Mузичка култура за други разред гимназије

СОЊА МАРИНКОВИЋ

МУЗИЧКА КУЛТУРА

За

во

д

за

уџ

бе н

ик е

ЗА ДРУГИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ ПРИРОДНО-МАТЕМАТИЧКОГ СМЕРА И ГИМНАЗИЈЕ ОПШТЕГ ТИПА

Muzicko prirodni smer2.indd 1

4/21/2016 13:44:57

Рецензенти др Мирјана Веселиновић Хофман, професор Факултета музичке уметности у Београду Светлана Голубовић Шкундрић, професор XIII београдске гимназије Александар Ђаковић, професор IX београдске гимназије „Михаило Петровић Алас” Уредници мр Тамара Поповић Новаковић Стефан Пауновић Одговорни уредник Татјана Костић

ик е

Главни уредник Драгољуб Којчић

бе н

За издавача Драгољуб Којчић, директор

во

37.016:78(075.3)

д

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд

за

уџ

Министарство просвете, науке и технолошког развоја својим решењем број: 650-02-501/201506 од 02. 02. 2016. године одобрило је овај уџбеник за издавање и употребу у другом разреду гимназије природно-математичког смера и гимназије општег типа.

За

МАРИНКОВИЋ, Соња, 1954Музичка култура : за други разред гимназије природно-математичког смера и гимназије општег типа / Соња Маринковић.

- 1. изд. - Београд : Завод за уџбенике, 2016 (Лозница : Мобид). - 120 стр. : илустр. ; 27 cm + 1 електронски оптички диск (DVD) Тираж 3.000. - Појмовник: стр. 117-120. - Регистар.

ISBN 978-86-17-19407-7 COBISS.SR-ID 222781196

ISBN 978-86-17-19407-7 © ЗАВОД ЗА УЏБЕНИКЕ, Београд, 2016. Ово дело не сме се умножавати, фотокопирати и на било који начин репродуковати, ни у целини ни у деловима, без писменог одобрења издавача.

Muzicko prirodni smer2.indd 2

4/21/2016 13:44:57

Др СОЊА МАРИНКОВИЋ

ик е

МУЗИЧКА КУЛТУРА

За

во

д

за

уџ

бе н

ЗА ДРУГИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ ПРИРОДНО-МАТЕМАТИЧКОГ СМЕРА И ГИМНАЗИЈЕ ОПШТЕГ ТИПА

Muzicko prirodni smer2.indd 3

4/21/2016 13:44:58

Увод у уџбеник

СЛОВЕНСКА МУЗИКА У XIX ВЕКУ

Уџбеник за други разред гимназија природно-математичког смера и гимназија општег типа односи се на преглед развоја музичке културе у XIX и XX веку. Концепција се надовезује на уџбеник за први разред. Музика се представља као део свеукупне историје човечанства и отвара се могућност успостављања паралеле са сродним тенденцијама развоја о којима се учи на другим предметима. Историјат музике је представљен као значајан део духа времена, а главни акценат је на тумачењу развојних линија. Детаљније осветљење добили су појединачни доприноси најистакнутијих личности музичке историје и репрезентативна дела епоха.

СЛОВЕНСКА МУЗИКА У XIX ВЕКУ

ЧЕШКА НАЦИОНАЛНА ШКОЛА Развој чешке музике. – На тлу Чешке и Словачке вековима су се укрштали различити утицаји. У средњем веку са доласком хришћанства осетио се утицај Византије, али је потом био веома снажан и уплив Католичке цркве. У световној средњовековној музици осећа се делатност немачких минезенгера. У првој половини XV века уздиже се хуситски покрет који настоји да сузбије утицај католичког свештенства и Немаца, те афирмише словенски стваралачки дух. У музици је оваплоћен у хуситском коралу, који је потом служио као мотивска инспирација многим чешким композиторима. Чешка се налазила у срцу Европе, па је нису мимоишли ни ренесансни, ни барокни утицаји. У XVIII веку постала је прави расадник професионалних музичара – чешки капелници налазили су службу по многим

Златни Праг

прИмЕрИ зА сЛуШАњЕ

Симфонијски циклус Моја домовина садржи шест поема (Вишеград, Влтава, Из чешких поља и шума, Шарка, Табор и Блањик), од којих свака представља самостално уметничко дело, али су истовремено тематски повезане и распоређене по принципу контраста, па се циклус може извести и интегрално. Програм је слободно третиран: текст има задатак да подстакне слушаочеву машту, а не да детаљно опише музичка догађања. Програм прве поеме евоцира славну витешку прошлост – турнире и битке – и на крају смрт хероја. У поеми је водећа тема Вишехрада, која се постепено рађа и потом доминира целим обликом пролазећи кроз различите трансформације које сугеришу битку. Као контраст се појављује друга, певна тема, али је и она по мотивима блиска првој, само има химнични карактер. Постепено смирење води заокружењу и поновном излагању почетних мотива као својеврсне слике сећања на славне дане.

Антоњин Дворжак. – Млађи Сметанин савременик, Антоњин Дворжак стваралачку зрелост достиже у тренутку када је Сметанин животни пут био на крају. Био је веома плодан стваралац и оставио је прилоге у готово свим жанровима – опере и симфоније, ораторијума и камерне музике, кантате и концерта, клавирске музике и

музИЧКА ДрАмА – форма опере која се ослања на драмску структуру, а не на традиционалну нумеричку. Арије су у музичкој драми замењене монолозима, дуети дијалозима, нову функцију добијају жанр-сцене које постају основа за одвијање драмског догађања, расте значај симфонијског оркестра као важног протагонисте драме и користе се лајтмотиви.

19

д

18

Беджих Сметана. – Сметана је утемељио чешку националну школу. Развијао се постепено и дуго и тек на прагу четврте деценије његов таленат је раскошно заблистао. Имао је необично широку делатност – дириговао је симфонијским концертима, наступао као пијаниста, писао критике, и надасве – својим стваралаштвом указивао на даљи пут развоја чешке музике. Његови највиши стваралачки домети повезани су за области оперске (најуспелије су историјска опера Далибор и комична Продана невеста) и програмске симфонијске музике (циклус симфонијских поема Моја домовина, у којем се налази и најпопуларније Сметанино дело Влтава). У тренутку највећег стваралачког замаха доживео је страшну несрећу – оглувео је. Али у тим тренуцима најтежих животних искушења показао је снагу и чврстину попут Бетовена. Наставио је да компонује. Прве две поеме из циклуса (Вишеград и Влтава) настале су у то време.

уџ

У свакој лекцији графички су истакнути примарни појмови. Они треба да олакшају разумевање структуре текста и укажу на кључне речи.

за

Продана невеста (1866) једна је од најпопуларнијих комичних опера XIX века. Она одише јарким националним духом – и у начину портретисања главних протагониста и у самој музичкој реализацији. Док у својим историјским операма Сметана користи Вагнерова искуства у изградњи музичке драме – лајтмотиве, симфонизирани развој музичког материјала у оквиру прокомпонованих сцена, драматуршки активан хорски ансамбл, Продана невеста је написана као опера с нумерама (у првој верзији и с говорним дијалозима) у којој се јављају арије, дуети, ансамбли и жанр-сцене у облику заокружених музичких целина. Но и овде Сметана користи лајтмотиве и активан, ангажован, колористички богат оркестар, те тако на особен начин здружује принципе музичке драме и опере са нумерама. Значај оркестра јасан је већ у популарној увертири заснованој на две упечатљиве теме: првој, брзој, устремљеној, полифоно изложеној у гудачким инструментима и другој заснованој на хору из другог чина (Продао је, продао је невесту).

прИмЕрИ зА сЛуШАњЕ Симфонија из Новог света (е-мол, оп. 95, 1893) сматра се једном од најуспелијих симфонија позног романтизма, дакле не само у Дворжаковом опусу већ у светској литератури. Настала је у време његовог боравка у Америци и инспирисана је тегобном судбином угњетених – Индијанаца и црнаца. Међутим, и она одише духом чешке народне песме. Доминирају херојско-драматски мотиви, дух борбе и супротстављања. То је изражено већ у уводној теми, својеврсном лајтмотиву целе симфоније. Прва тема је изложена кроз дијалог – зову хорни (лајтмотив симфоније) одговара играчка фолклорно обојена тема у кларинетима и фаготима. Друга тема одише чешким фолклором, прво се излаже затамњено, у молу, а затим се појављује и њена светла дурска варијанта. Упечатљива је и тема која заокружује експозицију јер доноси контрастне мотиви и одише карактером црначког спиритуала. Други став је лирски центар симфоније, а скерцо обилује контрастима. Заснован је на три теме: прва је играчка (донекле сродна скерцу из Бетовенове Девете), друга светла, дурска, распевана, а трећа има карактер лендлера (трио). Драматичности доприноси појава лајтмотива симфоније који звучи изломљено, чинећи резак контраст успостављене атмосфере. Лајтмотив се појављује и у коди трећег става, у фанфарама труба које наговештавају оптимистичан, победнички тон финала. Дворжак је Словенске игре првобитно замислио за клавир у четири руке, а затим су прерађене за оркестар (прва свеска 1878, друга 1887). У њима се дају различите игре словенских народа: словачки одземек, пољске игре мазурка и полонеза, јужнословенско коло, украјинска думка, чешки фуријант, скочна, соуседска и полка. Плене упечатљивим тематизмом и зналачком оркестрацијом. Од шеснаест игара десет су обраде чешких плесова (сви осим друге у првој свесци, и три игре у другој свесци – 3, 5 и 8). Игре су контрасно распоређене по темпу, такту и карактеру, тако да се могу и интегрално изводити.

ик е

европским градовима. Праг је постао значајан музички центар. Није случајно што су управо у овом граду Моцартова оперска дела дочекана са великим одобравањем (Фигарова женидба, а потом и Дон Ђовани, написан за Праг). Почетком XIX века у Прагу је као диригент немачког позоришта три године радио Карл Марија Вебер (1813–1816). Јача интересовање за народну уметност, издају се први зборници са напевима. Године 1811. отворен је конзерваторијум у Прагу, а 1830. чувена Оргуљска школа. У Прагу су концертирали Берлиоз и Лист, изведена су Вагнерова дела Танхојзер и Лоенгрин. Логично је да се на овако припремљеном терену појављују и снажне стваралачке индивидуалности: Беджих Сметана (1824–1884) и Антоњин Дворжак (1841–1904).

бе н

Потпоглавља су посвећена појединим лекцијама и означена су насловима који су обележени тачком у боји поглавља, као и све легенде илустрациј.

во

наслов поглавља

подсетник

Садржајне целине заокруживане су Подсетником и Питањима. Подсетник указује на кључне елементе садржаја текста на које треба обратити пажњу. Питања треба да подстакну критичко промишљање градива и помогну да се провери да ли је остварено одговарајуће разумевање лекције.

ВЕКУ

За

СЛОВЕНСКА МУЗИКА У XIX

– развијала их година XIX, до средине XX од једног века – од тридесет основа може пратити кроз три Српска музика се током више оквирима, те се њена еволуциј и његових у примарно романтичарским т Корнелија Станковића ку, репрезентује делатнос поставио не етапе. Прву, предромантичарс до почетка осамдесетих година. К. Станковић је период зовања савременика и она обухвата труд записивања и хармони вредан нарочито ши остварив добу истакао темеље националној школи, и народних песама. У својем (карловачко појање), као ју основе српског црквеног појања У предромантизму се поставља – пијаниста и композитор. не дружине. То се као значајан извођач певачка друштва и позориш живота и оснивају бројна хорску музику. будућег развоја музичког о на комаде с певањем и усмерил ки Мокрањца, ића жанровс Стојанов је српску музику вића и Стевана бурделатношћу Јосифа Маринко е време је То утемељуј се година. зам тих Романти осамдесе ва се прве опусе компонују почетком који, по окончању студија, е школских институција, разграна пеко животу, када почиње оснивањ них промена у музичком ко певачко друштво и Академс ла (у зениту се налазе Београдс та у Новом Саду и позориш делатност хорских ансамба солиста, их истакнут камерних састава и ево доба и вачко друштво „Обилић”), се означава као Мокрањч чевог дела ово раздобље а Првог Београду. Због значаја Мокрањ чеве смрти (1914) и окончањ осамдесетих година, до Мокрањ обухвата време од почетка – соло песми и хоросветског рата (1918). жанровима вокалне музике окренут је успелих, претежно низ опусу остварио Опус Ј. Маринковића у српској музици, а у хорском с лид и доприно уметничк о његов је вима. Он је утемељи м и кола. Значајан буднице, хорова с клавиро врло популарних дела типа већ и изванредно важан органиправославној духовној музици. не само композиторски рад ко важан његов подједна је штву Мокрањчева делатност обухвата и и научни ангажман. У стварала петнаест (руковети). Мокрањчевих заторски, педагошки, извођачк ја, Опело) и световне музике јер су песвеукупне српске музике рад у области духовне (Литурги има значење камена-темељца хорских рапсодија – руковети цима. инспирација многим наследни сме руковети послужиле као

2

питања:

антизма?

1. Које су одлике предром предромантизма?

2. Ко је главни представник К. Станковић?

3. У којим областима је радио чеве делатности? Маринковићеве и Мокрањ однос шки 4. Какав је хроноло с? вић даје највећи доприно Маринко 5. У којим жанровима а? пореди са радом Вука Караџић рад 6. Због чега се Мокрањчев рад? аторски организ чев 7. Шта обухвата Мокрањ Мокрањац?

8. Која је дела компоновао и?

9. Како се дефинишу руковет

33

32

Свако поглавље почиње илустрацијом која се односи на његов садржај

Muzicko prirodni smer2.indd 4

4/21/2016 13:45:01

Илустрације имају важну информативну функцију када се непосредно односе на изглед музичких инструмената, али и на призоре музицирања који дају и слику о друштвеној улози музике. У складу са традицијом дати су и портрети најзначајнијих стваралаца. Са посебном пажњом бирана су дела знаменитих сликара која за мотив имају музичаре или музичке инструменте.

на балетску уметност.

оОНИЗАМ – вид експреси ФОЛКЛОРНИ ЕКСПРЕСИ окриљу националних школа низма који се развија у а, по изражајним средствим XX века. Револуционаран инспирацију за радикалфолклорни експресионизам им фолклорн м најстарији у не елементе израза налази према фолоднос нов потпуно и слојевима показујућ арска искуства. клору у односу на романтич

За

во

У гимназијском уџбенику користи се велики број стручних појмова. Са многима од њих ученици су се сусрели у току основне школе, али су ипак сви – и они за које се очекује да су познати – обухваћени појмовником на крају уџбеника. Дате су сажете, једноставне дефиниције, али је указивано и на различите нијансе или еволуцију значења појединих појмова. У самом тексту појмови се увек уводе са објашњењем, али постоје и графички издвојени појмови што треба да истакне њихов значај или пружи неко допунско објашњење.

је са Жар-птицом. Први велики успех постигнут ната руска прича о То је традиционална добропоз у Кашчеју, који је царевићу Ивану и злом чаробњак спасе, а у томе да их заробио принцезе. Иван полази је надмашио у игрању, па му помаже жар-птица, коју чудесно перо. Пред њеним је као награду добио њено а Иван и принцеза Кашчеја, царство моћима руши се е има импресиониславе победу. Музика Жар-птиц популарна, а изводи се и стички звук, и данас је веома ка свита. као самостална оркестарс

53

Посебним знаком обележени су коментари који се односе на слушање музике. Њихова улога јесте да усмере пажњу на поједине елементе музичког израза и дају информације важне за разумевање музичког садржаја. То је основа на којој треба градити емотивни доживљај музичких примера. Део уџбеника представљају и два компакт диска на којима су дати примери композиција које су аналитички представљене у овом сегменту књиге.

МУЗИКА XX ВЕКА

ОПШТЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ МУЗИКЕ XX ВЕКА Промене у уметности XX века. – Са XX веком почиње ново историјско раздобље у развоју уметности, па и историјски поглед на догађања поставља нове изазове. Технолошки напредак у XX веку доноси суштинске промене у ста­ тусу музике, мењају се њена улога у друштву и укупни друштвени односи у свету. Сагледавање историје музике закључно са романтичарском епохом у суштини је праћење развоја доминант­ них уметничких тенденција у западној музичкој традицији. Глобализам који се развио у XX веку не дозвољава да на исти начин буде посматра­ но и ново раздобље. Тачно је да је утицај запад­ не традиције високе уметности и данас велики у целом свету, али су нови медији и нова сред­ ства комуникације учинили да савремени човек постаје свестан и другачијих уметничких ис­ кустава. Услед свега тога долази до интензив­ ног и плодотворног прожимања различитих традиција и култура. Ови процеси јесу обележи­ ли почетак модерног доба, ренесансу, и тадашњу светску експанзију Запада, али су крајем XX века добили нову динамику и потпуно нови значај. Поларизација западних (која интегрише и вели­ ки део уметности Америке) и незападних култу­ ра само је једна од великих промена које настају у XX веку.

АБВ

Популарна култура. – Социјалне промене у западној култури такође су утицале на развојне процесе у уметности. Индустријализација и еко­ номско­технолошки развој капитализма допри­ нели су појави важног феномена – слободног вре­ мена, којим почиње да овладава нова индустрија – индустрија забаве. Феномен популарне културе није био непознат ни у претходним епохама, али се у XX веку, а посебно у спрези са развојем нових медија, мења његов значај и оштро поларизују односи високе/озбиљне и популарне уметности. Ова раслојавања имају донекле класни карактер, али ће се одвијати и на другим нивоима, на при­ мер, на генерацијском, што је карактеристично за појаву уметности младих шездесетих година XX века, која се јавља као својеврсна алтернатива званичним уметничким токовима и добија ма­ совни карактер у рок и поп култури.

ПРИМЕРИ ЗА СлУШАњЕ Култни енглески рок састав Битлси (Thе Bеatlеs), формиран 1960. у Ливерпулу, један је од првих који стичу масовну популарност (такозвана битлманија). Исказао се у различитим жанровима – од поп балада, до психоделичног и хард рока. Њихове песме се и данас радо певају и слушају.

ПРИМЕРИ ЗА СлУШАњЕ

ИНДЕКС

Уџбеник је опремљен индексом аутора који треба да олакша његово коришћење.

ик е

трупе основане у ПаРУСКИ БАЛЕТИ – назив балетске о импресарио Сергеј ризу 1907. године коју је предводи тзв. Руске сезоне, приређује Дјагиљев. Као трупа која Доносе револуцију у одноделовао је до 1929. године. примењујући Вагнерову уметности балетској су према ог уметничког дела) идеју гезамткунстверка (свеукупн

Поред основног текста постоје и поља маркирана бојом поглавља у којима се дају допунске информације, објашњења појмова, детаљније осветљење појединих дела, подаци за оне који желе да сазнају више.

уџ

и једном од битречне, но и то се може сматрат му је давала енергију за них одлика покрета. Она трансформације. м. – У музици екФолклорни експресиониза ке изворе: једни леже спресионизам има двостру у најстаријим фолу позном романтизму, а други рни експресионизам (фолкло ма слојеви клорним У оба случаја експресиСтравинског и Бартока). ристике. У мелодији каракте сродне има онизам дисонантни скокови, се јављају искидана фраза, , или мултиплинедостатак тоналног ослонца ана политоналност цирана тоналност (такозв звучи истовремено у ета тоналит више када – Настају нове ритмичке ма). деоница тим различи

за

52

– Црвена – Плава, 1925

д

Василиј Кадински, Жута

(Стравински, Барток, карству (Рерих) и у музици прокламује предПрокофјев). Експресионизам , изражава сумњу у ност инстинкта над разумом к. цивилизацијски напреда се често налази на Експресионистички израз негде између реалног граници предметности, експресионистичких и иреалног. Двослојност а црта ове уметности. садржаја је готово обавезн тавља наглашену емоИрационалност претпос јство, отуђеност. ционалност, немир, неспоко сти одвешће екКритика друштвене стварно ионарну уметност која спресионизам у револуц ког ангажмана. се неће либити ни политич црте експресиониМноге карактеристичне суштини су противстичке уметности у својој

ачки лик Игора Стравински. – Стварал функцију у изградњи Игор доминирао је музиком формуле, ритам добија нову Стравинског (1882–1971) Он је један главни елемент израза дуже од шездесет година. дела – он може постати или Алегро нашег доба ског веома плоСтравин века, XX Игора х композитора (Посвећење пролећа лавање дисонанци од највећи дно занимљив и инспиративан за барбаро Беле Бартока). Нагоми његов јер не постоји дан и изванре изведен негацији је када њиховој води у суштини проучавање. Од времена У почетку доминирају он се непрекидно противтежа у смирењу. балет Жар-птица (1910), и сценски облици – први интересовања европске музичке мале форме, али се јављају и, не- налазио у жижи ансамбл сни разновр се . опера, балет. Користе ената, а преовлађују јавности ји руске музиобичне комбинације инструм Васпитан је на богатој традици и крајње дубоки реова, близак сарадчудни ефекти – крајње високи ке. Ученик је Римског-Корсак Његове о правилима. а из круга Свет уметности. гистри, као и све противн и експресио- ник уметник има које онизам концерт на су импреси е – Нови правци прве композиције изведен ји поглед на фолклор. музички огранак – Друштво низам – унели су другачи звуку, је приређивао њихов ија живом Озбиљн окрећу аду. се да Петрогр у Композитори почињу савремену музику ни контекст – целину за саријом чувених обраћају пажњу на фолклор сарадња са Дјагиљевим –импре ицом, да би се се појављује песма или – почиње са Жар-пт креативног чина у којем у уметнич- Руских балета трунују вљеву транспо га Дјагиље да За вају ила дуги низ година. игра, чак покуша Посвећењу пролећа продуж своје најзначајније ко дело. Стравински у свом Стравински је компоновао жртвовања најлепше пу приказује древни ритуал за пролећно буђење девојке у племену као залоге ени ток уобичај прати и Свадбиц природе. У својој представљале су у ствари Такозване Руске сезоне ритуалним детаљима ју у којој су руски уметсвадбеног обреда са свим сталну позоришну институци обичаји, све до поласка центру – Паризу – прика– плач младе, сватовски ници у светском музичком и других композитора. чина који је означавао зивали дела својих, а касније младенаца у постељу – руске . Док су робила је показати свету благо култури идеја а кој Првобитн словенс венчање у древној тада недовољно познато. уметничке традиције, до били заинтересовани за Годунов Мусоргског, Садко, мантичари првенствено Извођене су опере (Борис у тему свог жавају преобра орсакова, делокоји Римског-К фолклорни напев Сњегурочка, Златни петлић појединачним значај имале у Посебан обраћај Игор). тори Кнез опере ве компози ви Бородино дела, сада се Руских балета били су ним за фолклор – су балетске представе. У трупи , елементима каракатеристич Т. Карсавина, В. Нижински м за фолклорне врсни играчи: А. Павлова, варијационом излагању типично тор М. Фокин. На опреизузетно надарени балетмајс , фолклорном метросликари А. Бенуа, мелодије, импровизацији ми представа радили су истакнути а извођења начиним м Композиторска звезда посебни Рерих. Н. пулсу, ритмичком А. Головин, Л. Бакст, занимљивим ма, Стравински мада су касније Игор свирачи је м био балета народни Руских својственим и други чувени ствараоци ју на народне инструза Дјагиљева компоновали тембровима који асоцира други, а опрему представа – С. Прокофјев, М. Равел и менте. је радио и чувени Пикасо.

бе н

МУЗИКА XX ВЕКА

Градиво које се односи на музику XIX и XX века подељено је у десет поглавља и свака садржајна целина означена је посебном бојом.

48

У XX веку је на Западу је велику популарност стекла традиционална уметност кинеске опере мада почива на естетским принципима сасвим другачијим од западне оперске традиције. Светску популарност освојио је индијски уметник на ситару Рави Шанкар, чак и у области популарне музике, како то сведочи снимак са поп-фестивала у Монтреју 1967. Последњих деценија XX века у сфери популарне музике развија се феномен world music.

Снимање музике. – Суштинске промене омогу­ ћио је и развој технологије снимања музике. Историјат музике не пише се више само на ос­ нову посредних извора, докумената, сведочан­ става, интерпретације нотних извора, он постаје историјат сачуваних звучних интерпретација. То из корена мења однос према извођаштву и пре­ ма историји. Историја џеза данас има ослонац у богатој архиви звучних записа којима све битне етапе његовог развоја могу бити звучно илустро­ ване. Да не постоје звучни записи, сасвим бисмо другачије разумели ову у великом степену умет­ ност импровизације. Нови медији и нове уметности. – Развијају се нови медији и нове уметности. Нарочито је значајна филмска уметност, са којом се преплиће велики део историје музике XX века. Уопштено, примењена музика захваљујући развоју нових медија такође добија статус другачији од оног који је имала током претходних епоха. Феминизам. – Могло би се говорити и о но­ вом родном статусу уметности јер XX век мења положај жене у друштву и даје пуну слободу жени­ ствараоцу, тако да се странице историје уметности исписују на потпуно нов начин. Хронологија. – Хронолошко и терминоло­ шко одређење нове епохе је веома комплексно. Сагледавање романтичарске музике хронолошки је већ дубоко зашло у XX век: стваралаштво Н. Римског­Корсакова, Ђ. Пучинија, К. Дебисија, М. Равела и многих других помињаних композитора припада и XX веку. У историографији је уобичајено да се засвођење романтичарске епохе везује за по­ четак Првог светског рата мада ће значајни роман­ тичари попут Сергеја Рахмањинова (1872–1943) или Рихарда Штрауса (1864–1949) деловати и у међуратном периоду. Плурализам праваца. – Ипак, почетак XX века донео је велике промене у уметности. Пре свега, могу се уочити врло динамична збивања. Настају многи правци, међусобно супротстављени, поле­

ПРИМЕРИ ЗА СлУШАњЕ Разнородност музике XX века илуструју три изабрана примера: музика Ерика Сатија, провокативна у својој једноставности, у Тангу препетуал из збирке Спорт и разонода (1914); дело Антона Веберна Варијације оп. 27, бр. 1 (1936), додекафонска композиција типична за Вебернов аскетски израз и друга минијатура из циклуса Седам балканских игара (1927) Марка Тајчевића.

мични и искључиви; нови покрети настају брзо, али се брзо и гасе. Хетерогеност се зато помиње као главна одлика модерне уметности. Она се не развија праволинијски, већ истовремено теку ра­ зличити еволуциони токови: једни су усмерени ка прошлим епохама, на њих се надовезују (од двадесетих година XX века разноврсне варијанте неоправаца: неокласицизам, необарок, неорома­ нтизам, неоимпресионизам, у другој половини XX века и неоекспресионизам), а други се, по­ пут експресионизма, футуризма, надреализма и других ­изама постављају као свесна и радикална опозиција традицији. На самом почетку века поред импресиони­ зма највећи значај имао је експресионизам. Мно­ ги су склони да га тумаче као немачку реакцију на импресионизам, али је то тек делимично тач­ но. Мада су импресионизам и експресионизам супротстављени – један је окренут објективном, спољашњем утиску – импресији, а други су­ штини, унутрашњости, изразитој субјективности – они имају исте корене у романтизму, деле нека изражајна средства (напуштање тоналитета у му­ зици, на пример), а експресионизам се најављује већ у француском постимпресионизму – делима Сезана, Сераа, Ван Гога, Гогена. У сликама фовиста (Матиса, Вламенка) интензитет густих намаза боја био је већ сасвим супротан импресионистичкој лирици. И фолклорна варијанта експресионизма у делима композитора националних школа развија се паралелно са појавом експресионизма у ствара­ лаштву немачких композитора. Паралелно са развојем експресионизма поја­ вљује се и неокласицизам у својим различитим

49

Култна фотографија Битлса, ( Abby Road)

Потпис слике

Muzicko prirodni smer2.indd 5

4/21/2016 13:45:04

САДРЖАЈ ДЕО I – СЛОВЕНСКА МУЗИКА У XIX ВЕКУ НАЦИОНАЛНЕ ШКОЛЕ У ДОБА РОМАНТИЗМА РУСКА НАЦИОНАЛНА ШКОЛА ЧЕШКА НАЦИОНАЛНА ШКОЛА СРПСКА НАЦИОНАЛНА ШКОЛА

ДЕО II – ОПЕРА НА ПОЧЕТКУ XX ВЕКА

ПОСТВАГНЕРИЈАНСКА ОПЕРА ИТАЛИЈАНСКА ОПЕРА ПОСЛЕ ВЕРДИЈА

ДЕО III – ИМПРЕСИОНИЗАМ ОПШТЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ КЛОД ДЕБИСИ МОРИС РАВЕЛ

ик е

ОПШТЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ МУЗИКЕ XX ВЕКА ПРАВЦИ У МУЗИЦИ XX ВЕКА И ВОДЕЋИ ПРЕДСТАВНИЦИ

уџ

бе н

ДЕО IV – МУЗИКА XX ВЕКА

УМЕТНОСТ ИГРЕ БАЛЕТ У XX ВЕКУ

за

ДЕО V – КЛАСИЧАН И САВРЕМЕНИ БАЛЕТ

ДЕО VI – СРПСКА МУЗИКА У XX ВЕКУ

д

МЕЂУРАТНА СРПСКА МУЗИКА

во

ДЕО VII – МУЗИЧКА АВАНГАРДА МУЗИКА ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

За

ДЕО VIII – САВРЕМЕНА СРПСКА МУЗИКА

ПРАШКА ГЕНЕРАЦИЈА СРПСКИХ КОМПОЗИТОРА СРПСКА МУЗИКА ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

ДЕО IX – ЏЕЗ И ПОПУЛАРНА МУЗИКА У XX ВЕКУ

ЏЕЗ МУЗИКА

ПОПУЛАРНА МУЗИКА МЈУЗИКЛ

ДЕО X – ПРИМЕЊЕНА МУЗИКА

МУЗИКА И ДРУГЕ УМЕТНОСТИ

ПОЈМОВНИК ИНДЕКС ИМЕНА

Muzicko prirodni smer2.indd 6

4/21/2016 13:45:05

За

во

д

за

уџ

бе н

ик е

1

Muzicko prirodni smer2.indd 7

4/21/2016 13:45:07

СЛОВЕНСКА МУЗИКА У XIX ВЕКУ

За

во

д

ик е

за

уџ

Терминологија. – Термин националне школе добио је широку примену у стручној литератури, али је често и критикован, баш као и сродна одредница национални стил. Разумљиво је да синтагме грађене од сложених и вишезначних појмова изазивају полемике и оспоравања. Одредница национално у различитим контекстима – географским, историјским, културним – има различита значења. Руски национални идеал није био исти почетком XIX века, кад се Русија супротстављала Наполеоновим освајањима, 1861. године кад је цар под притиском демократских снага морао да донесе указ о ослобађању сељака и после Октобарске револуције, када је пролетаријат носилац националне идеје. Однос према националном, дакле, на различите начине доживљавају Глинка (1804–1857), Мусоргски (1839–1881) и Шостакович (1906–1975), припадници руске националне школе. Када се говори о националном у уметности, треба имати у виду да се феномен испољава различито и да су промене врло динамичне. У романтичарској епохи његово коришћење је у вези са потребом за успостављањем равнотеже са пренаглашеним индивидуализмом. Тек разумевање равнотеже која постоји између опозитних романтичарских одлика – на једној страни националног, а на другој субјективног/индивидуалног – пружа основу за разумевање динамичних развојних процеса у уметности романтичарске епохе. Појава националних школа сматра се једном од кључних особености романтичарске епохе јер се дух времена на најнепосреднији начин исказује управо кроз њих. Оне имају универзални карактер и испољавају се на врло разноврсне начине, чинећи богатство романтичарске музике. Карактеристичне су за целу европску територију јер националне идеје покрећу важне револуционе токове у историји XIX века. Уметност романтичарског доба има веома изражену социјално-

-политичку функцију јер је често средство борбе за остварење националног ослободилачког програма или покретач друштвених промена. Ипак, у приступу националним школама не треба инсистирати на овом аспекту јер није суштински за њихово одређење. За уметност су најважнији музички језик и новине инспирисане националним идејама. Са националним школама је повезана фолклорна традиција, која је врло значајна за формирање аутентичног лика једне културе. Интересовање за фолклор манифестује се на различите начине, првенствено као заинтересованост за песму као специфичан естетски феномен, подстицај стваралаштву (инспирација лепотом народне песме у темама романтичара), али и у склопу научних истраживања са различитим циљевима, за припрему дела практичне намене која популаризују народну уметност, у педагошкој и инструктивној литератури и томе слично (зборници народних песама различитих намена). није препрека да се музика упознаје слушањем или активним учешћем у музицирању.

бе н

НАЦИОНАЛНЕ ШКОЛЕ У ДОБА РОМАНТИЗМА

8

РУСКА НАЦИОНАЛНА ШКОЛА Руски романтичари. – У XIX веку се уочавају три значајне генерације руских романтичара. У првој генерацији најзначајнију улогу је имао Михаил Иванович Глинка, који се сматра утемељивачем руске националне школе. Глинка у руској музици има улогу коју у руској књижевности има Пушкин. Два велика уметника деле исте идеале, сродног су стила, а значај њихових дела за потоњи развој руске уметности такође је велики. Глинка је поставио темеље националне опере (историјска опера НАЦИОНАЛНЕ ШКОЛЕ – појам којим се у романтизму означава појава националне традицијe која има јасно сагледив пут развоја од утемељења у делима оснивача, преко доприноса различитих генерација стваралаца који делују у различитим стилским оквирима. ФОЛКЛОРНА ТРАДИЦИЈА – народна традиција која укључује литерарно и музичко народно стваралаштво.

Muzicko prirodni smer2.indd 8

4/21/2016 13:45:08

ПРИМЕРИ ЗА СЛУШАЊЕ

за

уџ

бе н

ик е

Увертира за Руслана и Људмилу, трагом Веберове концепције увертире, почива на темама опере: прва тема је радост прославе венчања из петог чина опере, а друга је тема из Русланове арије када он пева о својој љубави према Људмили. На крају увертире изведеном дубоким лименим дувачким инструментима (тромбони и туба) појављује се мотив чаробњака кепеца Черномора, најављујући предстојећи заплет. Марш Черномора је једна од бројних инструменталних нумера Руслана, део оријенталних балетских нумера четвртог чина. Он у опери изражава фантастику немог лика чаробњака (сликан је само инструменталним средствима) и зато је „ћудљив”, стално избегава ослонац и потврду тоналитета. Марш слика његов свечани излазак на сцену у дугој процесији коју предводе његови робови. Потом следе игре – Арапска, Турска и козачка Лезгинка. Ова свита оријенталних игара била је директна испирација Александру Бородину за Половенцке игре у опери Кнез Игор.

д

Насловна страна партитуре из 1885

За

во

Живот за цара, опера-бајка Руслан и Људмила), као и балетске, симфонијске и камерне музике. Мада није написао велики број инструменталних дела (чувена је његова Камаринска, а врло су занимљиве и две шпанске увертире), он је третманом оркестра у операма (увертире, уводне музике за чинове, симфонијски интермедији, балетски дивертисмани) утицао на развој руске оркестарске музике. О томе су недвосмислена сведочанства оставили његови наследници. Био је велика инспирација члановима Петорице и Чајковском. У својим делима они свесно полазе од Глинкиних основа и тако граде јасно препознатљиву нит националне традиције. На њихов рад надовезују се Александар Скрјабин и Сергеј Рахмањинов, који почињу да делају почетком деведесетих година XIX века.

Muzicko prirodni smer2.indd 9

Михаил Глинка. – Развој руске националне опере почиње Глинкиним делом Живот за цара (касније Иван Сусањин). Његова премијера 1836. године означила је почетак развоја руске историјске опере. Романтичари на нов начин третирају историјске теме. Оне постају средство у борби за остварење националног идеала, добијају локални карактер и конкретан историјски оквир. То се све разликује од праксе опере серије у којој није постојала суштинска разлика између опера са митолошком и историјском тематиком. Ликови су били типизирани хероји. Романтичари граде индивидуалне карактере, а у Глинкиној опери појављује се човек из народа као главни лик опере, што је наговештено односом које је према ликовима имао Росини (Фигаро, Виљем Тел). Глинка пише и оперу-бајку Руслан и Људмила (1842), према истоименој Пушкиновој поеми, те тако утемељује и други значајан оперски жанр у руској музици. Ово дело је једно време било

9

4/21/2016 13:45:10

За

во

д

за

уџ

бе н

ик е

СЛОВЕНСКА МУЗИКА У XIX ВЕКУ

запостављено на сцени, али нове поставке у Петербургу, када је дебитовала данас највећа руска оперска звезда Ана Нетребко (1996) и Москви (2011), дале су му сасвим нов живот. Епска прича носи нове одлике оперске драматургије, фантастични призори се сучељавају са реалношћу, мотивима хероике (Руслан, Светозар), кукавичлука (витез Фарлаф) и, изнад свега – моћи љубави која покреће све на свету.

10

Руска Петорица. – У другој половини XIX века руска музичка култура доживљава процват. Оснивају се конзерваторијуми у Петрограду (1862) и Москви (1866) и постају расадници из-

Muzicko prirodni smer2.indd 10

Костими за оперу Кнез Игор

ванредних музичара. Готово истовремено почиње да ради и Бесплатна музичка школа (осни­вач и директор био је Балакирјев), чији је главни циљ било пропагирање руске музичке уметности. Шездесете године су и доба окупљања „моћне гомилице” коју су чинили композитори М. Балакирјев, Ц. Кјуј, М. Мусоргски, Н. Римски-Корсаков и А. Бородин. Изван граница Русије они ће постати познати под именом Петорица. Они су поставили себи задатак да створе аутентичну руску музичку културу која би се заснивала на основама народне уметности. Интересују се за историјску прошлост Русије, а оца руске музике виде у М. И. Глинки. Међутим, веома су пошто-

4/21/2016 13:45:14

За

во

д

бе н

за

уџ

Кнез Игор припада жанру историјске опере (либрето је рађен према анонимном епу из XII века – Повест о походу Игоровом), али се епском концепцијом драматургије више ослања на Глинкиног Руслана, него на линију развоја историјске опере. Улога коју у овом делу игра балет (чувене Половецке игре) директно произлази из начина коришћења балета у Глинкиној опери-бајци. Бородин је близак великом учитељу и по начину на који третира фолклор. Он се у стваралаштву не занима за цитате народних песама, као други чланови Петорице, већ компонује „у духу” фолклора, као и сам Глинка. Мотиви Половецких игара проткивају музику „источњачког” чина, у којем се радња одвија у половецком логору. Саме игре су кулминација, репрезентују војничку моћ и успех Половаца предвођених моћним Ханом Кончаком који је заробио Игора Свјатославича. Али, Хан се према пораженом непријатељу односи са поштовањем због његове храбрости, са симпатијама гледа на романсу која се рађа између његове кћери Кончаковне и Игоровог сина Владимира. У балету наступају три групе играча: ратници, робље и млади јунаци. Сваку од група симболизује колоритна тема, а Бородин их затим зналачки преплиће, укршта, спаја градећи раскошну звучну слику оријента. Балет није само инструменталан, музику доноси и хорски ансамбл.

ик е

ПРИМЕРИ ЗА СЛУШАЊЕ

вали Моцартово и Бетовеново стваралаштво. Изучавали су и дела европских романтичара – нарочито су ценили Шумана, Берлиоза и Листа. Најзначајнији стваралачки допринос остварили су Бородин, Мусоргски и Римски-Корсаков. Александар Бородин. – Александар Бородин (1833–1887) био је познати научник свога доба (сматрају га оснивачем руске модерне хемије), а радио је као професор на универзитету, па му није остајало много времена за компоновање. Своје најпознатије, животно дело, оперу Кнез Игор, почету крајем шездесетих година, радио је до смрти, али је ипак није у целости завршио.

Александар Бородин, портрет Иље Рјепина

Осим опере, оставио је значајне радове у области симфоније, од којих је познатија Друга у ха-молу ИНТЕРМЕДИЈ (од лат. intеrmеdia – онај који се налази у средини) – сцена или комад који се изводе у време пауза у позоришној представи. ИСТОРИЈСКА ОПЕРА – оперски жанр одређен тематиком која се преузима из историјских, а не уобичајених митолошких тема. КОНЗЕРВАТОРИЈУМ (од лат. consеrvarе – чувати, сачувати) – првобитно, у Италији у XVI веку, назив за домове у којима су одгајана сирочад, а од XVII века у њима се стичу и музичке вештине. У савременом значењу музичке педагошке установе у којима се обучавају музичари различитих дисциплина – извођачи, композитори, теоретичари, педагози.

11

ОПЕРА-БАЈКА – жанр романтичарске опере у којем је тематика ослоњена на бајковите и фантастичне мотиве.

Muzicko prirodni smer2.indd 11

4/21/2016 13:45:14

СЛОВЕНСКА МУЗИКА У XIX ВЕКУ

или Богатирска (богатир значи витез), због епске снаге симфонијске концепције и гудачког квартета. Међу најпопуларнијим Бородиновим делима је симфонијска слика Из Средње Азије.

Други чин Бориса Годунова одвија се у царским одајама и у њему се разоткрива комплексни психолошки Борисов портрет: он је нежан отац, владар-апсолутиста, застрашујући у својој моћи, али истовремено и рањив човек који пати због злочина који је некад давно наредио да би себи прокрчио пут до престола. Сложен Борисов лик Мусоргски тумачи новим изражајним средствима, првенствено у третману гласа, али и других елемената израза. Изражајност басове деонице конципирана је на сасвим нов начин. Она почива на речитативном принципу који се изводи из мелодике говорне речи и не прати само акценте и логику изражајности текста већ тумачи његово дубље значење. Оркестар је равноправни партнер у тумачењу садржаја: заснован је на мрежи лајтмотива који се развијају и трансформишу на симфонијски начин. То су (редоследом појављивања у монологу) мотиви Ксеније и Фјодора, Борисове деце, затим мотиви стрепње, халуцинација и гриже савести.

За

во

д

за

уџ

бе н

ик е

Модест Мусоргски. – Најзанимљивија стваралачка личност међу Петорицом био је Модест Петрович Мусоргски (1839–1881), творац Бориса Годунова (1869–1872), најзнаменитијег дела словенског оперског репертоара. Мусоргски је био смели новатор и мало ко од савременика је разумео величину његовог генија. Концепција Бориса

ПРИМЕРИ ЗА СЛУШАЊЕ

12

Модест Мусоргски

Годунова била је за оперу XIX века веома необична и дело није наишло на одговарајући одзив, чак ни међу свим члановима Петорице. Негативна критика опере коју је после премијере објавио Кјуј означила је почетак распада овог кружока. Један од ретких поштовалаца дела Мусоргског био је Николај Римски-Корсаков. Он се после смрти композитора латио прераде Бориса Годунова, те је у том новом облику, са његовом раскошном оркестрацијом, дело напокон доживело свеопште признање. Данас се опера све чешће из-

Muzicko prirodni smer2.indd 12

Клавирску свиту Слике са изложбе Мусоргски је написао као успомену на рано преминулог при­ ја­ теља сликара Виктора Хартмана. Свиту чини низ минијатурних програмских слика повезаних моти­вом Променаде, која симболише шетњу међу сликама. Циклус траје двадесетак минута, али се комади изводе и појединачно. Постали су чувени и у различитим обрадама, међу којима се издваја орке­страција Мориса Равела. У циклусу су комади распоређени следећим редоследом: Променада, Гном, Променада, Стари замак, Билдо (запрежна кола), Променада, Балет неизлеглих пилића, Два Јеврејина, Катакомбе, Баба Јага, Велика кијевска врата.

Хартманове слике

4/21/2016 13:45:18

ПРИМЕРИ ЗА СЛУШАЊЕ

бе н

ик е

Симфонијска слика Шехерезада написана је у форми четвороставачне свите. Композитор је ставовима дао посебне називе, али је потом од тога одустао и формулисао само кратак програмски коментар за цело дело: „Султан Шахријар, убеђен да су жене покварене и неверне, наредио је да убију сваку од његових жена после једне ноћи проведене с њим; султанија Шехерезада успева да преживи причајући му приче током 1001 ноћи, будећи у њему радозналост како ће се скаска завршити и тако одлажући извршење казне, док султан није сасвим одустао од свог наума. Причала му је о многим чудесима, рецитовала стихове песника и речи песама, уплитала причу са причом.” Први став свите почиње лаганим уводом, као својеврсни пролог целог дела. Овде су дати музички портрети главних јунака: Шехерезаде и Шахријара, и осликан бајковити источњачки колорит. Дело почиње темом султана – у средњем и дубоком регистру гудачки и дувачки инструменти унисоно доносе рељефну тему, слику султанове суровости и свирепости. Тема Шехерезаде је поверена соло виолини уз пратњу харфе, налик је оријенталној арабески, раскошно развијена. Потом следи сонатни алегро – слика узбурканог мора и авантура Синдбада Морепловца: излажу се две контрастне теме – слика узбурканог мора и смене таласа у првој теми и призор спокојне непрегледне ширине океана по којем плови Синдбадов брод, да би потом била дата слика постепеног подизања таласа, што је сугерисано варираним мотивима Шехерезадине теме. Пред репризу теме стихије у дубоким инструментима се јавља Шахријарова тема, стапајући се са темом побе­ снелог мора. Друга тема са мотивима брода и Шехерезаде доноси смирење, светле тонове високог регистра оркестарских инструмената и све се завршава у спокојним тоновима смиреног мора.

уџ

води у оригиналној верзији у оркестрацији самог композитора, без прерада. Борис Годунов има јединствену драмску концеп­­ цију: у њој су помирене непомирљиве супротности. Истовремено постоје два главна лика. Један је цар Борис, а други – народ. У току опере може се пратити развој оба централна протагониста: једна линија радње прати Борисово морално и физичко пропадање (од сцене крунисања кад осваја највећу моћ, до смрти под притиском гриже савести), а друга постепени раст бунта и коначну експлозију револта народа (слика револуционарних немира у последњем чину Кроми, шума у Подмосковљу). Лик самог Бориса један је од најкомплекснијих у опери онога доба. Психолошка драма цара-убице, кога слама грижа савести, вајана је са фасцинантном убедљивошћу и међу чувеним басовским ролама она се сматра нарочито сложеном, а остварене улоге великих певача (Фјодора Шаљапина или код нас Мирослава Чангаловића) део су оперских легенди.

За

во

д

за

Николај Римски-Корсаков. – Најмлађи представник Петорице био је Николај Римски-Корсаков (1844–1908). Он је проживео дуг и веома плодан живот, доста различит од животних судбина осталих чланова кружока. Када је већина чланова Петорице већ завршила своја најзначајнија дела, Римски-Корсаков практично тек почиње своју озбиљну каријеру музичара. И он је, попут других чланова кружока, имао друго основно занимање (био је поморски официр), али је 1871. прихватио понуду Петроградског конзерваторијума и почео каријеру наставника. У то време он је био признат као композитор (аутор опера, симфонија, симфонијске поеме Антар и симфонијске слике Садко). Опера представља најзначајнију област стваралаштва Римског-Корсакова. Написао је петнаест дела у овом жанру, а нарочито је неговао тип фантастичне опере-бајке (Сњегурочка, Мајска ноћ, Млада, Садко, Бајка о цару Салтану, Злат– ни петлић и друге), те је тако наставио традицију Глинкиног Руслана. Осим опера, важно место у његовом опусу имају симфонијске поеме и други програмски, слободни симфонијски облици,

ЛАЈТМОТИВ – у опери, карактеристична, најчешће кратка музичка мисао, која симболично представља неки лик, предмет или осећање. ОРКЕСТРАЦИЈА – поступак писања композиције за оркестарски састав, било да је посреди прерада клавирског или камерног дела, или процес компоновања оркестарског дела.

13

СВИТА – циклична композиција коју чини низ стилизованих игара.

Muzicko prirodni smer2.indd 13

4/21/2016 13:45:19

СЛОВЕНСКА МУЗИКА У XIX ВЕКУ

За

во

д

за

бе н

уџ

Петар Чајковски. – Петар Иљич Чајковски (1840–1893) био је савременик Петорице и с њима је делио многе уметничке идеале. И он се напајао с извора народне уметности, инспирисао руским фолклором (рецимо, у чувеном Клавирском концерту у бе-молу искористио је две украјинске народне песме). Али, у његовом опусу је изразито наглашена димензија индивидуалног и отуда доминирају интересовање за човеков унутарњи свет и тема судбинског сучељавања личности и друштва. Чајковски је био међу првим дипломцима Петроградског конзерваторијума, а потом се одлучио за Москву, где је био наставник новоосноване високе школе. Данас зато Московски конзерваторијум с поносом носи име Чајковског. Због тога је било покушаја да се његово име повеже са традицијом „московске школе” пијанисте Антона Рубинштајна, представника академске, западњачке струје у руској музици тог доба. Али је Чајковски по својим уметничким схватањима био далеко од „академичара”, и мада није припадао Петорици, он се њиховом програму није супротстављао, већ га је допуњавао и обогаћивао. Стваралачко наслеђе Чајковског веома је богато. Од средине седамдесетих година он се, захваљујући материјалној потпори свог мецене Надежде фон Мек, потпуно посветио компоновању. Написао је ремек-дела у области опере (Евгеније Оњегин, Пикова дама, Јоланта), балета (Успавана лепотица, Крцко Орашчић, Лабудово језеро), симфонијске музике (шест симфонија, међу којима последње три имају посебан значај, бројна програмска симфонијска дела – Ромео и Јулија и друга, четири оркестарске свите, од којих је најпознатија трећа Моцартијана, Увертира 1812, Италијански капричо), инструменталног концерта (најпознатији су Клавирски

ик е

као и концертантна и камерна дела, те низ успелих соло песма. Међу тим делима нарочито плени симфонијска слика Шехерезада, инспирисана чувеним Причама из 1001 ноћи – раскошна оркестарска слика узбудљивих источњачких предања, написана у облику четвороставачне свите.

14

Петар Чајковски, рад Николаја Кузњецова

у бе-молу, Виолински концерт у Де-дуру и Рококо варијације за виолончело и оркестар); компоновао је и камерна, клавирска дела и бројне соло песме. Уз Бородина је најзначајнији руски композитор у области камерне музике. Међу клавирским композицијама нарочито се издвајају збирке минијатура Годишња доба и Албум за младеж. Ипак, сценска, симфонијска и концертантна музика имају много већи значај.

ВИРТУОЗИТЕТ – врхунско умеће музичког извођења – певања или свирања. ЗБИРКА МИНИЈАТУРА – у романтизму вид обједињавања истородних комада, без намере да буду интегрално извођени. Познате су Шопенове збирке валцера, ноктурна, етида и друге. ЛАМЕНТО (ЛАМЕНТАЦИЈА) – тугованка, жалопојка, плач; тужни, елегични музички став (најчешће у опери). МЕЦЕНА – по римском богаташу Гају Цилнију Мецени, добротвор (појединац или установа) који новцем или материјалним добрима помаже науку, уметност, књижевност, спорт; покровитељ, данас спонзор.

Muzicko prirodni smer2.indd 14

4/21/2016 13:45:22

ПРИМЕРИ ЗА СЛУШАЊЕ

бе н

ик е

после теме – сигнала почетка у хорнама – дијалошки доносе клавир и оркестар, са гроздовима акорда клавира који представљају фон за широку певну тему у гудачким инструментима и потом каденцом солисте која води брзој и виртуозној првој теми (то је тема украјинске народне песме). Фолклорни карактер може се препознати и у лирској другој теми концерта.

За

во

д

за

уџ

Пета симфонија у е-молу (1888) припада позном симфонијском стваралаштву. Одликују је зрелост и мајсторство симфонијског рукописа. Лирски центар симфоније је други став, анданте кантабиле. Његове теме су супротстављене мрачном, узнемиреном и борбом испуњеном сонатном алегру, али се и у другом ставу два пута појављује судбинска тема из увода симфоније.Трансформисана, у моћном оркестарском тутију, она подсећа на ужас и очај (то је кулминација). У другој појави пред крај става доносе је кларинет и фагот на фону валцера, звучи тајанствено, попут дуге сенке у ноћи. Шеста симфонија у ха-молу (1893) последње је од дела велике форме у стваралаштву Чајковског. Композитор је истицао да је то „најискреније од његових дела у које је уложио сву своју душу”. У композиторовим писмима сачувано је сведочанство о програмској замисли ове симфоније, али детаље „због изразито личног карактера” он није хтео да открије. Симфонија има несвакидашњи драматур­ шки лук. Први став је драматичан, борбом испуњен сонатни алегро. Други став је петочетвртински гипки, певни алегро кон грација, лирски валцер. Трећи став је брз, фантастични скерцо са маршевским епизодама. Финале је неуобичајени лагани адађо ламентозо. Прва тема финала, са упорним сила­ зним покретом, по мелодици блиском главној теми првог става, даје целом финалу карактер посмртног марша. Кулминација је рађена на другој теми, која као да се супротставља том упорном сила­ зном поништавајућем ходу мелодије у настојању да превазиђе његову симболику, али у томе не успева. Враћа се почетна тема са својом мрачном симболиком ништавила. Она има посебно значење јер је Чајковски трагично преминуо само неколико дана после успешне премијере симфоније на којој је сам дириговао, остваривши један од најблиставијих тријумфа у свом животу. Од три клавирска концерта које је Чајковски компоновао најпопуларнији је Концерт у бе-молу. Он припада типу позноромантичарског симфонизираног концерта. Клавир је третиран виртуозно, али је и оркестар равноправан партнер у доношењу и разради тематског материјала. Нарочито је чувена опсежна тема увода концерта, који је написан у неуобичајеној заокруженој троделној форми тако да добија самостално значење. Главни мотив увода

Одета

Лабудово језеро (1876) први је од чувених балета Чајковског који, мада има и многе традиционалне елементе, већ недвосмислено најављује револуцију балетске музике коју ће композитор остварити у овој жанру. Он компонује симфонизирани балет у којем се оркестар појављује у улози тумача драмске радње. Чајковски користи лајтмотиве (нарочито је упечатљива „тема судбине”, основни мотив балета који симболизује Одету, принцезу зачарану у лабуда). Поједине игре уживају посебну популарност, попут великог валцера из првог чина (прослава принчевог рођендана), сјајних минијатура – игара лабудова из другог чина, као и низа фолклорно обојених игара из дивертисмана у трећем чину.

15

Мали лабудови

Muzicko prirodni smer2.indd 15

4/21/2016 13:45:25

СЛОВЕНСКА МУЗИКА У XIX ВЕКУ

ПРИМЕРИ ЗА СЛУШАЊЕ

бе н

ик е

главне јунакиње. Чајковски сцену компонује као низ повезаних призора, без коришћења уобичајених формалних типова арије. Оркестар је главни носилац лајтмотивског материјала, подвргнутог моћном симфонијском развоју. У првој етапи доминирају Татјанин мотив маштања (тема изложена у увертири) и мотив љубави. Потом се појављују мотиви пи­ сма, немира, узвишене поетичности, егзалтације, истанчано се прате све мене расположења, тако да сцена представља комплексну психолошку студију преживљавања младе девојке. У вокалној деоници нема уобичајеног оперског виртуозитета, што не значи да она не представља изванредно сложен интерпретативни изазов. Само мелодика добија на природности у широком распону коришћених вокалних средстава од декламативних, говору блиских делова, до раскошног ариоза у лирским кулминацијама. О блискости мелодике Татјане и Ленског сведочи његова предсмртна арија из трећег чина (Куда, куда сте отишли). И овде је, као и у Татјанином монологу, изражен принцип дијалога оркестра и гласа у грађењу атмосфере. Међу бројним оркестарским композицијама Чајковског посебну популарност ужива Свечана увертира 1812. година, оп. 49 (1880), написана у част велике победе над Наполеоном. Намењена је извођењу на отвореном и укључује повећани састав симфонијског оркестра (нарочито у групи ударачких инструмената, као и додате инструменте војног оркестра). Написана је у сонатној форми и заснована на мноштву тема. У уводу се појављују три централна мотива. Први је заснован на молитви Спаси, Господе, људе своје, а друга два сликају немир и бојне сигнале. У експозицији сонатног облика сукобљавају се „руске теме” са мотивима Марсељезе, која симболизују непријатеља и зато звуче злокобно и страшно. На крају се појављују и мотиви руске царске химне који су у совјетско време били замењени темом завршног хора из епилога Глинкине опере Иван Сусањин. Данас се увертира изводи у оригиналном облику.

За

во

д

за

уџ

Оперу Евгеније Оњегин (1877–1878) Чајковски је означио као „лирске сцене”, утемељујући тако у руској традицији нову жанровску линију – лирску оперу. Тема и јунаци Пушкиновог истоименог романа у стиховима привлачили су Чајковског још од ране младости. Одлучујући се да на музичку сцену изведе хероје Пушкиновог дела, он је причи приступио врло лично и дао особену интерпретацију култног дела руске романтичарске литературе. У опери није главни лик сам Оњегин, већ Татјана Ларина. Њена мелодика доминира целокупним делом и све је у њему подређено сликању њене богате благородне природе. Други ликови пројектовани су тако да само њу учине рељефнијом и упечатљивијом. Сестра Олга је супротност у својој једноставности, лакомислености и непосредности. Ленски је у музичком смислу „изведен” из Татјаниног тематског круга и сродним их чине поетичност и романтичарска занесеност. Његова трагична судбина зато представља својеврсну антиципацију неминовног трагизма Татјанине судбине. Оњегин је у музичком смислу такође „потчињен” Татјани – када се у последњем чину заљуби у достојанствену грофицу, своја осећања моћи ће да искаже само помоћу Татјаниног мотива љубави, коју је претходно сурово одбио. Комплексност портрета Татјане Ларине нарочито долази до изражаја у чувеној сцени писма. Њу уоквирују призори свакодневице: разговор са њањом о обичним животним стварима. Тако је дат снажан контраст према богатству преживљавања

16

Татјана и Оњегин

Muzicko prirodni smer2.indd 16

4/21/2016 13:45:26

Међу националним школама XIX века посебан значај има руска. У њој су деловале три генерације романтичара. Основе руске националне школе поставио је Михаил Глинка својим операма Живот за цара и Руслан и Људмила. Шездесетих и седамдесетих година у жижи музичког живота налази се стваралаштво руске Петорице. Они настављају Глинкину традицију неговања историјске опере (опера Мусоргског Борис Годунов и Бородинов Кнез Игор) и опере-бајке Римског-Корсакова, али такође постављају основе руске симфонијске (Бородин, Римски-Корсаков), камерне (Бородин) и клавирске музике (Балакирјев, Мусоргски). Стваралаштво П. Чајковског савремено је стваралаштву Петорице и по многим одликама му је блиско. Компоновао је велики број дела различитих жанрова, подједнако заинтересовано за област сценске музике (опере и балети) и инструменталне жанрове (симфоније, оркестарска музика, концерти, камерна и клавирска дела). Чајковски у опери утемељује жанр лирске опере (Евгеније Оњегин, Пикова дама). Балети Чајковског (Лабудово језеро, Успавана лепотица, Крцко Орашчић) доносе реформу овог жанра јер кроз симфонизирани музички ток Чајковски настоји да прикаже континуитет драмских збивања и развој ликова и акције. Изузетну популарност уживају позне симфоније Чајковског, а његови концерти (за клавир, за виолину и за виолончело) убрајају се у најизвођенија дела концертног репертоара.

бе н

ик е

ПОДСЕТНИК

уџ

ПИТАЊА:

За

во

д

за

1. Ком типу опере припада Глинкин Живот за цара?

2. Која Глинкина опера утемељује жанр опере-бајке?

3. Ко су били чланови руске Петорице?

4. У којим областима је радио А. Бородин?

5. Ком типу опере припада Кнез Игор?

6. Какав је значај опере Борис Годунов?

7. У чему се огледа сложеност драматургије Бориса Годунова?

8. У којим областима је деловао најмлађи члан кружока Н. Римски-Корсаков?

9. Којим делом је инспирисана симфонијска слика Шехерезада?

10. Какав је однос Чајковског према композиторима Петорице?

11. Које су најзначајније опере Чајковског и ком типу опере припадају?

12. Које су одлике жанра лирске опере?

13. Каква је тематика балета Чајковског?

14. Које концерте је компоновао Чајковски?

17

Muzicko prirodni smer2.indd 17

4/21/2016 13:45:26

СЛОВЕНСКА МУЗИКА У XIX ВЕКУ

за

ПРИМЕРИ ЗА СЛУШАЊЕ

во

д

Продана невеста (1866) једна је од најпопуларнијих комичних опера XIX века. Она одише јарким националним духом – и у начину портретисања главних протагониста и у самој музичкој реализацији. Док у својим историјским операма Сметана користи Вагнерова искуства у изградњи музичке драме – лајтмотиве, симфонизирани развој музичког материјала у оквиру прокомпонованих сцена, драматуршки активан хорски ансамбл, Продана невеста је написана као опера с нумерама (у првој верзији и с говорним дијалозима) у којој се јављају арије, дуети, ансамбли и жанр-сцене у облику заокружених музичких целина. Но и овде Сметана користи лајтмотиве и активан, ангажован, колористички богат оркестар, те тако на особен начин здружује принципе музичке драме и опере са нумерама. Значај оркестра јасан је већ у популарној увертири заснованој на две упечатљиве теме: првој, брзој, устремљеној, полифоно изложеној у гудачким инструментима и другој заснованој на хору из другог чина (Продао је, продао је невесту).

За

бе н

Златни Праг

уџ

Развој чешке музике. – На тлу Чешке и Словачке вековима су се укрштали различити утицаји. У средњем веку са доласком хришћанства осетио се утицај Византије, али је потом био веома снажан и уплив Католичке цркве. У световној средњовековној музици осећа се делатност немачких минезенгера. У првој половини XV века уздиже се хуситски покрет који настоји да сузбије утицај католичког свештенства и Немаца, те афирмише словенски стваралачки дух. У музици је оваплоћен у хуситском коралу, који је потом служио као мотивска инспирација многим че­шким композиторима. Чешка се налазила у срцу Европе, па је нису мимоишли ни ренесансни, ни барокни утицаји. У XVIII веку постала је прави расадник професионалних музичара – чешки капелници налазили су службу по многим

ик е

ЧЕШКА НАЦИОНАЛНА ШКОЛА

Симфонијски циклус Моја домовина садржи шест поема (Вишеград, Влтава, Из чешких поља и шума, Шарка, Табор и Блањик), од којих свака представља самостално уметничко дело, али су истовремено тематски повезане и распоређене по принципу контраста, па се циклус може извести и интегрално. Програм је слободно третиран: текст има задатак да подстакне слушаочеву машту, а не да детаљно опише музичка догађања. Програм прве поеме евоцира славну витешку прошлост – турнире и битке – и на крају смрт хероја. У поеми је водећа тема Вишехрада, која се постепено рађа и потом доминира целим обликом пролазећи кроз различите трансформације које сугеришу битку. Као контраст се појављује друга, певна тема, али је и она по мотивима блиска првој, само има химнични карактер. Постепено смирење води заокружењу и поновном излагању почетних мотива као својеврсне слике сећања на славне дане.

18

Muzicko prirodni smer2.indd 18

4/21/2016 13:45:27

ик е

Симфонија из Новог света (е-мол, оп. 95, 1893) сматра се једном од најуспелијих симфонија позног романтизма, дакле не само у Дворжаковом опусу већ у светској литератури. Настала је у време његовог боравка у Америци и инспирисана је тегобном судбином угњетених – Индијанаца и црнаца. Међутим, и она одише духом чешке народне песме. Доминирају херојско-драматски мотиви, дух борбе и супротстављања. То је изражено већ у уводној теми, својеврсном лајтмотиву целе симфоније. Прва тема је изложена кроз дијалог – зову хорни (лајтмотив симфоније) одговара играчка фолклорно обојена тема у кларинетима и фаготима. Друга тема одише чешким фолклором, прво се излаже затамњено, у молу, а затим се појављује и њена светла дурска варијанта. Упечатљива је и тема која заокружује експозицију јер доноси контрастне мотиви и одише карактером црначког спиритуала. Други став је лирски центар симфоније, а скерцо обилује контрастима. Заснован је на три теме: прва је играчка (донекле сродна скерцу из Бетовенове Девете), друга светла, дурска, распевана, а трећа има карактер лендлера (трио). Драматичности доприноси појава лајтмотива симфоније који звучи изломљено, чинећи резак контраст успостављене атмосфере. Лајтмотив се појављује и у коди трећег става, у фанфарама труба које наговештавају оптимистичан, победнички тон финала. Дворжак је Словенске игре првобитно замислио за клавир у четири руке, а затим су прерађене за оркестар (прва свеска 1878, друга 1887). У њима се дају различите игре словенских народа: словачки одземек, пољске игре мазурка и полонеза, јужнословенско коло, украјинска думка, чешки фуријант, скочна, соуседска и полка. Плене упечатљивим тематизмом и зналачком оркестрацијом. Од шеснаест игара десет су обраде чешких плесова (сви осим друге у првој свесци, и три игре у другој свесци – 3, 5 и 8). Игре су контра­ сно распоређене по темпу, такту и карактеру, тако да се могу и интегрално изводити.

За

во

д

за

уџ

Беджих Сметана. – Сметана је утемељио чешку националну школу. Развијао се постепено и дуго и тек на прагу четврте деценије његов таленат је раскошно заблистао. Имао је необично широку делатност – дириговао је симфонијским концертима, наступао као пијаниста, писао критике, и надасве – својим стваралаштвом указивао на даљи пут развоја чешке музике. Његови највиши стваралачки домети повезани су за области оперске (најуспелије су историјска опера Далибор и комична Продана невеста) и програмске симфонијске музике (циклус симфонијских поема Моја домовина, у којем се налази и најпопуларније Сметанино дело Влтава). У тренутку највећег стваралачког замаха доживео је страшну несрећу – оглувео је. Али у тим тренуцима најтежих животних искушења показао је снагу и чврстину попут Бетовена. Наставио је да компонује. Прве две поеме из циклуса (Вишеград и Влтава) настале су у то време.

ПРИМЕРИ ЗА СЛУШАЊЕ

бе н

европским градовима. Праг је постао значајан музички центар. Није случајно што су управо у овом граду Моцартова оперска дела дочекана са великим одобравањем (Фигарова женидба, а потом и Дон Ђовани, написан за Праг). Почетком XIX века у Прагу је као диригент немачког позоришта три године радио Карл Марија Вебер (1813–1816). Јача интересовање за народну уметност, издају се први зборници са напевима. Године 1811. отворен је конзерваторијум у Прагу, а 1830. чувена Оргуљска школа. У Прагу су концертирали Берлиоз и Лист, изведена су Вагнерова дела Танхојзер и Лоенгрин. Логично је да се на овако припремљеном терену појављују и снажне стваралачке индивидуалности: Беджих Сметана (1824–1884) и Антоњин Дворжак (1841–1904).

Антоњин Дворжак. – Млађи Сметанин савременик, Антоњин Дворжак стваралачку зрелост достиже у тренутку када је Сметанин животни пут био на крају. Био је веома плодан стваралац и оставио је прилоге у готово свим жанровима – опере и симфоније, ораторијума и камерне музике, кантате и концерта, клавирске музике и

Muzicko prirodni smer2.indd 19

МУЗИЧКА ДРАМА – форма опере која се ослања на драмску структуру, а не на традиционалну нумеричку. Арије су у музичкој драми замењене монолозима, дуети дијалозима, нову функцију добијају жанр-сцене које постају основа за одвијање драмског догађања, расте значај симфонијског оркестра као важног протагонисте драме и користе се лајтмотиви.

19

4/21/2016 13:45:27

СЛОВЕНСКА МУЗИКА У XIX ВЕКУ

ПРИМЕРИ ЗА СЛУШАЊЕ

Антоњин Дворжак

чело у ха-молу сматра се једним од најлепших написаних за овај инструмент. У камерној музици Дворжак је пошао од традиционалног третмана облика, да би у зрелим делима користио позноромантичарски језик сродан Брамсу, ослањајући се на чешки фолклор.

во

У чешкој националној школи најзначајнија је делатност Беджиха Сметане и Антоњина Дворжака. Сметана је поставио темеље чешке музике у области опере (Продана невеста) и симфонијске музике (циклус поема Моја домовина). Дворжак најуспелија дела остварује на пољима симфоније (Из Новог света), опере, концертантне (Концерт за виолончело у ха-молу) и камерне музике.

За

ПОДСЕТНИК

д

за

уџ

камерне вокалне лирике. Задивљује и број дела настао у свакој од ових група. Најпопуларнија Дворжакова дела су Симфонија из Новога света (последња у низу од девет дела), настала под утиском боравка у Сједињеним Америчким Државама; Словенске игре и концерти – нарочито они за виолину и за виолончело. Концерт за виолон-

бе н

ик е

Концерт за виолончело у ха-молу (оп. 104, 1894–95) такође је настао у Америци, непосредно пред композиторов повратак у домовину. Обликом доминира симфонизовани први став који обухвата готово половину укупног трајања дела. Дворжак користи двоструку експозицију, што није тако уобичајено у романтизму. Главне теме се прво излажу у оркестру, а затим у дијалогу солисте и оркестра. Тематика је блиска последњој симфонији, баш као и општа атмосфера дела. У техничком погледу пред виолончело су постављени најсложенији захтеви, али главна тежина није у самој техници, већ у комплексности дела које мора бити реализовано у пуној сарадњи музичара из оркестра и солисте.

ПИТАЊА:

20

1. Кроз које етапе развоја пролази чешка музика до романтизма?

2. Шта одликује музички живот Чешке почетком XIX века?

3. Која дела Сметана компонује у жанру опере?

4. Какав је статус жанра комичне опере у романтизму и која је улога Продане невесте у развоју жанра?

5. Којим стваралачким областима је окренут Дворжак?

6. Која је најзначајнија Дворжакова симфонија?

7. Одакле композитор црпи инспирацију за Словенске игре?

8. Који је најзначајнији концерт за виолончело у романтизму?

Muzicko prirodni smer2.indd 20

4/21/2016 13:45:28

ик е

ке музике (у европском смислу тог појма), до обликовања јасног идентитета богате, разгранате музичке традиције која се активно укључује у светске развојне токове савремене музике.

За

во

д

за

уџ

Српска музика XIX века. – Крајем XVIII и почетком XIX века у српском народу се формира европски модерна национална свест, упркос чињеници да у то доба он живи распарчан и разбијен под влашћу неколико империја и држава. Борба за остварење националних идеала, започета устанцима 1804. и 1815. године, слично као и код многих других европских народа, дала је основу и оквир национално-социјалној револуцији која се као дуготрајан, континуиран процес одвија током целог XIX века и завршава 1918. године. Развојни процеси уметности овог раздобља одређени су општим друштвено-историјским токовима. Идеје националног препорода јављају се на целокупном јужнословенском простору, а засноване су на прихватању народног језика као главног чувара етничког идентитета: постављен је захтев за стварање књижевности на том језику и његово увођење у културне и државне установе. Кључна тема у српској култури овог времена било је прихватање Вукове реформе. Стилски оквири у којима се развијају књижевност и уметности у складу су с актуелним европским тенденцијама: романтизам и реализам у својим различитим појавностима битно одређују њихов дух и изражајна средства током целог XIX века, да би се почетком XX јавила и друга модерна струјања – импресионизам, симболизам, експресионизам, надреализам итд. Српска музика се током више од једног века – од тридесетих година XIX, све до средине XX века – развијала у примарно романтичарским оквирима. Та њена еволуција може се сагледати кроз три основне етапе: предромантизам (до почетка осамдесетих година), романтизам – Мокрањчево доба (до 1914) и позни романтизам – пут ка модерни (до почетка педесетих година). У том дугом периоду свог развоја она прелази пут од постављања темеља уметнич-

Револуционарно-ослободилачка борба у том раздо­ бљу пролази кроз различите фазе – херојско доба устанака, промене које наступају 1830. године када Београдски пашалук стиче статус аутономне кнежевине Отоманског царства, раздобље деспотске владавине кнеза Милоша, потом уставобранитељског полицијског терора, просвећеног апсолутизма кнеза Михајла, период конституисања Кнежевине Србије у уређену националну државу која 1878. стиче и међународно признање. Међутим, тим признањем се ослободилачки идеали још у потпуности не остварују. То ће се десити тек са сломом хабзбуршке и отоманске империје, кроз бурне и болне социјалне, политичке, династичке, религиозне и културне промене, после проласка кроз пакао страдања милиона људи и страховитих разарања у Првом светском рату.

бе н

СРПСКА НАЦИОНАЛНА ШКОЛА

Предромантизам.– Предромантизам се у српској музици испољио врло целовито и јасно од тридесетих до почетка осамдесетих година XIX века, када стварају личности попут Мокрањца и Маринковића, који својим делом утемељују национални романтизам. Међу њиховим савременицима (С. Бинички, П. Крстић, В. Ђорђевић и други), па и наследницима, још су били

ЕКСПРЕСИОНИЗАМ – правац који се у уметности и књижевности јавља у првој деценији ХХ века; инсистира на изражавању субјективних расположења и личних доживљаја, пренаглашене емоционалности новог типа у односу на романтизам – страх, ужас, подсвесно, крик душе, растрзаност, еротизам, тамне стране природе и злочин. Доводи до револуције у третману изражајних средстава рушећи везе са традицијом. ИМПРЕСИОНИЗАМ – правац у музици с краја ХIX и почетком ХХ века, примарно везан за поетику француске музике, нарочито К. Дебисија. НАДРЕАЛИЗАМ – покрет у књижевности и уметности које се појавио после Првог светског рата. Његови представници су настојали да изразе садржај подсвести, занемарујући или искривљујући стварни свет.

21

СИМБОЛИЗАМ – књижевни и ликовни правац настао у Француској крајем XIX века који тежи да симболима изрази осећања и апстрактне појмове.

Muzicko prirodni smer2.indd 21

4/21/2016 13:45:28

СЛОВЕНСКА МУЗИКА У XIX ВЕКУ

ПРИМЕРИ ЗА СЛУШАЊЕ

бе н

ик е

Варијације на тему Што се боре мисли моје објављене су под именом Српска народна песма, а означавају се и као фантазија. Она је типична за стил Станковићевих клавирских дела. Варијације доносе све захтевније извођачко-техничке елементе, тема се појављује у различитим регистрима, каткад скривена у богатој орнаментици украса. Корнелије Станковић је народне песме обрађивао појединачно, без обједињавања у циклусе. Међутим, данас је уобичајено извођење ових композиција у избору који сугерише циклично повезивање. Нарочито често се повезују четири мушка хора и изводе под именом Старе српске народне песме (Тавна ноћи, Девојка соколу зулум учинила, Сива магло, Паде листак дрењине).

Основну школу и гимназију похађао је у Араду, Сегедину и Пешти, а прве подуке из виолине добио је у Пешти као четрнаестогодишњак. На клавиру је био самоук. Године 1850, захваљујући материјалној подршци свога мецене, иначе породичног пријатеља Павла Риђичког, долази у Беч и учи музику код истакнутог теоретичара Симона Сехтера и клавирског педагога Х. Р. Вилмерса. У Бечу је Станковић стекао солидно музичко образовање и имао прилику да упозна и прихвати романтичарске националне идеје. Његове прве композиције (две литургије изведене 1851. и 1852. године) изазвале су пажњу, али су увериле младог композитора да му недостаје истинско познавање духовне и световне музичке традиције српског народа. У Бечу се Станковић кретао у славенофилским круговима и уживао подршку патријарха Јосифа Рајачића и руског проте Михаила Рајевског, свештеника при руском царском посланству у Бечу, моћног и утицајног човека. Станковић управо на наговор Рајевског креће 1855. у Сремске Карловце да тамо почне свој животни подухват: записивање карловачког појања. У историјском смислу, од највеће важности је Станковићев рад на црквеној музици. Међутим, у свом времену изванредно велику популарност је уживала и његова делатност у об-

За

во

д

за

уџ

бројни они чији се круг изражајних средстава углавном креће у оквирима предромантичарских. Међутим, предромантизам ће своју доминацију изгубити у Мокрањчево време, и зато се осамдесете године, када почиње његова (и Маринковићева) интензивна стваралачка делатност, могу сматрати преломним тренутком у развоју српске музике и означити као почетак нове развојне етапе. Уметност предромантичара била је израз духовних потреба младог грађанства, његових тежњи ка демократизацији уметности и важан део његове борбе за остварење национално­ ослободилачких идеала. У музици су типи­ чни облици њеног испољавања били комад с певањем, соло песма, хорска музика – дакле, углавном, вокалне и вокално-инструменталне форме. Такво жанровско усмерење стваралаштва одређено је степеном развијености институција музичког живота. У Милошевој Србији је почео процес њиховог утемељења оснивањем позоришта и певачких друштава у чијем окриљу се замећу искре будућих педагошких институција, као и организацијом првих јавних концертних наступа на такозваним беседама. Њих најчешће организују певачка друштва. Била су то омиљена дружења у чијем првом делу се приређивао ра­ знолик културни програм (са наступима хора, различитих солиста – певача и инструменталиста, рецитатора, беседника), да би се све завршило друштвеном забавом са балом. Беседе су биле облик јавне делатности друштава, прилика да се покажу резултати рада.

22

Корнелије Станковић. – Међу заступницима предромантичарских идеја најзначајнији је Корнелије Станковић (1831–1865), први школовани српски музичар свестраних интересовања. Био је пијаниста, композитор и хоровођа, а посебан историјски значај има његова делатност на записивању и обради српског народног црквеног појања. Станковић је рођен у српској четврти Будима. Рано је остао без родитеља, па је бригу о његовом васпитању и подизању преузела старија сестра.

Muzicko prirodni smer2.indd 22

4/21/2016 13:45:29

бе н

ик е

глас и клавир, хор и клавир соло. Српске песме, углавном лирског и родољубивог карактера, почео је да записује и обрађује још за време студија у Бечу, а наставио током читавог живота. Станковићеве композиције за клавир припа­ дају типу салонско-виртуозних комада (вари­ јације на теме Устај, устај, Србине, Што се боре мисли моје, Радо иде Србин у војнике). Компоновао је и музику за драму Ђ. Малетића Српски хајдуци, као и хорове родољубивог карактера (Црногорац Црногорки, Химна Србије). У свом времену дело Корнелија Станковића имало је изузетно велики одјек, и то не само у нашим крајевима (његово дело је било признато нарочито у Русији). Оно је дало почетни импулс развоју националног стила и надахњивало наредне композиторске генерације.

д

за

уџ

Мокрањчево доба. – Раздобље које обухвата крај XIX и почетак XX века у српској култури у свим областима, па и у музици, донело је суштинске, крупне помаке и прве истинске, у европским размерама, релевантне резултате у уметности и науци. У тих тридесетак година интензивног развоја изграђује се материјална основа за одвијање музичког живота европског типа: утемељују се институције. Тада делује Народно позориште у Београду (1868), у којем се изводе и музичко-сценска дела, потом и друге позори­ шне и оперске куће (Опера на Булевару Жарка Савића, 1909–1911, новосадско, нишко, шабачко позориште, путујуће дружине); ансамбли – уз бројне хорске, сада се оснивају разноврсни оркестарски и камерни; појављују се значајни солисти – певачи и диригенти; постављају се основе музичком школству оснивањем Српске музичке школе у Београду (1899) и, нешто касније, „Исидор Бајић” у Новом Саду (1909) и Музичке школе „Станковић” у Београду (1911); развијају се музичка публицистика и музичко издаваштво.

во

Корнелије Станковић, портрет С. Тодоровића

За

ласти световне музике. Био је добар пијаниста, за српску средину изненађујућих виртуозних способности. Често је наступао на концертима – самостално или као пратилац певача. Бавио се и дириговањем. Његов долазак у Београдско певачко друштво, где је требало да смени Милана Миловука, њиховог првог диригента, дуго је припреман и очекиван јер је он био симбол идеја националног покрета, па се очекивало да ће својим радом донети преокрет у програмској оријентацији друштва и упутити га стазом неговања искључиво националног репетоара. Станковић је из области световне музике објавио четири свеске с обрадама српских мелодија (24 песме –1858, 30 песама – 1859, 12 песама – 1862, 8 песама – 1863. године, све у Бечу) за

Muzicko prirodni smer2.indd 23

Представници. – У овом раздобљу деловало је неколико композиторских генерација. Осамдесетих година почела је стваралачка делатност Маринковића и Мокрањца, почетком XX века

23

4/21/2016 13:45:30

СЛОВЕНСКА МУЗИКА У XIX ВЕКУ

ик е

Различити приступ стиховима који има Марин­ ковић илуструју примери три изабране песме: Под прозором на стихове Ј. Ј. Змаја, Где си душо на стихове Б. Радичевића и Молитва (последња верзија), на стихове В. Илића. Док су прве две песме једноставне, непосредне минијатуре, у Молитви Маринковић остварује драмски израз. Песме су дате у извођењу мецосопрана Александре Ивановић и пијанисткиње Оливере Ђурђевић, посвећених тумача бројних дела из српске музичке баштине. Десето коло (1896) припада позним компози­ цијама овог жанра и одликују га концепт циклуса сродан Мокрањчевим руковетима и кондензована форма коју чини низ од седам песама. Песме су контрастно поређане, коришћен је широк дијапазон изражајних средстава, што може да илуструје однос прозрачне фактуре уводне песме Да знаш, Смиљка, са богатим фактурним и тембровским варирањем појединих строфа, за којом следи грациозна и ведра песма Везак везла са смењивањем хорских група, контрастни наступ соло сопрана (или тенора) у песми Кишица је падала, који се у богатој орнаментацији развија над мирним, широким хорским фоном, духовити дијалог соло сопрана и тенора с хором у песми Тешко дољи где се вода слива и ведра, скерцозна „женска” песма Драг се драгој на поселу хвали, затим лирска Еј, чујеш, Косана, и завршна играчка Волим брати по планини цвеће са обимном кодом. Међу песмама Литургије врло често се самостално изводи молитва Оче наш, величанствена и непосредна у својој једноставности.

За

во

д

за

уџ

Јосиф Маринковић. – Међу најистакнутијим уметницима овог раздобља посебно место припада Јосифу Маринковићу (1851–1931), композитору и хоровођи, ствараоцу првенствено лирског сензибилитета. Попут свог млађег савременика Мокрањца, углавном се посветио вокалним жанровима – соло песми и хоровима. Маринковић је романтичар са изразитим мелодијским даром, али и смислом за драматску сугестивност, када то текст композиције захтева. Велику пажњу посвећивао је коректној декламацији текста, што је за оно време био нови квалитет у српској музици. Маринковић је рођен у банатском селу Вра­ њеву, у близини Новог Бечеја, према последњим истраживањима 15. септембра 1851, у породици добростојећег земљопоседника. Школовао се у разним местима Војводине. Маринковићеве студије протицаће у атмосфери непрекидне борбе са оцем да му одобри, корак по корак, годину по годину, са прекидима (између 1873. и 1881), музичко усавршавање у Прагу. Уписао се на Оргуљску школу јер су њена усмерења, оријентисана на теоријску наставу и композицију, као и практичну обуку за капелмајстора, одговарала Маринковићевим професионалним потребама и, подједнако, ње­ говој визији будућег позива који је у области музике морао бити усмерен на диригентску и педагошку активност. Пошто је стекао диплому, Маринковић је постао диригент Београдског певачког дру­ штва. Ову своју делатност почео је у врло по­

ПРИМЕРИ ЗА СЛУШАЊЕ

бе н

Станислава Биничког, Петра Крстића, Миленка Пауновића, Исидора Бајића и Владимира Ђорђевића, а у годинама пред Први светски рат своје прве композиције пишу и Петар Коњовић, Милоје Милојевић и Стеван Христић. У стилском смислу тада се сусрећу и преплићу предромантизам, рани и позни романтизам, а у жанровском компонују дела свих жанрова – уз до тада најзаступљенију вокалну музику (хорску и камерну – соло песму) и инструментална – симфонијска и камерна дела, као и прве опере.

24

Muzicko prirodni smer2.indd 24

вољном тренутку – припремана је прослава тридесетогодишњице оснивања Друштва, и то у контексту великог славља поводом проглашења Краљевине Србије (1882). Прве наступе организовао је већ децембра 1881. године, да би маја 1882. била приређена раскошна прослава у којој је учествовало чак 15 гостујућих ансамбала са више од 300 извођача. Истовремено са диригентском активношћу Маринковић је почео и дугогодишњи педагошки рад: био је на-

4/21/2016 13:45:30

уџ

бе н

ик е

тву и неке од својих најбољих композиција компоновао после окончања Првог светског рата. Умро је у Београду 13. маја 1931. године. У Маринковићевом опусу најзначајније место припада соло песмама које је компоновао на стихове романтичарских песника или по мотивима народних песама. Он се сматра утемељивачем овог жанра у српској музици, а његове композиције у овој области представљају највише уметничке и професионалне стандарде. Најзанимљивије су песме које је компоновао на стихове уметничке поезије (Ј. Ј. Змаја, Ј. Грчића Миленка, Ђ. Јакшића, В. Илића). У њима је остварио богату скалу расположења и карактера – простосрдачне лирике (Ала је леп овај свет, Ох, како Сунце сија, Поток жубори), романтичарске топлине и ширине мелодијског даха (Чежња), драматике (Растанак, Грм). Маринковић има изразиту способност суштинског понирања у смисао и атмосферу стихова, он са сигурношћу прати коректну дикцију текста, мелодика му је инвентивна, широког даха и непосредног израза. Примарно средство израза јесте мелодика, али се у позним опусима примећују и врло разрађена клавирска деоница и знатно слободнији хармонски језик, који се креће у оквирима позноромантичарских средстава израза. Неговао је и жанр у српској музици тада популарне севдалинке (Шано, душо, Стојанке, Из град у град).

Јосиф Маринковић

За

во

д

за

ставник у Богословији, у Учитељској школи и у Другој мушкој гимназији (1891–1924), омиљени професор, јер је стручно, са великом љубављу и пожртвовањем преносио знање и љубав према музици. Знао је колико је важно непрекидно усавршавање и зато је, када му се указала прилика, годину дана провео у Бечу (1886–87), где је имао прилику да слуша предавања Едуарда Ханслика. Тако је прекинута његова сарадња са Београдским певачким друштвом, које је преузео Мокрањац. По повратку у земљу, Маринковић ради са другим хоровима. Његовом заслугом Академско певачко друштво „Обилић” (1889– 1900) израста у значајно извођачко тело, а радио је и у другим друштвима. О угледу који је уживао сведочи податак да је изабран за дописног члана Српске краљевске академије (1907), а у сећањима породице, пријатеља и ученика брижљиво је негована успомена на његову топлу људску природу, сањарску и меланхоличну, интровертну, али спремну и да букне и распламса страсти што је све чинило типичног романтичара. По одласку у пензију у потпуности се посветио стваралаш­

КАПЕЛМАЈСТОР (нем. Kapеllmеistеr) – руководилац капеле) – руководилац и диригент хора или оркестра. СЕВДАЛИНКА – страсна и чежњива љубавна песма са израженим оријенталним елементима. КОЛО – назив српске народне игре; назив хорских свита у стваралаштву Јосифа Маринковића. Компоновао је једанаест кола, углавном обрађујући војвођански фолклор. Кола се сматрају директним претечама облика руковети. ТЕМБР (грч. tympanon – бубањ, фр. timbrе – звончић, такође марка, знак за нешто) – боја и карактер звука који зависи од материјала који звучи, места на којем се рађа и распрострањује звук. По тембру се разликују звукови појединих инструмената.

25

ФАКТУРА – музичко ткање, технички изглед, састав звука. Елементи фактуре су мелодија, пратња, бас, поједини гласови. Основни типови су хомофона, акордска и полифона фактура.

Muzicko prirodni smer2.indd 25

4/21/2016 13:45:31

во

д

за

бе н

уџ

У области хорске музике Маринковић је компоновао за мушке, мешовите, женске и дечје ансамбле, а посебно је неговао жанр хорова с клавиром (Задовољна река, На Велики петак, Јадна мајка, Молитва, Поточара, Кантата Доситеју Обрадовићу). Његових једанаест кола (1881–97) – сплетова обрада народних песама писаних за мушки или мешовити хор – сматра се претечама Мокрањчевих руковети. Попут својих савременика, и Маринковић је писао доста дела на стихове родољубиве поезије (Народни збор, Јуначки поклич, Химна Балкана, Косовска химна, Песмом срцу, Химна Срба му­ слимана), од којих су нека доживела изузетну популарност, попут Народног збора (1876), познатог по почетним стиховима и као Хеј, трубачу. Та песма је много година била химна „Обилића” и једна од најпопуларнијих песама. Врло је вредан Маринковићев допринос ду­ ховној музици. Коста Манојловић је од поје­ диначних ставова које је пронашао у компо­зи­ торовој оставштини 1935. реконструисао целину и објавио је као Божествену литургију Св. Јована Златоустог. Међу ставовима литургије посебно се издваја експресивни, надахнути Оче наш. Компоновао је инструменталну музику (Сонатина за клавир у четири руке и Две српске игре, Фантазија и Ноктурно за виолину) и музику за комад с певањем (Суђаје Љ. Петровића).

ик е

СЛОВЕНСКА МУЗИКА У XIX ВЕКУ

За

Стеван Стојановић Мокрањац. – Најзнатнија личност с краја XIX и почетка XX века, а многи сматрају и уопште српске музичке историје, био је Стеван Мокрањац, који се по утемељитељском значају своје многостране и плодне активности може поредити и изједначити са Вуком Караџићем у српској књижевности. Као што Вуково доба представља почетак романтизма у српској књижевности, тако Мокрањац у музици утемељује романтизам и својим делом поставља основу за развој националне школе. Овладавши у потпуности професионалним умећем и показавши изванредан осећај за реалност тренутка наше традиције, он је лепотом својих дела, изузетном снагом и уверљивошћу свог уметничког

26

Muzicko prirodni smer2.indd 26

Стеван Мокрањац, рад Уроша Предића

израза дао узоре које ће наследници поштовати и даље надграђивати. Мокрањчево дело изра­ ста из фолклорних основа. Он се тој традицији обраћа као уметник-романтичар, естетизујући фолклор, напуштајући битне законитости живота народне традиције, премештајући напеве из фолклорног контекста и слободно мењајући жанровско одређење и првобитну функцију напева, стилизујући га у складу са идеалом класичне лепоте. Мокрањчев утемељитељски значај за српску музику недвосмислено потврђује пут развоја руковети у српској хорској музици, као и утицај руковедања као специфичног начина музичког мишљења на развој инструменталних, па чак и сценских облика. Стеван Мокрањац (право презиме Стојано­ вић) рођен је 9. јануара 1856. године у Неготину. Школовање је почео у Неготину, где је стекао

4/21/2016 13:45:33

бе н

проучавајући Палестринин вокални полифони стил, а усавршавање је наставио у Лајпцигу (1885–1887) код С. Јадасона и К. Рајнекеа. По повратку у Београд (1887) развио је богату и плодну активност диригента, оранизатора, камерног музичара, музичког писца и педагога. Умро је у Скопљу 29/30. септембра 1914. године. Као диригент Мокрањац је радио у „Корне­ лију”, Београдском певачком друштву, Типо­ графском певачком друштву „Јакшић” и Српско-јеврејском певачком друштву. Врло је значајна његова концертна делатност са Београдским певачким друштвом, које је издигао на висок извођачки ниво и добио изванредна признања за наступе широм Европе (гостовања: Дубровник, Котор и Цетиње 1893; Солун, Скопље и Будимпешта 1894; Цариград, Софија и Пловдив 1895; Петроград, Нижњи Новгород, Москва и Кијев, 1896; Берлин, Дрезден и Лајпциг 1899; Сарајево, Сплит и Цетиње 1910; Трст, Ријека и Загреб 1911). Критика је истицала сјајан квалитет гласова певача, хомогеност звука и ритмичку и интонативну прецизност, богату динамичку изнијансираност, но подједнако и лепоту композиција српских аутора које су се налазиле на репертоару Друштва (Мокрањац, Маринковић, Топаловић). Значајна је и Мокрањчева пионирска делатност у области камерног музицирања јер је са групом чешких музичара (Ф. Мелхер, С. Шрам, и Ј. Свобода) свирао у гудачком квартету, првом

За

во

д

за

уџ

прва самоука музичка знања свирајући на виолини. Гимназију је похађао у Неготину, Зајечару и Београду, у коме је матурирао 1874. године. Скромне основе теоријских знања о музици стекао је од приватних учитеља музике Реша и Цимбрића. Још као гимназијалац примљен је за приправника у Београдско певачко друштво, да би 1876. године постао његов редовни члан. Под утицајем идеја Светозара Марковића уписао се на Природно-математички одсек Велике школе у Београду, али је ипак у избору његовог будућег занимања превладала још од детињства јарко изражена склоност ка музици. Београдско певачко друштво га је материјално помогло да почне студије у Минхену, где је у периоду 1879–1883. учио код Ј. Рајнбергера. Друштво се такође ангажовало да му се обезбеди државна стипендија. Средства која је добијао Мокрањцу нису била довољна и био је принуђен да прекине студије и врати се у Београд. У Београдском певачком друштву диригент је у то време био Маринковић (1882–86), па је Мокрањац преузео руковођење „Корнелијем”, са којим у пролеће 1884. године изводи своју Прву руковет. Тада компонује и друга дела (Друга руковет, обраде народних песама за глас и клавир, духовне композиције). Посебно признање добио је за своје прво Опело у ге-молу и био поново предложен за добијање државне стипендије, сада за наставак студија у Риму. За време шестомесечног боравка (1884–1885) у овом граду радио је приватно са А. Паризотијем,

ик е

Мокрањчева родна кућа– музеј у Неготину

Muzicko prirodni smer2.indd 27

27

4/21/2016 13:45:43

СЛОВЕНСКА МУЗИКА У XIX ВЕКУ

ПРИМЕРИ ЗА СЛУШАЊЕ девојко и имитационо рађена Вишњичица род родила. Ефектан завршетак доноси песма Ајде мори, момичето.

бе н

ик е

Десета руковет (1901), у поднаслову Песме са Охри­ да, припада позном Мокрањчевом стваралаштву и одликује је пуно мајсторство композиционог пи­ сма. Сви њени квалитети – зналачки избор мотивског материјала, прегледна и функционална драматургија (три брзе песме се измењују са две лагане), мајсторски хорски став и иновативан прилаз хармонији – сведочанство су тог достигнутог мајсторства. Прва песма Биљана платно белеше строфична је, али уз непрекидно варирање слога који фактуру значајно оживљава доприносећи верном тумачењу „приче”. Песма До три ми пушки пукнале има карактер ламента и латентно се може тумачити и као наставак претходне колоритне сцене на извору која је добила трагичан исход. Трећа песма је живахна Динка двори мете. Једна од најлепших лирских песама руковети, класична у својој лепоти, Пушчи ме, с разлогом је у литератури опредељена као „достојна неког Дворжаковог адађа”. Она доноси снажан контраст претходном току фактуром, бојом и хармонијом, успостављајући се као лирско средиште циклуса. Последња песма Никнало цвекје шарено даје завршни светли карактер циклусу.

во

д

за

уџ

Пета руковет (1892–1893), у поднаслову је, као и прва, друга и трећа, географски опредељена одредницом Из моје домовине. Она је најобимнија међу руковетима, сплетена од десет песама и укупно траје дванаестак минута. Упркос великом броју песама, форма је врло компактна и њен драматуршки лук је зналачки обликован. Песме се нижу контрастно. Почетна песма је узнемирена Шта то миче, а први контраст успоставља мирна А што си се, Јано, да би се овај одсек заокружио репризирањем прве песме. Затим наступа лагана лирска Коња седлаш, у којој дијалог воде соло сопран и тенор. У песми Повела је Јела Мокрањац варирањем строфа гради прву кулминативну зону, да би тај процес био настављен после елегичног интермеца Мој се драги на пут спрема у наредној песми Леле Стано, мори. Ова песма се сматра једном од најупечатљивијих у руковетима, има снажан развојни потенцијал и зато ће је Петар Коњовић користити као прву тему свог симфонијског првенца. Почиње тихим унисоном у дубоким женским гласовима и тенорима (то су блиске боје у том регистру) и кроз шест строфа разраста у моћни шестогласни хорски став. Нови контраст доноси седма песма Ој, за гором, са упечатљивим прозрачним почетком у високим женским гласовима. Две наредне песме Мокрањац преплиће градећи од њих јединствену целину. То су једноставна, хомофона Ој,

За

ансамблу те врсте у Србији, који је континуирано деловао четири године (1889–1893). Пресудно за будући развој српске музике било је постављање основа музичког школства. Бројни покушаји да почне систематско музичко школовање у Србији током друге половине XIX века нису дали резултате. Зато Мокрањчева делатност у овој области има немерљив значај. Он је 1899. године у Београду под окриљем Београдског певачког друштва основао Српску музичку школу (данас Музичка школа „Мокрањац”), заједно са Цветком Манојловићем и Станиславом Биничким, и у њој је до краја живота радио као директор и наставник теоријских предмета. Мокрањац је такође био наставник певања у Првој београдској гимназији (1887–1900), као и у Богословији (од 1901). За потребе ученика

28

Muzicko prirodni smer2.indd 28

Богословије бележио је и редиговао Осмогла­ сник, који је конципирао као уџбеник црквеног појања (1908. године, издање 1922). Мокрањчев мелографски рад у области духовне музике (чиме се континуирано бавио 15 година – од 1897. до 1912. године) није обухватио само пе­ сме Осмогласника. Други део његових записа, Страно пјеније, литографисан је 1914. године, али је рукопис изгубљен у току Првог светског рата. Захваљујући редакторском раду Косте Манојловића ова књига је поново литографисана 1920. године, а 1935. штампано је и Оп– ште појање, у које је Манојловић укључио осим Мокрањчевих и записе других аутора. Мокрањац је још од ране младости бележио народне песме и у попису својих дела означио је да постоји 460 фолклорних записа (данас је са-

4/21/2016 13:45:44

ПРИМЕРИ ЗА СЛУШАЊЕ

Наставници Српске Музичке школе, 1907

За

во

д

за

уџ

чувана 381 песма, изд. Етномузиколошки записи, том девети Сабраних дела, 1997). Посебно место у тој делатности припада јединој за живота објављеној збирци – Народне песме и игре са мелодијама из Левча (записане по певању Тодора Бушетића, 1902), у којој је фолклорна грађа први пут презентирана са научним, а не уметничким циљем, те напеви нису хармонизовани, како је било уобичајено. Мокрањчев предговор за ову књигу, уз покушај теоријског тумачења одлика српске народне музике, прва је релевантна научна студија о нашем фолклору, те са предговором за Осмогласник представља почетак развоја теоријске мисли у српској музикологији. Мокрањац је изабран за првог председника Удружења српских музичара (1907), као и допи­ сног члана Српске краљевске академије (1906). Његов композиторски опус и данас се убраја у врхунска остварења српске уметничке музике. Жанровски, он је усмерен на вокалну, претежно хорску музику. Мокрањчева дела у области духовне и световне музике имају подједнак значај мада је знатно већи његов допринос музици православне духовне традиције. Његова духовна дела припадају врхунским остварењима светске баштине (Опело у фис-молу 1888, Литургија

бе н

ик е

Козар (1904) сјајно је написани хорски скерцо, са готово инструменталним третманом гласова, духовит и виртуозан. Композиција је после уводног сигнала Хајде де заснована на два основна мотива, имитационо обрађена. Козар захтева од извођача максималну концентрацију и прецизност да би ефекат трагично-шаљивог могао бити остварен. Њест свјат је став из Мокрањчевог Опела у фис-молу, дела које је компоновао 1888. поводом прославе Вука Караџића. Основна мелодија је изведена из традиционалног напева, али њена обрада у моћном градационом луку остварује један од најлепших момената у нашој духовној музици. Херувимска песма је најразрађенији и нај­ садржајнији став из Божанствене службе Св. Јована Златоустог (1895). Њена лепота се највише огледа у оригиналном хорском ставу, али су врло занимљиве и инструменталне обраде, попут оне коју изводи квартет контрабаса. Преношење вокалног слога у инструменталну звучност открива сасвим нови изражајни потенцијал Мокрањчеве музике. То потврђује и чувени Тебе појем у истој обра­ди.

ГУДАЧКИ КВАРТЕТ – ансамбл који чине две виолине, виола и виолончело; формиран у периоду класицизма као водећи камерни ансамбл. Оцем гудачког квартета сматра се Јозеф Хајдн, али је у исто време на изградњи стила писања квартета самостално радио и Луиђи Бокерини. ПОЛИФОНИЈА – вид вишегласја у којем се успоставља потпуна равноправност свих гласова; развија се од XIV века. ПОТПУРИ – избор одломака разних музичких дела једног аутора или више њих, музичка мешавина. РУКОВЕТ – хорска рапсодија заснована на фолклорној инспирацији. Музички облик који је утемељио Стеван Мокрањац, потом га прихватили многи српски композитори. Мокрањац је компоновао 15 руковети. Одликује их брижљив избор мотивског материјала, музичко-поетско јединство облика, јасна логика драматуршког лука који има циклични карактер, са чврстим везама међу појединачним песмама. РУКОВЕДАЊЕ – термин који је користио Петар Коњовић да означи композиционе принципе који узор имају у Мокрањчевим руковетима.

29

ХАРМОНИЗАЦИЈА – поступак акордског допуњавања једногласне мелодије.

Muzicko prirodni smer2.indd 29

4/21/2016 13:45:44

СЛОВЕНСКА МУЗИКА У XIX ВЕКУ

уџ

бе н

ик е

народном уметношћу. Облике сродне руковетима познаје и европска музичка традиција (у вокалној, као и инструменталној музици), а у српској музици тог времена овај тип дела често је и радо коришћен под различитим називима – венци, кола, сплетови песама. Оваква дела су најчешће сведена на једноставне, чак шаблонске обраде народних песама повезаних у непретенциозан потпури. Мокрањац је својим руковетима далеко надмашио претходнике и створио ремек-дела непоновљиве лепоте и изразито индивидуалне, романтичарске концепције. Руковети одликују сјајан избор и промишљено комбиновање мотивског материјала, истанчани осећај за јединство поетске и музичке замисли, целовита музичко-драматуршка концепција дела, изванредна фактура хорског става, богата палета изражајних средстава, посебно у хармонском језику. Модалном концепцијом своје хармоније Мокрањац поставља темеље националног хармонског стила. У поређењу са руковетима, друга Мокрањчева дела из области световне музике, изузев блиставог хорског скерца Козар (1904), мање су позната и прихваћена: соло песме (Лем Едим 1894, Три јунака 1895), Две народне песме из XVI века (1889), Две турске песме (1898), Химна о педесетогодишњици Београдског певачког друштва (1903), дечји хорови, сценска музика за Ивкову славу и друга. Руковети су у српској музици одиграле улогу пребогате ризнице из које су потом наредне генерације композитора црпле своју тематску инспирацију. У том смислу најчешће се помињу везе између тематизма руковети (песме Леле, Стано мори и Цвеће цафнало) и прве српске симфоније – Коњовићеве Симфоније у це-молу, као и Десете руковети са Христићевим балетом Охридска легенда. Али за тематизмом руковети, као и њиховим композиционим приципима, посезало се небројено пута, што опредељује специфичан положај Мокрањчевог дела у нашој традицији као камена међаша и исходишта.

за

Мокрањчеви записи народних мелодија

За

во

д

Св. Јована Златоустог 1895, Две песме на Велики петак 1892–93, Акатист 1892, Тебе Бога хвалим 1904, Три статије на Велику суботу 1904–1907. и друга). Прожета су духом традиционалног појања, претежно заснована на народним духовним напевима, остварена мајсторском руком изврсног познаваоца хорског става, инспирисане, претежно модалне хармоније, богате, разуђене полифоније. Она су истовремено присан и продубљен израз искрене вере. У области световне музике поље Мокрањчевог рада такође је усмерено на вокалну, претежно хорску традицију. Централно место у том делу Мокрањчевог опуса има петнаест руковети, хорских рапсодија сачињених од низа песама за које је инспирацију нашао у фолклору. Назив за своја дела Мокрањац је потражио у једној лепој речи народног језика (са значењем венца-букета изабраног пољског цвећа) и тиме сам указао на тесну повезаност свог музичког мишљења са

30

Muzicko prirodni smer2.indd 30

4/21/2016 13:45:47

ик е бе н уџ за д во За

31

Muzicko prirodni smer2.indd 31

4/21/2016 13:45:53

СЛОВЕНСКА МУЗИКА У XIX ВЕКУ

Српска музика се током више од једног века – од тридесетих година XIX, до средине XX – развијала у примарно романтичарским оквирима, те се њена еволуција може пратити кроз три основне етапе. Прву, предромантичарску, репрезентује делатност Корнелија Станковића и његових савременика и она обухвата период до почетка осамдесетих година. К. Станковић је поставио темеље националној школи, остваривши нарочито вредан труд записивања и хармонизовања српског црквеног појања (карловачко појање), као и народних песама. У својем добу истакао се као значајан извођач – пијаниста и композитор. У предромантизму се постављају основе будућег развоја музичког живота и оснивају бројна певачка друштва и позоришне дружине. То је српску музику жанровски усмерило на комаде с певањем и хорску музику. Романтизам се утемељује делатношћу Јосифа Маринковића и Стевана Стојановића Мокрањца, који, по окончању студија, прве опусе компонују почетком осамдесетих година. То је време бурних промена у музичком животу, када почиње оснивање школских институција, разгранава се делатност хорских ансамбала (у зениту се налазе Београдско певачко друштво и Академско певачко друштво „Обилић”), камерних састава и истакнутих солиста, позоришта у Новом Саду и Београду. Због значаја Мокрањчевог дела ово раздобље се означава као Мокрањчево доба и обухвата време од почетка осамдесетих година, до Мокрањчеве смрти (1914) и окончања Првог светског рата (1918). Опус Ј. Маринковића претежно је окренут жанровима вокалне музике – соло песми и хоровима. Он је утемељио уметнички лид у српској музици, а у хорском опусу остварио низ успелих, врло популарних дела типа буднице, хорова с клавиром и кола. Значајан је његов допринос православној духовној музици. Мокрањчева делатност обухвата не само композиторски рад већ и изванредно важан организаторски, педагошки, извођачки и научни ангажман. У стваралаштву је подједнако важан његов рад у области духовне (Литургија, Опело) и световне музике (руковети). Мокрањчевих петнаест хорских рапсодија – руковети има значење камена-темељца свеукупне српске музике јер су пе­ сме руковети послужиле као инспирација многим наследницима.

За

ПИТАЊА:

во

д

за

уџ

бе н

ик е

ПОДСЕТНИК

1. Које су одлике предромантизма?

2. Ко је главни представник предромантизма?

3. У којим областима је радио К. Станковић?

4. Какав је хронолошки однос Маринковићеве и Мокрањчеве делатности?

5. У којим жанровима Маринковић даје највећи допринос?

6. Због чега се Мокрањчев рад пореди са радом Вука Караџића?

7. Шта обухвата Мокрањчев организаторски рад?

8. Која је дела компоновао Мокрањац?

9. Како се дефинишу руковети?

32

Muzicko prirodni smer2.indd 32

4/21/2016 13:45:53

За

во

д

за

уџ

бе н

ик е

2

33

Muzicko prirodni smer2.indd 33

4/21/2016 13:45:54