način plođenja, kao da predstavlja odraz antičke ideje konsupstancijacije kod Hrišćana. Stvoreno, svesno biće tako biva saučesnik u tajni Stvoritelja. Fizičko i duhovno rođenje je poistovećeno. Proces divinizacije materije odraz je ovaploćenja energije. U ksilantskoj terminologiji reč Bog se kaže Tetros. I označava termodinamički proces kojim je, po njihovom učenju, oblikovan univerzum. __ 50 __


Priča

Do ovih zaključaka je došao trideset i treći TehnoVaseljenski sabor, u devetnaestoj godini Prvog Vremenskog Izgona. Pod predpostavkom da su Ksilanti, po prirodi svog bića, nosili obuhvatnije i svestranije poznavanje univerzuma, tehnoteolozi su razvili ideju po kojoj je, u ksilantskom procesu mišljenja, naučna misao intimno saobražena religijskoj i da tako zajedno čine jedno osećanje, jedan stav i shvatanje, tako da prostor sakralnog obuhvata celi materijalni svet i nužno mora da ga izrazi. Tada je došlo do stvaranja Kvantnih ikona. Teologija Svetog Jovana Damaskina, udvojena s maestralnim vladanjem hronolitima, omogućila je stvaranja posebnih kapija pomoću kojih je Novi Rim, odnosno Tehno-Patrijaršija, uspostavio kontakt sa religijskom svešću Ksilanata. Ksilanti su, pri susretu s Rimom, otkrili nove vrste svesti, nove prostore bića. Njihov prvi akt je bio odavanje časti Nepoznatom. Njihov drugi akt razmena znanja sa zemljanima zatočenim u eliptičnom vremenskom kontinuumu. Njihov treći akt razvijanje novih hipoteza o Eonskoj respiraciji. Njihov neminovni zaključak: bitak, koji je u potrazi za Inkarnacijom, pretražuje što pogodnije vremensko, prostorno, materijalno stanište. Pitanje koje je odmah usledilo, bilo je: iz kojih je razloga njemu nedostupan monizam, savršenstvo? Drugim rečima, koja je svrha potrage za inkarnacijom? Ksilantska teologija ne poznaje učenje o padu i iskupljenju niti nirvanu. Biće jest mirovanje. Biće jest nemirovanje. Biće jeste paradoks koga treba slaviti. U dvadesestoj godini Prvog Vremenskog Izgona odlučeno je da se pristupi gradnji fraktalnog kvantnog broda

__ 51 __


Priča

pomoću kojeg je trebalo stići do samo zametka procesa, do samog velikog praska. Brod je bio poput ploče, poput ikone. Znanje su pružali Zemljani, energiju Ksilanti. Ljudima je bilo dovoljno da posmatraju, Ksilantima da zrače. Prasak bi trebalo da pruži bar neku indiciju o smislu zametka vasione. Izračunato je da se posmatranje izvrši na dan Velikog mreštenja, čiji se datum tad podudarao sa Vaskrsom Rimljana. I evo šta im je otkrio besprekorni kvantni proračun: tu, gde na ikoničnom polju nije bilo ničega, plošna se površ bešumno zatalasa i oni ugledaše, u viteškoj dvorani, dvojicu staraca, jednog u beloj, drugog u skerletnoj odori, kako igraju šah. Pili su vino iz kristalnih pehara, kidali groždice iz bakarnih sasuda, posluživale su ih do pasa razodevene devojke bakarne puti. Tad beli povuče lovca za tri polja unazad i uskliknu: Pat, zacenivši se, pa se opusti u tesanu, drvenu stolicu. Znači, opet nerešeno. Odgovori mu suigrač, sa setnim osmehom na licu. Pa tresnu šakom o sto. Od tog udarca prsnu realnost. Prasak?, izgovoriše, istovremeno, zgranuto, posmatrači. Tada se svetlost, koja naglo probi kroz ikonični ekran, rasu na sve strane. Uskoro je doprla do na sam kraj vasione u obliku Tetrisa i, jednakom silinom, stanjivši se, sve povukla za sobom. Ksilanti i Rim su, i nehotice, nestavši, zatvorili jedan a otvorili sledeći eon. Šahisti su to propratili ćutke. Jedna je devojka drugoj tad lascivno promrsila kosu i poljubila je, strasno, u usta.

__ 52 __


Priča

Dušan Mijajlović Adski

DUGA JE TO PRIČA Beleška Tijaninog oca. U kući, očaj. Čupam kosu. Tijana, naše jedino dete, tek joj je devetnaest godina, poslednji put opaža zagasiti odraz neba. Reč, smrt, niko ne pominje. Tijana, svojim dahom, ni plamen sveće da povije. Istopi se naša nada, ali niko se ne odvaži da glasno najavi Tijaninu smrt. Prijatelj me tešio: - Smrt označava apsolutni završetak nečega pozitivnog: čoveka, životinje, biljke, prijateljstva,mira, neke epohe. Ne govori se o smrti neke oluje, ali se govori o umiranju lepog dana. Pravo na odlučivanje o životu i u vezi sa tim, pravo na odlučivanje o smrti, pripadaju bogovima. Beleška Isidora Z. Varošica je u iščekivanju. Umire nam najlepša devojka. Šta sve nisu pokušali: roditelji, doktori, prijatelji, ja. Кao svi mladići, i ja sam želeo da Tijana bude samo moja. Imao sam sreće. Ali, iznenada, neobjašnjivo, moja se lepotica razbolela. Doktori su dali sve od sebe, zbog njene lepote, mladosti, njihove savesti. Bolest je, nažalost, bila neizlečiva. Tog dana, da ne bih čuo lelek, koji obelodanjuje smrt, pobegoh izvan grada. Letnje popodne. Hladnoća kamena, smeštenog ispod velike žalosne vrbe, primiri moje napete nerve. Osećao sam se bedno; svakom je ćelijom voleti, a biti tako nemoćan!

__ 53 __


Priča

Da ne bih njenu lepotu i bolest uznemiravao mojom jalovom i ispraznom jadikovkom počeh sa svih strana da razgledam kamen. Veći njegov deo beše mokar, žalosna vrba je odista svakodnevno plakala. Pogled mi potom odluta na put posut tucanikom. Setih se doktora Draga Ristića, tačnije, jedne njegove priče u rukopisu. Izvadih prilično izgužvane listove papira iz džepa. Počeo sam, s naporom da čitam, ne baš uspešno fotokopiran tekst: Znate, reč ,,fraktalan” potiče od latinske reči ,,fraktus” koja označava polomljeni kamen – polomljen i nepravilan. Fraktali su geometrijski oblici koji nisu pravilni, ali su jednako nepravilni u svakoj srazmeri. Njihovi delovi su slični celini. Ako pod raznim uvećanjima posmatramo površinu polomljenog kamena, dobićemo sličnu sliku – jednaku nepravilnost. Ako bismo želeli da izmerimo dužinu neke obale, ta dužina bi zavisila od tačnosti koju želimo da … - Ona će živeti - trže me ženski glas. U blizini, nigde nikog. Nisam lud, sedim sam na ogromnom kamenu. Ustajem, obilazim ga. Ništa neuobičajeno. Opet zauzimam malopređašnji položaj. - Bogovi takvu sudbu nameniše ljudima jadnim da žive u bolu, a sami bezbrižni jesu -jasno čujem ženski glas. Glac nije Tijanin. Pomislih, možda ludim!? Ako ludim, tu, pod žalosnom vrbom, sedeći na kamenu, zašto ne čujem Tijanin glas, već glas neke meni nepoznate žene? - S vama je sve u redu. Ja sam, Nioba. Ustadoh. Sedoh. Pa opet ustadoh. Sasvim sam drugačije zamišljao ludilo. __ 54 __


Priča

- Ne uzrujavajte se! Oduvek su ljudi umirali ili ludeli od bola, ljubavi i patnje. Da te ne mučim više, ja sam Nioba. Seti se, imala sam sedam sinova i sedam kćeri. Ali, podsmehnuh se boginji Leti, uvredih njeno dvoje dece, Apolona i Artemidu. Osveta bi nezapamćena, ostadoh bez četrnaestoro mojih anđelčića. Ali, vreme čini svoje. Ponovo ću zakoračiti u svet živih, na tvoju radost. Razumem tvoju tugu. Idi kući, svima najavi da će Tijana biti živa i zdrava, da je više ne oplakuju. Skočih, potrčah,ma poleteh. U onoj žurbi ne zahvalih kamenu, Niobi, ili… Ne stigoh ni da se upitam;da li sam čitajući, zaspao, i sve usnio, ili je sve to bilo na javi? Jedno sigurno znam, poverovao sam glasu, i nisam se prevario. Beleška, oca Vasilija. Кuću Seletovih potkopava lelek. Moj ulazak za trenutak primiruje ljude, jasno vidim, dobri su to vernici, imaju obzira prema svešteniku i gospodu Bogu. Ali, kad otpočeh sa službom, u kuću ulete neki mladić. Svima bi odmah jasno da se radi o ludilu. - Isidore, sine, smiri se! Izgubićemo i tebe! - plakala je Tijanina majka. Zbunjen sam pojavom mladića. Čujem da joj nije brat već momak. Shvatam ga ali ne odobravam njegovo ponašanje. Preteći im naređuje da prestanu sa naricanjima, da žalost pretvore u radost. Pominje neku Niobu. Devojku na samrti čas zove njenim imenom, a čas Niobom. Morali su da ga savladaju, jer ludilo (tako tada mišljah) beše uzelo maha. Java je bila moćnija od mladićeve želje, smrt od ljubavi. Žalio sam Tijanu i nesrećnog mladića. U molitvi bejah kao nikad molećiv i iskren. Nisam verovao u snagu Molitvenog mlina,

__ 55 __


Priča

ali tog trenutka nisam imao ništa protiv bilo kakve ceremonije, samo da Tijaninim roditeljima i mladiću bude lakše. Кad su kroz dvadesetak minuta mladića odveli u bolnicu, u kući, devojke na izdisaju, sve zamre. I plač! Ume velika tragedija i suze da osuši. Beleška bolesnika Duševne bolnice. Potonjeg Isidorovog kuma. Mladić je spavao čvrstim snom. Кada se probudio, dugo mu je trebalo da dokuči gde se nalazi. Кad je shvatio, jedva je ugušio krik u sebi. Posmatrao sam ga pažljivo. Odmah sam zaključio da nije lud, da je prisilom doveden, zbog nekog velikog interesa, ili, nesporazuma. - Samo ne reci doktorima da nisi lud. Кad njima kažeš da nisi lud, oni odmah bivaju ubeđeni da jesi - dadoh mu dobronameran savet. Brzo sam stekao njegovo poverenje. Tada sam od njega čuo zanimljivu priču o devojci koja umire, o kamenu i Niobi. - I ja ti ne verujem. Ipak, ako ti ustreba pomoć, tu sam - rekoh mu odlučno. Dobro sam poznavao Ludnicu, lako smo im utekli. U Isidorovu priču nisam poverovao, mada u svakom pogledu beše zanimljiva. Isidor je bio čovek u svojoj nemoći pred sudbinom. Zemlja leti uvis pa potom pada oko rake. Isidor radi brzo. Ja se trudim da ga pratim ali je moja sporost očigledna. Drhte mi noge, ruke, znoj mi sa čela ulazi u oči. Nisam bio toliko lud da ne bih shvatio u kakvu sam se ludu avanturu upustio. Da je bila mrklina, ali… pun mesec, mogao nas je neko videti. Lopata udara u poklopac sanduka. Ja padam Isidoru u naručje. On me uspravlja, opominje, prekorava. Dobijam neku novu snagu, odvažno s njim raskivam poklopac. __ 56 __


Priča

Mesečina joj miluje lice, ona je… ona je tako lepa… - Nisi ti lud, ti si ludo zaljubljen. Sumnjao sam utvoju priču. Nisam sumnjao u njenu lepotu i u tvoju ljubav - rekoh iskreno. - Nioba… ah bože, Tijana, probudi se - Isidor zajeca. Njena se desna ruka pomeri. Prošaputah: - Čoveče, ti nisi lud, ali… ja ću konačno od straha da poludim. Tijana se pridiže. - Niobo moja! Izvini, ti si Tijana. O bože, šta ja lupam. Pa naravno da si Tijana. Danas su te sahranili. Ti si… i Isidor je snažno zagrli. Ja i dalje drhtim. Ne znam, grli li to Isidor ljudsko biće, ili… pun je mesec? Beleška sa požutelog lista, pocepanog s gornje strane i po sredini. Autor, nepoznat. … kao u svakoj ožalošćenoj kući. A onda, neverovatno, postaje još kako verovatno. U sobu su banuli Tijana, Isidor, i nama, nepoznat čovek u beloj košulji. Tijana je krenula ka baki. Starica je hrabro zagrlila unuku. *** Sva su svetla u kući upaljena. Tijanin otac roni suze, i kroz suze naređuje da se u kući ori pesma. Po stoti put grli i ljubi Isidora i njegovog prijatelja iz bolnice. Uskoro sav komšiluk hrli u kuću Seletovih. Zdrave se s Tijanom, tapšu po ramenu Isidora i sredovečnog muškarca. Svi piju, pevaju, i naravno, po ko zna koji put se krste… za svaki slučaj, svi s nestrpljenjem isčekaju zoru i prve petlove.

__ 57 __


Priča

Jedino su Tijana i Isidor bezbrižni i zvan svega. Кratka beleška u dnevniku Niobe Z. (kasnije, u žurbi pocepanog). Jednog dana upitah majku: - Zašto ste mi dali ime Nioba? Svi mi se smeju. Odgovorila je: - Duga je to priča. Upitala sam je da li je istina, da je nekad bila živa sahranjena. Odgovor je bio isti: - Duga je to priča. *** Prvi put sam za Tijanu i Isidora čuo jednog junskog popodneva. Odmarali smo se ispod lipe u cvatu. Pčele su radile svoj posao, njihovo se simpatično zujanje mešalo sa starčevim sipljivim glasom. Sutradan sam počeo sam da tragam za istinom. Do nje je bilo i te kako teško doći. Duga je to priča…

__ 58 __


Priča

Nikola Šimić Tonin

DAH Dan – noć, upaljen radio prijemnik. Ujutro prvi. 6. sati. Prvi program hrvatskoga radija. Jutarnje vijesti. SDP i HDZ Most nikako da poveže. Na pomolu novi izbori. Dan se dani. Protežem se u krevetu. Opet taj dah, dahtanje, nepoznato, skrovito. Osluškujem ga strepeći u sobi. Ovaj put ne staje. Plovi dalje zrakom, ne nazire se kraj mojoj tjeskobi. Dah je još uvijek tu, sve glasniji i silovitiji. Okrečem glavu zidovima bijele, nijeme čudi, kao zid bijel u strašnom neizvjesnome očekivanju. Skoro pa da i ne čujem otkucaje svoga srca. Pipam bilo. Nevidljivi prsti prebiru po klaviru. Jezivo – jednolična melodija. Dah je još uvijek tu sve razgovjetniji i jači. Osječam prodoran pogled na sebi. Polako mi prilazi. Raspoznajem sijedu glavu. Vodnjikave stare oči. Od straha prestado disati. Naglo u isti mah stade i on, Dah, kao da ostade bez daha. Drhtavom rukom trljam oči s neugodnim zadahom cigareta u ustima.

__ 59 __


Priča

Ništa od svega ne dopire do mog posjetioca, čije konture tijela postaju sve jasnije. Licem mi se smjenjuju bolne grimase. Od nemoći zaplakah. On nepomičan stoji na samom ulazu u moju sobu. Daje mi znak da ustanem. Pođem za njim. Takav kakav jesam. U pidžami. Neumiven. Ne obrijan. Nedopusti mi poć na WC. Mokriti. Ni te 22 sekunde koliko mokri svaki odrastao sisavac. Vani se skroz razdanilo. Svjetlost ispuni sobu. Neka sablasna sjena skliznu unutra. Posjetilac sve nestrpljivi da pođemo prođe nezainteresirano i hladno pogledom preko mojih očiju, tako da se sledih. Pokaza prstom na nešto iza mojih leđa. U kutu sobe zakrabuljen u crnu krabulju stoji kosac s kosom koja blješti na jutarnjem suncu.

__ 60 __


Roman

Miha Remec

PREPOZNAVANJE Preko ozvučenja, negdje pod kristalnom kupolom vrta, se oglasi ugodan, mek glas domaćice koji je dosezao u svaki kutak pokrivenoga prostora: „Drage sestre i braćo, želim vam dobrodošlicu u svom domu. Mir i ljubav vam želim!“ „Hvala, također!“, odzdravi društvo uglas.  „Dopustite mi da se predstavim onima s kojima se još nisam osobno upoznala. Moje ime je Cezija ABKXS sedmica, nula, devetica, pet kroz osam, genetski kod trojka, ipsilon, gama. Nadam se da sam pažljivo pročitala svoju pločicu za raspoznavanje. Ja sam u vezi sa Skandijem, naseljenikom na Dvojčici, ukratko — bijela udovica!«  Opušten smijeh zazvuči i gosti prvo nesložno zaplješću, a uskoro uhvatiše skupni ritam, tako da se treskanje dlanova jednomjerno širilo od svoda. „Hvala, od srca vam hvala“, nastavila je domaćica, koju su Ksenine oči uzalud tražile među okupljenima. „Sada, kada smo se tako lijepo upoznali, htjela bih vam reći ovo priredila sam večer druženja bijelih udovica, jer je u staništu Orion već neko vrijeme pomalo dosadno. Komunikatori i uniovizija ne mogu u potpunosti zamijeniti ljudski kontakt.“ Vrtom prođe mrmljajuće odobravanje.  „Vidim da ste suglasni. S tim se također suglasila prijazna uprava postaje, koja nam je velikodušno pomogla u pripremama za ovu večer. Molim pljesak za našu upravu.“ Gosti skladno zaplješću, ali se na koncu iz družine oglasi grubi muški glas:

__ 61 __


Roman

„Dosta, Cezija! Hoćemo klanje!“ Samo malo strpljenja, dragi brate. Mislila sam da će to biti iznenađenje, međutim, kako čujem, tajna se zna. Dakle, za večeras sam vam pripremila doista rijedak užitak brižljiva uprava postaje nam ustupa na volju živo janje!” Podiže se val pljeskanja i oduševljenih povika, koji nisu prestajali.  Hela oduševljeno zapljeska i okrene se prema Kseni koja nije bila raspoložena: “Zamisli, klat ćemo živo janje. Koji doživljaj! Svi moji pranagoni su uznemireni od pomisli na krv i sirovo meso.« »Uboga životinja«, uzdahne Ksena. „Jesu li tebi stvarno svi užici sputani?“, upita je prijekorno Hela. „Tvoji su davni preci ubijali životinje; možda su bili i kanibali; nešto takvo je ostalo u nama, duboko u genetskom kodu.“ „Pokaži nam janje, Cezija!“, opet povika onaj isti grubijan među gostima.  „Pokaži! Pokaži! Hoćemo janje!“, prihvatiše drugi. „Pričekajte, s osjećajem, sestre i braćo“, umirivao ih je domaćičin glas. „Pokazat ću vam janje. Onda ćemo ga zaklati po starim običajima, a svaki će da vlastoručno odsiječe komad janjetine i da ga isprži na toplinskoj ploči. Uprkos svemu razumijevanju uprava postaje nije mi dala dopuštenje za korištenje otvorenog plamena. To sam imala u planu – da bi pekli janje na otvorenoj vatri, s plamenom, dimom i žari. Sad ne znamo više kakva je prava vatra. Nažalost, to nije prošlo.  Navodno su naši preci tako strastveno palili i dimili na ovom planetu da i danas atmosfera nije čista. A sada – janje!“ U napetom iščekivanju skupina ušuti i poče istezati vratove. Onda se iz prijelaza u vrt oglasi bespomoćno beketanje; da gosti nisu zadržali disanje, ne bi ga čuli, tako je bilo slabo. Sada su svi, kao u zavjeri, čekali to što će biti pokazano.  __ 62 __


Roman

Na ulazu u vrt se pokaza zgodan mladić smeđe kose koji je, nasmiješen, vukao nešto za sobom na povodcu; nešto tako malo da ga nitko nije vidio.  Zato se skupina nevoljko podiže na nožne prste. Kako bi zadovoljio znatiželju podigne smeđokosi iznad glave bijelog kudravka koji je još uvijek sumnjivo beketao i stakleno gledao ljude koji su ga dočekali povicima ushićenja i čuđenja.  Istodobno se se gosti počeli tiskati oko mladučeta. Janje se iz sve snage pokušalo otrgnuti kada su sa svih strana pružali ruke po njemu i pokušali ga pomaziti, otkinuti pramen bijelog runa ili ga na neki drugi način dodirnuti.  „Kako je slatka životinja“, uzbuđeno će Hela i pokuša odvući Ksenu među probijajuću gomilu. „Drugačije mi se čini nego što ga znam s nastave. Primakni se, Ksena.“ Ksena se sustezala. Nenadano se je našla u mnoštvu golih tijela i svaki dodir tuđe kože joj je uzročio hladno mrštenje. Ona se nikada neće naviknuti na te neselektivne dodire. Unatoč njezi i korištenju dezodoransa isparavali su tjelesni mirisi koji su joj bili neugodni i odbojni. Neki umašćeni muškarac se nadvio nad njom, jer je želio bolje vidjeti životinju za klanje, dok mu se labavo salo odmaralo na njenoj koži; ona je čula njegovo teško disanje i osjećala njegov dah na vratu, koji zaudara na pokvarenu mast i proteinsku hranu u prahu.  „Polako, braćo i sestre“, upozori ih domaćica preko razglasa.  „Zdrobit ćete janje pred klanje.  Molimo dajte slobodan pristup majstoru koljaču do žrtvenog kamena.  Tako su u davnini nazivali mjesto gdje su klali stoku na kultnim i društvenim obredima. Proučila sam sve da bih kao osrednji znalac znala ono što se odnosi na klanje životinja i da bi večerašnji događaj bio autentičan. Klanja životinja imala su u ranoj dobi čovječanstva važnost koju više ne možemo pojmiti; klanjem su oni pokušali prikupiti milost Božju. Mo-

__ 63 __


Roman

lim sestre i braćo da proširimo krug, tako da svi mogu vidjeti. Želim reći da smo prema klanju i uživanju u mesu izgubili odnos, jer se već nekoliko naraštaja hrani samo umjetnom hranom.  Meso je samo rijetki specijalitet.  Janje koje vidite nam je isporučeno iz rezervata stodesetog meridijana u dalekom Sibiru. Dakle, sada ga svi možemo jasno vidjeti. Odatle je i majstor, koljač životinja i obducent, brat Iterbij. Pozdrav vrlomu majstoru!“ Ksena se je konačno riješila mase sala koja ju je htjela zagušiti.  Gosti su se razmakli oko žrtvenika i oduševljeno pljeskali Iterbiju koji im se nespretno klanjao, pazeći da mu ne ode janje koji se još uvijek snažno bacalo ​​kopitima i pokušalo pobjeći.  Naposlijetku se pojavi i domaćica koja je bila sve vrijema bila pomiješana među skupinom. Sada je stupila iz gomile i uputila se do žrtvenika.  Usprkos plastičnoj operaciji odlike tijela joj nisu mogli prikriti starosne pojave - kosa joj je očito bila obojena, koža lica mlitava, podbradak joj se vidio, dojke su joj teško visjele nad debelim stegnima koja su, uz spori hod, pokazivala znakove mlitavih i masnih mišića.  Crna tanga joj se jako usjekla u bočne i stražnje obline. Hodala je opušteno i klanjala se na sve strane; stalno je prisiljavala debele usne da se osmjehuju i otkrivala bjelinu umjetnih zuba. Ona zastade kod žrtvenog kamena i nježno pogladi janje koje se bacalo.  „Obred može početi“, reče ona preko razglasa. „Trebamo još nekoliko pomagača koji će držati žrtvu. Polako, braćo i sestre! Znam da bi svi htjeli biti blizu obreda, u blizini klanja, ali to ne ide. Ždrijebat ćemo. Svatko tko ima identifikacijske pločice s rodnim slovom M neka istupi!“ Neki gosti su se progurali kroz krug i stali pred Cezijom koja im se ljubazno nasmiješi. __ 64 __


Roman

„Previše vas je. Tko među vama ima podslovo B?“ Lijepa djevojka brončana tena oduševljeno poskoči i pokaza domaćici svoju pločicu.  „Prvog pomagača već imamo. Nastavljamo. Da li netko ima podslovo C? Nitko? D?« Starac, koji je već koji se pogureno dovuče i morao bi se davno odločiti za blagu smrt u kući ugleda, podiže suhu ruku, koja mu se stalno tresla.  „Rep možeš lako držati, dragi brate“, našali se Cezija. „Ždrijebati moramo još jednog pomagača. Podslovo F?“ „Evo me!“, povika žena neodređene dobi koja je djelovala na neki drugi način svježe i mladenački, ali čovjek ne zna da li je bila iz prve ili druge polovine stoljeća.  „Dosta“, poruči domaćica i stisne ruke izabranima.  „Čestitam vam, a drugi neka oproste.  Ždrijeb je ždrijeb. A sada molim za sabranost i mira. Nadam se da svi dobro vidite. Tehničar, molim svjetlo!“ Snažna zraka svjetlosti se usmjeri na žrtvenik i osvijetli majstora mesara, koji koljenom pritisnu janje, koje je blejalo, na umjetni kamen. Pomagači su prišli i marljivo ga uhvatili za noge kojima se bacakalo. Janje je sada bilo priklješteno na žrtvenik i samo je još otvaralo usta; sijedi starac nespretno prihvati rep i podiže ga, kudravčić u smrtnom strahu izbavi nekoliko brabonjaka.  Majstor mesar izvuče oštar nož, koji zabljeska na jarkom svjetlu, i izmami od gledalaca uzdah divljenja, jer su mnogi prvi put vidjeli smrtonosnu oštricu.  Hela se grčevito uhvati za Kseninina ramena i nehotice joj zabi nokte u kožu.  „Boli me“, upozori je Ksenija. „Oprosti, tako sam uznemirena... Gle, sada, sada će se to dogoditi...“

__ 65 __


Roman

To Ksena nije htjela gledati. Ništa je nije vuklo, ništa nije bio u njoj od onoga što je privuklo ostatak publike koja je zapanjeno zurila u blještavi prizor. Smeđokosi koljač podiže nož, usmjeravajući ga na pravo mesto i naposlijetku ga, s glasnim izdahom, zari janjetu u runo.   Grobni muk zavlada u vrtu kad se u vještim koljačevim rukama zabodeni nož malo zaokruži u životinjskom trupu - janje se iskrivi, ustrepta i umiri.  Zatim majstor iz dalekog Sibira polako izvuče oštricu i iz ubodne rane procuri mlaz crvene krvi koja poteče po bijelom kamenu.  „Krv“, udahnu Hela i korakne naprijed.  „Krv, krv“, šaptali su gosti i, zadihani, koracima se približavali žrtveniku.  „Krv! Krv!“, naposljetku su upijali pogledom, vrištali i vikali, sve brže se približavajući janjetu koje se treslo zadnjim drhtajima. Svatko je želio dotaknuti krv i osjetiti je na prstima, onjušiti je i okusiti;  tijela su se u neredu okupljala nad žrtvenikom, ruke su se isprepletale kao uronule sonde i težile za krvlju, utiskivale se u samu ubodnu ranu, gladile krvavi kamen, nad svim tim se razlijegao ludi vrisak koji nije mogla nadjačati ni domaćica koja je nešto nerazumljivo govorila u ozvučenju.

Preveo sa slovenskog: Žarko Milenić

__ 66 __


Roman

Eric Johansson

KRALJEVSTVO NADE „Melone, je li istina da mene moj narod mrzi iz dna duše?“, priupita nenadano Mord svoga dvorskog savjetnika. „To nije istina. Nemojte se nervirati uzalud, gospodaru. Siguran sam da negdje duboko, jako DUBOKO u srcu, Windirani cijene svoga vladara“, utješi ga goblin ulizica. „Ako je tako, zašto onda moji uhode stalno donose izvještaje o nezadovoljstvu u državi? Već neko vrijeme stanovnici se mole i nadaju dolasku mladoga princa kojem pripada tron. Žele moju glavu, Melone, razumiješ li? A vjerojatno potajice pripremaju i pobunu“, uspaniči se demon. „Smirite se, Visosti. Vi ste totalno dobar tiranin. Na drugu stranu što svako malo izvršavate masovna pogubljenja, povisujete stare poreze i nabijate nove, te im iz dosade palite kuće, zatvarate ljude ili ih odvodite u roblje… Ali gledajte to s pozitivne strane. Dvorske riznice su nam dupkom pune, imamo najmoćniju armiju na svijetu, besplatne konkubine na svakom koraku, medovine u potocima, a da ne govorim o prvoklasnoj ljudetini i divetini…“, počne se ulizivati prepredeni goblin. „Ne zaboravi patuljčetinu, Melone. A ni čarobnjatina nije loša kada nam ponestane zaliha za kuhanje“, podsjeti ga gospodar. „Naravno, Veličanstvo. Ako ništa drugo, žilave i teško probavljive čarobnjake bacamo vašim ljubimcima vargovima za desert. Šteta samo što naši lovci nikako ne uspijevaju ukebati i pokojeg vilenjaka. Ti su bezobraznici lukavi i okretni ko vrag“, tužno zaključi savjetnik.

__ 67 __


Roman

„Doći će jednom i na njih red. No vratimo se mom problemu. Usprkos svim tvojim slatkorječivim sranjima ja sam i dalje čvrsto uvjeren da me ti seljaci u najmanju ruku žele zadaviti u postelji dok se odmaram.“ „Ma sve su to bapske priče, gospodaru. Vaši špijuni žele izmusti od vas što više zlatnika pa preuveličavaju i pesimiziraju svoje izvještaje da im ne date otkaz. Razmislite, kada bi vam svaki dan donosili samo lijepe i idealne vijesti, onda više ne bi imali svoju funkciju i dobili bi nogu u tur“, objasni mu licemjer. „Možda imaš pravo. Ali što da onda učinim, Melone?“ „Jednostavno, zaogrnite neku seljačku odoru i prošvrljajte malo Windirom među običnim pukom. Tada ćete se na svoje oči uvjeriti da vas svi oni obožavaju do ludila.“ „Pa i da obučem najsmrdljiviju magareću kožu, svi će me odmah prepoznati. Moja prelijepa faca uočava se na milje.“ „Neće ako stavite neku masku. Znam da imate hrpu lijepih prepariranih glava na zidu dvorske blagovaonice. Naši krojači lako mogu od njih napraviti prekrasnu kožnu masku. Prerušite se, recimo, u postolara ili kovača. Tako nikome neće biti sumnjivi“, predloži mu ovaj. „Jedino sam ja kovač svoje sreće! Reci mojim slugama da mi u tajnosti preprave masku od glave nekog pogubljenog čarobnjaka.“ „Već jurim, gospodaru. Ali zapamtite, ne smijete ni u kojem slučaju otkriti žiteljima svoj pravi identitet, to bi izazvalo veliki val nezadovoljstva u narodu“, upozori ga ulizica.

__ 68 __


Roman

*** Dan kasnije, prerušen u siromašnog čarobnjaka, Prekrasni Gospodar se zaputi izvan zidana svoga dvorca. Odlučio je u prvu ruku doznati kako funkcionira život u siromašnom predgrađu grada Ul’Thana. Zađe on tako u neku prljavu ulicu gdje ugleda dva dječaka kako se veselo igraju windirskim kristalnim kuglicama na trošnom podu. „Zdravo, draga dječice! Čime se to igrate?“, upita ih on razdraganim glasom. „Što te briga, starkeljo, nisu to tvoja posla. Gubi se, marš!“, odbrusi mu prvi garavi dječak. „Polako, maleni, ne smijete se takvim tonom obraćati jednom kralju!“ „Kakvom kralju? Ovdje vidimo samo jednu odrpanu ptičurinu od čarobnjaka“, dobaci drugi mališan. „Uh, ovaj… htio sam reći, jednom magu. No, svejedno, i da nisam kralj, stvarno je jako nepristojno da se tako obraćate nekome tko je mnogo stariji od vas.“ „Pa i da si sam kralj Angus Mord, glavom i bradom, opet bismo ti se dobro narugali, a zatim te poslali u tri grla aždaje“, odbrusi mu prvi dječarac. „Ah, tako znači, derišta jedna bezobrazna! Vi na našeg dragog i velikodušnog kralja pljujete, a on vaše očeve hrani i odijeva! Da nije njegove milosti već bi odavno pocrkali od gladi i žeđi, a vi se ne bi onda ni okotili, gamadi jedna nezahvalna!“, prekipi Mord od bijesa. „Ha, kome ti pokušavaš mazati oči, stara ispičuturo! Samo zahvaljujući našem usranom kralju nemamo više tate, jer ga je taj gad prodao u roblje, a mama se mora kurvati za nekoliko srebrnih novčića na mjesec kako bi nas prehranila.

__ 69 __


Roman

Ako ikada u životu budem ugledao to govno od velikodušnog kralja, zabit ću mu ove kuglice u dupe pa neka onda sam sere srebrenjake koje naša obitelj toliko treba“, prozbori stariji dječak sa suzama u očima, a zatim uhvati mlađeg brata pod ruku te se začas zagube u labirintu prljavih ulica. Mord produži dalje, sav zajapuren od srdžbe. *** „Hej, Arlande! Jesi li to ti, lisice jedna prevrtljiva?“, začuje iznenada glas iza sebe, a zatim osjeti i miris nekog skupocjenog parfema. Bio je to jedan mlađi čarobnjak duge zlatne kose i uredno podšišane brade. Odjeven u skupocjeno medvjeđe krzno, meke njegovane kože i rumenih obraza, stranac nije uopće sličio na nekog prosjaka, niti siromaška. „Oprostite, dobri čovječe, ali ja vas uopće ne poznajem“, odvrati Mord zbunjeno. „Ma nemoj, sada kao ne poznaješ svog starog pajdaša Feliza? A to što mi duguješ pedeset zlatnika koje si zapio u onoj krčmi, to nikom ništa?“, naljuti se ovaj. „Može biti da jesam, Felize, ne sjećam se baš dobro“, promuca ovaj. „Jesi li ti dobio potres mozga? Ne glumataj mi tu sada, lukavče! Mislio sam da ti je Prekrasni Gospodar raspolutio glavurdu otkad su te odveli odavde prije dva mjeseca, no ti si vidim živ i čio. Dakle, vrijeme je da mi vratiš dug s kamatama.“ „Ah, da. Bio sam na dvoru našeg obožavanog kralja“, započne Mord, „Nisam mogao doći na ljepše mjesto. Gospodar mi je dao dobro plaćeni posao dvorskoga maga. Mazi me i tetoši. Tako da ti bez problema mogu isplatiti taj sitniš. Nikada nisam vidio boljeg kralja od njega.“ __ 70 __


Roman

Čarobnjak ga je tupo gledao. ne mogavši doći do riječi. Nakon nekoliko trenutaka šutnje napokon prozbori: „Jesi ti totalno šenuo, kolega? Uvijek si kudio i grmio protiv Morda.“ „E pa promijenio sam mišljenje! A reci mi sad ti, druškane, što misliš o našem vladaru?“ „Sve najgore“, ispali Feliz kao iz topa, „Taj gad nas cijelo vrijeme terorizira novim nametima i dažbinama, otima djevojke i prodaje kao ropkinje, a mladiće baca u svoju brutalnu gladijatorsku arenu. Da ne govorimo o tisućama jadnika na kojima se iživljava mučeći ih u zatvorima ili ih koristi kao zadnju stoku pri gradnji svojih megalomanskih objekata.“ Što je čarobnjak crnje i bljutavije pričao o njemu, to je Mord postajao sve ljući i crveniji. „Nadam se da je istina što narod priča o dolasku onog mladog princa koji je izbjegao pokolj Backstromovih. Eh, što bih dao mu mali dobro zavrne šilju. Ali zašto me to sve pitaš? To sve i sam znaš. Mnogo si puta po njemu pljuckao, a sada ga najednom kuješ u zvijezde!“, začudi se ovaj. Demon ga nato odgurne surovo od sebe i prosikta: „Pusti me na miru, čovječe, moram ići. Ne mogu više trpjeti tvoje pogane uvrede.“ No ovaj se nije dao tako lako smesti, nego ga čvrsto uhvati za ruku, ne davši mu proći. „Slušaj me, prijane, ne znam koji je tebe klinac udario u glavu da se ponašaš gizdavo poput nekog vlastelina, a ni ne zanima me. No nećeš šmugnuti odavde dok mi ne vratiš moje zlato!“, priprijeti mu Feliz šakom. „Ili ćeš što? Pretvoriti me u žabu? Toliko si jadan da si jedino to i u stanju. Čuvaj me se, bijedni crve! Ako me još više naljutiš primijenit ću na tebi sav kaos crne magije.“

__ 71 __


Roman

„Nisam znao da se sada baviš i crnom magijom, Arlande, izgleda da te onaj gad od kralja i tome pomno poučio. Dok si živio ovdje bio si samo trećerazredni prodavač bućkuriša.“ „E sad je bilo dosta, umri! Napadus Smrtus!“, krikne bijesno demon i pogodi ga crnom zrakom koja prostruji iz njegovih prstiju. No, začudo, čini se da Felizovo tijelo nije osjetilo nikakvu posljedicu Mordovih zlih čini. Izgledao je samo malo omamljen. „I to je sve što si tamo naučio, ha? E, moj crni Arlande, uvijek si bio najgori student na Čarobnjačkoj akademiji, ali da si tako loš, to ipak nisam znao. Napasti me petparačkom čarolijom koju već znaju upotrijebiti i čarobnjaci-prvašići“, nasmije se podrugljivo Feliz. „To nije moguće, godinama sam vježbao dok sam uspio savladati ovu vještinu, a ti si se od nje obranio u sekundi“, prenerazi se Mord. „Zašto me to ne čudi? Uvijek si bio rođeni gubitnik. Nitko ne može lako srediti prvoklasnog čarobnjaka poput mene. A sada novčiće na sunce ili ću morati biti grublji!“, zaprijeti mu ovaj, dok su u mu u slobodnoj šaci prijeteći frcale ljubičaste iskre. „Samo probaj, barabo!“, demon stane u obrambeni položaj, očekujući napad. Iznenada, jedna smrtonosna strijela propara zrak i zabije se ravno u Felizovo grlo. Čarobnjak nije stigao ni shvatiti tko ju je odapeo, a Feliz je već ležao na zemlji ohlađen. Mord ugleda ispred sebe nekog vilenjaka u prljavoj pohabanoj tunici, s kožnom kapuljačom preko glave i samostrijelom kojeg je čvrsto držao u ruci. __ 72 __


Roman

„Spasio si mi život, neznanče. Kako ti mogu zahvaliti?“, upita ga Prekrasni Gospodar. „Tako da mi daš svoju kesicu sa zlatnicima, stari. Čuo sam vaš razgovor“, kratko odgovori ovaj. „Naravno da ću te bogato nagraditi za tvoje hrabro djelo. No, trenutno nemam ništa kod sebe. Zlato o kojem sam pričao mi je ostalo na kraljevom dvoru. Možemo otići do našeg presvijetlog kralja, njegov sam miljenik i on će ti rado isplatiti zasluženu nagradu. Što kažeš?“ „Kažem da sereš! Fućka se meni i za tebe i za tog mlakonju od kralja. Ionako ga mrzim iz dna duše kao i svaki Windiranin. Zbog njega sam od uvaženog i poštenog vilenjaka postao bijedni lopov i ubojica“, ljuto će tip s kapuljačom. „Slušaj me, mislim da prestrogo sudiš o Prekrasnom Gospodaru. Kada bi ga uživo upoznao shvatio bi da je on demon velika srca. Pođi sa mnom na dvor upoznati ga, jamčim ti da će te primiti u službu i bogato nagraditi. Dovoljno je samo da mu se nakloniš i poljubiš ruku“. „Ma pljujem mu ja njegovu govnastu nagradu i službu! Ko da ne znam da će me preveslati kao što je i sve moje drugove. Obećavao im je brda i doline, a jedino što su dobili bila je glava na panj i bič po dupetu!“, rasrdi se vilenjak još više. „Nije istina, uvjeravam te…“ „Dosta priče! Još nisi shvatio da je ovo pljačka? Zlato na sunce ili ćeš završiti kao i tvoj prijatelj! Znam da ga imaš, sakrio si vrećicu u skute! Ne zajebavaj se sa mnom, ja sam iskusni razbojnik i ne možeš me prevariti“, zaprijeti lopov uperivši vrh samostrijela u Mordove grudi. „Smiri se i spusti oružje. Znaš li ti s kime uopće razgovaraš?“

__ 73 __


Roman

„Samo s jednom odrpanom mumijom od čarobnjaka, koji će me sada masno isplatiti ako misli i dalje udisati zrak ovog prokletog grada“, posprdno će vilenjak. „E pa ja sam ti kralj Angus Mord, glavom i bradom“, ozbiljno će demon. „Mord, moja guzica! Čak i da si sam bog koji je pao na zemlju, to ništa ne mijenja. Ionako bih te zaklao. A sada, ovamo s novcem ili ću ga sam uzeti“, zaprijeti razbojnik još grublje. „Kako hoćeš, ovdje je“, reče Mord i laganim pokretom izvadi malenu crnu vrećicu iz džepa, rastvori je, a zatim hitro saspe prah koji se u njoj nalazio, ravno u Vilenjakovo lice. „Ahhh, prokletniče! Što si mi to učinio? Ništa ne vidim“, krikne razbojnik, bolno trljajući oči. „Oh, ništa posebno. Samo sam te malo poprskao prahom ljepote kojeg i sam često koristim pri kozmetičkim tretmanima“, odvrati mu ovaj mirnim glasom, a zatim mu pruži u ruke malo ogledalo, koje izvadi iz drugog džepa, „Zar nisi sada prelijep?“ „Što mi se to događa? Lice mi je naborano i grdo ko da imam sto godina!“, prenerazi se razbojnik, ugledavši svoj odraz u ogledalu. „Pa onda si još dosta i mlad. Čuo sam da vi vilenjaci doživite i petsto“, naceri se ovaj. „Prokleti magu, pretvorio si me u ružno čudovište poput tebe!“ „Hvala od srca na komplimentu! Vidiš, nerviralo me što usprkos divljačkom načinu života koji si odabrao i staromodnoj tunici, nisi dobio ni jednu boru niti ožiljak na toj ogavnoj vilenjačkoj faci. Pa zašto ne bio onda imao božanstveni ten poput mene, Prekrasnog Gospodara? Hahahahaha!“, prasne demon u grohot. __ 74 __


Roman

„Bogova mu, pa onda nisi lagao! Ti si zbilja windirski kralj prerušen u starog maga.“ „Svaka čast na oštroumnosti, pametnjakoviću“, kimne ovaj u znak odobravanja. „Ubit ću te, gnjido! Još uvijek si mi na nišanu“, prosikta ružni vilenjak, spreman pucati samostrijelom ravno u srce demona. „Razmisli, lopovčiću. Ako me ubiješ tko će ti vratiti tvoju ružnoću, to jest ljepotu?“ „Što trebam učiniti?“, upita vilenjak. „Ništa lakše, samo ćeš mi se javno nakloniti do zemlje, a nakon toga ćeš tjednima nositi natpis na leđima Nema boljeg gospodara od Prekrasnog Gospodara.“ Čuvši ponižavajuće uvjete lopov upita: „Ima li neki drugi izlaz? Na prvi prijedlog neću pristati ni ludilu“, proturječi mu vilenjak. „Ima, moj najbolji savjet ti je da se ubiješ. Tako ćeš bar prvi i zadnji put u životu biti od neke koristi“, predloži mu Mord kroz šalu. „Kakve sam ja sreće, ni to mi neće poći od ruke, ali vrijedi pokušati“, reče ozbiljno razbojnik, „Zbogom bijedni živote.“ Zatim si naglo prisloni samostrijel na potiljak i prosvira si glavu. Mord je stajao zblenuto u šoku dok je promatrao beživotnog tijelo vilenjačkog kradljivca. „Zar je moguće da će ovi bijedni seljaci radije presuditi sebi vlastitom rukom, nego priznati moć velikog Morda? Izgleda da nema bića u ovom kraju koje me ne mrzi do srži“, procijedi vidno razočaran, na rubu plača. „No svako zlo za neko dobro, sada ću napokon moći okusiti toliko gastronomski hvaljeno vilinsko meso. Nasjeckat

__ 75 __


Roman

ću samo butine i muda za koje gurmani tvrde da su poseban specijalitet“, poveseli se i izvadi nož koji je bio zataknut na pojasu mrtvaca. Njegov pokušaj igranja mesara naprasno prekine grubi glas koji je dolazio iz dubine mračne strane ulice. „A tu si se sakrio, spužvo stara! Mislila sam da si davno otego papke!“ Bila je to ogromna, debela žena, kuštrave sijede kose, obučena u ljubičastu spavaćicu. „A koji si pak ti vrag?“, začudi se windirski kraj. „Tako ti o svojoj dragoj punici, Arlande?! Sad me još zoveš vragom! A kada sam ti dala bogati miraz pri ženidbi moje jedine kćeri, onda ti je Velika Selma bila med i mlijeko.“ „Šta ‘oćeš od mene, krmačo naporna?“, gnjevno će demon. „Mama ti je krmača što te uopće odgojila! Spavala sam snom pravednika kada me iz dnevnog odmora trgoše vika i prepiranje koje je dolazilo izvana. Imala sam što vidjeti, mog voljenog zeta kako se svađa s nekim odurnim vilenjakom! Znala sam da si bitanga i propalica, Arlande, ali nisam znala da si postao i kanibal!“ „Ako nisi znala, slonice, usoljeno i preprženo vilinsko meso je najtraženija poslastica na Istoku. No što to tebe briga. Pusti me da idem svojim putem ili ćeš se pokajati što si se rodila!“ „Oh, već sam se ja stotinu puta pokajala kada si oženio i napumpao moju kćer jedinicu, bijedna ispičuturo. Kamen mi je pao sa srca kada su mi javili da te onaj smiješni pajac od našeg kralja dao pogubiti. A sada sam se skoro onesvijestila vidjevši te živa! Upozoravam te da se držiš podalje od moje djevojčice ako želiš sačuvati sve kosti na broju!“, mrko zaprijeti stara. __ 76 __


Roman

„Već sam navikao da u ovom zmajevom ispljuvku svi imaju nešto protiv sirotog čarobnjaka Arlanda, ali pakla mu, zar imaš nešto i protiv velikog Morda?“, prenerazi se kralj. „Naravno, zbog njega sam postala udovica! Doduše, nije da se zbog toga žalim, moj četvrti muž bio je beskičmenjak i živa dosada. No njegova smrt potakla je glasine da sam ga JA ubila! A to uopće nije istina, ucmekala sam samo prva tri“, raspričala se baba. „No svejedno mi je taj gad užasno antipatičan. Više bih voljela da prijestolje preuzme onaj mladac Wotan o kojem svi pričaju posljednjih dana… Taj se čini se kao pravi muškarčina dostojna krune.“ „SPOMENEŠ LI JOŠ SAMO RIJEČ O TOME PRINCU, ZAKLAT ĆU TE KAO SVINJU, ROSPIJO JEDNA!“, planu ovaj kao gromom ošinut. „Pih, ti? Treba više od praznih prijetnji jednog ubogog alkoholiziranog čarobnjačića da zaustavi Veliku Selmu. Ti nisi u stanju ni da kukca zgnječiš, a kamoli mene“, odmahne babetina nemarno rukom. „Je li ovo dovoljno, ražo stara?“, krikne Mord i rastvori dlan iz kojih sijevne ubojita munja koja dobrano naelektrizira debelu punicu, od glave do pete. Uskoro je od Velike Selme ostao samo veliki nagoreni skelet u smiješnoj spavaćici. „Već sam izgubio i previše vremena s ovom masnom gadurom. Zbog nje mi je prisjeo i Vilinski odrezak. Sada mi je sve jasno, ako Windirani toliko mrze svoga vladara, rado ću se pobrinuti da ga mrze još i više“, pomisli demon i brzim korakom se vrati u dvorac, nigdje više ne zastajkujući. Čim je prošao utvrđena vrata zamka, dočekao ga je ulizica Melon klanjajući se do poda. „I, kako vam se svidio dnevni obilazak kraljevstva, Vaša Visosti?“, upita razdragano prepredeni goblin. „Zar vam nisam rekao da vas narod obožava?“

__ 77 __


Roman

Mord polako skine mesnatu čarobnjakovu masku s lica, a zatim s njome divljački ošamari svog dvorskog mudraca po faci, te prozbori: „Bilo je izvrsno, Melone. Toliko sam se dobro zabavio da sam skoro umro! Odlučio sam se odužiti svome vjernom narodu za svu tu iskazanu dobrotu. Povećati ću harač za dvadeset posto!“

__ 78 __


Roman

Milan Georges Burovac

2011 ►plava evolucija◄ NIKO O NAMA NEĆE PRIČATI. Ljubav u krugovima: izgovor zavodnika estezija, estetika, filozofija hodajućih objekata hedonizma, toplih anima u sadašnjosti izgubljenih i za budućnost nespremnih. Pepeo sagorelih revolucija raznose vetrovi zaborava. Gubim se nad Knjigom slika Velike Igre broj 40318934. Povlačim podsvešću dijalošku dijagonalu lepote. Gospodin Džon Stanislas mnogo polaže na ukusna pakovanja svetova virtualnih strahota. Četvoročlana ekipa Tvoraca Igri često podržava njegove matematičke proračune Zlatnog preseka. Grad nas uvlači u svoje svetove i podređuje zakonima subkulturnih imidža. Svakodnevno suočen sa Razvojnom Stanicom CJU (Createur de Jeux Un), nekom vrstom kompjuterskog sunđera ideja Tvorca Igri, ne umem da pobegnem od filozofije virtualnosti, dakle ni od alternativnosti istorije, priča ličnih po načelima svetskim. Prelazak iz posebne u opštu muziku elementarnih slučajnosti je propraćen bolom u području sivih režnjeva. Trudeći se da razgranatu strukturu Velike Igre svedem na nivo proračuna urednih teoretičara, shvatam kako moj mentalni eksperiment zastaje pred nizom savršeno usaglašenih linija crnog ženskog tela. Znajući da potmula

__ 79 __


Roman

bol izražava neko još nedefinisano pitanje, nudim jednako magloviti odgovor bojeći Eduižina fizička saglasja u crno. Sa iste one podsvesne dijaloške dijagonale lepote: razarajući smeh. Ulazim u CDIJ (CD-Interactif de Jeux) Simulator. „Gospodine Lazare, danas je Petak, Dvadest Šesti Jul 1991 godine. Trinaest je sati, četrdeset šest minuta i dvadeset tri sekunde. Simulator u kontaktu sa Razvojnom Stanicom CJU. Poruka na linku CJQ (Createur de Jeux Quatre).“ Izmišljeni prostor me uvlači u svoje vreme. Podižem desnu ruku, preda mnom jedan od prvih pejsaža Velike Igre stvoren po ugledu na grafike vrlo starog Pariza. Čemu? Od ideje Litesa (Lutèce) smo odavno odustali. Ne uspevam da prihvatim poruku na linku CJQ, pejsaž se ne gubi mojim ponovnim podizanjem desne ruke. Neko je igrao tužni ples sa Simulatorom. Shvatam da se nije zadovoljio samo mehanikom prilično proste elektronske sprave vezane za Razvojnu Stanicu, unutar slike je izvršio krupne izmene toka reke Sene. Džon Stanislas nas je svojevremeno zamolio da internim modemima ne ulazimo u svetske mreže. Ovim se isključuje prisustvo bilo kakvog virusa kao i piratski prodori u razvojne nivoe Velike Igre. Ugrađujući u stanove Tvoraca Igri nove kompjuterske sisteme, vezujući nas u pažljivo formulisana čvorišta Ordikosmoa (OrdiCosmo), Džon Stanislas je odao poštovanje našem osećanju slobode. Tvorac Igri je umetnik, njegovo poznavanje programerstva ne mora da bude veliko. Što je veće, tim bolje može da se saglasi sa Programerom. „Gospodine Lazare, vaša Razvojna Stanica skenirana. Centralna Stanica vas sa zadovoljstvom obaveštava da nijedan poznati virus nije prisutan. Predlažem usaglašavanja sa ostalim Tvorcima Igri po svim nivoima. Poruka sa linka __ 80 __


Roman

CJQ nepročitana.“ Ako skinem skafander Simulatora, moj radni kod će odmah biti izbrisan. Podižem levu ruku, pejsaž zumira ka reci. Čitam: Amur! Otkud Amur usred Litesa? *Dvadest Prvi vek nije za sve Dvadest Prvi. Neki broje unazad. Dvadest Prvi, za implozivno brojeće, biće Prvi Pre pojave Isusa iz Nazareta. Prijatelj vam šapuće u uvo: izgubili ste vezu sa Realnošću. Recite mu da je vaše vreme Prvi Sa pojavom Isusa iz Nazareta. Kako se vaš unutarnji Svemir sažima, krećete se ka Prvom Pre. Različiti smo, Bog to zna.* „Gospodine Lazare, nismo imali drugi izbor. Od svih mogućih piratovanja, piratovali smo vaš stan. Zovem se Leon Levi, estetičar i pripadnik Ekolonarhijskog Kluba. Pokupili smo diskete i papire na kojima ste beležili prikazanja Svete Nadine. Naš EK, Ekolonarhijski Klub, zasniva svoje postojanje na prisustvu Njenog svetog duha.“ Ne poznajem Svetu Nadinu! Nikada za nju nisam čuo. Nije na spisku svetica. „... zato ne želimo da Ona uđe u vašu Veliku Igru. Ako je Ovde, pred vama, onda ima nameru da nam nešto kaže, pokaže pravi put obračuna sa velikim prljavim zagađivačkim đavolima. Ovim, gospodine Lazare, imamo nameru da vas pozovemo u naš EK. Vi morate ući, vi morate postati naš vođa! Nije slučajno da se Sveta Nadin prikazuje upravo vama.“ Volim zeleno, plavo je u mojoj spavaćoj sobi nalik moru bez kraja, nebu bez mere. Vulkani porađaju vizije, istinitije od istine. Voda Amura umiva moje ostarelo lice. Zaista vam kažem, srećem se sa Svetom Nadinom. Koga je briga za moju ludost usamljenika? Plafon, pod, zidovi, sve se pomera, razmiče u raskidu sa realnošću, pojavljuje se moja tajna, nepostojeća svetica. Razvojna Stanica beleži svako nekontrolisano obrušavanje maštosveta po mojoj glavi: diskete, kasete, crteži. Kakav Leon Levi, estetičar ekolonarhijski, koji EK iz malog mozga zanesenjaka? Kome

__ 81 __


Roman

sam mogao govoriti o Svetoj Nadini? Ko je mogao pogledati i pregledati moje kodirane zapise? Kodirane! Ne sećam se da li sam ih kodirao. Projekat Velike Igre broj 40318934 obavezno prolazi kroz proceduru kodiranja. Sveta Nadin poznaje tajne sinapsi. Sat isijava 02:00, 03:00. Sanjam li? Ne, sigurno ne. Jednom sam je video na stanici metroa, usred Pariza, usred Litesa, neki bi rekli Lutecije, posred moje pomerenosti. Reče mi da postoje vremena prošla, vremena buduća, nužno je koristiti ih. Nije istina, rekoh, sadašnjost je bitna. Jedino u sadašnjosti se može izaći iz nekih kalupa, iz klišea koji umetnost pretvaraju u prosto kopiranje tuđih misli. Reče mi da prošlost boji svaku Veliku Igru najzanimljivijim ljudskim dostignućem: čistim dišućim vazduhom, nepomućenom pijućom vodom! Da li da se bojim budućnosti? Da li da se bojim prijatelja? Da li da strepim od maternjeg jezika? Kako da ostanem zdrav u tvom prisustvu? Kako da spavam mirno ako svake noći prolaziš pored moga ogledala, sedaš na rub mog kreveta pričajući mi ekološke priče u koje ne verujem? Ko si ti? Ko sam ja? Nije san! „Poruka na linku CJQ nije pročitana.“ Nije važna poruka, nije ništa važno. Događaju se čuda. Istina je da nekada sumnjam kako su Tvorci Igri umetnici. Umetnik, ko je on? Čudo. Poricah mogućnost Njenog postojanja. Kome da kažem? Ko će mi verovati? Ako sam umetnik, onda sam valjda i lud, otkačen, pomeren, pošandrcao. Ako blablabla, onda njanjanja. Zeleno ekološko infiltriranje, plava ekolonarhijaka revolucija, žuto blablablasfemičko sranje. Zagađenje jezika, zagađenje u jeziku. Mislim slikama. Ne pijem ništa, ne drogiram se. Mislim slikama. Lites je prošlo, daleko prošlo vreme, Amur sadašnji. „Gospodine Lazare, izašli ste iz sistema Velike Igre. Centralni Sistem vas obaveštava da prelazi u fazu redovnog kodiranja. Upozoravam vas da je __ 82 __


Roman

poruka na linku CJQ nepročitana.“ Kako je moguće? Nisam skinuo skafander Simulatora! Nalazim se u sadašnjosti, ispred moje Razvojne Stanice CJU, u toku je moj svakodnevni rad na Velikoj Igri broj XYZ. CJQa ću pozvati telefonom. Zašto ne mogu da pročitam njegovu poruku. Mislim slikama. Prepoznajem sopstveno lice u ekranu skafandera. Šta tamo radim? Nisam ja junak Velike Igre. „Gospodine Lazare, obaveštavam vas da je kodiranje uspešno završeno. Hvala na strpljenju. Možete izaći iz Simulatora Razvojne Stanice CJU. Prijatno.“ TOPLA LJUDSKA BIĆA U MOM PRISUSTVU. „Gospodine Lazare, na današnji dan 1791. Sveta Nadin je svoju dušu predala potpuno Bogu.“ Glas Leona Levija! Skidam skafander, izlazim iz Simulatora. Na današnji dan je poginulo šest gardista kod Erduta. „Došli smo, naravno bez vašega poziva, Eduiž i ja da ovu godišnjicu obeležimo u prostoru koji je svetica odabrala za svoje ovoveko prikazanje.“ Onoveko, ovoveko, svakoveko mučeništvo ljudsko bez mog poziva. Prošlo, sadašnje u prošlom, budućeg sadašnje. „Oprosti mi, Lazare, ekolonarhisti se sastaju u mojoj kući. Morala sam im reći. Gospođa grofica ti nije mnogo pričala o njima. Mogao si da primetiš freske, zapise, stare stvari. Zašto se nikada nisi zanimao za ono što vidiš?“ Zato što se zovem Lazar Stefanović! Lepo društvo, draga moja Eduižice, gospodin estetičar Leon Levi. „On je predsednik! Upoznajte se, konačno.“ Ah, gospodin vođa tajne francuske političke partije, plave ekološke i tako dalje. „Svetske, svetske, dragi moj Lazare.“ Jesi li i ti član, lepa moja Eduižo? Hoće li i naš David biti učlanjen? „Gospodine Lazare, molim vas! Razumem vaš gnev.“ Aj, Leon Levi je razuman vođa. „Molim vas da se ne igrate, stvar je vrlo ozbiljna.“ Tražiti od Tvorca Igri da se ne igra je

__ 83 __


Roman

zaista visokoumni zahtev. „Pitam se zašto je Ona izabrala baš vas?“ Pitajte se, gospodine Leone, što se više pitate, bićete bolji vođa, još bolji estetičar, najbolji filozof na svetu. „Gospodine Lazare, stvar je vrlo ozbiljna! Vi ste naš budući vođa. Naša Sveta Nadin je izabrala vas za konačno čišćenje Zemlje.“ I da hoću, gospodine Leone, Zemlju ne mogu da očistim od silnih industrijskih i drugih poserotina ljudskih. „Grešite, gospode blagi, kako vi grešite! Zeleni su se infiltrirali, plavi dolaze i preuzimaju vlast, sledi veliko ozdravljenje naše majke Gee. Moramo joj pomoći, zar ne?“ Pogledajte šta se događa u Jugoslaviji, gospodine Leone. Hoćete li da smrću i patnjama drugih dođete do vlasti, plave ekološke vlasti. Pretpostavljam da plavo ima još neku simboliku osim te vaše. Mogli ste izabrati neku neutralnu boju. „Ni jedna boja nije neutralna.“ Baš tako. Eduiž, draga, pokaži gospodinu moju spavaću sobu. Eno tamo, baš pored ogledala, prolazi vaša Sveta Nadin. Gledam je ovako kao vas, slušam je sa mnogo više pažnje nego vas. „Znam, čitali smo.“ Ah, kompjuter kod drage Eduiže je vaše vlasništvo. Šta ako vas jednog dana sve pozatvaraju? Pogledajte, vizija lebdi tamo, iznad onog dela kreveta i nabraja mi podatke o zatrovanosti sveta. Eto, gospodine Leone, vi lepo pogledajte, ja ću sa vašom članicom da donesem neko piće u vašu čast. Šta biste u ovom važnom trenutku popili? „Viski sa ledom.“ Viski! Da, vođe piju viski. Kako sam mogao da zaboravim? „Ako pobegnete, Velika Igra će biti dekodirana i stavljena na uvid svetu!“ Loše igrano, dragi Leone, ako pobegnem, vi ćete svi biti pohapšeni. „I vi sa nama! Upisali smo vas u naš klub, izglasali za vođu.“ Koja predivna matematika odanosti Svetoj Nadini! Niko ne beži iz svoje kuće, sem ako nije prisiljen. Izvolite, kako ste se već odomaćili nizom sjajnih provala, ne treba vam ništa objašnjavati. Draga moja Eduižo, hajdemo po piće! __ 84 __


Roman

UPOZORAVAM TE DA NISMO U SF ROMANU! „Lazare, oni se ne šale, moćniji su nego što možeš da zamisliš!“ Stepenice dole, stepenice gore. Koje izabiraš? „Glupiraš se, sa ove polazišne tačke, postoje samo stepenice dole.“ Idemo dole, silazimo dole po piće. Ne padamo, ali sve više i više smo dole. „Hoćeš da mi kažeš da smo uvučeni u opasnu igru?“ Nismo uvučeni, od njih nisam ništa tražio, ti si nas uvukla svojim brbljanjem. „Zar ti nisi o svemu brbljao meni?“ Ko je osnovao Ekolonarhijski Klub? „Ne znam. Sećam se da se grofica prvo učlanila, zatim je preuredila jednu sobu i oni su se počeli sastajati kod nas. Bila sam mala kada se to desilo. Posmatrala sam uvek sa pažnjom ona čudno nasmejana lica. Kada sam navršila šesnaest godina, grofica me pozvala u strogo čuvanu sobu i pred svima mi saopštila kako sam i ja sada članica Ekolonarhijskog Kluba.“ Zašto sada soba nije strogo čuvana? Šta se promenilo? „Ojačala je francuska demokratija, Peta Republika je sve izmenila, ekološki pokreti su na sceni.“ Zvuči logično. Ako zvuči logično, da li nas prisluškuju? „Ne znam, možda su u tvojoj sapavaćoj sobi postavili prisluškivače.“ Joj, pa ja ne smem da te varam! „Gde su ti pića?“ Gore. Otvori gornja vrata! „Dobro je, ja ću pripremiti sve.“ Sve si već i ovako i onako pripremila. Molim te, koja je to ideja staviti prisluškivače u spavaću sobu? Hoće da čuju Svetu Nadinu, nešto kao direktan prenos pojavljivanja svetice. Baš glupo, ona ne izgovara nijednu reč, mi smo u telepatskoj vezi. „Ne znam, možda uopšte nisu ništa ni postavljali. Bilo bi stvarno van pameti prisluškivati vođu, naročito za Ekolonarhijski Klub.“ Ništa se oni mnogo ne razlikuju od ostalih svetskih siledžija. Upadati naslino u nečiji stan je hiljadama godina poznata tehnika. Mogli su lepo da me pozovu na jedan od svojih sastanaka i kulturno me zamole, dakle čisto zeleno, da im stavim na raspolaganju

__ 85 __


Roman

moje beleške o susretima sa izvesnom Svetom Nadinom. „Zar nikada u mom stanu nisi video fresku Svete Nadine?“ Verovatno jesam, ali mi je bila jednaka svim drugim ikonama svetaca i svetica. „Hajdemo gore, posumnjaće da smo pobegli.“ Je li, odakle njima kod Velike Igre? Nadam se da je to samo blef. „Idemo, hajde! Što se koda tiče, mislim da nije blef. Čini se da je jedan od Programera član Ekolonarhijskog Kluba.“ Znaš li mu ime? Jesi li čula ime pomenutog plavog evolucionara? „Spoljni članovi nemaju imena, vode se pod pseudonimima.“ Kako mi je sve ovo poznato, draga moja, kako je sve ovo ludo nalik nečemu što se već događalo ranije! Zar sam izabran za vođu svetskih terorista? Ne! Ne, draga moja Eduiž, nikada! Uspinjući viski i led, posmatrajući Eduižin hod uskim stepenicama, shvatam da ovaj san može biti prekinut na sledećem stepeniku, možda čak pred vratima. Čujem kako ih otvara, moj pogled uporno fiksira njena leđa. Ništa, izgleda da sam zaista budan. Bivajući u Simulatoru, nisam mogao da čujem kada su ušli. Osetio sam dah, miris. Dakle, zaista nije san. Zar bi mogao biti san sve ono što se događalo u Simulatoru? Kada sam zadnji put sanjao da radim? Pre dve godine, možda tri. Valjalo je rešiti važan problem, iz čvorišta povući više grana virtualnih zapleta. San je postao zaplet, noć u društvu junaka Velike Igre. Sanjao sam jednu stvarnost filma. Moj se auto pokvario između dva crvena. Nisu uspeli svi moji pokušaju da ga popravim, pokrenem sa mesta. Pogledavajući ka crvenim autima, shvatio sam da pripadaju gangsterima koji ovde razmenjuju robu, novac ili slično. Osetio sam strah, posebno u trenutku kada sam shvatio da me jedan od njih drži na oku, tip sa poluautomatskim oružijem.

__ 86 __


Roman

UPOZORAVAM VAS DA JE OVO MOJA KUĆA! Gospodine Leone, ni malo mi se ne dopadate. Više ličite na terorističku nego na eko organizaciju. „Sedite, Lazare Stefanoviću, sedite na mesto gde obično sedite! Potrebno je da sa vama porazgovaramo.“ Vi već razgovarate sa mnom, gospodine Leone Levi. Mogli bismo da se pozabavimo Platonom, Aristotelom, Baumgartnerom, Kantom ili drugim vrlim estetičarima. Sve što je estetsko, nije mi strano. „Biće i za tako nešto prilike, obećavam. U ovom trenutku je važniji Ekolonarhijski Klub za Francusku i vaše predsedavanje njime.“ Nikada nisam želeo da budem vođa, naročito ne teroristički. „Ostavite se krupnih reči, gospodine Lazare, pitanje terorizma je zasnovano na kvantitetu. Ne može organizacija od sto miliona članova da bude teroristička.“ Država može terorisati, gospodine Leone. „Slažem se sa vašom tezom, samo što država ne može imati više od milion terorista. Nas je preko sto miliona, mi razmišljamo ekološki.“ U tako zvanom ekološkom lancu jači jedu slabije, mesožderi jedu biljojede, biljojedi se hrane travama. Vi zaista razmišljate ekološki. „Dragi moj Lazare, niko tebe neće da pojede, ti treba da jedeš druge. Gospodin Leon pokušava da ti kaže kako si ti sada predsednik, patron, vođa. Kada dođe trenutak plave ekolonarhijske evolucije...“ Evolucije ili revolucije? „Koliko je meni poznato, ogromnih razlika nema između ova dva termina na ekolonarhijskom nivou razmišljanja. Za vlast će biti revolucija, za nas samo koračić u evoluciji samočišćenja planete Zemlje.“ Moja draga stvar govori kao prava teoretičarka ekolonarsističkog tipa! „Ne zaboravi da sam u Ekolonarhijskom Klubu od šesnaeste godine. Ja bih trebala da budem predsednik, ne ti.“

__ 87 __


Roman

Mogu li, gospodine Leone, odmah ovde da dam ostavku i na svoje mesto postavim Eduiž Sombar Vaget d’ Griboval? „Slušajte me, vreme je da ovu stvar shvatite izuzetno ozbiljno. Sveta Nadin je izabrala vas, svima je dakle jasno da niko drugi osim vas ne može biti vođa. Ne sme, jednostavno nije u mogućnosti! Sa ovim danom, upravo na godišnjicu, vođa postajete vi.“ Slušajte, gospodine Leone, izmislio sam prikazanja Svete Nadine želeći da zabavim moju dragu Eduižu. Zar vi nikada niste pričali priče svojim ljubavnicama u krevetu? Moje beleške na disketama i papirima su samo priprema za mogući roman posvećen mojoj dragoj stvari, razumete li? Nikada nisam pisao romane, ovaj bi bio moj prvenac i njegovo objavljivanje bi palo na dan rođenja našeg deteta. Tvorac Igri je Tvorac Igri, nikako romanopisac. Videći fresku izvesne Svete Nadine u Eduižinoj pariskoj grofoviji, rekoh da bih u čast naše testamentalne i biološke veze mogao konstruisati roman, interni roman, tako reći: roman za dva čitaoca. A vi, gospodo ekolonarhisti, vi ste sve shvatili preozbiljno. „Igrate se, ponovo. Mi se nikada ne igramo. Očuvanje planete Zemlje i života na njoj je nešto vrlo važno.“ Igram se onim što vi smatrate mojim vizijama Svete Nadine, ne igram se životom na Zemlji. Gde je, molim vas, u ovom trenutku istina o Svetoj Nadini? Šta vi mislite, da li sam spreman na konstrukciju romana u kome bi Sveta Nadin bila realnija od realnosti, fantastičnija od fantastičnog? „Nisi sposoban, Lazare Stefanoviču, Sveta Nadin je odista postojala! Za mene, za nas, ona još postoji. Činjenica da je pravoslavna crkva nije priznala za sveticu, ne menja ništa. Ona je bila daleko ispred svog vremena, zato nije prihvaćena kao svetica. Ko je u Rusiji osamnaestog veka mogao pomišljati na ekološku katastrofu koja nam narednih godina sledi? U vezi sa Bogom, u saglasju sa Zemljom, ona __ 88 __


Roman

je prepatila i odbolovala sve naše savremene prljavštine i smradove. Gospođa grofica je testamentom zaveštala upravo tebi, Lazare Stefanoviču, neke meni nepoznate zapise o Svetoj Nadini.“ Eduiž, zaustavi se, molim te! Nisam tražio ni tebe kao stvar, ni tajne i nepoznate zapise o Svetoj Nadini, posebno ne da me nekakav Ekolonarhijski Klub izabire za vođu. „Gospodine Lazare, vi ste vrlo inteligentan čovek, genije među Tvorcima Igri.“ Hvala, hvala. Trenutak je da se pređe sa pretnji na laskanja. Poljuljao sam dakle vašu sigurnost u istinu koju vam je na sastancima posluživala Eduiž. „Nemam nameru da vam laskam, vi ste i previše polaskani svim onim što je u testamentu zapisala gospođa grofica Ivana Nikolajevna Petrovič. Ne mogu ovde da ulazim u njene motive takvih odluka, činjenica je da je u to vreme bila vrlo zdrava i pri punoj svesti. Prema tome, njena volja - naše zadovoljstvo. Kada pominjem vašu inteligenciju, osvrćem se na ono što ste nam u pet poslednjih minuta servirali kao novu realnost, kao tako zvani neočekivani obrt. Odjednom, Sveta Nadin vam se više ne prikazuje, sve je izmišljotina okrenuta konstrukciji nekog ko zna kakvog romana. Vi niste bili u kontaktu sa zapisima o Svetoj Nadini i niste imali spise same Svete Nadine. U vašim beleškama nalazim neke neočekivane podudarnosti...“ Imitacija, egzaltacija, intuicija. Svi pisci nalikuju jedni drugima, rezonuju na sličnim frekfencijama. Sve svetice nalikuju jedne drugima, rezonuju na sličnim frekfencijama. FM STEREO područije vam je između 88 i 108 MHz, spisateljsko ili svetačko su na nekim mentalnim zonama na koje treba samo da se podesite. „Vi banalizujete, stravično hulite gospodine Lazare Stefanoviću!“ „Lazare, Lazare dragi, poslušaj me, molim te, poslušaj! Hteo ti to ili ne, bez obzira na činjenicu da li je

__ 89 __


Roman

viđenje Svete Nadine realnost ili tvoja izmišljotina, u ovom trenutku si ti predsednik Ekolonarhijskog Kluba. Istina je da ne prisustvujem svakom sastanku, ali onom na kome si izabran za ekolonarhijskog vođu broj jedan sam bila. Možeš verovati meni, gospodin Leon Levi je ovde kako bi te ubedio da prihvatiš izbor, imenovanje. Na današnji je dan umrla Sveta Nadin. Gospoda su želela da baš na današnji dan ti preuzmeš vođstvo.“ Čak i bez mojih izmišljotina, oni bi želeli na današnji dan isto. Situacija u kojoj su mi ostavljeni neki navodni rukopisi, nepoznati čak i tebi, sasvim lepo motiviše vašu ekolonarhijsku igru. „Gospodine Lazare, nema ekolonarhijske igre, ništa što bi mogli smatrati mizernim sa vašeg stanovišta. Naši motivi su zdravi, pozitivni. Strategija našeg nastupa je razrađivana godinama od vrlih umova planete, taktika prilagođavana trenutnim političkim prilikama. Ništa čudno, ništa strano, čak ni previše različito. Mi smo u suštinskom smislu nešto drugo, našim nastupom na političku i sve druge scene ćemo preobraziti svet. Znam, poznato mi je, imate loša crvena iskustva.“ Bojim se da ćete biti još gori, strašniji od krstaških ratnika, bezmilosniji od crvenih gardi obećavalaca komunističkih rajeva. „Sve što se danas radi za planetu Zemlju su političke šminke, obećanja nalik onim komunističkim. Njihove laži nas potapaju u sve veće smradove, atomske bljuvotine, kosmičku govna. Bogati postaju bogatiji, siromašni još više siromaše daveći se u smeću koje su im raznim ucenama...“ Oprostite, gospodine Leone, poznati su mi svi mehanizmi prisila, prodaja i navodnih kupovina atomskog i drugog smeća. „Zašto, zašto onda ne prihvatite vođstvo Ekolonarhijskog Kluba? Poznajući vašu spretnost i iskustvo kao Tvorca Igri, grofica je verovatno dobro zaključila: čovek vaših kvaliteta nam je potreban. __ 90 __


Roman

Najzad, verujem da je i Sveta Nadin svojim prikazanjima odabrala vas. Verujem, kažem, jer ne mogu da dam nikakve pouzdane dokaze u prilog mojoj tvrdnji.“ STARU SLIKOVNICU ČUDA OTVARAM. Amur usred Litesa kao tvorba nadrealnih dokaza Programera. Ništa ne znam o Amuru, o Litesu tek nekoliko oskudnih podataka. U kakvoj su natprirodnoj vezi Sloveni i Gali? Narodi se dodiruju, plemena mešaju, jači pokoravaju slabije; mudraci se ne usuđuju da prezru glupost koja ih zadirkuje i izaziva. Mudrost podnosi, glupost vlada. Amur usred Litesa kao glupost u cilju svraćanja moje pažnje. Prva slika pritiska: nepromišljenost smeštena u pogrešni istorijski milje. Sveta Nadin pored svete reke, no mnogo, mnogo kasnije. Pretnja miniranjem Velike Igre: ako smo upali u vaš odbačeni deo projekta, u vaše smetilište ideja, lako ćemo prodreti i do onog dela kojeg svaki dan razvijate, Programer je sa nama. Glas Leona Levija kao najvulgarnije upozorenje unutar virtualnosti svetova Simulatora. Reklo bi se da je scenografija zaboravljena. Izborom vođe za ključnog govornika, sjedinjenje slovenskog i galskog, vode i tla, vremena i grada razbijeno je do prostaštva ogoljene sile nemara. Sveta Nadin pored svete vode. Od izvorišta do uvorišta u beskonačnost, čitav jedan život. U neku ruku, svi smo mi svetice i sveci koje Crkva nikada neće priznati, praznovati, beležiti u svom ritualnom kalendaru kao crveno ili ono drugo slovo. Ne znam mnogo o Rusiji osamnaestog veka. Iznenađuje činjenica da se Sveta Nadin ne prikazuje ni Rusu ni Francuzu. Odabrala je mene, Lazara Stefanovića. Stara slikovinica čuda otvara se u vremenu kompjutera i zagađenih voda. Kažu da nikada ne sluti na dobro noćno prikazivanje

__ 91 __


Roman

svetica. Njihov plač i umoljavanje krvnih bića da se povinuju zakonima Božijim znači još jedno proroštvo bez izgleda na priznanje. Proroštvima nisu potrebna priznanja, svecima i sveticama ni najmanja kanonizacija crkvenih birokrata. Ako i jesu svetice, onda su u Bogu i sa Bogom. MISLOMIRIJE SLIKOVNIČKO ZAGAĐENO GALAMOM SILNIKA. „Dragi moj, negde si se izgubio. Šta se desilo? Razmišljaš o pozitivnoj odluci.“ Zaturim sebe posvuda, zaboravim da se u svom zavodništvu ne razlikuješ od drugih žena. Nema te u ljubavi, ne stojiš na poetskom brdu uzdaha, jednostavnost je tvoja algebarska vlina sabiranja tela i događaja. Klavir po kome udaraš iz besa se stidi umesto tebe. Ravnodušnost je ime tvoje prve šminke, poricanje svega ljudskog naziv rastvarača veštačkih suza. „Ne razumem. Gospodin Leon očekuje tvoj odgovor.“ Dve stotine minuta i dve stotine godina su za vas ista mera. Pitanjem do odgovora, prisilom do potvrdnog, nestrpljenjem do nakaradnog u kamenoj nedovršenosti branilaca zemaljskog plavetnila i zelenila. Svaki tvoj odgovor na plač ljudske duše je ljutnja, podizanje nosa prema nebu ili plafonu, zatvranje u nužnik i isprazno samovanje pored televizijskih monstruma. Tvoj prijatelj i vođa Leon, šta on zna o ratničkim iskušenjima u koje će baciti milijarde pojedinaca svojom plavom ekolonarhijskom evolucijom? Svi ste vi zagađeni glupošću nametnutih satnica, svoju slobodu merite količinom novčanica, ljudskodst prodajete na berzi moći. Uprošćeni do bledila, ustajete i otvarate pridikaonice ekološkog zelenila, eklonarhijskog morsko-nebeskog plavila ne razumevajući se u moć imenica koje svakodnevno upotrebljavate. Očistili bi planetu od svakakvih industrijskih smradova ostajući u sebi i dalje bezimeni i prljavi, ravnodušnošću nemi.

__ 92 __


Roman

„Gospodine Lazare, oduševljen sam! Vi ste odista naš jedini pravi vođa.“ Vaša oduševljenost je bez duše, progovarate po automatizmu govornog robota, isprogramirani ste da delite komplimente onima koje ne razumete. Nekada se ojunačite, iz svog ispraznog busena ispucate poniženja ka onima za koje osećate da mogu i dalje i više od vas. Koristite se Sokratom zaboravljajući da vas kukuta očekuje na kraju. Ispijajući je pred onim u koga mislite da verujete, nadate se da su dželati zaboravili u bočici ili viski ili Koka Kolu. Ne bojte se, niste vi taj koji će umreti za ekolonarhijsku stvar. Vreme Aleksandra i Napoleona je prošlo, vi ste osvajač na dugme, revolucionar ili evolucionar na ekran. „Lazare, smiri se, smiri se, molim te! Šta ti je?“ Došla si da od mene iskaš pristanak na ono što u vašim ekolonarhijskim spisima već jesam. Je li to taj slobodno organizovani čovek za koga ćete se boriti, gurnuti u ekolonarhijsku vodu stotine miliona članova? Koji ste vi spasioci planete Zemlje? Gospodin Leon mi recituje paragrafe nekog zastarelog programa anarhističkih disidenata čvrstorukaškog komunističkog crvenila. Molim te, ako si pristala da budeš stvar, onda ostani stvar do kraja svoje ravnodušne bezglavosti! Nemoguće je, naravno, jer ni jedan čovek prirodom svojom nije stvar. Najsiromašniji duhom među nama dišu punim plućima čist vazduh sloboda kada god je ovo moguće. Iskaš sa svojim prijateljem pristanak, a već si me okovala u hiljadu birokratskih knjižurina Ekolonarhijskog Kluba. Kada ne govorim, očekuješ da govorim. Kada govorim, moliš me da se smirim. „Gospodine Lazare, nema razloga da se ljutite. Znam da nije baš bilo prijatno naše postupanje sa vama, priznajem da sam se bojao da ćemo proizvesti suprotne rezultate od očekivanih. Kako bilo, potrebno je preobraziti naš EK,

__ 93 __


Roman

osećam to, pre nego se upustimo u nešto ozbiljno. Slušajući vas pažljivo...“ Preobraziti? „Slušajući vas, razumem da ste prihvatili.“ Razumete uvek ono što vam odgovara, na sve druge odgovore blokirate sive režnjeve da se ne bi opteretili slobodoumljima drugih ljudskih bića. Uvek ste sami sa sobom, drugi su ono što vi jeste. Da u ovom trenutku kažem ne, vaš ekolonarhijski polumoždani aparat bi iz nekog od džepova izvukao oružije prisile. Neko jednom zapisa da su upotrebljena sredstva opravdana ciljem. Na dan zemaljske smrti Svete Nadine, vi biste mogli da mi pokažete kako je i moja smrt moguća. Pokažite mi, molim vas, oružje koje ste poneli! „Vi ste u zabludi, gospodine Lazare, ne nosim nikakvo oružje.“ Ako još i lažete, onda ste zagađeniji nego što sam mislio. Dajte, molim vas, znam da je u jednom od vaših džepova. „Istina je, dragi moj, poneo je oružje. Govorila sam mu da ako želi da idemo zajedno, bilo bi dobro da ga ostavi.“ Nije ga ostavio, ali ste ipak pošli zajedno! „Naš vođa ima čudan smisao za šalu. Reče da svoju spravu za ubeđivanje neće koristiti u tvom slučaju, ali ako ja ne pođem, gospode blagi, može se desiti da moje koncertne klavire ne nađem u kući. Verovatno možeš da pretpostaviš šta bi za mene značilo gubljenje mogućnosti sviranja, naročito u kući.“ Gospodin Leon zna kako se u ženi razbluđuje žena. Zašto ih ne oteraš? Zašto ih puštaš u prostore koji ti pripadaju? Zašto se ne sastaju na nekom drugom mestu? „Gospođa grofica ih tetoši. Naravno, nisu svi tako šaljivi kao gospodin Leon. Ako ti uđeš u EK, moći ćeš da učiniš nešto i u tom pravcu. Otvoreno rečeno, moći ćeš sve.“ Bravo, draga moja Eduiž, poen više za Ekolonarhijski Klub. KOJI SU TI DRUGI IZVAN MENE? Izlazeći iz hemija pogleda, zaranjajući rečenice u tišinu, prevazilazeći pretnju mislenom slikom oseke, okrećem se vratima spavaće sobe. __ 94 __


Roman

Očekujem tamjan, miris kandila, sveću molitvenicu pre prvog činodejstvovanja. Izmešan sa sadržinom vazduha, udišem prezir. Koliko ću dugo obitavati u istim grozdovima besmišlja? Svet koji sam gradio, grabe i razdaju nemirima lovci na tople životinje. Sveden na vođu, prestajem da postojim kao čovek. Uhvaćen u mrežu paukova i paukovica, tražim lepu reč za Crnu udovicu. Podižući glavu, pokazujući da sam ravan ljudskosti, rizikujem gubitak višegodišnjih pratilaca. Uzimajući iz moje lične mitologije što im prija, gužvajući i žvaćući isto danima, zaboravili su na moje ljudsko lice: obličje jednine što povremeno bledi, obličja punine što povremeno zasijaju. Nisu prijatelji, nisu neprijatelji. Na istom smo mestu slepih sila. Oslabela misao, oslabeli izraz. Razbijaju se osećanja o hridi sebičnih zastrašenosti. Zamorena svest zaobilazi ogromni mentalni rečnik sveta, slučajnošću sinapsi grabi slikovitost detinjstva, mrak, mesečinu, potok. Pevam, teško i toplo miriše noć dok savladavam šumu. Na rubu kreveta u, nekom opsenom, predalekoj spavaćoj sobi, šuma, noć, mesečina kroz visoko granje. Svest čini ono što nikada ne bi: sjedinjuje vremena, na jedan prostor kalemi drugi. Ona i on iza mojih leđa ispijaju nestrpljivošću neprijatelja svoja hladna pića. Ne vidim, ne čujem, osećam. Tvorac Igri se nikada ne pita koliko nečija igra može da traje. Sećanja naviru bez reda. Kada se izrekne - Prijatelj, isti odmah zastrašen ode. Kada se izrekne - Ljubav, ista odmah zaplašena nestane. Bog postoji u osami, u senci, ime je njegovo neizgovorivo. Pozitivna slika Svemira propada kroz moje oči. I Prijatelj i Ljubav postaju neizgovorivi. Želim da sednem. Želim da se vidim kako sedim. Osećam da im čekanje rasparčava satnicu na desetinke sekundi, ove se dalje beskonačno gomilaju po vrhovima

__ 95 __


Roman

noseva, iz humusa desetinki izrasta: dosada. Znam da se moj put prolazi samo jednom: u Beogradu studirah dramaturgiju, u Parizu postadoh Tvorac Igri. Sledeći istu stazu prošlosti, na moj način niko ne može biti usamljen. Sadašnjost je uvek slutnja dolazećem. Postoje snoviđenja kojih se plašim. Postoje zapisi koje ne uspevam da uništim. Jedan mi prijatelj modemski šalje pisma u kojima se ne obraća direktno meni. On piše svoju priču u nastavcima. Ako mi se po katkada i obrati, čini slično piscu koji se u pojedinim pasusima seti svog čitaoca. Kada jednoga dana bude završio svoju hroniku nevremena u nastavcima, staviće ‘point final’ na naše modemsko prijateljstvo. Želim da spavam. Želim da se gledam kako spavam. Vožnja sedmim padežom nikada nije udobna. Zašto količina gneva u meni ne prelazi prag uobičajene muške agresivnosti? Naša se ljubav pretvorila u bezvrednost. Između mene i njega, ona odabira njegovu sposobnost da je drži u pokornosti. Vozim se dalje izmišljenim zavojima njenih usana. Na jednom od nabora, izbrisana šminka. Vrlo tačni atomski sat meri dužinu njihovog poljupca. On i ja smo sada kao materija i antimaterija. Mrzim te, Eduiž Solen Petrovič! Opominjem se: srce crta paralelno vreme zabuna našeg ovoprostronog trojstva. Bez monitora, nevažeće postaje važeće. Zašto sam se setio modemskog prijatelja? Zašto sam Eduiži pronašao ljubavnika? Zašto se upuštam u teologiju i meni nepoznate psihološke teorije ljubavi? Kako je mesečina detinjstva ušla u protvstrah pesmicu? Moji pratioci: voljom došli, voljom neka idu. „This World is not Conclusion.“ Emili moja, postoji li zaista Sveta Nadin? „Žena nije manje žena ako je svetica. On je nadahnjujuće tvorstvo sveta. Žena nije manje san ako produžava vreme Sunca i nevreme Meseca.“ Oprosti mi, __ 96 __


Roman

potreban mu je odgovor. Kako da ga usaglasim sa poetskom istinom koju mi nudiš? „Pogledaj bližnjega pravo u oči, potraži u njegovom pogledu sumnju. Ako je ne nađeš, odgovori mu odrečno. Vucimetli je prepun svet, među vođama su nalik kugi.“ Učinio sam da posumnja u Njena prikazanja. „Što učiniš jezikom, dušu ne mora da dirne. Što učiniš dušom, jezik ne mora da kaže.“ Smem li mu reći da je svetlost Njena bila nad mojim krevetom kao što je beše nad vodom? Spavajući, sanjam let nad rekom, moje biće je svetlost. „Paradise is of the option.“ I ti si moje prikazanje, moj unutarnji razgovor sa mrakom. „Sve mučenice, sve svetice; sa jutrom, proročice večeri; prognate, nepriznate, zaboravljene, senke, neudate; monahinje ili usamljenice nasred prepunog grada!“ NIŠTA OSIM PRISTAJANJA NE POSTOJI U ČINU MOG ODRICANJA OD JEDNINE. Ako želite krvi mojih očaja, imaćete planetu zagađeniju nego što je bila. „Gospodine Lazare, pretpostavljam da ovo vaše simboličko izražavanje znači pristajanje na naš predlog.“ Gospodine Leone, pristajanje ili odustajanje, vaš svet mi jednako nalikuje usijanom kamenjaru punom izmorenih zmija. Ostavite li me nedelju dana u pustinji, oko mene će iznići život. Nisam iscelitelj, nisam velikomučenik, ne znam kojim se čudima oplođuje besplodno planetarno tlo, smrt moja porađa biljke, zgasle oči i spaljena koža porađaju materiju koja raste i duh koji se pita. „Gospodine Lazare, vaša beseda izabira u ovom trenutku pogrešnu temu. Mi nismo pustinja niti smo za nju bilo čime vezani. Naše izvorište je uvorište svih velikih reka i odmorište svih kiša: okean!“ Samo u najružniji rebus namera ste mogli staviti okean, najogromniju od svih nesagledivih nestalnosti. Koji je od vaših prethodnika reku uteha Svete Nadine uvećao do nesagledive vlažne prostornosti? Zar mu mozak nije prsnuo pod teškim teretom plima? Zar mu govor

__ 97 __


Roman

nije postao bezvredno ćutanje pod pristiskom nezaustavljivih struja? Sa reke spoja i razdvoja dva sveta ljudske nestalnosti, jedan od vaših prethodnika se udavio u sopstvenom bezgraničju odabirajući najširi od svih zemaljskih pojmova za zaštitni znak vaših namera. Strašno! „Lazare Stefanoviču, o čemu vas dvojica razgovarate? Meni se sve čini da pretnje gospodina Leona nisu bile mudro smišljene i ka pravoj osobi usmerene. Ako je imao nameru da sa tobom vodi filozofske rasprave, mogao je mene da ostavi na miru. Ne ostaje mi previše dana do mog narednog koncerta!“ Filozofske rasprave, draga moja Eduiž, nisu onoliko filozofske koliko se tebi čini. Jednostavno, gospodin Leon je estetičar i vojnik ekolonarhijske paradigme, dakle filozof koji prežvakava već postojeće ideje živih ili umrlih mu kolega uvezujući ih u korice savremenosti. „Ne shvatam razliku između pustinje i okeana u smislu vaših filozofskih nagvaždanja. Ako si želeo, odnosno morao, da pristaneš, mogao si da izgovoriš prosto ‘da’. Otkuda potreba da se u sve unese paradoks učenosti? Zašto se govori da bi se govorilo, zašto se ne govori da bi se nešto i kazalo?“ Unutar muzikoloških izučavanja koja su te pratila tokom konzervatorijskih dana, jesi li uvek imala priliku da govoriš samo onda kada imaš nešto da kažeš? „Ne! Vrlo često sam bila prisiljena da govorim...“ Upotrebila si reč ‘prisiljena’, dakle upravo si odgovorila na svoje prethodno pitanje. Kada je čovek na nešto prisiljen, onda ne može da kaže prosto ‘da’. „Gospodine Lazare, pogrešno ste me shvatili. Pošli smo od činjenica da vam se Sveta Nadin na neki način povremeno javlja u vidu prikazanja i da će vam nepoznati njeni rukopisi biti dostupni smrću gospođe grofice Ivane Nikolajevne Petrovič... Hoću reći, vi ste već uključeni u naš __ 98 __


Roman

rad ovim činjenicama. Naš EK smatra Svetu Nadinu svojom sveticom zaštitnicom, njena viđenja i njene reči su glavno nadahnuće našeg postojanja. Naš postupak izabiranja vidioca Svete Nadine za predsednika, vođu, Ekolonarhijskog Kluba je logičan i u njemu nema nikakve prisile.“ Kada sam imao trideset tri godine, govorili su da imam dvadeset šest. Odgovarao sam da je njihovo tvrđenje tačno, samo što iznad tih dvadest šest lebdi državni paragraf koji tačno broji otkucaje mog telesnog sata. „Mi nismo nikakav državni paragraf, mi smo izvan države!“ Možda ste izvan, ali još niste iznad. „Lazare, možeš li malo da smiriš situaciju? Ne zaboravi da je naš filozof naoružan! Hoćeš li da misliš i na Davida?“ Plemenitost mog današnjeg postupka će biti glavno Davidovo nadahnuće u toku priprema za borbu protiv Golijata. Konstrukcija novog jevanjđelja je neizbežna, biće ono plavo i zeleno. Prenosiće ga David iz grada u grad na recikliranom papiru ili nekoj od disketa nove generacije. Golijat će u prvom naletu baciti Davida na zatrovanu zemlju, Golijat u vidu starog društva, industrijske nemani ujedinjene sa državnom aždajom. „O kome je reč, o čemu govoriš?“ Smrujem situaciju pred gospodinom Leonom Levijem. Zaplašen od sebe samoga, gospodin Leon Levi vrti čašu viskija u levoj ruci, desna je neprekidno spremna da se lati oružija. Polazeći novom vođi na poklon, zaboravio je da preteći tebi samo izaziva svoju sudbinu: u ovoj je radnoj prostoriji nas troje, Leon Levi je samo polovina od čoveka. Ona zaplašena polovina je - životinjska! „A ti, zašto se ti igraš hazardnih igara?“ Avanturista sam. Ne! Prekinuli ste me u važnom poslu. Ne! Razmišljao sam o tebi i tvom bivšem. Da! Pojavila mi se u skafanderu ružna slika Litesa sa još ružnijom slikom Amura. Da! Gospode koji si na nebesima, neka se sveti ime tvoje.

__ 99 __


Roman

„Jedan svet - jedan Bog!“ Gospodine Leone, dozvolite mi da vas džentlmenski počastim još jednom čašicom viskija. Smatrajte da smo sklopili primirje, bar do prve filozofske okuke, estetske rupe ili ekolonarhijskog trnja. „Zadovoljstvo mi je da sa vama razgovaram.“ Žensko se važi, naročito i skoro jedino onda kada isto danima tvrdi kako je vaša stvar. Vi ste ženjeni i imate dece, je li tako? „Da, gospodine Lazare, u pravu ste.“ Hoćete li i vašu decu uključiti u ekolonarhijsku evoluciju? „Ako se za moga života dođe do te tačke, mislim da će se moja deca uključiti.“ Nećete ih prisiliti? „Ne, gospodine Lazare, ne!“ U jedinom Božijem svetu, vi ste duplirani. „Ah, osećam da se vaša zlonamernost odnosi na moja različita merila prema vama i prema deci po pitanju nasilnosti. Objasnio sam vam da očekivanje vaše pozitivne odluke ne smatram nasiljem. Priznajem da je nasilje sam čin upada u vašu kuću. Odluka Ekolonarhijskog Kluba je bila da se postupi na ovaj način. Neki su procenili da se ovim uvećava verovatnoća vašeg pristanka.“ Zašto sam pristao? „Upoznajući vas u ovih par sati, mislim da su razlozi dubinske prirode, nemaju nikakvih veza sa metodom ubeđivanja koje smo pred vama prikazali i na vama primenili.“ Zovem se Lazar Stefanović, zbog toga sam pristao. Volim posao kojim se bavim. „Oprostite mi, mogu li da siđem po hranu?“ Eduiž draga, valja za savet upitati našeg cenjenog gospodina Leona. Usput, ovde retko jedem. Ako tvoj stomak baš zahteva, nemam ništa protiv. „Gospodin Leon nema ništa protiv, mislim da smatra kako je zadatak uspešno obavio. Gospodin Lazar Stefanović je pristao da preuzme vođstvo Ekolonarhijskog Kluba, zar ne?“ Ako ne možeš da pronađeš bolji izraz, recimo da je onako kako ti kažeš. „Izvolite, gospođice Eduiž, samo izvolite. Osim one __ 100 __


Roman

male šale, nisam imao nikakvih loših namera. Znate kako je, nekada se igra na ljudski strah. Ako igra ne uspe, onda se obično odustane, potraže se drugi saradnici.“ Kako je gospođica sišla pre nego što ste završili prvu rečenicu, hoćete da kažete da se njenim klavirima ne bi ništa desilo i da nije pristala na saučesništvo? „Upravo tako, gospodine Lazare. Mi veoma cenimo gospođu groficu, ona nam je mnogo pomogla, učinila da opstanemo u najtežim prilikama. Kako bismo mogli njenoj ćerci učiniti bilo šta nažao? Poslužiti se ljudskim strahom je prirodno pravo.“ Sed nunc non erat his locus! Poslužiti se oružijem u cilju napada smatrate takođe prirodnim pravom. „Nisam se poslužio oružijem! Istina je da sam ga poneo, no ono je u vašoj razradi početnih teza postalo toliko vidljivo...“ Bum! Opalilo je samo od sebe u našoj razradi početnih teza. Čini mi se da Sveta Nadin nema pojma o čemu govorite. „Sudeći po fragmentima njenog životopisa, ima itekako pojma.“ Ne znam ništa o Svetoj Nadini. Gospođa grofica mi je pomenula desetak puta, ali za mene je svetica svetica. Iskreno govoreći, mislio sam da je jedna od Sofijinih ćerki. No, otkud da se Leon Levi zanima za pravoslavnu tradiciju? „Ne znam zašto bih imao ograda prema bilo kojoj kulturnoj tradiciji! Pitanje vam nije na mestu! Moji vode poreklo iz Rusije, imam rođake u Srbiji...“ Dobro, dobro, nisam imao nameru da vas uvredim. Znam da danas delite sve ljude na one koji su ekolonarhisti i na one koji to nisu. Nije važno da li je Isus bio prorok ili spasitelj, bogočovek, važno svojim postojanjem nešto pokrenuo. „Lazare, odvratna ti je hrana! Ti ništa ne jedeš!“ Ah, nije ništa našla. „Imaš dobru taramu, sve ostalo je ili bezvezno ili kvarno. Gde se hraniš?“ Gde se ti hraniš? „Moj je frižider pun!“ Telefonom uvek možeš da poručiš šta god hoćeš. Postoji u mom kraju par restorančića koji su izuzetni.

__ 101 __


Roman

Jede se sasvim dobro bez poezije i filozofije. Glad moja nije i glad tvoja. Prošlo je vreme kada sam izučavao hranu pazeći šta neću jesti. „Hajde, možda je trenutak da se pozabavimo i pitanjem hrane ovoga popodneva. Vi muškarci ste mutanti prirode, nije ni čudo što vas ima manje.“ Postoji mozak koji burgija, ostatak je za rasplodnju. Žene su se naučile pameti: sačuvaju mozak, ostatak pojedu. „Lazare, hoćeš da povraćam! Da li to hoćeš?“ Govorim jednostavno filozofski. Istinu govoreći, i ja sam povraćao na pojedine filozofe za vreme mojih studija. „Ako smem da se umešam, gospodine Lazare, meni se takođe čini da pojedine filozofije postaju ili su postale zbog lošeg varenja. Ne znam koliko je umesno u ovoj prilici, no nešto se ne sećam da postoji studija o uticaju hrane na ljudsku istoriju. Ernest Bloh je govorio o uticaju gladi na ljudsku istoriju u jednom svom delu, ne i o kvalitetu sitosti.“ Posle tridesete godine, gospodine Leone, nisam mnogo bio u prilici da se bavim tako finim stvarima o kojima mi govorite. Ako baš želite, raspitaću se preko svetskih sistema postoji li neka slična studija na ovu temu. „Bacite muškarcima filozofsku kost, i prestaće svi ratovi.“ Nažalost, nije istina! „Istina je, dragi moj, svi su se režimi žalili na intelektualce.“ Nisu svi muškarci inetelktualci. Da jesu, ne bi valjalo po žene. „Kako to?“ Postoji film ‘Lepotica i životinja’, niko još nije napravio film ‘Lepotica i filozof’. „Naslov je jedno, ono o čemu se govori u filmu sasvim drugo. Najzad, lep i mlad muškarac ne može da bude filozof. Filozofija dolazi sa starošću.“ Ne, filozofija je uvek prisutna, jedino što starost donosi je mudrost samu. Ljubiti mudrost i biti mudar nisu baš uvek u vezi. Mlad i lep muškarac može da ljubi mudrost, jedino što do prave svoje mudrosti mora da prelazi težak put uspona. „Svuda postoji neki put uspona.“ __ 102 __


Roman

Eto na primer ti, morala si iz kuhinje da se popenješ gore, nama. Mi smo, dakle, sada tvoja mudrost. „Ti si moja ludost! Za gospodina Leona ne smem ništa da tvrdim, on nosi oružije i njegovi protiv stavovi mogu da budu smrtonosni.“ „Molim vas, gospođice Eduiž! Odlično znate da gospodin Lazar ne bi pristao ni na kakve moje argumente. Procenjeno je da ga posao Tvorca Igri sasvim zadovoljava. Hteli smo da ga malo vratimo u stvarnost. Ona je, želeli mi to ili ne, katkada nasilna i bolna. Nisam, gospođice Eduiž, prešao granicu podnošljivosti, nisam vas zlostavljao.“ Eduiž, draga, ne znam zbog čega, nešto mi govori da scenario tvoje majke sjajno dela. „Moja majka je izvan svega ovoga!“ Ona je izvan grada? Tuluz, je li tako? „Ne, otputovala je za Moskvu, rođacima.“ Otišla po nove čini. MI-RE-LA OPOMENA OBUZDAVA MAĐIJU. Jednim od javnih kanala: CJQ poruka. Slike na zidu: doktor koji neprekidno juri za svojim biperom ili modernim mesažerom. Nikada mira, nikada ljubavi do kraja. Stvari treba da su podređene nama, ne mi njima. Eduiž i Leon zaboravljaju viski, sok od narandže kao uteha i pitanje zašto još ne odgovaram. Pritiskam belo dugme pored kompjutera. Ništa. Eduiž mi upućuje osmeh broj dvanaest. Leon leno vrti čašu u desnoj ruci, čini se kao da drema. Molim! Nije moguće! „Dragi moj, šta se dogodilo?“ Kako je tako nešto moguće? On je bio najpribraniji od nas! „Gospodine Lazare, smem li da znam o čemu govorite?“ Nije moguće! Zašto je morao na vikend u najvećoj gužvi? „Lazare, molim te, reci!“ Bože moj, bože moj! „Gospodine Lazare, nešto strašno?“ Zašto mi poruku nije ostavila Centralna Stanica? Zašto me nije telefonom zvao Džon Stanislas? Šta sve ovo znači? „Lazare, poludeću, dođavola reci!“ Šta da vam kažem? Jedan od naših je izbačen iz sistema! Bože moj, šta ja govorim!

__ 103 __


Roman

CJT (Createur de Jeux Trois) je poginuo jutros! „Kakav dan, kakav strašan dan!“ Draga moja, strašni dani tek dolaze. „Gospodine Lazare, žao mi je. Ne bih vas više ometao. Zvaću vas...“ Razumem, razumem. „Lazare, Leon odlazi! Izašao je bez pozdrava.“ Ostavi se trule civilizovanosti! CJT, šta ti je to trebalo? Čemu put u Nansi? „Lazare Stefanoviču, ima li CJT ime i prezime?“ Ima, ima, ali je sve tajna, sve je tajna. „Kako tajna? Je li i tvoje ime tajna? Kako se ti zaista zoveš?“ Lazar Stefanović, naravno, pitaj majku ako mi ne veruješ. „Zašto je ime CJTa tajna?“ On je u subsistemu prvog nivoa! I molim te, poštedi me pitanja. „Ništa ne razumem.“ Zašto su ga ubili? „Misliš da su ga ubili?“ Nije bilo pažljivijeg čoveka u čitavoj galaksiji. „Slučajnost! I gotovo.“ Ne postoji slučajnost, iza svake tako zvane slučajnosti se krije nečija namera. „Paranoični svet. Ti si paranoičan!“ Ti si brbljiva. Eno, tamo, u spavaćoj sobi je veliki krevet. Možeš da otspavaš, možeš da gledaš televiziju. Potrebno je da stupim u vezu sa ostalom dvojicom Tvoraca Igri. Molio bih te da se odmoriš. „Bez brige, odlazim odmah. Da li je potrebno da zatvorim vrata?“ Vrata? Ne! Ne! Ne! Nije to tolika tajna koliko ti zamišljaš. Ponašaj se slobodno, samo me za sada poštedi pitanja. „U redu, dragi Lazare, u redu.“ Na dan Svete Nadine! Koja slučajnost? Velika Igra, veliki zaplet. Na dan Svete Nadine. Loše miriše, loše. Beskrajna slika obesti. Uključiti. Sveta Nadin se igra školice, beskrajna slika. Lazare Stefanoviću, beskrajna slika. Nešto mi kaže: beskrajna slika zla.

__ 104 __


Esej

OstojaKisić

SVEMIR I SAN (‘’Planeta’’ i ‘’Putovanje u Zvezdaliju’’ Miroljuba Todorovića)

Opservirajući nad naučnim rezultatima, koji su nam dati, Todorović isključuje iz svoje poezije emotivnost koja bi mu onemogućavala šire kosmogonijske tvorevine. Jer, šta je jedna kosmogonija, nego kompletiranje sveta sa svim njegovim protivrečnostima. Glavni nosioci protivrečnosti su i u naše doba, kao i u antičko (Empedoklovo), uostalom, kao i kroz celu istoriju čovečanstva, sile zla i sile dobra. Nepomirljivost tih oprečnih kosmozofijskih značenja, izražavalo je ljudsku egzistenciju, hiljadama godina, na najadekvatniji način. Malo je pesnika, u svetu, koji su svoju kosmogoniju uspeli napisati bez oslanjanja na već postojeće kosmogonije, ili na mitske predstave pojedinih naroda. Iako se Todorović, u Manifestu, poziva na ulogu pesnika kao kosmotvora, još onda nije bilo potpuno jasno kojim će sve putevima krenuti, i da li će, uopšte, ostvariti svoju grandioznu zamisao. On je izabrao doista najriskantniji put, ne obazirući se na ono što je već bilo stvoreno, i negirajući ga na mnogim mestima, želeći, pre svega, da sagleda sebe u vremenu u kome živi. Kada je došao do potrebne literature, koja ga je informisala o mnogim pojedinostima, on se, verovatno, morao

__ 105 __


Esej

užasnuti nad strahotama o kojima ga nauka informiše. To je obuhvatalo i njegov problem, njegov položaj u svetu, ali skoro beskonačan skup informacija isključivao je individuu iz igre svetova samom svojom ogromnošću. Tada čovek ne može a da ne oseti, ili beskonačnu opuštenost, ili gradilački nagon da se psihološki prevaziđe pritisak koji spoznaja inicira u nama. Moglo bi se reći: da je Todorović svih tih činjenica bio apsolutno, svestan. Prva njegova knjiga je otvarala novo poglavlje naše poezije, situirajući u književnost delo sa svim osobinama jedne nove kosmogonije. Da bi započeti projekat mogao da se razgrana u svim pravcima obilato je primenjivana metoda negacije savršenih oblika, jer bi takvi oblici mogli uticati na završenost književnog dela. Jedna od integralnih, pokretačkih, snaga Todorovićeve kosmogonije svakako je ljubav, pored simbola Flozvezda i Nezvezda, koja je izvedena iz Zakona gravitacije. I kod Empedokla ljubav ima značenje kosmičke sile i suprotstavljena je mržnji u njegovoj kosmogoniji. Međutim, dok je Empedokle morao za svoju kosmogoniju da postavi čvrste, zakonite odnose pa da iz njih izvodi materijalni poredak sveta, Todorović je mogao da dođe do uverljivih zakona, koje su stvorili drugi, i da u slobodnoj kreativnoj igri zamenjuje striktno definisa nepostu-late. Empedoklova građa je nešto do čega je morao on sam dolaziti, uveravati i sebe i druge da je ona istinita i kao istinita da nije izložena procesu razaranja. Međutim, kod Todorovića građa igra relativno manju ulogu u pogledu njene istinitosti. Ako uzmemo da jedan fizički zakon nosi u svojoj formulaciji definitivnu istinu, onda je on za Todorovića savršen i kao __ 106 __


Esej

takav najbolji materijal, pošto je u svojoj savršenosti podložan revolucionarnoj razgradnji i promeni. I ovde, i na drugim mestima, treba istaći ogradu da pesnik ne preuzima ulogu naučnika, on ne koriguje naučne postavke, on iz njih stvara svet prema svome nahođenju. Može se postaviti pitanje: kako će se uspeti stvoriti svet vizija ako su ključni delovi materijala, inače, savršeni, učinjeni bespredmetnim u njihovom supstancionalnom značenju. Na ovo pitanje već je dat odgovor kada smo analizirali verbalnu transmutaciju zakona gravitacije iz koga se izbacuje reč masa a unosi reč ljubav. Bio bi taj postupak i shvatljiv kada pesnik ne bi vršio dalje zamene u stvaralačkom procesu, ponegde ukidao već izvršene zamene. S obzirom da se radi o složenosti stvaralačkog procesa, kome nema premca, onda se promene u svim pravcima gradnje mogu učiniti logičnim samo ako književno delo Miroljuba Todorovića čitamo kao kosmogoniju veka Raderforda, Maksa Planka, Ajnštajna, porodice Kiri, Vernadskog, Bora, Hajzenberga, Hojla, de Broljija i drugih pionira egzaktnih nauka. Smisao i duh njihovih otkrića bez sumnje duboko je potresao pesnika i dao mu podstreka i materijala za gradilačku snagu. U ''Putovanju u Zvezdaliju'' ta gradilačka (snaga došla je još više do izražaja jer je pesnik u novoj knjizi objavio razvijenu asocijativnost svoje već ''Planetom''  ustanovljene kosmogonije i ukazao nam na stvaralačke procese, ni u kom slučaju suprotne njegovim tendencijama i rezultatima, ali nema sumnje, apsolutno suprotne u odnosu na postojeću poeziju. Zakon gravitacije, koji je radi utemeljenja kosmogonije u ''Planeti'' pretrpeo vrlo male izmene, u ''Zvezdaliji'' je dobio tako razvijen oblik da su elementi poređenja, kao metode

__ 107 __


Esej

utvrđivanja književnih činjenica, skoro sasvim nemoguće. U ''Zvezdaliji'' se, pre svega, zakon proteže na mnoge delove speva i iskonstruisan je sa fragmentima drugih zakona iz fizike, biologije, hemije i astrofizike, tako da ceo taj slet daje utisak tišine nebeskih, planetarnih, mikrokosmičkih i makrokosmičkih tela. Ako je ''Planeta'' rukopis sa otkrivenog nebeskog tela, ''Zvezdalija'' je simfonija sa te iste planete. Pesnik je imao nameru da svoju kosmogoniju uništi pretvarajući je u vizuelno-kinetičke slike, i pokazao je na tom planu rezultate o kojima ćemo kasnije opširnije govoriti, ali ono što je ostalo u sferi jezika to je dovoljno da ukaže na postojanje temeljite akcije u pravcu unutarnjeg jedinstva svih duhovnih snaga ka uobličavanju jedne grandiozne pesničke zamisli. Pesnik, ne samo da se našao pred materijalom koji ga je bacio u psihičku konvulziju svojim obimom, i pred njegovom redukcijom, a i pred negacijom vlastitih dostignuća kao stvaralačkim činom, on se, pre svega, našao pred problemima sinteze koje je morao sam da rešava. Jer, šta je kosmogonija (2), ako ne velika sinteza materijalnih iskustava čoveka. Ta iskustva su odvajkada i naučno i kreativno bila uperena ka svemiru. Pesnički zauzeti kurs, koji su pioniri nauke XX veka praktično već zauzeli, predstavlja ogroman napor koji nas pre navodi na beg nego u stvaralački čin kao veliki put rizika. S toga nas, niti zbunjuje, niti čudi kada slušamo pozive da se stvaraoci odvrate od nauke i zaplaše naukom. Velika sinteza pre svega može se izvršiti putem stvaranja novog sveta i novog čoveka o kojima smo našli tako uzbudljivih mesta u Todorovićevom ''Putovanju u Zvezdaliju''. Spoznaja i kreacija jedino su mogući u tački sinteze, te je __ 108 __


Esej

ta tačka za svoj krajnji cilj imala predstavu izmirenja nauke i literature i stvaranja veličanstvenih kosmoloških vizija, Otuda Todorović kada menja naučne postulate, ili, s druge strane, kada negira celokupnu poeziju stvaranu dve hiljade godina, istupa na dva fronta spajajući ih u jedan jedinstven front usmeren protiv tradicionalističke literature šezdesetih godina. On je na svome stvaralačkom putu spoznao da je sukob u literaturi krajnje trivijalan ukoliko ne bi imao za osnovu međusobnorazličite koncepcije u pogledu na svet. Todorović je u svom pogledu na svet žurio da stigne do krajnjih granica koje izražavaju filozofsko jedinstvo materije u neprekidnom kretanju. Definišući pesmu još u vreme dok je radio na Planeti učinilo mu se da će time dopreti do same granice spoznaje svemira kao središta njegove opservacije. Međutim, tragajući po naučnoj literaturi, on se morao složiti sa Hojlovim mišljenjem da je svemir konačan. Ne ulazeći u astrofizičku problematiku, čak ni u onoj meri u kojoj je to činio Miroljub Todorović, smatram za potrebno da se opširno navede nekoliko mesta iz Putovanja u Zvezdaliju, kao Todorovićevo filozofsko-ontološko traganje u smeru kojim ga je inspirisao Hojl. Todorović je ostajući pri Hojlovoj tezi, da je svemir konačan, razradio pesničku sliku svemirske katastrofe i čvrsto odredio vreme u kojem će se katastrofa pojaviti. Takvo jedno uslovno predviđanje, za koje je našao naučne potvrde, najbolje je upućivalo pesnika na iskrslo pitanje smisla i besmisla života. Držeći se principa da je svemir podložan logičko-matematičkoj analizi, on na osnovu njih, i na osnovu biološko-atomističkih istraživanja, dolazi do zaključka da će se ljudsko

__ 109 __


Esej

telo razlagati na osnovne elemente zavisno od katastrofalnih promena u svemiru koje se na sreću odvijaju, prema njegovom tvrđenju, u ciklusu od petnaest milijardi godina. Postojanjem svemira dolazi do kvalitetnih promena materije a te promene sadržane su, kako u živoj tako i u neživoj prirodnoj organizaciji. Pošto su svojstva materije da se u određenim okolnostima može sabijati i razređivati, u trenutku kada se ona sabija dolazi do povećavanja energije, a u trenucima kada se materija razređuje ta energija slabi. „U ovom času Materija našeg Svemira nalazi se u ekspanziji. Njeni osvajački ciljevi usmereni su ka nesagledivim Prostorima iza zvezda i Vremena. Ipak, energija njene ekspanzije nije beskonačna. Jednog trenutka Svemir posustaje, skoro pred samim ciljem, potrošivši gotovo svu Energiju, ali ne odustajući od svojih namera skuplja se koncentrišući Materiju za ponovna osvajanja. Koncentracijom, menja se oblik dotadašnjeg Svemira (u tome je njegov poraz), Materija se sabija i zgušnjava, povećava se Energija. U zgusnutoj magmi sveukupne kosmičke Materije vladaju nezamislive temperature i pritisci kao posledica kombinovanih delovanja gravitacionih sila i termonuklearnih reakcija. Pod njihovim se uticajima atomi elemenata neprestano menjaju dajući sve novije i novije oblike Materije. Jednoga trenutka udarima nagomilane Energije ovo ogromno kosmičko jaje eksplodira i koncentrisana Materija sa velikim elanom vrši ponovnu ekspanziju, gradeći nove svetove. Jedan Svemir je završio a drugi traje do utroška koncentrisane Energije.

__ 110 __


Esej

Poraz Svemira u kome sam i od koga sam oteo malo Materije pretvorene u njen najgeniozniji oblik, živu supstancu obdarenu svešću, za svoju vremenski ništavnu egzistenciju, i moj je potpuni poraz. Jer onog trenutka kada se kroz petnaest milijardi godina molekuli i atomi, koji sada tvore moje telesno i svesno biće, budu obezličeni (kvalitativno promenjeni) u opštem haosu svemirske katastrofe, i kada posle eksplozije celokupne Materije budu odbačeni jedan od drugog milijarde svetlosnih godina, i poslednje čestice moje utvare prestaće da upozoravaju Svemir da sam postojao, da sam ga se užasavao, suprotstavljao mu se i pretio mu, doživeću svoj konačni poraz uronivši u najdublje vrtloge Ništavila“.[2] Mi smo ranije isticali u kolikoj je meri Todorović savršene slike, koje je dobijao bilo putem spoznaje bilo svojim pesničkim radom, energično razarao. U tom razaranju došao je, takođe, do savršene slike, ovde citirane, koja je završni akord jedne od ključnih faza njegovog stvaralaštva. Svemir razara sam sebe. Ovaj kauzalni odnos svemira prema samome sebi, Todorović je pomno istraživao da bi se zadržao na principima dijalektičkog materijalizma u kojima se tvrdi da je materija neuništiva i da je moguće menjati samo njen kvalitet. Todorović je pošao od premisa o materiji veoma radikalno ka poetskim strukturama. Pesma, razmatrajući je makromikrokosmički i biološki, izjednačena je sa atomom, ćelijom i sunčevim sistemom. Smisao pesme sa protonom, suncem i jedrom. Reč sa elektronom, planetom i protoplazmom, a ritam pesme sa životom, gravitacijom i silama koje drže elektrone. Ova identifikacija stvaralačkog rada sa tako širokim spektrom stanja žive i nežive materije i poretka u Kosmosu,

__ 111 __


Esej

stavljala je pesnika pri zamašnijem radu u nerazmrsive dileme. On se tih dilema oslobađao putem proizvođenja katastrofa nad samim pesničkim štivom. Te katastrofe, po uzoru na katastrofe u svemiru dokazane logičko-matematičkim metodama, davale su pesniku argumente da pomisli da je poezija sama po sebi neuništiva. Smatrajući je na planu duhovnosti za ono što je materija na planu svemira, poezija se, prema Todorovićevom shvatanju može samo kvalitativno menjati, ali ne i uništiti. Njegov prvi Manifest,[3] a videćemo kasnije i ostali, nisu poricali poeziju kao što nisu poricali ni postojanje materije ali su poricali njen kvalitet. Proizilazi, prema onome što smo dokazivali, a što se već u prvom Manifestu pojavilo kao upozorenje, da kvalitativna promena poezije mora ići ka stvaranju pesničke kosmogonije na osnovama naučnih istraživanja. Samo takva poezija može biti podložna propadljivosti i uništavanju jednom zakonitom svemirskom katastrofom, jer materijal koji kosmogonija sadrži treba da bude iznedren kao rezultat izvršene negacije. Ono što je izvan te negacije, po zakonima kretanja materije u svemiru, nalazi se u ekspanziji celih petnaest milijardi godina. Veruje se da je eksplozija i implozija pesničkog materijala ovim konačno poravnata sa tokovima prirodnih procesa u mikro i makro svetu. S obzirom na teoretski uspostavljenu ravnotežu rad na poeziji odvijaće se u smeru usavršavanja svih podsticaja i sve dotle dok sama priroda u jednoj generalnoj katastrofi ne bude raznela i nas i poeziju. Proces usavršavanja vodiće pesnika uvek novonastalim procesima negacije. Celina se ne može negirati jer se u prirodnim procesima materija ne može negirati, ali se zato može stremiti ka složenijim formama i u samom procesu stvaralaštva i u samim prirodnim procesima. __ 112 __


Esej

Priroda kao uzor pesničkom stvaralaštvu ukazivala je putem posebnih nauka o njoj da je na svim planovima otvoren proces stvaranja savršenijih formi. Iz jednoćelijskih organizama nastaju višećelijska, spajanjem hemijskih elemenata nastaju složena jedinjenja, a opet iz najsloženijih ugljenikovih jedinjenja nastaju belančevine koje ulaze u sastav svih živih organizama. Istovremeno, pri našem kreiranju prirode, mnogi naučnici upućuju, kao na primer Vajskopf, da ne smemo preterivati jer „mi danas preuzimamo ulogu onih koji razvijaju prirodu i našu vlastitu vrstu.“ Reč je o ulozi ljudskog faktora na celokupan razvoj života i taj se faktor pažljivo izučava. Otuda je Todorović u svojoj poeziji, stvarajući junake kosmičkog života, obraćao pažnju na moralne kategorije kao pokretače pozitivne ili negativne dogradnje sveta. Isticanje Nezvezda u prvi plan kosmičkih sila, pridajući mu tako značajnu kategoriju rušilačkih svojstava, svakako je određivanje života u kosmosu pomoću pozitivnih i u ovom slučaju negativnih moralnih kategorija. Pri prilazu složenoj strukturi Todorovićevog dela ne treba zaboraviti da je Nezvezd (ili onaj koga zvezde neće za svoga) određen moralnom kategorijom mržnje, i da oblik Nezvezda može takođe da se usavršava do gigantomahijskih razmera veličina gutača cele jedne planete. Zvezdar na jednom mestu u Planeti saopštava da ga je takav cvet-ljudožder progutao. [4] Posle tog gutanja pojavljuju se snovi.[5] Snovi su u Todorovićevoj poeziji retkost. Još samo na jednom mestu pesnik kaže da sanja. To je u trenutku kada se spušta Flozvezd na izmišljenu planetu.'[6] Naime, pojava Flozvezda je i negacija

__ 113 __


Esej

sna, odnosno njegovo prevazilaženje. San je put da se pređe ia stanja moralne uslovljenosti u stanje identifikacije ličnosti sa prirodom. Dobri i rđavi snovi u ''Planeti'', u trenutku kada je biljka-zver progutala zvezdara, stešnjeni su u erotske slike. Tako već u prvom snu zvezdar opšti sa planetom, a u trećem snu ukazuje mu se kako devojke opšte sa insektima. Sjedinjenje ljudskog bića kroz san ide u dva pravca. Ono se sjedinjuje sa galaktičkim telom i sa jednom od bioloških vrsta. Time je kosmološki pokriveno, u kontinuitetu bića, sve što sačinjava organski i neorganski svet. Nastavljajući kosmologiju u tom pravcu, Todorović tek tada iz sna, čija je priroda, opisana, tvori, u Putovanju u Zvezdaliju, organsku silu Flozvezd i zaokrugljuje kosmološku celinu. San se često javlja u savremenoj literaturi u svim žanrovima. Postala je to jedna besprekorna pedanterija literature da se san koristi kao beg od izvesne realne literarne podloge. Kada su moderni psiholozi od Frojda pa na ovamo ukazali na važnost snova u svakodnevnom ljudskom životu, literatura je dobila naučnu potvrdu za ono gde je ona radila već stolećima. S obzirom na ozbiljnost Frojdovih otkrića nadrealizam je veći deo svoga pristupa stvarnosti pokušao da kanališe putem govora kroz san. Pa i drugi literarni smerovi, a ne samo nadrealizam, shvatili su ulogu sna u literaturi u naše vreme izuzetno ozbiljno, pa se tako jedan realan naučni podsticaj pretvorio u neizbežnu trku za oniričkim ključem kojim bi se mogla odškrinuti ljudska svest. U striktno programiranim Todorovićevim traganjima san nije pružao suviše materijala za njegovo stvaralaštvo, pa __ 114 __


Esej

možda ni toliko koliko su san, kao mogućnost dubljeg stvaralaštva, prihvatili otvoreni protivnici nadrealizma. Nije li cela ''Planeta'', takođe, jedan san, jedno snoviđenje koje drži pesnika duže vremena u izuzetnom duhovnom stanju? Ako bi ova pretpostavka bila istinita, onda bi se većom ulogom sna unutar te strukture, koja je već san, mogla pojaviti simulativna stanja neproduktivna i štetna u stvaralačkoj celini. Prema uobičajenim konvencijama pesnik je rođen da sanja, ali najmanje mu se oprašta ako izmišlja snove. Pesnik je ceo čovek kao i ljudi drugih zanimanja čija se radna zbilja ne izmišlja. Potvrda čovekove egzistencije zavisi od njegove akcije prema zbiljskom svetu, a potvrda u tom kontekstu pesnika bi bila u njegovom ličnom odnosu prema svetu kakav je stvarno. Taj svet može biti i bolji i gori od onoga u kome živimo, ali je uvek na njemu da izdrži proveru složenih odnosa ljudske egzistencije. San Miroljuba Todorovića izražen je u ''Planeti'' i ''Zvezdaliji'' kroz jednu biološko-kosmičku građevinu u kojoj su snovi samo deo te građevine. Oni funkcionalno povezuju biološke kategorije u Todorovićevoj složenoj pesničkoj strukturi. Kako kosmogonija ne može biti realizovana bez prisustva čoveka, on je sateran u snove tek u situaciji kada je apsolutno ugrožen. Sama grozota cveta-smrti tojest cvetamesoždera, rezultat je jedne dosanjane pozicije a negacija te pozicije imali bi za rezultat san. San je kod Todorovića, uglavnom, finale onoga što se već dogodilo u prethodnim poglavljima knjiga. Ne postoje nikakve nove činjenice koje bi nekom vrstom izobličenosti forme, ili izraza, mogle biti tako snažno hipertrofirane da ne bi imale realan pandan u prethodnim poglavljima poeme. Njegovi snovi se odvijaju u situaciji smrti. Jedna biološka struktura

__ 115 __


Esej

upila je u sebe druge. Ova druga biološka struktura koja je fizički prevladana u svojoj masi reprodukuje snove bez izgleda na spas. Ako je san moj i ako sam kao biće već u kandžama grdobe, koju sam pretpostavio kao evolutivnu mogućnost cveta, onda ja ne mogu izmisliti ništa gore nego da sanjam u tom istom cvetu. U Todorovićevom opusu okamenio se jedan stih koji izražava takvo stanje i on je u celini prenet iz verbalnog u vizuelno pesničko tkivo, odnosno i nastao u sudaru između ta dva načina izražavanja, a glasi: „Svet scvetava svet“.[7] San Miroljuba Todorovića prepoznatljiv je u sintagmi scvetavanje cveta. Scvetavanje, inače, još jedna od reči iz Todorovićevog rečnika, upućuje na pomisao da cvet nestaje, odlazi, precvetava, polako se gubi u plod, u oblik koji daleko više karakteriše intenzitet žive materije. Kroz snove scvetavanja pesnik ne propada u ždrelu Nezvezda nego, naprotiv, dobija na intenzitetu, kao što plod sažima sve osobine biljke. U trećem snu, kojih inače ima samo tri u ''Planeti'', Todorović na kraju kaže: Ja sam opasno zaljubljen u tek ispevanu pesmu sopstvenu smrt uspeo da prespavam[8] Kao što se semenke za jedno vreme ostave do setve kao čuvari svih biogenetskih osobina biljke, tako je u Todorovićevom snu ovde Zvezdar (istraživač) u ulozi semenke koja je jedno vreme bila rezistentna na promene. Samo u toj rezistenciji bilo je moguće prespavati sopstvenu smrt i pesnik se, kao što vidimo, oseća opasno zaljubljen u takvo stanje koje naziva ispevanom pesmom. __ 116 __


Esej

San je, dakle, mogućnost da se prenese život iz stanja mirovanja u stanje duboke aktivnosti. Taj sasvim mali trenutak egzistencije sadržan u dubokoj jezgri ploda obuhvaćen je radom snova koji nisu u onoj meri monstruozni u kojoj je monstruozna sama realnost. Kod Todorovića, uvek to treba podvući, negativne kosmogonije narastale su svojim oblikom do ljudožderstva ali te sile, prema ovoj kosmogoniji, nisu bile razvijene iz ploda već iz organske deformacije. Plod pripada savršenijim organskim celinama a prema istoj interpretaciji Nezvezd, po svojim odlikama, spada u slabije razvijene biološke forme. San je kod Todorovića primeren meri svemira (''Merenja''). [9] On smatra da će i zemlja na kojoj žive ljudi ličiti na snove prema modelu otkrivene planete. Za Todorovića bi to bila samo mogućnost da se ponovo obrati svetu svoje kosmogonije govoreći im o prostranstvima, beskrajnom trajanju vremena, jedinstvenosti i nerazorivosti elemenata koji čine svet. I u pesmi na 77 strani ''Zvezdalije'',[10] Todorović govori o semenci koja objedinjuje planetu i sunce. To je njegova vizija trenutka kada se rascvetavaju snovi. On u istoj pesmi kaže da je živeo u jednoj semenki, krao joj hranu i klijao, tojest sam je bio san. Potreba da se čovek uvuče u živu i neživu materiju, i sam materija, u Todorovićevoj kosmogoniji stvara zvezdara koji sanja, te se taj zvezdar u potpunosti kao pesnik sjedinjuje sa prirodom, i ostvaruje se jedna integralna potencijalna energija koja se ponaša prema zakonima svemira podložna svemirskim katastrofama. Na putu ka jednoj od tih katastrofa vlada vreme semenke, ili totalne spoznaje, u kome se događa celokupna radnja Todorovićeve kosmogoni-

__ 117 __


Esej

je, a mi smo je do sad pratili u dve ključne knjige za njegovo stvaralaštvo na čijoj je relaciji ta kosmogonija i utemeljena. Sve osobine ovih knjiga, ''Planete'' i ''Putovanja u Zvezdaliju'', još ni izdaleka nisu iscrpne. Povremeno vraćanje na njih, kao što se i sam autor vraćao, rasvetljavaće dalje Todorovićeve stvaralačke puteve, koji su postojali i putevi naše avangardne poezije. Stvarati pouzdano jedan svet tu odmah pored nas, i ne samo kao uzor nama nego i kao stanje materije u kosmosu, bio je veoma delikatan posao. Neki Todorovićevi kritičari tvrde da je on od početka do danas objavio isuviše knjiga. Međutim, da bi se skovala kosmogonija takvog tipa, o kojoj smo govorili, i sa takvim intenzitetom da još uvek ostaje nerazmrsiva, Todorović nije, zahvaljujući baš tom intenzitetu, išao u nagomilavanje. svojih knjiga i projekata nego u razvrstavanje pojedinih delova kosmogonije u ovu ili onu knjigu ili projekat. Pored onoga što ćemo još obraditi ostaje dosta nerazvrstanog materijala, koji će kao i njegov snevač pokazati da je bio u samoj semenki (jezgru) modernog života i da se još uvek nalazi u fazi klijanja. S toga je bila potrebna još detaljnija analiza pojedinih mesta iz Todorovićevih poema ''Planeta'' i ''Putovanje u Zvezdaliju''. Kada smo započinjali ovu analizu nismo ni sami verovali da ćemo u njima naći tako kompletan svet, koji je nemoguće protumačiti a da se bar na časak i sami ne zagnjurimo u ogromnu literaturu koju je pesnik u svom stvaralačkom procesu koristio. Lično sam uveren, nakon ovog iskustva, da se pesme mogu stvarati i bez tolikog broja pročitanih knjiga, ali da bi __ 118 __


Esej

se stvorila jedna kosmogonija mora se poznavati perspektiva žive i nežive tvari u prirodi i doskočiti zakonima mnogobrojnih promena. U takvoj jednoj pesničkoj konstelaciji odista i najbolje pesme koje su pisali Todorovićevi savremenici, u vreme njegovog rada na ''Planeti'' i ''Zvezdaliji'', mogu se smatrati anonimnim pesmuljcima pred vratima pesničkog sistema koji je imao ambicija da bude jedinstven kao kosmički sistem, i elastičan i promenljiv kao sama živa tvar na zemlji. U drugačijim vremenima, kada su stvarne kosmogonije u drugim istorijskim okolnostima gde su pesnici bili daleko od kritičke samosvesti, sve što se javljalo na planu duhovnosti bilo je u tu kosmogoniju inaugurisano bez ikakve autorske nadoknade. Osobina kosmogoničara je u tome da njegov sistem pevanja i mišljenja postaje kao onaj Todorovićev cvet-gutač rasprostrt u sve predele duha i spreman da usisa sve duhovne produkte čoveka.

__ 119 __


Esej

Objavljeno u časopisu MOSTOVI, godina XVIII, broj 94, Pljevlja, 1986. [1] Miroljub Todorović ''Poezija – nauka'' (Manifest pesničke nauke), Polja, broj 117/118, 1968. Isto u knjizi ''Signalizam'', Niš, 1979, str. 76 – 79. [2] ''Putovanje u Zvezdaliju'', str. 99 — 100. Isto u knjizi ''Signalizam'' str. 74 — 75. [3] ''Poezija — nauka'' (Manifest pesničke nauke). [4] ''Planeta'' str. 45. [5] Isto, str. 46 — 48. [6] ''Putovanje u Zvezdaliju'', str. 27. [7] ''Gradina'' broj 8—9, 1969. Isto u knjizi ''Insekt na slepoočnici'', Gornji Milanovac, 1978, str. 24. [8] ''Planeta'', str. 48. [9] ‘’Putovanje u Zvezdaliju’’, str. 76. [10] ‘’Semenka’’.

__ 120 __


Esej

Darko Stanković

ZABORAVLJENO PIONIRSKO DELO SVETSKOG SF-A (DRAGUTIN ILIĆ – POSLE MILIJUN GODINA) Dramsko stvaralaštvo Dragutina Ilića je, i na stilskom i na tematskom planu, veoma bogato i raznovrsno. Sa jedne strane on je dostojan naslednik dramaturškog rada Laze Kostića i Đure Jakšića, a sa druge – veoma blizak tendencijama koje su bile prisutne u evropskom teatru na prelazu iz devetnaestog u dvadeseti vek. U svim etapama njegovog stvaralaštva, koje se odlikuje promenljivošću i ispitivanjem različitih dramskih oblika – od istorijske drame u romantičarskom maniru, preko komediografskih dela, do tragedije i alegoričnih oživljavanja prošlih vremena, postoji osetno kolebanje između realističnog i fantastičnog prikazivanja sveta. U Ilićevim najboljim delima došlo je do svojevrsnog ukršanja ta dva lica njegove stvaralačke imaginacije. Naučnofantastična tragikomedija Posle milijun godina predstavlja jedno od najuspelijih dramskih ostvarenja koje je Dragutin Ilić napisao, tražeći najadekvatniju formu kojom bi izrazio svoja osećanja i doživljaje vezane za spoljašnji svet. U njoj su se, iz perspektive jedne idealističke poetike, prvi put čuli glasovi sumnje prema naprednoj budućnosti koju je predviđao 19. vek, zanesen industrijskom revolucijom.

__ 121 __


Esej

Dragutin Ilić se dugo bavio ovom dramom, i postoje dve verzije ovog teksta. Tokom njegovog boravka u Rusiji, u vreme trajanja prvog svetskog rata, nastala je druga, prerađena verzija. Ova drama je protest jednog humaniste protiv sve veće prevlasti materijalističkog pogleda na svet, otuđenja među ljudima, nastalog življenjem u svetu tehnološkog napretka i racionalizacije postupaka, kao i poništavanja osnovnih postulata etike, kao jednog od temelja ljudske civilizacije. U vreme kada nastaje ova naučno-fantastična drama, u literaturi se još uvek retko oglašavaju kritičari tehnološkog napretka. U delima su dominante utopijske predstave vezane za budućnost, koje se nalaze i u književnim ostvarenjima Žila Verna i H. Dž. Velsa, koji su utemeljivači naučne-fantastike kao žanra. Tek će sa iskustvom velikih ratova, i spoznajom da se tehnologija i nauka mogu zloupotrebiti, nastati velika antiutopijska dela, među kojima se posebno izdvaja roman 1984 Džordža Orvela, koje poziva na veliko buđenje savesti celokupnog čovečanstva.  Dragutin Ilić, kao svedok velikog razaranja za vreme prvog svetskog rata, daje jednu gorku i pesimističku sliku budućnosti. On nas u svom delu upoznaje sa jednim svetom blagostanja i prosperiteta, ali hladnim i nepodnošljivo racionalnim, u kome se negiraju i potiskuju sva ljudska osećanja. U drami Posle milijun godina  sudbina ljudskog roda je prikazana u krajnje negativnom svetlu, u jednom postkataklizmičkom trenutku. Vladavina čoveka je završena, na zemlji su ostale samo ruševine nekadašnjih metropola i samo dva primerka ljudske vrste - Natan i njegov sin Danijel. Pravi gospodari sveta su čovekoliki, ali suštinski dehumanizovani stanovnici Duhosveta. __ 122 __


Esej

Radnja ove drame je smeštena u daleku budućnost, milion godina posle vremena u kojem autor živi, na mestu gde se nekad nalazio grad Pariz, a gde je u tom trenutku samo gusta prašuma. Stanovnici Duhosveta ulaze u trag poslednjim ljudima, uspevaju da ih uhvate, i dovode ih pred Zorana, jednog od vodećih naučnika nove Zemlje. Razgovor između Zorana i njegovog prijatelja Sanka osvetljava prirodu odnosa koji vladaju u toj civilizaciji. Čitalac saznaje da su stanovnici Duhosveta besmrtni i da institucija braka, iako još uvek postoji, predstavlja neku vrstu ugovora o zajednici između dvoje ljudi na određeno vreme. Zoran je u braku sa Svetlanom, koja će se, kada prođe 350 godina, udati za Sanka. Civilizacija Duhosveta poseduje sposobnost međuzvezdanih putovanja. Uvode se i stanovnici drugih delova Duhosveta- Marsovac, koji ima samo epizodnu ulogu, i Merkurijanci.  Zoran poklanja svojoj ženi Svetlani, za sto pedesetu godišnjicu njihovog  braka, uhvaćene ljude. Ona želi da ih pripitomi i pomoću njih istraži poreklo sopstvene vrste. U drami postoji trostruka motivacija koja pokreće likove da delaju: sa jedne strane stanovnici Duhosveta žele da dokažu ili opovrgnu tezu o ljudima kao svojim precima, sa druge- Merkurijanci žele da se dokopaju poslednjih ljudi po svaku cenu, i na kraju, Danijel, jedan od poslednjih ljudi, želi da u Svetlani, u koju je zaljubljen, probudi ljudska osećanja. Sve tri težnje likova u drami, posle niza tragikomičnih situacija, ostaju neispunjene, do samog kraja, odn. Danijelovog i Natanovog samoubistva. Duhosvet je, dakle, termin koji Ilić koristi da imenuje tu civilizaciju besmrtnika koju su stvorili potomci nekadašnjih ljudi, bića superiorne inteligencije i nezamislivih

__ 123 __


Esej

sposobnosti. Stanovnici Duhosveta predstavljaju ostvarenje ideala kojima čovek teži od najranijih vremena, oni su ostvarenje ideje o večnom životu i čovekove težnje za potpunim ovladavanjem prostora, nesmetanim istraživanjem svemira i kolonizacijom drugih planeta.

To je svet nekontrolisanog razvoja nauke i tehnike uz potpuno zanemarivanje religioznih, filozofskih i socijalnih aspekata takvog razvoja, kao i pogubnih posledica koje radikalno sprovedeno načelo efikasnosti ima na strukturu i sudbinu društva. Stanovnici Duhosveta su prevashodno okrenuti razumskom i sistematskom odnosu prema stvarnosti, i nemaju nikakav drugi cilj osim saznajnog. __ 124 __


Esej

U jednom takvom svetu, kojim vladaju bića koja su otelotvorenje besmrtnosti i surove logike, nema mesta za nesavršene ljude, čije postupke, pre svega, pokreću njihova osećanja. Ta savršena civilizacija izgrađena na temeljima nauke i hladnog razuma lišena je emocionalnosti, koju smatra primitivnom i štetnom, a koja je neizbrisivi deo čovekove prirode i glavni pokretač njegovih postupaka. Dva poslednja čoveka, Natan i njegov sin Danijel, primorana su da se vrate u pećinu i oplakuju sudbinu čovečanstva, da bi na kraju završili u zarobljeništvu, degradirani na nivo laboratorijskih životinja, i bili predmet proučavanja ljudi iz zemaljskog Duhosveta. Etimologija njihovih imena jasno aludira na Bibliju, i moralni kodeks hrišćanstva. Ljubav prema bližnjem je osnovna ideja vodilja u njihovim životima, a baš od tog osećanja nije ostalo ništa u prirodi novih ljudi. U Duhosvetu Zorana i Svetlane, nauka i razum imaju neprikosnoveni primat u odnosu na osećanja, koja se doživljavaju kao glavni razlog propasti ljudske vrste. Lik Natana simbolizuje sećanje na nekadašnji sjaj i uspon ljudske civilizacije, njena stremljenja i uverenja o svetloj budućnosti i večnoj dominaciji čoveka, kao i njenu potonju propast. On je svedok propadanja jedne rase. Znanje koje poseduje o nekadašnjoj nadmoćnosti čoveka čini njegov položaj, kao poslednjeg predstavnika čovečanstva na ruševinama nekadašnjeg sveta, još težim. U njegovom liku ima dosta od likova biblijskih mudraca, ali se on nalazi u jednom svetu koji je za njega izgubio egzistencijalistički smisao. Njegov sin je čovek koji tek treba da živi i izgradi sopstvena sećanja, ali u jednom svetu koji ne razume njegovu prirodu i potrebe. Dok on pokušava da objasni Svetlani

__ 125 __


Esej

prirodu i suštinu svojih osećanja, i da u njoj pronađe barem tračak istih ili razumevanje, ona njihov odnos posmatra kao svojevrsni naučni eksperiment. Svetlana je samo naučnik na tragu veoma važnog otkrića, koji bi mogao da joj objasni prirodu čoveka i razlog njegovog izumiranja. Emocije koje detektuje kod Danijela smatra negativnim i destruktivnim.  Njihovo suštinsko nerazumevanje dovodi Danijela do teškog psihičkog rastrojstva i samoubistva. On ne želi da živi u svetu u kome ne postoji ljubav.  Veoma je efektna scena sa kipom, u kojoj Danijel konačno dolazi do spoznaje nepovratne emocionalne osakaćenosti novih ljudi. On sebe doživljava kao Tibula koji se zaljubio u kamenu skulpturu. Nemogućnost da u Svetlani probudi uspavanu ljudskost Danijel ne posmatra samo kao lični poraz, već i kao definitivni kraj humane civilizacije. Duhosvet je izgubio moć empatije i ljubavi, ali je zadržao sposobnost ratovanja, krađa i podvala.  Međutim, ni raspad emocionalnog i moralnog kodeksa nije izvršen ravnomerno u svim delovima Duhosveta. Dok se u zemaljskom Duhosvetu ipak održao neki moralni kodeks, vezan pre svega za miroljubivost, naučničko poštenje i težnju da se proučavani svet razume, koliko je to moguće, Merkurijanci predstavljaju poslednju evolucionu kariku novonastale civilizacije. Negativne emocije i oblici ponašanja pokazali su se mnogo otpornijim od pozitivnih, i na njih je viševekovni tehnološki napredak imao malo uticaja. Merkurijanci smatraju da im je sve dozvoljeno, i kod njih ne postoji jasno razgraničenje između dobrih i loših obrazaca ponašanja. Na krađu posmatraju kao na  legitimno sredstvo pomoću kojeg mogu da dođu u posed onoga što žele, a kada budu uhvaćeni ne pokazuju znake kajanja ili stida. Ljubomorni su na stanovnike zemaljskog Duhosveta zbog njihovog arheološkog bogatsva. __ 126 __


Esej

Oni na ljude gledaju kao na obične životinje, i ne priznaju ih kao svoje evolutivne pretke. Njihovoj sujeti više godi da misle kako su nastali ex nihilo. Zora i Biljan su njihovi predstavnici u drami. Oboje žele da odvedu Natana i Danijela na Merkur, pa makar i mrtve. Zora krišom proučava Danijelovo ponašanje, i trudi se da imitira njegov govor ljubavi, kako bi ga zavela i na prevaru zarobila. Biljan, pod maskom zainteresovanog naučnika, samo želi da ima primerke prepariranih ljudi, koje bi kao svojevrsni trofeji bili postavljeni na Merkuru, i kao jedinstveni primerci, predstavljali simbol njiegove nadmoćnosti nad ostalim delovima Duhosveta. Svetlana, sa druge strane, želi da pomogne Danijelu, ali ne razume razloge njegove uznemirenosti, niti šta on oseća prema njoj. Dok Danijel misli da je uči ljubavi, ona sebe posmatra kao krotiteljku jedne čudne i zanimljive životinje. Kada se Danijel, rešen da prekine ponižavanja, ubija, a odmah posle njega i njegov otac Natan, svi stanovnici Duhosveta, pa i Svetlana ostaju ravnodušni, sa jedinom konstatacijom da će šteta koju su pretrpele kože otežati njihovo prepariranje.  Zbog samoubistva Natana, za koga su mislili da je „pripitomljen“, ljudi Duhosveta smatraju da su ljudi ipak bliži majmunima nego njima samima. Oni i dalje ne shvataju da Natan i Danijel radije biraju smrt, nego život u jednom takvom svetu, koji doživljavaju kao degradaciju svega lepog i pristojnog u čoveku. Dramski oblikujući budućnost čovečanstva Dragutin Ilić koristi priliku da se kritički osvrne na negativne strane aktuelne civilizacije, pre svega na psihološki i socijalni sklop čoveka, koji u sebi ima obrise negativnog  ponašanja koje neminovno vodi samouništenju.

__ 127 __


Esej

  Sagledavanje aktuelnog društvenog poretka u svetlu potencijalnog socijalnog modela praćeno je maštovitim sižeom, bogatim izuzetnim situacijama, u kojima događaji neprestano prizivaju i razmatranje suštinskih filozofskih problema. Teme kao što su posledice planetarne katastrofe, praktična primena temeljnih naučnih otkrića, zloupotrebe tehnologije, potpune nesposobnosti različitih vrsta da nađu zajednički jezik, i ostvare koegzistenciju u cilju zajedničkog preživljavanja, sve to navodi aktere drame na otvoreno razmišljanje. Budući proširena na sudbinu sveta, izložena pitanja prestaju da budu važna samo za pojedninca i dobijaju univerzalni i egzistencijalni značaj. Drama „Posle Milijun godina“  Dragutina Ilića predstavlja nezaobilazan momenat u razvoju naučnofantastičnog žanra. Ona je prva naučnofantastična drama objavljena u svetskoj književnosti, u isto vreme, jedna je od prvih distopijskih ostvarenja.

__ 128 __


ORION Milan Georges Burovac

Trikaja


Esej

Raditi, zarađivati, biti! Postoji uvek taj prigovor piscima da ništa ne čine. Nekako previše stidljivi ili nevidljivi, iskazuju se i prikazuju teško čak i za vreme nesigurnih promocija. Najzad, promocija nije pravilo stvaranja, pravi pisac se retko da prodati ili prilagoditi zakonima tržišta. Sigurno, da je želeo i mogao da bude prodavac poslastica, sigurno bi to tako i bilo. Kako mu je ostalo da samom sebi priušti milion avantura, zahvalan je mašti i snovima. Ne govorim na ovom mestu nikako o sopstvenom iskustvu, jer naravno da sam vrlo daleko od upotrebe mojih dela u filmske potrebe. Kada nisu sa iskrenim namerama producenata filmova nagrađeni, pisci su vrlo često plagirani. Filmska hiper produkcija zarađuje, ali vrlo često na račun onih koji negde u nekom svom hladnom ili toplom kutku naše galaksije stvaraju nove svetove zagledani u budućnost. Ako je plagirani pisac još i živ, advokati kakve pravne države mu obično ponude priliku da iskali sav svoj bes i stavi na bankovni račun neku paricu, evrić ili dolarčić. Nisam na primer znao da sve što je umom stvoreno i duhom negde na nekom mestu zapisano ili proizvedeno, sve to pripada autoru ad vitam eternam. Pisac se u Francuskoj ne može odreći bilo koje svoje knjige, pokloniti je narodu ili kojem filmskom producentu. Čak kada je delo u korpi za otpatke ili lokalnom kontejneru, zaštićeno je zakonom o autorskim pravima. Američki zakoni su malo drugačiji, verovatno da bi se moglo mnogo više zarađivati na nespretnim i nesretnim autorima. Reč po reč, završih u jednoj sasvim običnoj antiutopiji, onoj gde su pisci sami socijalne žrtve svoje sopstvene mašte. Serija „The 100“ jedna je od tih antiutopija dobro izvedena u više sezona. Započinje kao naučna, a produžava se

__ 131 __


Esej

kao epska fantastika. Gledajući američke serije, shvatam da ne znaju ni o čemu drugom nego o ratovima. Jednom sam u jednoj od njuzgrupa bio čak proglašen trolom zato što sam se negativno izražavao o seriji filmova „Ratovi zvezda“. Izvesno je, pisac je često trol zato što ne čini ništa kao svet. Jednom prilikom povodom terorističkih napada u Parizu, moj drugar Žarko zapisa da mu se čini da i sami danas živimo jednu antiutopiju. Ustvari antiutopija je neprekidno na planeti Zemlji, samo što menja mesto, prelazi iz jedno regiona sveta u drugi. Devedesetih godina smo svi živeli balkansku antiutopiju raspada Jugoslavije. Ja danas sa jednakom strepnjom živim i ovu parisku, nesrećan što je čovek tako sačinjen da samo na rat misli.

__ 132 __


Prikazi

Krsto A. Mažuranić

SVE SE VRAĆA, SVE SE PLAĆA Anto Zirdum, ELKASTRANDIN KOMPLEKS, Slovo, Zagreb, 2008. Jedna rečenica kaže, “Sve se vraća, sve se plaća”. U vječitoj utakmici za sve većim brojem kupaca, pa stoga u želji da kupcima olakšaju pronalaženje štiva koje vole, Angloamerički nakladnici i knjižari izmišljaju sve uže i uže žanrove pod koje će svrstati naslove na knjižarskim policama. Dobri su pisci, naprotiv, kreativna stvorenja, pa se odupiru mehaničkom razvrstavanju u žanrovske torove. Tu nema problema, ako je pisac Arthur Hailey ili John Grisham: nakladnici i knjižari jednostavno izmisle novu etiketu (“činjenični roman” u prvom, a “pravnički roman” u drugom slučaju), manje nadareni pisci pohrle pisati epigone – koje im inače, kao slabašnu literaturu, nakladnici možda ne bi objavili – i eto na policama novoga žanra. Kojegod čitatelj manje-više slučajno naleti na HOTEL i AERODROM, ili pak na TVRTKU i PELIKANA, otići će pred policu s odgovarajućom etiketom “po još” – nevažno je pritom od kojega pisca, i “svi su sretni i veseli”. Posljedice su tri, a sve tri su neugodne: Prvo, čitatelj sama sebe uvali u čitanje hrpe serijski štancanog žanrovskog šrota, jer zaista kvalitetena literatura je iznimka;

__ 133 __


Prikazi

Drugo, cijeli se taj svijet knjige i čitanja mrvi u međusobno izoliranje ćelije-žanrove gdje etiketa postaje važnija od kvalitete – pa su inače obrazovani ljudi u stanju strogo odrezati kako “oni ne čitaju taj i taj žanr”, ni ne sluteći, da bi im se možda mnoge knjige svidjele samo da ih unaprijed, iz pukog neznanja, ne preziru. (Poseban su slučaj ignoramusi koji, u blaženom neznanju, cijeli jedan žanr paušalno proglase “trivijalnim”, pa im se sav obrazovani svijet smije.) I treće, najkobnije: koju etiketu nalijepiti knjizi kakva je, na primjer, poslovični slučaj ČELIČNIH ŠPILJA Isaaca Asimova? Ta je knjiga, razumije se, školski primjer “romana detekcije” i “trilera”: Zagonetno umorstvo, naoko, “nitko nije mogao počiniti”, policijski inspektor, istraga, nekoliko sumnjivih, nekoliko potjera i opasnih situacija, i na kraju, “kockice su poslagane”, slučaj je riješen sekundu prije zadanog roka. Takvog se romana ne bi postidjela Agatha Christie. S druge strane sve se događa u čisto znanstvenofantastičnoj dalekoj budućnosti (prenaseljena Zemlja, ljudske kolonije posvuda po Svemiru, humanoidni roboti…)! Na koju, dakle, policu u knjižari smjestiti ovu knjigu? Kamogod je metnuli, izgubit će potencijalne kupce. Ima, doduše, i ona polica s etiketom “razno”, ali to, u biti, ne mijenja problem. Štoviše, “razno” se ubraja među rjeđe posjećene police! Nakladništvo se u nas, dakako, nikakvim naporom mašte ne može mjeriti s Anglo-američkim, pa ni naši čitatelji nisu (razvrstani? razmaženi? zatupljeni?) “etiketiranim” izborom štiva. ELKASTRANDIN KOMPLEKS je, stoga, knjiga koju svakako valja objaviti, i dapače, preporučiti čitateljima. Ona je, jednostavno rečeno, zanimljiva, žanrovski višeznačna knjiga od one vrste koja se “čita do kraja”. __ 134 __


Prikazi

Njen je pisac u vrlo jasnu narativnu liniju vješto i nerazmrsivo isprepleo nekoliko “žanrovskih” vlakana: Osnovno je vlakno, rekao bih, jasan i logičan slijed: serijska zločinka, istraga, identifikacija, potraga, lov i hvatanje. Pravda je zadovoljena, moguće buduće žrtve izbjegnute. Pritom je posebna kvaliteta teksta psihološko seciranje zločinke i njenih motiva, čime ona više nije samo plošna “zloća”, kopju hvataju isto tako plošni “dobri”, kako to biva u serijski štancanim krimićima. Reklo bi se zanimljiv triler o zanimljivim ljudima. Ipak, iznenađenje: potraga i lov kreću iz 21.-stoljetnih ultraurbanih Zuricha i Zagreba, a odvijaju se u egzotičnim predjelima Središnje Azije (Kazahstan, Tibet) koje pisac opisuje u živim i slikovitim zemljopisnim i kulturološkim detaljima, pa kako knjiga odmiče poprima značajke rasnoga putopisa. Prateći dogodovštine vodiča “većih od života”, i zagonetnog špijun-krtica, i zabačenih sela-utvrda, i mističnih tibetanskih svećenika i carskih ministara, da zainteresiraju ljubitelje SHANGRI-LA i DIVLJIM KURDISTANOM… A kako se sve to ne događa u 19. vijeku, tu se ne jaše na “čupavim konjićima” nego se vozi u džipovima i helikopterima, i ne puca se puškama ostrogušama, nego nekim sofisticiranim oružjem. Nu, knjiga nikako nije “za djecu”: kriminalkin serijski zločin izrazito je erotske naravi! Ukratko rečeno, seksualno frustrirana sredovječna žena kažnjava muškarce za svoje nevolje. Uostalom, prve stranice knjige čitaju se kao da su iz Cronenbergova opusa… Eh sad, sve se to događa u svijetu, žargonom etiketiranja rečeno, podžanra znanstvene fantastike: “poslije A-bombe”. Vrlo neuobičajena značajka toga zamišljenog A-rata jest, da

__ 135 __


Prikazi

se on dogodio “tamo negdje daleko”, u sred Azije, pa ova naša europska civilizacija njime nije dotaknuta. To jest, nije dotaknuta bukvalno – razaranjem, zračenjem, i sličnim izravnim posljedicama. One su u ELKASTRANDINU KOMPLEKSU ovdje dublje: socio-psihološke su, a donekle i političke. Tu se, na tome planu, knjiga pomiče nadomak alegoriji, kako to, uostalom, znanstvena fantastika i inače čini. Svjesno ili podsvjesno, pisac u romanu projicira ozračje koje je sam (kao, uostalom, i većina nas) bolno iskusilo na vlastitoj koži: “Tamo” se “negdje” dogodi luđački rat pomračenih umova, a blazirana, uhranjena Europa promatra to iz sigurne distance, te šalje kojekud humanitarnu deku i mlijeko u prahu, ponekog ciničnog drugoligaškog ili ocvalig diplomata, pa i nekoliko vojnika kojima pak toliko zakomplicira proceduru djelovanja da su nemoćni za suvislu aktivnost (ako im je do nje uopće stalo): evo, oni se tamo tuku, a mi ih promatramo s laganim gađenjem, kao neki ružan sociološki eksperiment… Usuđujem se naslutiti da ideja o elkasandri Elmi nije bez bilo kakve veze sa svjesnom ili podsvjesnom željom da se u ime nevinih (kako je to dvosmislena riječ!) Srebreničanki kazne (neki) muškarci… Tu je, možda, slaba točka romana: čitatelju nenaviknutom na ovakve tekstove možda se neće svidjeti nekoliko odlomaka deklerativnog opisivanja socio-političkog okruženja u kojem se roman odvija. Nu, valja nam razumjeti da se zbivanja ne odvijaju u današnjem, svakom poznatom svijetu, pa mjestimično dociranje autor nije mogao izbjeći. Ukratko, ovo mi je čisto dobro zamišljen, i dobro promišljen roman, a pročitavši ga bogatiji sam za jedno zanimljivo iskustvo. __ 136 __


Prikazi

Vladimir Kolarić

O IKONI I ZAVOĐENJU Dejan Ognjanović: Zavodnik, Ghoul Press, Beograd, 2014. Slično delima nekih od najznačajnih srpskih pisaca, poput Laze Lazarevića, Bore Stankovića ili Branka Ćopića, Dejan Ognjanović u romanu “Zavodnik” (2014) značajno mesto daje motivu ikone. Time se, a to je jedna od najvažnijih stvari koja se može reći o ovom romanu, Ognjanović ne vezuje, kako bi se očekivalo od jednog “ruralnog horora”, isključivo za pagansko nasleđe u folklorno-etnografskom uobličenju, nego pre na onu visoku kulturnu tradiciju koju je najbolje nazvati vizantijskom. I pored pripovedačevog priznanja o nepoznavanju “crkvenih kanona” i problema ikonopisanja, a u tome mu možemo verovati, s obzirom na gomilu od njega izrečenih predrasuda i netačnosti, pitanje ikone ovde simbolički markira najvažnija pitanja ljudskog lika i (ne)preobražene stvari, dakle vaskrsenja. Slikanje preobražene tvari se suštinski razlikuje od slikanja nepreobražene, lišene dejstva božanske blagodati, a ovaj horor, preciznije od mnogih drugih, svedoči o- i slika svet obezličen i obesvećen ovom “lišenošću”. Ljudski lik, potencijalna “slika” Božija se tako uobličava prema onom “uzoru”, prototipu kojeg je svaki čovek ponaosob, slobodnom voljom, odabrao kao svog “oca”,

__ 137 __


Prikazi

kao onog koga će služiti u ovom svetu i prinositi mu darove. A kakav “otac” - i kakav svet - takvi i darovi, kakav pogled takva i slika. Problem ikone ovde stoga nije problem “pogleda na svet”, nego sam problem sveta, koji u ovoj lišenosti može biti viđen samo kao prostor moći (nasilja) i truljenja, zajednica samo kao savez krvi i semena, a istorija samo kao “prejemstvo” ove krvi i semena, koje bez duha postaje “prejemstvo” greha. A cela priča “Zavodnika” je u tome kako raskinuti ovo prejemstvo, kako izaći iz ove začaranosti “svetom”, zapravo grehom, smrti i đavolom, i kako prihvatiti svoju punu ljusku odgovornost, van svih obmana, samoobmana i zaludnih snova. Naš racionalistički i skeptički individualizam nam u tome ne može i neće pomoći, i to je još jedan momenat koji ovaj horor ukotvljuje u “vizantijsku” tradiciju, u njene spoznaje, intuicije i senzibilitete, u njen krik ka izbavljenu i preobraženju sveta, u njen krik za istinom, istinom ličnom a ne istinom autoriteta, istinom živom, za žive i od živih. Ovo je “dekadentni” roman jedne potencijalno velike kulture, jedne tradicije koja bi mogla da spase svet, da je ne napuštaju i njeni najbolji sinovi. A naš izbor “oca” je zapravo naše slobodno opredeljenje za svoj sopstveni ljudski lik ili protiv njega. Naš izbor “oca” je slikanje naše sopstvene ikone. Naša slabost, naša usamljenost, naš strah i naša zatvorenost, sve to otvara vrata onim silama o kojima ne bismo ništa da znamo, od kojih okrećemo oči da bi ih, ustvari, još jasnije videli. Roman “Zavodnik” nam, svesno i nesvesno, voljno i nevoljno, otkriva šta nas i “ko” nas to zapravo “zavodi”, i tera nas da osluškujemo našu sopstvenu krv jednako barem ko__ 138 __


Prikazi

liko i naše misli, da tražimo ono što smo već zaboravili da smo uopšte izgubili, a zapravo same sebe. Sve moguće mane i vrline ovog romana kao literarnog dela (p)ostaju nebitne zbog kontekta koji on priziva i u koji nas, makar nesvesno i nevoljno poziva, zbog ličnog glasa koji nam se obraća, sviđalo nam se ili ne ono što nam govori i kako nam govori. Jer u “glasu” (govoru) je logos a u ličnosti je sloboda, i šta nam više treba? To su osnove na kojima treba da stvaramo zajednicu koju ovaj roman, svojom “ideologijom”, “imidžom” (dakle, “slikom”) i samim svojim postojanjem ovde i sada, prividno negira. Ali tu je budućnost i tu smo mi, i ništa nas ne može uplašiti. Ova knjiga će u budućnosti i u “nama” dobiti svoje pravo mesto, ili je neće biti. A budućnosti će biti, a biće i “nas”, u to ne možemo sumnjati. Kako bismo? ZLO POD SUNCEM Adrijan Sarajlija: Ogledalo za vampira, Čarobna knjiga, Beograd, 2013 Postoji jedna dekadentska tradicija koja kaže da jedino što umetnost može da učini sa stvarnošću jeste da je – uništi. Postoji jedno “nasilje forme” koje može biti blagotvorno za umetnost, da je oslobodi dosade i služenja svemu onome što umetnost nije. Ima nešto od toga i u romanu “Ogledalo za vampira” Adrijana Sarajlije jedne dekadentske samosvesti sasvim nesvakidašnje za naše prilike, koja vrhuni u jednoj lakoći pisanja, u lakoj ruci nekoga ko se prema stvarnosti ne odnosi kao rob, već kao igrač, zavodnik, ponekad i neprijatelj. U jednoj

__ 139 __


Prikazi

kulturi koju karakteriše najpre motiv opstanka, ovakva refleksivnost je neobična i tim vrednija.A taj svet i ta stvarnost se u ovom romanu raskrivaju kao kavez manipulacije i gole sile, u kom vlast drže zaista i samo oni kojima krajnji i zapravo jedini argument leži u snazi oružja. Pobuna protiv ovakvo strukturisane moći, kao jedina moguća pobuna iz jedne dekadentske perspektive, jeste u anarhizmu i demonologiji, koji atakuju na samu legitimnost poretka, njegovu simboličku srž, osnov njegove simboličke moći. Snaga i provokativnost “Ogladala za vampira” nije u njegovoj nenormativnoj leksici i karnevalskim uprizorenjima, već o znanju dubinskih struktura na kojima počiva svet kao jedna projektovana stvarnost samonametnutog ropstva. Ta struktura se reflektuje sredstvima žanra i jedne lavirintske modelizacije sveta, koja je sasvim u duhu kako dekadentske tradicije, tako i dominantnih kibernetičko-holografskih traganja za najpribližnijom mogućom slikom savremene stvarnosti. Željni smo pobune i avanture, jednog istinskog prevazilaženja sopstvenih granica, za koje ni sami ne znamo kako smo ih i na koji način umesto u tačke dodira pretvorili u rešetke. Zbog toga nam se ovaj roman valjda i sviđa. On se sviđa pre našoj nemoći nego moći, pre slabosti nego nadi, ali šta s tim? To smo mi, a ovo je samo roman. Dopustimo mu da to bude. Opustimo se i ne kvarimo. Čitajmo.

__ 140 __


Prikazi

MAJSTOR BUDUĆNOSTI Leo Peruc: Majstor sudnjeg dana, Logos, Beograd, 2008 Pored neosporne književne vrednosti, mesta u književnoj fantastici i detektivskoj prozi, kao i značajnih mističko-religijskih implikacija, roman „Majstor sudnjeg dana“ austrijskog pisca Lea Peruca (1881-1957) produkuje i izuzetno zanimljiva značenja iz domena politike. Roman, naime, izuzetno precizno mapira globalnu političku i geopolitičku scenu pred sam početak Prvog svetskog rata, dok se već sam početak romana može smatrati prvorazrednom anatomijom kapitalizma. Mapiranje se ne sprovodi realističkim postupkom uz podršku intelektualno-esejističkih opservacija preuzetih iz publicistike ili društvenih nauka, već superiornom umetničkom modelizacijom zasnovanoj na stvaralačkoj imaginaciji, sa osloncem na literarnoi opšte kulturno nasleđe, koje se ovde vidi kao pretekst, odnosno materijal složenog i višedimenzionalnog umetničkog oblikovanja. Evropocentričnost tog sveta se naglašava isticanjem njegovih rubova kao njegovog „drugog“, sa jasnim ukazivanjem na tendenciju njegovog hegemonističkog širenja u pravcu nametanja modela „civilizacije“ kao jedino poželjnog za razvoj čovečanstva, što se naglašava centralnim značajem pisma, pisane reči u spoznajnoj genealogiji narativa. S druge strane, kapitalizam se ne opservira u svojim društvenim posledicama, nego se tumači samo njegovo poreklo, biće, način njegovog postojanja. U tom smislu, ovaj segment Perucovog romana bi se mogao nazvati svojevrsnom

__ 141 __


Prikazi

metafizikom kapitalizma, a dopadanje koje je ovaj autor nalazio kod Benjamina i Adorna baca zanimljivu svetlost na njihovo delo. Ovakva struktura predmetno-istorijskog sveta modelovana u romanu, nije samo spoljašnji okvir u kom deluju njegovi junaci, već najdirektnije motiviše njihove postupke i sve njihove, pa i najtragičnije, posledice. Kapitalizam ovde valja posmatrati kao pitanje odnosa čoveka prema stvarnosti, koja je u takvoj konstalaciji stvar reproduktivnog i upotrebnog mehanicizma. Žudnja junaka za stvaralačkom maštom je upravo razapetost svakog umetnika, ali i svakog čoveka uopšte, između pasivnog, mehaničko-reproduktivnog odnosa prema svetu, imaginacije instrumentalizovane u smeru bekstva od sveta i odgovornosti i istinski stvaralačkog poriva za preobražajem sveta, gde stvaralačka imaginacija ima ulogu vizije, koja raskriljuje vrata istinite stvarnosti. Najveće zlo je kod Peruca upravo sadržano u pristajanju da se „svet pusti da ide svojim tokom“, dok je moguća ako ne nada, a ono makar prostor otpora, u žudnji čoveka za stvaralačkom imaginacijom kao metodom samoprevazilaženja. Kako je odnos prema stvarnosti i traganje za metodama raskrivanja moguće istinite stvarnosti privilegovani interes umetničke fantastike, „Majstor sudnjeg dana“ je i vrhunski podsticaj u smeru legitimizacije fantastike kao moguće oblikovno i spoznajno najpotentnije umetničke forme našeg vremena, inajperspektivnijeg prostora odbrane umetnosti u vremenu koje je sklono da upravo umetnost, direktno ili indirektno, sumnjiči za sva zla ovog sveta. Pažljivo čitanje i tumačenje ovog romana, kod nas izdatog u odličnom prevodu Tijane Tropin, može mnogo da __ 142 __


Prikazi

nam pomogne da se razaberemo u vremenu u kom živimo, a u kom se čini da su toliki istinski i nepovratno užasnuti i paralisani upravo onim trumbetno crvenim iz romana, a koje upućuje na viziju apokalipse tek kao kraja i nepovratnosti, a nikako kao pčetka i obnove. Ne kao početka nečega potpuno novog, stranog i sa nama nespojivog, nego stalno i iznova novog početka, našeg i samo našeg početka, u svakom trenutku i za svakog od nas. I u tom smislu, ovo je roman budućnosti. STRAŠNA DECA Zahar Prilepin: Crni majmun, Draslar partner, Beograd, 2013 U Rusiji, ali i kod nas, zavidno popularni Zahar Prilepin, svoju poziciju unutar savremene ruske književnosti određuje uvek pomalo fluidnim pojmom „novog realizma“, što bi ovde trebalo da sugeriše otklon u odnosu na postmodernističke i avangardističke poetičke strategije koje su dominirale u Rusiji devedesetih, ali i novi odnos kako prema stvarnosti, tako i prema daljoj ili bližoj, naročito ruskoj/sovjetskoj prošlosti. Oslanjanje na realističku tradiciju, uključujući i rehabilitaciju (dela) sovjetske književnosti, pored poetičke i estetske, ima i motivaciju povezanu sa povećanom odgovornošću pisca prema stvarnosti, koja se ne libi kako otvoreno političkog angažmana samog autora, tako i poetske potrage za novim, specifično ruskim putevima kulturnog i istorijskog razvoja, kojom bi književnost ponovo da pruži, ako ne dominantni, ono svakako značajan putokaz, ili makar orijentir.

__ 143 __


Prikazi

Imajući ovo u vidu, ne bi trebalo da čudi recepcija Prilepinovog romana iz 2011. „Crni majmun“ (Чёрная обезьяна) kao dela književne fantastike. Iako ukorenjena u onome što se kod nas obično imenuje „presnim“ realizmom, sa naglašenom emotivnošću i subjektivnošću, postupkom kojim se dijegetička stvarnost prelama kroz unutrašnji svet glavnog junaka (u prvom licu), fantastični elementi prisutni su kako u postupku naglašenog preplitanja različitih svetova (nivoa realnosti) ili „iskliznuća“ same realnosti (kojima bi se, što je ovde ključno, mogla pridati realistička motivacija), tako i motivom naučnih eksperimenata u cilju istraživanja i eventualno proizvodnje nove humane ili humanoidne generacije, odnosno, što je privilegovana tema ruske književnosti, „novog čoveka“. Prilepin granicu humanog ispituje u odnosu prema ubistvu i prema polnom sazrevanju, raspinjući čoveka i njegov ljudski (humani) identitet između životinje i nekakvog još nedogledljivog i zastrašujućeg posthumanog entiteta, odnosno između klanjanja paganskom kumiru animalnog porekla i pokloništva kulturi shvaćenog kao pokloništvo samom sebi, odnosno čovekobogu. Ovaj tekst nije žanrovska fantastika, ma šta to značilo, i ključ za njegovo čitanje krije se pre u „Dvanaestorici“ ili „Skitima“ Aleksandra Bloka, nego u ma čemu što se obično svrstava u književnu fantastiku. Ali upravo ova genijalna Blokova poezija ne samo da je predviđala, anticipirala budućnost i nekakve druge svetove, nego ih je i stvarala, sa nadom i užasom podjednako. Ovaj tekst svedoči o dominatnom strahu današnjice, baziranom upravo u strahu od promene samog humanog i antropološkog identiteta čoveka, i sa tim __ 144 __


Prikazi

neposredno povezanim, strahom od dece. Ne anarhično dete i ne posednuto dete, kao nekada, već užasno dete koje još nije jelo sa drveta dobra i zla – to je strah današnjice. Ovaj roman takođe govori i dosta o Rusiji, njenoj stvarnosti i njenim mogućim putevima. Nažalost, čini se, ne i dovoljno, i to upravo zbog suviška te „stvarnosti“. Možda bi ipak manje zasićena i zagrcnuta naracija, nešto urednija i preglednija pripovedačka struktura ipak pomogla da nam se jasnije ukaže ta budućnost i otvore ti novi svetovi, pa bi onda moglo da se govori o jednom klasičnom delu za 21. vek, kakva su bila dela Dostojevskog i Tolstoja za devetnaesti, ili Gorkog i Gazdanova za dvadeseti. Ili je to samo naša zabluda da nam priča (ili da nam se pričom) i dalje nešto može objasniti. SA SILAMA NEMERLJIVIM Aldžernon Blekvud: Vrbe, preveo Sava Kuzmanović, Orfelin izdavaštvo, Novi Sad, 2015 Naravno, čak i srpski vrapci znaju da onovremeni raspad metafizike nije značio njen nestanak, već njeno umnožavanje, kao što svaki komad razbijenog stakla sebe i dalje vidi kao celinu – jer isto je sunce koje mu daje odsjaj, zar ne? Tako je u naša doba metafizika našla uporište u klasi, rasi/ naciji i tržištu, a šta nas dalje čeka, to ćemo tek da vidimo. Ipak, mnogi su se tokom ta poslednja dva veka, uzmimo, opirali lažnom jedinstvu/celovitosti i još lažnijoj utešnosti metafizike, tragajući za iskustvom transcendencije i samim tim za čovekom, koga čovekom i čini upravo to iskustvo trancendencije. U praksi se, pak, naročito kada je umetnost

__ 145 __


Prikazi

bila u pitanju, pre zapravo tragalo za iskustvom realnosti, ispred koje je ta podla (puj, daleko bilo!) metafizika razastrla zavesu pojma. Aldžernon Blekvud (1869 - 1951) je, kako to ekspertski objašnjava Dejan Ognjanović u pogovoru srpskom izdanju njegovih, svoju poetiku temeljio na ambivalenciji „između strave i strahopoštovanja“, odnosno iskustvu uzvišenog, sublimnog, kao „ambivalentnom osećanju čoveka pred silama koje ga prevazilaze, i čija ogromnost i moć podsećaju na sopstvenu smrtnost i ograničenost“. Čovekov doživljaj prisustva „Drugog“, kao sile koja ga ontološki prevazilazi, u vremenima pre sekularističke opustošenosti poznat kao „strah Božiji“, a kasnije zamenjen mešavinom straha i (nemoćnog) divljenja pred bezmerjem materijalnog kosmosa, kod ovog britanskog pisca posredovan je prirodom. Priroda ovde kao da nije toliko reprezent ljudske (i svetske) palosti ili (za čoveka) uznemirujuće animalnosti, koliko je „podsećanje“ na izgubljenu celovitost čoveka i sveta, na žuđenu i tajnovitu celinu stvarnosti. Suočavajući čoveka sa svešću o njegovoj radikalnoj pojedinačnosti i time i sa istinom postojanja, priroda je medijum one strave koja najdublje izbezumljuje na sopstvenu pojedinačnost nespremnog, a od transcendencije izolovanog (modernog?) čoveka. Strah od prirode je strah od nestanka obezličenjem i rastelovljenja utapanjem pojedničanosti sopstvenog tela i telesnog postojanja u cirkularnost prirodnih procesa. Želja da se „silama nemerljivim“ prida kakva-takva konkretnost i lik (ikonička želja!) za (ovakvog) čoveka rezultira tek umnožavanjem čudovišta, od kojih je svako neuhvatljivije i bezličnije od drugo__ 146 __


Prikazi

ga, u čemu i jeste najveća istina ovih i ovakvih umetničkih svetova. Pored „prostornih“, Blekvud ispituje i „vremenske“ dubine stvarnosti, u čemu se, u pripovetci „Silazak u Egipat“ gotovo sasvim doktrinarno poziva na Gurdžijeva. Više od pitanja materije, Blekvudove osnovne intencije se kreću ka pitanjima svesti, odnosno pitanju odnosa čoveka prema celini sveta i stvarnosti koja ga okružuje, a koje usvaja kao sopstveni svet i sopstvenu stvarnost. Od prirode i „kriterijuma“ ovog odnosa upravo i zavisi da li će ovo usvajanje odigravati kao strava ili kao strahopoštovanje, kao divljenje – a najzad i možda – i kao radost i ljubav. U tome i jeste smisao svog ovog našeg već više nego dvovekovnog rvanja sa ostacima metafizike, i svega onoga što vidimo, i što su nas učili da vidimo, kao usud modernog čoveka. Ponekad nam se čini – i svega onoga što jesmo. A što možda baš i ne bi morali da budemo. FANTASTIKA U „ISUSOVIM MEMOARIMA“ VUKA DRAŠKOVIĆA Vuk Drašković: Isusovi memoari, Laguna, Beograd, 2015 Fantastički motivi u romanu „Isusovi memoari“ Vuka Draškovića potiču iz autorove želje za prevazilaženjem usuda sopstvene biografije i, samim tim, odgovarajućih čitalačkih očekivanja. Fantastika je u ovoj priči o ratovima devedesetih, a kroz prizmu ne toliko „malog čoveka“, pojedinca u teškim vremenima, koliko donekle tipizovanog, premda naglašeno „oneobičenog“ prestavnika „običnog naroda“, pre dodatni učinak u pokušaju intenzivne fikcionalizacije materijala iz i da-

__ 147 __


Prikazi

lje aktuelne istorijske i društveno-političke stvarnosti nego konsenkvetno žanrovsko ili stilsko opredeljenje. Mitopoetsko referisanje na novozavetni narativ ima tako funkciju značenjskog proširivanja i modelizacijskog intenziviranja u obradi proividno dokumentarne, „stvarnosne“ građe, ali i uopštavanja istorijskog iskustva, čime bi ono dobilo na poetičkom identitetu i samim tim intenzitetu. Uvođenje entiteta „natprirodnog“ ontološkog statusa, inspirisanih narodnim predanjima, kao i destabilizovanje identiteta određenog broja protaginista, takođe ima ulogu umetničke legitimizacije, koliko i pojačavanja pre svega emotivnog dejstva na čitaoce. „Natprirodnost“ je stoga zamena za usled pasivnosti glavnog lika nedosegnutu tragičnost, a ujedno i alibi za pojednostavljenu i apriorističku tipološko-značenjsku shematičnost, koja onemogućava istinsku identifikaciju čitalaca sa likovima. Fantastika je stoga u „Isusovim memoarima“ zapravo surogat „slabog“ identiteta kako protagonista, tako i poetičkog (ujedno gradivnog i rodovnog) identiteta samog romana, kao proizvoda umetničke modelizacije. Atmosferu „fantastičkog“ priziva i autoreferencijani paralelizam vidljiv u postupku uvođenja samog autora u narativ, u vidu ovlaš fikcionalizovane skice pisca-političara Maksima i njegovog okruženja. Takođe, sugerisanje jedne „konspirološke matafizike“ u vidu delovanja i uloge tajnih službi u i dalje aktuelnoj srpskoj stvarnosti, ima fantastički prizvuk, kao i svako naznačavanje delovanja „nevidljivih“ i „nemerljivih“ sila na predmetno-istorijsku stvarnost, bez obzira na to šta bi bio njihov izvor, odnosno na to kakav je njihov ontološki status.

__ 148 __


Prikazi

Fantastika, makar i kao izgovor sa fikcionalizaciju i samim tim snažnije suočavanje sa stvarnošću sveta, makar i tek kao nostalgija za mitskim koje je nostalgija za celinom i dovršenjem (čoveka i sveta), i u ovakvom, ne naročito uspelom romanu, pokazuje svoju snagu i smisao. Isuviše onih koji žele slobodu i dalje poseže za fantastikom, a veća „odbrana“ fantastike od te teško da je potrebna. A kao da „odbrana“ fantastike sve više počinje da liči na „odbranu“ umetnosti same.

__ 149 __


ORION Milan Georges Burovac

Nepočin 18³


Poezija

1 Nekada svemira san Nekada tvar nemira Nekada sasvim Ti Sadržan u slatkom tkivu stvaranja Sastojak množine nepostoja Pokušavah da isplivam Tražih put Jastva Samo sebstva plave Samog semena trave Zaljubljen u Dan  

__ 153 __


Poezija

2 Kažu mi Ovde Kažu Ti da Ja Kažu Mi smo duša Nije tek prvi kontakt Nije samo dodir razuma Šta bih sa time Kome bih i čime Zamišljen nad pučinom Zagledan u Istok svemira Oslobođen tišinom  

__ 154 __


Poezija

3 Koliko je to zelene trave Koliko do prve Sahare Koliko od poslednje misli Samo da ne bih kamila Samo da bi me pesak Svemir u prvoj kapi mašte Svetlost u tragu hodočasnika Ja sam stvorio oazu Ja sâm u naručju meseca Nikada neprijatelj Čoveka  

__ 155 __


Poezija

4 Ne vole moje nečitko ime Ne zanose se mojim žamorom Ne prepoznaju moja saglasja Kako bih sada i sa čime Kome rekao da Ti jesi Jesam zato što Duša Jesmo samo da ne bi Smrt Naša suština okeana Vaša plava planeta Rumen prvog Dana  

__ 156 __


Poezija

5 Odnekud nekakva Priča Ni od koga navika fantazije Ni po čemu utopija trenutka Ne postojim kažu Ne postojiš! — lažu Oni što jesu Čovek Oni bi da budu Moć Ja sam privid prostora Ja sam Jednina Noć  

__ 157 __


Poezija

6 Negde svemirski brod Nekome svemirska baza Nikuda bez Ove logike Ti nisi Taj! — plava Kamera Ti nisi telo? — žuta Žena Ja sam Ti boje Ja sam Ti nemira Život mi u Tebi Živo ime ukusa Duša svemira  

__ 158 __


Poezija

7 Tako je to u Nama Tamo je to u Vama Samo da bi Razum Humanoida Svemira sasvim malo ÄŒudo milisekunde kontakta Zato sam Ti Zato ĹĄto Ja Najzad zajedno Najzad ljubav u Ljubavi Sasvim Mi

__ 159 __


IN MEMORIAM Krsto A. Mažuranić

1. 9. 1942 - 21. 12. 2012


IN MEMORIAM

Krsto A. Mažuranić Krsto A. Mažuranić (Crikvenica, 1. rujna 1942. Samobor, 21. prosinca 2012.) hrvatski književnik, prevoditelj, urednik, središnja osoba hrvatskog fandoma i SF scene. Poznat pod nadimcima ili pseudonimima Friendly Alien, Glambrlja, Dobri Dotepenec, K. P. Božičković.

Životopis Krsto Anton Mažuranić rođen je u Crikvenici 1942. godine, s obitelji seli se u Zagreb 1943. godine. Pohađa pučku školu u Stenjevcu, osmogodišnju (druga 4 razreda) u Vrapču. Svršava IV. gimnaziju (engleski, latinski) 1961. godine, kad upisuje dvopredmetno anglistiku i psihologiju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Zapošljava se na Aerodromu Zagreb 1970. godine, iste godine prelazi u ELKU gdje radi do 1980. godine kao inokorespondent/prevoditelj/tumač/šef INDOK službe (informacijsko-dokumentacijska). Oženio se Vlastom r. Frgić 1969. godine, kći Vesna mu se rodila 1972. godine. S obitelji seli u Samobor 1974. godine. Sin Vedran rođen je 1979. godine.

__ 161 __


Krsto u New Orleansu 1988. godine na Nolaconu II


IN MEMORIAM

Rad Suosnivač je Sekcije za znanstvenu fantastiku ARKZa (Astronautički i raketni klub “Zagreb”) 1976. godine, kao službeni datum uzet je 4. veljače 1976. godine. U tada novoosnovanom Siriusu pomoćnik je urednika (Borivoj Jurković), te recenzent i vanjski suradnik od 1976. do 1983. godine; urednik je Parseka za 1978. godinu, Euroconskog vodiča BALLCON PROGRAMME BOOKLET 1986. godine; glavni i odgovorni urednik (od milja glodur) Future 1993. - 1997. godine; urednik je SF&F edicije »Lukom« 1996. - 2001. godine. Kad se Sekcija za znanstvenu fantastiku 1977. godine preselila u Dom kulture Pešćenica u Ivanićgradskoj ulici postaje SFera, Krsto Mažuranić izabran je za prvog predsjednika kluba. Sudjelovao je na Osnivačkoj skupštini WorldSF u Dublinu 1978. godine, potaknuo je na osnivanje ZF klubova: 1990. godine “GNUS” u Samoboru, 1994. godine “SFinga” u Kutini; 1994. godine obnovu ZFklubova: “Gaia” u Osijeku i “Dr. Branko Belan” u Splitu. Potaknuo je obnovu ogranka Matice hrvatske 1990. godine u Samoboru; nakratko je rizničar, potom član UO Ogranka do 1994. godine. Pisao je kolumnu “Glambrlja” u Futuri 1996. -1998. godine, u Glasu Samobora 1998.1999. godine. Objavljivao je svake godine humoresku u fašničkim novinama Ričet od 2007. godine nadalje. Pisao je humoristične, fannish tekstove u fanzinima: Ansible, Anvil, Fucking Animals and Things, Holier __ 163 __


IN MEMORIAM

Than Thou, Mimosa, Mad 3Party, Martial Rats, The Monthly Monthly. Objavio je pripovjetke “Recept milostive Adelije” u Siriusu broj 62 (pretiskana u Futuri broj 6), pod pseudonimom “K. P. Božičković”: “A Two-Dimensional Martian” u Ball Bearingu broj 1 (kolovoz 1982. godine); humoresku na engleskome My Southerness u The Southern Fandom Confederation Bulletinu broj 5 (srpanj 1989. godine) prijevod na hrvatski objavljen je kao “Moje južnjaštvo” u Futuri broj 56 u svibnju 1997. godine, “Kako pogoniti kompjuter mišjom energijom” objavljena je u Ričetu broj 4 u veljači 2010. godine. Prikladno je spomenuti osim članstva u domaćim udrugama Matici Hrvatskoj Ogranak Samobor i doživotnom počasnom članstvu u SFeri, Krsto je bio član brojnih stranih društava: WorldSF (suosnivač) od 1978., WSFS (World Science Fiction Society) od 1979. godine; SFPA (Science Fiction Poetry Association) 1980. - 1984.; SFFWA (Science Fiction & Fantasy Writers of America) od 1981. godine; SFC (Southern Fandom Confederation) od 1989.; IBA (International Biographical Association od 1987.; IBC Advisory Council & Research Bord od 1990.; ABI (American Biographical Institute) od 1992. godine.

__ 164 __


IN MEMORIAM

Citati Krsto na SFeraKonu 1986. godine Ove gornje crtice mogu prikazati čime se sve Krsto bavio, ali ne govore jasno tko je on bio. Neka Krsto sam to kaže: „Na primjer, nedavno me Izdavač Bojan (on je vlasnik FUTURE) iz vedra neba pita hoću li naslijediti naprasno otišloga Urednika Vlatka. A ja, kakav već jesam, pristanem. Ma što, pristanem: zgrabim tu čast kao što čičak grabi vunenu čarapu. O uređivanju esefozina sanjarim otkako čitam esef. Zbog te sam ambicije salijetao ondašnje “bossove” u Vjesniku, Davora Šošića i Vilka Luncera, tumačeći im nasušnu potrebu za takvim časopisom. A kad je krenuo Sirius ... No, dobro, Borivoj Jurković je to fino radio, ne bih ni ja bolje. ... Pritom imajte na umu da je uređivanje časopisa kontinuirana pojava, pa će se Vlatkova ruka osjetiti još kroz koji broj. Moja totalna strahovlada nastupa negdje u osmome broju. Nova metla drugačije mete! Evo, na primjer, primijetili ste da u ovome broju možete pročitati jednu kulinarsku pripovjetku o kavi, kaši, i milostivinu receptu za njihovo kuhanje. Tri su razloga za njeno gostovanje pred vašim očima: 1. FUTURA ovime zorno ilustrira odluku: UBUDUĆE ĆE OBJAVLJIVATI DOMAĆE PRIPOVJETKE. Ako ih bude. Ako budu dobre. Ako ih čitatelji budu htjeli čitati. Dakle, pisci, podmazujte svoje pisaće naprave, podrezujte nokte na rukama da ne oštetite tipke, gimnasticirajte __ 165 __


IN MEMORIAM

mozak i maštu da uđete u formu,i ČEKAJTE upute u slijedećem broju. 2. Kaže se: tko zna, piše; tko ne zna, odlazi u kritičare i urednike. Evo, ja napiso, pa sam čist od zlobna prigovora. / Inače, tu je moju umotvorinu pripustio tisku jedan drugi urednik tamo davne 1981., a bio sam je napisao iz istog razloga samoobrane. ... S time u vezi, ovo je važno: svi koji možete sastaviti pismo na engleskom napišite par rečenica Robertu Silverbergu adresirano na FUTURU: koje ste dobi, čime se bavite, zatim koliko vam je važno u životu čitati esef, kako vam se svidjela njegova pripovjetka / pa taman i da nije/, i ZAHVALITE mu što ju je uopće napisao, a posebno što je dozvolio da je vi pročitate u FUTURI. Ovo shvatite ozbiljno i ne budite lijeni. Mi ćemo pisma proslijediti, a on će možda u dogledno vrijeme doći u Hrvatsku.” (Krsto A. Mažuranić, iz uvodnika Future broj 6, 1993. godine) Robert Silverberg bio je gost SFeraKona 1999. godine. I objašnjenje pojma glambrlja: „Sva sreća pa sam glambrlja (tako je moja druga baka - ona iz Novog Vinodolskog - zvala one koje u Zagorju zovu klafračama: brbljavcima; ne znam kako ta stvorenja zovu u Dalmaciji, Istri, Slavoniji...), pa nemam problema sročiti ove moje proslove. ... Srdačan pozdrav, i daj vam Bog zdravlja a Majka Božja Bistrička penez, Ka Mažuranić” (Krsto A. Mažuranić, iz uvodnika Future broj 21, srpnja 1994. godine) Krsto nije bio urednik SF časopisa samo zbog ljubavi prema žanru, znao je osim engleskoga dobro gramatiku i hrvatskoga jezika, naročito padeže: „Pa __ 166 __


IN MEMORIAM

ako hrvatski ima padeže, Božemoj ima ih, hvala nam precima. Pa što reći lakoglazbenim nam urednicima na radiju koji su uporno bespadežno najavljivali “novi hit pet buna i pol enke”? Kako izgleda hit samo četiri buna? Ili cijele enke? Da se nesretni Pat Boone zvao Paul Boone bi li se govorilo o “novome hitu pol buna”? Uopće, kako izgleda samo polovica jednoga buna? A cijela enka? Ako kažu “majki džeksona”, predstavljaju li svoga ujaka kao “petar petrovića”? Uopće, što su im se zamjerili ti pjevači pa im ne daju njihove padeže? Zakidaju ih! Novi film đems dina. Đem s dina? Saharski đem? Jadni James Dean. Kako li samo izgleda novi film Pekmez s dina... Dine s đemom, zaboga. Dine s pekmezom... Dakako, najveći

Na SFeraKonu/Ballconu 1986. u Esplanadi, s lijeva na desno Darije Đokić, Neven Antičević, Krsto A. Mažuranić

__ 167 __


IN MEMORIAM

grješnici su reklamičari. Podravka juha, Ledo sladoled, Parfe krema. Jesusna. Štefica teta, Horvat susjed, Novak doktor. Kakve li se još sve jezične nakarade neće sjetiti? “Jedite Podravka juhu”. “Posjetite Štefica tetu”. Pitam se, što misli Josip Jović kad u grobu čuje kako u “katedrali” XTB-u (jer više nije HTV) govore — što nisu čak ni za Kneževića — “ponaosob”, “osujetiti” i, budiBogsnama, “držati palčeve”? Dosta. Čizma. Malo sam si dao oduška. Pa si mislim, ako se sa mnom složite, štovani Futuričari, pa svak upozori deset svojih znanaca, evo već pedeset tisuća ljudi koji paze na svoj jezik. Pa još ako oni kažu svojim znancima... Ovaj će uvodnik biti prekretnica, vaš će BU ostati zapamćen u povijesti kao Čovjek Koji Je Spasio Hrvatski Jezik, a ovaj broj FUTURE će se čuvati u muzejima. Hvale vrijedna ambicija, zar ne?” (Krsto A. Mažuranić, iz uvodnika Future broj 31, svibanj 1995. godine) Što je Krsto mislio o tuđicama u hrvatskome jeziku: „Svoj jezik je hrptenjača svakoga naroda... Narod bez svoga jezika samo je imitacija naroda. Narod koji se srami svojih riječi i svoje gramatike pa posuđuje tuđe, kolektivna je lingvistička poturica. Po čemu je “konzalting” bolje od “savjetovalište”? Zar je “shopping centar” civiliziranije mjesto od “trgovine”? Zar je u “bistrou” brendi kvalitetniji nego u “mutnou”? Zar bofl s ponterossa u “boutieauqueaueuieu” više nije bofl s ponterossa? Evo, “Slovenijales” u Savskoj postao “Croles”. Mudrac koji je to smislio očito ne zna da “les” u Zagrebu znači “kištra u kojoj se pokapa mrtvaca”. Pa sad nek’ ja idem kupiti krevet u “Crolijes”, pa da poslije __ 168 __


IN MEMORIAM

spavam u njemu... Ma, ote proč! Pa nisam, valjda, Bela Lugosi! Kao oni naši liječnici koji se srame biti liječnici (kao, plebejski) pa hoće biti belosvecki doktori, ne shvaćajući, nesretnici, da zapravo nitko ne kaže “doktor”. Arapski tabib, danski laege, engleski physician, finski lääkäri, francuski médecin (i svi romanski slično), grčki yatros, mađarski orvos, njemački Arzt, ruski vrač, švedski läkare (tu su negdje češki lekar i poljski lekarz), čak i esperanto kaže kuracisto, i sad, gdje je tu “doktor”? Pa, jest, kaže se na jidišu, turskom i swahiliju. Alaj mi uzora...” (Krsto A. Mažuranić, iz uvodnika Future broj 31, svibanj 1995. godine)

__ 169 __


IN MEMORIAM

Nagrade i priznanja WorldSF-ov “Karel” za kvalitetno prevođenje SF-a (u Linzu 1982. godine) “Harrison’s” za međunarodno promicanje SF-a 1983. godine Diploma Turističkog saveza Zagreba 1983. godine Medalja Susreta pisaca, Fayence 1985. godine Zlatna zahvalnica SFere 1986. godine “Crobula” 1994. godine SFERA za životno djelo 1996. godine

Povezani članci

SFera SFeraKon Futura

Izvori Životopis Krste A. Mažuranića dobiven od Vesne Jelinčić Krsto A. Mažuranić (Ghost of Honor), SFeraKon 2013., Krsto Anton Mažuranić (1942. – 2012.) dugi niz godina bio je središnja ličnost hrvatskog fandoma i SF scene. Uz Ivicu Posavca, Krešu Ljubića i Vojka Kraljetu bio je suosnivač prve hrvatske SF udruge SFere i začetnik organiziranog fandoma u Hrvatskoj od 1976. godine. Futura broj 6, 1993. godina, str. 2 Futura broj 21, 1994. godina, str. 6 Futura broj 31, izašla u svibnju 1995. godine, str. 6-7 __ 170 __


IN MEMORIAM

Vladimir Kolarić

KRALJ METAFIZIČKOG REALIZMA U Moskvi je 25. oktobra 2015. godine umro jedan od najznačajnijih savremenih ruskih pisaca i mislilaca, Jurij Mamlejev (1931). Značajno ime sovjetske „podzemne“ kulture, ostvario je veliki uticaj na savremenu književnu scenu u Rusiji, ali ostvario i ozbiljnu recepciju i ugled u inostranstvu. Njegove mističke i metafizičke ideje o svetu, Bogu, kosmosu i Rusiji, duboko ukorenjene u tradicijama Evrope i Azije, među najatraktivnijima su u savremenoj ruskoj misli, i za njih su interesovanje pokazali umetnici i mislioci najrazličitijih, često sasvim oprečnih, ideoloških, političkih ili estetičkih uverenja. Kao osnivač „Kluba mezafizičkog realizma“, njegovo delo je često posmatrano u kontekstu književne fantastike. Ovde ćemo se ukratko osvrnuti na njegove ideje vezane sa fantastiku i metafizički realizam, kao i razlike među njima. Prema Mamlejevu, fantastika je u dvedesetom veku često služila kao pokriće za izražavanje okultnih ili mističkih ideja. U Sovjetskom Savezu je bilo zabranjeno ispoljavanje skoro svega što je imalo veze sa realnim duhovnim životom, dok su se na Zapadu prema njemu odnosili s podozrenjem, kao mogućim ometajućim faktorom za ideologiju ekonomske nužnosti. I upravo je u fantastičkoj kniževnosti bilo moguće izražavanje onog ljudskog iskustva koje je izlazilo iz okvira „običnog“ realizma. Tako je fantastika postala forma za izražavanje __ 171 __


IN MEMORIAM

slobodnog mišljenja. Pored toga, veliki deo fantastike, posebno naučne, posedovao je u sebi element nekakvog polunaučnog proročanstva, što je vidljivo u delima Žila Verna i drugih predstavnika naivne fantastike u 19. veku. Ipak, metafizički realizam, zastupljen u delima Gogolja ili Dostojevskog, na primer, treba jasno razlikovati od fantastike. Tačno je da realizam podrazumeva predstavljanje stvarnosti, ali stvarnost je po sebi izuzetno obuhvatan pojam. Za razliku od „naturalnog“ realizma okrenutom ka „vidljivoj“ stvarnosti, metafizički realizam ne podrazumeva sjedinjenje realizma sa fantastikom, već sa određenim oblicima metafizičkog znanja, ozarenjima i vizijama. Drugim rečima, to je realizam koji proniče u drugi svet, bez u fantastici prisutne žanrovske uslovnosti i bez izmišljanja. Ovaj vid realizma nije, dakle, zasnovan na igri mašte, već pre svega na znanju, i na knjigama, ali pre svega na ličnom iskustvu duhovnog života i duhovne realnosti. Ako je za „obični“ realizam bitno čulno i razumsko poimanje i predstavljanje vidljivog sveta, a za fantastiku imaginacija, za metafizički realizam je najvažnije ovladavanje vizinarskim tipom mišljenja. S obzirom da je i naučna spoznaja uveliko prešla granice vidljivog sveta, Jurij Mamlejev metafizičkom realizmu predviđa veliku budućnost. Pored nevelikog prisustva u antologijama i periodici, u Srbiji je u okviru čuvene edicije „Reč i misao“ 1995. godine objavljen izbor iz proze Jurije Mamlejeva pod naslovom „Odraz“, u prevodu Zorislava Paunkovića i Duška Paunkovića.

__ 172 __


IN MEMORIAM

Jurij Vitaljevič Mamlejev (1931 – 2015) je ruski pisac,

dramatičar, pjesnik i filozof. Laureat je nagrade Andreja Bjelog (1991). Bio je predsjednik „Кluba metafizičkog realizma CDL“, član PEN-a, Društva ruskih pisaca i dr. Osnivač je književnog pravca metafizički realizam i filozofske doktrine „Vječna Rusija“. Djela Mamlejeva su prevedena na mnoge evropske jezike. Godine 1974. je sa suprugom Marijom emigrirao u SAD, gdje je predavao i radio u Кornelskom i u drugim prestižnim univerzitetima SAD, a kad je 1983. prešao u Pariz, predavao je rusku književnost i jezik u Medonskom institutu ruske kulture, a potom u Institutu istočnih civilizacija U Parizu. Poslije prevrata je bio jedan od prvih koji se vratio u Rusiju. Od početka devedesetih njegove knjige se široko objavljuju u Rusiji. Objavio je romane: Tumarala (1966), Mir i grohot (2003), Кrila užasa (2008), Lutajuće vrijeme (2001), Drugi (2006), Nasamo s Rusijom (2009), Imperija Duha (2011), Poslije kraja (2011) i Svemirske priče (2013). Na srpski jezik je objavljena zbirka Mamlejevljevih priča „Odraz“ (1995) u prevodu Duška i Zorislava Paunkovića. Zvanični sajt: http:// mamleew.ru.

Priredio: Ž. M.

__ 173 __


Bilješke o autorima

BILJEŠKE O AUTORIMA Dušan Mijajlović Adski piše prozu, poeziju, priče i pjesme za decu, haiku poeziju, satiru, književne prikaze i novinske tekstove. Na raznim književnim konkursima do sada je nagrađivan preko sto puta, najviše za kratku priču i pripovijetku. Objavio je zbirke pjesama „Nesanicom do istine“ i „Jedino priznajem svoje raspeće“, zbirke nagrađenih priča „Кaligula na kestenovom listu», „Trošenje sna“ i „Trošenje straha“, zbirku haiku poezije „Кrčag za rosu“, nekoliko žanrovskih novela i preko 1800 žanrovskih priča. Milan Georges Burovac (Burovac kod Petrovca na Mlavi, Srbija, 1961) je studirao uporednu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Od 1991. živi u Parizu kao slobodni umjetnik. Piše poeziju, prozu i dramske tekstove na srpskom i francuskom jeziku te filmsku i muzičku kritiku. Bavi se i novinarstvom, vizuelnim umjetnostima te komponovanjem. Prevodi s francuskog jezika. U Parizu mu je izašao na francuskom roman «Filmosof». Predrag Jirsak (1941. – 2012.) je pjesnik, pripovjedač, romanopisac, književni kritičar i prevoditelj s češkog i engleskog jezika. Studirao je medicinu i političke znanosti u Zagrebu, a filologiju u Zagrebu i Pragu. Diplomirao je 1965. komparativnu književnost i engleski na Filozofskome fakultetu u Zagrebu. Bavio se novinarstvom (Vjesnik, Privredni vjesnik, Telegram) __ 175 __


Bilješke o autorima

te bio je lektorom hrvatskoga jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Pragu (1967. – 1969.), a od 1969. do 2006. predavao je češku književnost na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Prevodio je i SF djela. Objavio SF roman «Mjesečeva djeca» (Zagreb, 1958) te više knjiga proze i poezije. SF priče i dramatizacije objavljivao na Radio Zagrebu. Ostoja Kisić (Ražljevo kod Brčkog, 1937) je završio studije Svetske književnosti u Beogradu. Pjesnik je, prozni pisac, kritičar i novinar. Objavio je antologiju „Jedan vek srpske poezije“ (1971). Vladimir Kolarić (1975), prozni i dramski pisac, teoretičar filma i umjetnosti. Diplomirao dramaturgiju i doktorirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Objavio dvije zbirke pripovjedaka. Pored proznih i dramskih tekstova, objavljuje teorijske radove iz oblasti filma, književnosti i umetnosti i prevode s ruskog jezika. Uređuje sopstveni blog pod nazivom „Odbrana umetnosti“ (www.vladimirkolaric.blogspot. com). Član je Srpskog književnog društva. Vjačeslav Glebovič Kuprijanov (Novosibirsk, 1939.) je ruski pisac i prevodilac s više jezika. Od 1961. godine objavljuje svoju poeziju, a prozu (priče, eseje, kritike i romane) od 1970. godine. Njegove knjige su izašle u Njemačkoj, Engleskoj, Nizozemskoj, Bugarskoj, Poljskoj, Srbiji, Hrvatskoj, Šri Lanki i u drugim zemljama. Dobitnik je brojnih nagrada u Rusiji __ 176 __


Bilješke o autorima

i inozemstvu. Koristio je veliki broj stipendija za pisce i prevodioce u nizu zemalja te sudjelovao na brojnim festivalima. Živi u Moskvi. Kuprijanov spada u značajne ruske pisce SF-a. SF priče je objavljivao u časopisima te u zbornicima posvećenim fantastici. U SF žanr spadaju njegovi romani ”Empedoklova cipela” i „Modro odijelo svemira“ koji su izašli i u Hrvatskoj u prijevodu Žarka Milenića. Boris Lazić (Pariz, 1967) je pjesnik, prozni pisac, prevodilac i profesor. Diplomirao je na Sorboni na grupi za srpski, hrvatski i bosanski jezik i književnost. Josef Nesvadba (1926., Prag – 2005., Prag ) je pisac, prevodilac s engleskog, scenarist, dramatičar i liječnik. Najznačajniji je češki predstavnik SF-a poslije Karela Čapeka. Diplomirao medicinu u Pragu, smjer  a  - bio je istaknuti psihijatar i jedan od pionira u grupne psihoterapije u Češkoj.  Bio je predsjednik Sekcije za znanstvenu fantastiku u Društvu čehoslovačkih. Predstavljao je Čehoslovačku na nekoliko SF kongresa.  Bio je i predsjednik sekcije Češke u World SF-u i dvostruki laureat te organizacije.  Najviše se proslavio SF pričama koje su prevođene na brojne jezike. Po nekoliko njegovih kratkih priča su snimljeni filmovi. Poznate su mu zbirke priče Tarzanova smrt  (1958.), Einsteinov mozak (1960., na hrvatskom 1965.), Ekspedicija suprotnom smjeru (1962.) i Posljednje putovanje kapetana Nema (1966.) . Roman Dijalog s dr Dongom (1964.) je preveo na hrvatski Mirko Jirsak (1965.) kao i spomenutu zbirku SF priča. __ 177 __


Bilješke o autorima

Miha Remec (Ptuj, Slovenija, 1928) je slovenski pisac i novinar. Autor je velikog broja zbirki priča, pjesama te romana i drama od čega najveći dio spada u znanstvenu fantastiku. Slovenski izučavatelj SF-a, Drago Bajt, stavlja Remca uz bok Zamjatinu, Huxleyju i Orwellu, kao pisca antiutopijskih romana. Remec je jedini Slovenac koji je dva puta dobio, tada jugoslavensku, nagradu Društva prijatelja znanstvene beletristike i fantastike SFera iz Zagreba i to 1981. za svoj roman Prepoznavanje i 1987. za priču Spomnik za Evridiko. Remčevu zbirku SF priča «Žar ptica» je preveo Žarko Milenić i objavljena je 2013. godine u izdanju Književnog kluba Brčko distrikt BiH. Nikola Šimić Tonin (Crkvice kod Zenice, 1962, BiH) je prozaist, pjesnik, eseist, dramski pisac, pisac za djecu, književni, kazališni, likovni kritičar i tekstopisac. Objavio više knjiga poezije i proze. Nagrađivan. Živi i stvara u Plavnu kod Knina i u primorskome mjestu Drage – Pakoštane.

__ 178 __


Profile for Милан Ђорђевић

Orion 3  

Časopis za naučnu/znanstvenu fantastiku i fantastiku.

Orion 3  

Časopis za naučnu/znanstvenu fantastiku i fantastiku.

Profile for 705678
Advertisement