Prikazi
bila u pitanju, pre zapravo tragalo za iskustvom realnosti, ispred koje je ta podla (puj, daleko bilo!) metafizika razastrla zavesu pojma. Aldžernon Blekvud (1869 - 1951) je, kako to ekspertski objašnjava Dejan Ognjanović u pogovoru srpskom izdanju njegovih, svoju poetiku temeljio na ambivalenciji „između strave i strahopoštovanja“, odnosno iskustvu uzvišenog, sublimnog, kao „ambivalentnom osećanju čoveka pred silama koje ga prevazilaze, i čija ogromnost i moć podsećaju na sopstvenu smrtnost i ograničenost“. Čovekov doživljaj prisustva „Drugog“, kao sile koja ga ontološki prevazilazi, u vremenima pre sekularističke opustošenosti poznat kao „strah Božiji“, a kasnije zamenjen mešavinom straha i (nemoćnog) divljenja pred bezmerjem materijalnog kosmosa, kod ovog britanskog pisca posredovan je prirodom. Priroda ovde kao da nije toliko reprezent ljudske (i svetske) palosti ili (za čoveka) uznemirujuće animalnosti, koliko je „podsećanje“ na izgubljenu celovitost čoveka i sveta, na žuđenu i tajnovitu celinu stvarnosti. Suočavajući čoveka sa svešću o njegovoj radikalnoj pojedinačnosti i time i sa istinom postojanja, priroda je medijum one strave koja najdublje izbezumljuje na sopstvenu pojedinačnost nespremnog, a od transcendencije izolovanog (modernog?) čoveka. Strah od prirode je strah od nestanka obezličenjem i rastelovljenja utapanjem pojedničanosti sopstvenog tela i telesnog postojanja u cirkularnost prirodnih procesa. Želja da se „silama nemerljivim“ prida kakva-takva konkretnost i lik (ikonička želja!) za (ovakvog) čoveka rezultira tek umnožavanjem čudovišta, od kojih je svako neuhvatljivije i bezličnije od drugo__ 146 __