Историја за 3 и 4. разред - 23121

ЂОРЂЕ ЂУРИЋ МОМЧИЛО ПАВЛОВИЋ

ни ке

ИСТОРИЈА уџ бе

за трећи разред гимназије природно-математичког смера и

За

во

д

за

четврти разред гимназије општег и друштвено-језичког смера

ЗАВОД ЗА УЏБЕНИКЕ Београд

ни ке

Рецензенти др Предраг Марковић, научни саветник Института за савремену историју у Београду др Бојан Димитријевић, виши научни сарадник Института за савремену историју у Београду Биљана Крстић, професор историје у Првој београдској гимназији Рако Томовић, професор историје у Зрењанинској гимназији

Одговорни уредник Татјана Костић

бе

Уредник мр Небојша Јовановић

уџ

Glavni urednik dr Milorad Marjanovi}

за

За издавача др Милорад Марјановић, в. д. директора

За во

д

Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 37.016:94(075.3) ЂУРИЋ, Ђорђе, 1971Историја : за трећи разред гимназије природно-математичког смера и четврти разред гимназије општег и друштвено-језичког смера / Ђорђе Ђурић, Момчило Павловић ; [израда карата Милован Миливојевић]. - 5. изд. - Београд : Завод за уџбенике, 2020 (Београд : Colorgrafx). - 256 стр. : илустр. ; 27 cm Тираж 2.000.

ISBN 978-86-17-20238-3 1. Павловић, Момчило, 1959- [аутор] COBISS.SR-ID 282690060

Ministar prosvete Republike Srbije rešewem broj 650-0200547/2010-06 od 21.09.2010. odobrio je ovaj uxbenik za izdavawe i upotrebu u trećem razredu gimnazije prirodno-matematičkog smera i četvrtom razredu gimnazije opšteg i društveno-jezičkog smera. © Zavod za uxbenike, Beograd (2010–2020) Ovo delo se ne sme umnožavati, fotokopirati i na bilo koji drugi način reprodukovati, u celini niti u delovima, bez pismenog odobrewa izdavača.

2

ɩɪɟɞɝɨɜɨɪ

ПРЕДГОВОР

За

во

д

за

уџ бе

ни ке

Поштовани ученици, Основ овог уџбеника су чињенице, догађаји, процеси и личности хронолошки поређани у простору српске државе, српског народа, суседа, Европе и света. На основу извора и литературе понуђен је садржај који би требало не само да прошири ваша знања него и да развије критичко мишљење о прошлости и садашњости. Рукопис је конципиран тако да у континуитету прати развој опште и националне историје, развој државе и друштва, као и науке и културе у прошлости. Уџбеник је ваше и наставниково средство које треба да вам пружи основ за даља и боља сагледавања прошлости и да вам помогне да боље разумете садашњост, развијете способности критичког мишљења, да се оспособите за културу дијалога. Упознавање историје треба да вас припреми за унапређење демократије, за поштовање другог и другачијег чак и кад се не слажете. Треба да вам пружи елементарно политичко образовање, да вам омогући да постанете грађани који ће унапређивати српско друштво и државу у будућности. Од вас се не очекује да све што је у уџбенику научите, посебно не напамет, јер ако тако учите историју заборавићете је после неколико дана. Од вас се тражи да повезујете прошлост и садашњост, да ширите оквир својих погледа на суседе, на Европу и свет. Наставник може наћи довољно подстицаја да допуни овај уџбеник у неким његовим деловима, да нешто појасни или да још понешто дода. Уз обиље илустративног материјала, занимљивости, кратких хронологија, дајемо вам и одређене задатке преко којих можете исказати своја знања, своје ставове и размишљања о прошлости. Захваљујемо се свима који су учествовали у изради овог уџбеника, а од вас очекујемо критичке примедбе како би следеће издање било још боље. Београд, маја, 2010.

Аутори

3

САДРЖАЈ I. ЕВРОПА И СВЕТ ПОСЛЕДЊИХ ДЕЦЕНИЈА 19. И ПОЧЕТКОМ 20. ВЕКА (Ђ. Ђурић)

ни ке

1.1. Европске силе после уједињења Немачке и Италије – нова слика Старог континента . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7 1.2. Велика источна криза и Берлински конгрес – преобликовање југоисточне Европе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13 1.3. Супарништво великих европских сила – борба за колоније и нови савези . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 17 1.4. Нове и старе политичке идеје и концепције – 19. век, век нације и слободе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 22 1.5. Епоха прогреса – наука, нова технолошка револуција, култура и просвета . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 26

II. СРБИЈА И ЦРНА ГОРА КАО НЕЗАВИСНЕ ДРЖАВЕ. СРБИ ПОД ВЛАШЋУ ТУРСКЕ И АУСТРО-УГАРСКЕ (Ђ. Ђурић)

уџ бе

2.1. Србија после Берлинског конгреса – изградња модерне државе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 32 2.2. Владавина Александра Обреновића 1889–1903 – период дворских преврата и политичких превирања . . . . . . . . 37 2.3. Србија 1903–1914, полет демократије и сучељавање с Аустро-Угарском . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 41 2.4. Друштво, привреда, просвета и култура независне Србије. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 45 2.5. Црна Гора 1878–1912. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 50 2.6. Европски и балкански оквири српске историје – Срби под влашћу Турске и Аустро-Угарске . . . . . . . . . . . . . . . . . 55 2.7. Европски и балкански оквири српске историје – Срби у јужној Угарској, Славонији, Хрватској и Далмацији . . 59 2.8. Балкански ратови . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 64

за

III. ПРВИ СВЕТСКИ РАТ – ВЕЛИКИ РАТ (Ђ. Ђурић)

За

во

д

3.1. Међународна криза и почетак Светског рата, ратна 1914. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 72 3.2. Европа у рату – ратне 1915. и 1916. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 77 3.3. Година 1917, прекретница Великог рата. Револуције у Русији и ступање САД на светску сцену . . . . . . . . . . . . . . . 82 3.4. Србија и Црна Гора 1914. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 87 3.5. Србија 1915. и 1916. Повлачење преко Албаније и окупација. Држава у изгнанству . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 93 3.6. Пробој Солунског фронта и крај рата . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 99 3.7. Стварање заједничке државе Јужних Словена . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 102

IV. СВЕТ И ЕВРОПА ИЗМЕЂУ ПРВОГ И ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА (М. Павловић) 4.1. Нове државе, нове границе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 107 4.2. Економске, друштвене и културне прилике. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 113 4.3. Свет између демократије и тоталитаризма . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 118 4.4. Балканске државе између два светска рата . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 123 4.5. Ратни сукоби у свету и Европи. Свет на путу ка новом рату . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 129

V. ЈУГОСЛОВЕНСКА КРАЉЕВИНА 1918–1941. (М. Павловић) 5.1. Нова држава – Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца 1918–1929. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 136 5.2. Политички живот у Краљевини СХС 1919–1929. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 140 5.3. Краљевина Југославија 1929–1941. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 144 5.4. Друштво Краљевине Југославије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 150

4

VI. ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ (М. Павловић)

VII. ЈУГОСЛАВИЈА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ (М. Павловић)

ни ке

6.1. Oд европског ка светском рату. Доминација сила Осовине 1939–1941. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 159 6.2. Свет у рату. Велике битке 1941–1943 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 164 6.3. Победа антифашистичке коалиције 1943–1945. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 168 6.4. Дипломатија у рату – савезничке конференције . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 173 6.5. Последице рата – холокауст, геноцид, страдања у рату . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 176

уџ бе

7.1. Напад на Југославију – априлски рат . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 182 7. 2. Окупација и подела Југославије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 186 7. 3. Антифашистички покрети отпора у српском народу и Србији . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 191 7.4. Грађански рат у ослободилачком рату . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 194 7.5. Југословенско ратиште 1942–1944. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 197 7.6. Југословенско ратиште и завршна фаза рата 1944–1945.. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 202 7.7. Људски и материјални губици. Допринос Југославије победи над фашизмом . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 205

за

VIII. СВЕТ ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА (М. Павловић)

во

д

8.1. Послератни свет и његове супротности – од ратног савезништва до хладног рата . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 212 8.2. Трећи свет у потрази за слободом и идентитетом . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 216 8.3. Европске интеграције – од идеје до реализације . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 221 8.4. Модернизација, глобализација и културни преображаји . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 226

IX. ЈУГОСЛАВИЈА ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА (М. Павловић)

За

9.1. Југославија 1945–1948 – на трагу совјетског модела. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 232 9.2. Југославија између Истока и Запада . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 237 9.3. Друштвени, економски, политички и културни развој – главни процеси и проблеми . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 241 9.4. Друштвена криза и разбијање заједничке државе 1980–2000. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 248

5

д

за

уџ бе

ни ке

I За

во

ЕВРОПА И СВЕТ ПОСЛЕДЊИХ ДЕЦЕНИЈА 19. И ПОЧЕТКОМ 20. ВЕКА

6

1.1.

ЕВРОПСКЕ СИЛЕ ПОСЛЕ УЈЕДИЊЕЊА НЕМАЧКЕ И ИТАЛИЈЕ – НОВА СЛИКА СТАРОГ КОНТИНЕНТА

ни ке

1.1. ЕВРОПСКЕ СИЛЕ ПОСЛЕ УЈЕДИЊЕЊА НЕМАЧКЕ И ИТАЛИЈЕ – НОВА СЛИКА СТАРОГ КОНТИНЕНТА

уџ бе

Западне силе – Велика Британија и Француска

За

во

д

за

Велика Британија је и током друге половине 19. века остала најразвијенија индустријска сила Европе. У то време окончано је и стварање колонијалне империје у којој „сунце никада не залази“. Иако по уређењу монархија, Енглеска је била земља у којој је политичка власт била сконцентрисана у парламенту. За овај период је карактеристичан успон средње класе и благо поправљање материјалног и друштвеног положаја нижих слојева. Захваљујући тековинама индустријске револуције, технолошким иновацијама, али и контроли над изворима сировина у колонијама, британска индустрија је и даље имала водећу улогу у Европи. Због тога се за њу говорило да је „радионица света“. Поред овако снажне индустрије, Британија је имала и највећи банкарски капитал ондашњег света. Тек последњих деценија века индустрија уједињене Немачке постаће озбиљан конкурент британској привреди. Историју друге половине 19. века обележила је дуга владавина краљице Викторије (1837–1901). Она је међу сународницима и политичарима уживала велики углед, па је по њој и читава епоха названа „викторијанском“. Политичка власт је била у рукама парламента, који је имао два дома. Владу је формирала она странка која је имала већину у парламенту. На власти су се смењивале две странке – либерална и конзервативна, а пред сам крај века основана је и трећа утицајна– лабуристичка (партија рада). Крајем 19. и почетком 20. века, мерама владе и парламента, донетим под утицајем лабуристичке партије, почело је ублажавање последица огромних социјалних разлика у енглеском друштву. Уведено је обавезно основно школовање, старосне пензије за најсиромашније, осигурање радника за случај болести и друге мере.

7

Краљица Викторија

Стари континент – Европа монархија – земља с наследним владаром

Империја у којој сунце никада не залази – сликовито, власт неке државе или владара која се простире на више континената, тј. временских зона. Термин је први пут употребљен за територије које су се нашле под влашћу хабзбуршког владара Карла V у првој половини 16. века.

I

ЕВРОПА И СВЕТ ПОСЛЕДЊИХ ДЕЦЕНИЈА 19. И ПОЧЕТКОМ 20. ВЕКА

Парламент или скупштина је представничко тело народа. Може имати један или два дома, тј. два тела. Други дом се обично уводи да би штитио интересе одређених класа или националних група које представљају мањину у бирачком телу и које би у једнодомом парламенту биле прегласане. Овај систем је у различитим земљама био уређен на различите начине. Уобичајено правило је да сваки дом одлучује за себе, али одлука постаје правоснажна само ако је одобре оба дома парламента.

За

во

д

за

атеизам – порицање да постоји бог, одрицање од религиозних веровања

ни ке

афера – скандал

уџ бе

фракција (у политичком значењу) – део политичке партије који се не слаже у потпуности с главном партијском линијом, али остаје у оквиру странке

Француска је једина међу европским силама по друштвеном уређењу била република. Последње деценије 19. и почетак 20. века на унутрашњем плану обележили су честе смене влада праћене финансијским и политичким аферама („афера Драјфус“), али и привредни, културни и научни напредак. У спољној политици Француска је настојала да увећа колонијалне поседе и да поврати покрајине Алзас и Лорену, припојене Немачкој после пораза Француске у рату 1870–1871. године. На челу државе налазио се председник који је биран на 7 година. Влада је била бирана у парламенту, који је имао два дома. Политичке партије нису имале дугу традицију и чврсту организацију као у Енглеској, већ су често биле подељене на фракције. И поред периодичних криза, француска привреда бележила је благи успон и налазила се одмах иза водећих Енглеске и Немачке. Привредном развоју доприносила су научна достигнућа и бројна технолошка побољшања производње. Унутар француског друштва све више је јачао утицај атеизма. Крајем века основно школовање постало је бесплатно и у потпуности одвојено од цркве. Озакоњен је и развод. Колонијални поседи Француске у Индокини и Северној Африци су проширени. Пораз у рату с Пруском 1870–1871. донео је Француској велике територијалне и материјалне губитке, али и дубоко повредио национални понос Француза. Због тога је француска дипломатија настојала да обезбеди савезнике за евентуални рат против Немачке, а упоредо с тим јачала је војску. То ће довести до повећаног утицаја војске на унутрашњу политику и јавни живот. Драјфусова афера – по Алфреду Драјфусу, француском официру јеврејског порекла који је 1894, на основу лажних доказа, оптужен за шпијунажу у корист Немачке и осуђен на доживотну робију. Иако се убрзо испоставило да је он невин, војни кругови нису желели да га ослободе како не би признали своју грешку, која би наводно угрозила углед војске. Пресуду су одобравали и антисемитски (противници Јевреја) кругови. У јавности је дошло до велике афере у коју се умешао и славни књижевник Емил Зола, који је тражио ослобађање Драјфуса. Под великим притиском јавности Драјфус је 1899. помилован, а тек 1906. проглашен невиним.

Ајфелова кула, изграђена 1889. године за Светску изложбу одржану у Паризу

8

1.1.

ЕВРОПСКЕ СИЛЕ ПОСЛЕ УЈЕДИЊЕЊА НЕМАЧКЕ И ИТАЛИЈЕ – НОВА СЛИКА СТАРОГ КОНТИНЕНТА

Првим немачким царством сматра се средњовековно Свето римско царство немачке народности.

Централна Европа – Немачка и Аустро-Угарска

Цар Вилхелм II (1888-1918)

милитаризам – велика улога војске у друштву, преношење војничких метода и организације и у друге државне послове

За

во

д

за

уџ бе

ни ке

Ослањајући се на стару пруску милитаристичку традицију, Немачка је после уједињења постала најјача копнена војна сила у Европи. Крајем 19. и почетком 20. века дошло је до убрзаног развоја индустрије, која је у неким гранама такође постала водећа у Европи. У овом периоду Немачка стиче и своје прве колоније и почиње изградњу велике поморске флоте. Низом закона поправљен је социјални положај радника и ширим слојевима омогућено квалитетно школовање. Друго немачко царство (1871–1918) није у потпуности била централизована држава. Историјске покрајине које су пре уједињења биле самосталне државе задржале су одређен степен аутономије. На челу државе стајао је цар. Парламент је био дводоми, а по уставу влада није била одговорна парламенту (Рајхстагу) већ цару, због чега је овај систем назван полудемократским. Политички живот Немачке у овом периоду обележиле су две личности: канцелар Ото фон Бизмарк, који је као творац уједињења уживао велики углед у јавности, и цар Вилхелм II (владао 1888–1918), за чије владавине је Немачка стекла колоније у Африци и на Тихом океану. Привредни напредак био је посебно уочљив у „тешкој“ индустрији (производња гвожђа, челика и угља), али и у новим индустријским гранама као што су електро и хемијска индустрија. Овај привредни напредак делом је био последица улагања државе у високо образовање, које је захваљујући томе постало најприступачније у читавој Европи. Развој индустрије и велики природни прираштај довели су до повећања броја становника у градовима. Да би поправила положај радника и избегла социјалне немире држава је увела старосне пензије и социјалну заштиту у случају болести или повреда. Почетком 20. века више од 20% укупног становништва било је обухваћено овим мерама. После дуготрајне политичке кризе и тешког пораза у рату с Пруском 1866. године Аустријско царство (Хабзбуршка монархија) морало је бити преуређено. Тако је Нагодбом између бечког двора и политичке елите из угарског дела монархије 1867. настала Аустро-Угарска. Ова држава није више спадала у ред најзначајнијих европских сила. Заостајала је за западним силама и Немачком у изградњи модерних политичких институција, привреди и војној снази. Упркос томе, Беч је и даље остао један од најзначајнијих европских културних центара. Аустро-Угарска је од стране савременика названа и двојном монархијом. Састојала се од две одвојене целине – аустријске и угарске, које су имале заједничка министарства војске, финансија и спољних послова, док су остали послови били у надлежности сваке од чланица. Имале су и заједничког владара који је у аустријском делу монархије био цар, а у угарском краљ. Обе чланице ове заједнице имала је своју скупштину и владу. Државне установе биле су веома бирократизоване и често им је узор била традиција, а не модерне европске институције. На челу монархије био је Франц Јозеф (владао од 1848. до 1916), који је био њено оличење у земљи и иностранству.

9

Ото фон Бизмарк канцелар (председник владе) од уједињења 1871. до 1890. године.

I

ЕВРОПА И СВЕТ ПОСЛЕДЊИХ ДЕЦЕНИЈА 19. И ПОЧЕТКОМ 20. ВЕКА

Франц Јозеф (1848–1916)

уџ бе

ни ке

Човек велике радне енергије, али неспреман за реформе, а када их је и спроводио, чинио је то под великим притиском. Монархија се у другој половини 19. и почетком 20. века суочавала с великим бројем проблема, међу којима је проблем националних права био најтежи. Готово половину становништва ове многонационалне државе чинили су Словени (Чеси, Словаци, Пољаци, Русини, Словенци, Хрвати и Срби), чији положај није био изједначен с Немцима и Мађарима. Решење овог проблема неки су видели у тзв. тријализму, тј. преуређењу Монархије, по коме би Словени постали трећи државотворни народ. Главни правац ширења Аустро-Угарске у спољној политици био је усмерен према Балкану, где је 1878. окупирала Босну и Херцеговину, коју је анектирала (припојила) 1908. године. Развој привреде у Монархији текао је споро и неравномерно. Тако је у аустријском делу државе индустрија била знатно развијенија него у угарском, у коме је доминирала пољопривреда. Те разлике су условљавале велике несугласице око висине царина на увоз робе.

Источна Европа – Царска Русија

за

Русија се простирала на огромном евроазијском простору и међу великим силама имала је највећа природна богатства. Међутим, и поред тога је крајем 19. и почетком 20. века била привредно најзаосталија од њих. Такође, имала је најмањи проценат градског становништва и највећи проценат неписмених. Из ранијег периода задржала је систем власти самодржавља, што је значило да је готово сва власт била у рукама цара. Постојале су огромне социјалне разлике између пребогатог племства и сиромашних сељака, који нису имали готово никаква политичка права. Такво стање довело је до дуготрајне политичке кризе, коју је продубио пораз Русије у рату с Јапаном 1904–1905. године.

За

во

д

опозиција – политичке странке и групације супротстављене власти

Сцена из руско-јапанског рата

10

1.1.

ЕВРОПСКЕ СИЛЕ ПОСЛЕ УЈЕДИЊЕЊА НЕМАЧКЕ И ИТАЛИЈЕ – НОВА СЛИКА СТАРОГ КОНТИНЕНТА

ЗАДАТАК Напишите биографију цара Николаја II Романова, уз помоћ литературе и користећи Интернет.

во

Европа око 1900.

Николаj II Романов (1894–1917)

д

за

уџ бе

ни ке

У овом периоду држава је посебним мерама подстицала развој привреде. Неколико пута је повећана производња гвожђа и челика, грађене су пруге, радило се на унапређењу пољопривреде. Оснивана су нова предузећа уз помоћ страног капитала, претежно француског и британског. Ипак, то није било довољно да се надокнади велико привредно заостајање за западним силама. Истовремено је дошло до великог повећања броја становника (са 97 милиона 1880, на чак 165 милиона 1914). Последња два руска цара из династије Романов били су Александар III (1881–1894) и Николај II (1894–1917). Систем самодржавља није дозвољавао развој опозиције. Царски режим је прогонио политичке противнике веома строгим мерама, као што су прогонство у Сибир и тешка робија. Противници оваквог стања у Русији оснивали су тајне организације које су терором и атентатима покушавале да измене ствари или да изазову револуцију. Поред великог броја државних чиновника, министара и припадника високог племства, жртва терора био је и сам цар Александар II, који је убијен 1881. Најпознатија међу овим организацијама била је „Народна воља“. После пораза у рату с Јапаном 1904–1905, у коме је Русија изгубила луку Порт Артур на Далеком истоку и право коришћења железница, дошло је до таласа штрајкова и локалних побуна. Да би смирио незадовољство опозиције, цар Николај II je најавио реформе и увео парламент (Думу). Међутим, испоставило се да су реформе биле само половичне јер је Дума имала само саветодавни карактер, а доношење закона и постављање владе и даље су остали у надлежности цара. Царска Русија је са овим економским, социјалним и политичким проблемима 1914. године ушла у Први светски рат.

Приближна површина у km2 (без колнија)

Уређење

Владар

Удео у светској индустријској производњи (у % )

Велика Британија

41

300 000

монархија

краљица Викторија (1837–1901)

18,5

Француска

39

500 000

република

председник биран на 7 година

6,8

Немачка

56

500 000

монархија

цар Вилхелм II (1888–1918)

13,2

Аустро-Угарска

46

680 000

монархија

цар и краљ Франц Јозеф (1848–1916)

4,7

Русија

135

5 400 000

монархија

цар Николаj II (1894–1917)

8,8

За

Број становника (у милионима)

Држава

11

во

д

за

уџ бе

ни ке

ЕВРОПА И СВЕТ ПОСЛЕДЊИХ ДЕЦЕНИЈА 19. И ПОЧЕТКОМ 20. ВЕКА

Европа после Берлинског конгреса

За

I

12

ЕВРОПСКЕ СИЛЕ ПОСЛЕ УЈЕДИЊЕЊА НЕМАЧКЕ И ИТАЛИЈЕ – НОВА СЛИКА СТАРОГ КОНТИНЕНТА

1.2.

1.1.

Велика источна криза

ни ке

ВЕЛИКА ИСТОЧНА КРИЗА И БЕРЛИНСКИ КОНГРЕС – ПРЕОБЛИКОВАЊЕ ЈУГОИСТОЧНЕ ЕВРОПЕ

за

уџ бе

Под Великом источном кризом подразумева се неколико устанака, ратова и дипломатских спорова на Балкану од 1875. до 1878. године. Циљ балканских народа био је потпуно ослобођење од турске власти и стварање јединствених националних држава. За то време су велике силе, најпре Русија, Аустро-Угарска и Велика Британија, настојале да ојачају своје позиције на Балкану. Велику источну кризу треба посматрати као фазу у решавању Источног питања, тј. питања поделе и утицаја на територији Балкана после ослобођења од Турске.

Српско-турски рат 1876.

За

во

д

Велика источна криза започела је 1875. године устанком српских сељака против турске власти у Херцеговини. Убрзо потом устанак избија и у Босни. Разлози су били социјални и национални. Поред сиромаштва, у социјалне разлоге устанка спадају и друштвени односи. Турска је у то време још увек била феудална држава. Како је централна државна власт слабила, све више је расла моћ локалних великаша, који су повећавали намете и порезе становништву. При том, феудализам је био укинут у околним земљама, што је устанике додатно подстицало да траже побољшање свога положаја. Кнежевина Србија није могла равнодушно да посматра ове устанке. Иако је још увек била у вазалном односу према Турској, Србија је ипак била матица српског народа. Јавност је од младог кнеза Милана Обреновића тражила да уђе у рат против Турске и помогне „покореној браћи“, како се онда говорило. Кнез се двоумио јер је у случају пораза Србија могла да изгуби аутономију стечену у претходних пола века борбе. Уз то, српска војска је била слабо наоружана и неспремна за рат. Ипак, Србија је 1876. ушла у рат против Турске. Као савезница Србије, у рату је учествовала и Црна Гора. Ратни циљ Србије био је ослобођење Ниша и Косова од турске власти. После неколико месеци ратовања Србија је доживела тежак пораз, а од губитка територија спасла ју је дипломатска интервенција Русије. Мир је склопљен почетком 1877. године.

13

Ниш, ослобођен 1878. године

I

ЕВРОПА И СВЕТ ПОСЛЕДЊИХ ДЕЦЕНИЈА 19. И ПОЧЕТКОМ 20. ВЕКА

Априла 1876. године и у Бугарској је дошло до устанка против турске власти. Овај устанак је брзо угушен, уз најсуровије злочине турске војске и нерегуларних трупа. На почетку Велике источне кризе руска влада је саветовала Србији да се уздржи од рата с Турском. Истовремено је јавно мњење у Русији, посебно словенофилске организације, тражило од своје владе да помогне Србији. Из Русије је у Србију стигао велики број добровољаца, махом официра. На њиховом челу налазио се генерал Черњајев, који је командовао српском војском у овом рату. Један од најважнијих циљева руске спољне политике још од 18. века била је контрола мореуза Босфор и Дарданели. Тим мореузима руска флота би несметано могла да плови из Црног мора у Средоземно. У избијању Велике источне кризе Русија је видела шансу да се приближи остварењу тог циља. Њена дипломатија је обезбедила неутралност Аустро-Угарске по питању мореуза. За узврат, Русија је требало да подржи намеру Аустро-Угарске да окупира Босну и Херцеговину. Приликом склапања овог споразума силе нису водиле рачуна о интересима самих балканских народа. Да би остварила своје циљеве, Русија је ушла у рат с Турском у пролеће 1877. године. Турска војска, иако знатно слабија, успела је да заустави руску офанзиву код града Плевне. Тада је Русија позвала Србију да уђе у рат против Турске. Србија је то и учинила на самом крају 1877. године. Овога пута је реорганизована српска војска ратовала знатно успешније. Заузела је Ниш, Пирот и Врање и продрла дубоко на Косово. Истовремено, руска војска је стигла готово до саме турске престонице Цариграда. Турска је била принуђена да склопи веома неповољан мир. Он је потписан у предграђу Цариграда Сан Стефану 3. марта 1878.

За

ИСТОЧНО ПИТАЊЕ

во

д

Улазак кнеза Милана у Ниш

за

уџ бе

ни ке

словенофили – руски интелектуалци, присталице словенског јединства, који су Русију видели као политичку и културну предводницу читавог словенског света. Имали су веома велики утицај на јавно мњење у Русији у другој половини 19. века.

Појам источно питање обухвата дуг историјски процес у периоду од краја 17. до треће деценије 20. века, а односи се на слабљење и губитак територија Османског (Турског) царства и поделу тог простора на интересне зоне великих европских сила. Балкански народи ће тек у 19. веку имати значајнију улогу у решавање овог питања. Од краја 17. века Турско царство почиње убрзано да слаби и губи ратове против хришћанских сила Аустрије и Русије. С временом су ти порази били праћени губитком територија и мировним уговорима по којима су хришћанске силе добијале право да се мешају у унутрашње ствари Турске (на пример, да штите хришћанска света места или да гарантују права балканским народима). У другој половини 18. века Аустрија и Русија су правиле планове о подели турских поседа на Балкану, па су чак прављене и мапе с детаљима разграничења међу њима. С друге стране, Велика Британија је настојала да спречи Русију да превише ојача на рачун Турске. Због сукобљених интереса великих европских сила у овом питању дошло је до рата међу њима (Кримски рат 1853–1856). Од почетка 19. века и сами балкански народи (Срби и Грци) подижу устанке и и стварају језгра будућих националних држава, чиме се активно укључују у решавање Источног питања. Током 19. века улога балканских народа у решавању овог питања биће све већа; то ће се показати током Велике источне кризе (1875–1878) и у време Балканских ратова (1912–1913). Колики је био значај Турског царства и Источног питања за велике европске силе говори и чињеница да је Цариград био један од најзначајнијих дипломатских центара Европе.

14

1.2.

ВЕЛИКА ИСТОЧНА КРИЗА И БЕРЛИНСКИ КОНГРЕС – ПРЕОБЛИКОВАЊЕ ЈУГОИСТИЧНЕ ЕВРОПЕ

Потписивање Санстефанског мира

ЗАДАТАК

За

во

д

за

уџ бе

ни ке

Санстефанским миром је од бивших турских територија створена велика Бугарска, која је обухватала готово читаву Македонију и делове данашње јужне Србије, док је Србији припало мање територија него што је њена војска заузела у Другом српско-турском рату. Црна Гора је такође добила територијална проширења. Руска влада је рачунала да ће таква Бугарска, као словенска држава, бити под њеним утицајем и да ће преко ње моћи да оствари своје циљеве у вези с мореузима. Међутим, остале велике силе, пре свега Велика Британија, нису пристале на овакву прерасподелу Балкана. Због тога је сазван Берлински конгрес, на коме су донета нова решења, којима су знатно умањени добици Русије. Берлински конгрес је трајао од 13. јуна до 13. јула 1878. године. На њему су учествовале Велика Британија, Француска, Немачка, Аустро-Угарска, Италија, Русија и Турска. Представници балканских држава били су присутни само као посматрачи. Немачка као домаћин и њен канцелар Бизмарк наступали су као „добронамерни посредник“ у спорним питањима. Конгрес је окончан потписивањем међународног уговора по коме је преобликована политичка карта југоисточне Европе и дефинисани интереси великих сила. По овом уговору, Србији, Црној Гори и Румунији призната је независност. Србија је добила територијално проширење на Нишки, Врањски, Топлички и Пиротски округ. Аустро-Угарска је добила право да окупира Босну и Херцеговину и тамо уведе своју управу, с тим што су ове две покрајине само формално остале под врховном влашћу Турске. Турској је у потпуности враћена територија Македоније. Бугарска је подељена на два дела: Кнежевину Бугарску, која је имала широку аутономију и која је само формално била под врховном влашћу Турске и Источну Румелију (област јужно од планине Балкан), која је имала много мању аутономију унутар Турске. Уговор је задирао и у унутрашње уређење балканских држава, обавезујући их на поштовање мањинских и верских права. Државе које су стекле независност биле су обавезне да поштују и трговинске уговоре и повластице за градњу железница, које је још Турска дала великим силама, а односиле су се на територије сада независних држава. Берлински конгрес није решио спорна питања на Балкану, само их је одложио. Уговором међу европским силама постигнута је равнотежа на Балкану, која је требало да гарантује мир наредних неколико деценија. Јавност у Србији и Бугарској, свака из својих разлога, није била задовољна одлукама Конгреса јер им није било дозвољено да заврше процес националног ослобођења и уједињења. Ипак, у решавање Источног питања, поред великих сила, укључили су се и балкански народи. Учесници Берлинског конгреса

15

Направите хронолошку табелу кључних догађаја из српске историје од 1804. до 1878. године.

ЕВРОПА И СВЕТ ПОСЛЕДЊИХ ДЕЦЕНИЈА 19. И ПОЧЕТКОМ 20. ВЕКА

За

во

д

за

уџ бе

ни ке

I

Балкан после Берлинског конгреса

16

1.1.

ЕВРОПСКЕ СИЛЕ ПОСЛЕ УЈЕДИЊЕЊА НЕМАЧКЕ И ИТАЛИЈЕ – НОВА СЛИКА СТАРОГ КОНТИНЕНТА

1.3.

Империјализам

ни ке

СУПАРНИШТВО ВЕЛИКИХ ЕВРОПСКИХ СИЛА – БОРБА ЗА КОЛОНИЈЕ И НОВИ САВЕЗИ

метропола – колонијална сила, средиште моћи

За

во

д

за

уџ бе

Под империјализмом подразумевамо освајање и потчињавање индустријски неразвијених делова света од стране великих сила. Ова освајања била су усмерена пре свега на просторе Африке, јужне и источне Азије и Океаније. Империјализам је достигао свој врхунац последњих деценија 19. и почетком 20. века, до Првог светског рата. У том периоду, поред европских сила, у империјалистичка освајања укључују се и Сједињене Америчке Државе и Јапан. Велике силе су и раније освајале колоније. Међутим, тада им је био циљ да загосподаре лукама или стратешки битним тачкама на којима су подизали утврђења помоћу којих су контролисали трговину и искоришћавање природних богатстава. Од друге половине 19. века силе све више настоје да анектирају (припоје) колоније и да на читавим њиховим територијама успоставе своју власт. Разлози за то били су најчешће пуна контрола над природним богатствима (рудама, племенитим металима, каучуком), која су коришћена као сировине за индустрију метрополе. Освајања су вршена војном силом. Обично им је претходио долазак привредних и поморских компанија, које су склапале уговоре с локалним владарима и великашима. Потом је наступала војска метрополе, која је требало да „заштити“ интересе својих компанија. Неретко су истраживачке експедиције биле претходница освајању. Европљани, истраживачи Африке и Азије, у јавности својих држава представљани су као национални хероји. Њихове подухвате и експедиције величале су штампа и популарна књижевност. Велика Британија била је највећа колонијална сила. Загосподарила је великим пространствима на свим континентима и океанима. Најзначајнији посед био јој је Индија, коју су називали драгуљем у британској круни, а британска краљица Викторија носила је титулу царице Индије. Поред тога, Британци су у овом периоду остварили контролу над Египтом, Суданом и британском источном Африком, Родезијом и Јужноафричком Унијом. Њихов утицај простирао се и на Канаду и Аустралију, а Кини су успели да наметну повластице за своју трговину.

17

Британци су у својим колонијалним освајањима користили и локалне трупе

во

д

за

уџ бе

ни ке

ЕВРОПА И СВЕТ ПОСЛЕДЊИХ ДЕЦЕНИЈА 19. И ПОЧЕТКОМ 20. ВЕКА

За

I

18

1.3.

С УПАРНИШТВО ВЕЛИКИХ ЕВРОПСКИХ СИЛА – БОРБА ЗА КОЛОНИЈЕ И НОВИ САВЕЗИ

расизам – учење по коме људске расе нису једнаке, већ су једне изнад других, чиме им је намењена другачија улога у историји човечанства. Један од најпознатијих представника овог учења био је Француз Жозеф Артур Гобино (1816–1882), који је своје погледе изнео у делу Есеј о неједнакости људских раса. социјалдарвинизам – учење које Дарвинову теорију еволуције преноси на људско друштво. Британски природњак Чарлс Дарвин (1809–1882) у свом делу О пореклу врста изложио је теорију еволуције, по којој су биљне и животињске врсте у природи настале еволуцијом, тј. природном селекцијом, у којој су у борби за опстанак преживљавале само најприлагодљивије и најспособније јединке. Касније су неки теоретичари покушали да ову теорију примене и на људско друштво, па су тумачили да „снажнији“ народи имају право на доминацију над „слабијима“. По њима, народи који нису способни за вођење успешних ратова, нестаће.

За

во

д

за

уџ бе

ни ке

Француске колоније биле су сконцентрисане у северној Африци (Алжир, западна Африка, Тунис), али Француска је поседовала и острво Мадагаскар у Индијском океану и источни део Индокине. Док су Британија и Француска своја освајања започеле још у 18. веку, Немачка је постала велика сила тек после уједињења 1871. године, па се у трку за колонијама она укључила тек на самом крају 19. века. Због те чињенице Немачка је имала много мање колонијалне поседе. Под њеном управом биле су мале територије у Африци и неколико острва у Океанији. Оправдање за заузимање великих пространстава у Африци и Азији велике силе су налазиле у наводној супериорности беле расе над црном и жутом. У својој јавности, владе великих сила су колонијална освајања представљале као мисију ширења европске културе и прогреса у заосталим деловима света. У овом периоду развиле су се разне расистичке и социјалдарвинистичке теорије. У том периоду, међу великим силама развило се огорчено супарништво у борби за колоније. Британија, Француска и Немачка готово су се утркивале која ће запосести више територија. То супарништво је посебно дошло до изражаја у Африци. Тако се дешавало да је освајана нека територија, која чак није имала никаква природна богатства, само зато да друге силе то не учине. Карактеристичан пример борбе за колонијалну превласт јесте Суецки канал, једна од најкориснијих саобраћајница савременог света. Прокопало га је 1869. године једно француско привредно друштво, по пројекту Фердинанда Лесепса. Део акција власништва над каналом поседовао је египатски кедив (владар). Када је он због финансијских проблема морао да прода те акције, откупили су их Британци. Потом је због кедивове немогућности да плаћа дугове уведен британско-француски надзор над египатским финансијама, а кад је дошло до побуне локалног становништва због стране контроле, Британци су послали своје трупе да „заведу ред“. Они су заправо желели да војним присуством обезбеде контролу над Суецким каналом јер је он био најкраћи поморски пут до Индије. Касније су Французи Египат у потпуности препустили Британцима, а ови су за узврат подржали француске колонијалне интересе у Мароку. Суецки канал повезује Средоземно и Црвено море. Њиме је двоструко скраћен поморски пут од Европе до источне и југоисточне Азије. Канал је дуг око 160 километара, широк између 80 и 135, а дубок 14 метара. Његова градња трајала је 10 година, а свечано је пуштен у саобраћај 1869. године уз извођење Вердијеве опере Аида, коју је овај славни композитор написао специјално за ту прилику. Канал су контролисали Британци од 1882. до 1956, када га је влада Египта национализовала. Цариградском конвенцијом из 1888. коришћење канала омогућено је бродовима свих држава света. Градњом канала руководио је француски инжењер и дипломата Фердинанд Мари Лесепс (1805–1894). Он је учествовао и у градњи Панамског канала (1880–1889), који је требало да споји Атлантски и Тихи океан преко Панамске превлаке. Тај подухват није завршила његова компанија јер је банкротирала, па су изградњу преузеле САД и завршиле је 1914. године.

19

прогрес – напредак

I

ЕВРОПА И СВЕТ ПОСЛЕДЊИХ ДЕЦЕНИЈА 19. И ПОЧЕТКОМ 20. ВЕКА

за

уџ бе

ни ке

Британски бојни брод

Још заоштреније од британско-француског, било је британско-немачко колонијално супарништво. Немачка јавност и цар Вилхелм II сматрали су да Немачка треба да се избори за већи удео у подели колонија. Због тога је Немачка направила план о изградњи велике и модерне поморске флоте. Британци су то доживели као озбиљну претњу својој колонијалној моћи. Управо захваљујући снажној поморској флоти Британија је била господар светских мора, што јој је пружало могућност да брзо и ефикасно војно интервенише у било ком делу света. Уз поморску претњу, Немачка је све више угрожавала и британску индустријску превласт. Брз успон немачке привреде, и то у гранама које су биле важне за војну индустрију, додатно је повећао забринутост владајућих кругова у Британији. Немачко-француски односи били су оптерећени спором око пограничних покрајина Алзаса и Лорене, насељених француским становништвом, које су припојене Немачкој 1871. године. Такође, имали су сукобљене колонијалне интересе у Мароку. Колонијално супарништво, али и сукобљени интереси великих сила у Европи, довели су до склапања бројних, често привремених, савезничких уговора којима су се једне силе удруживале против других. Ови споразуми су обично склапани на одређен број година и односили су се на одређени регион (било у колонијама, било на Балкану или у Турској).

во

д

Крајем 19. и почетком 20. века у Европи су настала два снажна војно-политичка савеза: савез Централних сила, који је обухватао Немачку, Аустро-Угарску и Италију, и савез Антанте, у који су ушле Француска, Велика Британија и Русија. Савез Централних сила настао је 1879. споразумом Немачке и Аустро-Угарске, а 1882. придружила им се и Италија. Главну реч у овом савезу водила је Немачка. Њени интереси за продором на исток (Drang nach Osten), према Солуну, Средоземљу и Турској, поклапали су се с интересима Аустро-Угарске, која је правац своје експанзије видела на Балкану. Немачка је у овом периоду знатно повећала трговину с Турском, чак је разматрала и градњу железнице преко њене територије, која би повезивала средњу Европу са Багдадом. Савез Антанте настао је у три фазе. Прво су Француска и Русија низом привредних, политичких и војних споразума између 1891. и 1895. склопиле савез. Он је пре свега био уперен против Немачке, с којом су обе савезнице имале спорна питања. Потом су 1904. године савез склопиле Француска и Велика Британија (франц. Entente cordiale – срдачни савез; отуда име целом савезу). Французи и Британци су имали бројне међусобне нерешене проблеме, пре свега питање Египта и Суецког канала, али их је ујединила заједничка опасност од Немачке. Египат је препуштен Британцима, а Француска је добила „слободу деловања“ у Мароку. На крају су 1907. савез склопиле Русија и Велика Британија. Међу њима су такође постојали бројни

За Представници Централних сила

Нови савези

20

1.3.

За

во

д

за

уџ бе

ни ке

С УПАРНИШТВО ВЕЛИКИХ ЕВРОПСКИХ СИЛА – БОРБА ЗА КОЛОНИЈЕ И НОВИ САВЕЗИ

Европски савези на почетку Првог светског рата ПИТАЊА И ЗАДАЦИ

спорови, пре свега око питања мореуза и руског продора у Авганистан, који је могао угрозити британске интересе у Индији. Ипак, ови спорови су изглађени или одложени. Савези Антанте и Централних сила учврстиће се почетком 20. века, међународним кризама које су претходиле Првом светском рату: Првом мароканском кризом 1905, Анексионом кризом 1908–1909. и Агадирском кризом 1911. (Друга мароканска криза).

21

1. Пронађите на карти Суецки канал и објасните у чему је његов велики значај.

2. Упоредите приложену карту колонијалне поделе света са савременом политичком картом света и утврдите које су данашње државе у прошлости биле колоније Велике Британије, Француске и Немачке.

3. Које је супротстављене интересе са Немачком имала свака од чланица Антанте?

I

ЕВРОПА И СВЕТ ПОСЛЕДЊИХ ДЕЦЕНИЈА 19. И ПОЧЕТКОМ 20. ВЕКА

1. 4.

ни ке

НОВЕ И СТАРЕ ПОЛИТИЧКЕ ИДЕЈЕ И КОНЦЕПЦИЈЕ – 19. ВЕК, ВЕК НАЦИЈЕ И СЛОБОДЕ

За

во

д

за

уџ бе

Током 19. века у Европи се појавило неколико нових политичких идеја и концепција које су нудиле решења како друштво треба да буде уређено и како њиме управљати. Те нове идеје биле су последица великих промена у начину производње, политичком уређењу и начину живота, које су се у Европи убрзано одигравале од краја 18. века. Велики утицај на историјски развитак европских држава и друштава током 19. и 20. века имали су либерализам, конзервативизам, национализам, социјализам и комунизам. Већина ових идеологија актуелне су и данас. Крајем 18. века одиграле су се индустријска револуција, која је започела у Великој Британији, и две политичке грађанске револуције, Француска и Америчка. Ове револуције започеле су корените промене у свим видовима људског живота. Те промене ће трајати кроз читав 19. век. Производња је, уместо занатске и мануфактурне која се одвијала у радионицама, постала масовна и индустријска. Све више радника се запошљавало у фабрикама, што је довело до наглог повећања градског становништва. Већина тог придошлог становништва живела је у насељима на периферији градова или поред фабрика, често без текуће воде и основних хигијенских услова. Посао ових радника зависио је од потреба власника фабрика за радном снагом. Будући да они нису поседовали ништа осим свога рада, названи су пролетерима. Радни дан је трајао 10, 12 па чак и 14 сати, а услови рада су били веома лоши. Радници нису имали ни здравствено ни социјално осигурање, ни могућност да школују децу. За дневницу коју су добијали често нису могли својој породици да обезбеде ни основне људске потребе као што су стан, храна и одећа. Посебно слабо је био плаћен рад жена и деце. Ови услови почели су да се мењају тек у дугој половини 19. века. Америчка и Француска револуција прокламовале су идеје о слободи и равноправности. За разлику од претходног периода, у коме је племство било предодређено да управља друштвом, у јавним пословима је све више расла улога грађанске класе. Поразом Наполеона и обновом старог поретка после Бечког конгреса 1815, ове идеје биле су привремено потиснуте. Борба за остварење тих идеја и увођења парламентаризма настављена је током читавог 19. века, а најпре ће бити остварена у Великој Британији и западној Европи.

идеологија – систем идеја и погледа на одређена питања у политици, моралу, уметности, науци и религији парламентаризам – друштвени систем у коме постоји парламент (народна скупштина), који се бира на слободним изборима и који доноси законе и одлучује о формирању владе револуција – насилно преузимање власти ради остварења политичких идеја, обично праћено терором и коренитим променама у друштву

22

1.4.

НОВЕ И СТАРЕ ПОЛИТИЧКЕ ИДЕЈЕ И КОНЦЕПЦИЈЕ– 19. ВЕК, ВЕК НАЦИЈЕ И СЛОБОДЕ

претеча – претходник, појединац који заступа одређене ставове и идеје пре него што они буду општеприхваћени утопија – место које не постоји; утопистима су названи мислиоци који су сматрали да је могуће изградити људско друштво без социјалних неправди; било је чак и покушаја да се изграде овакве заједнице, али су пропали опште право гласа – право свих становника једне државе да на изборима бирају и да буду бирани на јавне функције; насупрот општем праву гласа стоје разна ограничења, као на пример имовински цензус, по коме бирачко право имају само они грађани који поседују одређену имовину или који плаћају одређени износ пореза

За

во

д

за

уџ бе

ни ке

Социјални, економски и политички проблеми изазивали су дубоке сукобе и потресе унутар европских друштава. Разне политичке идеје и концепције нудиле су различита решења, заступајући при томе интересе само неких од група и класа. Либерализам (liber – слободан) је политичка и економска идеологија грађанства. Главна обележја либерализма су: залагање за личне слободе појединца, једнакост свих пред законом, владавина права (закона) а не самовоља власти, право на неповредивост приватног власништва и слобода штампе. У економији, либерали заговарају слободно тржиште и што мање мешање државе у привреду (принцип лесе-фер, од франц. laissez-faire – пусти да ствари иду својим током). Претече либералног начина мишљења можемо тражити још у античком добу и периоду хуманизма и ренесансе, али теоријске основе либерализма постављене су у 18. веку од стране мислилаца просветитељства. Либералне идеје почињу да се остварују у пракси после Америчке и Француске револуције крајем 18. века, а врхунац ће достићи током 19. века. Колевком либерализма сматра се Велика Британија, али либерална учења су имала присталице у свим европским државама, док су у неким од њих либералне партије биле на власти или су битно утицале на државну политику. Већина поменутих принципа либерализама и данас се сматрају тековинама слободе. С временом, ова идеологија се мењала. Насупрот либерализму стоји конзервативизам. Његова основна обележја су противљење променама и настојање да се очува ред и стабилност у друштву. Тражи се поштовање ауторитета владара и власти, цркве и традиционалног морала. Конзервативци су се противили увођењу општег права гласа, мешању нижих слојева у политику и учешћу жена у јавним пословима. По њима, општи интерес друштва стоји изнад личних слобода појединца. Конзервативизам није јединствена идеологија, имао је посебна обележја у различитим државама и мењао се кроз време. Његови главни заступници обично су аристократија, богатији слојеви друштва и црква.

Од филозофа просветитељства, који су били утемељивачи либералних идеја, навешћемо најпознатије. Џон Лок (1632–1704), енглески мислилац, творац теорије о природним правима човека, под којима је подразумевао права на живот, слободу и имовину. У делима Две расправе о влади и Писмо о толеранцији изнео је идеје о економској и интелектуалној слободи појединца. Под економском слободом подразумевао је право на поседовање и коришћење имовине, а под интелектуалном слободом право на слободу савести.

Шарл Монтескје (1689–1775), мислилац француског просветитељства; у делу Дух закона дефинисао је теорију поделе власти на судску, извршну и законодавну. Овај принцип примењен је у готово свим уставима света и сматра се једном од најзначајнијих тековина демократског друштва.

23

Адам Смит (1723– 1790), шкотски мислилац, поставио темеље економском учењу либерализма. У свом делу Богатство народа залаже се за слободно тржиште, тј. за што мање мешање државе у економију. Противи се старим феудалним ограничењима и монополима и заговара принцип лесе-фер.

I

ЕВРОПА И СВЕТ ПОСЛЕДЊИХ ДЕЦЕНИЈА 19. И ПОЧЕТКОМ 20. ВЕКА

ни ке

За

Париска комуна

во

д

за

еманципација – ослобођење од зависности и ограничења слободе, изједначавање у правима

уџ бе

Сен Симон

Социјализам, социјалдемократија и комунизам јесу учења која се залажу за поправљање положаја нижих слојева, пре свега радника – радничке класе. Ова учења су настала у 19. веку у западној Европи, где је индустрија била најразвијенија и где је било највише радника. У то време већина индустријских радника живела је у крајњој беди и сиромаштву. О болеснима и најугроженијима старале су се само црква или локалне добротворне организације, али то није могло битно да поправи положај радника. Све до пред крај 19. века држава се није бавила решавањем социјалног положаја радника. Због тога је долазило до њиховог самоорганизовања и честих протеста и штрајкова. Владе су протесте и штрајкове сматрале угрожавањем приватне својине власника фабрика и силом су их растурале. У таквим условима настајала су различита социјалистичка учења, од оних утопистичких, која су сматрала да ће богати људи из љубави према човеку створити идеално друштво у коме неће бити социјалне неправде, па до оних која су имала за циљ организовање радника и револуционарну борбу за поправљање свог положаја. Међу утопистима најпознатији су били: Французи Клод Сен-Симон и Шарл Фурије и Енглез Роберт Овен. Међу онима који су заговарали револуционарну борбу радничке класе најпознатији су били оснивачи марксизма, Немци Карл Маркс (1818–1883) и Фридрих Енгелс (1820–1895). Они су у време револуције 1848. издали Комунистички манифест, којим позивају пролетере свих земаља да се уједине у борби за остварење свог циља. Најзначајније Марксово дело је Капитал, објављено 1867. године. У њему је дата теоријска основа за изградњу комунистичког друштва. Оно ће бити остварено кад радничка класа револуцијом преузме власт („диктатура пролетаријата“) и изгради друштво без класа и социјалних разлика. Ова идеологија развила је и посебну терминологију и остварила велики утицај на друштвене науке у 20. веку. С временом ће Марксово и Енгелсово учење имати све више присталица, чак и у земљама где није постојала бројна радничка класа, као што је царска Русија, где је 1917. победила прва социјалистичка револуција. У другој половини 19. века у свим европским земљама основане су социјалдемократске партије. Оне су се такође залагале за бољи положај нижих слојева. Међутим, начин њихове борбе није била револуција, већ реформе унутар постојећег система. Због тога су социјалдемократи учествовали на изборима и у парламентима својих земаља се залагали за доношење закона о социјалној заштити, пензијским фондовима, обавезном школовању, општем праву гласа итд. Социјалдемократске партије су у скоро свим европским земљама бивале све бројније и снажније до избијања Првог светског рата. Све радничке партије и организације бориле су се за скраћење радног времена, прво на 10, а потом на 8 сати дневно. У томе су успели тек крајем 19. и почетком 20. века. Национализам настаје кад и модерне политичке нације, у 19. веку, после Француске грађанске револуције. Национализам у центар политичког, друштвеног и културног живота ставља нацију, која се дефинише као заједница која има заједнички језик, културу и историју. Током 19. века европске нације теже да створе или прошире своје националне државе. Отуда код

Карл Маркс

24

1.4

НОВЕ И СТАРЕ ПОЛИТИЧКЕ ИДЕЈЕ И КОНЦЕПЦИЈЕ– 19. ВЕК, ВЕК НАЦИЈЕ И СЛОБОДЕ

Међународни дан жена, који се обележава 8. марта, установљен је на II међународној конференцији жена – социјалисткиња, одржаној у Копенхагену 1910. године. Предлог је поднела социјалисткиња и борац за женска права Клара Цеткин. Овај датум је одабран јер су 8. марта 1908. године одржане велике демонстрације текстилних радница у Њујорку, на којима је тражено скраћење радног времена, веће плате и порављање услова рада за жене. Истог датума следеће 1909. године, одржане су демонстрације жена у Чикагу.

За

во

д

за

уџ бе

ни ке

многих европских нација долази до покрета за уједињење и ослобођење. Национализам ставља интересе нације и националне државе изнад интереса појединца. Појам национализам током 19. и већег дела 20. века није имао негативно значење, већ је означавао жељу за добробит своје нације и љубав према њој. Насупрот томе, национална нетрпељивост, искључивост и мржња према другим нацијама назива се шовинизам. Учешће жена у јавном животу током 19. века, као и раније, било је занемарљиво. Улога жене била је везана за породицу, док је јавни, политички и културни живот био резервисан само за мушкарце. Поред тога, жене нису имале иста грађанска и породична права као мушкарци. То се односило пре свега на право наслеђивања, право поделе имовине у случају развода брака и право да склапају послове. Ипак, највеће препреке еманципацији жена биле су немогућност школовања и економска зависност. Женске–девојачке школе постојале су само у градовима. У њима су углавном постојали предмети који су девојкама користили у вођењу домаћинства и породице. У најбољем случају, жене су могле да заврше школе за учитељице. На већини универзитета образовање, које је пружало могућност бављења или ступања у државну службу, није било доступно женама све до пред крај 19. века. Њихов рад у фабрикама био је знатно слабије плаћен него рад мушкараца, а већина државних служби женама је била недоступна. Овакво стање почело је да се мења тек у другој половини 19. века. Једина идеологија која је посвећивала пажњу еманципацији жена била је социјалистичка. Прве жене у политичком животу друге половине 19. века биле су чланови разних социјалистичких партија и организација. Под њиховим окриљем у то време настају и разна женска удружења. Најчешће су то биле добротворне организације и друштва за борбу против алкохолизма или проституције. Најзначајније политичко питање било је борба за женско право гласа (бирачко право). У развијенијим државама западне Европе жене су право гласа стекле између два светска рата, док је у осталим европским државама оно уведено тек после Другог светског рата, а у Швајцарској тек 1971. године.

ЗАДАTAK 1. На основу градива из претходног разреда утврдите које су главне карактеристике индустријске револуције и Француске грађанске револуције.

Женски рад у фабрици

25

I

ЕВРОПА И СВЕТ ПОСЛЕДЊИХ ДЕЦЕНИЈА 19. И ПОЧЕТКОМ 20. ВЕКА

1.5.

ни ке

ЕПОХА ПРОГРЕСА – НАУКА, НОВА ТЕХНОЛОШКА РЕВОЛУЦИЈА, КУЛТУРА И ПРОСВЕТА

уџ бе

У европским земљама у другој половини 19. века наука је добијала све већи значај. О науци се фигуративно почело говорити чак као о „новој религији“. Бројна научна открића доводе до стварања нових научних дисциплина, специјализације и проучавања уских научних области. У индустријски развијеним државама западне Европе и у Сједињеним Америчким Државама, научна открића се масовно примењују у индустрији, чиме се стварају нове технологије.

за

Рентгенски снимак

во

д

У области хемије, руски научник Дмитриј Мендељејев је 1869. сачинио Периодни систем елемената, у коме је хемијске елементе класификовао према њиховој атомској тежини. Ова класификација је постала основ модерне хемије. Физичари Кирхоф и Бунзен развили су технику спектралне анализе, која је омогућила утврђивање присуства одређених хемијских елемената у свемиру. Немац Клаузијус и Енглез Келвин проучавали су везу између топлоте и светлости, док је Шкот Максвел поставио хипотезу о електромагнетној природи светлости. Француз Луј Пастер је помоћу микроскопа открио микроорганизме – бактерије, које доводе до кварења хране и изазивају болести код човека. Његова открића омогући ће развој оних грана медицине које се баве проучавањима микроорганизама, а у 20. веку довешће и до проналаска антибиотика. Пастер је открио и вакцину против беснила. Такође микроскопом, Роберт Кох је 1882. открио бацил туберкулозе, узрочника најопакије болести тога времена. За развој медицине (али и физике) велики значај је имало откриће Вилхелма Рендгена, који је 1895. открио X-зраке, чиме је омогућено, по њему названо, рендгенско снимање. Истраживања на овом пољу наставили су Хенри Бекерел, а потом и Пјер и Марија Кири, који су издвојили радијум, први познати радиоактивни елемент. У области биологије велике спорове изазвала је теорија еволуције Чалса Дарвина. Он је 1859. године, после дугог истраживања, издао књигу Порекло врста. По њему, биљне и животињске врсте настале су еволуцијом, тј. сталним променама и природном селекцијом која је трајала стотинама

За Луј Пастер (1822–1895), помоћу микроскопа је открио микроорганизме. По њему је назван процес пастеризације, који се примењује у прехрамбеној и другим индустријама. Има велике заслуге и за развој медицине.

Наука

26

1.5.

ЕПОХА ПРОГРЕСА – НАУКА, НОВА ТЕХНОЛОШКА РЕВОЛУЦИЈА, К УЛТ УРА И ПРОСВЕТА

хиљада година и у којој су у борби за опстанак преживљавале само најприлагодљивије и најотпорније јединке. Његова теорија наишла је на жестоку осуду цркве јер је била у супротности с учењем да је Бог створио човека, биљни и животињски свет. Велике спорове изазвали су и радови једног од утемељивача психологије Сигмунда Фројда, који је велики значај придавао психоанализи и човековој подсвести. технологија – наука о преради сировина у готове производе, скуп поступака у производњи заснован на научним знањима

Технологије и саобраћај

За

во

д

за

уџ бе

ни ке

Примена научних открића у пракси довела је до развоја нових технологија, које ће за неколико деценија преобразити индустрију и саобраћај. Ове промене ће знатно утицати на све области људског живота – од политике и идеологија, до промена у свакодневном животу појединца. Видан напредак остварен је у саобраћају. Проналаском парне турбине, која је унапредила Ватов модел парне машине, знатно је повећана снага и искоришћење енергије. Она се масовно почела користити за погон прекоокеанских бродова, који су постали бржи, већи и удобнији. Прокопани су Суецки, Панамски и Килски канал, чиме су скраћени пловни путеви. Захваљујући напретку индустрије гвожђа и челика саграђене су трансконтиненталне пруге које су повезале источну и западну обалу САД. Последњих деценија 19. и почетком 20. века и Русија је изградила пругу којом је спојен њен европски део с Владивостоком на крајњем истоку Сибира. Пред крај века, у Берлину је пуштен у саобраћај први електрични трамвај. Истовремено, проналазак мотора са унутрашњим сагоревањем, који је радио на нафтне деривате, путевима су кренули први аутомобили и мотоцикли. Почетком 20. века полетели су и први авиони. На пољу комуникација такође су постављени темељи модерним технологијама. Прва комуникација путем каблова био је телеграф, а потом и телефон, који је 1876. конструисао Александар Грејем Бел. Побољшању телефонског саобраћаја знатно је допринео и Михајло Пупин, Србин пореклом из Баната. Ера бежичне комуникације започела је открићем и усавршавањем радија, за који су заслужни Гуљелмо Маркони, Никола Тесла и Александар Степанович Попов. Унапређење саобраћаја и комуникација повећало је могућности индустрије и трговине, а свеопшти напредак учинио да људи почну да верују да живе у епохи прогреса и благостања.

Апарат за брзо споразумевање људи Нови проналазак – телефон – први пут је приказан 1876. године на једној изложби у Филаделфији. Када су присутни новинари питали његовог творца Александра Грејема Бела какав је то уређај изложен, он им је самоуверено одговорио: „Пронашао сам апарат за брзо споразумевање људи.“

Никола Тесла (1856–1943), рођен у селу Смиљан у Лици, у породици православног свештеника. Школовао се у Грацу и Прагу. Као инжењер радио је у Будимпешти и Паризу, одакле 1884. одлази у Америку, где је стварао до краја живота. Иза њега је остао велики број изума који су знатно унапредили електроиндустрију и електронику. Многи од њих се у модификованом облику користе и данас. По њему је названа јединица за магнетну индукцију.

27

I

ЕВРОПА И СВЕТ ПОСЛЕДЊИХ ДЕЦЕНИЈА 19. И ПОЧЕТКОМ 20. ВЕКА

Титаник

уџ бе

ни ке

Британски путнички брод Титаник био је највећи, најкомфорнији, технолошки најнапреднији и „најсигурнији“ брод свога времена, грађен од 1909. до 1911. Био је дугачак 269, а широк 28 метара. Покретали су га мотори на парни погон укупне снаге од чак 30 000 коњских снага. Сматран је симболом напретка. Потонуо је 14. априла 1912. године, на свом првом путовању од Саутемптона до Њујорка, ударивши у санту леда у северном Атлантику, при чему је страдало више од 1500 путника. Потонуће Титаника сматра се једном од највећих катастрофа у историји и било је тема многих уметничких дела.

За

во

д

за

У ових неколико деценија крајем 19. века преобразила се и индустријска производња. Најзначајнија грана индустрије била је производња метала, од којих су прављене машине за све индустријске гране, саобраћајна средства, предмети за свакодневну употребу. Проналасци Бесемеровог поступка и Сименс–Мартинове пећи поправили су квалитет челика и повећали његову производњу. Додавањем других метала у челик стварају се много чвршће легуре. Све више расте и употреба обојених метала попут бакра, калаја, цинка и алуминијума, посебно у новој грани – електроиндустрији. Последње деценије 19. века на овом пољу обележило је конструисање првих електромотора, Едисон ствара прву електричну сијалицу, а ради се и на преносу струје високог напона на даљину. На свим овим, и другим пољима електроиндустрије и електронике, у првој половини 20. века значајна унапређења и проналаске оствариће Србин из Лике Никола Тесла.

Едисонова сијалица

Култура У књижевности, другу половину 19. века обележили су нови правци – реализам и модерна. Међу писцима реализма издвајају се: Балзак, Флобер, Стендал, Џорџ Елиот, Достојевски и Толстој. Унутар модерне постоји велики број праваца који користе различите форме књижевног стваралаштва. Аутори се окрећу унутрашњем човековом животу, мотивима и ирационалном у њему. Ларпурлартизам је књижевни правац који сматра да је уметност сама себи циљ (фр. l’art pour l’art – уметност ради уметности). Симболизам и импресионизам такође су правци унутар модерне. Најпознатији представник модерне је француски песник Шарл Бодлер. Достојевски

28

1.5.

ЕПОХА ПРОГРЕСА – НАУКА, НОВА ТЕХНОЛОШКА РЕВОЛУЦИЈА, К УЛТ УРА И ПРОСВЕТА

Архитектура модерне почиње на прелазу 19. у 20. век и такође се састоји из више праваца. Главна обележја су јој да материјал градње и функција зграде одређују њен изглед, напуштају се историјски стилови и орнаментика и на прво место се ставља функционалност. Седамдесетих година 19. века у сликарству се јавља импресионизам, који у уметничко стварање уноси лични доживљај реалности – импресију. Теме импресионистичких слика углавном су природа и природне појаве. Најпознатији међу сликарима су Клод Моне, Огист Реноар и Пол Сезан.

Просвета

За

во

д

за

уџ бе

ни ке

Све већи напредак науке и технологије и усавршавање производње тражили су технички образованије раднике. Они који су стекли образовање и овладали техничким знањима били су боље плаћени и почели да се издвајају у посебну класу. Због новонасталих потреба почели су да се мењају и образовни системи европских држава. У већини је уведено обавезно основно образовање, а социјалном и просветном политиком настојале су да и наставак школовања буде доступан што већем броју ђака. У овим мерама најдаље су отишле Немачка и скандинавске државе. У школама су се све више изучавале техничке дисциплине. Смањивани су значај и број „класичних“ гимназија у којима су предавани класични језици и хуманистичке науке, а растао значај „реалних“ гимназија, које су већу пажњу посвећивале природним наукама и техници. Отваране су стручне и техничке школе. Носиоци и главни центри науке, културе и високог образовања у Европи и даље су остали универзитети. Неки од њих основани су још у средњем веку и имали су традицију дугу и по неколико векова. У другој половини 19. века на њима је превладао позитивизам, правац који се у потпуности ослањао на чињенице и методе природних наука.

29

Аутопортрети Сезана, Монеа, Гогена и Ван Гога

ЗАДАТАК Уз помоћ натавника историје и српског језика покушајте да упоредите правце у књижевности и уметности крајем 19. века, у Европи и код нас.

ХРОНОЛОГИЈА 1837–1901. Владавина краљице Викторије – викторијанска ера – врхунац Британске империје 1866. Вернер Сименс успео да претвори механичку енергију у електричну и конструисао динамо-машину; Чарлс Хол развио технологију производње алуминијума путем електролизе 1867. Аустро-угарска нагодба 1869. Пуштен у саобраћај Суецки канал 1869. Мендељејев сачинио периодни систем елемената 1870–1871. Француско-пруски рат; победа Пруске довела до уједињења Немачке 1876. Александар Грејем Бел конструисао телефон

ни ке

1875–1878. Велика источна криза 1877–1878. Руско-турски рат; победа Русије и Санстефански мир створена велика Бугарска 1878. Берлински конгрес; поништени руски добици, преуређена југоисточна Европа 1879. Уговор о савезу Немачке и Аустро-Угарске

уџ бе

1882. Уговор о тројном савезу Немачке, Аустро-Угарске и Италије;

Роберт Кох открио бацил туберколозе, најопакије болести онога доба 1883. Дајмлер и Мајбах конструисали бензински мотор 1887. Емил Берлинер конструисао грамофон

за

1891–1895. Склапање Руско-француског савеза 1893. Рудолф Дизел конструисао дизел мотор

1894. Почела серијска производња аутомобила

д

1895. Вилхелм Рендген открио X-зраке;

во

прва пројекција покретних слика – биоскоп 1900. Полетео први цепелин

За

1903. Браћа Рајт конструисала први авион 1904. Склапање савеза између Француске и Британије – Срдачна антанта; пронађена офсетна штампа

1904–1905. Руско-јапански рат; пораз Русије 1907. Склапање споразума између Русије и Британије 1908. Анексија Босне и Херцеговине 1912–1913. Балкански ратови 1912. Стварање државе Албаније 1912. Потонуо Титаник 1914. Пуштен у саобраћај Панамски канал

30