Issuu

К.Б. 15000

www.zavod.co.rs 8 600262 063489

Маријана Милошевић

ЧИТАНКА

Маријана Милошевић

ЧИТАНКА за пети разред основне школе

Mаријана Милошевић

ЧИТАНКА за пети разред основне школе

Рецензенти проф. др Александар Јерков, Филолошки факултет, Београд Сандра Рудњанин, професор српског језика, ОШ „Вук Караџић”, Краљево

Уредник Невена Витошевић Ћеклић Одговорни уредник Слободанка Ружичић Главни уредник др Милорад Марјановић За издавача др Милорад Марјановић, в. д. директора

Министар просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије решењем број 650-02-00150/2018-07 od 27. 4. 2018. године одобрио је овај уџбеник за издавање и употребу у петом разреду основне школе.

Ово дело не сме се умножавати, фотокопирати и на било који други начин репродуковати, ни у целини, а ни у деловима, без писменог одобрења издавача.

Mаријана Милошевић

ЧИТАНКА за пети разред основне школе

Завод за уџбенике

САДРЖАЈ ВОДИЧ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6 СЛИКЕ ДЕТИЊСТВА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7 Мирослав Антић ШАШАВА ПЕСМА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8 Мирослав Антић КАД БИ ЈАСТУЦИ ПРОГОВОРИЛИ . . . . . 10 Владимир Андрић ЈОШ ЈУЧЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13 Владимир Андрић ДОГАЂАЈ У ПАРКУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15 Драгомир Ђорђевић КАД СЕ ВОЛИ, А НИКАД СЕ НИЈЕ . . . 17 Драгомир Ђорђевић ПРИЈАТЕЉА КОЛКО ХОЋЕШ . . . . . . . 20 Антон Павлович Чехов ШАЛА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 23 Mark Tven DOŽIVLJAJI TOMA SOJERA (odlomak) . . . . . . . . . 29 Бранислав Нушић ХАЈДУЦИ Епидемија (одломак) . . . . . . . . 34 Бранко Ћопић ПОХОД НА МЈЕСЕЦ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 39 Danilo Kiš RANI JADI Dečak i pas (odlomak) . . . . . . . . . . . . . . . 46 Горан Петровић МЕСЕЦ НАД ТЕПСИЈОМ Бели хлеб од претеривања, Можеш сматрати да си задобио венац славе, Мрави су вукли велике трошице тишине (одломци) . . . . . . . . 51 Научили смо . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 57

БОГАТСТВО МАШТЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 59 Милутин Миланковић УСПОМЕНЕ, ДОЖИВЉАЈИ И САЗНАЊА (одломак) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 60 Дејан Алексић ЈАБУКА ГОСПОДИНА ЊУТНА . . . . . . . . . . . 63 Александар Вучо МОМАК И ПО ХОЋУ ДА БУДЕМ Машине (одломак) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 65 Пеђа Трајковић КАД КЊИГЕ БУДУ У МОДИ . . . . . . . . . . . . . 68 Стеван Сремац ЧИЧА ЈОРДАН (одломак) . . . . . . . . . . . . . . . . 71 Милован Глишић ПРВА БРАЗДА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 77 Ivan Cankar DESETICA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 84 Стеван Раичковић ДИМА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 88 Научили смо . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 91

СВАКОЈАКА ЧУДЕСА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 93 Народна песма ВИЛА ЗИДА ГРАД . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 94 Вук Стефановић Караџић МОБА И ПРЕЛО. . . . . . . . . . . . . . . 97 Народна лирска песма ЈАБЛАНОВА МОБА . . . . . . . . . . . . . . 99 Народна лирска песма НАДЖЊЕВА СЕ МОМАК И ДЕВОЈКА . . . . . . . . . . . . . . . . 100

Народна лирска песма КУЈУНЏИЈА И ХИТРОПРЕЉА . . . 101 Народна лирска песма ОВЧАР И ДЕВОЈКА . . . . . . . . . . . . . 102 Народна лирска песма ИЗРАСЛО МИ ЈЕ ДРВО ЗЕЛЕНО . . 103 УСПАВАНКЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 104 Народна лирска песма СЕСТРА БРАТУ ЗАРУКАВЉЕ ВЕЗЕ . 107 Народна лирска песма СЕСТРЕ БЕЗ БРАТА. . . . . . . . . . . . . . 108 Народна лирска песма НАЈВЕЋА ЈЕ ЖАЛОСТ ЗА БРАТОМ . 109 Народна епска песма СВЕТИ САВО . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 110 Народна епска песма ЖЕНИДБА ДУШАНОВА (одломак) . 112 Народна епска песма УРОШ И МРЊАВЧЕВИЋИ . . . . . . . . 119 Народна бајка АЖДАЈА И ЦАРЕВ СИН . . . . . . . . . . . . . . . . . 124 Народна новела ДЈЕВОЈКА ЦАРА НАДМУДРИЛА . . . . . . . 130 Шаљива народна прича ЕРО С ОНОГА СВИЈЕТА . . . . . . . . . 134 Народна прича о животињама ЗЕЧЕВИ НИСУ НАЈСТРАШЉИВИЈИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 137 НАРОДНЕ УМОТВОРИНЕ пословице, питалице, брзалице, загонетке . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 139 Научили смо . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 143

ПЕСМА ЗБОРИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 145 Бранко Радичевић ПЕВАМ ДАЊУ, ПЕВАМ НОЋУ . . . . . . . 146 Милица Стојадиновић Српкиња ПЕВАМ ПЕСМУ . . . . . . . . . 148 Душан Васиљев ДОМОВИНА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 150 Војислав Илић ЗИМСКО ЈУТРО . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 152 Milovan Danojlić ŠLJIVA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 155 Гроздана Олујић МАСЛАЧАК . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 157 Гроздана Олујић НЕБЕСКА РЕКА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 162 Научили смо . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 165

ВРЕМЕПЛОВ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 167 Густав Шваб ПРОМЕТЕЈ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 168 Danijel Defo ROBINSON KRUSO (odlomak) . . . . . . . . . . . . . . 173 Игор Коларов АГИ И ЕМА (одломци) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 177 Ивана Нешић ЗЕЛЕНБАБИНИ ДАРОВИ (одломак) . . . . . . . 183 Иво Андрић МОСТОВИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 185 Научили смо . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 189

ЛИЦЕ С ПОЗОРНИЦЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 191 Бранислав Нушић КИРИЈА (одломак) . . . . . . . . . . . . . . . . . . 192 Душан Радовић КАПЕТАН ЏОН ПИПЛФОКС (одломак) . . 201 Љубиша Ђокић БИБЕРЧЕ (одломак) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 210 Научили смо . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 217

водич Рекли су о...

утисци и размишљања писаца, наших савременика, као и твојих другара о текстовима које ћеш читати

Занимљивости

Да си ти писац

предлози за све оне који желе да се окушаjу у улози писца

Уводно питање

Речник

непознате и мање познате речи и изрази

Књижевнотеоријски појмови Додај своме знању

додатна објашњења која ће ти помоћи да научиш нове књижевнотеоријске појмове или утврдиш већ познате

Разговор о књижевном делу

За в

од

за

уџ

бе н

ик е

Слике детињства

Које сте песме Мирослава Антића читали у млађим разредима?

уџ

бе н

ик е

за

Мирослав Антић

ШАШАВА ПЕСМА Сви они личе, сви много личе на нешто лепо као из приче.

У њој дечаци, кажем, постоје, дечаци смеђи, црни и плави.

На све што чекам. На све што хоћу. Личе на немир. И на самоћу.

За в

од

Мама ми каже: шашаво моје, шта се то збива у твојој глави?

Мама ми каже: шашаво моје, зар могу тамо сви да се сложе?

Мама ми каже: шашаво моје, па они, значи, не постоје.

Ја мами кажем: кад већ постоје, нек ту и стоје – шта се може.

Постоје, кажем, као на јави дечаци смеђи, црни и плави.

Мама ми каже: пусти приче, – збијени тако на шта личе?

Шта да се ради, мама вели.

Ја руком махнем и уздахнем.

Ја кажем: ништа, већ да се жели да никад чекање не избледи. Мама ме пита: а да л’ то вреди? А ја се смешкам: видећеш – вреди.

бе н

ик е

 Како се понаша и шта осећа неко ко је заљубљен?  Зашто је важно да сваки човек изражава своје мисли и осећања?  О којој теми разговарају мама и девојчица у Шашавој песми?  Зашто девојчици из ове песме дечаци о којима размишља личе и на немир и на самоћу?  У претпоследњој строфи песме девојчица каже да жели да никада чекање не избледи. Шта у овој песми значи тај израз?  Шта девојчица из песме, у ствари, жељно ишчекује?  Ко је лирски субјект у овој песми? Образложи своје тврђење.  Поделите се по улогама, пa прочитајте ову песму.

уџ

ЛИРИКА је једaн од три КЊИЖЕВНА РОДА. Постоје још ЕПИКА и ДРАМА. Један КЊИЖЕВНИ РОД чине сва књижевна дела која имају неке заједничке особине. КЊИЖЕВНИ РОДОВИ деле се на КЊИЖЕВНЕ ВРСТЕ.

за

ЛИРИКА је најстарији књижевни род. Назив је добила по жичаном инструменту лири на коме су свирали стари Грци. ЛИРСКА ПЕСМА изражава осећања, размишљања и расположења ЛИРСКОГ СУБЈЕКТА.

од

ПЕСНИК је написао песму, а ЛИРСКИ СУБЈЕКТ је особа која у песми изражава своја осећања, размишљања и расположења. Песник који је написао Шашаву песму је Мирослав Антић, а лирски субјект у песми је девојчица која разговара с мамом. ТЕМА је оно о чему се у делу говори.

За в

МОТИВ у књижевном делу представља најмањи део теме. Уколико је нпр. тема љубави између девојке и младића главна тема онда се она може „поделити” на више мањих целина тј. мотива. У једном књижевном делу (песми, причи, роману итд.) чија је тема љубав не појављују се сви мотиви који су у вези с љубављу, већ само неки од њих. Мотиви у Шашавој песми Мирослава Антића су: прва љубав и ишчекивање прве љубави. Мотив који је у неком књижевном делу најважнији и коме је посвећено највише пажње назива се ГЛАВНИ МОТИВ. Песници и писци често посебно наглашавају неке речи. Мењају значења која та реч има у свакодневном говору. То чине да би створили лепо и оригинално уметничко дело. Дакле, посебно истицање неких речи, мењање њиховог значења у реченици јесте СТИЛСКА ФИГУРА (ЈЕЗИЧКОСТИЛСКО ИЗРАЖАЈНО СРЕДСТВО).

Наведи наслове песама и прича о љубави које сте до сада читали.

од

за

уџ

бе н

ик е

Мирослав Антић

За в

КАД БИ ЈАСТУЦИ ПРОГОВОРИЛИ

сплеткарити – правити забуну, збрку. кубурити – (с неким, с нечим) имати муке, невоље, тешкоће, мучити се. безмерје – стање, особина онога што је безмерно, безбројно, бескрајност.

Кад би јастуци проговорили о томе шта неко сања и крије, када би заиста проговорили о томе шта неко ради крадом,

или о дечаку, на пример, што се тупим жилетом брије, као: кубури човек с брадом,

о девојчици, на пример, што имитира старије и нешто сплеткари... сплеткари, сва избрљана помадом,

и све остало кад би проговорили о теби и о мени, било би да се плаче и смеје, и да се поцрвени.

Они су као лађе, велике беле лађе, што плове у немогуће,

у снове, у безмерја. Увече те одведу. У зору те доведу. И нико не примети ништа. Умијеш сан са ока и све је опет у реду.

ик е

Срећом, јастуци ништа не говоре. Чувају милион тајни у мекој белини перја.

за

уџ

бе н

 Који је главни мотив у овој песми?  Наведи и остале мотиве које уочаваш у песми.  На шта лирском субјекту личе облаци? Која стилска фигура је употребљена да би се то дочарало?  Колико је за лирски субјект у овој песми важан свет маште и снова? Образложи свој одговор.  Шта је поента ове песме?  Колико су за уметнике и научнике важни маштање и свет снова? Наведи неки пример као потврду свог мишљења.  Наведи стихове из ове песме који су за тебе најлепши.  Да ли би наслов и ове песме Мирослава Антића могао да буде Тајна? Образложи свој одговор.

За в

од

ПОРЕЂЕЊЕ је стилска фигура која садржи ОНО ШТО СЕ ПОРЕДИ, ПОРЕДБЕНЕ РЕЧИ (као, попут, налик, слично, исто) и ОНО СА ЧИМ СЕ НЕШТО ПОРЕДИ. Упоређују се два појма, лица или предмета по сличности или по супротности. На пример: у песми Када би јастуци проговорили облаци се пореде с лађама, с великим белим лађама. Ти стихови гласе: Они су као лађе као велике беле лађе. Други примери за поређење су: Снага јунака налик је снази бика. Она је вредна попут мрава. Упечатљив завршетак књижевног дела којим се заокружује и на оригиналан начин исказује смисао целог дела назива се ПОЕНТА. У лирици је то најчешће порука коју нам доносе завршни стихови. У приповеткама и романима поенту такође чине поруке тих дела.

Напиши састав на тему Кад би јастуци проговорили.

ик е

У неким књижевним делима постоје мотиви који доприносе да се радња брзо одвија, да се догађаји брзо смењују. Такви мотиви називају се динамички или наративни. Мотиви којима су представљена осећања лирског субјекта, приповедача или јунака, изглед књижевног лика, неки пејзаж или предмет не покрећу радњу. Они се зато називају статички или описни мотиви.

уџ

Мени се чини како је само Мирослав Антић умео да се ушуња у главице (и душе) цуретака и момчића, па после да нама осталима открије разне дивне тајне које се тамо крију. И то у лаком стиху, мајсторски. Нема шта – скроз шашаво, а паметно!

бе н

ЉУБАВНИ ГРАФИТ

Владимир Андрић, писац за децу

Графит са ОШ „Бранко Радичевић”, Врање

за

Поводом објављивања збирке песама Плави чуперак, која је постала славна књига за младе, Мирослав Антић је у интервјуу који је за Политику дао новинару Светозару Кисићу објаснио своју стваралачку намеру:

За в

од

У жељи да дам нешто своје, што ће бити оригинално, определио сам се за децу пубертетског узраста која досад нису имала своју литературу. То су малишани који се налазе негде између детињства и младости, а ни сами не знају где су. Тако сам у неку руку почео да се бавим мостоградњом...

Замисли да си ти на месту девојчице из песме, па онда ову песму препричај.

Мирослав Антић (1932–1986), рођен је у Мокрину, у Банату. Живео је и стварао у Београду и Новом Саду. Био је песник, сценариста, драматург, редитељ и сликар. Најпознатији је по песмама за децу и младе, посебно по збиркама Плави чуперак, Шашава књига, Свашта умем и другим.

за

уџ

бе н

ик е

Наведи наслове песама и прича о одрастању које сте до сада читали.

Владимир Андрић

од

ЈОШ ЈУЧЕ

Данас дерле носи перле гуска глупа веђе чупа кад пре су јој штикле никле мисли чепа да је лепа

Још јуче је мала шмизла ножни палац слатко гризла а данас са дечком шета наочиглед целог света

Молим тетке да не врече нек завежу – молим тече има сада нешто прече не сметајте – време тече

Беше јуче наше луче што тетки у крилу кмечи што на уво ујки гуче што бркове чупа течи

У две речи – нема штете што године тако лете она више није дете поздрави је лепи свете

За в

Још јуче је била дете што луткама кике плете а данас ко с Марса пала виси испред огледала

шмизла (нем.) – она која воли да се истиче помодним облачењем, кићењем, кинђурењем, помодарка. луче (фиг.) – дем. и хип. од лутка; овде: назив од милоште за дете. чепа – дете коме се чини све по вољи, размажено дете, маза. вречати – одавати сувише јаке гласове, узвике (о људима). завезати (фиг.) – ућутати, занемети, умукнути.

ик е

 Шта на основу песме закључујеш – шта је лирски субјект девојци о којој пева?  Како лирски субјeкт назива девојку? Шта на основу тих назива закључујеш о осећањима лирског субјекта према девојци о којој пева?  Која стилска фигура је најзаступљенија у овој песми? Шта је њоме постигнуто?  За шта лирски субјект показује потпуно разумевање? Зашто је то важно?

*заборавио је француски језик *никад није сломио ногу, али руку јесте *први пут је режирао, када је имао 9 година, представу (у наставцима) ДЕЦА КАПЕТАНА ГРАНТА [...] *једном је добио батине јер је козу Бису нахранио љутим папричицама *не зна разлику између сталактита и сталагмита *много воли Индијанце *у француској кинотеци је седео поред Жака Превера *десет година је носио бркове [...]

За в

од

за

уџ

кинотека (грч.) – установа која се бави скупљањем, сређивањем и чувањем филмске документације и која приказује одабране филмове, обично старије; зграда у којој се чува та документација и приказују ти филмови. Жак Превер – чувени француски песник и сценариста. Леонардо да Винчи – знаменити италијански ренесансни сликар и вајар. (сликати) пуном паром (изр.) – (сликати) свом снагом, веома живо. сталактити (мн.) – висећи камени (углавном кречњачки) израштај у облику леденице, ресе и сл., који настаје таложењем у пећинама на месту одакле капље вода. сталагмити (мн.) – камени (углавном кречњачки) израштај у облику свеће, стуба и сл., који настаје таложењем у пећинама на месту где падају водене капи.

бе н

Ствари које мало ко зна о Владимиру Андрићу

Шта је Владимир Андрић једном написао између два кијања, и какве то има везе с фантастичним Леонардом да Винчијем „Да Винчи је, кажу, тврдио како увек слика пуном паром, као да га посматра Бог; е, ја већином пишем као да ми преко рамена вири Душко Радовић.” из предговора књизи Владимира Андрића, Читај ветру омиљене књиге коју је Игор Коларов и приредио. (Издање Завода за уџбенике, Београд, 2010, стр. 6)

за

уџ

бе н

ик е

Како све можемо показати некоме своју наклоност, пажњу и љубав?

Владимир Андрић

од

ДОГАЂАЈ У ПАРКУ Сви смо једанпут ах сви смо У глави писали писмо Горећи као у пећи Писмо које ће све рећи

Ал’ како прићи тој печи (и теби сад фале речи) У грлу кост се попречи А та се болест не лечи

Сањариш дуго у парку И кријеш мисао жарку Најзад ти попушта трема Приђеш јој – али ње нема

Срце ти штепује снажно Де реци јој нешто важно На пример – шуморе брезе Али не то је без везе

Свако је једанпут срео Мислећи – за живот цео Цурицу дивну сред парка ил’ све то беше варка

За в

Свако је једанпут срео Кад беше дан бео бео Девојчицу свога живота По парку како се мота

печа – лепа, згодна, допадљива особа; особа која ужива поверење и љубав великог броја људи, популарна особа. попречила се кост у грлу (изр.) – осећа непријатност, има трему и сл. штеповати – фиг. снажно и убрзано куцати, лупати (о срцу).

бе н

ик е

 Какав је био дан када је лирски субјект срео девојчицу свога живота? Зашто је дан био баш такав? Образложи свој одговор.  Зашто лирски субјект ту девојчицу назива печом?  Зашто њему срце штепује снажно? Зашто му недостају праве речи? Које би, по твом мишљењу, биле те праве речи?  Шта би, у ствари, требало да садржи писмо које ће све рећи?  Којим стилским фигурама је дочарано како се лирски субјект осећа?  На основу чега закључујеш да је, у ствари, реч само о сањарењу лирског субјекта?  На ком месту се одвија оно у чему се у песми пева? Шта све на основу тога закључујеш о особинама лирског субјекта и девојчице о којој он сањари? Образложи свој одговор.

уџ

Владимир Андрић режирао је ТВ-драму Шешир професора Косте Вујића.. Написао је око 300 епизода телевизијске и луткарске серије Лаку ноћ, децо. Написао је око 200 епизода серије Пустолов.

за

пустолов – онај који је немирног духа, који тражи занимљиве догађаје, авантуре, авантуриста.

од

Напиши састав на тему Сањарим о...

За в

гудура – кланац, клисура; уопште врлетан, стеновит, тешко проходан предео. режија – уметничко и техничко обликовање позоришне представе или филма. уредник телевизијског програма – стручна особа која уређује (припрема и утврђује) садржај телевизијског програма и одлучује које ће се емисије приказивати и када. редакција – колектив особа које прегледају, па прихватају (или одбијају) оно што се спрема за приказивање, извођење и сл., уредништво.

Владимир Андрић (1944), рођен је у Обреновцу. Завршио је позоришну и филмску режију на Факултету драмских уметности у Београду. Био је уредник Редакције дечјег и школског програма Радио-телевизије Србије. Објавио је следеће књиге: Напред плави, смеђи и црни; Вечерњи слон; Срце на зиду; Писма из першуна; Пустолов; Замало да ме попију мачке; Дај ми крила један круг; Кроз гудуре Обреновца; Берба ушију. Добио је награде: Политикин забавник, Невен, награду Змајевих дечјих игара, Златни кључић Смедеревске песничке јесени, награду Центра за књижевност и медије југоисточне Европе.

од

за

уџ

бе н

ик е

Које сте текстове који садрже мотив љубави до сада прочитали?

Драгомир Ђорђевић

За в

КАД СЕ ВОЛИ, А НИКАД СЕ НИЈЕ Знам да боли неуспех у школи Знам да боли кад Маринко бије Само нисам знао како боли Кад се воли а никад се није Знам Тања је старија од мене Кажу да се љуби још од шесте Кажу да је на корак од жене А ја тек на прагу дванаесте

романса − нежна, романтична љубав.

18 О љубави разуме се ћутим Ово није време за романсе Дани теку ја потајно слутим Да сам можда и имао шансе

ик е

С друге стране кад се свега сетим Стидљив смотан и за главу нижи Могао сам и небом да летим Па да Тањи не постанем ближи

бе н

Мало ми је и тужно и смешно Једна песма којој је то тема Волим једну Тању неутешно А та Тања појма о том нема

Дани теку прилике све ређе Ја је срећем ал све мање саму Ставља шминку фарба се у смеђе И све више подсећа на маму

уџ

теза − гласина, непроверено причање. владати се − понашати се, имати одређене моралне принципе.

За в

од

за

Око Тање шепури се Боца И на ћошку већ шири се теза Да се Тања не боји ни оца И да то је баш озбиљна веза Сви помињу само моју Тању У улици то је главна фора Сањам Тању и ноћу и дању А све гутам јер тако се мора Често играм кликере у парку Идем пети и добро се владам Некад дрмнем чвргу до две Марку И ничему више се не надам

Знам да боли неуспех у школи Знам да боли кад Маринко бије Само нисам знао како боли Кад се воли а никад се није

бе н

ик е

 Које две строфе чине оквир ове песме? Шта се њима истиче? Која бол од наведених је најјача? Због чега?  Зашто лирски субјект каже О љубави разуме се ћутим?  Коју си још песму прочитао/прочитала у овој Читанци, којом се казује да су размишљања о љубави тајна?  Опиши Тању на основу њеног понашања.  Опиши дечака који је заљубљен у Тању на основу његовог понашања.  Шта је у овој песми смешно?

за

уџ

Кроз досадни свет одраслих, изгубљени дечак Драгомир је корачао верујући да је љубав оно што свему даје смисао. Она је узрок и последица свега, разлог због кога дишемо, растемо, спавамо, једемо, шишамо се, идемо на море... То је циљ који све објашњава, нешто што свему што чинимо даје свој печат и боју. Љубав, као и живот, с хиљаду лица, носи осмех на уснама и бол у грудима. Она чини једну раскошну, судбини сличну – „веселу баладу о плачу”. Ту баладу о животу, љубави и детињству, смешну и тужну истовремено, исписао је Драгомир Ђорђевић на страницама својих књига...

За в

од

Лидија Николић, (из текста Суво злато, сама душа, предговор избору песама Драгомира Ђорђевића Није лако бити дете, коју је Лидија Николић и приредила. Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 9)

Напиши песму или састав на тему Ипак је дивно бити заљубљен.

Које сте песме и приче о пријатељству читали у млађим разредима?

уџ

бе н

ик е

Драгомир Ђорђевић

За в

од

за

ПРИЈАТЕЉА КОЛКО ХОЋЕШ

ћаскати − пријатељски и надугачко разговарати. килав − слаб, онемоћао. прек − љутит, срдит.

Кад ми је у души магла А у срцу лом Ја седнем на меку траву И причам са њом Кад ми је у оку суза А у глави дим Ја потражим првог мрава И ћаскам са њим Одувек је тако било И још ће да важи Пријатеља колко хоћеш Само их потражи Кад сам килав кад сам празан Тужан или прек Ја нахраним гладно маче И то ми је лек

21 Кад сам некад на три ћошка Ко Док Холидеј Ја пронађем добру књигу И све је ОК бити на три ћошка − бити нерасположен, бити зле воље. Док Холидеј − амерички коцкар, револвераш и зубар, познат као пустолов, авантуриста који је био преке нарави.

бе н

ик е

Одувек је тако било И још ће да важи Пријатеља колко хоћеш Само их потражи

уџ

 Шта људи чине када су тужни да себи поправе расположење?  Шта најчешће радиш с пријатељима? Када ти највише прија њихово друштво?  Како знаш да ти је неко прави пријатељ?  Пронађи у песми стихове који указују на важност блискости човека с природом.  Шта све човеку може да буде истински лек, да пружи утеху?  Шта је поента ове песме?

од

за

СТРОФУ чине најмање два стиха или више стихова, а у ретким случајевима и један стих. То је целина која је графички издвојена. Строфа која има четири стиха назива се КАТРЕН. У једној строфи неке речи могу се римовати. Строфе у песми Пријатеља колко хоћеш имају по четири стиха. У првој строфи те песме римују се речи лом – њом. У другој строфи те песме римују се речи: дим – њим.

РИМА је звучно подударање гласова на крају стихова. РИМА може бити:

ОБГРЉЕНА, УКРШТЕНА и ПАРНА. Пример за ОБГРЉЕНА РИМА налазимо у песми Јована Дучића Подне, на пример:

Беше јуче наше луче што тетки у крилу кмечи што на уво ујки гуче што бркове чупа течи.

Над острвом пуним чемпреса и бора, младо крупно сунце пржи пуно плама, и трепти над шумом и над обалама слан и модар мирис пролетњега мора.

За в

У песми Владимира Андрића Још јуче уочавамо УКРШТЕНУ РИМУ, на пример:

ПАРНУ РИМУ налазимо у песми Дејана Алексића Јабука господина Њутна: Кад паде јабука на главу Њутну, Он истог трена на њу се љутну.

ик е

Реч пријатељ је домаћа реч наслеђена из прасловенског језика и она постоји у свим словенским језицима. Настала је од глагола пријати. Дакле, пријатељ је особа с којом нам прија да проводимо време. Словенски језици су међусобно сродни, али су они и с другим европским језицима мање или више блиски. Тако је срп. пријатељ поред рус. приятель сродно нпр. са енг. friend. Као синоним речи пријатељ користимо реч друг која је такође домаћа реч. У разговорном стилу и жаргону у српском језику употребљавају се и речи страног порекла, нпр. реч пајташ, која је у српски језик дошла из мађарског (< турски) или реч ортак, која води порекло из турског језика. Пријатељство је веома важно и о њему постоје бројне пословице и изреке. Вук Караџић је забележио следећу пословицу: Пријатељ се у невољи познаје као злато у ватри.

бе н

Жељко Степановић, етимолог

за

уџ

Драгомир је написао много песама о животињама, јер их је просто обожавао! Зато је често правио зоо врт у својој кући. Током живота имао је укупно 30 мачака! И свакој је памтио име! Имао је, више пута, после Циге и разне псе, али је до краја живота уз њега остао само Малиша – његово морско прасе! Током једног заједничког књижевног сусрета с децом, нека девојчица је упитала Драгомира: „Чиме се још у животу бавите осим писањем песама за децу?” „Бацам ђубре и храним морско прасе...”, одвратио је Драгомир. Сви су се насмејали, али у овој шали је било и много истине, јер Драгомир се мало чиме бавио осим писањем песама за вас и бригом око свог Малише...

За в

од

Лидија Николић, (из текста Суво злато, сама душа, предговор избору песама Драгомира Ђорђевића Није лако бити дете, који је Лидија Николић и приредила. Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 7)

Напиши састав или песму на тему Мој најбољи пријатељ.

Драгомир Ђорђевић рођен је у Земуну 1953. године. Школовао се и живео у Београду. Почео је да пише као гимназијалац, а од 1975. године па до смрти, 1999. године, бавио се искључиво писањем за децу. Преко 2000 његових песама штампано је у 17 збирки песама. За преко 140 његових песама компонована је музика, па су то и неке од најпознатијих песама с фестивала за децу. Добио је и неколико књижевних награда: Невен, Политикин забавник, Змајев штап.

Шта је за тебе шала?

ШАЛА

ик е

Антон Павлович Чехов

За в

од

за

уџ

бе н

Ведро, зимско подне... Мраз јак, пуца, и Нађењки, која ме држи испод руке, хвата се сребрнасто иње по коси на слепоочницама, и на маљама изнад горње усне. Ми стојимо на високом брегу. Од наших ногу па до саме земље пружа се стрма раван, у коју се сунце огледа као у огледалу. Крај нас су мале санке, тапациране отвореноцрвеном чојом. – Да се спустимо доле, Надежда Петровна? – молим ја. – Само једанпут! Верујте ми, остаћемо читави и неповређени. Али Нађењка се плаши. Сав простор од њених малих каљача до краја леденог брега изгледа јој као страшна, бескрајно дубока провалија. Она умире од страха и престаје да дише кад гледа доле, чим је ја само понудим да седне у санке; али шта ће бити ако рескира да се сурва у провалију. Умреће, полудеће. – Преклињем вас! – кажем ја. – Не треба се плашити! Знајте, то је малодушност, кукавичлук! Нађењка најзад попушта и ја јој по лицу видим да она попушта пред опасношћу по живот. Ја је смештам бледу, уздрхталу у санке, обавијам је руком и ми се заједно сурвавамо у бездан. Санке лете, као стрела. Пресецани ваздух шиба у лице, хукће, звижди у ушима, сече болно, штипа од гнева, хоће да смакне главу с рамена. Од притиска ветра немамо снаге да дишемо. Изгледа да нас је сам ђаво загрлио канџама и уз хуку вуче у пакао. Све око нас слива се у једну дугу пругу која нагло јури... Гле, гле, још тренут само и изгледа ми ћемо пропасти. – Ја вас волим, Нађа! – кажем ја полугласно.

маље (мн.) – длаке. раван (у тексту стрма раван) равна површина тапациран – пресвучен, обложен неком тканином, кожом и сл. каљаче (мн.) – гумена обућа која се навлачи преко ципела или чизама да би се заштитиле од блата, кише или влаге. рескирати – доводити себе у опасну ситуацију, ризиковати. сурвати се (сурвавати се) – нагло пасти, срушити се, стропоштати се (нагло падати, рушити се, стропоштавати се). малодушност – плашљивост, неодважност. бездан – дубока провалија којој се не види дно.

За в

ик е

бе н

уџ

за

од

саоник – доњи део на санкама, који клизи по снегу. пиљити – упорно, нетремице гледати у некога. вихор – снажан ветар велике брзине. проницљив – који брзо и добро запажа, примећује, схвата. прелив – једва приметна разлика, прелаз у изразу лица под утицајем осећања или стања. муф – ваљкасти крзнени грејач за руке, обично као део женске зимске одеће. недоумица – неверица, сумња. туштити се – мрштити се. процедити – кратко, нејасно рећи.

Санке почињу све лакше и лакше да клизе, хука ветра и зврка саоника нису више тако страшни, не зауставља се дисање од страха, и ми смо најзад, доле. Нађењка није ни жива ни мртва. Она је бледа, једва дише... Ја јој помажем да устане. – Ни за шта на свету други пут не смем – каже она гледајући ме крупним очима пуним страха. – Ни за шта на свету! Ја замало што нисам умрла! Мало доцније, она долази к себи, и већ ми упитно пиљи у очи: да ли сам ја казао оне четири речи, или су јој се оне само причиниле у хуци вихора? А ја стојим крај ње, пушим и пажљиво разгледам своју рукавицу. Она ме хвата под руку, и ми дуго шетамо око брега. Загонетка, по свој прилици, не да јој мира. Да ли су оне речи изречене или нису? Да или не? Да или не? То је питање самољубља, части, живота, среће, питање веома значајно, најзначајније на свету. Нађењка нестрпљиво, тужно, проницљивим погледом загледа ми у лице, одговара неумесно, чека, нећу ли ја отпочети. О, колико прелива на том драгом лицу, колико прелива! Видим, она се бори са собом, њој је потребно нешто да каже, о нечему да пита, али она не налази речи, њој је незгодно, страшно, смета радост... – Знате шта? – каже она не гледајући у мене. – Шта? – упитам ја. – Хајте још једном... да пројуримо. Ми се пењемо уза степенике на брег. Опет смештам бледу, уздрхталу Нађењку у санке, опет летимо у страшну провалију, опет хучи ветар и стружу саонице, и опет, кад санке најсилније и најхучније лете, ја говорим полугласно: – Ја вас волим, Нађењка! Кад се санке заустављају, Нађењка баца поглед на брег, низ који тек што се спустимо, затим дуго загледа у моје лице, прислушкује мој глас, равнодушан и нимало страстан, и сва, сва, чак муф и капуљача њена, сва њена појава – изражава крајњу недоумицу. А на лицу јој је исписано: – У чему је ствар? Ко је изговорио оне речи? Он, или ми се само причинило? Та неизвесност је узнемирује, изводи је из стрпљења. Сирота девојчица не одговара на питања, тушти се, готова је да заплаче. – Да није време да идемо кући? – питам ја. – А мени... мени се допада ово санкање – каже она црвенећи. – Како би било још једанпут? Њој се „допада” ово санкање, а међутим, седајући у санке, она је као и пре тога, бледа, једва дише од страха, дрхти. Ми се спуштамо трећи пут, и ја видим како ме она гледа у лице, прати моје усне. Али ја стављам на усне марамицу, кашљем и кад стижемо до средине брега, успевам да процедим: – Ја вас волим, Нађењка!

фраза – спој речи који се понавља и који лепо звучи, али је без садржаја. морфијум – врста опојне дроге; у медицини се користи за ублажавање болова. губилиште – место где се извршава смртна казна, где се губи живот. малаксао – који је изгубио снагу, исцрпљен. кравити се – отапати се, одмрзавати се. починак – спавање, сан. грачци (мн.) – птице које испуштају глас гра, гаврани, вране и сл.

За в

од

за

уџ

бе н

ик е

И загонетка остаје загонетка! Нађењка ћути, о нечему размишља... Ја је испраћам са санкања кући, она се стара да иде лакше, успорава корак и стално чека да ли ћу јој рећи оне речи. И ја видим како пати њена душа, како се она савлађује да не каже: – Није могуће да их је изговарао ветар! А ја нећу да то ветар изговара! Сутрадан ујутру добијам цедуљу: „Ако пођете данас на санкање, свратите по мене. Н.” И од тада ја и Нађењка почињемо сваки дан да идемо на санкање и, спуштајући се санкама доле, сваки пут ја изговарам полугласно једне исте речи: – Ја вас волим, Нађењка! Убрзо Нађењка се навикава на ту фразу као на вино или на морфијум. Она не може да живи без ње. Додуше, слетати са брега исто тако је ужасно као и пре, али сад већ страх и опасност придају нарочиту драж речима љубави, речима које као и пре представљају загонетку и муче душу. Причињава се увек оно двоје: ја и ветар... Ко јој од нас двоје изјављује љубав, она не зна, али њој је, по свој прилици, већ свеједно; ма из кога пехара пио... свеједно, само да будеш пијан. Једном у подне одох на санкање сам; помешан у гомили, ја видим како брегу прилази Нађењка, како ме тражи очима... Затим се бојажљиво пење степеницама... Страшно јој је да иде сама, о, како је страшно! Она је бледа као снег, дрхти, иде као на губилиште, али иде, иде не осврћући се, одлучно. Она је, по свој прилици, одлучила да покуша; да ли ће се чути оне заносне, слатке речи, кад мене нема? Ја видим како она, бледа, с отвореним устима од страха, седа у санке, затвара очи и, праштајући се заувек са земљом, полази с места... „Зззз”... зврје саонице. Чује ли Нађењка оне речи, ја не знам... Ја видим само како она устаје из санки малаксала, немоћна. И види се по њеном лицу да и сама не зна да ли чује нешто или не. Страх, док се спуштала доле, одузео јој је способност да слуша, да разликује звуке, да схвата... Али долази и пролећни месец март... Сунце постаје љупкије. Наш ледени брег се мрачи, губи свој сјај и крави се најзад. Престајемо да се санкамо. Сирота Нађењка нема где више да чује оне речи, па нема ни ко да их изговара јер се ветар не чује, а ја се спремам у Петроград... на дуже, можда, на увек. Некако пред одлазак, на два дана, седим у сумраку у баштици, а од дворишта, у коме станује Нађењка, та баштица је одвојена високом оградом са гвозденим шиљцима... Још је прилично хладно, на ђубрету има још снега, дрвеће је мртво, али већ мирише на пролеће и, спремајући се на починак, живо гракћу грачци. Ја прилазим огради и дуго гледам кроз шупљину. Ја видим како Нађењка излази на степенице и управља тужан, очајнички поглед у небо... Пролећни ветар јој дува право у бледо, сетно лице... Он је подсећа на онај ветар који нам је хујао

бе н

ик е

онда на брегу кад је она слушала оне четири речи, и лице јој постаје жалосно, жалосно, низ образе ће потећи суза... И сирота девојчица пружа обе руке, као да моли тај ветар да јој донесе још једном оне речи. И ја, сачекавши ветар, изговарам полугласно: – Ја вас волим, Нађа! Боже мој, шта ли се збива са Нађењком?! Она кличе, смешка се целим лицем и пружа руке у сусрет ветру, радосна, срећна, необично дивна. А ја идем да се пакујем... Давно је то било. Сад је Нађењка већ удата; удали су је, или је сама пошла... свеједно, за секретара племићког масалног фонда и сад већ има троје деце. Оно како смо ја и она некад ишли на санкање и како је ветар доносио до ње речи „Ја вас волим, Нађењка”, није заборављено; за њу је то сада најсрећнија, најнежнија и најлепша успомена у животу... И мени сад, кад сам постао старији, није више јасно зашто сам изговарао оне речи, зашто сам се шалио...

за

уџ

(Превео Миодраг М. Пешић)

За в

од

 Када су заљубљене, неке особе показују своја осећања, а неке их намерно скривају. Зашто?  Шта је тема приповетке Шала?  У ком лицу је исприповедана приповетка Шала?  Пронађи у тексту реченице на основу којих закључујеш како се осећала Нађенка, јунакиња ове приповетке. Прочитај их још једном. Која реченица ти се највише допада? Зашто?  Зашто Нађенка црвени? Зашто жели да се још једанпут спусти санкама низ брег?  Наведи неколико особина јунакиње ове приповетке.  Наведи неколико особина јунака ове приповетке.  Да ли се оно што се у приповеци догодило између двоје јунака може назвати шалом? Образложи свој одговор.

ЕПИКА је један од ТРИ КЊИЖЕВНА РОДА. Назив је добио од старогрчке речи епос што значи прича, говор, реч. Књижевна дела која припадају епици деле се на ЕПСКА ДЕЛА У СТИХУ и ЕПСКА ДЕЛА У ПРОЗИ.

Јунак или јунакиња су главне личности у делу. Могу бити позитивни и негативни.

ик е

Позитиван јунак/јунакиња читаоцу су представљени као ликови који имају врлине – добри су, пажљиви, правдољубиви, храбри, понашају се часно према другим ликовима. Негативан јунак/јунакиња замишљени су као супротност позитивном јунаку/јунакињи. Они не поступају племенито према другим јунацима.

бе н

Ипак, у многим књижевним делима јунаци и јунакиње нису само позитивни или само негативни, баш као што то нису ни људи у стварном животу, већ имају и једне и друге особине и поступају и добро и лоше. Због тога је читаоцима лакше да се саживе с њима док читају, да с њима воде замишљене дијалоге, да страхују и да се надају, чак и када заврше читање књиге.

уџ

ПРИПОВЕТКА је ЕПСКА ПРОЗНА ВРСТА по обиму мања од романа. У приповеци се приповеда о неком догађају, о једном лику или о више ликова.

ПРИПОВЕДАЧ или НАРАТОР је онај који у књижевном делу приповеда.

за

ПРИПОВЕДАЊЕ или НАРАЦИЈА је излагање о јунацима, догађајима и јунаковим доживљајима – размишљањима, расположењима и осећањима. У ТРЕЋЕМ ЛИЦУ приповеда приповедач који не учествује у радњи. Он приповеда о свим детаљима неког догађаја као да стоји са стране и посматра шта свако од ликова ради и шта се догађа. Због тога се приповедач који приповеда у трећем лицу назива још и СВЕЗНАЈУЋИ ПРИПОВЕДАЧ.

од

У ПРВОМ ЛИЦУ најчешће приповеда главни јунак. Он приповеда о себи, о ономе што се догађа, о ономе што он или други ликови осећају и раде. Зато за њега кажемо да је носилац радње.

За в

Као што разликујемо ПЕСНИКА од ЛИРСКОГ СУБЈЕКТА, тако разликујемо ПИСЦА од ПРИПОВЕДАЧА. ПИСАЦ је онај који је написао дело, а ПРИПОВЕДАЧ је онај који у књижевном делу приповеда и не учествује у догађајима, уколико приповеда у трећем лицу, тј. уколико је свезнајући приповедач. Уколико приповеда у првом лицу, он је лик у књижевном делу. У Чеховљевој приповеци Шала употребљен је глагол зврјати којим је описан звук саоница: ’Зззз’... зврје саонице, пише у приповеци. ОНОМАТОПЕЈА ’Зззз’... употребљена је да би помоћу ње била створена звучна слика. Ево још неколико примера: кукурику, мууу, мјау итд. Дакле, стилска фигура којом се опонаша звук из природе назива се ОНОМАТОПЕЈА.

бе н

Смисли и напиши неколико начина на које је могуће исказати допадање симпатији.

ик е

Замисли да по овој приповеци снимаш филм или да правиш представу. Какву би музику одабрао/ одабрала као пратњу? Образложи свој избор.

уџ

Фотографија Чеховљевог летњиковца на Јалти

од

за

Гле како доктор Чехов успева да нам измами и узбурка осећања и мисли! Прочиташ текст и наизглед ти је све јасно, а опет не престајеш да постављаш себи занимљива питања. Рецимо, ако се јунак ове приповетке само шалио с Нађенком, зашто се и даље с толико нежности и до најситнијих детаља сећа читавог догађаја?

За в

Бранко Стевановић, писац за децу

Иако је Чехов био лекар, светску славу постигао је књижевним делима – драмама и приповеткама. Написао је око 300 приповедака. Који је наш познат песник за децу, чије сте песме читали у млађим разредима, по занимању био лекар? Када су питали Чехова како би требало писати за децу, одговорио је: „Исто као за одрасле, само боље”.

Антон Павлович Чехов (1860–1904), био је лекар и писац, изузетан у дочаравању атмосфере, расположења и унутрашњег света својих јунака. Његове познате драме су: Ујка Вања, Три сестре, Галеб и Вишњик. Оне се и данас играју у целом свету. Обележиле су развој драмске уметности у 20. веку.

Ispričaj jedan svoj doživljaj.

Mark Tven

DOŽIVLJAJI TOMA SOJERA

ик е

(odlomak) Glava VII Veridba

За в

од

за

уџ

бе н

Je li, Beki, jesi li kad bila verena? – A šta ti je to? – Verena, pa se posle udaš. – Nisam. – A bi li volela? – Mislim da bih. Ali ne znam. Kako mu to dođe! Na šta liči? – Na šta liči? Ni na šta. Prosto kažeš nekome dečku: nećeš nikada da imaš drugoga osim njega, nikad i uz triput nikad, pa se onda poljubite i to je sve. To svako može. – Poljubimo se? A zašto da se poljubimo? – A to ti je, ovaj, znaš... ama tako se to uvek radi. – Je l’ svi? – Pa naravno, svi, kad se vole. Sećaš li se šta sam napisao na tablici. – Se... sećam se! – Šta je tamo pisalo? – Neću da ti kažem. – Hoćeš ja tebi da kažem? – Pa dobro, ali drugi put. – Ima da ti kažem sad. – Nemoj, nemoj sad – sutra. – Nemoj, bolan, Beki, nego ’ajde sad. Da ti šapnem, što tiše može biti! Beki okleva. Tom shvata ćutanje kao pristanak, pa joj obavi ruku oko struka i šapnu joj one čarobne reči tako nežno – a usne sasvim prislonio uz njeno uvo. Onda dodade: – A sad šapni ti meni – isto to! Ona se malo ustručavala, pa će reći: – Okreni lice da me ne vidiš, pa ću onda. Ali ne smeš nikome da kažeš – pristaješ li, Tome? De, reci da pristaješ da nikome ne kažeš! – Nikome! Ajd’ sad, Beki! On okrete lice u stranu. Ona prisloni plašljivo svoje usne uz njegovo uvo, tako da mu dahom zaleluja uvojke i prišapnu mu: „Ja – te – volim!”

tablica – pločica na kojoj su đaci osnovci pisali zadatke i vežbali, napravljena od mekog kamena ili drveta premazanog voskom. bolan – uzrečica u razgovoru.

од

за

уџ

бе н

ик е

I u isti čas ona skoči od njega i trčala je uz skamije, niz skamije, a Tom za njom. Najzad je našla utočište u jednome kutku, a lice sakrila u svoje belo keceljče. Tom je zagrli oko vrata i stade dokazivati: – Eto, Beki, sve je svršeno, sve osim poljupca. Pa nemoj to da te plaši. Ništa to nije pod milim bogom. Ajde, Beki! I on je stade vući za kecelju, pa joj spopade ruke. Malo-pomalo ona popusti i spusti ruke; pokaza se lice sve zajapureno od borbe i ono se pokori. Tom je poljubi u rumena ustašca i reče: – Sad je gotovo, Beki! I posle ovoga da znaš, samo mene da voliš, nikoga drugoga, samo za mene da se udaš i ni za koga drugoga i tako uvek i zauvek i večito! – Zanavek! Voleću samo tebe, Tome, i ni za koga se neću udavati osim za tebe, a ni ti se ni jednom ne smeš oženiti osim mnome! – Naravno. Pa to je sasvim prirodno. Jedno s drugim ide. I uvek kad idemo u školu ili kad se vraćamo kući, imaš sa mnom da ideš; kad niko ne vidi – imaš mene da biraš za parnjaka u svakoj igri, a ja opet tebe, jer se tako radi kad je neko veren. – To je tako fino. Nikad ranije o tome čula nisam. – Ne znaš kakva je to uživacija! Eto, na primer, ja i Emi Lorens... Njene razrogačene oči upozoriše ga da je grozno nadrljao! On zastade, sav smušen. – Jao, Tome! Znači nisam ja prva s kojom si se verio! Dete briznu u plač. A Tom će reći: – Ne plači, Beki! Za nju više ništa ne marim! – Mariš, i te kako mariš, Tome, i sam znaš kako za nju mariš. Tom pokuša da joj prebaci ruku oko vrata, ali ga ona odgurnu, pa okrete lice zidu i udri dalje plakati. Tom pokuša opet, sve lepim i blagim rečima, ali beše opet odgurnut. Onda se probudi ponos u njemu, pa je ostavi i izađe napolje. Neko vreme stajao je tako, ni makao se nije, došlo mu mnogo teško, pa sve gleda i pogleda u vrata u nadi da će se ona pokajati i potražiti ga. Ali nje ni od korova. Onda se on sasvim umusi i spopade ga strah da je možda krivica baš njegova. Teška se borba vodila u njegovom srcu, da li opet da popusti i da se miri. Ali on stegnu srce, natera sam sebe na popuštanje i uđe.

За в

skamija – školska klupa. keceljče – mala kecelja. utočište – sigurno mesto, sklonište. spopasti – naglo uhvatiti, zgrabiti, ščepati. parnjak – onaj koji sa nekim čini par. mariti – obraćati pažnju na nekoga, brinuti za nekoga.

skanjerati se (pogrd.) – biti neodlučan, otezati sa odlukom. mesingan – koji je napravljen od mesinga (mesing je metal koji nastaje mešanjem različitih metala, obično bakra i cinka, i od kojeg se prave razni predmeti). kamin – poluotvorena ozidana peć za grejanje prostorije vatrom sa ognjišta.

ик е

Ona je još stajala tamo u ćošku, jecala, lice okrenula zidu. Tomu srce samo što ne prepuče. On priđe k njoj i zastade za trenutak ne znajući šta će i kako će. Te će, najzad, nekako skanjerajući se: – Beki, kažem ti: ni za koga ne marim osim za tebe! Odgovora nema – samo jecanje. – Beki – kaže on molećivo. – Beki, zar nećeš ništa da mi kažeš? Opet jecaji. Tada Tom izvadi svoje najveće blago: mesingano dugme sa nekog starog kamina. Pruži joj da ga dobro pogleda, pa će reći: – De, molim te, Beki, uzmi ga samo! Ona tresnu dugme o pod!

за

уџ

бе н

(Preveo Stanislav Vinaver)

од

 Da li je pripovedač učesnik događaja o kojima pripoveda? Na osnovu čega to zaključuješ?  Šta misliš o ponašanju Beki Lorens? Obrazloži svoj odgovor.  Kako se Tom oseća kada ga Beki optužuje i kada plače?  Šta je tebi najsmešnije u ovom odlomku? Obrazloži svoj odgovor.

За в

DIJALOG U EPICI je razgovor likova u književnom delu. Dijalog u književnom delu doprinosi da radnja teče brže. Onda se pripoveda živahnije, o više događaja. Dijalog doprinosi i tome da se čitalac saživi s junacima, da ih lakše razume.

ROMAN je obimna EPSKA VRSTA, najčešće je pisan u prozi, ali postoje i romani u stihovima. U romanu se pripoveda o različitim događajima, o jednom liku ili o više likova, njihovim osećanjima i razmišljanjima. Roman je podeljen na POGLAVLЈA (koja su ili numerisana, ili imaju posebne naslove). Roman najčešće sadrži više manjih celina – EPIZODA. Epizoda može biti deo poglavlja, a može obuhvatati i nekoliko poglavlja. Radnja romana može se posmatrati kao skup epizoda. Epizoda je smisaono povezana s celinom književnog dela (roman, pripovetka, epska pesma, drama). Odlomak iz romana Doživljaji Toma Sojera je epizoda u kojoj se pripoveda o ljubavnoj svađi između Beki i Toma.

Postoje različite vrste romana. Doživljaji Toma Sojera je omladinski roman.

ик е

Omladinski roman je vrsta romana čiji je sadržaj uzbudljiv, u kome se junacima dešava niz zanimljivih događaja. Radnja se odvija brzo, a pripovedanje je jednostavno. Takvi romani lako zaokupljaju pažnju dečaka i devojčica, jer su obično glavni junaci njihovi vršnjaci.

Čitajući omladinski roman Doživljaji Toma Sojera, uočili smo da je u njemu pripovedano o mnogim avanturama, tj. pustolovinama glavnog junaka i njegovih drugara. Zbog toga taj roman, osim što je omladinski, možemo nazvati i avanturističkim tj. pustolovnim romanom.

бе н

Dakle, Doživljaji Toma Sojera je istovremeno i omladinski i avanturistički tj. pustolovni roman.

за

уџ

Taj roman sadrži i detalje iz piščevog života, što saznajemo iz predgovora koji je napisao Mark Tven: Gotovo sve pustolovine zabeležene u ovoj knjizi zbilja su se i dogodile, i to dve-tri doživeo sam ja lično, a sve su ostale doživljaji nekadašnjih mojih školskih drugova, mališana kao i ja što sam bio.

За в

од

Detinjstvo je vreme u kom možeš da činiš mnoge nestašluke i nepodopštine koji će ti kasnije biti uskraćeni. Ne dozvoli da ta sjajna prilika tek tako iščili. Sve imaš! Manjak godina i višak radoznalosti dovoljni su za pustolovinu. Zahvaljujući Tomu Sojeru i sličnim mangupima, za avanturu je dovoljan i odlazak u biblioteku! (Kao da nije dovoljno što je to jedna od najinspirativniih knjiga ikada! Posebna je još po nečemu – to je prva knjiga u istoriji koja je napisana pisaćom mašinom!) Uroš Petrović, pisac za decu

Pustolovina može biti stvarna, a može biti i izmišljena. Nekada se u mašti dogodi prava pustolovina koja deluje uverljivo, kao da se dogodila stvarno. Napiši sastav o jednoj stvarnoj ili izmaštanoj pustolovini, pripovedajući u prvom licu.

бе н

Roman Doživljaji Toma Sojera podstakao je na stvaranje mnoge umetnike. Po njemu su snimljeni filmovi i postavljene su pozorišne predstave.

ик е

Film Avanture Tomа Sojera

mjuzikl – muzičko i pozorišno ili filmsko delo, u kojem glumci uglavnom koriste pevanje umesto govora.

уџ

U pozorištu Boško Buha u Beogradu po motivima tog romana postavljena je predstava za decu u stilu mjuzikla Tom Sojer i đavolja posla.

за

Zapisi Nikole Tesle pokazuju da je već u ranoj mladosti bio načitan, radoznao, maštovit i sposoban za zanimljive izume. A kad se u Americi upoznao s Markom Tvenom, ispričao mu je kako je u detinjstvu mesecima ležao teško bolestan i kako misli da se tada čudesno oporavio zahvaljujući čitanju njegovih dela. U Tvenovim očima zablistale su suze.

од

Branko Stevanović, pisac za decu

За в

Nikola Tesla i pisac romana Doživljaji Toma Sojera, Mark Tven, bili su prijatelji. Poseti Muzej Nikole Tesle u Beogradu ili sajt muzeja www.tesla-museum.org.

Mark Tven (1835–1910), značajan američki pisac i humorista. Njegovo pravo ime je Klemens Samjuel Langhorn. Mark Tven je pseudonim, taj izraz upotrebljavao se na reci Misisipi, a značio je – dva hvata duboko. Mnogo je putovao i bavio se raznim poslovima: radio je u štampariji, bio je lađar na reci Misisipi, kopač zlata, novinar i dr. Bogato životno iskustvo pretočio je u književno delo. Najpoznatiji romani su mu: Doživljaji Toma Sojera, Kraljević i prosjak, Život na Misisipiju, Doživljaji Haklberija Fina i Jenki na dvoru kralja Artura.

Шта о хајдуцима знаш из историје и из народних песама?

За в

од

за

уџ

бе н

ик е

епидемија – заразна болест која се брзо шири и захвата велики број становника неког града, државе и др.

Бранислав Нушић

ХАЈДУЦИ Епидемија (одломак)

Сутрадан одосмо као и обично у школу, где нас је очекивало једно врло пријатно изненађење. Школска врата затворена, а на њима цедуља и на њој пише: Због епидемије нема предавања до даље наредбе. – Живела епидемија! – кликнусмо сви у један глас, па се у трк отиснусмо низ улицу како би што пре стигли кући да бацимо књиге. – Живела епидемија! – узвикнуо сам и ја кад сам стигао кући и бацио књиге увис тако високо да су удариле у плафон, а расуто лишће као снег засуло целу собу. – Де, шта ти је! – пита ме мајка.

похитати – пожурити. пост – време када се уздржава од мрсне хране, када се пости. епитимија – црквена казна која се примењује обично на свештенике, а састоји се у неком уздржавању, извршењу неког задатка или доброг дела и др. збирати – сакупљати, прикупљати. грувати – много, халапљиво јести. имендан – дан посвећен одређеном светитељу, који слави онај ко носи име тог свеца. нагрдити – учинити ружним, наружити. красан – веома леп, диван. отмен – фин, углађен. грчка богиња – женско божанство из старогрчке књижевности.

За в

од

за

уџ

бе н

ик е

– Нeмамо школе због епидемије! – Каква ти је то епидемија? – Па епидемија, знаш ваљда шта је епидемија. – Не знам – вели мајка – реци ми па ћу знати. – Не знам ни ја, али не морам ни знати, главно је да због ње немамо школе. Разуме се, чим сам тако савесно искупио своју ђачку дужност и бацио књигe увис, те се раскупусале, ја сам оставио сестру да збира и саставља листове, а ја сам похитао право тамо, на храстово стабло. Затекао сам их већ, сви озарена лица као да су добили главне згодитке на лутрији. Још само нису били ту Цврца и Чеда. Цврца се извесно задржао код куће да доручкује, а Чеди није била потребна епидемија, он и без епидемије не иде у школу, али извесно није чуо да нема школе, иначе би већ био ту: – Ала нам ово упали! – рећи ће Дроња! – А, истина, зна ли ко од вас шта је епидемија? – запитаће Глуваћ. – Па епидемија, ја мислим – Вeли Трта – то је пост, велики пост. – Ама какав пост, то је епитимија што си ти чуо! – Није, него епидемија – тврди Трта. – Ама епитимија, кад ти кажем. Имам ја једног стрица свештеника, па га послали три месеца у манастир, те нам је он причао да је због eпитимије грувао три месеца постан пасуљ. Баш, упамтио сам добро, епитимија. – А знате ли ви шта је то епидемија? – рећи ће Врабац. – То је жена окружног начелника, па мора бити да је данас њен имендан, те зато немамо школе. – Иди, молим те, како она може да се зове епидемија? – пита Дроња. – Јесте, брате, чуо сам ја – тврди Врабац. – Јеси ли баш добро чуо? – пита га Дроња. – Ама баш добро; једанпут сам чуо кад је моја тетка казала: „Убио га бог са кумом, што нагрди онако красну жену. Млада, лепа и отмена жена а зове се Еуфемија; унаказио жену са именом”. Ето, то сам чуо. – Бре – узвикну Глуваћ – толико вас па не знате шта је то епидемија. – Па што ти не знаш? – вели му Врабац. – Знам ја, него нећу да вам кажем! – одговара Глуваћ. – Знаш, јест, не знам у којој си школи учио? – додаје пакосно Врабац. – Ја знам, јест, јер имам брата у четвртом разреду гимназије, па он ми је казао; питао сам га па ми је казао. – Е, па ’ајд кажи шта је – навалисмо сви. – Епидемија, то је једна богиња из старе грчке историјe. Ето ти! – одсече Глуваћ. – Па што ми због грчке богиње да немамо школе? – пита Врабац. – Е, то не знам! – одговара Глуваћ кратко.

За в

уџ

за

од

сунути – напасти некога речима, грдњама. санитетске власти – здравствена управа која брине о здрављу грађана. веће (у тексту се мисли на школско веће) – скуп наставника који се састају да би разговарали о школским пословима и решавали важна школска питања. универзитет – највиша школска и научна установа која је подељена на факултете. писаљка – оловка. окружни начелник – старешина неке области, територије у држави. церити се – правити гримасе при смејању, кезити се. заједати се – задиркивати један другог речима, пецкати се. ухватити се у коштац – почети се рвати, тући.

бе н

ик е

Још бисмо ми дуго о томe разговарали да не наиђе Цврца. – Где си, море, ти досад? – пита Дроња. – Знаш – правда се Цврца – није ми отац веровао да немамо школе. Кад сам дошао кући и казао да због епидемије немамо школе, а он суну на менe: – Лажеш, лажеш, ти, него не знаш лекцију па си побегао из школе. Каква епидемија и шта има због некаквe епидемије да се распуштају школe? Па ме узе за руку да ме одведе у школу натраг. Дођосмо тамо, кад и сам директор стоји пред гимназијом. Мој отац му приђe па му вели: – Ама, господине директоре, је ли истина да нема школе? – Јeсте – вели директор – морали смо растурити по наредби санитетске власти. – Па знам – пита њега мој отац – зашто због некакве епидемије да дeца губe школу? – Па зато, брате, што је то зараза, болест, која је почела да коси децу. – А тако – вели мој отац – па што не кажете тако па да вас човек разумe, него ми разбијамо главу са епидемијом. Директор сe окретe па прочита ону цедуљу на вратима и као љутну се мало: – Ето, вели – секретар већа млад професор, сад тек дошао са универзитета, па, ето, воли да стрпа страну реч и где не мора. – Па извади из џепа писаљку; превуче ону реч епидемија и исписа зараза. Ето, зато сам се задржао толико – заврши своје казивање Цврца. – Ето ти – рећи ће Врабац Глуваћу – твоја богиња из старе грчкe историје. – Шта знам ја – брани се Глуваћ – тако ми је казао брат, а морао сам му веровати, он учи четврти разред гимназије. А знаш шта, ако и није богиња из старe грчке митологије, е није ни Тртин велики пост. – Море, то – брани се Трта – и није богзна шта. Чуо сам реч eпидeмија па ми се учинило слично. Али бар нисам био глуп као Врабац, па да кажем да је епидемија жена окружног начелника. Толико глуп нисам био! – Уху, ху! – церека се Врабац. – Епидемија вeлики пост! – Уху, ху, ху! – још више се цери Трта. – Епидемија жeна окружног начелника! И тако почеше да се заједају, да се подсмевају један другом, па онда боме и да се вређају, док тек плануше и један и други, па стадоше један према другом и испрсише се, а стегоше песнице. Још мало па да падне крв због епидемије, јер то нијe шала кад се два хајдука ухвате у коштац, али, хвала богу, спазисмо низ пољану Чеду, те Цврца викну: – Ено га ’Арамбаша!

’арамбаша – старешина хајдука. убојица – особа која се радо бије и свађа.

уџ

бе н

ик е

Одмах се убојице раставише и сви се дигосмо на ноге те дочекасмо ’Арамбашу. Чеда се сасвим променио. Пре је ишао као и ми сви што смо ишли, а сад некако крупно корача и узноси главу и спустио обрве, а набрао чело те некако мрко гледа.

од

за

 Ко су Цврца, Чеда, Дроња, Трта, Врабац, Глуваћ, Арамбаша и приповедач у овом одломку?  Шта је у овом одломку смешно?  Због чега је дошло до неспоразума између јунака?  Шта је смешно у неспоразуму дечака и мајке, а шта у неспоразуму дечака и оца?  Пронађи у одломку погрешне одговоре на питање шта је епидемија.  Пронађи у речнику право значење речи епидемија.  Када би написао/написала роман о свом одељењу, који наслов би му дао/дала?  Испричај о једном смешном догађају из свог одељења који је настао због неспоразума.

За в

Хумор је представљање догађаја, ситуација, људи и њихових поступака на смешан или шаљив начин. Хумор у овом одломку настаје због неспоразума између јунака.

Роман Хајдуци Бранислава Нушића је истовремено и хумористички, аутобиографски и омладински роман. Многи писци у причама кроз уста (лик) приповедача говоре о неким догађајима из сопственог живота. Они најчешће не пишу баш сасвим онако како је било, већ понешто још додају и измисле. Тако је настао аутобиографски роман. На основу речи Бранислава Нушића: Пружам дечици књижицу која их може утолико више занимати ако им кажем да ова прича није потпуно измишљена, већ да сам је ја, у своме детињству, одистински преживео... закључујемо да су Хајдуци аутобиографски роман.

бе н

ик е

Комична ситуација је ситуација у којој се налазе поједини јунаци. У роману Бранислава Нушића Хајдуци јунаци својим поступцима и размишљањима (у разговору о епидемији, који је узрок њиховог неспоразума), доводе себе у СМЕШНЕ (КОМИЧНЕ) СИТУАЦИЈЕ. Иако не знају право значење речи епидемија, свако од њих је објашњава на свој начин. Зато су они комични јунаци. * Добро је трагати за различитим значењима речи, иако понекад у том трагању направиш и грешку. И грешке и упорност у таквом истраживању сигурно ће те довести до правог значења речи. Тако ћеш открити бројне могућности језика.

Гостујући по школским библиотекама у Србији, чула сам од многих ђака да им је најомиљенија лектира Хајдуци Бранислава Нушића. То ме веома радује, јер је за мене Нушић један од најдражих домаћих писаца. Његову књигу Хајдуци прочитала сам више од десет пута и увек се смејала из свег гласа.

уџ

Јасминка Петровић, писац за децу

за

„Сећам се да сам извесно време живела код нашег великог писца, г. Нушића. Он је много волео животиње и увек их имао око себе. Имао је куцу, мацу, папагаје, магарца, мајмуна, козу ... и мене је узео једнога дана и чувао у башти своје куће, на периферији града. Када се разболео, поклонио ме је зоолошком врту на дан отварања и од тада сам непрекидно овде.”

За в

од

Овако приповеда корњача у причи Рођендан. (Чедомир Петровић, Тајни живот Хранислава Добрића, Креативни центар, Београд 2003, стр. 56)

легат – имовина која се оставља неком лицу или установи.

Напиши састав о себи или о другу из одељења у улози хајдука. Бранислав Нушић (1864–1938), значајан српски комедиограф и приповедач. Рођен је у Београду, студирао право у Грацу (Аустрија) и Београду. Његова дела и данас се играју у позоришту и изузетно су популарна. Нарочито је познат по комедијама: Сумњиво лице, Народни посланик, Госпођа министарка, Ожалошћена породица, као и по својој Аутобиографији. Његов легат данас се чува у Музеју града Београда. (http://www.mgb.org.rs/sr/legati/branislava-nusica)

уџ

бе н

ик е

О ком чудесном путовању сте читали у млађим разредима?

Бранко Ћопић

за

ПОХОД НА МЈЕСЕЦ

За в

од

Тек ми је пета година, а већ се свијет око мене почиње затварати и стезати. Ово можеш, а оно не можеш, ово је добро, оно није, ово смијеш казати, оно не смијеш. Ничу тако забране са свих страна, јато љутитих гусака, хоће и да ударе. – Добићеш ти, мали, по глави, па ће те проћи твоје будалаштине. Како проћи! Ујутру, чим отвориш очи, ето их одасвуд, кљуцају попут врабаца, па морам да запиткујем. Овај свијет око мене шашав је и будаласт, а нисам ја. Стега попушта тек онда кад се пред нашом кућом појави стари самарџија Петрак, неуморна скитница. Још није ни ушао у авлију, а већ гракће на мог дједа: – Јеси ли жив, Раде, стари мој парипе?! Види га, види. Ихи, почело је! Кад он већ дједа смије назвати парипом, шта ли ће тек бити са осталом чељади. На мене ће, вјероватно, сви у кући и заборавити, моћи ћу да одмаглим преко потока у љескар. Кад је самарџија код нас у гостима, онда је мени много штошта дозвољено. Пењем се по дрвећу, завирујем на таван, шврљам око потока, одем чак и до малог млина завученог подно нашушурена гаја. Згодио бих тако и у Америку само да знам пут и да се не бојим паса.

стега − направа којом се неко или нешто стеже, веже да стоји чврсто, да се не помера. самарџија -− занатлија који прави и продаје самаре, дрвене направе сличне седлу које се стављају на леђа коњу или магарцу. авлија – двориште. грактати − викати, нападати речима. парип, парипина − коњ; подругљив назив за здравог, снажаног, а тврдоглавог човека. чељад – укућани. одмаглити (експресивно) − побећи, збрисати. љескар − лескова шума. нашушурен − који има избочен, испупчен облик. гај – шума. згодити − доспети, стићи, отићи.

За в

ик е

бе н

уџ

за

од

прекардашити − сувише далеко отићи у чему, претерати. зурити − нетремице, без трептања гледати, упирати поглед. засјењен (засјењене очи) − зачаран, опчињен. раскокан (раскокане презреле чауре) – раширен, расцветан. чаура (кестена) − омотач око плода биљке. кестењар − кестенова шума. шити (шијем тако читав дан тамо-амо...) − брзо ићи, трчати, јурити. надомак − близу, недалеко. цоц! (А ја – цоц! – о тврду ледину) – узвик за подражавање звука који се чује при наглом паду. исплутати − појавити се, показати се, искрснути. златопер (златопера риба) − који има златна пераја. зарана − рано, пре уобичајеног времена. колница − надстрешница или мања зграда која служи за смештај кола. докучити − дохватити, досегнути (руком или неким предметом).

– Чекај ти само, отићи ће стари Петрак – пријете ми у кући кад већ сасвим прекардашим. А ти „Петракови дани” у рану јесен обично су увијек били празнични, сјајни и пуни шапата, па ме тако повуку и ошамуте да не знам куд бих прије: кроз кукурузе, низ поток, уз бријег. Чучим тако на врби и зурим у нијем свјетлуцав рибљи рој, а онда се пред мојим засјењеним очима одједном разграна густа крошња питомог кестена с раскоканим презрелим чаурама: их, у кестенар, шта ће ми рибетине! Шијем тако читав дан тамо-амо, а кад ме сутон опколи и притјера кући, ево ти опет нове напасти – мјесеца. Исплута он иза ријетка дрвећа на бријегу, бљештав, надомак руке, тајанствен и нијем, златопера риба. И ја занијемим сав устрептао од скривене лоповске наде: – Можда бих га некако могао дохватити?! Ноћу се изненада тргнем иза сна: вири мјесец кроз прозор, гори читаво двориште, а бљештави посјетилац уноси ми се у лице и шапуће: – Хајдемо! Дижем се, лак, опсједнут, али ме већ на првом кораку отријезни глас вјечито будног дједа: – Баја, куда ћеш? Они мене тако увијек: таман кренем у нешто, сав устрептао, изнад земље, кад неко подвикне, а ја – цоц! – о тврду ледину. Сва срећа што једном у години дођу и Петракови развезани дани кад се много штошта може. Дође тако једном на ред и мјесец. Пекла се код нас ракија од неких раних шљива па се послом зашло и у ноћ. Душу дало за мене! Просинула под казаном ватра, стриц Ниџо зарана се напио и заспао, а уз огњиште, под колницом, остали само дјед и Петрак. Дјед пази на казан, а самарџија му само прави друштво, јер неће да се петља ни у какав посао непосредно везан за људе. Да коњи пију ракију, хајде де. Ја се мотам око њих двојице, више одмажем него помажем, прислушкујем њихов разговор, па се најзад толико осмјелим да сједнем сасвим близу, већ готов и да запиткујем. Поменуше мјесец. – Дједе, би л се мјесец могао дохватити грабљама? – изненада се огласих ја. – Хех, шта њему паде на ум! – дочека дјед некако с висине и не обраћајући се мени него самарџији. – Хоће да докучи мјесец. Самарџија уздахну и погледа ме преко чаше. – Па нека, има дјечак право. – Шта има право? – Па нек опроба. Камо среће да сам и ја некад тако радио, можда би ми друге тице данас пјевале. – Ма шта тице, шта... Ти се већ напио ко мој весели Ниџо.

побратим − мушкарац који се доживљава као брат, иако није у крвном сродству. ћаћа − отац, тата. машице − метална направа која служи за захватање и разгртање жара. камџија – бич. затући − истући, измлатити. утуцати − до краја, потпуно савладати. сједећив − који је у седећем положају. (млинарско) кљусе (експресивно) − мршав, ситан, ислужен коњ. зашаптати (зашаптан бријег) − који производи глас, шум сличан шапату, који шуми. заквачити − ухватити, прикачити, прикопчати. викач − онај који виче, дозива. рујан − румен, црвенкаст. ругалица − подругљив исказ упућен некоме. кењац − магарац; подругљив назив за тврдоглавог човека. дурашно − истрајно, упорно. вантазија − занесењак, сањало. сивоња − во или магарац сиве длаке. протепати − тепајући рећи, изговорити. лола − мангуп, обешењак, враголан. клиснути − побећи, умаћи, утећи.

За в

од

за

уџ

бе н

ик е

– Јок, побратиме – тмурно дочека старац. – Сјећам се као да је вечерас било: помоли се мјесец над гајем, сто метара над нашом кућом, а мене ноге саме понесу к њему. Куда? – дрекне ћаћа па за машице, за камџију, за... не бира чиме ће. Затуче ме тако, утуца, изгубих душу још од малих ногу. А да сам се једном отео и пошао. Раде, брате мој... – Ено га сад види. Ма немој ми ту кварити унука. – Е, Раде, Раде ... ако је за нас двојицу касно, није за овога дјечака. Хајде ти, душо, устај, тражи грабље, па да ја и ти кренемо, ето њега сад иза брда. Бацам се у ћошак по оне наше најдуже грабље, а стари самарџија полако исправља ноге, исправља леђа, врат и окреће се дједу, сједећивом и зачуђеном. – Нас два одосмо, а ти чувај казан, старо млинарско кљусе. Дјед је толико забезекнут да већ не умије ни да се покрене ни да штогод упита. Држи у руци празну чашу и гледа за нама двојицом: шале се, ваљда, шта ли. Споро напредујемо уз мрачан зашаптан бријег. Над нама разгорено небо најављује близину најтајанственијег путника, мјесеца. Ха, ту су грабље, само га заквачимо и повучемо, ево га зачас у крилу. Из низине, од малене тужне дједове ватре, одјекне повик: – Ехеј, будале, враћајте се! Жао ми те ватрице у долини, жао ми викача, али пожар нада мном све је рујнији и шири, а и мој сапутник охрабри се гласно ругалицом: – Умукни, ти доље, кењац један. Дурашно гурамо даље. Ја се већ помало и прибојавам како ће то бити, лицем у лице с оноликачким мјесецом, а као за пакост одоздо се опет чује дозивање: – Ехеј, магарци, вантазије, озепшћете, бог вас убио! – У шталу, сивоњо стари, па тамо њачи – враћа му самарџија. Још ми у срцу кљуца туга за долином и остављеним дједом, али кад ми кроз крошњато дрвеће букне у сусрет, сасвим изблиза, огроман мјесечев пожар, ја све заборављам и узбуђено протепам: – Ево га? – Аха, видиш ли? Старац ме прима за руку и сад заједнички савлађујемо посљедњу кратку узбрдицу, а кад стигнемо до самог врха, мјесец изненада одскаче иза дрвета пред нама и укаже се блистав, смањен и невино миран изнад сусједне брдске косе. – Аха, утече ли, је ли! – побједоносно кличе старац. – Препао се грабаља, а, лоло једна. Самарџија ме чврсто пригрли, не да ми да се растужим и каже соколећи ме: – Утеко лопов, па да. Нека, нека. Хајде ти мени нађи доље у селу дјечака од кога је мјесец клиснуо тако брзо. Нема га. То си ти, само ти, а и ја с тобом.

уџ за Па ипак ... ипак храбро, с пријегором, гутам ову горку кап свога првог, дјечјег, распећа: поред мене је овај смјели, невезани, који све хоће и све може, његова је рука на мом рамену, а доље, у топлој долини, чека ме и мисли на мене онај други, добри, драго гунђало, који ће до краја туговати и помињати ме ако се изгубим у свом чудесном походу. – Ђеде Петраче... – заустим кроз стегнуто грло, а стари потукач, погађајући моју неизречену дјечју тугу, спремно надовезује: – Идемо, делијо, идемо. Опет ћемо ми овамо доћи, има кад. Ногу пред ногу, наниже, по мјесечини! Како је драг и пун сваки корак повратка. И како све више расте, примиче се и у самом срцу разгара дједова неуморна ватрица. Ено је, бдије, зове и показује нам пут. – Хе-хе, ипак нас чека стара парипина – раколи се Петрак. – Не отписују се тако лако оваке двије делије. – Ево их, враћају се будалаши! – дочекао нас је дјед Раде, чак нам и у сусрет излазећи као да стижемо богзна одакле, можда чак из Америке. – Шта је, дохватисте ли мјесец?

За в

од

делија − смео, храбар човек, јунак. опчарати − занети, опчинити, очарати. ткање (опчарано мјесечарско ткање) − тканина; у пренесеном смислу маштање, фантазирање. бундева − баштенска биљка дугуљастог плода; плод те биљке. жњети − српом или пољопривредном машином косити жито, жети. душеван (душевни старац) − који је добра, мека срца, племенит. пријегор – пожртвованост. распеће − страдање, патња, растрзаност. гунђало − особа која стално гунђа, приговара. потукач − скитница, луталица. бдети (бдије) − не спавати, бринути се, пазити на кога. раколити се − шепурити се, правити се важан. будалаш − особа која не уме правилно да расуђује, глупак, будала.

бе н

ик е

Хм, нема?! ... Па заиста нема таквог дјечака у читавој нашој долини. Нит сам га видио ни чуо за њега. Та не долази џабе Петрак баш нашој кући. Ја сам ту, ја... – Делија наша – додаје Петрак као да је коначно нашао ону праву, завршну ријеч за читаво моје опчарано мјесечарско ткање, од кога ми је глава тако пуна да и сама почиње да зрачи и свијетли као жута бундева заостала у пожњевену кукурузишту. – Паметна ђедова глава! Стојим тако у обасјаној ноћи, пред хладњикавим неземаљским видиком какви се јављају само у сну, помало је и страшно и тужно... Даље се или не може или се не иде, ако већ путник није будала и „вантазија”, што би казао мој дјед, предобри душевни старац чија ме љубав грије и овдје, на овој опасној граници гдје се кида са земљом и тврдим свакодневним животом.

За в

од

за

уџ

бе н

ик е

– То тебе не буди брига – отреса се самарџија. – Ти само сједи под том твојом колницом и пеци ракију, а нас двојица знамо свој посао. Знамо ли – не знамо, то ми баш није јасно, али, онако узбуђен и преморен од чудесног ноћног доживљаја, брзо сам задријемао међу дједовим кољенима, ја, велика делија, смјели ловац на мјесец, наоружан грабљама трипут дуљим од мене. Посљедње што ми је од те вечери остало у очима био је разигран пламичак дједове ватре, који се неосјетно преселио и у мој сан, и тамо се разрастао у моћан и стравичан мјесечев пожар. Дјед ме је, кажу, на рукама однио у кревет (каква брука за великог путника!). Тамо сам сву ноћ булазнио, вртио се и будио брата, свога суложника. Дјед је грдио Петрака и „његов бенасти коњски мјесец”, мама ме је умила леденом водом, а кад то није помогло, пришила ми је двије-три уз образе, па сам се примирио и слатко заспао. Сјутрадан, у голубије сунчано јутро, све је већ било иза мене као сан, само сан. Нит ми се причало ни запиткивало о томе. Тако је, канда, било и с дједом и Петраком. Сједили су код казана, а кад сам се ја појавио, они ни по чем не поменуше синоћни доживљај. Као да им је било зазорно да се подсјећају на нешто далеко од свјетлости, дана и здраве памети, у чем се није лијепо наћи ни као саучесник ни као свједок. Једини стриц Ниџо, који нит је шта видио ни чуо, нагазио је, онако мамуран, на оне моје грешне освајачке грабље, па се надовезао брондати, никако да сјаше: те ко оставља грабље гдје им није мјесто, те шта требају грабље око ракије, те знају ли „они, расипници” (који то они?) како је тешко набавити добре грабље, те ова се кућа раскућава, те ово, те оно ... Најзад је толико досадио својим звоцањем да је Петраку превршило и он, као гост и стар човјек, нађе се побуђен да га уружи: – Дај се већ једном смири, коњска муво! Шта смо радили? Скупљали мјесечину и дјели у стогове, ето шта смо. Могао си и ти с нама да се нијеси наљоскао. Одгунђа стриц како баш ни „мјесечари” нијесу богзна колико паметнији од пијанаца па се брзо некуд изгуби. (– Оде да спава – примијети Петрак.) Остадох ја сам, некако као равноправан и трећи, уз двојицу завјереника који су знали за минули ноћни доживљај с мјесецом. И како тада, тако и до данашњег дана: стојим распет између смирене дједове ватрице, која постојано горуцка у тамној долини, и страшног бљештавог мјесечевог пожара, хладног и невјерног, који расте над хоризонтом и силовито вуче у непознато. Па се онда, каткад, жаловито упитам, као да сам нагазио на оне стричеве виле из дјетињства: – Је ли паметније бити мјесечар или с миром сједити код своје куће, па кад загусти, тјешити се ракијом као мој стрикан?

То теби не буди брига... − Не брини се ти за то... отресати се − повишеним гласом изражавати свој бес, незадовољство, издирати се. разастрти се − раширити се, распрострети се. суложник – онај који спава са неким у истој соби или у истом кревету. бенаст – будаласт, глуп. пришити (двије-три уз образе) фиг. – ударити, опалити (дватри шамара). зазорно – непријатно, неугодно. брондати (покр.) – гунђати, приговарати, брундати. дјети (ијек.) – слагати, садевати (покошенио сено). стог – гомила, хрпа нечега. завјереник (ијек.) – учесник у завери, тајном договору. минули – прошли, протекли (о времену). хоризонт – привидна граница неба и земље. жаловито (песн.) – жалосно, тужно. виле – оруђе (са два или више кракова) за сакупљање сена, сламе и др.

за

уџ

бе н

ик е

 Ко је приповедач у овој причи? О ком догађају он приповеда? Када се то о чему он приповеда догађало?  На шта приповедач мисли када каже да га будалаштине одасвуд кљуцају попут врабаца? Шта дечаку значе будалаштине које одрасли не разумеју и не одобравају?  На шта мисли приповедач када каже да се свет око њега почиње затварати и стезати?  Како он назива забране? Зашто их назива баш тако?  Зашто приповедач Петракове дане назива развезаним?  Неми Месец изазива у дечаку осећања од којих сав устрепти. Објасни како ти разумеш шта се дешава у дечаку.  Шта значи када приповедач каже да је његов деда вечито будан?  Окарактериши деду, а потом Петрака на основу разлике у њиховим мишљењима.  На основу чега закључујеш да су стари самарџија Петрак и деда Раде блиски? Наведи како све у причи Петрак назива деда Рада, а како деда Раде назива Петрака.  Између које две силе осећа Бајо да је распет? Колико дуго то распеће траје? Пронађи у тексту реченице на основу којих то закључујеш.  Шта је смешно у приповедачевим речима: Згодио бих тако и у Америку само да знам пут и да се не бојим паса? Наведи бар две ситуације из приче које су смешне. Зашто су оне смешне?  Дечаков ноћни поход је и успешан и неуспешан. Образложи примерима из текста да су оба ова тврђења тачна. ***

За в

од

Прича Поход на Мјесец припада збирци прича Башта сљезове боје коју је Бранко Ћопић писао 1969. године.

ЕПИТЕТ је реч или група речи која се додаје главној речи (придев уз именицу, а прилог уз глагол) да би се нека особина боље истакла (означила). Употребом епитета у књижевним текстовима постиже се СЛИКОВИТОСТ. Ево неколико епитета из приповетке Поход на Мјесец: – нијем свјетлуцав рибљи рој; – густа крошња питомог кестена с раскоканим презрелим чаурама.

бе н

ик е

У Београду је 1989. године основана Задужбина Бранка Ћопића. Бранко је био и академик, па је седиште његове задужбине Српска академија наука и уметности – САНУ. Његова задужбина сваке године додељује награду једном писцу прича или романа и једном песнику за дело написано и објављено на српском језику.

задужбина – добротворна установа или фонд чије је циљеве (обично хуманитарне и просветне) оснивач одредио; имање, средства која је оснивач поклонио у ту сврху. академик – члан академије наука и уметности, највише звање које може достићи научник или уметник. академија наука и уметности – назив за највишу научну или уметничку установу у некој држави, на пример – Српска академија наука и уметности.

за

уџ

Био сам 1969. године сведок настајања Баште сљезове боје, за мене најчудесније књиге прича на нашем језику. Бранко Ћопић је руком писао сваког дана од јутра до поднева. Ја сам се појављивао тачно у подне кад је писац излазио из чудесног света свога детињства. Затицао сам га раздраганог и чудно озареног. Био сам привилегован јер ми је бар половину прича сам писац прочитао, желећи да их и гласом провери. Читао их је кликћући радосно. Питао сам га за наслов: „Зашто Башта сљезове боје?” Одговорио ми је: „Сљез је љековита биљка, пишући ове приче ја се лијечим”.

За в

од

Милован Витезовић, писац за децу

привилегован – онај којем се дају већа права него другима, почаствован.

Напиши састав на тему Мој раговор с Месецом.

Бранко Ћопић (1915–1984), песник и приповедач. Рођен је у селу Хашанима испод Грмеча, живео је у Београду. Његова прозна дела садрже лирске детаље, у њима се приповеда о животу на селу. То приповедање прожето је ведрином и хумором. За децу је написао: У свијету лептирова и медведа (збирка прича), Јежева кућица (поема), збирке приповедака Доживљаји мачка Тоше, Башта сљезове боје, роман Орлови рано лете и др. Добио је НИН-ову награду за роман Не тугуј, бронзана стражо. Био је члан САНУ.

Zašto je važno imati prijatelje?

Danilo Kiš

(odlomak)

бе н

Dragi gospodine Berki, ovo vam pismo pišem iz daleka i hoću da vas pozdravim i pitam za zdravlje. Polako se privikavam na nove drugove u školi, ali mi se svi rugaju zbog moga izgovora. Još uvek sanjam noću da sam tamo kod vas, pa me mama budila baš sinoć, jer sam plakao u snu. Mama kaže da je to nostalgija i da će sve to brzo proći. Dragi gospodine Berki, molim vas najljubaznije da mi se ne smejete zbog ovoga što ću vam sada reći: ja sam sinoć plakao najviše zbog mog psa Dinga. Ana mi se još uvek podsmeva i kaže da sam ja zaljubljen u tog psa, a možda je to i istina, no ja verujem da ćete me vi razumeti i da mi se nećete rugati. Ispričaću vam sada kako mi je bilo teško kada smo krenuli na put, kako me potresao taj rastanak. Sećate se da sam ja, pred sam polazak kola, bio nestao i da sam došao u poslednjem trenutku, pa su me svi grdili. Kazaću vam sada gde sam onda bio. Odveo sam Dinga na obalu Kerke, da se pozdravim s njim. Zatim sam ga vezao kaišem za vrbu, a on se nije opirao, samo je cvileo. Hteo je da krene za mnom i molio me da ga pustim, no ja sam mu rekao da ostane, da je život takav, i da znam da nikada neću naći boljeg prijatelja od njega, ni među psima, ni među ljudima. Onda sam čuo kako me zovu, pa sam otrčao da se pozdravim sa svima vama. Sećate li se, svi smo plakali, i moja majka, i Ana, i vaša mama, i vi. Znali smo da se nećemo nikada više videti. Onda su kola krenula, a ja sam još uvek plakao, srce mi se kidalo od plača. Sećao sam se svih onih godina koje smo tamo proveli, mog pokojnog tate, koji se nije nikad vratio, vas i vaše mame, gospođe Rigo, učiteljice, Bele Hermana, Lacike Tot, Julije Sabo i ostalih. Usput nisam smeo da se osvrnem, kako ne bih još jače zaridao kada budem ugledao poslednji put selo, zvonik, Grofovsku šumu i sve ostalo. No ipak nisam mogao odoleti. I zamislite, gospodine Berki, koga sam ugledao? Za nama je trčao Dingo i cvileo iz sveg glasa, a mi smo svi opet zaridali. Onda sam zamolio čika Martina da ga otera bičem i da potera konje brže, jer nisam mogao da podnesem više to cviljenje. Dingo je, možete zamisliti, bio na kraju snaga, jer je trčao za nama sve do Čestrega! Bio je sav zapenjen,

За в

од

за

уџ

nostalgija – tuga, čežnja za rodnim krajem, za zavičajem. zaridati – zaplakati.

ик е

RANI JADI Dečak i pas

За в

од

за

уџ

бе н

ик е

isplažena jezika. Ja sam počeo da vičem, da urlam, tako da je čika Martin morao dobro da ga išiba dok ga nije primorao da se zaustavi, zapravo da se skljoka od iscrpljenosti nasred druma. Čak i kada je voz krenuo, ja sam jednako gledao kroz prozor i plakao. Sve mi se činilo da čujem njegovo cviljenje i da još uvek juri za nama. Eto, dragi gospodine Berki, to sam hteo da vam ispričam i da vas zamolim da mi napišete jedno pismo o svemu. Pišite mi i o tome kako je Dingo. Još bih vas samo zamolio, ako mi se nećete smejati, da mu pročitate ovo moje pismo i da mu kažete da ja nisam kriv, da ga nisam mogao povesti sa sobom i da ga neću nikada zaboraviti. Kažite mu i to da ću jednog dana, kada postanem pesnik, napisati o njemu pesmu ili basnu. U toj će basni pas da govori. I zvaće se, naravno, Dingo. Molim vas, dakle, gospodine Berki, da mi učinite to, on će sve da razume, samo, dok mu govorite, gledajte ga pravo u oči i ponavljajte mu moje ime. Recite mu: „Andi, Andi; Andi te pozdravio”. Govorite mu polako, kao sasvim malom detetu. Videćete da će vas razumeti. Počeće da cvili kada mu budete pomenuli moje ime. To će značiti da je sve razumeo. Na kraju vas još molim da ga pazite i da mu kupite dobru večeru za ovaj novac koji vam šaljem. On najviše voli konjetinu (sa dosta kostiju), a to možete sigurno da kupite u Bakši, kod gospodina Feješa, mesara. Takođe vas molim, dragi gospodine Berki, da u vašem pismu mojoj mami ne pominjete ovaj novac (to je od moje uštedevine), jer bi mi se Ana sigurno rugala. Zato je najbolje da pišete meni lično, onako kako sam vas zamolio. Zasada neka bude dosta. Vas i vašu mamu, kao i gospođu Rigo i sve moje drugove, a posebno Belu Hermana, Laciku Tot i Juliju Sabo i sve ostale najsrdačnije pozdravlja i svih se rado seća. Vaš jadni Andreas Sam, učenik

skljokati se – pasti, srušiti se.

Odgovor

уџ

Tvoj čika Berki

За в

од

за

fantazija – sposobnost maštanja, mašta. faliti – nedostajati.

бе н

ик е

Dragi moj Andi, radujem se što si dobro i što si dobar đak, kao što vidim iz pisma tvoje mame. A iz tvog pisma vidim da još uvek lepo sastavljaš i da ti je rukopis sve bolji. Verujem da ćeš jednog dana da postaneš pesnik, a sudeći po tvom pokojnom ocu, vama Samovima fantazija ne fali. Što se tiče tvoje molbe, dragi moj pesniče, mogu ti reći samo da bih ti je vrlo rado ispunio da se nije dogodilo ono što znam da će ti biti vrlo žao da čuješ. Dingo se onoga dana kada ste vi otputovali vratio umoran i isprebijan, i dugo je cvileo i zavijao. Ceo dan nije hteo ništa da okusi, mada smo mu izneli čak i džigericu, samo je pio mnogo vode, halapljivo. Sutradan smo ga našli crknutog pred vratima. Dragi moj A. S., nemoj da se suviše žalostiš zbog toga, ima u životu i težih stvari – videćeš kada porasteš. Mogu ti samo reći da ga je i meni bilo jako žao, to je bio zaista divan pas, a mama je čak i zaplakala. Naravno, ti ćeš to da prežališ i da sasvim zaboraviš jednog dana. Za ovaj novac koji ti šaljem (ovo ti je kamata) kupi sebi nalivpero i pokušaj da napišeš o tom dogadaju neki sastav, u stihu ili u prozi, pa mi to pošalji. Ako bude dobar, pokazaću ga i gospodi Rigo, tvojoj učiteljici, a ona će se, sigurno, mnogo obradovati. Ako joj se bude svideo, možda će ga i objaviti u Dobrom pastiru. Tvoji te drugovi svi pozdravljaju. Budi dobar i nemoj se mnogo žalostiti.

* Pripovetka Dečak i pas pripada zbirci pripovedaka Danila Kiša Rani jadi. Pripovetke u toj zbirci su povezane. Glavni junak pripovedaka je Andreas Sam, koji je odrastao u vreme Drugog svetskog rata. Njegovo detinjstvo bilo je ispunjeno tugom – zato je zbirka nazvana Rani jadi, ali i maštanjima koja su mu pomogla da lakše podnosi nevolje i rastanke. Drugi junaci tih pripovedaka su njegova sestra Ana, otac Eduard, majka Marija, učiteljica Rigo i Andreasovi školski drugovi i drugarice, pas Dingo i drugi. Pripovetke u jednoj zbirci ne moraju uvek biti povezane. Tema svake pripovetke u jednoj zbirci može biti drugačija, a junaci mogu biti različiti.

бе н

ик е

 Okarakteriši Andreasa Sama na osnovu njegovih osećanja i razmišljanja.  Zašto je Andreas Sam imao potrebu da napiše pismo?  Koji deo dečakovog pisma je za tebe najpotresniji? Obrazloži svoj odgovor.  Zašto se dečak potpisao kao jadni Andreas Sam?  Zašto gospodin Berki predlaže Andiju da napiše sastav o psu Dingu?  Navedi likove iz odlomka, razvrstaj ih na glavne i sporedne.  Ko pripoveda u odlomku pripovetke Dečak i pas?  Šta je tema odlomka pripovetke Dečak i pas?  Šta misliš, da li će dečak postati pisac? Obrazloži svoj odgovor.  Smisli drugačiji završetak ove pripovetke.

уџ

Pismo jedni drugima pišu ljudi koji su razdvojeni (kao u odlomku iz pripovetke Dečak i pas). Oni na taj način održavaju kontakt – razmenjuju svoja razmišljanja i osećanja ili neke informacije. Pisma mogu biti prijateljska, ljubavna, poslovna itd.

за

U davna vremena pisma su bila vrlo značajna za održavanje veze među ljudima. Zbog velike udaljenosti, pisma su putovala veoma dugo. Danas se informacije razmenjuju veoma brzo – putem telefonskih poziva, interneta, SMS-poruka i sl. To je poboljšalo i olakšalo komunikaciju među ljudima.

од

Neki pisci u književnom delu upotrebljavaju formu pisma zato što na taj način postižu neposrednost i uverljivost pripovedanja. Pisma u književnim delima imaju ulogu da pokažu i otkriju junakova razmišljanja i maštanja, tajne i želje, nadanja i snove.

За в

Karakter je skup moralnih (etičkih) i drugih osobina i osećanja lika iz književnog dela.

KARAKTERIZACIJA je način na koji se prikazuju osobine lika iz književnog dela.

Kada na osnovu postupaka lika iz književnog dela zaključimo o tome da li je hrabar ili je kukavica, da li je pravedan ili nije, da li je dobar ili nije, onda govorimo o njegovoj ETIČKOJ (MORALNOJ) KARAKTERIZACIJI. Kada na osnovu govora lika iz književnog dela zaključimo odakle je taj lik, da li je obrazovan ili nije, da li je mlad i moderan ili je star i sl., onda govorimo o JEZIČKOJ KARAKTERIZACIJI.

ик е

Naslov zbirke pripovedaka Danila Kiša Rani jadi mogao je da bude i Rani bolovi, patnje, muke, nevolje, stradanja. Time što je izabrao izraz jadi pisac nam posebno skreće pažnju i na zvučanje i na značenje tog izraza.

уџ

Marina Savić, 11 godina, Niš

Poštanska marka s likom Danila Kiša deo je serije poštanskih maraka pod imenom Velikani srpske književnosti koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine.

бе н

Kako je bilo teško Andijevo detinjstvo!

За в

од

за

Nekada su poruke i pisma prenosili golubovi pismonoše. Utvrđeno je da oni imaju sposobnost da se vraćaju kući. Postoje zapisi o tome da ih je još Cezar koristio za prenošenje poruka na veće razdaljine. Oni su zbog te svoje sposobnosti imali veoma značajne uloge u ratovima. Vojske su zato uzgajale golubove pismonoše. Mnogi od njih odlikovani su za spasavanje ljudskih života. Ukoliko o tome želiš više da saznaš, potraži informacije u biblioteci ili putem interneta.

Pročitaj u celini priču Danila Kiša Dečak i pas. Napiši sastav u formi pisma osobi koja ti je posebno draga, a koja živi daleko.

Danilo Kiš (1935–1989), rođen je u Subotici. Dobitnik je mnogobrojnih književnih nagrada. Napisao je više od dvadeset knjiga – romana, zbirki pripovedaka, eseja, drama. Bavio se i prevođenjem s francuskog. Njegova dela prevođena su na više od dvadeset jezika. Najpoznatija dela su mu Rani jadi (zbirka pripovedaka), Bašta, pepeo (roman), Enciklopedija mrtvih (zbirka pripovedaka) i dr.

бе н

ик е

Објасни када су све речи којима се људи служе моћне и на који начин.

уџ

Горан Петровић

МЕСЕЦ НАД ТЕПСИЈОМ

за

(одломци)

Бели хлеб од претеривања

За в

од

Док је деда обично говорио у себи, али бучно и жустро, бака је често причала наглас, међутим, увек веома тихо, са посебним миром. – Мушкарци нису вешти да речи отребе од разметања – објашњавала је она, једноставно, узрок иначе веома сложене разлике између женског и мушког причања. – Осим тога, они слабо виде, уз њих се лако привуку, а затим стално и настане претеривања сваке врсте. – Деда је са прозора управо скидао лаке дневне завесе, наместо њих качио оне вечерње, свеже, загасито ткане, била је ноћ облачног месеца, густа, као исцеђена из крупне купине. Послове око смене светла и таме није радо препуштао другима, сматрао нас је исувише неодговорнима за тако важне радове. Никада нам није заборавио када смо једном приликом, из чисте лености, ноћне завесе оставили до поднева, на зидове се ухватила тмица дебела три прста, девет навршитих ведрица креча је потрошио док кућу није разданио и изнутра. – Чуо сам те, чуо! – рекао је деда, поправљајући наборе сумрака. – Зар говорим мимо истине? – осмејнула се она крајем усне. – Како си се само хвалио када смо се узимали. Те дом ми има два димњака, те

разметање – хвалисање. тмица – тама, мрак. навршит – напуњен до врха. ведрица – дрвени суд који служи за држање и преношење течности, кофа. набор – таласасто испупчење. мимо – против, насупрот, супротно од.

ик е

бе н

[...]

уџ

Можеш сматрати да си задобио венац славе

за

Одмах за дедом и ја сам прекорачио камени праг Ехеј двора. Унутрашњост грађевине је у педаљ пратила скромност спољашњости. Угранали жбунови леске, широки листови папрати, поподне које се одмарало на маховини, урушени комади притесаног камена, крзав квадрат неба, било је то све што се могло видети. Гледао сам деду испод ока и питао се како ће он сада поправити тако незанимљиво стање ствари. – И Александар Македонски је прихватио позив – наставио је деда. – Сјај своје позлаћене опреме морао је да одложи пред вратима, у старчевом дому је било мало светлости, тек да се назре земљани под, грубо резано покућство, на зидовима пар разапетих кожа, о клиновима неколико глинених крчага. На загашеном огњишту налазила се посуда са неким јелом оскудног изгледа. „Добродошао!” рекао је старац прегласно, како и говоре они који дуго живе у осами, па је покретом руке упутио госта ка столу на који се, кроз једини отворен прозор, ослањао коси стуб од сунчевих зрака. Александар Македонски је закорачио у правцу поздрава. „Ковча краљевства које ивичи свет!” објаснио је старац када се гост нашао за столом прекривеним пергаментима и папирима, бројним перима и зделицама. „Осмотри, немаш куд да журиш, овде су сва три времена у мојој власти!” узвикнуо је самозвани господар ивице света, извукао из невидљивог џепа парче ћутања, спустио свој троножац и свом тежином сео на њега.

За в

од

ат (тур.) – коњ племените расе. амбар (тур.) – дрвена зграда или просторија у којој се чувају житарице, житница. товар – старинска мера за тежину, количину материјала (колико се одједном може натоварити на коња). просенити – постати слабији у погледу интензитета, попустити, ослабити. рснути – произвести пуцкетав звук, крцнути. миље – осећање задовољства, пријатности, милина. у педаљ пратити (изр.) – потпуно одговарати, не заостајати за нечим. угранати – добити, развити гране, разгранати се (о стаблу). леска – стабло лешника. притесан – тесањем, клесањем обликован, обрађен (о камену). крзав – оштећен на крајевима, искидан, искрзан. крчаг – суд са дршком (обично глинени) за воду, вино и сл. осама – самоћа, усамљеност. ковча (покр.) – копча, закачка. ивичити – представљати ивицу, границу нечега, омеђавати, ограђивати нешто собом. пергамен(а)т – а. кожа приређена за писање (назив по азијском граду Пергаму). б. фиг. спис написан на таквој кожи.

коњ ми је прави ат, нема бољег у селу, а амбар препун, хоће да прсне. Ја после видим кров пробијен на два места. Истина, на обе рупе дими. О коњу боље да не причам, седло није могао да трпи. А амбар стварно крцат, али претеривањима, кукуруза једва да је било за четири товара и то мериш ли великодушно трећине као лакше половине. – Просенило ти памћење – одмахнуо је деда руком. – Кукуруза је увек било довољно. – За проју. Бели хлеб смо месили од твојих претеривања – осмејнула се бака другим крајем усне. – Тачно, зато је био мек као душа – није се предавао деда. Бака је заћутала. Било јој је незгодно да се сагласи или јој понестало смејуљака. Можда се и сетила како је као млада нарочито волела да вечера баш бели хлеб замешен од дединих претеривања. Одломиш крајку, гризнеш, прво рсне, а онда се топи... Каква је то слатка прича била! Пчеле су се нерадо подизале са појединих речи, двоструко отежале од миља.

клада – одсечен, неотесан комад стабла, балван. пренути се – тргнути се (из стања непокретљивости, замишљености), покренути се. сваковрстан – разноврстан, разнородан. делта – ушће реке с два или више рукаваца; овде: простор где се нешто раширило, распрострло, разлило. тимарити – чистити чешагијом и четком (коња). поданик (ист.) – онај који је у поданичком односу, који се покорава власти господара на његовим поседима.

За в

од

за

уџ

бе н

ик е

Унутар рушевине букова клада која се ослањала на два камена учинила се згодним местом за чекање. Један је гуштер, ненавикао да се плаши људи, са досадом подигао дремљиве капке, да би наставио да снује. Деда и ја смо седели и трошили ћутање. Колона мрава се грабила око мрва, вукла их, носила некуд под земљу. Отуда тамо, под земљом, толико тишине, помислио сам. Време је стајало или протицало, нисам био сасвим сигуран у своје осећање. – Да! – изненада се пренуо деда, мрави се разбежаше. – На тим папирима, које је Александар разгледао, беху записане сваковрсне приче о овоме и ономе, о крилатим коњима, о пламеним птицама, о делтама месечине, о чаробњацима, ратовима, љубавима, изворима и о чему све не. Александар Македонски је читао и читао. Господар ивице света је све радио сам, тимарио је оне крилате коње, подизао птиће пламених крила, од мракова чистио делте месечине, рашчешљавао дуге косе лепотица, био је дворска луда и мудрац, ковач и златар, владар и поданик...

За в

ик е

бе н

уџ

за

од

мрест – икра, јаја риба, која се легу у води. стрмина – стрма страна (брда), падина, низбрдица. чокот – садница винове лозе. изнебуха – изненада, одједном. преметати се – преображавати се, претварати се. биљур (тур.) – сјајно, избрушено стакло, кристал. гласник – онај који носи или саопштава глас, поруку и сл., изасланик. придошлица – онај који је дошао, пристигао одакле. неред (обично мн.) – јавно и отворено (обично масовно) испољавање нерасположења, нетрпељивости, демонстрације, побуна. гложење – свађа, препирање; борба. унутрашњост – део државе који је даље од главног града, покрајина, провинција. обличје – појава, прилика. ходочасник – верник који посећује света места, поклоник. клобук – а. врста капе, обично са ободом око руба на доњем делу. б. старинска висока капа опточена крзном, а на врху опшивена чојом, свилом и сл., обично украшена високом перјаницом. сова ушара – врста ноћне птице грабљивице препознатљива по истакнутом перју на врху главе, буљина.

Када је Александар Македонски устао, пошто је управо читао нешто о мозаицима, огртач му више није додиривао земљани под, крајеви његовог плашта падали су по најлепшем мозаику сачињеном од комадића хиљада боја! „Видиш, како напишем тако и буде!” рекао је господар ивице света подижући се са свог троношца. „Твоје се краљевство не може освојити, оно није стварно, оно не постоји?” питао је Александар. „Ох, грешиш, не постоје само облици без ивица! Ивице су те које одређују размере ствари!” покушао је да објасни старац. – Свет је тепсија обрубљена приповедањем – поновио сам дедину изјаву од јуче. – Тако је некада било – сагласио се он. – Али, да довршим. Господар ивице света је спремио гозбу од својих најуспелијих описа. Јела се риба која мрест спушта негде око месеца, пило се вино које зри на самој стрмини краја света, тамо где су чокоти најближи зрацима сунца. А тада, изнебуха, док се пред Александровим очима скромна кућа преметала у палату небројених прозора и врата, зачуше се повици у дворишту. Домаћин и гост одложише пехаре од биљура и изађоше из двора. Александар Македонски уз музику познаде гласника којег је у престоницу одаслао још првог дана похода, некада тек дечак, сада готово прави човек, придошлица је задихано узвикивао са запенушаног коња. „Господару! Господару, напокон вас сустигох! Носим лоше вести! Господару, царством се проносе злуради гласи да мртви сте! Спремају се нереди, око власти почело је гложење!” Александар пребледе, дохвати се сјаја своје опреме и истог трена хтеде узјахати, али домаћин, старац са троношцем испод мишке, спусти руку на његово раме. „Куда, Александре? Зар ниси дошао да освојиш ивицу света? Можеш сматрати да си задобио и овај венац славе! Гласниче, овде није твоје место, одмах се врати одакле си стигао! Разнеси свуда по унутрашњости да је Александар Македонски остао у краљевству које је обруч свих познатих обличја!” – Е, сада си претерао! – рекао сам, мада нисам знао зашто то чиним, устао сам да пођем натраг. – Ако ти није знано, Александар Македонски је умро веома млад у својој престоници! – Зар сам ја тврдио нешто друго? – остао је деда да седи на клади поред уснулог гуштера. – Дабоме да је умро када је срео ходочасника са клобуком и совом ушаром поврх тог сламнатог гнезда. Сусрет са њим нико не преживи, па ни Александар то није могао, мада је био владар целог света. Успут, пошто видим да си кренуо назад, знаш ли где је гроб Александра Македонског? – Не – одговорио сам. – То нико не зна. Деда је значајно ћутао. Из траве су се опрезно помаљали мрави вребајући свој плен од мрвица тишине.

55 – Хеј! – узвикнуо сам. – Шта хоћеш да кажеш? – Ехеј! – одговорили су зидови Ехеј двора или је то мој глас одјекнуо као на ивици неког пространства несагледиве ширине.

Мрави су вукли велике трошице тишине

За в

од

за

уџ

бе н

ик е

Заиста, изгледа да је много шта на свету било истумбано. Повратак је био несразмерно кратак. Иако је, кад смо кренули назад, био готово сумрак, пред кућу смо стигли у исто доба дана, смркло се највише за један корак. – Учини ми услугу – замолио је деда када смо ушли у двориште. – Вечерас ти промени завесе на прозорима. Одабери неке светлије, без облака, ако може са извезеним пуним месецом. – Добро – одговорио сам. – А ти? Куда ћеш? – Само мало да одморим на клупи – одговорио је он. Ушао сам у кућу. Чудно, газио сам по тишини. Зар је баки успело да помете све то, готово цео век расипано крцкање пода, уморно дисање греда, лупкање прозора, пуцкетање креча и протезање пукотина. Неко је преко огледала у ходинику пребацио црну мараму. Неко је оставио отворена врата од дедине собе. Неко је лежао скрштених руку на одру у средини собе. Воштаница је титрасто осветљавала лице умрлог, бледо лице мог деде. – Шта је са тобом? – питао је отац или мајка, сви у жалости имају слична лица и гласове. – Био сам далеко, веома далеко – рекао сам. – Када се то догодило? Како? – Повикао је ехееј – заплакала се бака. – А онда је нешто пукло, као када се струна прекине... – То није могуће! По обичају, он претерује! – истрчао сам из куће. На клупи у дворишту није било никог, превиди ли се зеленкаста сенка једног заборавног гуштера. Неколико размилелих мрава је вукло велике трошице тишине. У даљини се зачуо хук сове ушаре. Нешто је крцнуло испод мог стопала. Сагнуо сам се и видео сламку и три беле, добро оглодане мишје кошчице. Мрави су под земљу спретно увлачили ћутање. Изнад свега се, лагано, издизао пун круг месечине. *** Приповетка Месец над тепсијом припада збирци Острво и околне приче која је први пут објављена 1996. године.

одар – лежај, постоље на којем лежи тело покојника (до сахране). воштаница – свећа начињена од воска. струна – еластична нит (од метала, вештачког влакна и сл.); жица. трошица – ситан делић нечега, мрвица.

од

за

уџ

бе н

ик е

 Ко су јунаци у овим одломцима?  Какве послове је дека обављао у оквиру своје породице? Шта ти је у вези с тим необично?  Како се једно према другом односе бака и дека док оживљавају успомене из младости? Шта на основу тога закључујеш о њиховом односу?  У чему је дека претеривао када се као младић хвалио баки? Због чега је он то чинио?  Са чим су у приповеци упоређена његова претеривања? Какав је био тај хлеб? На основу чега то закључујеш?  Шта све у овим одломцима приповедач и његов деда раде заједно? Шта на основу тога закључујеш о њиховом односу?  Шта је све бајковито у овим одломцима?  Шта је деда желео да поручи свом унуку следећим речима: Вечерас ти промени завесе на прозорима. Одабери неке светлије, без облака, ако може са извезеним пуним месецом?  Шта у овим одломцима представљају мрави? Пронађи неколико примера за своје тврђење.

За в

Напиши састав на тему Моје путовање кроз време са особом коју волим.

Свеједно да ли је било лепо и ведро, или тешко и болно, детињство је доба које се касније претвара у звезду на небу нашег живота. Кад год се у ту звезду загледамо, ми знамо да она осветљава један свет који је само наш. А ко би био толико луд да се одрекне читавог једног света? Дејан Алексић, писац за децу

Горан Петровић (1961), један од најзначајнијих савремених српских писаца. Рођен је у Краљеву, живи у Београду. Пише приповетке, драме и романе. Објавио је књигу кратке прозе Савети за лакши живот, збирке приповедака: Острво и околне приче, Ближњи, Разлике и друге, и романе: Атлас описан небом, Опсада цркве Светог Спаса, за који је добио награду Меша Селимовић и роман Ситничарница Код срећне руке за који је добио НИН-ову награду. Написао је драму Скела. Превођен на многе језике. Најмлађи је члан САНУ.

Научили смо ЛИРИКА

ЛИРСКИ СУБЈЕКТ

ПРИПОВЕДАЧ или НАРАТОР је онај који при-

изражава осећања, размишљања и расположења лирског субјекта.

поведа у књижевном делу.

1. лице

(носилац радње)

ПРИПОВЕДАЊЕ

је особа која у песми изражава своја осећања, размишљања и расположења.

3. лице

ик е

ЛИРСКА ПЕСМА

ЕПИКА

(свезнајући приповедач)

ПИСАЦ је онај који је написао дело, а приповедач је онај који приповеда у књижевном делу.

МОТИВ

је оно о чему се у делу говори (нпр. тема љубави). у књижевном делу представља најмањи део теме. Главна тема се може „поделити” на више мањих целина тј. мотива.

у стиху

ЕПСКА ДЕЛА

у прози

бе н

ТЕМА

ствара песму и није исто што и лирски субјект.

је разговор ликова у књижевном делу.

ДИЈАЛОГ У ЕПИЦИ

РОМАН је обимна епска врста, најчешће писан

уџ

ПЕСНИК

у књижевном делу је најважнији и њему је посвећено највише пажње.

СТРОФА

се састоји од најмање два стиха, а у ретким случајевима чини је један стих. То је целина која је графички издвојена. Строфа која има четири стиха назива се КАТРЕН.

од За в

у прози.

ПОГЛАВЉЕ део романа који је

за

ГЛАВНИ МОТИВ

ЕПИЗОДА

КАРАКТЕРИЗАЦИЈА

је начин на који се приказују особине лика у књижевном делу.

СТИЛСКЕ ФИГУРЕ ономатопеја епитет

нумерисан или има посебан наслов. може бити део поглавља, а може обухватати и неколико поглавља.

језичка етичка

(морална)

За в од за уџ бе н

ик е

За в

од

за

уџ

бе н

ик е

Богатство маште

Који сте текст Милутина Миланковића читали у четвртом разреду?

уџ за

Милутин Миланковић

УСПОМЕНЕ, ДОЖИВЉАЈИ И САЗНАЊА

од

сведоџба – сведочанство. семестар – полугодиште у вишим и високим школама – зимски (први) и летњи – (други) семестар. реалка – некадашња средња школа у којој су се училе природне науке (математика, физика, хемија и др.) и само живи језици. доктор хемије – онај који има највише научно звање из хемије. хемијски опит – оглед, експеримент из области хемије. реторта – стаклена посуда у облику лопте с дугим надоле повијеним грлићем, која се користи за експерименте у хемији. пнеуматска када – хемијски уређај у облику каде, који се употребљава за хватање гасова над водом и за згушњавање ваздуха. скаламерија – справа, направа за коју није сасвим сигурно како ради и за шта служи. шпиритус – врста алкохола који се добија врењем из воћа, скроба или целулозе. умиваоница – соба, просторија за умивање.

бе н

ик е

(одломак)

За в

Трећи разред донесе с почетка сама разочарења. Добисмо нове наставнике, слабије од претходника. Предмети неинтересантни, историја: средњи век, досадан сам по себи, географија: учење назива и имена, без везе и употреба географских карата. Двојкаша у изобиљу, професори се бакћу само са њима, а ја се спремам тек толико да се својим јадним друговима у невољи нађем. У сведоџби првог семестра имам два „добра”, а остало „веома добро”... У четвртом и свим осталим разредима реалке учила се хемија, па сам се за њу, као за сваку нову ствар, живо заинтересовао, а имали смо и добра професора тога предмета, доктора хемије. Зато сам, у име божићна поклона, поручио из Беча разне справе за хемијске опите, реторте, епрувете, пнеуматску каду и разну другу скаламерију, па троножац, сталке, грејалицу са шпиритусом и још штошта. Мало сопче првог спра-

патосан – поплочан, покривен. хемијска лабораторија – просторија опремљена разним уређајима и инструментима за вршење хемијских експеримената. излучити – одвојити, издвојити (из неке целине). математичар од струке – математичар по занимању, по области науке, добар, врстан математичар.. публиковати – објављивати, објавити, одштампати књигу. расправа – научни рад у коме се описује и анализира неки научни проблем или питање. општи број – број изражен словима ради олакшања математичких радњи. упрети поглед – усмерити, управити поглед у некога. претрнути – препасти се, уплашити се. нехотице – случајно, непланирано. омилити – учинити милим, драгим, изазвати наклоност према нечему.

За в

од

за

уџ

бе н

ик е

та које је служило за умиваоницу, а било патосано циглом, преудесио сам у хемијску лабораторију и за време Божића отпочео у њој да озбиљно радим. Успео сам да излучим водоник и кисеоник и вршим њима оне експерименте које нам је наш професор показао. Кад стигох у четврти разред, дође нам за новог директора Фрања Дивић, математичар од струке. Баш те године публиковао је на немачком језику своју расправу о основним рачунским операцијама општим бројевима. Она му послужи као увод у предавања математике која нам је држао. Употребио је неколико часова док нам је, седећи за својом катедром, саопштио њен садржај. За време свог предавања гледао ми је право у очи, већ због тога што сам седео у првој клупи, баш испред саме катедре, а можда сам му и изгледао интелигентнији од мојих другова, а ваљда је и чуо да сам први ђак у разреду. Његовим погледом, упртим у мене, био сам принуђен да га пажљиво слушам. Када је своја уводна предавања завршио, позва ме пред таблу. И ја почех да причам све што сам из његових предавања схватио и запамтио. Он ме није прекидао, већ ме пажљиво слушао као лекар што слуша болесника када му овај прича своју историју. Тако је то ишло пун час. Када, напослетку, заврших и испричах све што сам знао, он ме само запита какву сам оцену имао дотле из математике. – Веома добру! – одговорих му пун поноса. – Врло ме чуди! – на то рече он. Претрнух на те речи, а он понови: – Чуди ме, заиста, јер си ти изванредна математичарска глава, какву још нисам срео у својој наставничкој пракси. Нехотице, ваљда од чуда, ухватих се за главу, а цео разред прсну у смех. Али директор оста при своме суду, а када се заврши семестар, даде ми највишу оцену. Тај успех омили ми математичку науку.

 Да ли те је наставник/наставница некада похвалио/похвалила? На који начин је то учинио/учинила? Да ли те више подстиче када те похвале или када те прекоре? Зашто?  Објасни изразе којима је у овом тексту описан Милутин Миланковић: а) први ђак у разреду; б) изванредна математичарска глава; в) За сваку нову ствар живо се заинтересовао.  Окарактериши професора математике из овог одломка. Пронађи у одломку израз који показује на који начин он слуша Милутина Миланковића. Шта је професор већ тада закључио о Милутину Миланковићу?  Наведи неколико предлога који би помогли професорима да буду бољи него што јесу. О њима поразговарајте на часу одељењске заједнице или у Ђачком парламенту.

ик е

Аутобиографија је опис сопственог живота. Писац може у аутобиографији описивати свој живот од рођења до тренутка у којем пише, а може писати и само о једном делу свог живота – на пример о детињству или младости.

бе н

Да су зa одрастање у природном окружењу обична оловка и папир понекад довољни да се на небу науке заузме величанствени посед, сведочи Милутин Миланковић. Као дечак умео је да ослушкује тајанственост воде, гласове становника зелених башти и посматра звезде. Умео је да чује мелодије космоса, а његови учитељи препознали су његову знатижељу и изузетан таленат да објасни комешања у свемиру. Његова даровитост и радознали дух винули су га у орбиту научних величина које ће својим истраживањима одушевити свет.

уџ

Урош Петровић, писац за децу

за

У част Милутина Миланковића један кратер на Месецу и један на Марсу названи су његовим именом, као и један планетоид.

За в

од

планетоид – (грч.) назив за једну од малих планета које обилазе око Сунца.

Напиши састав на тему Наставник/ наставница који ми је омилио/омилила науку (уметност или спорт).

Милутин Миланковић (1879–1958), математичар, физичар и астроном, један од најзначајнијих светских научника. Проучавао је утицај Сунчеве радијације на климатске промене, али и тзв. небеску механику (астрономију), космичку физику и геофизику. Осим научних радова као што су Небеска механика, Канон осунчавања Земље и Историја астрономске науке, написао је и Кроз васиону и векове и Кроз царство наука и аутобиографију Успомене, доживљаји и сазнања.

за

уџ

бе н

ик е

Који је твој омиљени научник/научница?

Дејан Алексић

од

ЈАБУКА ГОСПОДИНА ЊУТНА

За в

Кад паде јабука на главу Њутну, Он истог трена на њу се љутну: Да л да је смаже или да баци је, Ил смисли закон гравитације. Тако због једног Њутновог јаука Богатија је постала наука. Али и јабука тада, такође, До врло важног открића дође. И то откриће сад зна сво воће: У људској глави има тврдоће.

гравитација – појам из физике: сила којом се сва тела у васиони међусобно привлаче.

ик е

 Опиши како је, по овој песми, Њутн дошао до свог открића?  Шта је све у овој песми смешно?  Наведи речи које се у овој песми римују.  Којом врстом строфе се служио песник пишући ову песму?

уџ

КОРИСНЕ БАТИНЕ

бе н

Анегдота је укратко испричан, најчешће смешан, доживљај из живота неке личности. Личност из чијег живота је испричан неки догађај може, али не мора, бити позната.

За в

од

за

Исак Њутн (1643–1727), енглески физичар, математичар и астроном, познат је по анегдоти да му је пад јабуке на главу дао идеју за теорију гравитације, али не само по њој. Као одговор на питање како је, иако на почетку лош ђак, успео да се поправи у школи, одговорио је: „У почетку сам био један од најгорих у разреду. Али када ме је један од ученика издеветао, мислећи да као најбољи ђак на то има право, одлучио сам да му се осветим. Прионуо сам на књигу и убрзо постао први ђак у одељењу”. Због доприноса науци и постављања закона опште гравитације и основних закона механике, Њутн је добио јединицу за јачину силе (1 N). Политикин забавник бр. 3320, 25. 9. 2015.

Дејан Алексић (1972) рођен је у Краљеву, где и живи. Пише за децу и одрасле. Објавио је више књига песама, међу којима су и следеће, намењене деци: Дугме без капута, Пустоловине једног зрна кафе (поема), Кад се разболео петак, На пример. Објавио је збирку прича Музика тражи уши и Кога се тиче како живе приче, књигу Игрокази за школске и остале приредбе и роман за децу Ципела на крају света. Добитник је награда Политикин забавник, Невен, Гомионица, Мали принц, Плави чуперак, Раде Обреновић, Доситејево перо, Бранкова награда, Просветина награда, Матићев шал, Награда САНУ Бранко Ћопић, Меша Селимовић итд. Један је од најзначајнијих савремених српских стваралаца.

Да ли су рачунари постали паметнији од људи? Образложи своје мишљење.

уџ

бе н

ик е

за

Александар Вучо

МOMAK И ПО ХОЋУ ДА БУДЕМ

од

Машине

(одломак)

За в

„Марципане, Марципане, Пао си на ниске гране Кад овако залуд чучиш Да докучиш Вајне тајне Електронских аутомата, Зато слушај и запамти: Прво – Где је шта и шта је шта, Јер компјутер није дрво Које често Насред друма

марципан – врста слаткиша; у тексту: (фиг.) у обраћању драгој особи: слатки мој! чучати (фиг.) –задржавати се, проводити време, боравити стално на једном месту. докучити – открити, дознати. вајан (презр.) – а. лажан, тобожњи; такозвани. б. безвредан, никакав; узалудан.

ик е

уџ

бе н

Друго – Рачунари нису варке Опсенара, Нити неке врашке чарке Злих и добрих волшебника, Јер без знања и импулса Научника И стручњака – посленика, Који сваки њихов трзај Програмира, Ова чудна справа спава, Ил се, авај, разнервира, Па нам просто емитира Било шта и штошта-шта.

За в

Треће – Ја не волим анализе, Закључке и катализе, Само једно добро схвати: Компјутер је, брате, сваштар, А човек је, Јесте ли је, није ли је, Ипак маштар.”

за

од

сефте (тур.) – први пут. уско грло (изр.) – оно што изазива застој, што омета редован ток рада нечега, слабо место. опсенар – мађионичар. врашка чарка – несташна чаролија. волшебник (рус.) – чаробњак. импулс (лат.) – подстицај, подстрек. трзај – брз и нагао покрет; у тексту: (фиг.) активност, радња. програмирати – a) тачно, прецизно утврдити, утврђивати; б) правити, направити компјутерски програм у ком се програмским језиком изражава неки проблем и потом планира ток операција компјутера при решавању проблема. разнервирати се – изнервирати се, узрујати се. емитирати (лат.) – пуштати, одашиљати, емитовати. штошта-шта – разне ствари, којешта, свашта. анализа – научна метода испитивања и проучавања рашчлањавањем онога што се испитује. катализа (хем.) – убрзавање или успоравање хемијске реакције катализатором. сваштар (пеј.) – онај који се бави многим пословима, али ниједним стручно.

Сефте никне и порасте... Компјутеру глава расте Само ако макар делић Људског ума Кроз његово уско грло Продре и заузме кутић, То јест своје право место.

бе н

ик е

 У каквој су вези знања и таленат научника са усавршавањем рачунара?  Зашто лирски субјект научнике назива посленицима?  Чему све служи програмирање?  Од чега лирски субјект разликује рачунар?  Шта значи исказ лирског субјекта компјутеру глава расте?  Шта закључујеш о значају човекове маште на основу следећих стихова: Компјутер је брате сваштар, А човек је, Јесте ли је, није ли је, Ипак маштар.

уџ

Реч машта је русизам који је у српски језик ушао у XIX веку. Прилагођен је српском језику према речи маштаније, старијој позајмљеници из црквенословенског језика. Реч машта има бројне изведенице: Маштар и машталац су особе које маштају. Поред речи машта, у истом значењу користимо и интернационалне речи фантазија (< грчки језик) и имагинација (< латински језик).

за

Жељко Степановић, етимолог

За в

од

ПОЕМА је дужа песма која садржи и елементе лирског и елементе епског казивања. У њој се ти елементи преплићу. У поеми је увек наглашен доживљај лирског субјекта који опева неки догађај.

Напиши бајку у којој су неки од ликова рачунари и други техничи изуми.

Александар Вучо (1897–1985), рођен је у Београду, а живео је у Паризу и Београду. Као гимназијалац 1915. године придружио се српској војсци као добровољац и с њом прелази преко Албаније. Из Драча, након повлачења, одлази у Француску. Завршио је Правни факултет на Сорбони, у Паризу. Вративши се у Београд, сарађивао је с бројним књижевним часописима, а неке је и уређивао. Био је песник и романсијер. Написао је и неколико поема намењених деци: Подвизи дружине Пет петлића, Сан и јава храброг Коче и Момак и по хоћу да будем. За роман Мртве јавке добио је НИН-ову награду. Добио је и Седмојулску награду за животно дело, награду Савеза књижевника и друге.

Коју си књигу позајмио/позајмила када си последњи пут био/била у библиотеци? Зашто си баш ту књигу изабрао/изабрала?

за

уџ

бе н

ик е

Пеђа Трајковић

За в

од

КАД КЊИГЕ БУДУ У МОДИ

фан – онај који нешто веома воли, који се нечим одушевљава, обожавалац.

Ако се једном догоди, кад све по чудима крене, да књиге буду у моди – библиотеке ће, уместо чланове, уписивати фанове и литерарне манекене! Замислите само редове дуге како опседају те зграде старе, па вијугају као пруге чак низ улице и тротоаре.

за

уџ

Замислите, рецимо, дечаке оне којима нису једино штиво кладионичких тикета колоне и блентаве рекламе за пиво, већ Андрића читају и све живо!

бе н

Замислите, људи, та чудеса, све девојчице седе са лектиром и уместо тричаријама ес-ем-еса, напајају се Сервантесом и Шекспиром.

од

Замислите како ће се читалачкој младежи обрадовати номинатив, уморан до неба, када се остали падежи буду употребљавали како треба. Замислите, наше лепотице цуре сада имају нову бригу – уз хаљину више нису важни ружеви и фризуре, већ коју за излазак прочитати књигу.

За в

Сервантес – знаменити шпански књижевник. Његово најпознатије дело је роман Дон Кихот. Шекспир – највећи енглески писац. Његова најпознатија дела су драме: Ромео и Јулија, Хамлет, Краљ Лир, Отело и друге. штиво – оно што се чита, оно што служи за читање; лектира. кладионички тикет – листић за прогнозирање спортских резултата са рубрикама, колонама које се попуњавају бројевима. колона (на тикету) – подаци написани или одштампани у усправном, вертикалном низу, рубрика. младеж (зб. им.) – млади нараштај, младо поколење, омладина. министар са портфељом – највиши државни службеник који се налази на челу једног министарства и управља одређеном облашћу, ресором државних послова (~ полиције, ~ просвете, ~ финансија и др.). поздравити се са фотељом (изр.) – дати отказ на висок службени положај (обично у политици).

ик е

Замислите оне тете тамо, којима самоћа лица у строгост намршти, како ће се обрадовати само кад експлозија читача почне да пршти! Колико ће здравља да приштеде без досадних кафа и без цигарета, док снабдевају колоне недогледне брдима романа, прича и сонета.

Замислите, министар са портфељом, који се досад о свему питао, све знао, чуо и видео, одлучи да се поздрави са фотељом, јер као дете није прочитао Душка и Ршума, па се постидео.

бе н

ик е

 Шта све лирски субјект у овој песми замишља? Шта он прижељкује?  Који писци су поменути у овој песми?  Које би ти писце поменуо/поменула да си аутор/ауторка ове песме? Образложи свој одговор.  Шта је у овој песми другачије у односу на стварност? Како ти замишљаш да би требало да буде?  У којим приликама ти читаш књиге?  Која је твоја најомиљенија књига? Због чега?

за

уџ

Прве библиотеке настале су пре више хиљада година. Њих су чиниле збирке глинених плочица које су биле исписане клинастим писмом. Тим библиотекама веома дуго приступ су имали само угледни припадници друштва. Тек од 18. века приступ библиотекама постаје слободнији. Једна од најпознатијих библиотека старога света је Александријска библиотека. Основана је почетком 3. века пре нове ере.

од

Књига се може читати свуда: у позоришту, нуклеарној подморници, лифту, у чамцу насред Атлантског океана, кухињи, на фудбалској утакмици, у фабрици пелена, руднику бакра, испод стола... За читање је добро свако оно место на које читалац не заборави да понесе књигу.

За в

Игор Коларов, SMS приче, из текста: Упутство за употребу књиге О књигама и читању још много занимљивости можеш сазнати овде: http://www.pcelica.rs/price/sms-price-uputstvo-za-upotrebu/.

Напиши песму или састав на тему Моја омиљена књига.

Пеђа Трајковић (1956), песник, сатиричар, карикатуриста, илустратор за децу и драмски писац. Живи у Јагодини. Објавио је преко 40 књига за децу и одрасле. Аутор је више од 20 драма постављених на позоришне сцене у региону, као и већег броја радио-драма и драмских минијатура. Добитник је великог броја награда у свим областима којима се бавио.

за

уџ

бе н

ик е

Шта је за тебе племенитост?

од

Стеван Сремац

ЧИЧА ЈОРДАН

За в

(одломак)

Био је и говедар и пудар, фурунџија и млекаџија, и баштованџија и ашчија, али је ова два последња занимања ипак највише ценио и једнако је једно другим замењивао; и умро је а никако није могао стално да се реши за једно или друго занимање. Зато је и био познат под оба имена; Јордан баштованџија и Јордан ашчија била су два имена за једну исту особу; деца су га знала под именом чича Јордан баштованџија (или пудар), а одраслији под именом чича Јордан ашчија. А познат је био и једнима и другима као човек који је добро испекао свој занат, па га је сваки радо звао. У пролеће би га богатији звали

говедар – човек који чува или гаји говеда. пудар – чувар винограда и других усева. фурунџија – пекар, хлебар. млекаџија – произвођач или продавац млека, млекар. баштованџија – онај који се бави гајењем и продајом поврћа и цвећа, баштован. ашџија (треба: ашчија) – кувар. испећи занат – научити добро свој посао.

За в

ик е

бе н

уџ

за

од

изволевати – захтевати, бити избирљив. наимати се – радити за надницу код некога. чаршија – централни део насеља где је обично трг. пударисати – чувати виноград или башту; в. пудар. баштованисати – бити баштован; в. баштованџија. поглавито – нарочито, пре свега. плебисцит – гласање народа о неком питању, проблему, референдум. штедар – који радо даје, поклања, дарежљив. бремен – који даје доста рода, отежао од рода (о дрвећу, воћкама). кокетовати – гледати у некога са тежњом да се привуче његова пажња. плот – ограда, тараба. Аргусово око – оштро око које све запажа. адамско колено – осмо дете исте мајке, које је, по народном веровању, обдарено најбољим особинама, али које нема среће у животу. ћопек (погрд.) – мангуп. Алајбегова слама – који није ничији, који се може узети без питања. пусто масло – оно што је напуштено, заборављено. леле – јаој, куку! корпоративно – заједно, у групи.

да окопа башту, да ореже воће, опкопа лозу. И он би све то посвршавао на потпуно задовољство – задовољни би били и они и он, а чича Јордану није баш богзна колико ни требало, јер сем унучета Дила није никога другог од рода имао. За то је унуче живео. А ни самоме Дилу није богзна шта требало; лети воћа а зими печених бундева, и Диле није ништа више ни изволевао. Лети би се чича Јордан наимао да чува крајње баште газдама чије су куће биле у чаршији. Ту је чича Јордан пударисао и баштованисао. А био је поуздан и поштен, а поглавито погодан, јер није имао ни наблизу ни надалеко рода – на пример, каквих сестричина или синовица, од чега се газде и газдарице обично прибојавају – као што се то многим пударима деси да имају; и зато су њим задовољни били и старији и млађи, и родитељи и деца, нарочито дечурлија. И да се чича Јордан плебисцитом бирао за пудара, сви би дечурлијски гласови пали на њ, а да је захтевао уверење о владању од њих, дали би му га као врата велико. А и јесте био славан баштован у пролеће, и још славнији пудар у лето и у јесен. Кад стигне јесен, она штедра и благословена и обилна јесен са дарима својим, са јабукама и крушкама, бресквама и шљивама, грожђем и дуњама – како дражесно изгледају онда баште онима што вире с поља кроз плот! Рај, прави рај са читавим редовима забрањена разноврсна плода. Плаве се шљиве на савијеним тешким бременим гранама, румене се и жуте крушке, сјају јабуке, и плави се пепељасто грожђе испод пожутелог већ лишћа, а поворка дечурлије блене с оне друге стране плота, са сокака, и кокетује, а вода им пљушти на уста. И ко је тај ко се у раноме детињству није саблазнио једним таквим призором, и није заборавио пету заповест божју која вели: „Не кради!”, а запамтио и сетио се оне пословице људске „да је крадено грожђе најслађе” – па му дошла жеља да се успуже преко плота у туђу башту? То је знао и чича Јордан, иако није био писмен и читао то, и тада је Аргусовим очима мотрио на поверено му чувању имање. Али шта су помогле његове Аргусове очи кад је чича Јордан био право, што реко народ, адамско колено. – А бре, децо, бре, чворци ниједни! – раздера се тако једнога дана и полете с ужасном једном мотком на мале лопове који су се црнили кроз шљивово грање. – Чек’ да видимо, ћопеци, је ли ово Алајбегова слама или пусто масло! – Леле! Јао, јао! – заграјаше са шљиве дечурлија која су се у ово доба најмање надали чича Јордану. А највећма се дерао мали Гиле, коме је ово први пут у животу било да се кренуо тако корпоративно у крађу. Од страшне мотке чича Јорданове, која је двапут дужа била од носиоца јој, све је страх и трепет још издалека ухватио; једно по једно стаде падати и бежати и скакати као без душе преко плота, док је чича Јордан до пола баште стигао.

За в

од

за

уџ

бе н

ик е

– Ахааа! Тој ли учите у чкољу, тој ли ве је учитељ научио? – дере се чича Јордан и све ближе и ближе долази. – А што ниси поно већу мотку, чича Јордане? – смеју му се деца склоњена и безбедна иза плота. – Ако, ако, подсмевајте ми се, несрећници! Сад ми утекосте, ама да запишете кад још једаред поједете сливу одавде! Утекосте, ама један ће бар да ми плати кад-тад! Да ми плати, ем убаво, ем за све! И, доиста, на велико задовољство своје, опазе дечурлија једнога друга и саучесника, где се од страха и невештине уплео у гране, па не може никуд, него само кука и јауче. – А гле, Гила! Пази Гила! Хахаха! Пази га како се сплео! – продера се један, показујући на Гила који је преплашен скакутао као веверица с гране на грану и дерао се. – Јао што ће да добије батина! – повика други. – Одераће га ка’ вола у купусу! – повикаше још неколицина смејући се другу у невољи. – Јао, нећу никад више, чича Јордане, пусти ме. Молим те, нећу никад! Само ме сад пусти! – моли га Гиле. – А нећеш, дете! Нећеш! Тако си сваки збори кад види да су тесна посла! Ама неће више чича Јордан да буде луд. – Нећу, богами, више! – моли га Гиле. – Нећеш, дете! Не можеш, па нећеш! Несам јучерањи бачованџија и пудар, те да не знам. Тако викаше и господин Лаза поштар кад беше у ваше године. „Нећу, нећу, никад више”, у три пута га пушта; превари ме, рђа, трипут. Ама долијао је и он. Поче са сливе, а сврши са аманети – ене га у Пожаревцу где учи тишлерај саг по старос! – Молим те, чича, само сад ме пусти! Нећу, богами! – моли му се Гиле. – До данас је било, ама од данас нема веће. Несу ово дуње! – вели чича Јордан, па обилази издалека око дрвета на коме се ушепртљао мали крадљивац новајлија. – Несу ово дуње, знам ти муку. Хехе! А да су дуње или крушке, ласно би ви било; ја би бегао од вас, а ви од мене јок! И, доиста, да су то биле крушке или дуње, кривац би лако; он би се одбранио, као и многи други, отворив јаку паљбу одозго на непријатеља којим је доминирао – али како су то меке шљиве биле, положај му је био врло критичан. – А, шта ћеш сад, несретниче? – пита га чича Јордан, видећи га где баш нема куд. – Хехе, дете, што сад мислиш? – ’Оћу да скочим, главачки на земљу; да се не дигнем жив, теби за инат – рече одлучно мали злочинац кроз плач, и стаде на једну тању грану која се сави и тек што не пуче под теретом злочинства. – Ух, ух – викну преплашено чича Јордан и покри шаком очи, само да не гледа страхоту. – Лудо младо, што ће да погине за ништо. Ех, мајка ти стара! Па стани на ону другу, поцврста је – ’оће те одржати убаво.

чкоља – школа. једаред – једанпут. убаво – лепо, дивно, красно. бити као вола у купусу – много тући, претући. зборити – говорити. тесна посла – тешка ситуација, невоља. долијати – бити ухваћен у лукавствима и преварама. аманет – поштанска пошиљка с означеном вредношћу. тишлерај – столарски занат. веће – одсад. ласно – лако, једноставно. доминирати – господарити, управљати.

За в

ик е

бе н

уџ

од

за

прошће зб. им. од проштац – узак колац, који је зашиљен на једном крају. доклен – док. рабаџија – човек који се бави превозом робе теретним запрежним колима. казначеј – благајник. окаченик (погрешно укаченик) – несташна особа, враголан. орезилити – осрамотити, обрукати. викнути влас’(т) – позвати полицију, жандаре. загребати – почети бежати, побећи. прснути – разбежати се на све стране.

– Нећу – дере се дете – ’оћу да погинем за две паре туђих шљива, а теби грех на душу! За туђе шљиве... нису ни твоје. – Ух, ух, леле! Несретна деца што праве! За пару он главу, а ја си душу да изгубим! – јада се чича Јордан, и подупире мотком грану. – Силази доле, врат да скршиш, а џаба ти сливе! – Јес’, па да ме после бијеш! Нећу – плаче дете. – ’Оћу да скочим на оно шиљасто дрво, на прошће... Па да ти направим посла! – Ех, несретно дете, несретна памет... Да направи посла и мени и старејима! – хуче чича Јордан. – А чији си ти, а бре? Татко кој’ ти беше? – Ја немам оца!... – Ех, црно удовичко дете... без татка... Зато си такво! – Лаже те, чича Јордане, има оца! – деру се они иза плота. – Чији си, бре, казуј се! – прети му чича Јордан – нећу да те пустим доклен ми се не кажеш. – Мила рабаџије сам! – одговара му крадљивац – пусти ме, молим те. – Мила рабаџије? Бре, зар већ тол’ког сина има Миле! – Лаже те, није, чичо! Миле рабаџија и нема сина, него девојке две! – деру се они иза плота. – Лаже, лаже! – проказује га један. – Он је господин Милисава, Милисава Јовановића, казначеја. – Господин Милисава! – чуди се чича Јордан. – Брее! Знам га, знам господин Милисава! Пантим га кад јоште малецан беше! Беше и он... ама, овакав укаченик не беше! – Јесте, његов је, његов, богами, чича Јордане! – потврђују они остали иза плота. – Еј, господин Милисаве, господин Милисаве! Што те орезили овај окаченик твој! – Нисам, богами, лажу те, чичо, ја не говорим с њима, лажу те! – дере се онај. – А чек’ чек’! Сад кад знам; док га видим, ћу му се пофалим с тебе. Да му кажем каквог ђака има! – Немој, молим те, нећу никад више; само ме сад пусти! – моли га кривац. – Јок, јок! Знам ве ја вас све убаво! „Леле и помагај!” док ви је невоља, а сутра опет ка’ чворци на исту грану паднете! Сад ћу да викнем влас’, да те причува докле ја скокнем до твоју кућу, до татка ти! – Ајој, чичо, немој, немој, молим те! – Немој да се трудиш! Ево њега самог! – викну један па загреба у страну, а сва остала дечурлија прснуше куд које далеко од плота и баште где се драма одигравала, па се стадоше дерати: – „Гиле Јовановић! Ево га! Гиле Јовановић”. – Леле! – дере се онај на дрвету још већма кад опази ко иде оданде право поред баште. – Јао, убиће ме, убиће ме, ако ме види овде!

ик е

А чича Јордану одједаред би нешто жао. – ’Ајде, силази па бегај куд знаш – вели му чича Јордан – а ја ћу се, ево, да уклоним! – Не смем никуд одавде; не знаш ти мог оца какав је! – Зар ти је оно татко? – упита чича Јордан. – Јесте, он је... ајао! – Еј несретниче! Па он ће да те убије ако те види ту! – вели чича Јордан. – Јао, ’оће, како да неће! Убиће ме! Убити! Не знаш га какав је крвник; он не гледа куд удара, него што дофати. Јаоо! – Јесте – потврђују остала деца смејући се – бије га кад скриви, па све као вола у купусу. – Јао, јесте, јесте! – дере се онај. – Па шта ће да радиш, несретниче? Не смеш на сокак, је л’? – Гиле Јовановић! – деру се дечурлија да чује мимопролазећи. – Не смем никуд! – Па да те скутам, несретниче? – пита га чича Јордан. – Да те сакријем док не прође беда, а дете? – Боље ти да ме бијеш него он; он не гледа куд бије. – Нећу да те бијем, не бој се, де! – Ако, ако, боље ти него он – вели Гиле, и почиње да силази. – Видео сам ја, ти не умеш да бијеш. Кад бијеш, а дете се смеје. – Море, нећу да те бијем! Џаба ти и бијење, кол’ки стра’ изедо’. Кад је таква работа, прође ме и љутина!... Како да те бијем?... Бог те је убио кад имаш татка таква! – вели чича Јордан, и скида малога, који се смеши кроз сузе, и пушта га да се склони у колебу док не прође опасност.

од

за

уџ

бе н

уклонити се – склонити се. сокак – мања улица. мимопролазећи – онај који пролази мимо, поред некога или нечега, пролазник. скутати – сакрити некога. работа – рад, посао. колеба – колиба.

За в

 Шта је тема одломка приповетке Чича Јордан Стевана Сремца?  У ком лицу је исприповедан Чича Јордан Стевана Сремца?  Који ликови учествују у дијалогу?  Којим се занимањима бавио чича Јордан? Која је два занимања највише ценио?  Зашто је чича Јордана свако радо звао да ради?  Зашто су деца волела чича Јордана?  На основу реченица које следе окарактериши чича Јордана: А чича Јордану одједаред би нешто жао. ’Ајде, силази па бегај куд знаш – вели му чича Јордан – а ја ћу се, ево, да уклоним!  Како су се понашала остала деца када се Гиле нашао у невољи?  По чему се разликују чича Јордан и Гилетов отац?  Замисли да сте се твоји другари и ти затекли у ситуацији у којој су се нашли дечаци из овог одломка. Одглумите тај догађај служећи се изразима из свог свакодневног говора.

Чича Јордан је стари баштован који је волео децу и њихове несташлуке.

бе н

ик е

Андрија Марић, 12 година, Београд

Стеван Сремац је један део живота провео у Нишу као професор у гимназији. У Народном музеју у Нишу налази се његова спомен-соба.

уџ

Гимназија у Нишу у којој је Стеван Сремац радио и градска библиотека у Нишу данас носе његово име.

За в

од

за

У том граду се сваке године додељује и књижевна награда „Стеван Сремац” за најбољу књигу прича или роман.

Напиши састав на тему Како сам се извукао/извукла из невоље.

Стеван Сремац (1855–1906), рођен у Сенти, а живео је у Београду, Пироту и Нишу. Завршио је гимназију у Београду, а на Великој школи студије историје. Као професор радио је у Нишу, Пироту и Београду. Најпознатији је по романима у којима преовлађује хумор: Ивкова слава, Поп Ћира и поп Спира. Његов роман Зона Замфирова сматра се једним од најлепших романа љубави у српској књижевности. Стеван Сремац је писао о старовремском, патријархалном свету, о коме је приповедао са доста хумора, топлине и разумевања. Стеван Сремац је био редовни члан Српске краљевске академије (данашња САНУ).

Шта значи када се каже да је нечија кућа пропевала?

ПРВА БРАЗДА I

ик е

Милован Глишић

За в

од

за

уџ

бе н

Уврх села Велике Врбнице, чак, горе – већ под планином Вратарном – види се одовуд, с Латковачких погледи, скромна сеоска кућица и уз њу две-три зградице. То је кућа удовице Мионе. Покојни Сибин Џамић погинуо је у другоме рату иза Јанкове клисуре. И сад се причају приче о Сибинову јунаштву и куражи. Ко га год спомене у Великој Врбници, свак ће рећи: „Бог да га прости!” Његова Миона остаде самохрана с троје сирочади. Два синчића и једна кћи. Све једно другом до увета. Најстаријем, Огњану, беше тек седма година. Сеоску кућу не може задесити грђа несрећа него кад остане без мушке главе. Та је несрећа задесила још многе куће у овоме крају. Многа удовица жалила је и прежалила свога домаћина. После годину-две дана нека се преудаде; нека оде у род и одведе своју децу туђем оцу. Сибинова Миона не хтеде се угледати на своје, по несрећи, друге. Отресита и вредна жена прихвати у своје руке и тешке ратарске послове. Миони се све чинило – доћи ће Сибин, па како ће му погледати у очи кад затече своју кућу растурену и пусту! Покојни Сибин има доста браће и братанаца, одељака. Сви су вредни, отресити, добродушни људи. Нема дана кад се који од њих не сврати кући Миониној, да јој помогне штогод. Највише је помагао Миони млађи брат Сибинов, Јеленко. Не једанпут говорио је Јеленко својој снаси: – Зашто ме, снахо, не послушаш? Што не пређеш у нашу кућу? Видиш ли, јадна не била, да не можеш изићи на крај с том дечицом! Куд ћеш, јаднице, пре? Да имаш сто руку, опет не би могла тако сама стићи да све урадиш. Што не дођеш барем док ти дечица стану на снагу?... – Не могу, дешо! – одговорила би му Миона уздахнувши.

бразда – усек у земљи који се прави при орању, од једног краја њиве до другог. кураж – храброст, одважност. самохран – онај који сам брине о детету или деци. отресит – предузимљив, жустар. одељак – члан породице који одвојено живи. деша и дешо – име од милоште за девера.

ик е

бе н

уџ

за

Пролази година по година. Миона се већ навикла на самотињу и терет. Чисто сад не би веровала да може бити и друкчије! Деца јој поодрасла. Огњан узео петнаесту годину. Иде у школу. Велики је ђак. Душанка навршила тринаесту. Она увелико одмењује мајку у кућевним пословима. Ако Миона зором подрани на њиву да ужање који сноп више, или оде на ливаду да попласти оно што је Јеленко јуче покосио – неће у подне, кад се врати кући, остати без ручка. Душанка се брине о том као каква матора редуша. Уме чак и погачу да умеси. Најмлађи, Сенадин, узео је девету годину. Још гради понекад пуцаљке од зове, али је кадар да причува јагањце и да истера овце на попас. Вајдица је и од њега. Хвала богу, дечица су Мионина здрава и весела, разборита и вредна. Одевена су као из најбоље газдинске куће. Миони је пуно срце кад их погледа. – Тићи моји лепи! – прошапутала би често уздахнувши. – Боже јаки, молим ти се, подржи ме у здрављу и снази док ми не ојачају ова крила моја! Добар је бог. Он је саслушао ову усрдну молитву самохране удовице. Људи из села дивили су се дурашности Миониној. Свуд су је хвалили и њоме укоревали своје домаћице кад би се мало олениле. Само једно беше им за чудо: како је могла тако самохрана одвојити од куће Огњана и опремити га у школу! То су јој као и замерали.

За в

од

рахатан – спокојан, миран. сапрети – казнити. усев – оно што је посејано. плевити – чупати траву и коров око поврћа, цвећа и сл. жети – косити жито. самотиња – самоћа, усамљеност. сноп – свежањ пожњевеног жита, који је увезан, повезан у једну целину. попластити – скупити покошено сено на једно место. редуша – жена која у сеоској кући где живи више генерација ради кућне послове према реду и распореду који јој се одређује. градити – правити. пуцаљка – играчка од прућа, грања из које дечаци пуцају. кадар – способан. попас – кратко јутарње или вечерње напасање стоке. вајдица – мала корист, мали добитак. усрдан – искрен, срдачан, топао. дурашност – издржљивост, истрајност.

– Ама што не можеш, снахо? У нашој кући било би ти лакше и рахатније. – Како бих ја, болан дешо, могла угасити ово огњиште, где су се ова сирочад први пут ватре огрејала! Шта бих рекла после својој деци кад би ме запитали: „Чија је, нано, оно кућа што је зарасла у зову и коров, те нико не сме ни дању у њу ући?” Кад бих тако учинила, мене би сапрео онај хлеб и со што сам појела у овој кући с покојним Сибином! Сачувај, боже! Никад, дешо, никад!... Јеленко само слегне раменима, па зајми рало и волове, те оде на њиву да узоре Миони колико јој треба за усев. Ти добри људи помагали су јој свакад у тежем раду пољском – што већ не може да савлада слаба женска рука. Они јој узору мало њиве, посеју и среде као себи. Остало ради сама Миона. Сама окопава, плеви, жање. Никад се неће пожалити да јој је тешко. Хоће и у том да јој помогну. Њој чисто буде криво. Обично им одговори: – Хвала вам! Где је било теже ту сте ми помогли. Ово већ могу полако и сама!

уџ

бе н

ик е

За в

од

за

И сам Јеленко прекорео је једанпут Миону због тога. Беше се свратио са својим стрицем, старим Јездимиром, па после разговора о свему и свачему, рећи ће снаси: – Вала, свак ти се живи чуди како се дајаниш... Јеси вредна, јеси паметна. Само си нешто слудовала... – А шта то, дешо? – упита Миона и погледа Јеленка мало зачуђено. – Што оно дете не остави код куће да ти барем штогод помогне? Толики имућнији и задружнији људи, па нису кадри одвојити своје деце. Ти си ионако сирота и мученица, па... – Не дам ја, дешо, да ми деца буду последња у селу! – одговори Миона и заплами се мало у образу! Покојни Сибин, бог да га прости, често је говорио како ће, ако дочека, школовати Огњана. Ја сам му испунила жељу. Кад сам се мучила толико година, неће ми зар бити ништа ако се промучим још неко време. – Оно јест, снахо – поче стари Јездимир. – Све је то лепо и красно, али опет: ти си ето сама у кући, па ти је заувар макар и мала помоћ и олакшица. – Та Огњан ће ми сад о Петрову дне изучити и остати код куће. Ако бог да здравља, даћу одмах на јесен и Сенадина. Нећу ја да ми деца буду слепа код очију! – одговори Миона тако поуздано и одсечно да јој ни Јеленко ни Јездимир не умедоше речи рећи.

дајанити (покр.) – трпети, подносити невоље. слудовати – учинити непромишљено неку лудост. задружан – богат, моћан (о старешини богате сеоске куће у којој живи више генерација у задрузи). запламити се – заруменети се, зајапурити се. заувар – макар мало корисно.

80 Прозборише још две-три о другим стварима, па се дигоше и одоше. – Муж-жена! – рече чича Јездимир полако, пошто одмакоше од куће Мионине.

III

за

уџ

бе н

ик е

Настао је часни пост. Зима већ превалила. Не дува више оштра устока ни хладни север. Сад се бели ветар игра голим гранама високих букава – пошав од Жупе, па све до Жељина, Нерађе и Копаоника. Снег свуд готово окопнео. Само онај на Сухоме рудишту не хаје за бели ветар; он ће се расплинути тек после, кад припеку јунске врућине. На све стране размилели се вредни ратари. Ору њиве попевајући и надајући се доброј години. Тек у подне стиже Миона из чаршије. Ишла је тамо зором да обиђе Сенадина. Она је одржала своју реч. Огњан је о Петрову дне довршио четврти разред, а Сенадин је одмах по Преображењу пошао у први. Таман Миона оздо уз воћњак, а Душанка испаде из куће. Стутољила нешто у лепу шарену торбичицу, па се некуд жури. – Куда ћеш ти, Душанка? – Ене-де! Зар и ти дође? – одговори Душанка готово као и збуњена. – Баш добро, да не остане кућа сама... Ето ја пошла до брала... – Е? А где је он? – На њиви тамо иза лаза... Рече да му донесем ручак. – А зар неће доћи кући да руча? – Неће. – А што? – Отишао је с воловима и ралом... – Е! – чисто ускликну Миона. – Па што ми одмах не кажеш, весела била? Дај мени ту торбичицу! Ја ћу му однети... – Нека, нано, ти си уморна. Однећу му ја... Па онда... – Шта, чедо? – Рекао ми брале да ти не кажем одмах. „Хоћу”, вели „да обрадујем нану...” – O, бог ми га обрадовао!... Нисам ја, дете, уморна! Та нисам ни осетила кад сам дошла... Ех, баш ти не ваља посао што ми одмах не каза! Види ти њега!... Дај ми ту торбицу! Подне је ето превалило!... А је ли отишао одавно? – Па и није. Тек ако је сад стигао на њиву... Миона брзо узе торбицу од Душанке, загледа шта је спремљено, па оде журно. Душанка оста пред кућом – гледајући чисто зачуђено за својом мајком.

За в

од

бити слеп код очију – бити необразован, непросвећен, без основних знања. поуздано – уверљиво, сигурно. часни пост – пост који траје седам недеља пред хришћански празник Васкрс, Ускрс (код православаца). превалити – проћи, завршити се. устока – источни ветар, кошава. север – северни ветар, северац. бели ветар – јужни ветар. рудиште – место где има руде, рудно налазиште. расплинути се – истопити се, отопити се (о снегу). ратар – земљорадник, орач. попевати – с времена на време певати. чаршија – централни део насеља, центар насеља. Преображење – црквени празник који се слави 19. августа. оздо – с доње стране, одоздо. стутољити – ставити, сложити нешто на брзину у торбу. лаз – мала њива на неприступачном месту, између камења, у мочвари и сл.

81 IV

потакша – слаба, не баш плодна, песковита (о земљи). крстина – гомила унакрсно сложених снопова пожњевеног жита (обично 10 до 18 снопова). јарица – пшеница која се сеје у пролеће, јара пшеница. рало – некадашње дрвено оруђе за орање земље које вуку волови, дрвени плуг. нана – мати, мама. образдити – направити бразду на њиви. овратити – направити заокрет када се заврши једна бразда приликом орања, да би се заорала друга у супротном смеру. чутурица – мања округла дрвена посуда за ношење пића, мала чутура. нуто – гле, види, ето, ено. маторац – дечак који се понаша као одрастао човек. работник – вредан, марљив радник. сеја – сека, сестрица. заструг – дрвени суд са поклопцем у који се ставља неко јело. межганик – јело од куваног изгњеченог пасуља, папула. маторка – одрасла, зрела, паметна девојчица. грунути – нагло, одједном потећи (о сузама). дворити – стајати поред некога и служити, нудити, гостити некога. ваздан – цео дан. ћеретати – причати, ћаскати. чесница – хлеб, погача која се меси за Божић. крсно име – крсна слава. изглавничати – оболети од гљивице главнице (о житу).

За в

од

за

уџ

бе н

ик е

Њива иза лаза нема више од дана орања. Земља потакша; кад је добра година, роди две-три крстине јарице. Огњан таман образдио прву бразду, па хоће да оврати, кад ето ти му мајке. – Нуто мога маторца како ми ради! – кликну Миона радосно, притрчавши, па узе грлити и љубити Огњана. Огњан се мало изненади. – Па срећан ти рад, домаћине мој! – настави Миона. – Гле, гле! Како је то красна браздица, па како је дубока!... O, мене луде! Говорим којешта, а ти си уморан, работниче мој! Дела, ево... ево сеја ти спремила и ручак... Ту Миона брзо повади из торбице што је спремљено. Простре торбицу, па разреди по њој: мало соли, лука, неколико печених кромпира, танку погачицу, заструг межганика, па и чутурицу, говорећи: – Е, гле ти Душанке! Спремила ти и чутурицу вина. Маторка моја! Зна она шта ваља уморну човеку... Устави рало, сине! Доста си радио! И сузе јој грунуше. – Шта ти је, нано? – рече Огњан седнувши. – Ти плачеш? – Ништа, сине, ништа! Ето смејем се!... Дела узми, гладан си, знам... Богами, и ја се забавих мало доле у чаршији. Да знаш како учитељ хвали Сенадина! – Седи и ти, нано, да ручамо заједно – рече Огњан ломећи и њој парче погачице. – Нека, сине! Ручаћу ја код куће. Душанка ме чека – одговори Миона стојећи и као дворећи сина. – Ти мислиш и ја сам уморна. Нисам, Огњане! Могу ја ваздан стојати, синко! Ама узми! Нека, стићи ћеш. Не мораш ти све данас узорати... Е, гле ти њега! Баш оре као маторац! Каже мени Душанка... А ја мислим, шали се, враг један! И опет јој сузе ударише. Она их брише рукавом и смеје се. Огњан се чисто збунио. Неки пламен ударио му у лице. Заусти да рекне нешто, па баш не уме. Миона га опет нуди. Поче да ћерета с њиме као дете – све стојећи. Рече како ће очувати шеницу с те њиве, само за благе дане. Месиће од ње чесницу, колач за крсно име. Најлепше је брашно од старог жита. – Само ако добро роди – рече Огњан. – Знаш и сама, нано, да нам је ова њива понајтакша. Жито се готово свакад изглавнича. – O родиће, сине!... Мора родити! Та оваке земље нема ни у Морави! Овде никад није било ни главнице ни љуља... Видећеш ти како ће ту бити добра шеница...

ик е

бе н

од

за

уџ

главница – врсте гљивица које изазивају болест жита. љуљ – врста корова који је штетан за жито. теглити – вући, потезати. пословати – обављати послове, радити. аја – не, никако. детић – младић, момак. пропевати – бити испуњен радошћу, бити радостан, срећан.

Огњан поруча, па се диже те прихвати опет рало и ошину волове... Миона стоји и гледи сина како као петлић опскакује, теглећи за ручицу и навијајући ралом час на једну час на другу страну. Рад је тежак, а детиња рука још нејачка. Неколико пута Миона хтеде да притрчи и да му помогне... али нешто не смеде. Ни сама не зна зашто! Прибра торбичицу, па пође полако кући. Освртала се небројено пута и гледала Огњана. Видела је кад је узорао чак и трећу бразду!... Обузе је нека чудна радост. И плаче јој се – и смеје јој се. Не зна ни сама зашто! Мало, па тек прозбори онако сама: „Та ред је једном да и мене бог обрадује! И зар ја нисам срећна? Ко то каже?! Те како сам срећна! Море, имам ја сина! Имам домаћина, хеј! Неће мени више пословати туђе руке. Аја! Нема нико оваког детића. Ено га оре! Не може боље ни Јеленко! Момак је то! Још годину, две па ћу га и оженити – ако бог да! О, та и моја ће кућа пропевати!” Душанка не памти да је икад видела мајку веселију него тад кад се вратила с њиве иза лаза... Дошла је кући певушећи неку веселу песмицу.

За в

 Наведи мотиве из ове приповетке.  Где се одвија радња ове приповетке?  На основу којих реченица закључујеш да се приповеда о различитим периодима живота Мионе и њене деце?  Наброј ликове који учествују у дијалозима у овој приповеци.  Зашто Миона школује своје синове?  Како су Миони помагала њена деца? Како она изражавају љубав према мајци?  Како Миона изражава љубав према својој деци?  Зашто је Миона истовремено плакала и смејала се док је посматрала сина како оре прву бразду?  Објасни значење израза угасити огњиште. Зашто је Миони важно да се њихово огњиште не угаси?

ФАБУЛА је НИЗ ДОГАЂАЈА у књижевном делу који се одвијају хронолошки. На основу њих се уочава повезаност узрока и последица неког збивања, као и разлози због којих у тим збивањима учествују поједини ликови.

бе н

ик е

На пример – на почетку приповетке Прва бразда сазнајемо да је Мионин муж погинуо у рату. Тај догађај је узрок Мионине туге и потребе да сама, сопственим напорима лепо васпита и одшколује своју децу и да сачува огњиште. Последица њених напора јесте да су њена деца постала добри, вредни и паметни људи. Зато јој помажу – њена ћерка је вредна у кући, а старији син оре прву бразду. Због тога је Миона веома срећна. Као што видиш, сви ти догађаји су повезани.

хронологија – 1. временски редослед догађаја. 2. преглед догађаја према њиховом временском распореду. хронолошки – који је уређен према временском распореду.

Лепо је кад је неко поносан на тебе.

уџ

Андрија Марић, 12 година, Београд

За в

од

за

Милован Глишић написао је приповетку После деведесет година у којој је главни јунак вампир Сава Савановић. Вампир је српска реч и користи се у многим другим језицима. Према тој приповеци снимљен је филм Лептирица. Тај филм је први хорор снимљен у Србији (1973. године).

Напиши састав на тему Члан моје породице којем се дивим.

Милован Глишић (1847–1908), књижевник и преводилац с руског и француског језика. Рођен је у селу Градац код Ваљева, живео у Београду, где је радио као коректор Државне штампарије, драматург у Народном позоришту и као помоћник управника Народне библиотеке. Најпознатије приповетке су му После деведесет година, Глава шећера, Прва бразда и др.

Kako je izgledao tvoj prvi dan u petom razredu?

Ivan Cankar

DESETICA

За в

ик е

бе н

уџ

за

од

posestrima – ženska osoba koja je kao sestra, iako nije u krvnom srodstvu; u tekstu: ruka je drugoj ruci kao sestra. realka – nekadašnja srednja škola u kojoj su se učile prirodne nauke (matematika, fizika, hemija i dr.) i samo živi jezici. tup – ravnodušan, bezosećajan, bezvoljan. ruho – odeća, odelo. zaudarati – ispuštati neprijatan miris, smrad, smrdeti. bezdan – neizmeran, beskrajan.

Ponekad mračno i teško padne čoveku na dušu tihi nejasni strah, koji mu oduzme svu snagu, svu radost, sve pouzdanje. Gorčine svakodnevnog života odjednom postanu silne, nesnosne; javi se savest, udari po srcu kao čekićem i svi gresi, i oni najmanji, već zaboravljeni, iziđu pred oči. Zašto živeti dalje? Pa sve je, sve, sve je izgubljeno... I bojažljiva ruka dršćući se pruža za rukom posestrimom, plašljivo oko se obazire i traži prijateljski pozdrav. Taj trenutak nije suđen samo čoveku koji je prešao dug put i već sluti smrt i grob. U najlepše jutro dune hladnoća na dušu, tako da sve misli padnu na tle kao da su od kamena. Zakuca gvozdenim prstom u veselo veče u bučnom društvu; ruka koja je držala čašu klonu, oči se rašire, smeh se sledi na usnama... Tako i dete ponekad iznenada usred mirne igre vrisne, uzdrhti i u nepojmljivom strahu privije se uz majku. Bilo mi je dvanaest ili trinaest godina; išao sam u treći razred realke. Jednog jesenjeg jutra probudio sam se rano; tek je svitalo, u sobi je bio sumrak. Soba je bila velika, pa ipak mi se toga jutra učinila uska i tesna, sva nabijena i pretrpana stvarima, kao pri selidbi. Uza zidove stajala su četiri kreveta, među njima police za knjige, veliki drveni kovčezi koji su ličili na sanduke, ormani za odelo, na sredini ogroman sto pokriven knjigama i sveskama. Sve je to u sumraku dobilo čudne, izobličene, nekako neprijateljske oblike i činilo utisak neopisive bede i žalosti. Na ostalim posteljama ležali su moji drugovi; svi su još spavali čvrstim jutarnjim snom; lica su im bila vrela, zajapurena, usta poluotvorena. Bili su stariji od mene; već druga godina kako stanujemo i spavamo u jednoj sobi, a ipak im nisam pravi drug; gledali su me popreko, ni sâm ne znam zašto. Bili su to seljački sinovi, snažni, bučni, veseli; a u meni je bilo, negde sasvim na dnu, nešto gorko i turobno, što je možda i nehotice izbijalo i u rečima i u očima. U prozore je udarala kiša, sasvim tiho, kao mekim prstima; lila je već nedelju dana u dugim, tankim mlazevima; to je bila ona kiša koja čoveka rastužuje, čini tupim i zastre mu sve vedre slike, a otkriva druge, nepoznate, u sivo ruho zavijene. Vazduh u sobi bio je težak, zagušljiv, zaudaralo je na ostatke slabe večere, na kišu, na neokupana, znojava tela, na otrovni dah bolesnika. Sve sam to video i osetio u jednom jedinom trenutku. I svega me je prožeo gorak, nemilosrdan bol. Taj teški, otrovni zadah u sobi učinio mi se odjednom kao slika i obeležje moga života. Čitavoga života, od prvih žalosnih uspomena pa do kraja, daleko u bezdanu budućnost koju sam jasno video pred sobom. Toliko me je bilo strah da sam se jedva usuđivao da dišem; ležao sam potpuno mirno, očiju široko uprtih u sumrak. To je bilo kao u snu, kad čovek u jednom jedinom trenutku preleti godine i decenije – sve je to jedna jedina slika, u jednom jedinom okviru, a lica hiljadu, razrogačene oči gledaju ukočeno, kao

За в

од

за

уџ

бе н

ик е

iz večnosti. Svi gorki časovi se vraćaju i srce ih u sećanju oseti devet puta teže nego što ih je osetilo prvi put. Sećanje ide daleko, odgrće sve zavese. Sećao sam se događaja koji su se desili kad sam tek prohodao i kad su me još oblačili u dugačku nespretnu suknjicu. Vratile su se večeri kad bih zaspao uplakanih očiju; vratila su se jutra kad sam se budio ne otvarajući oči da ne bih video dan, da ga nikada više ne bih video. Potištenost se prelila u očajanje, u nemi užas pred životom, u saznanje da put nezadrživo vodi nizbrdo, u bezdanu dubinu, i da nema spasa. Nisam mogao ni da jeknem, ni da zajecam; srce mi je nešto stezalo nemilosrdnom silom. Gazdarica je ušla u sobu. „Dečaci, ustajte!” Bila je velika i debela, podbula lica; bojao sam je se kao nečeg neprijateljskog, zluradog; ona je to, verovatno, i znala, jer ni ona mene nije volela. A toga jutra bila mi je još strašnija, ogromna kao planina, mračna i tuđa; uzdrhtao sam kad me je ošinula malim sivim očima, i brzo sam ustao. Bilo mi je hladno dok sam se oblačio; i gladan sam bio; nisam imao doručak, dok su ga ona trojica imala; iz kuhinje je prijatno mirisala kafa. Kod kuće sam rekao da ujutru dobijam kafu tamo negde u Šenpeterskoj ulici, a to nije bilo istina. Postalo mi je teško i čudno kad sam na stolu ugledao velike, pune šolje, iz kojih se slatko i toplo pušilo; pored svake šolje bio je komad belog hleba sa porumenelom, dobro pečenom korom, koja rska pod zubima. „Šta bih sad i kuda bih?”, pomislio sam. Kod kuće nisam mogao da ostanem, a ne bih ni mario; radije bih u ponoć išao u mrtvačnicu. U prozor je tiho udarala kiša. Kad bih samo pola sata išao ulicama, bio bih mokar do kože i svi bi znali u čemu je stvar. A škole me je bilo strah; učenje mi nije zadavalo brige, ali tamo mi je sve bilo tuđe, neljubazno; stajao sam pred nastavnikom kao razbojnik pred sudijom. S knjigama pod pazuhom iziđoh na ulicu. Vlaga se odmah uvuče u cipele i stresoh se od zime. Kiša mi je sipala u lice, knjige sam sakrio pod kaputić. Ulice su bile sumorne, sive; sve je bilo sivo, kuće, Ijudi, misli, sav svet; trotoar je bio klizav, po ulicama su se skupljale i razlivale velike bare; kad bi prolazila kola, prskalo je na obe strane i ljudi su se sklanjali; neba nije bilo, siva magla visila je do mokrih krovova. Ljudi koje sam sretao bili su svi mrki, nepristupačni, kao da u glavi skrivaju mračne misli, ružne brige, žurili su kraj mene, svi su gledali u zemlju. Nisam išao pravo prema školi, još je bilo suviše rano. Išao sam ulicama, a nisam gledao nikuda, niti sam što tražio. Katkad su iz otvorene pekarnice zamirisale tople sveže zemičke, one zlatnožute; jedanput zarskaš, pa je nestane. Kiša je tiho padala; iz oluka po uglovima je curilo, bare su rasle, prekrivale ulice od trotoara do trotoara; čim bih koraknuo, šljapnulo bi i voda mi je u cipelama brizgala već između prstiju. Školska zgrada bila je vrlo visoka i vrlo gospodstvena; bio sam pred njom kao prosjak pred dvorcem. Prozori su gledali mrko i strogo kao učitelji. Kad sam ušao u predvorje, oborio sam glavu i bilo mi je teško. Tako bi čovek ušao u hram neprijatelja, ruku svezanih na leđima, sav bedan i ponižen. Noge su mi bile teške, išao sam polako po stepenicama, pognut, kao što idu starci.

potištenost – stanje onoga ko je tužan, snužden. rskati – hrskati, krckati. pekarnica – pekara. zemička – okrugao hlepčić. brizgati – jako, naglo izbijati, šikljati. gospodstven – raskošan, otmen. predvorje – široki prostor iza glavnog ulaza u zgradu.

за

уџ

бе н

ик е

U učionici je bilo vrlo toplo, ali mirisalo je tuđe, neprijatno, sam bog zna kako, kao posle reči „Ruhe!” Kad čovek ugleda te uredno i brižljivo poređane klupe, najednom više nije čovek nego đak i broj u prozivniku. Bol ti kljuje u srcu, bije u potiljak – a ti misli kad li je rođen Klopštok. Nisam uopšte znao koji je nastavnik na času ni šta govori; čitavo vreme samo jedna misao bila je u meni: „Ama završi već jednom, to ionako nije ništa; prestani!” – Kraj mene je sedeo moj debeli drug, sin ljubljanskog krčmara, i bez prestanka jeo. Sakrivao se iza širokih leđa onoga ispred sebe i jeo. Imao je okruglo, zadriglo lice i zle, tvrdičke oči; debele ruke bile su mu večito masne, jer je samo jeo i jeo. Meni je u grudima bilo suvo i prazno, jezik mi je bio krut. U deset, za vreme odmora, svi su otišli da kupe kobasice kod vratara ili da se jure po dvorištu. Ja nisam znao kuda bih. U srcu me peklo što sâm sam, sasvim sâm. Najradije bih uzviknuo, mada sam bio dete: „Bože, daj da umrem!” Priđe mi drug i reče: „Hej, imaš pismo!” Zaista, na tabli je bilo napisano moje ime. Pođoh vrataru teškim, umornim koracima, kao starac. Kad sam primio pismo, ruke su mi drhtale i sakrio sam se kod prozora da nijedno nedostojno oko ne vidi to sveto pismo. Krupna, draga, nevešta slova pokazivala su majčinu ruku. Otvarao sam ga polako, i vrlo čudno, na srcu mi je bilo i radosno i teško. Unutra su bila ona ista krupna, teška, nevešta slova: „Dragi sine!” Jer mati je tek od nas dece naučila da piše: da se ne bi stidela. Kad sam raširio pismo, nešto zveknu na pod; sagoh se i uzeh; bila je desetica. Ona tanka, izlizana, srebrna desetica, kakvih već odavno nema. Kad sam je uzeo u ruku, obuzelo me blaženo osećanje. Sve je uzdrhtalo, zatalasalo se u meni, podiglo me uvis, kao u plamenu ljubavi. Video sam onu dragu, uvelu, drhtavu ruku koja je među prstima držala poslednju deseticu i najzad je spustila u pismo. Jer desetica je bila poslednja, to sam znao, kao da je na njoj bilo zapisano. Sakrio sam se sasvim u kut da me niko ne bi video. Iz srca, iz grudi, iz čitavog tela provalio je plač, tresao me kao u groznici. Ali kad sam se stepenicama vraćao u učionicu, bilo je u meni svetlo, svetlo. Mati je iz daljine videla moj bol, i smešeći se pogledala na mene, kao što bi pogledalo samo drago sunce. I gle, čudo božje, zaista su se oblaci rasturili i veselo sunce zasjalo je kroz prozor. Majke više nema, a ni onih starih desetica, i dani su sada prazni i pusti sve do noći. (Prevela Dora Pilković Maksimović)

За в

од

prozivnik – nastavnički dnevnik (sa spiskom i ocenama učenika). vratar – čuvar, nastojnik zgrade. kut – ćošak.

Fridrih Gotlob Klopštok – čuveni nemački književnik.

уџ

бе н

ик е

 Koji problemi muče dečaka iz ove priče?  Zašto se dečaku učinilo da su predmeti u sobi dobili čudne, izobličene, nekako neprijateljske oblike?  Po čemu se njegova osećanja i raspoloženje razlikuju od osećanja i raspoloženja njegovih drugova iz sobe?  Pronađi poređenje pomoću kojeg je dočarano kako se dečak osećao stojeći ispred školske zgrade. Zašto se on tako osećao?  Kako se dečak osećao u učionici? Pročitaj izraze kojima je to najbolje dočarano.  Objasni značenje podvučenog izraza u rečenici: Kad sam primio pismo, ruke su mi drhtale i sakrio sam se kod prozora da nijedno nedostojno oko ne vidi to sveto pismo.  Zbog čega je dečaku na srcu istovremeno bilo i radosno i teško kada je primio majčino pismo?  Svaki književni tekst sadrži više poruka. Navedi nekоlikо poruka ove priče.

За в

од

за

Atmosfera u književnom delu veoma je važna. Na osnovu nje zaključujemo kakva je tema o kojoj se peva ili pripoveda i kakva su osećanja lirskog subjekta u pesmi ili pripovedača (junaka) u priči ili romanu. U priči Ivana Cankara Desetica atmosfera je sumorna. Dečak (pripovedač) se ne oseća prijatno u iznajmljenom stanu, među vršnjacima, ni u školi. Muče ga usamljenost, razdvojenost od majke i siromaštvo.

Kada te obasja nečija pažnja, to može da ti da snagu da se uzdigneš i nastaviš dalje. Igor Milovanović, 12 godina, Pančevo

Napiši sastav na temu Iznenada sam se obradovao/obradovala.

Ivan Cankar (1876–1918), slovenački pripovedač, romansijer i dramski pisac koji je život posvetio borbi za pravednije društvene odnose. Desetica je crtica (kratka priča) inspirisana događajima iz piščevog života i motivom majke kao jednim od najvažnijih za njegovo stvaranje. Ciklusu crtica (kratkih priča) o majci pripadaju i Šoljica kafe, Suve kruške i Moj život.

Које сте текстове Стевана Раичковића читали у млађим разредима?

Стеван Раичковић

ДИМА

За в

од

за

жагор – граја, галама. стакленац – кликер од стакла. барјак – застава.

уџ

бе н

ик е

Право име му је било Димитрије. Његова мајка га је звала Дима. Тако сам га звао и ја и сви који су га познавали. Становао је близу нас, у једној малој кућици са прозорима облепљеним плавом хартијом. Оца није ни запамтио. Имао је само мајку, једну сиротицу коју смо ретко виђали јер је раном зором одлазила на посао (прала је по граду веш) и враћала се тек у сумрак. За то време Дима је седео са мном на нашем степеништу, играо ce по дворишту, јурио пилиће и провлачио се кроз густ високи коров који је бујао у дну нашег дворишта. У нашој кући се и хранио. Било је то пре рата, давно, када сам имао нешто више од пет година. Дима је био само једну годину старији од мене. Међутим, био је растом много нижи, изгледао је јако ситан. Кад покушавам да се сетим како је Дима изгледао, пред очи ми стално излази слика „Глише” кога цртају мала деца. Личио је на миша, био је јако живахан, брз, стално у покрету: и рукама и ногама и језиком. Кућа у којој сам живео имала је велико двориште и обично смо ce у њему скупљали. Дима је био најчуднији међу нама. Кад год би Дима отворио уста да нешто каже, ми смо сви прекидали жагор у жељи да га чујемо. Сви смо говорили обичне речи, оне речи које су требале да се изговоре у игри и свађи, већ каква је ситуација била. Сећам се и сада – то су били обични разговори: – Баци ми лопту! – Ујешће те куца! – Где је мој кликер? – Ко ти је дао тај „стакленац”? – Ударићу те! – Чик, пробај! Тако смо ми говорили. Дима није никад тако говорио. Он је увек нешто измишљао и ми смо му сви веровали, не знам ни ја сада како и зашто. Он је почињао овако: – Кад сам ја био у рату и носио барјак, ти се ниси још ни родио (покаже тада прстом на неког од нас), гађају мене из топа. Ја се ништа нисам плашио, идем даље. Једном су ме погодили из топа – ево овде. – И Дима подигне малу мајицу и покаже неку огреботину на стомаку. Ми сви разрогачимо очи и гледамо у Димину „рану”. – Није то ништа – рекао би Дима и почињао нешто ново да измишља... – Пре много година напало ме је десетак хајдука. Носио сам једну

бе н

ик е

За в

од

за

уџ

врећу злата и хтели су да ми је отму. Ја сам био на коњу. Тада нисам овако изгледао. Био сам висок и јак као сад Јовин тата. Ја јурим на коњу, они за мном. Њих је десет, a ја сам. Они имају пушке, a ја немам. Јурили ме цео дан и мој се коњ уморио. Онда ја зауставим коња и попнем се на дрво. Кад су хајдуци дошли испод дрвета, ја скочим на њих и све их поубијам голим рукама. Дима прича, замишљено гледа као да се присећа, ми га сви посматрамо као чудо, занемели смо, зинули у њега. Дима заврши причу, погледа у нас, па се замисли и каже: – Било некад... Једног јутра Дима је ушао у моје двориште и под мајицом донео некакав замотуљак. Ја сам га молио да ми покаже шта је то, али је Дима одбио и рекао да сачекам док остали стигну. Полако су пристизали наши другови и ми смо започињали наше игре, тако да сам ја већ био заборавио на Димину тајну. Кад је игра била на врхунцу, Дима је извадио замотуљак и ми смо сви прекинули игру и сакупили се око њега. Дима је био свечано расположен и полако размотавао хартију, тако да смо ми били још нестрпљивији. Онда је извадио неке фотографије и показивао нам: – Овако сам ја изгледао. To је било давно, онда сам био војник. Ми сви разрогачених очију гледамо у пожутелу фотографију, гледамо у лице неке старе војничине с брковима, са ордењем и пиштољем о појасу. Моја мајка, која је тада била болесна од астме, неприметно је пришла нашој групи и гледајући у бркату војничину, за коју је шестогодишњи Дима тврдио да је то он, почела је тако да се смеје да је готово хтела да умре. Мени тада није било јасно зашто се моја мајка смејала. Сада ми је јасно. Био је то – на слици – Димин деда. Кад је моја породица отпутовала из тога града, мени је највише било жао што у моме дворишту више неће бити Диме. Нисам га више никада видео.

бе н

ик е

 Да ли ову причу приповеда дечак или одрастао човек? На основу чега то закључујеш?  Шта сазнајеш о Дими када приповедач за њега каже да је брз и у покрету и језиком?  Како изгледа један Димин дан?  Зашто су сви с пажњом слушали Диму?  Зашто је дечаку после пресељења Дима највише недостајао?  Ако желиш да сазнаш како су се Дима и дечак растали, прочитај причу Селидба која, као и Дима, припада збирци Стевана Раичковића Велико двориште.

Да није безазлених сањара и маштара какав је Дима, живот би био сувопарнији, једноличнији, сивљи.

уџ

Владимир Андрић, писац за децу

За в

од

за

Писац не налази увек лако наслов за своје дело. Он најчешће о њему дуго размишља. Затим, разговара о томе с људима које воли и којима верује, и тако док не дође до правог наслова. Стеван Раичковић дуго је размишљао о томе какав би наслов могао дати збирци у којој је се налази и ова прича. Он је о томе разговарао с колегом и веома блиским пријатељем, значајним српским писцем, Данилом Николићем. На крају, тој збирци прича – Велико двориште – назив је дао управо Данило. Ето, толико добри пријатељи су били. И Данило Николић објавио је неколико књига за децу: Пут за пријатеље, Они су волели срне, Неко сат, а неко будилник, Дивљак у мрачној шуми и Најбољи деда на свету.

Напиши састав на тему Дима мог детињства. детињства

Стеван Раичковић (1928–2007), песник и прозни писац, рођен је у Нересници код Кучева. Живео је и радио у Београду. Његове књиге за децу су: Велико двориште, Дружина под сунцем, Гурије, Приче о слону и осталима и о једној буви на крају, Крајцара и друге песме, Ветрењача и Мале бајке. Био је члан САНУ.

Научили смо ЛИРИКА

ЛИРСКИ СУБЈЕКТ

ПРИПОВЕДАЧ или НАРАТОР је онај који при-

изражава осећања, размишљања и расположења лирског субјекта.

поведа у књижевном делу.

1. лице

(носилац радње)

ПРИПОВЕДАЊЕ

је особа која у песми изражава своја осећања, размишљања и расположења.

3. лице

ик е

ЛИРСКА ПЕСМА

ЕПИКА

(свезнајући приповедач)

ПИСАЦ је онај који је написао дело, а приповедач је онај који приповеда у књижевном делу.

МОТИВ

у стиху

ЕПСКА ДЕЛА

у прози

бе н

ТЕМА

ствара песму и није исто што и лирски субјект.

ДИЈАЛОГ У ЕПИЦИ

је разговор ликова у књижевном делу.

РОМАН је обимна епска врста, најчешће писан

уџ

ПЕСНИК

у књижевном делу је најважнији и њему је посвећено највише пажње.

СТРОФА

За в

од

за

ГЛАВНИ МОТИВ

у прози.

ПОГЛАВЉЕ део романа који је

нумерисан или има посебан наслов.

ЕПИЗОДА

КАРАКТЕРИЗАЦИЈА је начин на који се приказују особине лика у књижевном делу.

може бити део поглавља, а може обухватати и неколико поглавља.

језичка етичка

(морална)

ФАБУЛА низ догађаја у књижевном делу који се одвијају хронолошки.

СТИЛСКЕ ФИГУРЕ ономатопеја епитет

К.Б. 15000

www.zavod.co.rs 8 600262 063489

Маријана Милошевић

ЧИТАНКА

Маријана Милошевић

ЧИТАНКА за пети разред основне школе