Page 1


Drage čitateljke i dragi čitatelji, Predstavljamo vam drugi broj Biltena Centra za ratnu traumu. Nakon brojnih reakcija na prvi broj Biltena, potrudili smo se da u redakciju uključimo što više ljudi iz svih programa. Na tome ćemo insistirati i u narednim izdanjima. Zahvaljujemo se onima koji su nam slali sugestije, pohvale i kritike. Pozivamo sve ostale da se uključe i podele svoje utiske o ovom listu. Posebno se zahvaljujemo onima koji su slali tekstove i fotografije, i tako nas obaveštavali o novostima u svom radu. Ovo pokazuje da smo poboljšali komunikaciju između ljudi u programima, što smo i postavili kao cilj u prvom broju. Čeka nas godina puna posla, učenja i planova. Želimo vam da u 2010. budete zdravi kako biste sačuvali entuzijazam i motivaciju za budući rad. A sve vaše uspehe ćemo pratiti i beležiti na vašim stranicama vašeg Biltena. Redakcija Biltena Centra za ratnu traumu

januar/februar 2010

sadržaj

društvo za zaštitu mentalnog zdravlja ratnih veterana i žrtava ratova 1991-1999

Impresum bITLTEN cENTRa za RaTNU TRaUMU, Broj 2, Januar/Februar 2010.

3

oSNIVač I IzDaVač: Centar za Traumu Kosovska 7, 21000 Novi Sad e-mail: office@wartrauma.org web: www.wartrauma.org

4

REDaKcIja: Urednica: Slađana Ljubičić (sladjana.ljubicic@wartrauma.org) Redaktor: Vladan Beara (vladan.beara@wartrauma.org) Dizajn: Zoran Dragić (zoran.dragic@eunet.rs) tel: + 381 64 153 54 62 Lektura i korektura: Dušica Kokotović Saradnici i saradnice: Branislava Vajagić, Brana Nevajdić, Milica Jakšić, Jelena Matković, Dragan Žuljević, Lane Stopher, Milan Colić, Ljudevit Kolar, Vladan Beara, Predrag Miljanović Fotoreporteri: Goran Petrović, Ilija Petrović, Narcis Mišanović (Sarajevo) Slavoljub Staletović (Vranje) Dopisnici i dopisnice: Vranje: Marija Jovanović, Miodrag Tasić, Ivan Lazić, Goran Manasijević Vlasotince: Snežana Popović šTaMPa: PrintXpress, (printxpress@sbb.rs) Ćirpanova 20, 21000 Novi Sad

2

BILTEN CENTRA ZA RATNU TRAUMU

VESTI Iz programa Centra za ratnu traumu DOGAĐA JI

Regionalni sastanci u Novom Sadu i Tuzli Grupe za podršku – program koji se širi u regionu

Više znanja - bolji rezultati Doedukacija voditelja grupa za podršku osobama sa iskustvom rata

Prvi kontakt je najvažniji

Savetovalište unapređuje komunikaciju sa korisnicima

5

DOGAĐA JI

Spoj iskustva i znanja Predavanje Vladana Beare studentima u Banja Luci i Sarajevu

Uhvati korak

Konferencija Agencije TIM o novim konceptima ličnog razvoja

6 8

me Đ un A r ODnI DA n v OlOnter A

“Kad je meni dobro hoću da pomognem da i drugima bude dobro” Proslava 5. decembra, Međunarodnog dana volontera v OlOnter SK A re Č

Volonterizam i/ili profesionalizam? piše: Milica Jakšić P r St u OKO

Tradicija po receptu bihejvioriste piše: Dragan Žuljević

9

eD u K At I vnI K utAK

Desiće se nešto loše piše: Jelena Matković Iz mOG u Gl A

Lane, šta radiš? piše: Lane Stopher

10

DOGAĐA JI

Deda Mraz u Vranju

Deca i odrasli - dobro organizovan tim u pripremi humanitarne svečanosti podele paketića

11

Inter v Ju

Druže, mogu li malo da popričam sa tobom?

Intervju sa Nenadom Milanovićem, ratnim veteranom iz Vranja

12

FOtO P r IČA

Dijalozi u 2009. JAN/FEB 2010


(vesti) JAn/fEB2010 PREZENTACIJA CETNRA NA SIMPOZIJUMU VMA

PSIHOLOŠKO SAVETOVALIŠTE U NOVOM SADU:

Vladan Beara i dr Predrag Miljanović su 29. januara predstavili rad Centra za ratnu traumu na simpozijumu „Posttraumatski stresni poremećaj: savremeni tokovi u istraživanju i lečenju“. Simpozijum su organizovali Klinika za

Savetovalište CZRT je 25. februara ugostilo preko dvadeset studenata master studija koji pohađaju kurs „Praktikum iz psihološkog savetovanja“. Mladim stručnjacima su predstavljeni ciljevi organizacije i principi savetodavnog rada. Dragana Brdarić i Branislava Vajagić su ih upoznale sa uslovima obavljanja praktičnog dela nastave, jer će većina njih u budućnosti biti u ulozi praktikanata – savetnika u Savetovalištu. U mart Savetovalište ulazi sa najkraćom listom čekanja do sada. Na njoj se ne nalazi više od petoro ljudi. Dvadeset aktivnih savetnika i savetnica su od početka 2010. godine održali/e 200 savetodavnih razgovora. Četvoro savetnika se 16 puta susrelo sa ratnim veteranima koji dolaze na individualno savetovanje.

VLADAn BEARA I DR PREDRAG MILJAnoVIć SA JELEnoM BAKALIć, PRoGRAMSKoM DIREKToRKoM IAn CEnTRA ZA REHABILITACIJU žRTAVA ToRTURE

psihijatriju i Centar za kontinuiranu medicinsku edukaciju Vojnomedicinske Akademije u Beogradu, u saradnji sa Udruženjem psihijatara Srbije i Psihijatrijskom sekcijom SLD. Pred skupom od 400 psihijatara i stručnjaka koji se bave mentalnim zdravljem, iz svih zdravstvenih ustanova u zemlji, predstavnici Centra za ratnu traumu su govorili o profesionalnom radu volontera Psihološkog savetovališta, sve većoj popularnosti programa Grupa za podršku osobama sa iskustvom rata u Srbiji i regionu, i značaju dijaloških grupa između veterana i mladih. Kao predstavnik civilnog sektora koji se bavi ovom temom, pored Centra, priliku da prezentuje svoj rad je dobila i organizacija IAN Međunarodna mreža pomoći - Centar za rehabilitaciju žrtava torture iz Beograda.

PARTNERI CENTRA ZA RATNU TRAUMU Predstavnici holadskog Centra „Kontakt der Kontinenten“ Marian Rameyer, Henk Bekker i Bert van Der Linde su bili u trodnevnoj radnoj poseti Centru za ratnu traumu od 18. do 20. januara. Uz osvrt na rezultate iz proteklog perioda projekta „Veterani, probudite se!“, menadžment tim Centra je sa holandskim partnerima radio na operacionalnom planu do maja 2010. Tokom posete predstavnici dve partnerske organizacije su razmatrali ideju o nastavku saradnje u budućnosti. Ineke A. A. Hogenkamp, šefica sektora za MATRA programe Evrope i Mark A. Rutgers van Der Loeff, savetnik u Ambasadi Kraljevine Holandije u Beogradu, su 8. decembra posetili Centar za ratnu traumu. Tokom kratkog boravka

DR P. MILJAnoVIć, M. AnTIć, V. BEARA, I. A. A. HoGEnKAMP, M. A. RUTGERS, M. K. nEnIn

sastali su se sa Milošem Antićem, Vladanom Bearom i dr Predragom Miljanovićem. U razgovoru, podržavajući ciljeve Centra, gosti su podelili sa sagovornicima zadovoljstvo aktivnostima tri programa, i izrazili spremnost za budući zajednički rad.

www.wartrauma.org

U januaru i februaru su održane tri redovne supervizije. Supervizori su bili Boris Popov i dr Predrag Miljanović. Primećeno je da su supervizije sve posvećenije, i da savetnici aktivnije učestvuju u njihovom procesu razmenjujući iskustva iz svog rada.

GRUPE ZA PODRŠKU OSOBAMA SA ISKUSTVOM RATA:

novi sad Grupa za podršku ratnim veteranima koju vode Ljudevit Kolar i Goran Petrović se tokom januara i februara sastajala četiri puta, u redovnim terminima svakog drugog ponedeljka. Voditelji procenjuju da je ovo period u kom su svih šest članova dolazili na sastanke, koji su često trajali i duplo duže od uobičajenog. „Iznenađen sam aktivnošću članova. Godina je dobro krenula jer su grupe posećene, a ljudi spremni da se jedni drugima nađu u rešavanju aktuelnih problema. Međusobno dele iskustva i mišljenja, te nekad mislim da im nismo ni potrebni mi voditelji“, rekao nam je Ljudevit Kolar. Grupa za podršku partnerkama veterana i ženama sa iskustvom rata je u 2010. godinu ušla sa jednom članicom više. Prema rečima voditeljke grupe, Brane Nevajdić, starim članicama je njen dolazak bio najavljen, a one su je prihvatile od prvog susreta, podržavajući je da se oseća dobrodošlom. Sada grupa broji šest korisnica. U protekla dva meseca sastanci su održavani svake druge srede. Voditeljke grupe, Brana Nevajdić i Tanja Nikšić ističu da je njihova saradnja odlična, i da dobro funkcionišu u svom malom voditeljskom timu. Ivan Kralj, voditelj intervizijske grupe i savetnik u Savetovalištu, je u decembru posetio grupu za podršku ratnim veteranima. Kao gost na grupi bio je u ulozi psihologa koji bi pomogao i korisnicima, ali i voditeljima grupe, u rešavanju specifičnih problema. Ivana Kralja je grupa dobro prihvatila, jer pored toga što ga gledaju kao stručnjaka, korisnici ga posmatraju i kao čoveka sa iskustvom rata. Januarskim susretom intervizijske grupe Ivan Kralj je okupio voditelje veteranske grupe Lj. Kolara, G. Petrovića i voditeljke ženske grupe B. Nevajdić i T. Nikšić. Uz uzajamnu podršku i razmenu iskustava, ovi ljudi uspevaju da pomognu jedni drugima u rešavanju problema na koje nailaze u svom radu.

vlasotince Voditelji grupa za podršku ratnim veteranima u Vlasotincu rade na širenju ovog programa u Jablaničkom okrugu. Podržavajući u počecima voditelj-

skog posla Bobana Gorčića iz mesta Badince, planiraju aktivan rad grupe u ovoj sredini koja broji nešto preko stotinu domaćinstava. Inače, sve četiri grupe se i dalje okupljaju jednom mesečno u prostorijama udruženja „Veterani za mir“.

vranje Miodrag Tasić, Ivica Stevanović, Ivan Lazić i Dalibor Trajković, ratni veterani iz udruženja „Ratni veterani Srbije za mir“ su 16. februara učestvovali u akciji dobrovoljnog davanja krvi. Akcijom koju je organizovala osnovna jedinica Crvenog krsta Policijske uprave Vranje, povodom obeležavanja četiri godine postojanja, prikupljeno je 265 jedinica krvi. Pored ratnih veterana, učesnici su bili i pripadnici PU Valjevo, PS Vlasotince i SGP Srpska Crnja, pripadnici Četvrte brigade Kopnene Vojske Srbije, Žandarmerije i BIA-e Vranje, u društvu mnogobrojnih građana Pčinjskog okruga. Bojana i Ivan Lazić, iz udruženja RVSM su dobili Javno priznanje grada Vranja za humano delo. Priznanje i novčana nagrada su im uručeni 30. januara na Svečanoj akademiji povodom proslave Dana oslobođenja Vranja od Turaka. U punoj sali pozorišta „Bora Stanković“ ovaj bračni par nije krio oduševljenje što su njihov hraniteljski dom i humanitarni rad prepoznati u lokalnoj zajednici. Ivan Lazić je sa nama podelio ovaj svečani momenat: „Iznenađen sam i vrlo srećan što napokon grad vidi korisne stvari koje u njemu rade obični ljudi i njihove porodice. Ovog puta je primećena veteranska porodica, a ponosan sam što je to moja“. Ratni veterani udruženja RVSM su 29. januara prisustvovali proslavi Dana 4. brigade Kopnene vojske Srbije i garnizona Vranje, održanoj u kasarni „Prvi pešadijski puk Knjaza Miloša Velikog“. Prema rečima članova udruženja RVSM, ovo je značajno jer se već neko vreme, na inicijativu Komandanta 4. brigade Kopnene vojske Srbije brigadnog generala Milosava Simovića, na svečana vojna dešavanja pozivaju veteranska i invalidska udruženja, kao i građani Vranja. Povodom novogodišnjih i božićnih praznika, članovi grupe veterana - motociklista su u saradnji sa humanitarnom organizacijom „Životna pomoć“ prikupili materijalnu pomoć za najugroženije iz mesta Donji Stajevac (iz opštine Trgovište). Pomoć se sastojala od 500 kg hrane i 20 paketa garderobe, koje su 13. januara dobila deca iz mesne osnovne škole „Vuk Karadžić“. Voditelj grupe, Manasijević Goran, je ovu akciju ocenio uspešnom i podsetio na protekle: „Veteranska grupa bajkera je prošle godine učestvovala u akcijama dobrovoljnog davanja krvi i prikupljanja pomoći za đake iz Škole za decu ometenu u razvoju u Vranju. Kao grupa, ponosni smo na svoj rad u lokalnoj zajednici i planiramo da i u budućnosti učestvujemo u sličnim dešavanjima “.

KUVI:

Poslednji dijalog „Veterani i mladi„ u 2009. godini održan je u prostorijama novosadskog Centra za socijalni rad 17. decembra. Ratni veterani, Goran Petrović, Ivan Kralj i Ljudevit Kolar, su razgovarali sa šestoricom mladih štićenika institucije. Dijalog je facilitirao Milan Colić, a lokalna saradnica je bila Aleksandra Birta, psihološkinja Centra za socijalni rad. Naredni dijalog zakazan je za 1. mart sa novom grupom štićenika. BILTEN CENTRA ZA RATNU TRAUMU

3


Regionalni sastanci u Novom Sadu i Tuzli GRupe za podRšku - pRoGRam koji Se šiRi u ReGioNu

u

okviru programa Grupa za podršku osobama sa iskustvom rata, tokom decembra i januara održana su dva Regionalna sastanka koja su okupila predstavnike veteranskih udruženja iz Federacije Bosne i Hercegovine, Republike Srpske i Srbije. Na susretima su se razmatrale mogućnosti o regionalnoj saradnji u periodu od 2010. do 2012. godine, o čemu su razgovori započeli još tokom septembarske Konferencije Centra za ratnu traumu. Organizator prvog susreta u Novom Sadu, 09. i 10. decembra 2009., je bio Centar za ratnu traumu. Na njemu su prisustvovali predstavnici: Udruženja boraca devedesetih iz Srbije, Udruženja veterana lečenih od PTSP Federacije BiH, Udruženja demobilisanih boraca opštine Novi Grad iz Sarajeva, voditelji grupa šest opština iz Republike Srpske - BiH, organizacije Pax Christi iz Dervente i Udruženja ratnih vojnih invalida iz Travnika. Učesnici su imali priliku da prezentuju rezultate dogovora u matičnim organizacija o spremnosti za saradnju sa CZRT i o spremnosti za ulazak u regionalnu saradnju. Takođe, prisutni su mogli da čuju iskustva u primeni programa od onih koji već vode grupe za podršku. Milan Colić je prisutnima predstavio program Konstruktivne upotrebe

veteranskog iskustva koji se trenutno sprovodi kroz Dijaloge “Veterani - mladi”. Drugi Regionalni sastanak, u organizaciji Udruženja veterana lečenih od PTSP - Stećak, je održan u Tuzli 23. i 24. januara. Pored organizatora i predstavnika Centra za ratnu traumu, ispred grupa za podršku Republike Srpske - BiH i organizacije Pax Chisti, sastanku je prisustvovao i Spasoje Kulaga. Učesnici su izašli sa sastanka sa dogovorom o zajedničkom radu i načinima bilateralne saradnje u budućnosti. Po povratku iz Tuzle, dr Predrag Miljanović, koordinator programa Grupa za podršku osobama sa iskustvom rata, za Bilten je izjavio: “Sastanak je bio vrlo konstruktivan jer su učesnici, prepoznavajući potrebe u svojim sredinama i udruženjima, tragali za mogućnostima njihovih ispunjenja kroz primenu programa Grupa za podršku. Centar za ratnu traumu može da doprinese ovom procesu, prvenstveno kroz edukativne programe za buduće voditelje grupa i za osobe za podršku voditeljima. Pored toga, otvaramo mogućnosti korišćenja naših iskustava u radu sa mladima. Ovakvi sastanci su važni jer na njima gradimo osnove za čvrsta partnerstva u radu na izgradnji mira na Balkanu”.

p. miljaNoVić Sa S. popoVić, T. Nikšić i B. NeVajdić

4

BILTEN CENTRA ZA RATNU TRAUMU

ReGioNalNi SaSTaNak u NoVom Sadu (foTo: NaRCiS mišaNoVić, SaRajeVo)

Više znanja, bolji rezultati

prvi kontakt je najvažniji

doedukaCija VodiTelja GRupa za podRšku oSoBama Sa iSkuSTVom RaTa u SRBiji

SaVeToVališTe uNapReđuje komuNikaCiju Sa koRiSNiCima

C B. VajaGić i V. BeaRa Sa polazNiCima doedukaCije

učeSNiCi ReGioNalNoG SaSTaNka u NoVom Sadu (foTo: NaRCiS mišaNoVić, SaRajeVo)

entar za ratnu traumu je organizovao seminar za voditelje i voditeljke grupa za podršku iz Novog Sada, Vlasotinaca i Vranja. Doedukaciju voditelja, koja se održavala u Novom Sadu od 25. do 27. decembra, vodili su Branislava Vajagić, Predrag Miljanović, Vladan Beara i Miloš Antić. Seminar je polaznicima pružio specifična znanja o vođenju grupa za podršku, kako bi njihov rad bio efikasniji. Na osnovu uočenih potreba za novim saznanjima, edukativni tim je program edukacije koncipirao tako da je petnaestoro učesnika tokom tri dana dobilo informacije o: dinamici, procesu i strukturi grupe, sistemu podrške voditeljima i koracima ličnog razvoja pojedinca u grupi. Na početku seminara od polaznika se očekivalo da urade upitnik o osnovnim pravilima vođenja grupe za podršku, koji je trebao da pokaže sa kojim znanjima ulaze u proces edukacije. Rezultati ovog, i evaluativnog upitnika na kraju seminara, su edukatorima pokazali na kojim temama još treba raditi i koje su to dodatne veštine potrebne voditeljima grupa, te kako da planiraju buduće edukacije. Učesnici i učesnice smatraju da su tri radna dana ispunila njihova očekivanja i ciljeve susreta, te da će im nova znanja pomoći u daljem radu. Prema rečima članice edukativnog tima, Branislave Vajagić, doedukacija je bila uspešna jer su svi polaznici bili izuzetno motivisani i aktivni tokom procesa.

B

ranislava Vajagić, koordinatorka volontera u Savetovalištu, je 18. decembra održala dvočasovnu radionicu za volonterke iz tima za administrativnu podršku programu. Cilj radionice je bio: upoznati volonterke sa pravilima komunikacije sa korisnicima i savetnicima, i procesom dogovaranja savetodavnih razgovora. Kao početnice u ovom poslu, Vedrana Miljanović, Dušica Kokotović i Milica Jakšić, su imale priliku da čuju od programskog tima Savetovališta (T. Boškić, B. Vajagić i S. Ljubičić) sa kojim se sve problemima u radu mogu sresti, koja su to najčešća pitanja korisnika kada nazovu Savetovalište, i kako raditi u skladu sa etičkim principima. Kada se građani i građanke prvi put obrate za psihološku podršku, vrlo je važno da dobiju relevantne informacije o načinu pružanja usluga u Savetovalištu. Osobe koje im te informacije pružaju moraju biti adekvatno obučene, jer prvi kontakt predstavlja korak pripreme za ulazak u savetodavni proces.

BRaNiSlaVa VajaGić - kooRdiNaToRka VoloNTeRa u SaVeToVališTu i člaNiCa edukaTiVNoG Tima CzRT

JAN/FEB 2010


spoj iskustva i znanja predAvANjA vlAdANA BeAre MlAdIM sTrUčNjAcIMA Iz BANjA lUKe I sArAjevA

dr reMzIjA šeTIć sA sTUdeNTIMA, posTdIploMcIMA I MlAdIM KolegAMA NA fIlozofsKoM fAKUlTeTU UNIverzITeTA U sArAjevU

vlAdAN BeArA, progrAMsKI sAveTNIK czrT

v

ladan Beara, programski savetnik centra za ratnu traumu, 5. i 6. decembra u Banja luci, je bio u ulozi gosta - predavača u okviru edukacije za polaznike racionalno emocionalne i Kognitivno Bihejvioralne terapije. Edukaciju je organizovalo Bosansko-hercegovačko udruženje za kognitivno-bihejvioralnu terapiju iz Banja Luke. Prvog dana je studentima druge godine Beara govorio o ratnoj traumi i posttraumatskom stresnom poremećaju. Studenti treće godine RECBT su sutradan imali priliku da od novosadskog predavača nauče o konstruktivnim i destruktivnim uverenjima kod terapeuta i klijenta. Za ove mlade stručnjake edukaciju u Banja Luci vodi Mr Igor Krnetić, psiholog i predsednik Bosansko-hercegovačkog udruženja za KBT i pridruženi saradnik Albert Elis Instituta iz Njujorka, sa statusom akreditovanog internacionalnog supervizora za RE&KBT.

Takođe, diplomirani psiholozi, magistri i doktori nauka su prethodno mogli da slušaju Bearu 23. oktobra 2009., na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Sarajevu, u okviru seminara Društva psihologa Bosne i Hercegovine. - Kada se među stručnjacima na ovim prostorima povede diskusija na temu rata često se dešava da se i oni sami iznenade snagom sopstvenih emocija i težinom sećanja, jer je svako od njih osetio rat na svojoj koži. Neko kao dete veterana, neko kao izbeglo lice, neko kao aktivni učesnik. Mladi terapeuti na početku karijere treba da znaju da psihoterapijski rad sa osobama koje imaju simptome ratne traume i PTSP, ima svoje specifičnosti po kojima se razlikuje od rada sa uobičajenim anksiozno-depresivnim problemima neurotskog tipa. Zato je neophodno posvetiti mu posebnu pažnju u edukaciji. Ovi ljudi imaju iskustvo, a sada stiču i znanja - kaže o budućim stručnjacima u regionu Vladan Beara.

Uhvati korak

KoNfereNcIjA AgeNcIje TIM o NovIM KoNcepTIMA lIčNog rAzvojA

U

organizaciji Agencije TIM, 16. decembra u Master centru Novosadskog sajma, održana je Konferencija „Uhvati korak“, na kojoj je oko stotinu stručnjaka i studenata humanističkih nauka imalo priliku da se upozna sa najsvežijim psihološkim dostignućima iz oblasti ličnog razvoja. Tokom osam sati bogatog programa naši

vlAdAN BeArA: „severNoAMerIčKI INdIjANcI KAžU dA je čoveK KAo drvo - rAsTe spoljA, AlI rAsTe I IzNUTrA. jedINo šTo IzNUTrA rAsTe drUgAčIjoM BrzINoM”

eminentni stručnjaci sa višegodišnjim teorijskim i praktičnim iskustvom su prisutne informisali o najnovijim, empirijski zasnovanim saznanjima. Vladan Beara, programski savetnik Centra za ratnu traumu je na Konferenciji održao zanimljivo predavanje o psihoterapijskom potencijalu duhovnosti severnoameričkih Indijanaca. Učesnici su sa interesovanjem slušali o precivilizacijskoj kulturi ovog naroda koja prethodi savremenoj zajednici, upoznavajući se sa njenim značajem za današnju psihoterapiju. Beara je u svom izlaganju napravio finu paralelu između indijanske filozofije, sa www.wartrauma.org

jedne strane, i doživljaja egzistencijalne usamljenosti i nedostatka smisla života kod savremenog čoveka, sa druge strane. Profesor na Odseku za psihologiju – FFUNS, dr Mikloš Biro je prisutne svojim predavanjem naterao na razmišljanje o efikasnosti psihoterapije, stavljajući pred njih pitanje o placebo efektu tokom terapijskog procesa. Profesorova koleginica sa Odseka, dr Ljiljana Mihić je približila mladim stručnjacima „Acceptance and commitment“ terapiju - treći talas kognitivno-bihejvioralnog tretmana, koji se definiše kao terapija koja koristi procese prihvatanja i svesnosti (mindfulness) i procese posvećenog delovanja i promene u ponašanju, u cilju postizanja psihološke fleksibilnosti. Predavanje dr Mihić je bilo bogato informacijama o istorijskom kontekstu nastanka ATC terapije, njenoj naučnoj zasnovanošću, te sličnostima i razlikama u odnosu na preostale terapije sličnog senzibiliteta. Kroz pitku i interesantnu prezentaciju teme „Da li se i kako uči samopouzdanje?“, mr Snežana Tovilović, sa Odseka za psihologiju Univerziteta u Novom Sadu, je govorila o iskustvima primene ovog programa u svrhe ličnog razvoja i stvaranja zdravih interpersonalnih odnosa. Na Konferenciji je govorio i Milenko Vlajkov, Phd - Institut fur Kognitives Management, Stuttgart, i internacionalni supervizor Instituta Albert Ellis, New York. On je predstavio rezultate najnovijih neuropsiholoških istraživanja o fiziološkoj osnovi mišljenja i činiocima očuvanja i unapređenja kognitivnih funkcija. Učesnici su od Vlajkova mogli da čuju do kakvih je podataka došao obsevrirajući svoj rad o mogućnostima unapređivanja logičkog mišljenja, kao i kako da unaprede i očuvaju svoju fluidnu i kristalizovanu inteligenciju. Dobrom organizacijom događaja i pažljivim odabirom predavača, Agencija TIM je učesnicima pružila priliku da uhvate korak i napreduju na putu ličnog razvoja.

dr ljIljANA MIhIć, odseK zA psIhologIjU ffUNs

MIleNKo vlAjKov, phd INsTITUT fUr KogNITIves MANAgeMeNT, sTUTTgArT

BILTEN CENTRA ZA RATNU TRAUMU

5


pIšE: sLAđANA LJUBIčIć FoTo: ILIJA pETRoVIć

VoLoNTERIZAM je mobilizacija i angažovanje pojedinaca i grupa koji dobrovoljno pristaju da pružaju usluge određenoj populaciji, uz adekvatnu selekciju i pripremu. Volonterizam je zasnovan na idejama samopomoći, uzajamne pomoći i filantropije. Najčešće se sprovodi u verskim, humanitarnim, socijalnim kao i nevladinim organizacijama. Volonteri se vode kao neprofesionalci, ali uz dobru selekciju, pripremu, superviziju i fidbek mogu postići znatni stepen profesionalizma. Definicija iz Vikipedije slobodne enciklopedije

”Kad je meni dobro hoću da pomognem da i drugima bude dobro” VOlOnteri i VOlOnterke Centra za ratnu trauMu prOslaVili sVOj dan

C

Rezultati globalne studije

VoICE oF THE pEopLE (Vop)

iz 2008. godine. U ukupno 56 zemalja, ispitano je preko 60 000 ispitanika, koji reprezentuju populaciju od 1,5 milijarde ljudi. VoLoNTERI U sVETU severna Amerika 46% Latinska Amerika 29% Zapadna Evropa 28% Istočna i centralna Evropa 12% Afrika 27% Azija 25% sVET 28%

entar za ratnu traumu je 5. decembra 2009. godine okupio četrdesetoro volontera i volonterki kako bi zajednički proslavili Međunarodni dan volontera. Obeležavanjem ovog praznika, značajnog za čitavu planetu, Centar je hteo da oda priznanje svakom pojedincu koji je uložio svoje vreme angažujući se u aktivnostima njegovih programa. Ovaj događaj je bio prilika da se međusobno upoznaju savetnici i savetnice iz Psihološkog savetovališta, voditelji i voditeljke grupa za podršku i učesnici dijaloga “Veterani i mladi”. Iako rade na zajedničkim ciljevima jedne organizacije, neki ljudi se nisu nikada sreli. Do ovog 5. decembra, kada su jedni od drugih mogli da čuju šta je to što ostali rade i koja je njihova uloga u ispunjenju misije Centra. Kiša koja je tog dana padala nije sprečila volontere i volonterke iz Zrenjanina, Vranja, Vlasotinaca i Leskovca da se okupe u Novom Sadu. Kada su zvanice pristigle, foaje hotela Sajam je bio pun onih koji su bili spremni da obeleže svoj dan sa kolegama i koleginicama. Atmosfera je bila odlična, program vrlo dinamičan i lagan, a organizatori zadovoljni svojim poslom, videvši da su prisutni motivisani za rad. Program je bio svečan, ali i radan. Vodili su ga Miloš Antić, Melanija Kološnjai – Nenin i Milan Colić. Na samom početku Miloš Antić , izvršni direktor Centra za ratnu traumu i koordinator projekta “Veterani, probudite se!”, je uvodnim govorom istakao koliko je važan rad volontera, jer bez njih organizacija, u desetoj godini postojanja, ne bi mogla da razvija svoje programe ovom brzinom kojom to upravo čini. Melanija Kološnjai - Nenin, menadžerka kancelarije CZRT, je kroz interaktivnu prezentaciju prisutnima približila definiciju volonterizma kao dobrovoljnog i besplatnog društvenog delovanja koje je organizovano i vremenski ograničeno. Sa dugogodišnjim iskustvom u radu sa volonterima civilnog

“Bez obzira na lične motive, ako ja volontiram u jednoj organizaciji, a neko u drugoj - mi menjamo svet zajedno” Vedrana Miljanović, volonterka u psihološkom savetovalištu

VoLoNTERI U sRBIJI I REgIoNU U Bosni i Hercegovini volontira više od 20% stanovništva, što ovu zemlju čini vodećom u regionu po broju volontera. srbija sa 16% volontera se nalazi na drugom mestu. Bugarska je zemlja sa najmanjim brojem volontera, te se nalazi na poslednjem mestu evropske i svetske liste.

VOlOnteri Czrt sada MOgu Beležiti VOlOnterske sate u sVOje VOlOnterske knjižiCe

6

BILTEN CENTRA ZA RATNU TRAUMU

prezentOVanje prVOg BrOja Biltena

JAN/FEB 2010


Volonteri sVih programa Centra Za ratnu traumu

sektora, Melanija K. Nenin je vrlo jasno objasnila distinkciju između pripravničkog i volonterskog statusa. “Pripravnici nisu volonteri jer ih zakon primorava na rad kako bi dobili pravo na polaganje stručnih ispita. Pravi volonteri ne rade zbog države, već zbog sebe i drugih ljudi. Oni volontiraju sa svesnom odlukom da doprinesu razrešenju nekog problema, te tako utiču na društvene promene. Ne znamo kada će se u našoj zemlji zakonom regulisati status volontera, kao u razvijenijim zemljama koje kroz volonterski rad uštede velike sume novca, ali nas to neće sprečiti da i dalje volontiramo”, rekla je Melanija K. Nenin. Koordinator programa Konstruktivne upotrebe veteranskog iskustva, Milan Colić, je dinamičnom i zanimljivom radionicom podstakao učesnike da razmisle o sopstvenoj ulozi volontera u Centru za ratnu traumu. Kroz rad u malim grupama učesnici su razgovarali i tako došli do odgovora na pitanja o motivaciji i ličnim benefitima volonterskog rada, kao i o njihovom doprinosu promenama u društvu. Miodrag Tasić, ratni veteran iz Vranja i facilitator grupe za podršku, na ova pitanja odgovora ovako: “Kad je meni dobro, hoću da pomognem da bude i drugima dobro. U radu sa mladima kroz dijaloške grupe prvenstveno pokušavam da doprinesem smanjenju nasilja među njima. Ako nisam mogao da pomognem svojoj deci jer sam bio u ratu, hajde da to uradim sada i pomognem nekoj drugoj deci. Mislim da ću tako moći da

nenad milanoVić, milana nenin

www.wartrauma.org

melanija k. nenin

Žao nam je, nemate radno iskustvo Volontiranje pomaže nezaposlenima tako što ih uključuje u zajednicu i time umanjuje negativne posledice nezaposlenosti. Ljudi bez posla volontiranjem stiču iskustva, održavaju već stečene veštine, jačaju poslovne kontakte, te tako brže dolaze do posla. Volonterskim radom pojedinci podižu svoju vrednost na tržištu rada. Po studiji Svetske banke o proceni tržišta rada polovina mladih u Srbiji je nezaposleno. Jedan od razloga za tako visoku nezaposlenost je to što većina poslodavaca zahteva prethodno radno iskustvo, što kod mladih izaziva veliki problem kada konkurišu za posao. Zbog toga, uvođenje zakona o volontiranju koji jasno definiše volonterizam bi uvelo i volontiranje mladih u firmama i korporacijama kao vid prakse. Poslodavci bi uštedeli novac, a zemlja bi lakše rešavala problem nezaposlenosti mladih.

radioniCa

doprinesem boljoj budućnosti mladih u Srbiji i regionu. Za mene su najveće benefiti kad radim nešto što volim, družim se sa ljudima koji mi prijaju, i svakodnevno učim”. Nakon radnog dela programa volontere i volonterke su čekala dva iznenađenja. Prvo ih je Slađana Ljubičić, koordinatorka za komunikaciju i volonterka u programu Savetovališta, iznenadila prvim brojem Biltena CZRT, čija je promocija čekala upravo ovaj svečani dan. Učesnici su sa interesovanjem prelistavali svoje primerke dok im je prezentovana svrha lista i njihova uloga u njemu. “Na stranicam Biltena je predstavljen vaš rad, i sve ono što piše na njima ste upravo vi postigli. List će pomoći da unapredimo našu komunikaciju, tako što će činiti rezultate postignute u programima Centra vidljivim za sve”, istakla je Slađana Ljubičić. Drugo iznenađenje su učesnicima priredile Melanija i Milana Nenin koje su osmislile i napravile volonterske knjižice. Podela knjižica je bila posebno zabavna jer su ih volonteri delili jedni drugima. Svečanom večerom i druženjem gosti su ispratili Dan volontera. Primećivalo se i novogodišnje raspoloženje među ljudima koji su sumirali uspehe u radu, te su poslednjim zajedničkim susretom u godini ispratili i 2009. A i Centar za ratnu traumu se setio svojih volontera i volonterki koji nisu uspeli da se pridruže proslavi, te im putem ovih stranica šalje čestitke i želi uspešan rad tokom 2010. godine.

Volonterke saVetoVališta: Vedrana miljanoVić i jelena pejić

BILTEN CENTRA ZA RATNU TRAUMU

7


volonterska reč

Prst u oko ČITAoCI DRAgI, dobro došli u ćošak u kojem ćemo se baviti alternativnim pogledima na klasične i tradicionalne teme psihologije i društva. Želeći da, s vremena na vreme, protresemo svakodnevna shvatanja relativno bitnih stvari, trudićemo se da gurnemo prst u oko svemu i svačemu. Zašto? Samo iz namere da vas informišemo da postoje stavovi o važnim stvarima, koje biste mogli okarakterisati drugačijim i egzotičnim. Bez namere da utičemo na vaše mišljenje, a s obzirom na to da je alternativno shvatanje tradicionalnih tema oko u koje nastojimo smestiti svoje radoznale prstiće, prva tema se prirodno nameće - ona je svakako tradicija.

Volonterizam i/ili Tradicija po receptu profesionalizam? bihejvioriste PIšE: MILICA JAkšIć

U

Savetovalište Centra za ratnu traumu sam došla u maju 2009, kao apsolvent psihologije, sa veoma malo praktičnog i izvesnom količinom znanja iz „akademske“ psihologije. Ono što često ističem u razgovoru sa kolegama i koleginicama iz Centra, pa ću i na ovom mestu ponoviti, je da sam pre uključivanja u rad organizacije bila veoma skeptična po pitanju cele ideje volonterizma. Do tada, volonterski rad sam shvatala kao sivu zonu u kojoj se nešto dešava i nikako mi nije bilo jasno šta konkretno. Volonteri su bili ljudi koji nešto rade, koji verovatno imaju neke zajedničke ideje i koji su oko tih ideja okupljeni. Moja dotadašnja predrasuda je bila pretežno orijentisana na zloupotrebu koncepta volonterizma, a ne njegove upotrebe. Ono u šta doduše nisam sumnjala je vrednost i značaj stvarnog, posvećenog volonterskog rada. I to je bio jedan od nekoliko motiva koji su doveli do toga da se i ja uključim u volontersku priču. Drugi (iako ne manje važan) motiv je bio da počnem da radim i da vidim šta znam, a šta ne znam, te da ono što ne znam i naučim. Trenutak u kom sam počela da volontiram kao savetnica u Centru nikako nije bio slučajan. Odgovor na pitanje zašto baš tada, bio je sadržan u mojoj proceni da do tog trenutka nisam imala dovoljno znanja i veština za savetovanje, pa sam početak volonterskog angažmana odlagala, dok nisam došla do samog kraja fakulteta. Izbor organizacije takođe nije bio slučajan. Čak i na samom početku, kad sam razmišljala gde bih i kako bih se mogla uključiti, Centar za ratnu traumu je bio u najužem izboru. Razlog ovome je ozbiljnost teme kojom se ljudi u njemu bave. Moje tadašnje razmišljanje je izgledalo otprilike ovako: „Eto, oni se dugo bave ovom temom, pa pošto je to tako teška tema, sigurno rade ozbiljno. Dakle, oni su ozbiljni, ja hoću tamo“. Dodatni razlog je bio i to što Centar sarađuje sa Katedrom za psihologiju Filozofskog fakulteta, te sam smatrala da je to još jedan argument u prilog kompetentnosti i ozbiljnosti organizacije. I tako sam ja postala savetnica u Savetovalištu Centra za ratnu traumu. Bilo bi neistinito kad bih rekla da nisam imala očekivanja. Očekivala sam izvestan stepen ozbiljnosti i posvećenosti radu. To sam i zatekla. Osim ovoga, zatekla sam i dobru komunikaciju i jaku mrežu podrške među savetnicima. Čini mi se da se ovakav način komunikacije na nivou Savetovališta ustalio i da svaki novi savetnik koji dolazi u Centar prihvata ovakav stil komuniciranja kao nužnost. Zbog ovoga, čini mi se, Savetovalište odlično funkcioniše. Iskusniji savetnici imaju obzira i strpljenja prema novim, a isto to važi i za odnos supervizora prema svima nama. Ipak, moj suštinski utisak je da se u Savetovalištu insistira na profesionalnosti i etici. Čini mi se da veliki deo volontera obavlja svoj angažman savesno i posvećeno, a to je upravo jedan od razloga uspeha Savetovališta. Ključni razlog uspeha, po mom shvatanju, je to što sve strane u ovoj priči dobijaju nešto značajno i korisno. Klijenti dobijaju besplatno psihološko savetovanje, a volonteri relevantna znanja i iskustva. I tako Savetovalište kao program obezbeđuje sistem podrške ratnim veteranima i građanstvu uz pomoć mladih stručnjaka. U ovakvoj situaciji, svi imaju šansu za rast i razvoj, pa volonterizam predstavlja organizovani profesionalni rad u kontekstu pomoći i samopomoći. A nagrada za dobro obavljen volonterski rad je zadovoljstvo sa kojim izađete nakon 45 minuta iz sobe 1 ili 2.

8

BILTEN CENTRA ZA RATNU TRAUMU

PIšE: dRAgAN žULJEvIć

B

aveći se problematikom mentalnog zdravlja, bilo iz ugla preventivno-savetodavnog, kliničko-dijagnostičkog, psihoterapijskog ili nekog drugog, psiholozi praktičari primećuju da je većina fenomena označenih epitetom psihopatologije u određenoj meri implicitno ili eksplicitno povezano sa kulturološkim determinantama sredine u kojoj se fenomen javlja. Klasteri simptoma koje označavamo kao poremećaji u određenim životnim dobima ili periodu razvoja društva sasvim su kulturološki adekvatni, poput pojave depresivnih simptoma nakon iznenadne smrti nekog voljenog ili povećanja incidence post-traumatskog stresnog poremećaja (PTSP) u posleratnom periodu. Prihvatanje simptoma od strane zajednice najviše je definisano kulturom, odnosno tradicijom ispoljavanja simptoma. Naime, pedofilija je bila opšte poznata i čak poželjna aktivnost u antičkoj Grčkoj i Rimskoj imperiji, a u sholastičkoj Evropi potajno upražnjavana kao manje-više javni greh crkvenog klera i aristokratije. Danas se pedofilija smatra indikatorom psihičkog oboljenja definisanog kao parafilija, i strogo je kažnjivo ponašati se u tom maniru sredovečnog filozofa antike. S obzirom na to da svaki psihički poremećaj ima svoje uzroke ili manifestacije i na socijalnoj sferi klijenta, promišljanje o poziciji određenog poremećaja u kontekstu aktuelno praktikovane tradicije može samo da koristi. Šta je to, u stvari tradicija? RECEPT ZA TRADICIJU Nastanak fenomena označenog kao tradicija doticao se psihologije otkako je ova nauka ustanovljena kao samostalna i relevantna disciplina naučnog objašnjenja. Od brojnih uspelih, pa i neuspelih, pokušaja analize nastanka tradicije, čini nam se najinteresantnijim objašnjenje nepoznatog autora, koje je kružilo mailing listama. Pretendujući na parodiju, iz njega možemo videti kako bi na nastanak tradicije mogao gledati jedan duhoviti teoretičar učenja u okviru ortodoksnog bihejviorizma. Dakle, evo recepta kako napraviti tradiciju uz pomoć deset šimpanzi, jedne banane i hidranta. SASTOJCI: 1 veći kavez sa lestvama, 10 gladnih šimpanzi, 1 banana, 1 hidrant. Zatvorite u kavez pet šimpanzi. Unutar njega na kanapu okačite bananu i postavite stepenice ispod nje. Sigurno je da će jedan od majmuna početi da se penje ka banani. Međutim, čim krene da se penje, polijte sve šimpanze hladnom vodom iz hidranta. Kada posle nekog vremena i druga šimpanza pokuša da dohvati bananu, ponovite proceduru tako da su svi majmuni opet poprskani hladnom vodom. Ubrzo će, kada jedan od majmuna pokuša da dohvati bananu, svi ostali skočiti na njega kako bi ga sprečili. Tada možete da prestanete sa polivanjem. Izbacite jednog majmuna iz kaveza i dovedite novog koji će kad vidi bananu pokušati da je dohvati. Na njegovo iznenađenje, svi ostali majmuni ga napadaju iz njemu nepoznatog razloga. Što se pak njih tiče, on je verovatno i nesumnjivo – lud. Posle još jednog pokušaja i napada, majmun će shvatiti da će biti napadnut ako samo proba da se popne uz stepenice. Zatim zamenite još jednog od starih majmuna novim. Pridošlica se penje uz stepenice i biva napadnut. Prethodni novajlija se sa entuzijazmom priključuje napadu bihejvioralne policije na gladnog novajliju. Na isti način, postupno zamenite sve stare novim majmunima. Novi majmun biva napadnut svaki put kada se popne uz stapenice. Većina majmuna koji ga tuku nemaju pojma zašto nije dozvoljeno penjanje uz stepenice, pa ni zašto učestvuju u mlaćenju pridošlice. Nakon što ste zamenili ceo prvobitni tim majmuna novim majmunima, zaključujete da nijedan od majmuna prisutnih u kavezu nikada nije bio poprskan hladnom vodom. Ipak, ni jedan majmun ne pokušava da se popne do banane, iako svi neodoljivo čeznu za zabranjenim voćem. Zašto? Koliko oni znaju, tako se to oduvek radilo. A zašto? Koga je briga. Dakle, napravili smo tradiciju. JAN/fEB 2010


EDUKATIVNI KUTAK

Iz mog ugla

Desiće se nešto loše

Lane, šta radiš? PIšE: LANE SToPHER

SVAKODNEVNICA LJUDI JE ČESTO ISPUNJENA RAZMIŠLJANJIMA KOJA SU USMERENA NA BUDUĆNOST. AKO NA TRENUTAK ZASTANETE, SIGURNO ĆETE UHVATITI SEBE KAKO BRINETE POVODOM RAZLIČITIH STVARI. MEĐUTIM, A ŠTA AKO TA BRIGA NARASTE TOLIKO DA POČNE DA VAM REMETI TU ISTU SVAKODNEVNICU? PIšE: JELENA MATkovIć

A

nksioznost je stanje koje se karakteriše osećajem uznemirenosti, straha da će se nešto strašno dogoditi, uz psihomotornu napetost i unutrašnji nemir. Osoba često ima osećaj da će “eksplodirati”, da će izgubiti kontrolu nad sobom. Anksioznost nije vezana za konkretan objekat ili osobu, već je pre osećaj da će se sigurno dogoditi nešto strašno, a čovek strepi da neće imati kapaciteta da se nosi sa situacijom. Telesne promene nastaju zbog otpuštanja adrenalina, kao posledica straha. To treba imati na umu kada čovek sebe pokušava da razuveri i uteši kako je sve u redu, jer posmatrajući okolinu i ljude oko sebe uviđa da ne postoji realna opasnost, a dobija potpuno drugačije informacije iz svog tela! Ovakav prirodan mehanizam odbrane je poželjan u situacijama kada je osoba zaista realno ugrožena. Međutim, zašto se ovo dešava kada nema realne opasnosti, a organizam se sprema za borbu ili bežanje? Anksiozna osoba je stalno na oprezu, misleći da joj se sprema neka opasnost. Kod ovakvih osoba autonomni nervni sistem se lakše aktivira nego kod ostalih, pa nije čudo da se anksiozni uplaše na neki iznenadni zvuk, što im može izazvati niz različitih simptoma. Napadi anksioznosti i panični napadi su rezultat nagomilanog stresa tokom života. Čovek konstantno ima doživljaj da ga nešto ili neko ugrožava, sumnjajući da neće imati adekvatnu pomoć sa strane ili snage i mogućnosti da se sam nosi sa teškoćama. Ovakvo iskustvo može biti izuzetno teško za osobe koje su inteligentne, koje su inače u životu navikle da se oslanjaju samo na sebe, koje su racionalne i realne i koje teže da stvari drže pod kontrolom. Anksioznost je jedno od najmučnijih osećanja i situacija u kojoj se osobi doslovno ruši tlo pod nogama nimalo nije zabavna. Ona može da postane toliko intenzivna da čovek pomisli kako će izgubiti kontrolu nad sobom i situacijom (da će poludeti ili umreti, da će mu pozliti, da će ga neko napasti ili nešto ugroziti, a on ni u jednoj od tih situacija neće imati kapaciteta da se nosi sa problemom). Simptomi (a što duže stanje traje, to su oni intenzivniji i brojniji): ubrzan i nepravilan srčani rad, palpitacije, bol u grudima, malaksalost, bolovi u vratu i ramenima, gubitak apetita, osećaj mučnine, brzo pražnjenje creva i dijareja, fenomeni derealizacije (osećaja da ste vi sami i da je sve oko vas nestvarno, poput sna, kao da sve vidite kroz maglu ili nekakav filter) i depersonalizacije (osećaja da ste izvan tela i da ga gledate iz

www.wartrauma.org

drugog ugla), drhtanje, vrtoglavice, glavobolje, hormonalni problemi, knedla u grlu i problemi sa gutanjem, nepravilno disanje, nesanica, noćne more, osećaj gušenja i zadihanosti, osip, osećaj jeze, opsesivne misli, generalno pojačana osetljivost, slabost i trnci u rukama i nogama, nekada simptomi kao kod gripa, strah od ludila, smrti i gubitka kontrole, suva usta, znojenje… I sigurno još ponešto što bi mogao dodati svako od nas iz svog iskustva. BRIGA - ZDRAVA ALTERNATIVA Anksioznost nije, uvek i nužno, loša i nezdrava. Postoji i zdrava alternativa, a to je briga tj. zabrinutost. Normalno je i poželjno da je čovek nekada zabrinut za sebe, svoje bližnje i budućnost. Međutim kada počne time da se opterećuje i kada o tome počne intenzivno da razmišlja, tada briga prerasta u anksioznost. Dakle, čovek svojim razmišljanjem, tj. načinom na koji razmišlja doprinosi i tome kako se oseća! Kada upadne u začarani krug negativnog i preteranog razmišljanja, svaki problem mu se čini još većim jer se množe potencijalne opasnosti i iz područja realnog zapada u područje projekcija i zamišljenog, a u borbi sa tim nema adekvatnog oružja, jer čovek ne zna ni protiv čega se bori. Koliko puta započnete rečenicu sa ,,A šta ako....?’’. Uvek su to neke zamišljene situacije u budućnosti za koje strepite da mogu da se dese, a za koje možda nećete naći rešenje. Takođe, neretko se dešava da se čoveku nameću misli koje su za njega ružne i neprihvatljive. One tada postaju opsesivne i koliko god čovek teži da ih se oslobodi, one se u svest vraćaju još jače i ružnije. Osoba ih tada može shvatiti kao takve da ga uveravaju kako sa njim nešto opasno nije u redu i kako je sigurno na putu za ludilo! Međutim, „ludilo“ nikada nije svestan proces! Dakle, treba imati na umu da ne postoje misli koje su zabranjene i dozvoljene! Misli mogu biti jedino prijatne i neprijatne. KAKO REŠITI PROBLEM? Potrebno je da čovek postane svestan svega što mu se dešava, da shvati zbog čega i na koji način on doprinosi tome. A zatim je neophodno raditi na prihvatanju tog neprijatnog stanja i neizvesnosti. Ono što je svakako najvažnije jeste da radimo na bezuslovnom prihvatanju sebe, tj. da naučimo kako da volimo i ne osuđujemo sebe. Onog momenta kada čovek prihvati mogućnost da se njegovi najveći strahovi mogu realizovati, ali da je čak i za to verovatnoća objektivno mala, tada nastaje veliko oslobađanje od patnje.

U

razgovoru sa ljudima, bez obzira na to odakle su, jedno od najčešćih pitanja koja mi postavljaju je: „Šta radiš?“. Na ovo pitanje mi je bilo teško da odgovorim i pre nego što sam otišao iz Amerike. Ni u Srbiji mi nije ništa lakše. Različiti ljudi u različitim situacijama definišu mene i moj rad na različite načine. Misle da sam misionar, mirovni aktivista ili volonter. Ali, kako ja vidim svoj posao u Srbiji? U avgustu 2008. sam primio zvaničan poziv od Centralnog Saveza Menonita (MCC) i Centra za ratnu traumu (CZRT) da dođem u Srbiju, i tu živim i radim 3 godine. Najzad sam mogao da kažem nešto određeno o svojim planovima posle studija. To mi je bilo veoma važno jer se u Americi od studenata očekuje da imaju plan za dalji život, bez obzira da li je u pitanju posao, nastavak obrazovanja, putovanje, društveno koristan rad ili nešto slično. Posle tog poziva sam počeo da govorim ljudima o svojim planovima da radim za MCC. Zajednica iz koje potičem je pretežno menonitska i većina njenih pripadnika je upoznata sa MCC i njegovim radom. Ili sam ja bar tako mislio. Kada bih ljudima pričao o svojim planovima da idem u Srbiju i radim za MCC, prvo što bi mi rekli bilo bi: „Oh, ti ideš tamo da budeš misionar“. Čak i danas dobijam razglednice i imejlove iz kojih vidim da ljudi i dalje misle da radim misionarski posao. Za mene lično ta činjenica je bila, i nastavlja da bude, neprijatna zbog dva osnovna razloga. Prvi je taj što smatram da bi trebalo da se zna da je MCC organizacija koja se bavi humanitarnom pomoći i izgradnjom mira, i da nema nikakav misionarski cilj u religioznom smislu. Kao drugo, i sam imam loše mišljenje o misionarenju i njegovom cilju preobraćanja i nametanja svoje religije drugoj zajednici. Iako mi je ovo bilo, i još uvek je veoma frustrirajuće, ipak predstavlja okvir u koji moja lokalna zajednica često stavlja mene samog i ono što radim. To me je nateralo da namerno i planski objašnjavam ljudima iz svog okruženja šta zapravo radim. U Srbiji, nakon što ljudi saznaju da sam Amerikanac često sledi pitanje: „Šta ti radiš ovde?“. Bez obzira da li pokušam da odgovorim na svom skromnom srpskom ili na engleskom, reč volonter se uvek pojavi u razgovoru. Nekad se pojavi sama po sebi, a nekada sledi nakon pitanja: „Kako zarađuješ za život?“ ili „Ko te plaća?“. U kulturnom kontekstu Srbije i Balkana termin volonter je najbolji izraz koji me opisuje, ali ja sebe ne smatram volonterom. Sa američkog stanovišta volonteri su ljudi koji ulažu svoje vreme i koriste svoje potencijale da bi doprineli nekom cilju ili projektu, bez ikakve materijalne nadoknade. Iako sigurno postoje određena velika odricanja na koja sam pristao došavši da živim i radim u Srbiji, imam male, skoro nikakve životne troškove. Pa ako nisam misionar i ne smatram sebe volonterom šta sam onda? Kada se zaista potrudim da zainteresovanima za moj rad objasnim šta je u ovoj zemlji moj posao, obično kažem: „Radim na izgradnji mira u posleratnoj Srbiji. Radim za MCC radeći direktno sa jednom od njegovih partnerski organizacija – Centrom za ratnu traumu. Za moju poziciju ne dobijam platu, ali MCC plaća sve moje troškove boravka. Ipak, moja posvećenost poslu u smislu vremena i energije jednako je odgovorna i ozbiljna kao i kod plaćenog posla“. Nisam siguran da postoji termin koji odgovara onome što radim u Srbiji, ali možda i nije toliko važno dati tome neki određeni naziv. Kako god nazivali moju ulogu ovde, ono što je zaista važno i čemu težim je da doprinesem ciljevima MCC i CZRT, tj. izgradniji trajnog mira na Balkanu. BILTEN CENTRA ZA RATNU TRAUMU

9


Deda Mraz u Vranju Deca i oDrasli - Dobro organizovan tim u pripremi humanitarne svečanosti poDele paketića pIšE: MARIJA JovANovIć, foTo: SLAvoLJUB STALETovIć prostorijama udruženja „ratni veterani srbije za mir“ u vranju, 5. januara je organizovana svečanost u cilju podele novogodišnjih paketića članovima dečije grupe. Svečanost je imala i humani karakter, jer su članovi i članice udruženja zajednički prikupili sredstva kako bi obezbedili paketiće i za decu koja se nalaze u Prihvatnoj stanici Centra za razvoj lokalnih usluga socijalne zaštite u Vranju. Zajedno sa decom iz udruženja, a u dogovoru sa roditeljima i ostalim članovima, pripremili smo prostor, obezbedili tehnička i sva druga neophodna sredstva kako bi ovaj dan bio poseban i za decu i za odrasle. Paketići poklonjeni deci iz Prihvatilišta sastojali su se od garderobe, grickalica, slatkiša i igračaka. Svaki od njih napravila su deca iz udruženja. Najmlađima je poklone delio Deda Mraz, inače maskirani član udruženja i otac petoro dece. Pored poklona, članice ženske grupe su za ovu priliku pripremile i hranu, tako da su deca mogla da se počaste kolačima i slanim đakonijama. U prostoru, koji je bio veseo i šaren od ukrasa i novogodišnje jelke, nakon dodele paketića, igralo je i pevalo oko dvadesetpetoro dece. Bili su srećni i to se moglo videti na njihovim licima. Na drugoj strani stajali su, pričali, a neki čak pevali i igrali, roditelji i ostali članovi udruženja. Može se reći da je ova svečanost, iako namenjena deci, dobrodošla i odraslima koji su, bar na trenutak, osetili bezbrižnost i uživali u dečijoj sreći. Pored direktorke Centra za razvoj lokalnih usluga socijalne zaštite, gosti su nam bili i predstavnici lokalnih medija, koji su zabeleželi svečanost. Podršku za organizovanje događaja dobili smo od Centra za ratnu traumu iz Novog Sada. Ovakav dan je bio jedinstven i poseban jer predstavlja koordinisanu akciju svih članova našeg udruženja i njihove dece. Takođe, dečija grupa RVSM pokazala je spremnost i otvorenost za nova iskustva i aktivnosti sa drugom decom, ali i sposobnost da aktivno participiraju u svemu sto odrasli rade.

u

DeDa mraz sa najmlađim članom Dečije grupe

Dan za najmlađe

10

BILTEN CENTRA ZA RATNU TRAUMU

DeDa mraz i marija jovanović sa Decom

suzana marinković sa ćerkom petrom, i Dubravka milanović JAN/fEB 2010


Intervju

Druže, mogu li malo da popričam sa tobom? NeNad MIlaNovIć (41), polIcajac Iz vraNja, je voditelj grupe za podršku u Centru ratnih veterana Srbije za mir. Najveću podršku dobija u svojoj porodici, od supruge Dubravke, sina Nikole(13) i ćerke Dragane(11). Sa Slađanom Ljubičić razgovara o putu od korisnika do voditelja grupe, odnosu društva prema problemima ratnih veterana, motivaciji za volonterski rad. KADA I KAKO SI SE UPOZNAO SA RADOM CENTRA ZA RATNU TRAUMU? Na inicijativu dr Bobana Stamenkovića iz Vranja 2003. godine sam otišao na seminar koji je Centar organizovao u Vranjskoj Banji. Tada sam i čuo da postoje ljudi koji su raspoloženi da rade sa učesnicima rata. Nisam bio ni u jednom veteranskom udruženju, to mi je bio prvi susret sa bilo kakvom organizacijom. One su za mene bile bauk, jer su kružile priče da su to špijunske organizacije i da su oni koji u njima rade špijuni. I zato smo se za pomoć i razgovor obraćali samo dr Stamenkoviću. On nam je rekao da ćemo na tom seminaru moći da kažemo ono što nas muči, ali možemo i da ne kažemo ništa. I neće nam niko zameriti, niti će zloupotrebiti bilo šta. KAKO JE BILO NA TOM SEMINARU U VRANJSKOJ BANJI? Najiskrenije, mi veterani smo otišli tamo kao na odmor. Međutim, kada su nas Vladan Beara i dr Predrag Miljanović pritisli postalo je ozbiljno. A siguran sam da ni njima nije bilo lako kada su nas videli i čuli. Zamisli, došao si iz rata, a oni ti kažu da imaš ratnu traumu i razne posledice rata. Ti im kažeš da su to gluposti, da ti nije ništa. Onda su nam objasnili da sa ratnom traumom čovek može da živi iako ona ostavlja trag. Polako i sistematski su nas uvodili u priču i počeli su da se izdvajaju ljudi koji bi i dalje radili sa Centrom. Kad bi me zvali ja bih uvek išao na seminare, jer sam prepoznao da su mi potrebni. Kasnije sam uvideo da su ljudi u pravu. Što bi rekao jedan naš drug: „Ovaj doktor ko da svaku noć spava sa mnom u krevetu pa zna sve što mi se dešava“. ŠTA SE POSLE TOGA PROMENILO? Odmah posle smo počeli da se okupljamo. Iz jedne grupe za podršku koja je imala petnaestak članova nastalo udruženje „Ratni veterani Srbije za mir“, koje je registrovano 2006. Danas imamo matičnu, grupu policajaca, motoraša, pecaroša, žensku i dečiju grupu, a neki ljudi povremeno dolaze. Tu sam od samog početka, prvo sam bio korisnik, a sada vodim grupu za podršku policajcima. Kao korisniku mi je bilo lakše - dođeš na grupu, ispričaš šta te muči i odeš kući. A kada vodiš grupu prvo treba da objasniš ljudima da je to za njihovo dobro kako bi došli, a zatim da im omogućiš da se osećaju sigurno da pričaju o svojim problemima. U grupu dolaze razni ljudi sa raznim zahtevima, a ti kao voditelj ne možeš sve da im ispuniš. Čovek ne može sam dobro da vodi grupu. Meni bi pomoglo kada bih to radio sa još jednim kolegom. Nekada proces zavisi od grupe, a nekada i od onog ko je vodi. SA KOJIM SE PROBLEMIMA SUSREĆEŠ KAO VODITELJ? Trenutno nas je četvoro u grupi, a problem je što se desi da neko dođe u alkoholisanom stanju. Kaže da www.wartrauma.org

KOLEGE MI PRILAZE I PITAJU: „Druže, mogu li malo da popričam sa tobom? Ne osećam se dobro“. Ljudi imaju probleme koje ja ne mogu da im rešim: ostaju bez novca, žive na selu gde su uslovi teški, oženili bi se, ali ne mogu da pronađu srodnu dušu... I oni znaju da ne mogu to da im rešim, ali im bude lakše kada nekome kažu. Međutim, kada ih pozovem u grupu za podršku kažu da je još rano i da treba da razmisle. Valjda se ljudi boje da drugi čuju njihove probleme, neznajući da ni ostalima nije ništa lakše.

nema problema, a očigledno ih ima. Nekada ljudi pričaju nerazumljivo i nepovezano, te mi je teško da shvatim šta hoće da kažu i šta misle. Često sačekam da vidim šta će reći kad dođu, a ako ne znaju kako trudim se da im pomognem navodeći ih na neku temu. Bude i da se jednostavno okupimo, skuvamo kafu, sednemo i razgovor krene. A kad dođe taj momenat tišine pogledam okolo i nađem nekoga sa kim bih mogao da započnem razgovor. Pitam ga bilo šta, kada ćemo ići na pecanje ili nešto drugo, samo da ne bude da namećem neku tešku temu odmah. Pustim ih da o problemima sami počnu da pričaju. Ako danas čovek ne kaže šta ga muči, nema veze, reći će drugi put. To ranije nisam znao, naučio sam na seminarima. KAKVA TI JE PODRŠKA POTREBNA U RADU? Potrebna mi je podrška stručnjaka, na primer psihijatra. U grupi koju vodim su članovi za koje mislim da im je potrebna kombinacija grupnog rada i individualnog savetovanja. U udruženju imamo prostorije za to, ali nemamo ljude koji bi radili. Ili da mene psihijatar nauči kako da razgovaram sa njima. Takođe, svima bi nam koristilo da se grupe nekako isfiltriraju, da se vidi ko i šta radi sa korisnicima. I treba puno raditi sa voditeljima. Ti ljudi pokušavaju da rade najbolje što mogu. ŠTA TE MOTIVIŠE KAO VOLONTERA KOJI POMAŽE DRUGIMA? Setio sam se da me je dete jednom pitalo: „Tata, jel’ oni tebe tamo plaćaju?“, a ja sam odgovorio: „Ne sine, ne plaćaju me, ali tamo imam dobre drugove koji mogu da nam pomognu kada smo u nevolji, imamo gde da se prošetamo i sa kim da se družimo“. Jednostavno, ja sam od onih koji ljudima pomažu. Verovala ili ne, ne prođe godina, a da bar nekom nisam spasao život - bukvalno. Takav mi je poziv, tome sam posvećen, te je ovaj volonterski rad u udruženju potpuno logičan. Pomaganje

drugima čoveka ispunjava. Takođe, prijaju mi ljudi sa kojima sarađujem. Znam da ću pri svakom susretu sa njima naučiti nešto novo. Želja mi je da budem dovoljno obučen da stanem pred ljude, ispričam im o svom ratnom iskustvu i podelim sa njima znanje. Ako budem u prilici ne bi mi bilo neprijatno da naplatim svoj rad. Ali o tome ne razmišljam. Za sada verujem da ćemo postići nešto i pokazati da to nije uzalud, da je ono što mi radimo potrebno. Pa čak i onima koji su sumnjičavi. NA KOGA MISLIŠ KADA TO KAŽEŠ? Mislim na ljude oko nas, na širu zajednicu. A i država treba, bar za početak, da nas primeti. Međutim, od toga nema ništa. Ma šta da pričamo kad se ljudi koji su u službi boje da traže bilo kakvu pomoć, jer mogu da ostanu bez posla? A društvo se ne pita odakle toliko porodičnog nasilja i razvoda brakova. Pojedinačno se ljudi plaše da pričaju o ratu iz raznih razloga, najverovatnije da ne evociraju sećanja. Misle da su ih potisnuli, a ne znaju da će da isplivaju i proganjaju ih. I zato se trudim da grupa policajaca krene aktivno da radi, jer će ljudima kasnije biti još gore. Pozvao sam i socijalnog radnika iz Vranja da nas poseti, kako bi predstavnici državnih institucija čuli ono što imamo da kažemo. Onda valjda možemo i od države očekivati da nas primeti i prihvati da postoje problemi onih koji su bili u ratu. Ne znam, a i ono što znam ne treba ja da pričam o tome. ŠTA SE ČOVEKU DEŠAVA KADA SE VRATI IZ RATA? Ne spavaš danima, a kad spavaš to je kratko i nekvalitetno. Kad padne mrak jedva čekam da svane. Lakše mi je da spavam danju nego noću. Ne mogu da podnesem da me neko naglo budi. Kratak ti je fitilj, brzo se iznerviraš za svaku sitnicu. Razmišljaš o svemu i svačemu. Ne bi verovala kakve sve stvari čoveku prolaze kroz glavu… I još mnogo toga… Vremenom sam naučio da se sa nekim problemima nosim, a trudim se da to znanje prenesem i drugim veteranima koji nisu prošli edukacije. Međutim, znanje mi nije dovoljno. Trebala bi mi i psihološka podrška kroz savetovanje, jer osećam da nekada popuštam. Često se nerviram kad ne mogu da postignem sve ono što sam isplanirao. U ODNOSU NA RANIJE, KAKO SADA REAGUJEŠ U SITUACIJAMA KADA SE IZNERVIRAŠ? Sad se i nerviram, ali se brzo i smirim i presaberem. Prvo preispitujem da li i šta sam ja pogrešno uradio, pa tek onda tražim krivca među drugima. Gledam da bes ne ispoljavam i da se kontrolišem koliko mogu. Nekada uspevam, a nekada ne. U kući jako pazim. Ako i planem zbog nekih najbanalnijih stvari, smirim se i obavezno izvinim ženi i deci. Ranije sam bio agresivniji, imao potrebu da se potučem, sada mi to ne bi palo na pamet. TI POMAŽEŠ DRUGIMA, A KO POMAŽE TEBI? Snagu dajemo jedan drugom, saborci međusobno. Nekada se izolujem, u samoći pecam i razmišljam. Intervizije su dobre i svima korisne. Tokom njih vidim da i drugi imaju iste probleme. Imam sreće, pa najveću podršku dobijam u porodici. KAKO GLEDAŠ NA BUDUĆNOST GRUPA ZA PODRŠKU U SRBIJI? Bez obzira sa kim, svi mi moramo puno da radimo u budućnosti. U Srbiji će se tek razvijati problemi ljudi koji su učestvovali u ratu. Osećam da mene neke stvari tek sada stižu posle deset godina. Bilo bi dobro da se grupe za podršku prošire i u ostalim gradovima. I nadam se da će nam država jednog dana pomoći u tome. Do tada ćemo dati sve od sebe da radimo kako znamo i umemo. Potrebno je da verujemo u to što radimo, a rezultati će se vremenom pokazati. BILTEN CENTRA ZA RATNU TRAUMU

11


CENTAR ZA RATNU TRAUMU 2  

Magazin Centra za ratnu traumu Br. 2. Srpski jezik. A4