ЗДРАВСТВЕНА ПСИХОЛОГИЈА - КБ:22758

Ружица Обрадовић

Ружица Обрадовић

8 600262 059628

ЗДРАВСТВЕНА ПСИХОЛОГИЈА

www.zavod.co.rs КБ 22758

ЗДРАВСТВЕНА ПСИХОЛОГИЈА за други и трећи разред медицинске школе

Ружица Обрадовић

ЗДРАВСТВЕНА ПСИХОЛОГИЈА за други и трећи разред медицинске школе За образовне профиле: медицинска сестра–техничар; стоматолошка сестра–техничар; физиотерапеутски техничар; лабораторијски техничар; козметички техничар; здравствени неговатељ; масер у 2. разреду и фармацеутски техничар у 3. разреду

Рецензенти др Љиљана Матић, професор у Медицинској школи у Београду, у пензији Силвиа Радић, психолог у Медицинској школи у Београду Виктор Вицановић, психолог у Деветој гимназији „Михаило Петровић Алас” у Београду

Уредник Мирјана Исић Одговорни уредник др Татјана Костић Главни уредник др Милорад Марјановић За издавача др Милорад Марјановић, в. д. директора Министар просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије, решењем број 650-02-134/2021-03 од 02. 9. 2021. године, одобрио је овај уџбеник за издавање и употребу.

CIP Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије – Београд

© ЗАВОД ЗА УЏБЕНИКЕ, Београд, 2021. Ово дело не сме се умножавати, фотокопирати и на било који други начин репродуковати, ни у целини ни у деловима, без писменог одобрења издавача.

САДРЖАЈ

1. ЗДРАВСТВЕНА ПСИХОЛОГИЈА 14 1.1. ПСИХОЛОГИЈА 14 Дефиниција, предмет изучавања 14 Психолошке дисциплине 19 1.2. ЗДРАВСТВЕНА ПСИХОЛОГИЈА 21 Предмет, значај 21 Области примене 22

2. ПСИХИЧКИ ЖИВОТ ЧОВЕКА

28

2.1. ПСИХИЧКИ ЖИВОТ ЧОВЕКA 28 Особине, процеси, стања 28 2.2. ОДНОС ТЕЛЕСНОГ И ПСИХИЧКОГ 29 2.3. ОСЕЋАЈ И ОПАЖАЈ 36 Дражи, праг осетљивости 37 Утицај различитих фактора на настанак опажања 38 Пажња 42 Опажање особа 45 Узајамност опажања корисника здравствених услуга и здравственог радника 48 Теорија атрибуције 50 2.4. ЕМОЦИЈЕ 52 Емоције: појам и врсте 52 Органске промене при емоцијама, схватање о природи емоција, развој емоција код деце 57 Значај емоција за ментално здравље 60 Препознавање сопствених и туђих емоција 61 Социјално прихватљив начин изражавања емоција 62 Емоционална интелигенција 63 Психичка траума и стрес 65 Анксиозност 69 Психосоматска обољења 70 Емпатија 71 Технике редукције стреса 72

3

Локус контроле 73 2.5. МОТИВИ 76 Мотиви: појам и врсте 76 Хијерархија мотива 78 Функционална аутонoмија мотива 79 Агресивност и морал као мотиви 80 Фрустрације и конфликти 81 Реалистички и нереалистички начини реаговања 84 2.6. СТАВОВИ, ИНТЕРЕСОВАЊА И ВРЕДНОСТИ 88 Ставови: појам, врсте, значај 88 Стереотипи 90 Предрасуде 91 Конформизам 92 Интересовања 94 Вредности 94 2.7. ЛИЧНОСТ 96 Дефиниција 96 Црте личности 97 Свест о себи 103 Јунгова типологија личности 105 Динамика личности, узроци и извори људског понашања, воља 106 Карактеристике зреле личности 108

3. ПСИХОЛОГИЈА БОЛЕСНОГ ЧОВЕКА

112

3.1. ПСИХИЧКИ ПРОБЛЕМИ ДЕЦЕ У БОЛНИЦИ 117 Хоспитализам 117 Фазе хоспитализма и реакције детета на болничко лечење 118 Симптоми одвајања 120 3.2. ПСИХИЧКИ ПРОБЛЕМИ ОДРАСЛИХ У БОЛНИЦИ 122 Институционална неуроза 122 Могуће реакције– хиперактивност, повлачење, регресија 123 3.3. ПСИХИЧКЕ ТЕШКОЋЕ ТРУДНИЦА И ЖЕНА ПОСЛЕ ПОРОЂАЈА 124 Тешкоће у првој, другој и трећој фази трудноће 124 Реакције после порођаја – синдром тужног расположења, постпорођајна потиштеност, постпорођајна психоза 125 3.4. ПСИХИЧКЕ ТЕШКОЋЕ БОЛЕСНИКА ОБОЛЕЛИХ ОД НЕИЗЛЕЧИВИХ БОЛЕСТИ 127 Фазе прилагођавања на неизлечиву болест 128 Тешкоће породице оболелог 130 3.5. СТАВОВИ О АНЕСТЕЗИЈИ, УМИРАЊУ, САМОУБИСТВУ, ЕУТАНАЗИЈИ 131

4

Анестезија 131 Умирање 133 Самоубиство (суицид) 136 Еутаназија 139 3.6. НАЧИНИ УБЛАЖАВАЊА ПСИХИЧКИХ ТЕГОБА БОЛЕСНИКА У БОЛНИЦИ 140 Пријем у болницу, организација рада, адекватан простор 140 Повратна информација, контакт с породицом, одговарајућа комуникација 143

4. БОЛ

148

4.1. ПОЈАМ И ВРСТЕ, ФУНКЦИЈА, ТОЛЕРИСАЊЕ БОЛА, ПРАГ БОЛА, РЕАКЦИЈЕ НА БОЛ, МЕРЕЊЕ БОЛА 148 Бол – појам, врсте, функција 148 Мерење бола 152 4.2. ПСИХОЛОШКИ ЧИНИОЦИ КОЈИ ДЕЛУЈУ НА ДОЖИВЉАЈ БОЛА 155 Осећања, контекст, претходно искуство, очекивање бола, пажња, сугестија, умор, особине личности 155 4.3.ПСИХОЛОШКИ НАЧИНИ СУЗБИЈАЊА БОЛА – ЛЕЧЕЊЕ БОЛА 158 Биофидбек 162 Аутогени тренинг 163 Плацебо ефекат 164 Бихевиорална терапија 164 Релаксација 165 Скретање пажње 167 Хипноза 167

5. КОМУНИКАЦИЈА С БОЛЕСНОМ ОСОБОМ 172 5.1. КОМУНИКАЦИЈСКИ ПРОЦЕС 172 Појам, функција, ток 172 5.2. ВЕРБАЛНА И НЕВЕРБАЛНА КОМУНИКАЦИЈА 174 5.3. КОМУНИКАЦИЈСКИ ПРОСТОР 177 5.4. ИЗВОРИ НЕСПОРАЗУМА У КОМУНИКАЦИЈИ 178 5.5. ПРИНЦИПИ КОНСТРУКТИВНЕ КОМУНИКАЦИЈЕ 179 Узајамно уважавање, ненасиље, јасноћа, искреност, разумевање, свест о правима, лична одговорност 179 5.6. КООПЕРАТИВНИ МОДЕЛ НАСПРАМ ХИЈЕРАРХИЈСКОГ МОДЕЛА МОЋИ У КОМУНИКАЦИЈИ 181

5

5.7. ТЕХНИКЕ УСПЕШНЕ КОМУНИКАЦИЈЕ 182 Активно слушање, јасноћа изражавања, Ја-поруке, децентрација, емпатија, асертивност, проактивност 182 5.8. СПЕЦИФИЧНОСТИ КОМУНИКАЦИЈЕ С БОЛЕСНОМ ОСОБОМ, ОСОБИНЕ ЗДРАВСТВЕНОГ РАДНИКА ЗНАЧАЈНЕ ЗА КОМУНИКАЦИЈУ С ПАЦИЈЕНТОМ 186 Асиметрија учесника, проблем оптималне количине информација 186 Давање лоших информација 190 Фактори који утичу на ток комуникације 193 5.9. ЦИЉЕВИ КОМУНИКАЦИЈЕ ЗДРАВСТВЕНОГ РАДНИКА С ПАЦИЈЕНТОМ 195 5.10. НАЈЧЕШЋИ КОНФЛИКТИ ИЗМЕЂУ ЗДРАВСТВЕНОГ РАДНИКА И ПАЦИЈЕНТА И НАЧИНИ ЊИХОВОГ ПРЕВАЗИЛАЖЕЊА КОМУНИКАЦИЈОМ 195 5.11. КАРАКТЕРИСТИКЕ КОМУНИКАЦИЈЕ С ПАЦИЈЕНТИМА С КОЈИМА ЈЕ ОТЕЖАНА КОМУНИКАЦИЈА 197 5.12. САРАДЊА И ТИМСКИ РАД 199

6. САГОРЕВАЊЕ НА ПОСЛУ

204

6.1. САГОРЕВАЊЕ НА ПОСЛУ – СИНДРОМ ИЗГАРАЊА 204 Фазе настанка синдрома сагоревања 207 Заштита 207 6.2. СПЕЦИФИЧНОСТИ ПОСЛА ЗДРАВСТВЕНОГ РАДНИКА 208 ПРЕПОРУЧЕНА ЛИТЕРАТУРА КОРИШЋЕНА ЛИТЕРАТУРА РЕЧНИК

6

214 215 220

Драги ученици, Први пут током школовања ове године сусрећете се с науком која се зове психологија, односно с једним њеним делом, за будуће здравствене раднике врло важним, а то је здравствена психологија. Човек је одувек тежио да упозна и разуме себе, да открије какви све доживљаји у њему постоје, како се испољавају и препознају. Исто тако, био је заинтересован и за људе око себе, желео је да сазна шта они мисле, каква су им очекивања, шта намеравају. Психологија се бави управо тим, али и многим другим питањима. Усвајање градива из овог уџбеника сигурно ће вам причинити задовољство јер су садржаји који се уче интересантни. У професионалном смислу, учење психологије помоћи ће вам да боље разумете човека у важним ситуацијама у његовом животу, када му је потребна здравствена нега, када је болестан и када му је тешко. Корисно је и за вас и за оне којима ћете помагати. А сада да вас упознам са структуром овог уџбеника и објасним како лакше да се снађете у њему.

– Уџбеник има 6 поглавља,чији су наслови штампани крупним словима и испред којих су бројеви 1, 2... Делови у оквиру поглавља обележени су са 1.1., 1.2., 2.1., 2.2. ... На пример: 2. ПСИХИЧКИ ЖИВОТ ЧОВЕКА 2.1. ОДНОС ТЕЛЕСНОГ И ПСИХИЧКОГ Текст написан посебно означеним словима (bold или italic) садржи оно што је најважније, што би требало посебно добро да научите и запамтите. У оквиру сваког поглавља налази се и понеки текст који је посебно насловљен, уоквирен и на обојеној подлози, тако да се лакше препознаје, а на основу његовог наслова и у зависности од вашег интересовања, одређујете с колико пажње ћете га читати. Наслови тих текстова су:

7

ЗА РАДОЗНАЛЕ

ПРИМЕРИ

ПСИХОЛОШКЕ ЗАНИМЉИВОСТИ

ПИТАЊА И ЗАДАЦИ

ПРИМЕЊЕНА ПСИХОЛОГИЈА

ЗАНИМЉИВОСТИ ИЗ ИСТОРИЈЕ ПСИХОЛОГИЈЕ

РЕЗИМЕ

РЕЧНИК НОВИХ РЕЧИ И ИЗРАЗА

По завршетку сваког поглавља налазе се Питања и задаци за проверу знања, Резиме поглавља и Речник нових речи и израза. На крају Уџбеника је списак Препоручене литературе за све вас који заволите психологију и пожелите да нешто додатно прочитате. Затим следе Ли­ тература коришћена за израду уџбеника, као и Речник стручних појмова и израза.

Желим вам пуно успеха у учењу! Ауторка

8

Једна од њих, веома важна дисциплина, јесте здравствена психологија, с којом ћете се и упознати у оквиру овог предмета, читајући овај уџбеник и учећи овај наставни предмет.

1.2. ЗДРАВСТВЕНА ПСИХОЛОГИЈА Предмет, значај Иако су медицина и психологија настале из различитих извора, с другачијим циљевима и у различито време, одувек су имале сличности у областима деловања које се односе на човека. Медицина као наука која се бави телесним функционисањем човека током болести настала је још у доба пре наше ере, али је још и тада у IV веку пре н. е. Хипократ, старогрчки лекар, у IV веку пре н. е. упозоравао на психолошку страну оболелог – „[...] не може се лечити болест ако се не лечи болесник”. Психологија, која проучава психички живот човека, издвојила се из других наука као засебна наука знатно касније (подсети се из прве лекције о настанку психологије као науке). Сазнања да и у здрављу и у болести учествују обе компоненте, и медицинска и психолошка, приближила су ове две научне области и тако је настала грана психологије под називом здравствена психологија. Психологија има искуство у настојању да забележи људско понашање. Ра­ звила је многобројне методе који могу имати позитиван ефекат у решавању здравствених проблема. Захваљујући овом „психолошком наслеђу”, здравствена психологија може да пружи савремен начин изучавања односа између здравља и болести и специфичних, бихевиоралних и социјалних фактора као што су навике, животни стил, или преовладавање стреса. Значи, психолошка истраживања сложених односа на релацији психичко– телесно одавно су присутна у психологији, али тек око седамдесетих година XX века јавили су се целовитији теоријски приступи. То је узроковало развој здравствене психологије, која се бави објашњењем удела психолошких фактора у одржавању здравља, настанку болести и реакцијама на болест. Најчеће цитирана дефиниција здравствене психологије је дефиниција Ђузепеа Матарацоа (Giuseppe D. Matarazzо), оснивача Секције за здравствену психологију Америчког психолошког друштва, према којој је „здравствена психологија скуп специфичних, образовних, научних и стручних допри­ носа психологије као засебне дисциплине, унапређењу и одржавању здравља, спречавању и лечењу болести, као и уочавању етиолошких и дијагностичких односа здравља, болести и пратећих сметњи”.

21

I. Основна питања којима се здравствена психологија бави су: – како на болест утичу (или је изазивају) психички проблеми; – који су психолошки принципи у основи третмана обољења и болести; – како здравствени проблеми могу да се избегну превенцијом, здравијим понашањем и – колико на ток болести утиче квалитет односа са здравственим радником? Када говоримо о предмету изучавања здравствене психологије који се односи на делатности психолога у здравству, мислимо на главне учеснике у процесу: пацијенте и њихове породице, медицинско особље, односно здравствени систем у целини, и то било да се ради о дијагностици, третману, едукацији, било да је реч о истраживању у појединим областима. Задатак здравствене психологије, између осталог, треба да буде образовање здравствених радника за ефикасније комуницирање с пацијентима и, на основу стечених знања, стварање њихове осетљивости за индивидуалне потребе сваког пацијента.

Области примене Бројни су примери где је здравствена психологија нашла своју примену: • у проналажењу начина за превенцију појаве ризичних чинилаца, • у формирању позитивних облика здравственог понашања, • у психолошким сагледавањима појединих симптома, дијагноза и меди­ цинских поступака, • код психосоцијалних облика појединих болести, • у уочавању важности проблема комуникације између здравствених радника и пацијента и унапређивању те комуникације, • код смештаја пацијената у болницу (посебно је осетљиво подручје болничког лечења деце), • у превенцији и санирању психичких тегоба трудница и жена после по­ рођаја, • у организацији припреме за операцију деце и одраслих – односи се на информисаност о самој операцији и психолошкој припреми (емоционални ниво), • у утврђивању утицаја психолошког стреса на настанак и ток болести, • у раду с породицама оболелих, • у саветодавном раду с болесницима који болују од неизлечивих болести (придржавање здравствених савета и упутстава, психолошке интервенције код критичних здравствених стања, стратегије суочавања с болешћу и смрћу...), • у терапији бола – пружање помоћи пацијентима у превладавању бола (нпр. припремљени и информисани пацијенти се мање жале на бол после операције), • у учешћу у тимовима који дискутују о темама као што су еутаназија, умирање и самоубиство.

22

Здравствени радници, по природи своје струке, баве се пре свега лечењем и телесном негом оболелих. Али то није њихова једина област деловања. Они својим знањем и ауторитетом утичу на пацијенте да изграде правилан однос према сопственом здрављу, ојачају свест о хигијени, формирају хигијенске навике. Осим тога, они смирују и охрабрују пацијента током његовог лечења или опоравка. Значи, осим телесне, здравствени радници обављају и душевну, психичку, негу оболелих. Студије су показале да су до XIX века људи углавном оболевали од акутних болести изазваних разним бактеријама (инфективне болести). С временом је за већину њих пронађен лек. Проблем данас постају хроничне болести као што су болести срца и крвних судова, дијабетес, разни тумори, аутоимуне болести. Сматра се да на њихову појаву највише утичу животни стил, животне навике и начини реаговања човека у одређеним животним ситуацијама. Да би се превентивно деловало на узроке настанка болести, као и на лечење, потребно је знати какве могу да буду реакције човека на симптом, болест, стрес, хоспитализацију, начине доживљавања бола, који је најбољи однос пацијент – здравствени радник, какви се проблеми у њиховој комуникацији могу јавити, какве су реакције околине, породице, пријатеља на болест појединца, како се реагује на смрт и губитак и како здравствени радник може помоћи и у таквим ситуацијама. Одговоре на многа од ових питања даје управо здравствена психологија. Научне дисциплине психологије као што су здравствена психологија, клиничка психологија, психопатологија и ментална хигијена на специфичан начин баве се човеком, свака у зависности од проблематике, а обухватају, осим психолошких знања, и посебна медицинска знања. Важност здравствене психологије посебно је наглашена прихватањем поставки биопсихосоцијалног модела здравља. У проучавању, превенцији и лечењу болести многострука су деловања – биолошка, социолошка и психолошка. Она су јединствена и специфична за сваког појединца. Циљ биопсихосоцијалног приступа изучавању није истраживање болести саме по себи, већ је у средишту пажње болестан човек са свим његовим доживљајима и својим понашањем. Оваквим приступом може се објаснити, на пример, како пацијенти с истом дијагнозом и истим лабораторијским налазима могу имати сасвим различит ток болести, као и то да исти приступ у лечењу пацијената с истом дијагнозом делује различито на сваког појединца. Биопсихосоцијални приступ болести и лечењу најдиректније повезује медицину с психологијом. И здравствена психологија има своје гране. Тако се уз педијатрију развија педијатријска психологија, уз кардиологију и кардиохирургију, бихевио­ рална кардиологија, уз онкологију, психоонкологија, уз неурологију, неу­ ропсихологија, уз физикалну медицину, психологија рехабилитације, уз дерматологију, психодерматологија, уз анестезиологију, психологија бола, уз имунологију, психонеуроимунологија и др.

23

I. ПИТАЊА И ЗАДАЦИ

Сл. 4. – Разговор је пут до разумевања себе и других.

24

1. Шта проучава психологија?

2. Који су теоријски и практични задаци психологије?

3. Наведите области примењене психологије и опишите послове које обављају психолози који се баве тим областима.

4. С којим све наукама у изучавању и примени психологија има додирних тачака?

5. Завршите реченицу. Објективни подаци су_______________________________________, за разлику од субјективних података, који су_______________________ __________________.

6. Наведите добре и лоше стране интроспекције.

7. Којим питањима се бави здравствена психологија?

8. Опишите биопсихосоцијални модел здравља, шта он обухвата и зашто је важан.

9. Наведите примере где је све здравствена психологија нашла своју примену.

РЕЗИМЕ – Психологија је наука која систематски проучава психички живот људи (и животиња) на основу понашања и непосредног искуства.

– Када се данас говори о психологији, мисли се на систем теоријских и примењених психолошких дисциплина.

– У психологији се разликују теоријски и практични задаци (иако су повезани).

– У проучавању психичких појава и начину добијања података, психологија се ослања на многе природне и друштвене науке.

– Целовито изучавање психичких појава подразумева истраживања у природним и лабораторијским условима.

– Здравствена психологија бави се разјашњавањем удела психолошких фактора у одржавању здравља, настанку болести и реакцијама на болест.

– Важност здравствене психологије посебно је наглашена прихватањем поставки биопсихосоцијалног модела здравља.

РЕЧНИК НОВИХ РЕЧИ И ИЗРАЗА бихевиорално – оно што се може закључити на основу нечијег понашања психа – изворно грчка реч која у преводу значи душа, дух или суштина живота физиолошка збивања – органске основе психичког живота мотивација – процес који покреће, усмерава и одржава понашање усмерено ка постизању одређеног циља хоспитализација – смештај пацијента у болницу ради испитивања или лечења несвесне појаве – све што се некада одиграло у личности, што је саставни део раније проживљеног, а што није тренутно на уму или није предмет размишљања егзистенцијализам – филозофско учење по ком основни проблем није сазнавање спољашњег света, већ образложење сопствене егзистенције и њеног смисла рационализам – филозофско учење по ком разум мора стајати изнад веровања емпиризам – филозофско учење супротно рационализму; сазнања заснива на непосредном искуству испитаник – особа која учествује у истраживањима психолошка дисциплина – област интересовања и истраживања форензичка психологија – бави се психолошким проблемима у истражном поступку, правосуђу (посебно кривичном) и затворском кажњавању етиологија – учење о пореклу и узроцима превенција – спречавање, предупређење, правовремено упозоравање

25

II. – горњи или максималан праг –највећи интензитет дражи, који даљим повећањем не узрокује промену осетљивости. Опажање је сложен процес који започиње селекцијом или избором између дражи које делују на наша чула, наставља се њиховим организо­ вањем у целине и завршава се тумачењем тих целина.

Утицај различитих фактора на настанак опажања На настанак опажања утичу бројни фактори, од којих су најважнији: – физиолошко стање у ком се налази човек, – искуство, – емоције, – социјални чиниоци, – мотиви, – особине личности, – индивидуалне разлике, старосно доба... Физиолошко стање у ком се налази човек умногоме одређује садржај свих психичких процеса, па и опажања. На пример, када смо гладни, наше опажање није исто као када смо сити. Када смо гладни, опажаћемо пекаре, продавнице хране, осећаћемо разне мирисе, опажаћемо људе који нешто једу... све оно што иначе, када смо сити, не опажамо или опажамо, али не усмеравамо посебну пажњу на то. И наше искуство даје смисао опажању. Када чујемо неки звук, ми га тумачимо као карактеристичан звук. На пример када с улице допире неки звук, ми разазнајемо да ли је то звук кола, аутобуса, трамваја... Ако затворимо очи и неко нам у руку стави јаје, по облику и текстури знаћемо да је то јаје. И емоције утичу на формирање опажања. Колико пута смо у страху видели нешто што не постоји! Или, зашто се каже да је љубав слепа? Социјални чиниоци такође утичу на опажање. Опажање социјалне средине директно је повезано са социјалним понашањем. Своје понашање људи заснивају на виђењу и разумевању ситуације у којој се налазе, као и на опажању понашања других. Опажање социјалне средине зависи од постојећих друштвених норми и од културе. Пример који се често наводи је поглавица из Свазиленда који је „видео” да су сви лондонски полицајци необично љубазни јер често држе подигнуту руку, што се у његовој земљи тумачи као срдачан поздрав. Опажање зависи и од актуелних мотива, као и од особина личности, а мотиви и особине личности се формирају под утицајем социјалних фактора. Мотив, порив или побуда је оно што нас покреће. Без мотива наше понашање би било хаотично, необјашњиво. И опажање је повезано с оним што нас интересује и покреће. А интересује нас и покреће оно што смо развили живљењем у социјалној средини: породици, школи, међу вршњацима... Међу људима постоје значајне индивидуалне разлике у способностима опажања. Оне такође нису исте у свим раздобљима живота. Оно шта се

38

може опазити и дужина пажње усмерена на нешто различити су код детета, одраслог човека и човека у старости. На пример, дете ће спорије пронаћи сакривени предмет, због неискуства видеће само неке најупечатљивије детаље на предмету, а не целину, тешко ће сагледавати праву величину предмета... Опажања деце су спонтана и оригинална, што је често карактеристика и великих сликара и других стваралаца. Не само да постоје индивидуалне разлике у опажајним способностима већ се промене у опажању могу јавити и код саме особе у зависности од многих фактора. Човек не опажа исто када је уморан, под стресом, под дејством неких психоактивних супстанци, лекова, при промени расположења, када је сам или у друштву, када се одмара или ради... Уморном човеку привремено опада чулна осетљивост – дражи морају да буду јачег интензитета да би се опазиле јер је праг осетљивости постао виши, слова при читању губе оштрину, редови се стапају, померају, мути се слика, пажња слаби. Човек обузет бригама тешко се концентрише, пажња му је расута, дифузна, не обраћа пажњу на ствари које га обично интересују, не примећује детаље... Здравствене тешкоће такође могу да утичу на опажање. Појачавају се дражи и интензивира се усмереност на све што је повезано с болешћу, чак се опажају и ствари које нису део тренутног окружења или не постоје (кад особа име високу температуру, трпи јаке болове...). Поједини лекови имају и нека нежељена дејства која се могу одразити на опажање. Конзумирање алкохола такође утиче на опажање: губи се способност јасног и прецизног опажања и успорава се способност реаговања на дражи. На пример возачи велику количину информација током вожње примају преко чула вида. Под дејством алкохола видно поље се сужава, смањује, а расте склоност ка потцењивању ризика и опасности. Када је опажајна активност усмерена на контролу и координацију покрета, реч је о сензомоторној способности. На овој способности заснивају се многе вештине: писање, цртање, разни занати и послови с алаткама, уметнички радови, али и ходање, пливање, скијање, играње лоптом, плес, балет... Опажање усмерено на увиђање односа који постоје, или су могући међу елементима опажајног поља, у зависности је од опажајних фактора инте­ лигенције. Ова способност огледа се у конструктивном решавању идејних пројеката у архитектури, у пројектовању грађевина, путева, машина и апарата, нових модела намештаја, дизајну обуће и одеће... Сложене активности обично изискују оба типа опажајних способности. Да опажање није увек реално, доказују и илузије у опажању. Илузије су чулне обмане. Када опажај који имамо није у складу с другим подацима о истом објекту, настају илузије у опажању. Постоје бројне обмане у опажању које доказују да се човек не може ослонити само на своја чула већ да се мора користити и искуством, знањем, мишљењем да би добио јасну слику онога шта посматра.

39

II. ЗА РАДОЗНАЛЕ Правилностима у процесу опажања бавили су се још почетком ХХ века припадници гешталт правца или школе (нем. gestalt – целина, форма). Њихова теорија заснива се на поставци да је целина више од простог збира делова и да опажај више зависи од начина на који су делови повезани него од самог збира делова. По гешталтистима, правила по којима мозак одлучује како ће појединачне осете организовати у опажаје зависе од начина на који су спољашње дражи распоређене. Основни закони или принципи перцептивне организације су: принцип фигуре и позадине, принцип близине, принцип сличности, принцип затварања, принцип симетричности, принцип континуитета или заједничке судбине и принцип добре форме. Уколико желите да сазнате више о овоме, посетите сајт: https://www.slideserve. com/bell/o-p-a-a-nj-e.

Сл. 9. – Принцип фигуре и позадине (да ли видимо два профила или вазу)

Сл. 10. – Принцип затварања (иако се слика састоји из неповезаних де­ лова, ми препознајемо панду)

Разликујемо две врсте илузија.

– Прве илузије, изазване су нашим осећањима, жељама и очекивањима. Примери за ову врсту илузија су следећи: на станици чекамо аутобус и из даљине опажамо да је то број аутобуса који нам је потребан, а када се аутобус приближи, видимо други број; када смо уплашени (у мраку, у соби...), неки предмет опажамо као човека који ће нас угрозити...

Сл. 11. –Пример илузије: дужина линије изгледа различито у зависности од обележавања.

40

– Друге врсте илузија изазване су одређеним односом датих дражи. Ова врста илузија јавља се услед распореда дражи које не опажамо правилно. Примери су следећи: штап зароњен у воду види се као поломљен; светлији предмети изгледају већи него тамнији исте величине; вертикалне линије изгледају дуже него хоризонталне исте дужине; круг окружен мањим круговима изгледа већи него круг окружен великим круговима; слика, иако статична, чини нам се да се помера (пример показан на сл. бр.12)... Сл. 12. – Још један пример илу­ зије: величина зеленог кружића изгледа другачије у зависности од места које заузима у шеми.

Осим илузија, постоје и поре­ мећаји опажања. Тежи поремећаји опажања могу да буду последица привремених или трајних функционалних промена у чулним органима, нервним путевима или можданим центрима. Агнозије су последица можданих поремећаја, а испољавају се као немогућност да се опажајно поље повеже с ранијим искуством. Агнозија може да буде визуелна, тактилна и слушна. У случају визуелне агнозије, пацијент обично може да опише своје чулне утиске, али у њима не уочава никакво значење, не препознаје који је предмет или која је особа пред њим, не разликује боје, губи способност просторне оријентације, не схвата значење прочитане речи. У случају тактилне агнозије, пацијент губи способност свесне употребе својих прстију и неспособан је да додиром препозна предмете или структуру предмета. Кад се ради о слушној агнозији, јављају се неспособност препознавања гласова и говора и несхватање звукова или неразазнавање тонова. Халуцинације су осети и опажаји који нису настали под дејством спољних дражи, већ су органског порекла и праћени су субјективним утиском о реалности. Пацијент види ствари, одређене предмете или људе, чује гласове који му нешто говоре, осећа мирисе и укусе, али се то у реалности не дешава. Халуцинације могу да буду изазване и дејством неког токсина у организму (претерана употреба алкохола, халуциногене дроге, изузетно јаки лекови као што је морфијум...). Поједини научници у халуцинације убрајају и стања која настају по ампута-

41

II. цији неког дела тела. Тада се јавља симптом тзв. фантомског уда. По ампутацији ноге на пример пацијент и даље осећа као да има ногу, осећа болове, разне сензације које могу деловати веома стварно. Халуцинације се могу јавити и у посебним емоционалним стањима која се не могу научно објаснити, као што су религиозни заноси, ритуали, подложност „падању у транс” из разних културолошких разлога. У случају појаве оваквих халуцинација, изузев постојања привиђења у посебним околностима, особа не показује друге патолошке симптоме, нити поремећаје централног нервног система.

Пажња Наша способност да нешто тачно опазимо зависи од склопа дражи које на нас делују, одређених законитости и од наше усмерености на то што опажамо, односно од наше пажње. Мозак свесно не региструје и не обрађује све информације истовремено. Информације, које нам тренутно нису важне, не региструју се свесно. Пажња је психичко стање усредсређености на одређени садржај. ЗА РАДОЗНАЛЕ Истраживачи Брунер и Гутман (Jerome Seymour Bruner и Elizabeth Guttman) испитивали су код деце од 10 година старости перцепцију величине кованог новца. Испитивана су деца високог социоекономског статуса и сиромашнија деца. Деца су посматрала апарат који се састојао од дрвене кутије с екраном и мењачем са стране. На екрану су им показивани метални новчићи, а од њих се тражило да након приказивања новца одреде величину новчића тако што ће мењачем подесити пречник круга светлости на екрану. Деца лошијег социоекономског статуса процењивала су новчић као много већи него деца из високе друштвено­ економске групе. Истраживачи су објаснили да је сиромашној деца више потребан новац, па су самим тим и више заинтересована за њега, али и да им је далеко недостижнији, па им и изгледа већи. https://psychclassics.yorku.ca/Bruner/Value/

Две су главне карактеристике пажње при опажању: – подешавање организма за што бољи пријем дражи (покретање тела у правцу предмета који се опажа, већа напрегнутост мишића, управљеност очију, напетост бубне опне) и – већа јасноћа доживљавања предмета и појава на које је пажња усмерена. Пажња се не задржава дуго на једном садржају, већ се спонтано после извесног времена помера на други. На тај начин омогућује се и повезивање свих чулних информација у опажаје. Разлог што се пажња стално помера је обим пажње. Максимални број информација који се истовремено може опазити назива се обим пажње. Због селективности и ограничености пажње, мање смо ефикасни ако радимо више послова истовремено.

42

II. 2.4. ЕМОЦИЈЕ Емоције: појам и врсте кључни појмови и изрази емоције, осети, осећања, афективни тон, основне и сложене емоције, стрес, стресори, траума, психосо­ матска обољења, посттрауматски поремећај ПСТП, локус контроле, емпатија

Путем интелектуалних процеса (опажања, учења и мишљења) ми стичемо сазнања о свету који нас окружује, а емоцијама реагујемо на то што смо опазили, видели и сазнали. Емоцијама реагујемо било да је реч о догађајима у свету који нас окружује, било да се ради о свету наших унутрашњих дешавања (доживљаја). Постоје бројни теоријски правци који на различите начине дефинишу емоције, а око одређених поставки се слажу све теорије: емоције се састоје од више повезаних реакција на одређени догађај или на ситуацију; оне представљају однос појединца према неком објекту, догађају или особи; одражавају их препознатљиво ментално стање и емоционално изражавање. Емоције су уз то и интензивне, краткотрајне или дуготрајне, праћене различитим физиолошким променама. Често су узрок прекида тренутног понашања. У најширем психолошком смислу термин емоција односи се на узбуђено стање организма изазвано стимулусом који је за особу важан. Емоција је сложена реакција којa се манифестује на три начина: – емоционалним доживљавањем – на пример особа осећа љубав, – емоционалним понашањем или изражавањем – особа грли, љуби вољену особу..., – физиолошким променама у телу – срце брже куца, дисање је убрзано... Ако је све што проживљавамо пропраћено емоционалним реакцијама, то значи да емоције у великој мери одређују квалитет нашег живота и нашег функционисања. Јављају се када процењујемо да се нешто важно десило, да се дешава или ће се десити. У појединим ситуацијама могу да нас спасу, али и да направе велику штету, и то како нама, тако и људима око нас. Емоције представљају и неки облик нашег унутрашњег аларма који нас обавештава да је време да се припремимо за акцију. У погледу њиховог интензитета, емоције се крећу од једва приметне нијансе тренутног расположења до најснажнијих страсти. Што је интензитет емоције јачи, то је већа тенденција да „постанемо робови” своје емоције, да нас oна преплави и утиче и на наше расуђивање и понашање. Зато, стицањем знања о емоцијама повећавамо личну „моћ”,односно стварамо прилику за значајно унапређење квалитета наших живота. Разумевањем себе и других, уз развијање пријатељског и флексибилног односа с нашим емоционалним световима, као и с емоционалним световима људи око нас побољшавамо однос са самим собом, али и односе с другима. Дуго су у историји многих наука емоције биле област за чије истраживање није било спремности – оне су биле нешто што „смета” разуму. Постоји и изрека: „Човек је разумно биће, осим кад је узбуђен.” Емоцијама су се ба-

52

вили писци, песници, уметници свих врста, но и поред њиховог богатства речника и талента, објашњења су остала непотпуна, или пак недоступна многима од нас. Богатство и суптилност нашег емоционалног изражавања често пркосе расположивом речнику. Емоција настаје тако што се најпре појави неки за нас важан стимулус или таква ситуација и ми их као такве опажамо, па их когнитивно проценимо, тј. припишемо им значења, а онда реагујемо узбуђеним стањем организма, и то у три фазе: субјективним доживљајем стимулуса или ситуације, физиолошким реакцијама и променама у организму и невербалним изражавањем, понашањем или експресијом. Све наше опажаје, представе, мисли, циљеве и поступке прати одређени афективни тон. Афективни тон је доживљај пријатности и непријатности и од њега зависи сам квалитет доживљаја. Интензитет афективног тона креће се од екстремне пријатности до екстремне непријатности – никада није нула, или је пријатност или је непријатност. Димензија пријатности је релативно независна од димензије непријатности. Међутим, ако је нешто много пријатно, то може постати и непријатно. На тај начин се може објаснити амбиваленција. Амбиваленција је истовремено присуство две емоције, или једне емоције с два квалитета (и пријатно и непријатно). Овај појам односи се и на истовремено постојање супротних осећања према истом објекту (особи, предмету, вези или односима итд.). Разликујемо основне и сложене емоције. Основне емоције су: радост, гнев, страх и туга. Називају се основне јер се испољавају и изражавају већ по рођењу код новорођенчади, као и касније у животу код свих људи, без обзира на средину, националност и културу. У свом основном облику ове емоције се јављају брзо, бурне су и кратко трају. Радост. – Услов за појаву емоције радости је најчешће достизање одређеног замишљеног или зацртаног циља који човек жели да оствари. Такође, можемо се обрадовати и неочекиваним лепим догађајима. Интензитет радости зависи од важности циља. Може да се јави и само као благо задовољство, али и да се развије до усхићења. Радост се јавља у свим периодима човековог живота. Беба се радује мајчином лику, дете новој играчки, научник свом новом научном открићу, старији човек сусрету с унучетом или сваком дану у којем га ништа не боли.

Сл. 16. и 17. – Начини изражавања радости

53

II.

Сл. 18. и 19. – Начини испољавања гнева

Сл. 20. – И сама слутња може да изазове страх.

54

Гнев. – Основни услов да се изазове емоција љутње или гнева је препрека у постизању циља, нарочито ако је спречавање дуготрајно или чак и трајно, с постепеним нагомилавањем напетости и незадовољства. У почетку се могу осећати блага љутња и узнемиреност. Међутим, уколико потраје, гнев може прерасти и у стање разбеснелости. Неће свако непостизање циља прерасти у гнев. Уколико не видимо препреку, гнев се неће појавити, али уколико је сагледамо, нарочито ако је и дефинишемо као „неоправдану” или „намерну”, гнев ће се јавити, и то у својој агресивној форми усмереној против препреке – оног што омета остварење циља. Уколико се детету одузме играчка коју воли, или му се забрани да нешто ради, испољиће се емоција гнева као и код човека који није успешно завршио посао јер га је неко у томе омео.

Страх. – Страх је емоција која се манифестује у виду избегавања ситуације која га је изазвала и бежања од ње или од нечега што га је изазвало. Многи научници и уметници сматрају да „страх покреће свет”, иако он узрокује појаву непријатног стања. Најдубљи осећај страха је осећај ужаса, који настаје из испољене немоћи у одређеним ситуацијама (земљотрес, природна катастрофа...). Страх се може јавити и само из сагледавања претеће ситуације (нпр. страх код детета када нешто уради јер зна да то може да изазове као последицу строге родитељске претње или чак и казне...). Неочекиване промене или измештање из средине која је за нас уобичајена и у којој се осећамо заштићено такође могу изазвати страх (одлазак детета у обданиште, промена радног места...). У питању је страх од непознатог. Страх се јаче него било која друга емоција може проширити на друге око нас, и то од благог преноса непријатности до исказивања паничног страха. Емоција страха може да се јави и услед само предвиђања онога што ће се десити (одлазак код лекара и чекање на дијагнозу). То предвиђање или антиципација догађаја обично се доживљава као стрепња или анксиозност. Постоји безброј могућности како ће се неки догађај у будућности ра­ звијати и какав ће му бити исход. Претерано размишљање и (замишљање) о свакој од тих могућности може човека увести у стање анксиозности. Страх се може јавити и услед неких промена и појава у фи-

зичком простору у ком се човек налази: изненадни блесак муње, јак изненадни звук... Страх те врсте је тренутан, брзо пролази и може се чак завршити и неком позитивном емоцијом, на пример смехом. Иначе страх прате снажне телесне манифестације (реакције): срце појачано лупа, недостаје нам ваздуха, суше се уста, знојимо се, тело се тресе... Туга. – Туга или жалост је емоција која се јавља услед губитка некога кога смо волели или нечега чему смо тежили или што смо веома ценили. Туге нема без конкретног „објекта”. Јачина ове емоције зависи од вредности коју је за нас имао неко или је имало нешто што смо изгубили. Најдубља туга јавља се када изгубимо особу коју смо волели. По манифестацијама које је прате, туга је најчешће „мирна” емоција. Углавном је тело опуштено, мирно, а реакције су споре. Може постојати и одложена реакција. У том случају најпре се доживљава осећај шока, који се изражава умртвљеношћу органи­ зма, а касније наступа права емоција туге. Узрок туге може да буде различит код разних етничких група, али сама емоција и начин испољавања су исти.

Сл. 21. – Начин изражавања емоције страха

Сложене емоције. – Осим ове четири основне емоције, постоје и сложене емоције, које произлазе из основних или настају њиховом комбинацијом (страхопоштовање, љубомора...).

Сл. 22. – Манифе­ стација туге

Расположење је душевно стање које у односу на емоцију има слабији интензитет, а дуже траје. Ако бисмо трајање једне емоције изразили минутима, за расположење везујемо више сати, дана или недеља. Расположење може да буде ведро, тмурно, добро, лоше... За разлику од осећања, кад се ради о расположењу, често нисмо свесни шта га узрокује. Спремни смо да тражимо, а и најчешће нађемо „разлоге” да се осећамо на одређени начин. На пример ако смо напети, уморни, лакше ћемо наћи разлог да будемо љути – на децу која весело скакућу испред телевизора, на особу која се „провлачи” преко реда у пошти... „Када смо заробљени у расположењима, сужавамо своје алтернативе и опције за адекватно опажање ситуација, нарушавамо своје размишљање и склонији смо грешкама у размишљању, а понашање и мотивација су нам у већој мери под утицајем овог основног емоционалног тона” (Данијел Големан (Daniel Goleman), Емоционална интелигенција).

55

II. Афект је интензивна емоција која се јавља изненада, има буран ток и јака физичка испољавања, али кратко траје. Примери афекта су изненадни панични страх, несавладив бес, очај, еуфорична срећа. Када је особа у афекту, понекад се јавља „сужење свести” или блокада мисли, када особа изгуби контролу над својим понашањем. У тим тренуцима може постати опасна по себе и друге. Интелектуални процеси су смањени, нема самоконтроле, разумног понашања, поштовања основних правних, ни моралних норми. Често се у судској пракси афект узима као олакшавајућа околност у процени тежине кривичног дела („убиство у стању афекта”). У одбрани се наводи чињеница да је емоција – афект била толико снажна да, у тренутку када је нешто лоше учињено, особа није била свесна својих поступака, није знала шта ради. Сентимент је емоционална диспозиција да се у сличним ситуацијама реагује на приближно исти начин. Љубав, мржња, самопоштоСл. 23. – Најчешћа вање су примери сентимената. Сентимент је релативно трајна, сложена м а н и ф е с т а ц и ј а емоционална структура која осим емоција обухвата и ставове и вредности. жалости је плач. Формира се у односу на одређену појаву, особу, идеју или институцију, а представља склоност да се с одређеним објектом повезује једна емоција или више емоција. За формирање сентимента потребно је време, а када се формира, најчешће траје читавог живота. По начину на који их доживљавамо, осећања могу да буду пријатна и непријатна. Иако се из перспективе краткорочног животног уживања чини да су пријатна осећања важнија, ипак је у животу сваког човека потребан баланс. Баланс нас чини спремним да понекад доживимо и нелагодност и непријатност уколико ће то, гледано дугорочно, донети позитивне ефекте. Осећања су сврсисходна, корисна. Функција осећања је и прилагођавање. Она нас подстичу да своја понашања прилагодимо новонасталим променама, или нам јављају да је промена коју смо постигли у понашању унапредила нашу адаптацију. И непријатна осећања, као што су љутња и страх, могу да нас активирају. Страх нас подстиче да напустимо ситуацију зато што је процењујемо као угрожавајућу и тако нам можда спасава живот. Љутња нас подстиче да се заузмемо за себе, да од другог тражимо промене у понашању. И пријатна и непријатна осећања могу да буду „помажућа” и „одмажућа”. Многи психолози данас деле емоције на здраве и нездраве, али не на здраве и нездраве саме по себи. Уколико нас осећања блокирају, тј. ометају у понашањима која нас воде у остварење животно важних циљева и у дугорочно квалитетан живот, реч је о осећањима која су одмажућа. Уколико смо, док доживљавамо нека осећања, у исто време ангажовани и напредујемо у остварењу својих циљева, говоримо о осећањима која су помажућа. Добар пример за разлику између одмажућих пријатних и помажућих непријатних осећања је одлагање одласка код лекара због забринутости по-

56

водом нејасних телесних симптома. Може се претпоставити да би већина нас радије одабрала активности које су пријатне, као што је виђање с момком или девојком и дружење с пријатељима него страх, непријатност, забринутост и нелагоду, емоције које изазива и сама помисао на одлазак код лекара. На тај начин бисмо одабрали активност коју процењујемо као пријатну и бирали бисмо краткорочно уживање насупрот обављања активности коју сматрамо непријатном, али која је за нас дугорочно кориснија. Дакле, и пријатна осећања могу да буду одмажућа уколико њиховим доживљавањем себе ометамо у остварењу животно важних циљева и дугорочно квалитетнијег живота. ЗАНИМЉИВОСТИ ИЗ ИСТОРИЈЕ ПСИХОЛОГИЈЕ У потрагу за бољим разумевањем човековог емоционалног живота упустили су се бројни научници, филозофи, психолози (Аристотел, Декарт, Спиноза, Хобс, Дарвин, Вунт, Фројд и многи други). Савремена историја проучавања емоција почиње чланком ,,Шта су емоције”, Вилијема Џејмса (William James) (1884). Први је формулисао једноставну, јасну и кохерентну теорију емоција. Бит тог схватања о емоцијама је да физичке промене следе директно из опажања, а свест о тим променама је суштина емоција. Када из данашње перспективе процењујемо вредност овог приступа, можемо рећи да је њиме наговештено једно од најважнијих сазнања о емоцијама, а то је да је емоција нека врста коментара личности на збивања у средини. Доживљај реалности или сећање на раније доживљаје увек прате емоције. Квалитет пријатности или непријатности емоционалног доживљаја првенствено зависи од оцене са становишта личности. Емоције, по овом научнику, имају троструку улогу. Јављају се као пратиоци мотивисаног понашања, као нагони и као циљеви. Па ипак, швајцарски лекар, психолог и педагог Едуар Клапаред (Édouard Claparède) године 1928. на једном симпозијуму посвећеном емоцијама изјавио је: „Психологија емоционалних процеса је најконфузније поглавље на целокупном пољу психологије.” Било је предлога да се појам ,,емоција” напусти због „неподобности” за научно истраживање, али тај предлог није прихваћен. Емоције су толико саставни део људског бића да је њихова елиминација из описа људске личности немогућа.

Органске промене при емоцијама, схватање о природи емоција, развој емоција код деце Када је реч о настанку емоција, могу се разликовати: 1. субјективни доживљај стимулуса или ситуације, 2. физиолошке реакције и промене у организму и 3. невербално изражавање, понашање или експресија емоције. Свака доживљена емоција изазива одређене промене у телу, у раду унутрашњих органа. Те промене служе томе да се цео организам што боље припреми за жељену акцију. Што су емоције снажније, јаче су физиолошке промене у телу – срце брже куца, убрзано је дисање, појачано се луче хормони, ниво шећера у крви је виши, расте крвни притисак, шире се и скупљају крвни судови, мишићи су напетији... Емоције условљавају промене и на менталном плану. Пажња нам је изоштрена, фокусирани смо само на ту важну ситуацију која нам је изазвала неку емоцију, свесни смо телесних реакција...

57

II. Карактеристике зреле личности Ако дете које је пошло у први разред не може да се придржава правила понашања у учионици, ако сиса прст, плаче на сваку опомену или прекор, такво дете сматрамо незрелим за школу. Ако младић или девојка с двадесет или више година показују понашања типична за тинејџерско доба и настављају да се буне без оправданог разлога, за њих можемо рећи да су незреле личности. Најзад, када одрастао човек често мења посао, партнере у браку или ван брака (што значи да није у стању да се веже), показује изразито саможиво или агресивно понашање према својој околини или према самом себи, кажемо да се ради о незрелој особи. А када се за некога може рећи да је зрела личност?

Сл. 44. – Пример упитаности „ко сам ја?”

О зрелој личности говоримо када личност има развијене: когнитивну, емоционалну и социјалну зрелост: – когнитивна зрелост – особа има објективну, тачну и јасну слику о својој унутрашњој и спољашњој реалности, – емоционална зрелост – уравнотежено емоционално реаговање, препознавање и разумевање споствених емоција и емоција других људи, – социјална зрелост – укљученост у друштвени живот, развијене комуникацијске вештине и социјална прилагодљивост. Најпоузданије су процене когнитивне зрелости, нешто мање емоционалне, а најмање социјалне, јер се она заснива на недовољно јасним посматрањима понашања и повезана је са стандардима у одређеном друштву. Показатељи зрелости су: – однос према себи – способност контролисања сопствених нагона и импулса, способност подношења непријатности, бола и патње, – однос према другима – поштовање и уважавање личности друге особе, морално и одговорно понашање према другима, – однос према свету – способност објективног сагледавања збивања у свету, без предрасуда. Нема потпуно зреле личности, личности која би била потпуно интегрисана. Постоје само ступњеви зрелости који се више или мање приближавају овој замишљеној, идеалној целини личности. Практично човек нема граница у сазревању током читавог свог живота. Важно је напоменути и да сам израз зрелост нема јединствено значење због променљивости критеријума у различитим културама.

108

ПИТАЊА И ОДГОВОРИ 1. На основу знања која сте до сада стекли покушајте да својим речима мало шире објасните шта је личност.

2. Шта се подразумева под цртама личности?

3. Које од наведених особина спадају у карактер, а које у темперамент? Напишите слово К или Т испред особине.__сталоженост __марљивост __друштвеност __импулсивност 4. Опишите све четири врсте темперамента и покушајте себе да сврстате у неки тип.

5. Објасните појам воља. Воља није свесна радња; с њом се човек рађа. Зокружите одговор ТАЧНО -----НЕТАЧНО.

6. Зашто је битно, осим жеље или мотива и воље, да постоји и одлука?

7. Шта значи када кажемо „Он је зрео за своје године”? РЕЗИМЕ – Личност је јединствена организација особина и свих психичких процеса која одређује карактеристичан начин понашања једне особе, а формира се узајамним деловањем појединца и социјалне средине.

– Црта личности је релативно трајна диспозиција која одређује на који начин се понашамо у одређеним ситуацијама.

– Најзначанијим цртама личности сматрају се способности, темперамент, карактер и физички или телесни изглед.

– Самосвест одређујемо као знање о себи као јединственој јединки, са специфичним тежњама и осећањима, поступцима и особинама, могућностима и ограничењима, са задовољством собом, али и с настојањем да се унапређујемо, развијамо, мењамо.

– Показатељи зрелости огледају се у односу који човек има према себи (реално сагледавање и представљање себе), у односу према другима (поштовању и уважавању личности других, морално и одговорно понашање према њима) и према свету (способност за објективно сагледавање збивања у свету, без предрасуда).

РЕЧНИК НОВИХ РЕЧИ И ИЗРАЗА диспозиција – способност, обдареност, наследна или стечена склоност према извесним начинима понашања, према одређеним болестима; постоје урођене и стечене диспозиције психомоторне и сензорне способности – психомоторне способности: координација, брзина, спретност покрета руку, ногу или тела у целини; сензорне способности: способност за разликовање интензитета, квалитета чулних дражи... аспирација – тежња ка остваривању одређених циљева; уколико су циљеви лако остварљиви у питању је низак ниво аспирација, а ако се ради о вишим циљевима, говоримо о високом нивоу аспирација положај и улога у друштву – положај је место које појединац заузима у друштву, а улога је очекивано понашање које се повезује с тим положајем (нпр. положај у друштву – директор, улога – руковођење) амбиваленција – противречна осећања и мотивациона стања унутар једне личности или у односу с другим људима, предметима или садржајима, што води њиховом прихватању или одбацивању парализа – одузетост, потпуни губитак мишићних функција пареза – лакша или делимична одузетост неког мишића или групе мишића епилепсија – падавица, болест нервног система, изазива грчеве мишића у целом телу, губитак свести и друге симптоме

109

– Болесник је успорених покрета, емотивно хладан, не показује никакву реакцију на хоспитализацију – понашање које у основи има негацију као одбрамбени механизам.

– Болесник одбија хоспитализацију, а разлози одбијања могу да буду разни: предрасуде и страхови од обележености, етикетирања по изласку из болнице, понекад и због негативног претходног искуства (негативан хало ефекат), због дужине лечења, лошег односа са здравственим особљем, слабог контакта с породицом, страхова.

– Болесник је агресиван – бучан, непријатан, виче на све, и на здравствене раднике и на пацијенте – све реакције иначе карактеристичне за особу која је агресивна, у болничкој ситуацији се појачавају. Болесник је неспособан да реално схвати и процени своје тренутно стање.

3.1. ПСИХИЧКИ ПРОБЛЕМИ ДЕЦЕ У БОЛНИЦИ Обезбеђивање добрих услова живота и да дете буде здраво примарни су задаци сваког родитеља. Међутим, деца се повређују при игри, оболевају, нису стално органски здрава. И болест је саставни део њиховог одрастања. Однос детета према болести или повредама одређен је пре свега ставом родитеља према томе, посебно мајке. Уколико је мајка пребрижна и у сталном стресу и стрепњи за здравље свог детета, сигурно је да ће и дете свакој својој болести придавати већи значај и да ће научити да се плаши. Ни улога оца није мала. Ако се у болести превише посвећује детету, обасипа га пажњом, играчкама, слаткишима, тим пре ако то није било раније уобичајено понашање, дете може научити да болешћу добија оно што жели. Дете ће научити да се у породици ситуација мења када је болесно и да тада оно постаје централна фигура и има повлашћен положај. Једнаку штету односу дете–болест наноси и родитељски немар, небрига или умањивање значаја ситуације и болести детета. Брига за болесно дете треба да буде заједничка брига оба родитеља, конструктивна (тражење решења за лечење и опоравак), одмерена емоционално и с оптимизмом у смислу успеха излечења.

Хоспитализам Сваки одлазак детета лекару и за родитеље и за само дете представља посебно непријатну ситуацију, и то прво због патње коју детету узрокују бол или одређени органски симптоми, а потом због појачане емоције страха, опште узнемирености. Уколико се сусрет с лекаром заврши и дијагнозом која упућује на болничко лечење, ситуација постаје још компликованија. Због интензивног осећања угрожености, осетљивости због одвајања од мајке и породице и интензивног страха од напуштања, деци до пет година старости не саветује се хоспитализација, изузев у хитним случајевима.

117

III. Деца не схватају да је хоспитализација пут ка оздрављењу или излечењу, већ је доживљавају као трауму, казну или нешто лоше. Када болничко лечење дуго траје, код деце се јавља хоспитализам. Хоспитали­ зам код деце је појам чије значење обухвата психичке и телесне тегобе и посебне облике понашања деце (повлачење у себе, страх од контаката, апатија, слаб сан, ноћне море, недостатак апетита...) изазване њиховим дужим боравком у болници или одрастањем у специјалним домовима за децу.

Сл. 48. – Детету треба објаснити ситуацију у којој се налази.

У тренуцима пред смештај у болницу дете има три велика проблема: – болесно је, одваја се од породице и мора да прихвати нову средину, која је за њега застрашујућа. Добра психолошка припремљеност за одлазак у болницу умањује, али не искључује реакцију детета. У припреми би требало да учествују родитељи, медицинско особље, а у зависности од тежине ситуације, и дечији психолог.

Фазе хоспитализма и реакције детета на болничко лечење Како се треба понашати с болесним дететом? Не треба паничити, преувеличавати симптоме болести, плашити дете болешћу када није послушно, водити дете на превару код лекара и давати лажна обећања (на пример „да неће болети”...). Детету реално треба објаснити ситуацију у којој се налази у складу с његовим интелектуалним способностима и узрастом. Током васпитања потребно је стварати поверење у лекара, лечење, лекове и никада не треба игнорисати тегобе детета без обзира на њихов интензитет или трајање. Реакције детета по смештају у болницу на лечење могу да буду следеће: – протест – дете реагује протестом најчешће одмах након одвајања од мајке и породице и показује општу узнемиреност, плаче, баца се по кревету, – очај – који се манифестује као губитак наде, а испољава се у виду пасивних, тужних, депресивних реакција, проблема са спавањем, апетитом. Често се јављају и регресивни облици понашања (повратак на цуцлу, пелене, мажење и тепање у говору...) и – равнодушност – која се схвата и као први знак прихватања болести и болнице и назнака опоравка. Дете почиње да прихвата храну, спава добро, показује интересовање за околину, медицинско особље (у почетку само онолико колико мора), а нешто касније остварује и сарадњу с њима.

118

Свака од ових фаза траје од неколико дана до чак и неколико недеља, у зависности од дужине боравка у болници, од узраста детета, породичног васпитања, привржености детета родитељима и породици, претходних искустава с лекарима и хоспитализацијама, уколико их је било. Као основни симптоми хоспитализма наводе се: склоност плачу, потиштеност, моторна хиперактивност или претерана смиреност, заостајање у телесном развоју, лоше опште здравствено стање (пад имунитета, инфекције...). Хоспитализам се испољава дечијим реакцијама које нису уобичајене и које мењају целокупно његово понашање. То су, на пример, регресија на узрасно нижи ниво понашања с одбојношћу према другим особама, неповерењем, страхом од контаката, као и повлачењем у себе. Нежељене реакције које могу посебно отежати лечење и успорити опоравак су и опирање током медицинских интервенција, стално плакање и одбијање сваке сарадње с лекаром и другим медицинским особљем. Разлог појаве хоспитализма код деце је одвајање детета од особа с којима остварује емоционалну везу и подршку, посебно одвајање од мајке. У данашњим болницама, у ситуацијама када је болничко лечење неизбежно, а дете је до 5 година старости, дозвољено је присуство мајке све време болничког лечења детета баш због тих штетних нуспојава лечења по психичко здравље детета. Што се одвајање детета догодило на нижем узрасту, ефекти хоспитализма су штетнији. Када родитељи нису с дететом у болници, потребно је да га редовно посећују. Време проведено с дететом треба да се искористи на најбољи могући начин, тако да се дете ниједног тренутка не осећа одбачено, невољено или кажњено зато што је болесно. Веома је важно да родитељи остваре добру сарадњу и развију поверење у лекара и медицинско особље које лечи њихово дете. Тада ће се дете осећати сигурније. Добро је осмислити детету време које мора да проведе у болници, понети му омиљене играчке и ствари које воли и које га умирују.

Сл. 49. – Дете на болничком лечењу осећа се усамљено и напуштено.

Негативне последице привременог одвајања детета од мајке и хоспитализације могу се јавити и по повратку кући. Посебно тешко болест, хоспитализацију и лечење подносе социјално угрожена деца и деца без родитељског старања. Код те деце јавља се та-

119

III. козвани поремећај лишавања, који се манифестује у виду: поремећаја сна, апетита, варења; регресије у развоју нагона – „лепљивост” (везивање за сваког ко укаже и најмању пажњу), аутоеротске активности, самоповређивање, агресивно понашање... Регресија се може јавити и у облику губитка говора, контроле сфинктера, лоше социјалне адаптације, повлачења у себе, одсутности или немира. Под повољним условима најбрже се опорављају сензо-моторне способности, потом сазнајне, па тек на крају емоционалне. У раду с овом децом здравствени радници треба да буду посебно пажљиви.

Симптоми одвајања Последице хоспитализације посебно се проучавају код деце код које је хоспитализација најјаче изражена због одвајања детета од родитеља и појачане емоционалне реакције страха од напуштања. Испитивања акутних реакција на одвајање говоре да хоспитализација најтеже погађа децу у узра­ сту од 6 месеци до 4 године. У основи реакција детета на хоспитализацију налази се тежња детета за афективном везаношћу. Афективно везивање означава сталну тежњу за успостављањем односа с другима. Осећајно везивање обухвата потребе, жеље, ставове и активности усмерене према једној животно значајној особи или према неколико животно значајних особа. То је примарна потреба која се остварује првенствено контактом с мајком, а касније, с развојем, представља основу социјалног функционисања. Афективно везивање код деце представља стварање позитивних осећања између родитеља и деце, што је испуњено задовољством и сигурношћу. Настаје од 6. до 9. месеца старости детета. Уколико се мајка и дете раздвоје, код детета се јављају узнемиреност и нерадо прихватање замене у виду мање или више страних лица. Теорија осећајног везивања настала је раних седамдесетих година двадесетог века, а њен зачетник је британски дечји психијатар и психолог Едвард Боулби (Edward John Mostyn Bowlby). Још давне 1929. године, док је радио као дечји психијатар, почео је да се интересује за патолошке последице губитка мајке. Основна поставка Боулбијеве теорије је да, ако желимо да схватимо развој човека, морамо да проучимо на који начин се поступало с њим током читавог детињства. Спона између мајке и детета обезбеђује задовољење бројних потреба – од сигурности опстанка, емотивне топлине и неговања до дететове потребе да активно упознаје средину која га окружује. Ако дете нема осећај повезаности с мајком, као последица тога настаје страх од одвајања од ње, али и растући други страхови, као што су страх од мрака, страх од непознатих места... Заједничко свим овим ситуацијама које изазивају страх, по Боулбију, јесте повећан ризик од опасности. Теорија осећајног везивања има два сегмента – то су теорија дечјег осећајног везивања и теорија осећајног везивања одраслих. Оба сегмента теорије могу

120

се посматрати као део опште теорије релација. Осим тога, теорија дечјег осећајног везивања може се посматрати као део развојне психологије, а теорија осећајног везивања одраслих је сегмент који своје место налази у гранама психологије које се баве психосоцијалним функционисањем. Децу која су у институционализованим условима провела дуже време карактерише успорен и измењен емоционални развој. Често су равнодушна, нестабилна, хладна, неспособна да успоставе, одрже и продубе емоционалне односе с другима, незасита су у тражењу љубави. У социјалном развоју остају социјално незрела, не праве разлику између познатих и непознатих особа, пријатеља и непријатеља, нису у стању да се придржавају правила понашања, да негују пријатељске односе, некритично се понашају у комуникацији с другима, траже и непотребну помоћ, често лажу и агресивна су. У когнитивном развоју видна је успореност развоја говора, деца мање вербализују све што преживљавају, мање су радознала, изостају безбројна запиткивања, способности се не развијају до краја. У понашању су импулсивна, немају самоконтролу, недостаје осећање кривице када се крше правила, праг толеранције је снижен, не могу да одложе задовољење потреба, недоследна су, сугестибилна и поводљива. Сензомоторни развој касни у односу на вршњаке у породицама, нарочито развој моторике и моторне спретности. Сви здравствени радници који лече децу сусрећу се у свом раду с многим личним тешкоћама. Уколико унесу превише емоција – заволе неко дете толико да се изгубе професионалне границе, могу осећати стрепњу да ће их преплавити властите емоције и од губитка стручне реалности у поступку

Сл. 50. – Дете на болничком лечењу, и његова тежња за везаношћу

121

III. према малом пацијенту. Друга крајност је строгост и држање под контролом сопствених емоција чак и при исказивању нежности када је то потребно. Оба облика понашања могу с временом узроковати појаву синдрома изгарања на послу (о томе ће бити више речи касније, у последњем поглављу Уџбеника) и смањења способности за рад.

3.2. ПСИХИЧКИ ПРОБЛЕМИ ОДРАСЛИХ У БОЛНИЦИ Институционална неуроза Синдром институционалних неуроза, осим хоспитализма, још један је облик реаговања на хоспитализацију која дуго траје. Односи се на сва психичка стања узрокована боравком у институцијама, у овом случају у болници. Ни одрастао човек није имун на болести, било да су пролазне, ситуационе тегобе, повређивања, ломљења или „више” или „мање” озбиљна обољења која из разних разлога изискују хоспитализацију. А у болници, на хоспитализацији, као и код деце, јављају се бројне специфичне реакције, облици понашања и емоције. Смештај у болницу (хоспитализација) изискује прилагођавање новим условима у околностима доживљавања страха и неизвесности услед болести. Адаптацију прате осећања зависности и губитка контроле. Дуготрајна хоспитализација изазива и депресију са симптомима равнодушности, повлачења у себе, одбијања комуникације, апатичности. Једно од стреснијих искустава, високог интензитета, повезано с болешћу и лечењем, јесте оперативни захват. Анксиозност је редован пратећи феномен и осцилира од благих форми до дезорганизујућих, када пацијент губи контролу над собом. Учење коришћења делотворнијих механизама суочавања са стресом доводи до бољих резултата током постоперативног опоравка. По доласку у болницу човек осећа бројне забринутости узроковане: – неугодним симптомима болести, – страхом од болничког лечења и исхода лечења (дејства примене лекова, анестезије, операције, последица), – медицинским незнањем и недовољном информисаношћу о току болести и поступцима лечења, – престанком уобичајених свакодневних активности и променом со­ цијалне улоге (од радног, запосленог човека до пацијента...), – растанком од пријатеља, породице и бригом о њима (ограничено виђање с породицом и пријатељима, сведено на време посета у болничким условима),

122

Постпорођајна психоза Разлози за настанак тежих психичких промена и тешкоћа после порођаја могу да буду разни: наслеђени; порођај је испровоцирао потенцијалну психотичну реакцију; реакција организма услед промене хормонског статуса; емоционални стресови као што су нежељена трудноћа, незадовољство полом детета, проблеми у браку; пролазна криза личности и њене аутономије, која може узроковати појаву тежих болести, као што су психозе. Психозе се чешће јављају код прворотки и код жена које су осетљивије. Најчешћи тип психоза у трудноћи и после порођаја су психозе које се одликују наглим, изненадним почетком, психичким немиром и дезоријентацијом. Било би правилно да сваку психолабилну трудницу, или трудницу с генетском или стеченом предиспозицијом која указује на емоционалну нестабилност прегледа неуропсихијатар или психолог да би се на време откриле склоност ка психичким тешкоћама и емоционална неприпремљеност. Здравствено стање труднице прати се редовним контролним прегледима и здравствено-васпитним радом (гинеколога, лекара опште праксе, медицинских сестара, физијатра, стоматолога, по потреби, психолога...). Важно је трудницу информисати о значају њеног емоционалног стања, које се одражава на бебу, о значају правилне исхране, кретања, припреме за све психофизичке промене, порођај, као и о значају вежбања после порођаја и важности припреме породице за долазак новог члана и оспособљавања за негу новорођенчета. Здравствени радник би требало да континуирано током целе трудноће прати здравствено стање труднице и да пружа одређене и одговарајуће информације, савете (одговори на питања којих трудница има безброј), да указује на могуће ризике и да их идентификује, уколико се јаве, на време.

3.4. ПСИХИЧКЕ ТЕШКОЋЕ БОЛЕСНИКА ОБОЛЕЛИХ ОД НЕИЗЛЕЧИВИХ БОЛЕСТИ Суочавање с неизлечивом болешћу сматра се акцидентним животним догађајем. Под акцидентним животним догађајем подразумевамо догађај који може да се јави у било ком животном добу, изазива снажан стрес и потпуно мења дотадашњи живот особе. Без обзира на индивидуалне разлике између људи (као што су пол, старост, образовање, претходно искуство, особине личности, социјална средина...), суочавање са чињеницом да се болује од неизлечиве болести изазива мање или више сличне реакције. Доминантне емоције су: неизвесност, беспомоћност, страх, туга, усамљеност, а чест је и осећај обележености (стигма). Већина људи верује у праведан свет – ако смо добри, дешаваће нам се добре ствари. Управо зато се код болесника с тешком или неизлечивом бо-

127

III. лешћу често јавља и осећај кривице јер своју болест доживљавају као одређену врсту казне за нешто што су лоше урадили у животу (болесник с обољењем плућа не може себи да опрости што је пушио...). Уколико постоји генска предиспозиција, ако је у породици већ било истих обољења, осећај кривице је много мањи или не постоји. Свака тешка болест мења организам особе. Нарушена је равнотежа у организму, преовладава бол на различитим местима, јављају се проблеми у задовољавању основних потреба, настају тешкоће у физичком смислу (отежана покретљивост), сметње са спавањем и сном, као и бројне психичке тегобе.

Фазе прилагођавања на неизлечиву болест Процес прилагођавања на болест, односно губитак здравља има неке своје законитости које су веома сличне код свих оболелих: ‒ почетно суочавање с болешћу и дијагнозом прате неверица и шок. Шок је толико јак да не постоје друге емоције (као да нема осећања). Особа је потпуно емотивно равна. Неверица и негирање помажу у ублажавању шока и део су психолошке заштите. Прва реакција је тражење потврде дијагнозе од још два-три лекара. Иако ова, прва фаза, траје кратко, дешава се да особа не може да је превазиђе, што одузима драгоцено време за лечење. За оболелу особу значајно је да располаже свим потребним информацијама о болести, начину лечења, могућим, очекиваним симптомима и тешкоћама, али је треба усмеравати да размишља о будућности, ‒ када се ипак прихвати дијагноза, следе паника, немир, дезорганизација, осећање беспомоћности и страха, уз депресивно расположење. Нису ретке ни емоције љутње, беса, огорчености. „Зашто ја?” је карактеристично питање за особу која је оболела. Љутња може бити усмерена на себе, особе из најближе околине, па чак и на медицинско особље, ‒ у наредној фази особа се повлачи у себе. Болест, а и само лечење узрокују појаву бројних видљивих последица у смислу промене физичког изгледа (губитка тежине, промене боје лица...). Мисли и деловања усмерени су искључиво на болест, преовладавање бола и непријатности коју она доноси. Време пролази у презаузетости обавезама у вези с лечењем. Због свега наведеног болесници се повлаче из социјалне средине, постају осетљивији и лакше их је повредити у социјалним контактима, чак и у оквиру најуже породице. Навике, дневна рутина, интересовања као да не постоје, постоје само болест, терапија, контрола, размишљање о исходу. Свако лечење и свака контрола изазивају напетост, анксиозност, страх, ‒ следећу фазу можемо назвати „договарање с болешћу”. Особа интензивно размишља шта би могла да учини или којом променом да измени живот. Ова фаза представља напредак према прихватању болести јер показује да је оболела особа свесна тежине своје болести, ‒ последња фаза је фаза у којој оболела особа прихвата реалност и трага за активним механизмима савладавања тешкоћа. У овој фази мања је за-

128

окупљеност изгубљеним, а повећава се интересовање за све што може допринети да се осећа боље или да олакша свакодневни живот, усклађујући захтеве болести и дневне активности. У свим фазама, уз сагледавање индивидуалних разлика у доживљавању, реаговању, превладавању болести, потребне су психолошка помоћ и подршка. Бројна истраживања показала су да психичке тегобе болесника оболелих од неизлечивих болести у значајној мери зависе од комуникације коју су остварили са здравственим радницима. Недостатак комуникације са здравственим радницима или комуникација коју пацијент доживљава као лошу негативно се одражава на психичко и физичко стање пацијента. Боља информисаност коју пружа здравствени радник у сваком тренутку болести, остварена сарадња поверења и сигурности поспешују реалније суочавање с болешћу и активнији приступ само­ збрињавању. Правовремено, прецизно и објективно информисање и припремање пацијента за различите интервенције смањују страх и анксиозност. Саосећајан, благ, негујућ и топао однос према оболелој особи има утицаја на општи квалитет њеног живота. Брига и пажња здравствених радника, која се исказује особама које су оболеле, враћа у болести пољуљано људско достојанство (о овоме ћете више сазнати у делу Уџбеника који следи – Комуникација с болесном особом). Уз суочавање с болешћу иде и преиспитивање живота, навика, размишљања, одлука које су се током живота доносиле и ствара се нова слика себе, света и односа према људима. Често се постављају питања о смислу постојања и суштини живота. Страх од коначности је један од најјачих страхова и зато су значајне и веома важне помоћ породице и околине, и то не само у задовољавању биолошких потреба већ и у разумевању, доброј комуникацији која ће макар на тренутке скренути мисли оболелог с бола и патње. Понекад су довољни и само присуство и додир руке. И пажња је лек. Криза изазвана болешћу и сазна­ њем о неизлечивости, као и свака друга криза, може да се превлада. Оболела особа може да изабере неке нове шансе за даљи свој развој уместо регресије или још дубље патње. Чуда се заиста догађају и о томе треба говорити.

Сл. 54. – Веома је важан додир руке.

129

III. Тешкоће породице оболелог Када оболи члан породице, наступају значајније промене у оквиру породице. Основни циљ и задатак сваке породице је осигурање здравог живота и здравља сваког члана породице, као и помоћ у свакој, и очекиваној и неочекиваној, промени. Очекиване промене су предвидиви развојни догађаји као рађање детета, помоћ детету да касније самостално функционише, прилагођавање радним, економским, финансијским условима, брига за остареле чланове породице... Неочекивани догађаји су изненадни губитак посла, материјалне сигурности, и као најтежи за превладавање, болест неког члана породице (акутна, хронична, инвалидитет, болести зависности...) и смрт.

Сл. 55. – Болест ближњег изазива забринутост.

Пошто сазнају за дијагнозу и болест члана породице, настају тешкоће на нивоу комуникације унутар породице, као и у вези с организацијом и реорганизацијом заје­ дничких породичних обавеза и послова. Мењају се породични односи, улоге, навике и животни ритуали. Чланови породице имају различите психичке реакције у вези с болесним чланом породице. Најчешће су: стална анксиозност, забринутост, туга, неизвесност, страх, осећање беспомоћности. Пожељно би било да се у нези тешког болесника ангажују сви чланови породице. Неко ће помоћи у обављању разних послова, неко у медицинској нези оболелог, а неко у разговору и психолошкој подршци. Свако у ономе што сматра да може да уради. На тај начин ствара се мрежа подршке. Да би се одговорило свим обавезама и да би се сачувала породична равнотежа, члановима породице потребно је да понекад и промене средину без гриже савести или осећања кривице – да изађу с пријатељима, прошетају се, оду у позориште... Останак у кући не помаже болеснику ако се то ради само због болесника и непрестано, а с мислима о нечем другом, занимљивијем што би могло да се деси на неком другом месту. Треба поштовати и болесникову интимност и жељу да понекад остане сам. Некад је потребно прихватити чињеницу да болесник не може да оздрави и да једино што члановима породице преостаје јесте да буду уз њега колико могу и у тим тренуцима му се уз пуну пажњу посвете. Болесна особа има потребу да осети да је вољена. Здравствени радник који лечи тешко оболелог требало би да је упознат с његовим породичним статусом да би и сам пронашао своје место и улогу у животу пацијента и прилагодио се постојећим околностима. Посебно је тежак случај ако особа која болује од неизлечиве болести нема никога у својој близини ко би преузео бригу о њој, од неге до старања о егзистенцијалним питањима. Проблеми који се у оваквим животним околностима могу јавити и растући страхови који их прате понекад утичу на то да се и побољшања током лечења не доживљавају позитивно.

130

IV. 4. БОЛ 4.1. ПОЈАМ И ВРСТЕ БОЛА, ФУНКЦИЈА, ТОЛЕРИСАЊЕ БОЛА, ПРАГ БОЛА, РЕАКЦИЈЕ НА БОЛ, МЕРЕЊЕ БОЛА кључни појмови и изрази бол, вегетативни нервни систем, праг бола, толерисање бола, фантомски бол, алтернативно лечење

Сл. 60. – Један од начина манифеста­ ције бола

Бол ‒ појам, врсте, функција Бол је неизбежан пратилац у животу сваког од нас. Сваки бол је различит, другачији и свако од нас га на другачији начин прихвата и доживљава. Бол може да дође и брзо прође, али може да буде и извор највеће патње када је веома јак и дуго траје, када особа која га осећа ништа друго не жели, осим да бол што пре прође. Бол је најчешћи узрок обраћања човека здравственој служби. Многи верују да је живот без бола сјајан. Сваки бол, и физички и психички, сматра се непожељним, сувишним и штетним. Звучи чудно, али за оне који стварно не могу да осете бол, то је прави пакао. Они су у сталној опасности јер је бол природни аларм људског тела. Особе које не осећају бол могу ставити руку на врућу ринглу, нагазити на ексер или сломити ногу и не осетити ништа. У свету има око 100 људи који не осећају никакав бол. Научници су пронашли мутацију у гену SCN11A која узрокује хиперактивност натријумских канала и неосетљивост на бол. Према дефиницији Светске здравствене организације, „бол је непријатно чулно или емоционално искуство повезано са стварним или по­ тенцијалним оштећењем ткива”, то је индивидуални и субјективни доживљај условљен физиолошким, психолошким и другим факторима, као што су претходно искуство, култура, страх и анксиозност. Дефиниција бола има веома много и углавном су медицинске, а мање се односе на психичка стања која доживљај бола узрокује. Када особа описује свој бол као пробадајући, пулсирајући, тупи или жарећи, говори се о осетима у телу (који имају медицински значај), али када га описују као неподношљив, забрињавајући, застрашујући, исцрпљујући, говори се о психичкој или емоционалној страни бола. Бол је увек субјективан. Треба знати да осетљивост на бол није нека апсолутна величина, као што је на пример ниво кисеоника у крви. Људи се разликују по томе колико су осетљиви на бол.

148

ЗА РАДОЗНАЛЕ Стари грчки филозофи су бол тумачили као сигнал којим тело реагује на неку опасност која долази изнутра (може да буде и из спољашње средине), и који има функцију заштите и одбране. Разне религије тумаче бол као последицу човекове несавршености или грешности. По Хипократу, бол је путоказ у извор телесних и душевних обољења, која су и тада била схваћена на начин на који их схвата модерна медицина, полазећи од јединствених телесних и психичких збивања у човеку. Хармоничност у раду човека као психофизичког бића поремети се неким чиниоцима, али и много више због погрешног начина мишљења, осећања и доживљавања себе и своје околине. На пример циљ Хипократовог лечења је био откривање погрешног начина мишљења и осећања болесног човека, чијим се отклањањем обезбеђује повратак у хармонично стање.

Бол је одређен биолошким, физиолошким, психолошким, културолошким и социолошким чиниоцима. Савремене теорије бола указују на нужност целовитијег приступа болу у смислу сагледавања повезаности телесних, психолошких и социолошких фактора који учествују у његовом настанку и лечењу. Нова истраживања и сазнања у здравственој психологији проширила су начине лечења бола новим психолошким техникама и методама. Три су основна критеријума поделе бола: према његовим узроцима, ло­ кацији и трајању. Према узроцима настанка, разликују се органски и психогени бол. Према локацији, бол може да буде периферни и висцерални, а с обзиром на трајање, може да буде хронични и акутни. ‒ Врсте бола према узроцима ‒ органски и психогени бол. ‒ Органски бол настаје услед повреде ткива или неког патолошког процеса у организму, а психогени нема органски узрок, али се по начинима испољавања не разликује од органског бола. ‒ Врсте бола према локацији – периферни, који настаје дражењем рецептора у кожи, мишићима, костима, и висцерални бол, који настаје услед повреда или патолошким процесима у унутрашњим органима. Унутрашњи органи имају врло мало рецептора за бол, тешко да имамо тачан осећај бола у плућима, јетри, панкреасу..., па је зато бол ове врсте теже локализовати. ‒ Врсте бола према трајању – акутни и хронични бол. Акутни бол је обично јак, изненадан, добро локализован бол који се најчешће описује као оштар, пробадајући и настаје као последица повреда, хируршког захвата, болне дијагностичке методе, упалног или акутног процеса у организму. Хронични бол је бол који траје и након повреде, током лечења, чак и након лечења до потпуног опоравка. Описује се као туп, замарајући и исцрпљујући. Узрокован је хроничним обољењима ткива или органа, или оштећењем централног нервног система. Изазива бројне психичке и социјалне последице, под јаким је утицајем психичких процеса, нарочито

149

IV. емоционалних стања. Пропратне појаве код хроничног бола су умор, потиштеност, забринутост, стрес. По правилу, хроничан бол је онај који траје шест или више месеци. Најчешћи хронични болови су у леђима, зглобовима и мишићима, главобоље. Хронични бол често прате и психичке тешкоће и болести као што су анксиозност, депресија, губитак самопоуздања, губитак сна... Болове је могуће разврстати и на следећи начин: ‒ соматски бол потиче од истезања и повреда тетива, костију, крвних судова, нерава. Овај бол је акутног карактера и добро је локализован. ‒ неуралгија настаје услед оштећења самог нерва. Обично је ограничена на подручје инервације датог нерва. ‒ пројектовани бол је бол који се осећа у делу тела који је знатно удаљен од места настанка бола. Знање да постоји ова врста бола врло је значајно за дијагностиковање разних болести. Пројектовани бол настаје услед повезивања нервних влакана из унутрашњих органа и нервних влакана која преносе бол из неке области коже; ‒ психосоматски бол изазван је психичким узроцима чији се симптоми испољавају на органима мењајући њихову функцију (подсетитe се знања о психосоматским болестима). Када је стресно стање продужено, кад су ендокрини и нервни систем предуго изложени хиперфункцији, природно је очекивати да ће се створити услови за настанак поремећаја у организму. Шта је предуго и прејако излагање негативним психичким утицајима, у највећој мери одлучује урођена природа организма, као и стање у ком га је стрес (као најчешћи психички узрок) затекао. Велика је грешка потцењивати психосоматске поремећаје сматрајући их имагинарним, по принципу „све је то у нечијем уму”, „умишљено”. Заправо, физички симптоми изазвани психосоматским стањем су стварни поремећаји, и треба их лечити као и било коју другу болест; ‒ фантомски бол јавља се код људи чији је један део тела (нога, рука...) ампутиран. Појављује се у време прве две године од операције и смањује се с протоком времена. Већа је вероватноћа да ће се фантомски бол јавити код болесника који су пре ампутације трпели јаке болове. Доживљај бола у деловима тела које више немају толико је веран да се чини као да тај део тела и даље постоји. Бол се може јавити при емоционалној напетости, промени времена, при употреби протезе, а чешћи је код старијих особа... Обично се описује као дубок бол, притискајући, раздирући, туп бол, печење или се јавља у облику грчева. Осим медикаментозног лечења, методи физикалне терапије и рехабилитације имају своје место у лечењу фантомског бола, али и алтернативни методи лечења, као што је акупунктура. Бол у организму има више функција: ‒ обавештајну (даје нам повратну информација о раду тела), ‒ упозоравајућу (сигнал је да треба потражити помоћ),

150

‒ адаптивну (припрема нас за надолазеће промене у раду органи­ зма), ‒ комуникацијску (обавештава и упозорава друге око нас да се с нама нешто дешава) и ‒ бихевиоралну (усмерава понашање појединца).

Сл. 61. ‒Држање за болно место уз болну гримасу, најчешћи је начин исказивања бола.

Толеранција на бол, праг бола, реакције на бол Наша очекивања, расположења и схватање бола снажно утичу на јачину доживљеног бола. Бол није само последица физичких повреда, или повреда у раду органа и болести већ и психолошког сагледавања бола. Бол изазивају интензивни, штетни надражаји, који се понекад јављају и без видљивих узрока. Обично сигнализују физичку повреду, а понекад трају и након физичког оздрављења. Због важности, бол се убраја у пет виталних знакова, заједно с пулсом, крвним притиском, температуром и дисањем. Не постоји посебан центар за бол. Искуство бола настаје у мозгу као крајњи производ сложеног система обраде информација периферног нервног система. Да ли ће нешто бити регистровано као бол, зависи не само од надражаја већ и од окружења у ком се догађа, искуства особе, сећања, емоција и бројних других чинилаца. За опажај бола заслужан је вегетативни нервни систем који се брине за складно функционисање нашег организма. Захваљујући овом систему, организам је у стању да за врло кратко време одговори на разне утицаје из спољашње и унутрашње средине. Милиони и стотине милиона нервних влакана прожимају наше тело, досежу до свих унутрашњих органа, крвних судова и контролишу рад сваке ћелије. Бол може да изазове физиолошке реакције као што су повишен крвни притисак, појачано знојење, убрзано дисање, проширене зенице, промењена мишићна активност, понекад и мука и повраћање. Шта се догађа када нас заболи место на прсту после убода пчеле? Какав се след догађаја покрене? Прва је реакција нервног система у претварању једне енергије у другу. Механички убод се претвара у електрични импулс нервних ћелија. Претварање енергије одвија се у периферним нервним завршецима у кожи с рецепторима прилагођеним за реакције на ову врсту надражаја. Ре-

151

IV. цептори су прва линија комуникације с околином. Неки од тих рецептора дају нам информације о положају нашег тела, о околини која нас окружује, а неки од њих дају нам и информацију о стању организма. Периферни рецептори усмеравају добијени сигнал ка кичменој мождини. Ту се активирају неурони који шаљу импулсе мозгу, који их интерпретира као бол. Исправна процена локације, јачине, квалитета и врсте бола веома је важна за утврђивање узрока настанка бола, као и за касније терапијске поступке. Бол се не може снимити на скенеру, нити чути стетоскопом. Бол није могуће другачије проценити, осим самопосматрање особе која бол доживљава (подсетите се начина добијања података о човеку и технике интроспекција). Бол се може исказати: ‒ речима – описивањем интензитета („мало ме боли”, умерено, јако, врло јако, „боли ме да не могу да издржим”) и квалитета бола (оштар, туп, дуготрајан...), ‒ изгледом тела – изразима лица, болним гримасама, држањем тела, усмереношћу на поједини део тела (држање за стомак, главу, повређени део тела), ‒ понашањима која се још називају и болна понашања – уздаси, јечање, плач, повећан опрез при покретима, захтеви за пружање помоћи при ходу, одустајање од свакодневних активности и ‒ физиолошким показатељима – црвенило или бледило, убрзање пулса, убрзано дисање, знојење... Праг бола је најмањи интензитет дражи који је потребан да би се осетио бол. Праг бола је могуће измерити и код већине људи је сличан. Толеранција на бол односи се на степен трпљења бола, на интензитет који је за појединца подношљив. И толеранцију на бол је могуће мерити задавањем различито јаких болних надражаја. Многи научници резултате добијене мерењем (и за праг бола и за толеранцију на бол) не сматрају веродостојним зато што је бол вештачки изазван, у експерименталној ситуацији; особа зна да бол није прави, да не постоји опасност, па ни страх од њега и да ће трајати колико и мерење, као што зна да се увек може и прекинути. Ипак, постоје људи који могу да трпе врло јаке болове, као и они који исказују знаке немира, страха, чак и ужаса и панике и на минималну јачину бола. То се објашњава органским, биолошким, чак и генским разликама, као и социјалним, културолошким и психолошким разликама (карактеристикама личности).

Мерење бола Пошто је бол субјективан осећај, не постоји потпуно валидан објективан метод за мерење његовог интензитета. Мерењем бола могу се одредити озбиљност, тип и трајање бола, што помаже да се поставе прецизније дијагнозе, одреди право лечења или процени успешност терапије.

152

IV. 4.3. ПСИХОЛОШКИ НАЧИНИ СУЗБИЈАЊА БОЛА – ЛЕЧЕЊЕ БОЛА Сузбијање или лечење бола је мултидисциплинарно нарочито када се ради о лечењу хроничног бола. Мултидисциплинарност се огледа у раду тима стручњака који заједно учествују у евалуацији, лечењу и мониторингу пацијента. Колико је и сам бол комплексан, толико је комплексно и лечење. Лечење бола може се спроводити фармаколошком терапијом, оперативним путем, поступцима физикалне медицине, постављањем катетера (епидурални, спинални), блокадом живаца, локалном анестезијом, психолошким терапијама и поступцима. У ту сврху отворени су центри (клинике) за бол. Окупљањем специјалиста различитих специјалности омогућава се брз конзилијарни преглед пацијента. При лечењу бола мора се знати тачна дијагноза, а приступ је индивидуалан. Посебна пажња посвећује се квалитету пацијентовог живота. Подаци о пацијентима су тајни. Акутни бол је једноставнији за лечење, најчешће се примењују аналгетици и нека физикална метода. Лечење хроничног бола изискује сарадњу различитих здравствених стручњака како би се одабрала правилна комбинација лекова, изабрале адекватне физикалне, али и психолошке методе лечења. Најважније је одредити индивидуалну терапију сваком пацијенту. Понекад је потребно укључити и породицу у поступак лечења. Нажалост, на темељу многих студија, познато је да здравствени радници често не приступају довољно одговорно лечењу бола. Због недовољног научног познавања дејства лекова, није дозвољено коришћење опијата и већих доза свих аналгетика, због чега пацијенти са стварним и јаким боловима трпе. Другу страну чини лекарска потреба за поузданим медицинским показатељима, а сазнање о субјективности доживљаја бола и личне процене бола добијене од пацијента доводе до тога да лекари недовољно верују пацијентима. Догађа се да, без довољне контроле, пацијенти самоиницијативно узимају лекове, чиме омогућавају настанак опасне злоупотребе и по живот опасних нуспојава услед предозирања. Едукација пацијента је важна компонента терапије бола. За успешно лечење бола, пацијент мора имати јасно изложен план лечења с реално постављеним циљевима, који подразумевају и детаљан разговор о потенцијалним нежељеним ефектима. Инвазивна терапија бола је коришћење болних, агресивних метода – епидуралних анестезија и катетера за анестезију, као и блокада нерава. Инвазивна терапија користи се за интервентно збрињавање бола – за бол код болесника с тешким болестима (карциноми) или код постоперативног бола након што су неинвазивни методи исцрпљени, а нарочито у случају неподношљивих нежељених дејстава. Комплементарно и алтернативно лечење обухвата бројне поступке најчешће недовољно научно доказане, али за које постоје примери

158

успешног клиничког искуства. Комплементарна терапија примењује се заједно с класичном, конвенционалном медицином као допуњујућа, за разлику од алтернативне, која се може користити као једина терапија. У последње време све чешће се користе комплементарно и алтернативно лечење. Чак многи сматрају да хронични бол једино успешно може да се лечи овим методима. Веома болни и тешки оперативни захвати, болни терапијски методи, штетне пропратне појаве лекова мотивишу пацијенте да се окрену алтернативној медицини, која је далеко лагоднија, безболнија и углавном без пропратних штетних последица. Здравствени радник може да обавља методе комплементарне и алтернативне медицине ако: има завршене одговарајуће академске студије здравствене струке, односно одговарајућу високу или средњу школу здравствене струке; поседује одобрење надлежне коморе здравствених радника за самостални рад – лиценцу; има решење министра надлежног за здравље за обављање одређеног метода комплементарне медицине. Методи лечења у комплементарној и алтернативној медицину сврставају се у следеће категорије: – традиционална кинеска медицина, акупунктура, метод стимулације акупунктуриних микросистема, квантна медицина, хомеопатија, методи очувања и унапређења здравља: ароматерапија, реики, ћи гонг (дао јин), јога, тај чи чуан вежбе у медицинске сврхе, ајурведа као традиционална индијска медицина, – енергетске терапије које обухватају енергију поља (биофидбек), – аутогени тренинг, – биолошке терапије које подразумевају лечење биљкама, храном, витаминима, – плацебо ефекат, – примењене технике когнитивно-бихевиоралне терапије (побољшање способности ума да утиче на телесну функцију и симптоме), Сл. 66. – Акупунктура – релаксација, скретање пажње, – хипноза. Акупунктура је већ врло дуго део традиционалне кинеске медицине (још од 3. века пре нове). Традиционална кинеска медицина заснива се на холистичком принципу, на схвата­ њу да организаму физиолошком, психолошком и социјалном смислу може да функционише само као цели­н а. Класични кинески концепт здра­вља темељи се на принципу биолошке равнотеже (јин и јанг) и кружењу виталне енергије у организму кроз одређене меридијане и тачке. У телу постоји 14 главних енергетских токова или меридијана који су повезани с различитим органима.

159

IV. Сл. 67. – Акупресура

На сваком меридијану налазе се многе акупунктурне тачке, чијим повезивањем добијамо меридијане. То су тачке уласка и изласка енергије. Према начелима кинеске медицине, бол настаје као последица промене енергије условљене спољашњим или унутрашњим чиниоцима, као што су хладноћа или пак страх и жалост. Енергија се враћа у равнотежу стимулацијом одређених акупунктурних тачака. Равнотежа животне енергије унутар тела сматра се основом здравља, и то не само телесног него и психоемоционалног. Акупунктура као терапија отклаљања бола спроводи се помоћу танких иглица које се забадају у прецизно одређене тачке на пацијенту. Једна сеанса акупунктуре траје од 20 до 40 минута и спроводи се само за одређену врсту бола или болну област која се лечи. Учесталост тре­ тмана је индивидуална. Овај начин ле­че­ња показао је резултате у лече­ њу главобоља, мигрена, неуралгија, периферних укочености, болести мокрења, болести костију (смрзнуто раме, тениски лакат, лумбалгија...), али и у смањењу хроничног стреса који прати хронично стање болести. Акупресура је такође древна кинеска техника која се састоји у пресури – притиску на тзв. аку-тачке. Одређене тачака притискају се прстима или помагалима.

ЗА РАДОЗНАЛЕ

МАПА РЕФЛЕКСОЛОГИЈЕ ДЛАНА десни длан

МАПА РЕФЛЕКСОЛОГИЈЕ СТОПАЛА

леви длан

глава/мозак глава/мозак зуби/синуси зуби/синуси око очи уво уво уво трапезасти соларни соларни мишић трапезасти мишић плексус плексус једњак пазух рука рука грло плућа/груди раме раме хипофиза дијафрагма рука дијафрагма врат нос адренална жлезда раме адренална жлезда штитна ж./ јетра јетра јетра бронхије жучна кеса жучна кеса жучна кеса вратна кичма бубрег бубрег стомак бубрег кук кук панкреас лакат улазни део улазни део дванаестопалачно кук дебелог црева дебелог црева црево дебело црево слепо црево простата/ бешика ректум слепо црево материца/ мокраћовод танко црево јајници доњи ишија- танко пенис простата/ танко ишија- доњи јајници/ слепо црево /тестиси део дични црево материца/ црево дични део тестиси ишијадични нерв леђа нерв нерв леђа пенис колено

160

Сл. 68. – Важне тачке на длану и њихова повеза­ ност с органима – акупресурне тачке

десно

хипофиза грло нос врат вратна кичма штитна ж./бронхије једњак соларни плексус дијафрагма стомак адренална жлезда панкреас дванаестопалачно црево лумбални пршљенови мокраћовод бешика ректум крсна кост доњи део леђа/глутеално подручје

лево

глава/мозак зуби/синуси око уво трапезасти мишић пазух плућа/груди рука раме јетра жучна кеса бубрег лакат кук дебело црево танко црево слепо црево ишијадични нерв колено

Сл. 69. – Важне тачке на стопалима и њихова повезаност с органима

Акупресура је ефикасна у отклањању главобоље, тегоба с очима (уморне очи), бола у грлу, мучнине, болова у горњем делу врата, стопалима, раменима, али и у отклањању осећаја нервозе, напетости или несанице. Хомеопатија је приступ лечењу базиран на холистичком принципу, по ком се појединац посматра као целина физичких, емоционалних, менталних и духовних особина које су у садејству и равнотежи с природом. Хомеопатски приступ симптоме посматра као путоказ на основу ког се утврђује суштина поремећаја, односно болести. Хомеопатијом се лечи оболела особа, а не болест. Основни став је да, уколико пажњу преместимо само на физичке симптоме, нећемо доћи до правог решења за лечење јер занемарујемо и не лечимо узрок настанка болести. Да бисмо прецизно одредили лек, морамо да посматрамо и менталне и емоционалне симптоме. Циљ хомеопатског лечења је јачање одбрамбеног механизма сваке индивидуе и враћање биолошке равнотеже организма. Хомеопатска медицина једним делом спада у домен деловања енергетског поља јер се верује да њени лекови мобилишу виталну енергију тела. Само име потиче од грчих речи: homeos – слично и patos – патња, што би се могло превести као „слично патњи, тегоби”. Принцип сличности – да се „слично лечи сличним”, односно да ће супстанца која изазива одређене симптоме болести код здравих људи излечити сличне симптоме код болесника, у хомеопатији чини да се лек примењује у великом разблажењу, тако да је у целој дози често присутно неколико молекула лека. Тешко се може говорити о његовом фармаколошком дејству. Присталице хомеопатије сматрају да то није примарно. Лековити учинак својих препарата виде у могућности да покрену и убрзају самоисцељење организма. Међутим, хомеопатски начин лечења научна испитивања до сада нису у потпуности потврдила. Енергетска терапија је део комплементране и алтернативне медицине и заснована је на коришћењу енергетских поља која се могу мерити и оних која се не могу мерити, али се претпоставља да постоје. Енергетска терапија је често познатија под називом биоенергетска терапија. Суочена је с бројним проблемима који проистичу из чињенице да не постоје јасно дефинисане и емпиријски на задовољавајући начин верификоване терапијске процедуре и терапијска средства којима се она користи. Верује се да људско тело има своју виталну енергију која се исказује и виду биоенергетских поља. Здравље се овде третира као несметан проток виталне животне енергије кроз све делове организма, а болест као његово успоравање, застој или блокирање. Свако живо биће природно тежи самоизлечењу. Овде се медицина ослања на физику као науку.

161

IV. ПСИХОЛОШКЕ ЗАНИМЉИВОСТИ Кирлијанова фотографија Иако је Кирлијан (Семьон Давидович Кирлиян) своје прве фотографије „светлосне ауре” сачинио још 1939. године, оне нису биле објављиване и биле су предмет многих контроверзних дискусија. Кирлијан је на основу својих фотографија тврдио да се могу приказати емоционална и физичка стања живих бића, да се на њима осликава чисто физичко стање. Оне приказују постојање светлосног омотача око објеката који се иначе не може видети голим оком. Практичари енергетских алтернативних метода лечења веома брзо су усвојили Кирлијанову технику као дијагностички алат и верују у њега. Уверени су да су „фотографије” узроковане нечим духовним што се зове „животна енергија”, а доказ за то налазе у врло добро познатом експерименту с листом који „полако умире” (приказ више фотографија истог листа послаганих по временском редоследу). Почетна фотографија је снимљена када је лист још увек свеж и на њој се види истакнути сјај. Како лист постаје старији, фо­тографије показују да и сјај око листа почиње да слаби. Овај феномен може се објаснити теоријом о губитку животне снаге, али и једноставним губитком во­ де и исушивањем током времена, што ће се на фотографији приказати смањеном количином све­ тло­сти.

Сл. 70. – Једна од Кирлијанових фотографија са светлосним аура­ ма које указују на постојање биоенергије човека и објеката.

Биофидбек Биофидбек (biofееdbаck) – јесте метода учења успостављања и одржавања контроле над сопственим можданим и физиолошким функцијама. Назив потиче од енглеске речи feedback, што значи повратна информација. Биофидбек није лечење, већ процес учења путем тренинга, који нам омогућава да упознамо наше тело и наш ум, да схватимо на који начин реагујемо у различитим ситуацијама и да научимо да их контролишемо.

162

V. ру, одличан је показатељ до ког степена себе видимо као проактивну особу. Проактивним језиком бисмо изговорили: „Хајде да сагледамо шта можемо да учинимо...”, „Могу да изаберем другачији приступ и покушам овако...”, „Више волим да…”, „Контролишем своја осећања”, „Хоћу”... За отклањање неспоразума у комуникацији, потребно је знање о начину њиховог разрешавања, што значи добро познавање комуникацијских вештина и владање њима.

5.8. СПЕЦИФИЧНОСТИ КОМУНИКАЦИЈЕ С БОЛЕСНОМ ОСОБОМ, ОСОБИНЕ ЗДРАВСТВЕНОГ РАДНИКА ЗНАЧАЈНЕ ЗА КОМУНИКАЦИЈУ С ПАЦИЈЕНТОМ Комуникација здравствени радник-пацијент, као и свака друга комуникација, подлеже принципима и правилима за успешну комуникацију. Комуникација се одвија на вербалном и невербалном нивоу. Као и кад је било која друга комуникација у питању, превасходни предуслов за остваривање доброг контакта и добре комуникације с болесном особом јесте поштовање личности сваког учесника у комуникацији.

Асиметрија учесника, проблем оптималне количине информација У анализи разговора асиметрија је неравнотежа у односу између оног ко говори и слушаоца, а која је резултат друштвених и институционалних чинилаца. Примери у којима се лако може уочити асиметрија учесника у комуникацији су у односима као што су отац–син, продавац–купац... У складу с одговорностима и обавезама, у вези са знањем и информацијама у комуникацији поставља се и асиметрија учесника на реалацији здравствени радник–пацијент. Често се каже да пацијент и здравствени радник не говоре истим језиком. Не разумеју се, и то посебно ако здравствени радник користи искључиво стручне термине. Нису сви пацијенати довољно медицински образовани да би из неразумљивих појмова и штурих реченица схватили шта је здравствени радник рекао. Проблем може да буде и у невербалној комуникацији, када је однос с пацијентом строго професионалан и хладан, без осмеха, емоционалне топлине, додира, подршке и бриге. Пацијенту се у таквој комуникацији чини да није препознат и уважен као особа. Свака здравствена услуга заснива се на комуникацији између оног ко пружа здравствену услугу – здравствени радник и оног који прима здравствену услугу

186

– пацијент. Хуманизација односа у медицини подразумева квалитетне међуљудске односе, пре свега квалитетан однос здравствени радник–пацијент. Под квалитетним односом подразумева се искрен, отворен, непосредан, флексибилан однос, уз обострано уважавање. Познавање динамике међуљудских односа за здравствене раднике подједнако је важно као и постављање дијагнозе или вршење медицинске интервенције. Због специфичности овог посла, пожељно је да здравствени радник има и особине као што су: хуманост, моралност, пожртвованост, стручност, објективност, одговорност. Као комуникацијске вештине треба да поседује демократичност, способност уважавања интереса сваког појединца, али и групе, способност чувања тајне, хуманост, емпатију. Комуникација здравствени радник–пацијент је битан део терапијског поступка. Здравствени радник треба да води рачуна о својој вербалној и невербалној комуникацији с пацијентом. Треба да буде свестан тежине својих речи и начина на који их изговара уз уважавање различитости пацијената по начину прихватања болести и емоционалним реакцијама на њу. Без обзира на то о којој се дијагнози ради, порука која се шаље пацијенту мора да буде прилагођена његовој личности.

Сл. 81. – Хуман и срдачан однос здрав­ ственог радника с пацијентом

ПРИМЕРИ непрофесионалних (неефикасних) стилова комуникације здравственог радника: – Стил судије – изазива осећање кривице, увек тражи и налази кривца, пресуђује „ово сте урадили овако, то је погрешно...”

– Стил полицајца – испитује „реците ми још”, „да чујем више”, стално тражи нове податке.

– Дијагностички стил – најчешће подразумева стереотипе, етикетира пацијенте.

– Стил мађионичара – „ништа не брините када сам ја ту.”

– Стил духовног вође – говори у пословицама, инсистира на симболици, ритуалима.

– Стил пророка – све ће бити добро ако се придржавате упутстава.

– Стил војника – издаје наређења, задатке, контролише, захтева дисциплину.

– Стил организатора – „овако ћемо”, стално организује активности пацијента.

– Благоглагољиви стил – театралан наступ, путем емоција, отворено изражавање сажаљења – Стил ироничара – ругање, подсмех – игнорисање или индиферентност – здравственом раднику је свеједно шта ће се догодити с пацијентом, он је „одрадио свој задатак”. Ово је можда најгори пример.

Здравствени радник има најважнији „лек” који је потребан пацијенту. Да би могао да га примени, мора, као и за сваки други лек, да зна како да га примени на одређеној особи, да зна сва његова позитивна и негативна деловања, као и нуспојаве примене „лека”. Мора добро да познаје и себе и психологију опажања и да уме да прихвата друге са свим њиховим потребама и емоционалним стањима. Уколико тога нема, стање пацијента може се неочекивано погоршати, па чак и терапија може бити неуспешна. Неки здравствени радници избегавају давање себе и претварају се у безосећајне, хладне

187

V. особе, постају само професионални уручиоци здравствених услуга. Први сусрет здравственог радника с болесном особом је пресудан за успешност целокупног односа. Важно је да у том првом сусрету речи здравственог радника, боја гласа и изглед буду контролисани и професионални, а однос с болесном особом емпатичан, уз дозу опуштености и пријатности (подсетите се знања о опажању особа и о болесном човеку). Болесног човека треба храбрити да објасни своје тегобе онако како њему највише одговара. Неопходно је да се овај први сусрет здравствени радник – болесна особа одвија у атмосфери која омогућава и обезбеђује дис­ кретност и поверљивост. Здравствени радник треба да остави утисак особе усредсређене на тегобе болесника и да има пуно разумевања за болесникове проблеме. Ни вербално, ни невербално не сме да покаже да је одсутан или заокупиран нечим другим (јављање на телефон, убрзавање, прекидање, „упадање у реч” не сме показати да му недостаје времена или да га чека други пацијент). ПРИМЕР доброг вођења разговора при првом сусрету

„Знате, кад нађете чворић у дојци, осећате се некако – па некако”, каже пацијенткиња док остаје без речи. Обара поглед, сузе јој навиру на очи. „Кад сте га заправо открили?”, пита лекар нежно. Пацијенткиња одсутно одговара: „Не знам, давно... Као да имам осећај да ми је живот готов.” „Разумем Вас. И забринути сте и тужни.” „Тако је докторе.” Упоредите тај разговор с оним кад, чим пацијенткиња помене чворић у дојци, лекар почне да ниже списак безличних, детаљних стручних питања без икаквог освртања на њено осећање туге. Пацијенткиња из овог другог примера ће вероватно отићи с осећајем да је лекар није саслушао и није показао забринутост за њено стање. У чланку под називом Ако сам добро схватио... аутор тврди да је довољно само неколико тренутака пажње посвећене осећањима пацијента у вези с њиховом болешћу да се успостави емоционална повезаност. Емпатија, способност медицинских радника да се повежу с пацијентом у ширем смислу, да слушају и обрате пажњу на изговорено, чине суштину медицинске праксе. Ако вас ово интересује, можете наставити читање књиге Данијела Голдмана Фо­ кусираност.

Уобичајено је да пацијенти с телесним симптомима болести и болом имају тешкоће у размишљању, напорно им је да слушају или прате говор других људи, па и здравственог радника. Честе су ситуације да пацијенту мора више пута да се понови нешто да би то стварно чуо. Сама ситуација, у којој неизвесност расте, утиче на пад пажње и моћи комуникације пацијента. Зато се пацијенту често чини да га лекар није довољно информисао и да му није све објаснио како треба. По мишљењу лекара, пацијенти, у жељи да ништа не забораве, постају и непотребно опширни. Здравствени радник, пак, не види себе у улози некога ко треба само да слуша. Он је истовремено посвећен и откривању онога што не функционише добро у организму и тражењу решења проблема. Скоро потпуно супротно од тога, пацијенти се осећају повређено

188

ако се сведу на симптом, болест или, још горе, на објекат. Здравствени радник је задовољан када је дијагноза постављена добро, а пацијент је задовољан ако наилази на охрабрење, подршку и осећај да неко има контролу над оним шта му се дешава и може да му помогне. Разговор пацијента са здравственим радником обично се обавља седећи. На тај начин здравствени радник пружа пацијенту осећај да су у равноправном положају и да је заинтересован да саслуша и помогне. Пацијента не треба прекидати док не изнесе своје тегобе. Пошто их изложи, треба питати да ли је то све што је желео да каже. Уколико пацијента прекинемо, може се десити да погрешно одговори на питања јер још увек размишља о томе шта није стигао да каже. С обзиром на то да прва реченица увек оставља најјачи утисак, било би добро да здравствени радник започне своју комуникацију с пацијентом информацијама које су за пацијента најважније, и то, уколико је могуће, позитивним. Ако је потребно, током разговора могу се битне информације и више пута поновити. Реченице које користи здравствени радник требало би да буду кратке, не превише стручне, с једноставним речима, разумљиве и прилагођење пацијенту и врсти његове болести. Важно је да здравствени радник покаже спремност да одговори на питања која поставља пацијент. И на тај начин он показује пацијенту да га пажљиво слуша и да брине о томе да ли су се разумели. Разговор је најбоље обављати насамо или у присуству особе коју је пацијент изабрао (када је комуникација с пацијентом отежана). Разговор треба завршити истицањем предности лечења и његовим позитивним ефектима.

Цл. 82. – Разговор лекара с па­ цијентом и чланом породице

Сваки сусрет изазива двосмерне емоционалне реакције, очекивања, и покреће ранија искуства која се преносе на садашњи тренутак. У контакту здравственог радника и пацијента развија се специфичан однос, који утиче на пацијента не само у том првом контакту него одређује и његов став према болести, као и према лечењу. За пацијента је потребна добра комуникација са здравственим радником јер жели да од здравственог радника добије најбољи увид у властиту болест. Добијајући правовремене информације о томе о каквој се болести код њега ради, какве су могућности лечења..., задржава осећај контроле над болешћу и властитим животом. Осим што на психолошком нивоу помаже пацијенту, пријатан и љубазан здравствени радник у врло кратком времену постигне добар однос с пацијентом, брже долази до праве дијагнозе и адекватног лечења којим се долази до излечења, боље сарађује с осталим колегама на послу и има боље радне резултате.

189