Page 1

Поуке патријарха Павла

Издавач: Pi-press, Пирот За издавача: Драгана Пејић-Ранђеловић Приредио: Жељко Перовић Штампа: Pi-press, Пирот

Поуке патријарха Павла

Тираж: 500 примерака

На корици је фотографија патријарха Павла, аутора Бранислава Бацковића, начињена на прослави и опелу поводом 90 година од Церске битке. У позадини је цртеж овчарско-кабларског манастира Благовештење у коме је патријарх Павле замонашен и у коме је често и радо боравио до краја свог земаљског живота.

2

3


Садржај

Коришћени извори: - "Интервјуи" књиге I и II, СПЦ - "Живот по Јеванђељу - Беседе" књиге I и II, СПЦ - "Нека питања наше вере". књиге I-III, СПЦ - "Помози нам Вишњи Боже", Образ Светачки - "Сведочим само", Народна и универзитетска библиотека "Иво Андрић", Приштина - "Будимо људи - живот и реч патријарха Павла", Јован Јањић - "Будимо људи - поуке и поруке патријарха Павла", Јован Јањић - "Пут у живот" Мисионарски и духовни центар манастира Хиландар и интернет библиотека "Светосавље" - "Стослов духовних созерцања и пастирских поука", електронска презентација епархије крушевачке - "Најдужи телевизијски интервју са патријархом Павлом", Двери Српске

4

О браку и породици О трудноћи О рађању О абортусу О деци О васпитању О жени О феминизму Брачна слога и неслога О брачном уздржању О хомосексуализму О ближњима О лажном братољубљу О снисхођењу и строгоћи О лицемерју фарисеја и књижевника О саблазни и саблажњенима О сујети, похвалама и покудама О сујети Ананије и Сапфире О свези сујете и уживања О сујети и раду О радној одговорности и радној саборности О праведном Аристиду и зависти О гордости О царинику и фарисеју О „виђењима“ и спиритизму О духовном сиромаштву, смерности 5

13 15 15 17 18 18 20 21 23 24 25 26 27 28 29 30 30 32 34 34 34 35 36 36 37 39


О првенству О греху и смрти О навикама О борби са рђавим навикама О одевању О комодитету и уживању О самоубиству О аљкавости Анегдоте о скромности патријарха Павла Прва мисао на почетку сваког дана и рада О физичком раду Анегдота из Благовештења О нестрпљењу које је израз лењости О решавању проблема О себичном раду О сарадницима Божијим О врлини и пороку О слободи Слобода и одговорност Граница слободе О пијанству и пушењу Анегдота о патријарху Павлу и пијанцу О исхрани Анегдота са маслинкама О смелости О обећању О крајностима О малодушности О ружним мислима О сукобу мишљења О гневу, свађама и како их избећи О миротворству О осуђивању О истини и лажи 6

40 41 42 43 43 44 45 45 46 48 48 50 50 51 51 51 52 53 54 54 54 56 56 57 58 58 58 58 59 59 60 62 62 63

О успешности у убеђивању О мудрости и храбрости у сведочењу истине О мржњи и насиљу О пркосу О освети О граници добра и зла О љубави ка непријатељу О преузимању иницијативе О пасивности која није хришћанско смирење О праведном рату Чојство и јунаштво Случај рањеног и заробљеног О чојству српских логораша Чича из Васојевића и младић О правом крају сукоба Да праштамо али и да не заборавимо Мудрост и доброта О искушењима, трпљењу и страдању О трпељивим прецима са Косова О прогнанима правде ради О идењу за Христом Мртав ради Христа или мртав у очима Христовим О Чичи из Босне О страдању деце О мучеништву Милице Костић О смрти О упокојенима Смисао кувања пшеница Венци, даће и подушја О четрдесетом дану од упокојења О Царству Небеском О Светим мученицима О „Откривењу Јовановом“ 7

65 66 67 68 69 70 71 71 73 74 75 77 78 79 79 80 81 83 84 85 87 88 89 90 91 93 94 94 95 96 97 98 99


О крају света и Другом доласку Христовом О Страшном суду О паклу, блаженствима и спасењу О могућности спасења некрштених О циљу и смислу О судбини О времену и вечности Религија и наука О веронауци Владање по Јеванђељу а не религиозна философија Душа и тело О ненаметљивом Православљу О Божијој свемоћи О Три Лица Божија О приликама у доба рођења Христовог О ранохришћанским и савременим приликама О вери и неверици О дечијој вери О вери наших предака О бесконачној љубави Божијој О богољубљу О љубави Три димензије љубави Круг аве Доротеја Стратегија љубави О милосрђу О просјацима О милосрђу Светог Николе О јеванђелском родољубљу О егоистичном родољубљу О Крсном знамењу О покајању Прича о блудном сину О припреми за крштење 8

99 101 101 103 103 105 107 107 108 110 111 113 114 115 116 117 118 119 119 120 120 121 121 122 123 124 125 126 126 127 128 130 131 132

О крштењу и кумству О једином потребном страху О хули на Духа Светога Крсна Слава О иконама О бадњаку О храму зиданом и храму телесном О богослужењу и понашању у храму О поклонима (метанијама) Анегдота о шетњи и метанијама О покривању главе О певању у храму Анегдота са богослужења О молитви за невернике и јеретике О молитви О истрајности у молитви Физички рад и молитва О личној молитви Непрестана молитва О избегавању саборне молитве О заједничкој молитви О заједничкој молитви са неправославнима О искушењима и неправилностима у молитви О снази молитве Молитвени уздаси патријарха Павла О посту О посту Светих Апостола О свези духовног и телесног поста О степенима поста, строгоћи и разрешењима Пост у тешким болестима О онима који нас осуђују пост О посту ван редовних постова Програм нашег живота О Светом Писму 9

132 134 134 135 137 139 139 140 141 142 142 143 143 144 144 145 146 146 147 147 148 148 149 151 152 154 155 155 157 158 158 159 159 159


О хришћанском моралу О Светој Литургији О припреми за Свето Причешће О причешћивању првих хришћана О учесталости причешћивања О причешћивању тешко болесних О свештеницима О издржавању свештеника О монаштву О ревности О духовном виду и духовном благу Анегдота о патријарху Павлу и ђакону О три ступња у узрастању ка Богу О Светима О Сабору О расколу О томе ко буде победник а ко побеђени кад је раскол окончан О екуменизму О Светосављу О нашој историји О важности поштовања својих светих предака О оцу наше државности - Светом Симеону Мироточивом О Светом Сави Лични сусрет са Светим Савом О светости живота кнеза Лазара пре Косовског боја - из богослужбених књига О светости живота кнеза Лазара пре Косовског боја - из научних извора О Косовском боју О родољубљу Светог Петра Цетињског О Светом владики Николају и ави Јустину О великом митрополиту Михајлу 10

161 161 163 165 165 167 167 169 169 170 171 173 173 175 176 176 176 177 178 179 179 181 182 183 185

О Петру Кочићу О родољубљу Милана Недића О доктору Недељку Кангрги О Небеској Србији О Великој Србији и о цени стварања исте О нашој неуравнотежености Сујета Србинова О нашем инату који може да буде и користан О нашој (не)побожносати Држава и режим Црква и држава „Политика“ Цркве Република или монархија Црква и политичке партије Црква и гласање О часном бављењу политиком О болесном стању у домаћој политици и како до оздрављења Наш најважнији Савезник Анегдота са америчким амбасадором О силницима овога света О пренасељености О отимању Косова О нашем времену Будућност српског народа и српских земаља Још нешто о себи Молитва патријарху Павлу Песма патријарху Павлу

186 187 187 189 189 11

191 192 193 194 195 195 196 198 198 199 199 201 203 204 204 204 205 208 208 209 210 210 211 213 216 221 222


О браку и породици • Тајну брака новозаветна Црква је примила, као и неке друге чинове и установе, из старозаветне. Ова тајна је установљена још у рају. Присуство Господа Исуса Христа на браку у Кани Галилејској не значи установљење ове тајне, него само њено освећење и примање у број новозаветних тајана, што се јасно види из Његовог казивања о браку: „Зар нисте читали да је Створитељ њих од почетка створио као мужа и жену?... Тако нису више двоје, него једно тело. Што је, дакле, Бог саставио човек да не раставља (Мт.19,4-6). • Знамо да је породица основ целокупног друштва. Ако је здрава породица и друштво ће бити боље, здравије и онакво какво треба. Разуме се да то зависи и од времена у коме смо. Али човек не сме да буде само пасивни рефлекс прилика и неприлика. Он је биће које може да дејствује. У том погледу, породица мора да створи основицу за будућност – да генерације одрастају у добру. • Породицу сматрам основом људске заједнице и незаменљивом за духовни развој човека. У породици се чува вера предака, држи се до основних људских вредности, које нас воде кроз живот, породица је извор љубави, у њој се учимо дужности, жртвовању, заједничком подношењу невоља, као и подели радости. Породица нам ствара осећање да смо заједно у свему и када одемо из својих кућа, куда нас живот води. Породица је "мала Црква". Њених светиња и обичаја ко се држи, тај не може залутати у овом отуђеном, испражњеном, посувраћеном животу. 12

13


• У турско доба није било школа нити се могло учити, али породица je била на висини и она je то хришћанство знала не само интелектуално, умно, него je с њим живела. Иако често нису били у стању да своје хришћанство речима објасне, схватили су га и њиме живели. То су деца попримила и то нам je помогло да опстанемо. • Породица да буде извор љубави и да сви живите у љубави како према ближњима тако према свим људима, у љубави према Богу и Светима Његовим. Таква љубав помоћи ће да лакше поднесемо све невоље и несреће које сналазе сваког човека кроз овоземаљски живот јер породица је “мала Црква” у којој је мајка као свештеница те мале цркве. • Молим вас браћо и сестре да Господу Исусу Христу, у овим тешким временима за све нас и за све људе, принесимо на дар наше душе ослобођене од греха, наше срце пуно љубави према Богу и свима људима, да принесемо наш труд прожет богоумљем и човекољубљем. Молим вас браћо, да чувамо породицу као зеницу ока. Она је основ људске заједнице и свих духовних вредности. У породици чувајте и држите веру своју свету, веру православну, веру својих предака. Живите по њој а та вера ће нас водити кроз живот, јер вера кроз добра дела чини човека благословеним овде на земљи и уводи га у вечни живот, у царство Божије.

изливала на грешно човечанство. А пошто цела култура..., по дубокој мисли Светог Григорија Богослова, има извор у браку, онда није остала туђа божанственом ни она, и зато је хришћанство, као гвоздене отпатке од земље, привукло из ње више сродних елемената и узело их је као материјал за стварање земаљске Цркве“.

О трудноћи • Мајку све обремењује. То, барем у мом крају, људи прости, на селу, гледају овако: ако је жена трудна, мора да се чува и чувају је да не би гледала што рђаво, нешто што је негативно, у сваком погледу. Имајући у виду да мајку све обремењује, она то преноси на своје дете.

О рађању • По заповести Божјој рађајте се и множите се... напуните земљу и владајте њоме! (1. Мојс. 1, 28). Не дајте да се угаси ватра на огњиштима отаца наших. • Инстинкт очински и матерински је јак, јер да тога није, не би било рађања. Треба дете носити, родити, треба га дојити, треба га чистити. И ко би то радио кад не би било тог материнског и очинског нагона? Е, сад, ми бисмо хтели да своју одговорност и све оно што је је Бог створио изоставимо да би смо уживали.

• Професор др. Сергије Тројицки упућује још на једну благодатну везу између Бога и незнабожаца. На основу Светог Писма и казивања Светих Отаца, указује он да се грех прародитеља није коснуо брака као Свете Тајне установљене у рају, те је она сачувана не само код Јевреја и пре Закона, него и код осталих народа. „Ако је у незнабоштву сачувана ова тајна – вели он – онда не треба сматрати незнабожачки свет као нешто потпуно негативно, као недељиво царство „кнеза овога света“ (Јов. 16,11). Тајна брака била је један канал кроз који се благодат Божија непрестано

• Зашто је Господ створио мушкарце и жене и какав је смисао сексуалног инстинкта? Док су остали инстинкти дати ради одржавања живота појединаца, полни инстинкт

14

15


је дат због одржавања врсте. Наравно, пуко продужавање врсте без оплемењивања у виду љубави, није била Божија намера. То би личило на просто репродуковање као код животиња. Суштина брака, али и дужност супружника, јесте да иза себе оставе потомство. Богу су мили они који узајамну љубав, склад, преносе на децу. И она ће на своју. То је велика обавеза, од које многи беже. • Схватити треба то што каже апостол Павле за жене: да ће се спасити рађањем деце и ако их буду васпитавале како треба. А постоји и дуг према друштву, према народу. Доле на Косову лако је уочити колики је наталитет. Овде у Сабору, изнео сам пре десет година једну статистику према подацима којима је Црква располагала. У то доба, у четири епархије у бившој Југославији више се умирало него рађало: у бачкој епархији, па онда тамо преко Тисе у банатској, па тимочкој и горњо-карловачкој. За ову горњокарловачку и није чудо, ту су стално постојала та ратна страдања. Многи су се одселили, остали су само стари. А већ у то доба епархија шумадијска, Крагујевац, скоро да се изједначила са овима. Да није било оног досељавања са Косова, то би се остварило. Најбољи однос код Срба у бившој Југославији између рођених и умрлих био je на Косову. Али ту je мали број народа српског остао. Прочитах у једној статистици да je 8,7 деце просек за једну Шиптарку. Таквог наталитета нема ни у самој Албанији. А код Српкиња 0,8. Ту je коментар непотребан. • Живео сам 34 године на Косову. Тамо Албанци имају највећи наталитет у Европи, већи него у Албанији. А код нас? Разговарао сам с једном интелектуалком, Српкињом, која има двоје деце, и која је отишла лекару због абортуса. У чекаоници лекарка Шиптарка, пита једну своју сународницу колико има деце, а ова каже – петоро. Да родиш још два Скендербега, саветовала јој је докторка. И тако редом, свакој од пацијенткиња је говорила да роде по још неколико Скендербега. Кад се обратила овој нашој и чула да има двоје 16

деце, рекла јој је: „Хајде и ти да родиш још макар три Скендербега...” Наша жена се тргла и одговорила: „Ja ћу још три, али Краљевића Марка“. Требало је да је Шиптарка мало продрма па да јој кликер проради и да схвати шта јој ваља чинити. Кад би ми, Срби имали наталитет макар близу шиптарском, а они близу као ми, питање Косова се не би постављало. Неће у свету да знају шта је било или шта нама значи Косово. За њих су Албанци већина и готово. Разуме се, није жена фабрика за рађање деце, али мора да је води морални моменат по Јеванђељу, који је најбитнији.

О абортусу • По учењу Светог Писма и Јеванђеља, од момента зачећа, човек је већ готова личност. Међутим, жене мисле да је њихова ствар хоће ли родити или неће, и мисле да је заметак део њиховог тела и да могу с њим чинити шта им је воља и шта хоће. Јаје, док је у јајнику и док пролази до материце, још је део мајчиног тела. Као и сперматозоиди што су део очевог тела. Али када дође до сједињења и спајања и сазревања јајне ћелије, то је ембрион и од тог момента то је већ готова личност. • Пред Богом је грех одузети живот човеку. Још је већи грех не дозволити своме детету да угледа дана, да га бар сунце целива. Кад изађу пред Свеправедног Судију, оне мајке које нису дозволиле својој деци да буду рођена, срешће ту децу горе. Она ће их тужно упитати зашто им то није дозволила. • (Абортус је) вапијући грех пред Богом. Мајке зачињу, јер је то скопчано с уживањем и страшћу, али неће да рађају и подижу децу, јер је то напорно, те чувају свој комодитет.

17


• И мужеви су кривци уколико долази до абортуса. Оно што каже Господ, то смо рекли ми. • Свакако да има момената кад се трудноћа не може дотерати до краја, кад је угрожен живот мајке, кад је плод оштећен. У том случају све зависи и од духовника и од осталих фактора. Значи, има момената кад се абортус мора дозволити

начин живота условљавао да нема ни говора о поновљеном разреду. Хоћу да кажем данашњи овај „цвај киндер” систем делује нездраво, несретно, незрело, јер родитељи децу просто оклопе љубављу и бригом, и она не могу да се развијају како треба. Или им униште иницијативу, па мушко буде као један бршљан, тражи жену која ће му бити ослонац, или буде самовољно и ћудљиво и очекује да му у животу сви угађају. • Не бити одвише болећив према деци... С друге стране, не треба ни строг бити; оправдавати их и сажаљевати, али не толико да буде на твоју штету. Зато, што више молитве.

О деци • Чуо сам у Индији, кад се разбесни слон, доведу дете и слон се умири.

• Мајко, поведи рачуна да дете не пожели да неко други буде гори од њега!

• (О деци пострадалој у усташком логору „Јасеновац“) Деца су најневиније од свих жртава које је Бог примио у Царство Своје, а за Цркву њени најсветији мученици.

• (Професору Богословије о ђаку који је одлазио у кафану и опијао се) Нисте милосрдни према Н. што нећете да га казните за опијање, јер ако тако продужи, пропашће. Милосрдно је да га сада казном наведемо на размишљање и покајање. Без тога се не може поправити.

О васпитању

• Тетка је видела да нисам за сеоске послове због своје конструкције, па је одлучено да наставим школовање. Прешао сам код стрица у Тузлу да бих похађао гимназију. Он је био мали чиновник, надзорник путева, имао је осморо деце, ја сам био девети, и њих двоје – читав један интернат. Тај мали службеник издржавао је нас једанаесторо. Готово сва деца завршила су факултете, а њих двоје је докторирало. Није могуће да су они били само обдарени, већ је тај

• Свети Јован Златоусти опомиње родитеље хришћане: „Ти се”, вели, „трудиш да својој кћери спремиш богате дарове, да је оденеш у свилу и кадифу, да је украсиш златним украсима, а погледај Ону која је изабрана да буде мајка Сина Божијега!”. „Сва лепота кћери цареве је унутра”, вели пророк Давид (Псл. 45, 13). У томе се треба трудити: да кћи и син ту лепоту унутрашњу задобију и да је одржавају. То да буде основна и главна дужност родитеља, мајки особито! Не значи, дабоме, да се родитељи не брину и за материјалне потребе своје деце, да им припреме могућност да могу самостално да живот почну и да га воде. Али изнад свега је: да се труде да својим животом и својом вером православном допринесу да та деца задобију ове врлине унутрашње, почевши са смиреношћу, па редом до љубави која је свеза савршенства, најсавршенија од свих врлина.

18

19

• Још увек нема објашњења, како то рођено дете преко ума као другог центра бића не сазнаје, и не зна да каже, али зато суштину може да осети, и да на њу реагује.


• Кад човек почне криво, баш као што дрво криво расте, ожиљци остају. • Пре свих, родитељи су обавезни да детету пруже љубав. Оно ће тада да зрачи кроз цео живот. Разуме се, та љубав није слаботиња, већ снага коју треба да стиче стално, па чак и према непријатељу. Тешко то изгледа, али је могуће стећи. Човек ће тако постати мио Богу и користан људима.

О жени • Махатма Ганди, велико име индијског народа и велико име човечанства, каже: Кад би жена у себи подизала оно што је мајчинско, оно што је женствено, што је заиста дато жени – не би јој се могао свет одупрети. • Треба имати у виду да је Света Богородица, и женски род са Њоме, уздигнут на највишу висину. Њој певамо сваког дана и читамо да је „Она часнија од херувима и славнија неупоредиво од серафима“, јер је Она једина изабрана изнад свега рода људског да буде мајка Сина Божијега. То је оно што сваку жену диже на највећу висину ако, разуме се, и она се труди у томе што је и Света Богородица по својим духовним квалитетима изабрана да буде Мајка Божија. • Величина жене као личности огледа се у служењу, баш као код Богородице. У хришћанству и у храму жена не може бити свештеница, али зато она може бити свештеница свога дома.

а биће и теже јер је Господ Исус рекао да што год се будемо даље приближавали крају света, да ће бити све теже и теже за истинску веру у овоме свету. Ал` нам је Он то унапред рекао да се припремимо и спремимо и да на тај начин у овоме свету будемо сведоци Сина Божијега, и мушки и женски род. • У жени, као и у човеку, постоје огромне снаге добра. Чули сте за Хелен Келер: глува, слепа и нема а успела да научи да говори и то преко прстију, да заврши факултет, докторира и после свега држи предавања. Та огромна енергија је у свима нама, само је ми нормални расипамо чулима. • Жене су мало осетљивије па пре попусте, мада има тога и код мушкараца. Ако претера са осеђањима иде у другу, негативну крајност. То за слабији суд је из приче о Адаму и Еви. Она је прва попустила. • Када се жена понизи, она у себи понизи сву своју величину: човека, мајке, свештенице дома. • Говорећи о смирености и послушности, Православна Црква не тражи ове врлине само од жене него и од мушкарца, не само од световњака него и од свега свештенства.

О феминизму

• „Сва лепота кћери цареве је изнутра“ (Пс. 45, 13), каже се у псалму. И том лепотом, том унутрашњом чистотом жена зрачи и светли. Кад би жене у свету имале то у виду овај свет би био сасвим друкчији. Но, у ово садашње време,

• По учењу Апостола Павла, нема (разлике) ни мушко ни женско у Христу Исусу, нема роб ни слободњак, нема Грк ни Јеврејин (Грци као најкултурнији народ онога доба, а Јевреји као једини народ који је веровао у Бога). Једно смо у Христу Исусу. Кад смо једно у Христу Исусу и мушко и женско онда се све заповести Христове односе једнако и на мушкарце и на жене. Међутим, дошло се до тога да се

20

21


тражи не испуњавање заповести Божијих, због чега нас је Он створио, и стизања томе циљу, него се хоће уживање и онда се сведе све на уживање. И дефакто, тај модерни покрет феминистички настоји не да будемо једно у Христу Исусу него исто: ти не рађаш, нећу ни ја; ти не дојиш, нећу ни ја; теби панталоне, мени панталоне и редом. Е видите, ту је та невоља. Кад нађемо прави смисао и циљ живота онда ће свако доћи на ту меру, то јест, свако ће схватити шта је његова дужност и трудити се да то испуњава. Ако то не буде, онда ће он бити на ономе нивоу, на оном смислу и циљу живота за који Апостол Павле каже: ,,Ако мртви не устају, ако смрћу све престаје, да једемо и пијемо – сутра ћемо умрети.“ Онда једини смисао живота јесте једење и пијење као и осталим живим бићима. • Ото Вајнингер каже да је „феминистички покрет данас у ствари тражење еманципације блуднице у жени, не личности и мајке, личности у њој“. • За покрет жена које на разлику полова гледају тако, речено је с правом да у суштини значи „само тежњу за прелажењем из материнства у проституцију. Он је као целина више еманципација блуднице него жене“. • У савременом феминизму није реч ни о равноправности политичкој и друштвеној, него се диже против тога што природне разлике мушкарцу дају предност.

а на породици почива целокупно друштво – када је породица здрава и друштво је здраво, иначе видите докле смо ми дошли.

Брачна слога и неслога • Ото Вајнингер каже да постоји „апсолутно мушко“ и „апсолутно женско“. Разуме се, ту није реч о физичком погледу, о биолошком, него о духовном, где не постоји ни „апсолутно мушко“ ни „апсолутно женско“. Него, он каже, на пример: један човек је четири петине мушко, а једна петина женско. Сад он тражи жену која ће бити четири петине женско, а једна петина мушко, да би дошли до пуноће бића, до самог јединства. Из тога он изводи принцип о апсолутној важности моногамије, једноженства, па вели да у свету постоји само једна жена која би једног човека савршено допунила. Јасно је да мушкарац није увек у могућности да нађе баш ту жену. Али нешто приближно томе он тражи и када нађе тада долази до јединства. Други човек, којем треба сасвим друкчија жена, пита се: шта је тај човек нашао у тој жени? Па нашао је своју допуну која њему треба, јер је тако испуњење oстварено.

• Свети Григорије Богослов, из 4. века, каже: ,,Током историје законодавци су били мушкарци па су они себи прописивали прописе и давали права која нису давали женама. Тај принцип ми не признајемо. Оно што је морално за човека то важи и за жену и обратно, што је грех за жену грех је и за човека.“ Е кад дођемо до тога става онда ће, дабоме, бити свако на своме месту, свако на својој дужности, свако на своме циљу и смислу живота: онда ће доћи и до једне не само симфоније, већ до једне љубави у породици,

• (Несложни супружници) не схватају хришћанску љубав која не тражи своје, која гледа увек на другог, не само на себе. Ако се тражи своје, то је већ трговина. Разуме се да то није глупост, већ жртва и служење. Величина у Цркви се мери величином служења ближњем. Од једне жене, мајке, чуо сам на Косову, да има кћерку и сина. Кћерка удата, а син кога су распустили, ожењен. За жену је узео исто тако једну размажену девојку. И сада мајка каже: Када се састану – увек је свађа, једна немогућа ситуација. На то снаја вели: Ако будем морала да одем из ове куће – ја ћу се убити. И он исто каже: Ако она оде – ја ћу се убити. Мени је у почетку

22

23


то било мало смешно. А када сам боље размислио, видео сам да је то заиста тешкоћа и велика невоља. Како ја мислим: они се заиста воле. Али се воле на начин: ако ти мене волиш – чини ми по вољи. Не осећају да су дужни да једно другом чине све што могу. Или како Христос говори: Чашћу једно друго већим чините.

добни Амон, преподобна Меланија Римљанка; у новије време Свети Јован Кронштатски и други).

• Тамо где се дешава експлозивна љубав, треба очекивати њено прерастање у еруптивну мржњу. Дочим, ту је редак повратак на љубав, но не и на још већу мржњу и бес, и најзад на заборав, уколико се у међувремену све то не заврши убиством или самоубиством.

• Од еванђелских времена до данас, кроз целу историју Цркве, можемо разумети да је уздржање једино морално дозвољено средство да се не рађа, како ван брака, у монаштву и целибату, тако и у браку. Од свију својих чланова у браку Црква тражи повремено уздржавање од брачних односа: ради поста и молитве, у доба женине трудноће и др. У позним годинама, поготово кад жена пређе климактеријум, то треба да је редован начин брачног живота своју искрено верујућих.

• Страст стављања себе у центар изазива обољења. Корен разних обољења код супружника такође треба тражити у егоцентризму и нетрпељивости.

• Један нехришћанин, Махатма Ганди, писао је да је најлепше дане свога брака провео живећи са женом као са сестром.

• Рађање и брак су везани за овај свет. У оном свету нити се жене, нити се удају него су као анђели. То јест, познаће муж жену и жена мужа, и дабоме, деца родитеље, али муж жену не по овим односима земаљским него по оној љубави која је њих у овом свету уствари спојила.

О брачном уздржању • Хришћанство нити намеће брак, нити забрањује уздржање од њега. Током историје било је људи и жена који су у монаштву, са заветом безбрачности, проживели цео век, тако и оних који су или обоје, или једно по пристнаку другог, напуштали брак и монашили се, а тако и оних који су остали у браку, али по узајамном договору уздржавали од полних односа, „живећи као брат и сестра“, било цео живот, било део живота. (Свети мученици Јулијан и Василиса, Свети Конон Исавријски, Свети Хрисант и Дарија, Препо24

О хомосексуализму • У Содому и Гомору био је тежак грех хомосексуализма. Лот је покушао да их уразуми, али није вредело. Лот се спасао, а остали су пропали. • Има о томе у Старом завету. На јужној обали Мртвог мора у Палестини био је град Содом, у коме се покварило и мушко и женско, и деца, у томе погледу. И Бог пошаље три анђела, да се тај град сатре...И онда паде с неба дажд од сумпора и огња и сагоре Содом и сву околину. Ето шта значи тај грех. Бог је створио мушко и женско, и рекао: „Рађајте и множите се”. А овде нема никакве могућности зачећа, нема никакве везе са оним због чега је Бог створио мушко и женско. То је само једна развраћеност. • Очински и матерински нагон je један од најјачих нагона који je дат и има свој дубок смисао. У његовом при25


суству нема ничег злог, али je зло у његовој злоупотреби. Вајнингер каже да постоји апсолутно мушко и апсолутно женско, не у физиолошком, већ психичком погледу. Ако je човек три четвртине мушко, а остало женско, он тражи жену која je једну четвртину мушко и остало женско, а они су идеална допуна. Хомосексуалци су пола мушко, а пола женско, по Вајнингеру, али нису апсолутно, што значи да могу да се боре против те слабости. Мушко-женски нагон je природан jep je дат од Бога, али ово je потпуна девијација, то je на једној линији која нема везе са Богом. Данас сви хоће само уживање а нико неће да носи свој крст. Није та сексуална енергија посебна енергија. Она je део опште енергије коју ми користимо овако или онако. Калуђери je, на пример, такође поседују, jep су они нормални људи, али je сублимирају и концентришу на духовни правац.

ћемо моћи да помогнемо верницима у њиховом спасењу ако истовремено не радимо и на своме. Нека вам први верници буду ваше породице! Поступак је такав – спасаваш себе, па ужу породицу, па онда шире, али све то иде заједно. Својом вером и својим животом по тој вери се сведочи и проповеда. • Ако желиш да помогнеш ближњима у њиховом спасењу ти онда спасавај себе самога. То је већ помоћ за њих јер си тиме учинио да је макар један члан Цркве здрав... • Ако један члан Цркве напредује, цело њено тело напредује; и ако један њен словесни члан лично губи, остали њени чланови такође лично губе. • Ближњи мој је Христос мој, и сваки ближњи човек јесте Христос. Ако ја не волим ближњег, не волим ни Христа, јер ближњи је опет, Христос.

О ближњима • По речи Христовој: „Што желите себи, то чините другоме”. Кад бисмо ми тако поступали и кад би људи у свету тако поступали, не би нам требало ни оволико болница, ни затвора..., нити би било толико разних тешкоћа. Али кад ми имамо за себе једну меру, а за другога другу меру, а и он има за себе једну меру, а за другога другу меру... што желимо себи, то да чинимо и другоме. Једноставна реченица, али је смисао бескрајан. Кад бисмо то чинили, ова земља била би рај. Неће то на земљи бити никада. На земљи увек ће бити злочинаца. Мораћемо се борити против њих, али да се боримо онако како људима доликује, никад нечовечно, нити да враћамо нечовечно.

О лажном братољубљу • Није нам забрањено, него је чак наша дужност када видимо да неко чини зло, да ми видимо да је то зло. Али онда ту је наша молитва Богу да се он исправи, и да кад се смире наша осећања кроз неколико дана или месеци, треба рећи томе брату, да то што чини није добро. Свети Василије Велики опомиње: „Немој да због лажног братољубља ти будеш братоубица“. Не учинивши што можеш, не опоменувши га на миран начин, ти ћеш на тај начин помоћи њему да изгуби душу.

• Сви ми у Цркви међусобно смо повезани као органи у једном телу. Зато треба да се узајамно подржимо. Не26

27

Поуке патријарха Павла, садржај и почетак  
Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you