22744 - Кинезиологија

Јелена Мицић

КИНЕЗИОЛОГИЈА ик е

– ПРАКТИКУМ ПРВИ ДЕО –

уџ бе н

ФУНКЦИОНАЛНИ СТАТУС И АНТРОПОМЕТРИЈА

За в

од

за

За ученике другог разреда медицинске школе образовног профила физиотерапеутски техничар

ЗАВОД ЗА УЏБЕНИКЕ Београд

Рецензенти проф. др sci. med. ДЕЈАН МИТРАШИНОВИЋ др sci. med. ДАНИЈЕЛА ЧОБЕЉИЋ ДУБРАВКА ЈУРКОВИЋ Уредник др БОЈАН ПАВЛОВИЋ Одговорни уредник ТАТЈАНА КОСТИЋ

ик е

Главни уредник ДРАГОЉУБ КОЈЧИЋ

уџ бе н

За издавача ДРАГОЉУБ КОЈЧИЋ, директор

во

д

за

Министар просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије, решењем број 650-02-382/2015-06 од 29.9.2015. године, одобрио је овај уџбеник за издавање и употребу у другом разреду средње медицинске школе.

За

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 37.016:612.766(075.3)

МИЦИЋ, Јелена, 1965– Кинезиологија : практикум. Део 1, Функционални статус и антропометрија : за ученике другог разреда медицинске школе образовног профила физиотерапеутски техничар / Јелена Мицић. – 1. изд. – Београд : Завод за уџбенике, 2016 (Нови Сад : Сајнос).

– 131 стр. : илустр. ; 24 cm Текст штампан двостубачно. – Тираж 1.000. – Библиографија: стр. 128. – Регистар.

ISBN 978-86-17-19423-7 COBISS.SR-ID 223607820 ISBN 978-86-17-19423-7

© ЗАВОД ЗА УЏБЕНИКЕ, Београд, 2016. Ово дело не сме се умножавати, фотокопирати и на било који начин репродуковати, ни у целини ни у деловима, без писменог одобрења издавача.

РЕЧ АУТОРА Овај практикум је настао као последица припремања за наставу кинезиологије – вежби. Ученици средње медицинске школе на смеру за физиотерапеуте нису имали обједињени приказ анатомије локомоторног апарата и технике извођења антропометријских мерења.

ик е

Посебно сам поносна на ученике који су допринели изради овог практикума. Они су одвојили своје време и својим умећем и талентом допринели томе да практикум буде јаснији и да лепше изгледа.

уџ бе н

Желим свим младим физиотерапеутима да овај практикум максимално искористе, употребе га за своја даља усавршавања и унапреде га. Желим вам сву срећу у учењу и будућем раду.

За в

од

за

Аутор

3

За во д за уџ бе н ик е

Антропометријска мерења

За в

од

за

уџ бе н

ик е

• Увод • Функционални статус • Антропометријска мерења • Антропометријске тачке • Анализа стојећег става • Мерење дужине екстремитета • Мерење телесних обима • Мерење обима екстремитета

УВОД представљају полуге на које се та сила преноси и покреће их. Две или више костију је увек спојено зглобовима где се кости, тј. полуге покрећу једна у односу на другу. То место – зглоб је место где се врши покрет, где су обе полуге ослоњене једна на другу, где је и осовина покрета.

ик е

У практичном делу кинезиологије бавиће бавићемо се мерењем ових делова локомоторног апарата, како величине и квалитета, тако и функције. Мерење човека у сваком смислу назива се антропометрија. То је метода, или више метода којима се служи антропологија. За мерење човека постоје разне технике које се називају АНТРОПОМЕТРИЈСКЕ ТЕХНИКЕ.

За

во

д

за

уџ бе н

Кинезиологија је наука о кинетици – кретању човека. Настала је од речи kinesis – покрет, и речи logos – наука. Тако је настало име науке која се бави проучавањем кретања човака – КИНЕЗИОЛОГИЈА. Систем за кретање човека чине кости које имају улогу полуга, мишићи као покретачка снага, централни нервни систем као иницијатор и регулатор вољног покрета, периферни нерви као преносиоци импулса од ЦНС-а до мишића и зглобови и остале зглобне структуре у којима се одвија покрет. Да појаснимо: из ЦНС-а полази импулс за вољни покрет, који се преко периферних нерава преноси до мишића који су припојени за кости. У мишићима долази до контракције која као покре покретачка снага (сила) покреће кости које

Слика 1. – Локомо�орни сис�ем

6

ФУНКЦИОНАЛНИ СТAСТУС Ови подаци се добијају на основу функционалних тестова. Задатак сваког физиотерапеута је да пре почетка кинезитерапијског третмана било ког пацијента, одреди његов функцинални статус. У функционални статус спадају:

ик е

• МЕРЕЊЕ ДУЖИНЕ ТЕЛЕСНИХ СЕГМЕ СЕГМЕНАТА, • МЕРЕЊЕ ОБИМА ТЕЛЕСНИХ СЕГМЕ СЕГМЕНАТА,

уџ бе н

ФУНКЦИОНАЛНИ СТАТУС је низ процена и резултата мерења који нам дају објективну слику о тренутном стању локомоторног апарата неког пацијента. У зависности од врсте болести или повреде, он подразумева различите мере. Све мере функционалног статуса односе се на процену стања локомоторног апарата. Поред резултата ових мерења, у зависности од дијагнозе пацијента, у функционални статус могу ући и други подаци. Они могу да буду везани за друге системе, најчешће респираторни и кардиоваскуларни, или да описују процену става, хода, равнотеже координације покрета, оријентисаности пацијента, његову кондицију итд.

• МЕРЕЊЕ ОБИМА ПОКРЕТА, • МЕРЕЊЕ МИШИЋНЕ СНАГЕ.

За в

од

за

Поменута мерења спадају у антропоме антропометријска.

7

АНТРОПОМЕТРИЈСКА МЕРЕЊА

ик е

2. мерење у практичне сврхе, ради стицања објективне представе о стању телесног развитка испитиване особе, чему нарочито доприноси међусобно поређење појединих измерених антропометријских мера. На овај начин сагледавамо напредак, стагнацију, односно назадовање одређених антропо антропометријских мера (поређењем података узастопних мерења спроведених у одговарајућим временским размацима). Овом врстом антропометријског ме мерења могу се реално пратити: ток фи физичког развоја детета или адолесцента, утицај појединих облика телесног вежбања б ања на морфолошке карактеристике јединке, или сагледати морфолошке промене условљене настајањем или лечењем повреда, оштећења и обољења појединих сегмената тела.

уџ бе н

Антропометрија (грчки antropos – човек; metrein – мерити) је метода антропологије (науке о човеку), којом се врше мерења морфолошких карактеристика и функционалних способности људског тела и његових сегмената. Мерења се врше на телу човека (соматометрија) или на костуру (остеометрија). Антропометријом се квантитативо одређују морфолошке особине и сагледава објективна слика стања, раста и развоја испитиване особе. Антропометријска мерења се углавном обављaју из два разлога:

во

д

за

1. мерење ради обраде података на већим групама испитаника, при чему се користи: • лонгитудинални метод, тј. праћење и мерење исте групе особа током низа година, чиме се стиче увид у динами динамику развоја деце и омладине у од одређеним животним условима,

За

• трансферзални метод – једнократно мерење већег броја испитаника од одређене популације и добијање увида у просечно стање телесног развоја;

Антропометрија користи јединице мера које се користе у целом свету. На овај начин су упоредиве сличности и разлике у грађи људи широм целе Земље. За мерење човека постоје разне технике које се називају АНТРОПОМЕТРИЈСКЕ ТЕХНИКЕ.

Слика 2. – Врс�е ан�ро�оме�ријских мерења

8

КИНЕЗИОЛОГИЈА

што значи да му је глава у франкфуртској равни (када је линија која спаја ушни отвор и доњу ивицу очног отвора паралелна са подлогом, односно хоризонталана). Требало би нагласити да, у зависности од тога како пацијент стоји у лежерном стојећем ставу, разликујемо следећа два положаја – анатомски и неутралан.

ТЕЛЕСНА ТЕЖИНА – ТТ – мери се вагом у лежерном стојећем ставу. Вага мора да стоји на хоризонталној, чврстој, равној подлози. Уколико она није на хоризонтал хоризонталној подлози, мерење тежине тела неће бити тачно због тога што Земљина тежа неће равномерно деловати на вагу и тело пацијента. Чврста подлога значи да вага при мерењу телесне тежине мора стајати на подлози која се не угиба под тежином пацијента (струњача, тепих, итисон). Равна подлога подразумева да на њој

уџ бе н

За свако антропометријско мерење одређује се почетни положај пацијента. То је положај у који се поставља пацијент када почињемо антропометријско мерење и он може бити седећи, стојећи или лежећи (на леђима, стомаку или на боку).

ик е

Слика 3. – Глава у франкфур�ској равни

Најосновније антропометријске технике које се користе при скоро сваком установљавању status presens-a су следеће.

За в

од

за

Један од положаја је лежерни стојећи став. У овом положају пацијент стоји, равномерно ослоњен на обе ноге, у раскораскорачном ставу у ширини свог стопала (или обе SIAS), а руке лежерно падају поред тела. Пацијент гледа право испред себе,

Слика 4. – Ана�омски �оложај – �ацијен� с�оји или лежи са �лановима окрену�им ка на�ре�

Слика 5. – Неу�ралан �оложај – �ацијен� с�оји или лежи са �лановима окрену�им ка �елу

9

уџ бе н

ик е

АНТРОПОМЕТРИЈСКА МЕРЕЊА

Слика 7. – Мерење �елесне висине

нема никаквих неравнина због којих би вага могла да се клати при мерењу телесне тежине.

цијент стоји наслоњен уз стадиометар окципиталном кости, торакалном кичмом, сакралном кифозом и петама. Глава пацијента стоји у франкфуртској равни, а клизач стадиометра се помера до врха главе. Висина пацијента се очитава у центиметрима и мери се ујутро. Када човек током дана хода и ради, његови интервертебрални дискуси се сабијају и простор између пршљенова се смањује, а самим тим и дужина кичменог стуба, што директно утиче на висину пацијента. Зато је најбоље мерити висину пацијента ујутру, после спавања.

во

д

за

Слика 6. – Мерење �елесне �ежине

За

Ваге које се користе за мерење телесне тежине могу бити:

• вага са полугом и теговима, • вага са опругом, • дигитална (електронска) вага. Тежину пацијента меримо ујутру, после мокрења и по могућству после дефекације. ТЕЛЕСНА ВИСИНА – ТВ – oсновни инструмент који се користи у антропометрији је антропометар и служи за мерење дужине појединих сегмената. Када је антропометар причвршћен за подлогу, тада га незивамо стадиометар и користимо га за мерење висине пацијента. При мерењу, па-

10

Висина пацијента се увек мери у његовом стојећем ставу. Када „висину” меримо у седећем положају, онда је то „седећа висина”. Мери се антропометром, и то као

КИНЕЗИОЛОГИЈА

Телесна тежина и телесна висина су директно повезане и подаци које добијемо при њиховом мерењу, директно нам говоре о конституцији пацијента. За одређивање ухрањености или пуноће тела, најчешће се користи BMI (Body Mass Index) индекс чија формула је: Телесна маса (kg) BMI* = Квадрат телесне висине (m2) На основу добијеног резултата, израчунава се степен ухрањености према табели

BMI 17,5

нормална ухрањеност BMI 18–25

прекомерна ухрањеност BMI 26–40

Таква места су на: • задњој страни надлактице (слика бр. 9), • леђима испод лопатица (субскапуларно) (слика бр. 10), • трбушном зиду (слика бр. 11), • задњој страни потколенице (слика бр. 12).

уџ бе н

потхрањеност

Карактеристична места где се мери дебљина кожног набора су маста где се природно скупља највећа количина масног ткива.

ик е

растојање између врха главе пацијента и подлоге на којој он седи.

Поред овог начина одређивања ухрањености пацијента, користи се и следећа антропометријска техника.

Слика 9

Слика 10

Слика 11

Слика 12

За в

од

за

МЕРЕЊЕ ДЕБЉИНЕ КОЖНОГ НАБОРА представља мерење дебљине поткожног масног ткива (сала). Врши се калипером, справом у облику штипаљке којом се на одређеним местима обухвате кожа и поткожно ткиво.

Слика 8. – Кали�ер

Прстима обухватимо кожу и поткожно ткиво, ставимо штипаљку калипера и онда очитамо дебљину кожног набора у милиметрима, коју увек меримо у кранио-каудалном правцу, тј. уздужно. Пацијент стоји у лежерном стојећем ставу, прстима се кожа узима нешто изнад места мерења, а онда се поставља калипер.

МЕРЕЊЕ ДУЖИНЕ ТЕЛЕСНИХ СЕГМЕНАТА може бити у целини или парцијално. Мерни инструмент је центиметарска трака или антропометар. Мери се дужина коштаних делова сегмената.

11

АНТРОПОМЕТРИЈСКА МЕРЕЊА

МЕРЕЊЕ ОБИМА ПОКРЕТА представља мерење покретљивости у зглобовима. Као мерни инструменти користе се угломери: класичан – са крацима и гравитациони угломер. Често се као помоћно средство користи и терапеутска палица и центиметарска трака.

Динамометри са скалом се користе за одређивање снаге мишића шаке, тако што пацијент заузме стабилан положај, стави динамометар у шаку и стегне га максимално колико може. На скали се очитава максимална мишићна снага једне шаке при једном стиску, пацијент пушта динамометар и сказаљка на скали враћа се у почетни положај на нулу. За прави увид у мишићну снагу требало би узети мере након три узастопна мерења максималне мишићне снаге са паузом од по пола минута.

уџ бе н

МЕРЕЊЕ МИШИЋНЕ СНАГЕ је процена снаге појединих мишића и мишићних група. Методе за одређивање мишићне снаге могу бити субјективне и објективне.

Механички динамометар може бити динамометар са скалом или динамометар на перо. Ово су Колинови динамометри.

ик е

МЕРЕЊЕ ОБИМА ТЕЛЕСНИХ СЕГМЕНАТА врши се центиметарском траком, и представља мерење свих структура локомоторног апарата у једном нивоу екстремитета.

д

за

ДИНАМОМЕТРИЈСКО МЕРЕЊЕ МИШИЋ­ НЕ СНАГЕ представља објективну методу. Апаратом који се назива динамометар мери се статичка снага мишића (снага при којој мишић не доводи до покрета, а наналази се у стању максималне напетости – контракције).

За

во

Постоје две врсте овог апарата: механички и електронски. Електронски динамо динамометри су најпрецизнији, али не користе се у физијатрији због своје гломазности и тешкоћа у транспорту, већ се користе само у институтима.

Слика 13. – Елек�ронска �инамоме�рија

12

Слика 14. – Динамоме�ар са скалом

Динамометар на перо може се користити за мерење мишићне снаге скоро свих мишића. Састоји се од челичног пера на које је фиксирана сказаљка и манжетна. При овом мерењу користимо чињеницу да је мишићна снага најефикаснија када је тетива мишића који покреће сегмент, припојена под правим углом у односу на кост. Због тога се сегмент поставља у такав положај да је тетива мишића који испитујемо под правим углом у односу на кост на коју се припаја, а манжетна се поставља на тај сегмент. Мишић укључује максималну снагу да се тај положај одржи, док са друге стране терапеут повлачи манжетну са динамометром, супротста-

КИНЕЗИОЛОГИЈА

цијент стане у посуду која представља јастуче за печате (у посуди је газа натопољена мастилом), а потом хода по папиру тако да оставља своје отиске стопала. Данас се користе електронски плантограми.

Слика 15. – Динамоме�ар са манже�ном

уџ бе н

ик е

вљјући се дејству мишића. Колику силу може да савлада мишић, сказаљка показује на скали. Мерна јадиница за динамометријско одређивање снаге мишића је N (Њутн), мада има и старих динамометара на којима су мерне јединице изражене у килограмима или килопаскалима (1kg = 9,81N). Ово је објективна метода за мерење мишићне снаге јер се динамометријом тачно може измерити колику силу развија поједини мишић.

За в

од

за

МАНУЕЛНИ МИШИЋНИ ТЕСТ се користи као најчешћа метода. Ова метода је субјективна. Скала оцена од 0 до 5 примењује се на сваког пацијента без обзира на његову конституцију, старост или утреутренираност. Оценом 3 оцењује се снага сваког мишића који може да покрене сег сегмент против дејства Земљине теже и изврши пуну амплитуду покрета. Оценама већим од 3 оцењује се снага мишића који могу да савладају и додатни отпор, а оценама мањим од 3 снага мишића који не немају снаге да савладају тежину сегмента који покрећу. Снага мишића сваког пацијента се процењује на овај начин, и то значи да је свака оцена за сваког пацијента субјективна. Пошто се ова метода спроводи мануелно од стране терапеута, назива се мануелни мишићни тест. ПЛАНТОГРАФИЈА је метода мерења степена деформације стопала. Да би се ово утврдило, пацијент прво мора да остави отиске својих стопала – плантограм. За то постоје разни начини, а најчешћи је да па-

Слика 16. – План�о�рафија

На отиску стопала повлаче се две линије. Једна спаја најиспупченије тачке са унутрашње стране стопала, а друга спаја средину пете и спољашњу страну трећег прста стопала. На месту где је отисак стопала најужи, у пределу средине уздужног свода стопала, од прве линије (А) се под правим углом повуче још једна линија (x) која иде до друге линије (Б), и измери се њена дужина. На исти начин повежемо и линију Б са линијом А и измеримо колико је то растојање (y).

Слика 17. – Израчунавање �роцен�а с�уш�енос�и с�о�ала

13

АНТРОПОМЕТРИЈСКА МЕРЕЊА

�лан�о�рам нормално� с�о�ала

�лан�о�рам с�уш�ено� с�о�ала

�лан�о�рам ис�у�­ чено� с�о�ала

када срце потискује крв у артерије. ДиДи јастолни крвни притисак (минимални) је нижи од систолног и представља притиприти сак крви у артеријама када је срце у дијастоли, када срце прима крв. Нормална мера за систолни крвни притисак је 120 mmHg (милиметара живиног стуба), а за дијастолни 80 mmHg. Званична мера је килопаскал (kPa). Однос мера mmHg и kPа је:

уџ бе н

Проценат спуштености стопала израчунава се на основу формуле:

ик е

Слика 18. – План�о�рами

I (проценат спуштености стопала ) = x/y x 100.

во

д

за

Поред ових најважнијих техника за локомоторни апарат, користимо и антропоме антропометријске технике које нам дају податке о стању система који су везани за способ способност пацијента за кретање (респираторни и кардиоваскуларни сyстем).

За

У цињу процене кардиоваскуларног систе система, функционална мерења која најчешће користимо су следећа. ПАЛПАТОРНИ ПУЛС – ПП – подразумева број откуцаја срца у минути. Мери се палпацијом јагодицама од II до IV прста (палац не користимо јер он има сопствене пулсације). Пулс меримо најчешће на arteriji radialis, a. carotis communis, a. temporalis, a.dorsalis pedis. Нормалан пулс је 60–80 откуцаја у минути. КРВНИ ПРИТИСАК – ТА – TENSIО ARTERIALIS – мери се апаратом за мерење крвног притиска. Систолни притисак (максимални) је притисак крви у крвним судовима у тренутку систоле срчаног мишића,

14

1 mmHg = 0,1333 kPа 1 kPа = 7,666 mmHg Процена респираторног система најчешће се врши антропометријским техникама: МЕРЕЊЕ БРОЈА РЕСПИРАЦИЈА врши се тако што једну респирацију или дисајни покрет чине један инспиријум и један експиријум. Мерење броја респирација подразумава одређивање колико респирација пацијент направи у току једног минута. Мери се непосредним посматрањем пацијента у мировању и бројањем његових удисаја и издисаја (што чини један респираторни покрет). Требало би обратити пажњу на то да пацијент може својом

КИНЕЗИОЛОГИЈА

СПИРОМЕТРИЈА је поступак којим се мери витални капацитет плућа. Мери се количина ваздуха коју пацијент убаци у плућа при максималном инспиријуму, а потом издахне у апарат, при макималном експиријуму. Апарат који се користи при овом мерењу назива се спирометар. Он може да буде сув и водени, електронски, тј. компјутеризовани, који сам прорачуна прорачунава нормалан капацитет плућа пацијента у зависности од његових година, телесне тежине, телесне висине итд. Нормалан витални капацитет плућа код просечног,

За в

од

за

уџ бе н

МЕРЕЊЕ ПОКРЕТЉИВОСТИ ГРУДНОГ КОША одређује се центиметарском траком и изражава се као разлика у центиметрима у обиму грудног коша између максималног инспиријума и максималног експиријума. Мери се у нивоу ксифоидног наставка грудне кости јер је ту грудни кош најпокретљивији. Најпре се измери обим грудног коша у фази мировања. Потом пацијент направи максимални ин инспиријум, а ми у овом положају грудног коша измеримо колики је његов обим.

Тада пацијент начини максимални експиријум, а терапеут измери обим грудног коша и у овој фази. Разлика у центиметрима између максималног инспиријума и максималног експиријума представља покретљивост грудног коша, који је један од фактора који у највећој мери утиче на капацитет плућа.

ик е

вољом утицати на брзину и дубину респирација, па би зато ово мерење требало обавити тако да пацијент није тога свестан (при лаганом разговору или при истовременом мерењу респирација и пулса). Нормалан број респирација у мировању код одраслог човека је 14–18 у минуту, али се драстично повећава физичким напором или узбуђењем, а смањује се при спавању, тако да је најобјективније мерити број респирација код релаксираног пацијента, у мировању, док је будан. Број респирација се најчешће изражава као нормално, успорено или убрзано дисање.

Слика 19. – Мерење �окре�љивос�и �ру�но� коша

Слика 20. – Суви с�ироме�ар

15

АНТРОПОМЕТРИЈСКА МЕРЕЊА

младог, одраслог мушкарца је 4 600 ml, а код жена је за 20–25% мањи, као што је код крупнијих, атлетски грађених особа витални капацитет плућа већи него код ситнијих и астеничних.

Пре сваког теста пацијента детаљно мора да прегледа лекар и на основу његовог стања одреди параметре теста (интензитет, трајање и врсту теста). Како ће се пацијент тестирати зависи од његових година, пола, стања кардиоваскуларног и респираторног система, метаболичких најпроцеса итд. У тестирању спортиста нај чешће се користе максимална опте оптерећења р ећења јер се проверава колика је њихова максимална радна способност. Код неспортиста се никада не користе максимална оптерећења јер се у овим случајевим пацијент тестира у дијагностичке сврхе, тј. да се провери колика је његова преостала радна способност, па се користе субмаксимални тестови. Један од најчешће коришћених субмаксималних тестова је Power Working Capacity – PWC170 тест. Овим тестом се утврђује радна способност пацијента при пулсу од 170 / мин.

уџ бе н

ик е

Некада су се користили суви и водени спирометар, а данас је у употреби електронски.

различити по својим поступцима: а) интензитету, б) трајању, в) величини ангажоване мишићне масе – није исто да ли ће при тесту пацијент користити руке или ноге, као теже али снажније, или ће користити цело тело, г) биолошком значају – колико пацијент тестом оптерећује кардиоваскуларни или респираторни систем, колика је потрошња кисеоника и остали релевантни метаболички процеси.

Слика 21. – С�ироме�рија елек�ронским с�ироме�ром

во

д

за

МЕРЕЊЕ МИШИЋНОГ РАДА (ТЕСТ ОПТЕ­ РЕЋЕЊА) је мерење оптерећења, односно колико би енергије требало потрошити у неком времену да би се обавио неки рад, у овом случају физички, јер посматрамо мишиће као покретачку силу организма.

За

Оптерећење је рад у јединици времена, што значи да би неки терет требало са савладати на одређеној дужини пута, али за одређено време. За организам није важна укупна количина рада, већ оптерећење, односно колика се енергија ослобађа за одређено време. Значи, за нас и нашег пацијента није толико битно колико он, нпр., може да хода темпом који њему одговара а да се не замори, већ колико ће се уморити ако одређено растојање мора да пређе под одређеним оптерећењем за одређено време. Мерење мишићног рада врши се разним тестовима оптерећења који могу бити

16

При тестирању нас не интересује само колики је мишићни рад, већ и каква је промена биолошких и метаболичких параметара пацијента (пулс, крвни притисак, брзина и дубина дисања, потрошња кисеоника итд.). Тест оптерећења се мора схватити врло озбиљно и могу га спроводити само стручна лица у специјализованим установама, где се у случају потребе

КИНЕЗИОЛОГИЈА

За тестирање оптерћења користе се разни тестови и справе. СТЕП­ТЕСТ је најчешћи вид теста оптерећења са променом положаја. Код оваквих тестова користи се сопствена тежина тела која при промени положаја представља оптерећење. Пацијент би требало да изврши промену положаја тела одређен број пута у јединици времена.

Често се користи ПРОГРЕСИВНО РАСТУЋИ ТЕСТ, или континуирани тест. Почиње се са оптерећењем од 1–1,5W/kg и после свака три минута додаје се још 30 W. Овај тест се примењује углавном код млађих особа као метода за процену физичке кондиције. При тесту се мери пулс, крвни притисак, потрошња кисеоника итд. Када су у питању спортисти и здраве особе са већ добром физичком кондицијом, може се применити и интензивнија метода, када се 30 W додаје на сваки минут.

За в

од

за

уџ бе н

БИЦИКЛ­ЕРГОМЕТАР је врста статичког бицикла који служи за оптерећивање пацијента. Могу бити различитог типа. Обичан, механички, користи посебну траку која се механички затеже око точка, па тако повећава трење, чиме појачано оптерећује пацијента. Кретање бицикла се може отежавати електронским путем, или код потпуно компјутеризованих ергобицикала где сам бицикл, односно комкомпјутер индивидуално, према пацијенту, регулише оптерећење. Уколико имамо неки од једноставнијих модела, можемо их користити само као оптерећење, а врсту теста морамо одабрати.

Начин на који ћемо оптеретити пацијента може бити различит и опет ће зависити од његових година, његовог здравственог стања, кондиције итд., као и од дијагностичких потреба (контрола рада срчаног мишића, потрошња шећера и кисеоника итд.). Без обзира на то који облик оптерећења користимо код пацијента, током тестирања пацијента контролишемо његов пулс и крвни притисак. У зависности од тога шта желимо да сазнамо из теста оптерећења, можемо да контролишемо и промене неких метаболичких процеса током теста (врло често је то промена нивоа шећера у крви).

ик е

пацијенту може помоћи. Грешке при тестирању могу бити фаталне.

ПОКРЕТНЕ СТАЗЕ су веома савремена тестирања. Код ових справа може се подешавати како брзина кретања „стазе”, тако и њен нагиб. Ове справе су данас потпуно компјутеризоване и на њима можемо пратити стање пацијента под одређеним оптерећењем, при чему се оно аутоматски подешава уколико компјутер покаже, на основу параметара које прати (пулс, крвни притисак, дисање, тежина, висина и године пацијента), да ли је пацијент на било који начин угрожен или пак сувише мало оптерећен. Ово је исто једна од справа за оптерећење, а на њој се примењују разне врсте тестова.

ЕРГОМЕТРИЈА – ТЕСТ ОПТЕРЕЋЕЊА СРЦА – незаобилазна је метода испитивања у кардиологији. Ергометрија пружа податке о преосталом физичком капацитету, субјек-

Слика 22. – Тес� о��ерећења

17

АНТРОПОМЕТРИЈСКА МЕРЕЊА

За

во

д

за

1. Шта подразумева функционални статус?

2. Шта је антропометрија?

3. Када је глава у франкфуртској равни?

4. Која је разлика између анатомског и неутралног положаја пацијента?

5. Које су основне антропометријске технике?

6. Која је разлика између динамометријског мерења мишићне снаге и мерења мишићне снаге мануелном методом (мануелним мишићним тестом)?

7. Шта је плантографија?

8. Шта је спирометрија?

9. Шта подразумева мерење мишићног рада?

10. Израчунајте код својих укућана BMI. 11. У ком су односу телесна тежина ваших укућана са обимом екстремитета?

12. Измерите код ваших укућана покретљивост грудног коша.

18

Кључнe речи: функционални статус, антропометријска мерења, почетни положај, анатомски положај, неутрални положај, телесна тежина, телесна висина, дебљина кожог набора, спирометрија, плантографија, дужина телесних сегмената, обим телесних сегмената, обим покрета, мишићна снага, мануелни мишићни ттест, ест, мерење мишићног рада

уџ бе н

Питања и задаци

Занимљиво је да особе са утренираним мишићима имају исту телесну тежину, а мањи обим телесних сегмената од особа које се не баве физичком активношћу, па су и њихови мишићи у слабијем тонусу. Ово се објашњава тиме што је маса мишића већа од масе сала.

ик е

тивним тегобама у време и након оптерећења, показује исхемијске промене на електрокардиограму и аритмије и даје увид у прогнозу болесника са исхемијском болешћу срца. На бицикл-ергометру користи се континуирани тест оптерећења. Препоручена доза је да се почне са оптерећењем од око 1–1,5 W/kg, а да се свака 3 минута оптерећење повећава за 25 W. Препоручено је, такође, да висина теста оптерећења буде субмаксимална (85% максималног пулса за године старости и пол) или симптомима ограничен тест који се прекида код појаве релевантних симптома.

АНТРОПОМЕТРИЈСКЕ ТАЧКЕ Антропометријске тачке су места на телу, анатомске формације, које су лако уочљиве и лако опипљиве, а на основу којих можемо да се оријентишемо при антропометријском мерењу локомоторног апарата.

НА ГЛАВИ:

protuberantia occipitalis

уџ бе н

Лабилне антропометријске тачке су оне које су лако уочљиве на телу, али променом положаја пацијента и оне мењају свој положај (пупак, лакатни превој, затколени превој, глутеална бразда итд.). Када користимо лабилне антропометријске тачке, важно је нагласити који је почетни положај пацијента при антропометријском мерењу.

ик е

Антропометријске тачке могу бити фиксне и лабилне.

За в

од

за

Фиксне антропометријске тачке су оне које увек можемо да пронађемо на истом месту, и то су најчешће коштане анатомске формације одмах испод коже (ртни наставци кичмених пршљенова, acromion aacromion, cromion olecranon итд.). У антропометрији најче најчешће користимо фиксне антропометријске тачке.

processus mastoideus

НА ГРУДНОМ КОШУ:

Фиксне антропометријске тачке које најчешће користимо су:

incisura yugularis sternalis processus xiphoideus

19

АНТРОПОМЕТРИЈСКЕ ТАЧКЕ

НА НАДЛАКТУ:

acromion

мес�о �ри�оја m. deltoideus­a (tuberositas deltoidea)

уџ бе н

ик е

НА РАМЕНОМ ПОЈАСУ:

spina scapulae

За

во

д

за

уну�рашњи е�икон�илус на�лак�а (epicondylus medialis humeri)

clavicula

уну�рашња ивица ло�а�ице (margo medialis scapulae)

20

с�ољашњи е�икон�илус на�лак�а (epicondylus lateralis humeri)

КИНЕЗИОЛОГИЈА

НА ШАЦИ:

olecranon

кос�и ручја – ossa carpi

ме�акар�офалан�еални м е�акар�офалан�еални з�лобови

За в

од

за

processus styloideus radii

уџ бе н

ик е

НА ПОДЛАКТУ:

processus styloideus ulnae

ин�ерфалан�еални з�лобови

21

АНТРОПОМЕТРИЈСКЕ ТАЧКЕ

НА КАРЛИЦИ:

НА НАТКОЛЕНИЦИ:

за

уџ бе н

ик е

crista illiaca

trochanter maior femoris

За

во

д

spina illiаса anterior superior (SIAS)

spina illiaca posterior superior

22

с�ољашња с�рана

КИНЕЗИОЛОГИЈА

НА ПОТКОЛЕНИЦИ:

НА СТОПАЛУ:

tuber calcanei

уџ бе н

ик е

malleolus lateralis tibiae

најис�акну�ија �ачка �орзума с�о�ала – „рис”

За в

од

за

malleolus medialis fibulae

Питања и задаци 1. Шта су антропометријске тачке?

2. Одредите антропометријске тачке на свом телу. Кључнe речи: лабилне антропометријске тачке, фиксне антропометријске тачке

Одредите антропометријске тачке на мршавом и ухрањеном човеку. Одредите антропометријске тачке на човеку са великом мишићном масом и снажним мишићима и на неком атоничном човеку. Уочите разлике.

23

АНАЛИЗА СТОЈЕЋЕГ СТАВА СА ПРЕДЊЕ СТРАНЕ: преко средине чела, носа и браде, преко средине грудне кости, преко пупка ((umbilicus),

ик е

Одржавање лежерног стојећег става, или у народу познатије као „држање”, може бити различито од човека до човека. Анализирањем овог става процењују се недостаци и мане које је корекцијом држања потребно отклонили како би се успоставила правилна статика тела.

уџ бе н

преко симфизе пубичних костију, између оба колена,

За

во

д

за

између оба унутрашња малеолуса,

Слика 23. – Измењен с�ојећи с�ав

Држање пацијента анализирамо у лежерном стојећем ставу, са све три стране: предње, бочне и задње. Уколико је став пацијента правилан, тада ће средишње линије тела пацијента пролазити:

на средину ослонца, између обе пете;

СА ЗАДЊЕ СТРАНЕ: од protuberantio occipitalis­а, преко ртних наставака свих кичмених пршљенова,

преко сакралног усека,

између оба колена, на средину ослонца, између оба унутрашња малеолуса;

24

КИНЕЗИОЛОГИЈА

СА БОЧНЕ СТРАНЕ:

СА ЗАДЊЕ СТРАНЕ: са предње стране ушне шкољке, горње ивице лопатица,

кроз средину рамена,

доње углове лопатица, оба гребена бедрене кости (crista illiaca),

преко великог трохантера натколенице,

обе глутеалне бразде,

ик е

обе затколене јаме.

уџ бе н

иза пателе,

испред спољашњег малеолуса.

за

Када пацијент има правилан став, тада се средишње линије тела поклапају са тежишним линијама тела посматрано са исте стране.

ДВОКРАКИ ВИСАК је инструмент који се састоји од кућишта у коме се налази гравитациони угломер, а на крајевима кућишта се налазе два виска једнаке дужине. Оба виска, њихове врхове, поста-

За в

од

Осим средишње – тежишне линије које пролазе у правцу деловања Земљине теже, посматрамо и линије симетричних тачака са предње и задње стране. То су линије које спајају следеће тачке:

Мерење симетричних тачака може да се изврши на два начина: двокраким виском или лењиром и гравитационим угломе угломером.

СА ПРЕДЊЕ СТРАНЕ:

обе кључне кости (claviculae), обе брадавице (mamillae), код мушкараца, обе S I A S,

обе горње ивице чашице (patellae).

Слика бр. 24. – Мерење симе�ричних �ачака �вокраким виском

25

АНАЛИЗА СТОЈЕЋЕГ СТАВА

вљамо тачно на симетричне тачке. Када положај пацијента одступа од нормалног, кућиште угломера ће бити накривљено зато што врхови виска који додирују симетричне тачке не стоје у хоризонталној линији. Угломер ће показивати одређени угао, и то изражавамо као спуштеност рамена или карлице или колена на једну страну за одређен број степени.

• Лоренцив троугао (или троугао стаса) – простор између руку и бочних страна тела који мора бити симетричан, мерење удаљености лопатице од кичменог стуба,

ик е

Лоренцов троугао.

уџ бе н

• симетричност леђне мускулатуре – ут утврђује вр ђује се посматрањем паравертебрал паравертебралне мускулатуре при флексији трупа,

за

• водораван положај карлице – посма посматтрају рају се лева и десна сакроилијачна јама или cristae illiacae,

во

д

Ово мерење може да се обави на исти начин када симетричне тачке повежемо лењиром, а НА ЛЕЊИР ДИРЕКТНО НАНА СЛОНИМО ГРАВИТАЦИОНИ УГЛОМЕР.

За

Са предње стране тела, такође, посма посма­ трају се:

• симетричност, развијеност и облик грудног коша при нормалном дисању и при дубоком инспиријуму, • положај рамена и врата, • положај карлице (ниво обе SIAS).

• кичмени стуб. Када пацијента и његов кичмени стуб посматрамо са бока, видимо искривљења кичменог стуба у сагиталној равни. Ова искривљења су физиолошка и последица су усправног става човека. Ове кривине повећавају могућност амортизације стресних покрета за кичмени стуб (скакање, трчање итд.). Физиолошке кривине кичменог стуба су:

• ВРАТНА ЛОРДОЗА,

Са задње стране тела посматрамо још:

• ТОРАКАЛНА КИФОЗА,

• висину рамена, • висину лопатица и њихову удаљеност од кичменог стуба. Удаљеност лопатица од кичменог стуба се мери лењиром као растојање између лопатица и processus­a spinosus-a торакалне кичме, лево и десно од кичменог стуба,

• ЛУМБАЛНА ЛОРДОЗА,

26

• САКРАЛНА КИФОЗА. Ове кривине се могу мерити гравитационим угломером тако што се он прво изнивелише на нулу, тј. постави се у вертикалан положај. Тада се просто наслони на ове кривине, и то:

КИНЕЗИОЛОГИЈА

за вратну лордозу на окципиталну кост,

за торакалну кифозу на С-7 пршљен,

Ако је ово растојање веће, говоримо о ЛОРДОТИЧНОМ ЛОШЕМ ДРЖАЊУ, када су повећане вратна и лумбална лордоза. Ако је наглашена торакална кифоза, тада се ради о КИФОТИЧНОМ ЛОШЕМ ДРЖАЊУ, а често пацијенти имају кифо-лордотично држање. Са бочне стране код пацијента се посма­ трају и:

уџ бе н

за сакралну кифозу на лумбо-сакрални зглоб.

• scapulae alatae – криласте лопатице или одвojeност доњег угла лопатице од грудног коша. Мери се лењиром као праволинијско растојање од нивоа грудног коша до доњег угла лопатице;

ик е

за лумбалну лордозу на L1-2 пршљен,

од

за

Ове кривине се могу мерити и виском и лењиром. Висак се поставља изнад нивоа главе, тако да трака виска належе на торакалну кичму и седални усек. Када папацијент има нормално држање, тада је растојање између траке и кичменог стуба (мери се лењиром):

За в

у вратном делу 3–4 cm,

• pectus excavatum – издубљене груди, када је предње-задњи пречник грудног коша смањен, грудни кош је здепаст, широк и скраћен. У пределу processus xyphoideus-a може се јавити удубљење које је веома велико. Мери се лењиром од најудубљенијег дела до нивоа грудног коша;

у слабинском делу 4–5 cm.

27

АНАЛИЗА СТОЈЕЋЕГ СТАВА

Постоји метода мерења искривљености кичменог стуба по Cobb-у за коју нам је потребан rtg снимак тог дела кичменог стуба. Овом методом нађемо први и последњи пршљен које обухвата патолошка искривљеност. Ти пршљенови су највиши и најнижи пршљен чија осовина највише одступа од хоризонталне линије. Код тих пршљенова повучемо попречне линије. Тада на те попречне линије повучемо вер вертикале. Угао искривљености кичменог стуба је угао под којим углом ће се укр укрстити вертикале једне и друге линије. Ова метода се углавном користи у ортопед ортопедској хирургији.

За

во

д

за

уџ бе н

Код човека постоји и физиолошка кривина и у фронталној равни, посматрано отпозади, а то је искривљеност кичменог стуба у десну страну у пределу торакалне кичме. Ову кривину називамо ФИЗИОЛОШКА СКОЛИОЗА. Она је минимална и толерише се код људи који се баве тешким физичким пословима (код десноруких десно, а код леворуких лево). Може доћи и до таквог искривљења које одступа од физиолошког, тако де се кривина кичменог стуба у фронталнј равни обавезно проверава. Да би смо измерили то одступање, користимо висак.

виће се одступање од правца који означава висак. Тада говоримо о СКОЛИОТИЧНОМ ЛОШЕМ ДРЖАЊУ.

ик е

• pectus carinatum – испупчене или кокошије груди, када је грудни кош спљоштен са бочних страна, предње-задњи пречник је већи од попречног, а стернум може бити веома истурен унапред и нагоре. Мери се висина избочине у односу на ниво грудног коша.

Мери се као растојање од траке виска до најудаљеније тачке на кривини кичменог стуба која се назива теме сколиозе.

Пацијент стоји са мало размакнутим стопалима која су паралелна. Посматрамо га с леђа и обележавамо processus spino­ ssus-e на кичменом стубу. Висак постављамо од нивоа C7 (processus spinossus VII вратног пршљена) и пуштамо да пада у седални усек. Уколико је кичмени стуб искривљен у леву или десну страну, поја-

28

Слика 25. – Мерење кичмене кривине �о Cobb­у

Поремећаји држања ретко се јављају само у једном сегменту, нпр., само лумбална сколиоза или само торакална кифоза. Изоловани поремећаји статике јављају се само у почетним фазама, а у каснијем периоду готово по правилу доводе и до поремећаја статике и суседних сегмената. Из тог разлога, веома је важно не занемарива-

КИНЕЗИОЛОГИЈА

1. Куда пролази средишња линија тела са предње стране тела, а куда са задње и бочне?

2. Шта су симетричне тачке на телу?

3. Које су симетричне тачке са предње стране, а које са задње стране тела?

4. Како се мери удаљеност лопатица од грудног коша, а како удаљеност лопатица од кичменог стуба?

5. Које су физиолошке кривине кичменог стуба?

6. Какво је то кифотично, а какво лордотично лоше држање?

7. Шта је сколиоза? Какав је Лоренцов троугао код сколиотичног држања?

8. Процените какво држање имају ваши укућани.

За в

од

за

уџ бе н

Кључнe речи: тежишна линија тела, средишња линија тела, симетричне тачке, Лоренцов троугао, лордоза, кифоза, scapulae alatae, pectus excavatum, pectum carinatum

Питања и задаци

ик е

ти лоше држање јер кроз време може доћи до озбиљних деформитета, као и до убрзаних дегенеративних промена на сегментима где је поремећена статика. Важно је спроводити здраве животне навике и кроз здравствено васпитање утицати на популацију да их спроводи.

29

МЕРЕЊЕ ДУЖИНЕ ЕКСТРЕМИТЕТА

уџ бе н

Најчешће промене на костима настају после радикалних траума костију, нарочито ако су ти преломи полифрагментарни, код пацијената после уградње вештачког кука или код урођених мана костију. Тада се уочавају разлике у дужини појединих сегмената (нпр., између леве и десне натколенице), што, наравно, оставља последице и на дужину екстремитета у целини.

меног појаса или трупа, али и тада се ремети статика кичменог стуба и грудног коша. Додуше, само драстичне разлике у дужини горњих екстремитета од по неколико сантиметара могу озбиљно угрожавати пацијента. Када је у питању разлика у дужини доњих екстремитета, тада имамо много већи проблем у правилном ставу пацијента. Наиме, сваки човек се ослања на своје ноге. На доње екстремитете се потом ослања карлица, а на карлицу кичмени стуб са грудним кошем. Уколико имамо неједнаку дужину доњих екстре екстремитета, тада ни карлица неће стајати хоризонтално, а због тога ће се кривити и кичмени стуб (при чему се јавља компенззаторна аторна сколиоза), како би се очувао усправан став. Код искривљења кичменог стуба, ако се то деси у торакалној кичми, доћи ће до померања ребара, а тако је директно угрожен рад срца и дисање.

ик е

Дужину екстремитета меримо да бисмо установили њихову симетричност. Промене у дужини екстремитета могу настати због промена на костима, као и због промена на зглобовима.

За

во

д

за

Промене у дужини екстремитета нанастале услед промена на зглобовима, дају разлике у дужини целог екстре екстремитета, док дужина појединачних сегмената може остати иста. До ових промена долази услед пропадања хрскавице на зглобним површинама, а тиме и смањења зглобног простора између костију. Ово се најчешће де дешава код узнапредовалих coxarthros-a и gonarthros-a.

Да бисмо установили да ли је промена настала на зглобовима или на костима, дужину екстремитета меримо и парцијално, сегмент по сегмент, и у целини. Лако је закључити да је много значајнија разлика у дужини доњих, него разлика у дужини горњих екстремитета. Разлика у дужини горњих екстремитета се лако може компензовати само положајем ра-

30

Дужине екстремитета и сегмената представљају растојање између две антропометријске тачке, које упоређујемо симетрично на левој и десној страни пацијента. При мерењу дужине екстремитета и сегмената требало би, када је год то могуће, користити фиксне антропометријске тачке. Основни мерни инструмент у антропометрији је антропометар и служи за мерење дужинских вредности. Састоји се од једне металне шипке на којој је означена дужина у сантиметрима. На антропометру постоје два лењира од којих је један покретан, а други непокретан. Непокретни део се поставља на дисталну антропометријску тачку, а покретни на проксималну.

КИНЕЗИОЛОГИЈА

ДУЖИНА ПОДЛАКТА мери се од olecra­ non-a дo processus styloideus­a ulnae.

ик е

Мерење дужине екстремитета антропометром је прецизно, али је непрактично због величине и нефлексибилности самог антропометра.

ДУЖИНА ШАКЕ мери се од корена шаке (средина ручног зглоба са дорзалне стране) до врха трећег прста – dactilion­a.

уџ бе н

Слика 26. – Ан�ро�оме�ар

За в

од

за

Дужину екстремитета и сегмената можемо мерити и центиметарском траком. Овај начин мерења није прецизан као мерење антропометром, али је због лакше употребе центиметарска трака чешће у употреби. При мерењу дужине сегменета центиметарском траком важно је да се мерење врши праволинијски и да трака не буде уврнута.

МЕРЕЊЕ ДУЖИНЕ РУКЕ ДУЖИНА НАДЛАКТА мери се од acromi­ on-a до оlecranon­a.

ДУЖИНА РУКЕ У ЦЕЛИНИ мери се у лежећем или стојећем положају пацијента, док је рука дланом окренута ка подлози, од acromion­a дo dactilion­a.

31

МЕРЕЊЕ ДУЖИНЕ ЕКСТРЕМИТЕТА

МЕРЕЊЕ ДУЖИНЕ НОГЕ

ДУЖИНА НОГЕ У ЦЕЛИНИ може бити анатомска, када у дужину ноге не улази карлица са зглобом кука, или функционална, када меримо дужину доњег екстремитета заједно са карлицом.

уџ бе н

ик е

ДУЖИНА НАТКОЛЕНИЦЕ мери се од trochanter maior femur­a до спољашње стране зглобне пукотине зглоба колена. Дужина натколенице може да се мери и од SIAS-а до горње ивице пателе.

ДУЖИНА СТОПАЛА мери се од врха пете до врха другог прста или палца, у зависности од тога која је линија дужа.

1. Анатомска дужина ноге мери се од trochanter maior femur femur­a до спољашњег malleolus-a. malleolus-a

За

во

д

за

ДУЖИНА ПОТКОЛЕНИЦЕ мери се од спољашње стране зглобне пукотине зглоба колена до malleolus lateralis-a, или до бочне ивице пете.

ВИСИНА СТОПАЛА мери се од спољашњег малеолуса до бочне ивице пете.

32

2. Функционална дужина ноге мери се од spinae iliaca anterior superior­a дo malleolus medialis-a. У ову меру улазе карлица и зглоб кука.

КИНЕЗИОЛОГИЈА

Слика 27. – Мерење ана�омске разлике у �ужини �оњих екс�реми�е�а

уџ бе н

МЕРЕЊЕ РАЗЛИКЕ У ДУЖИНИ ДОЊИХ ЕКСТРЕМИТЕТА може да се изводи као АНАТОМСКА или као ФУНКЦИОНАЛНА разлика у дужини доњих екстремитета.

ређивање хоризонталног положаја. Уколико су ноге једнаке дужине, онда ће и либела бити у хоризонталном положају. Уколико је један екстремитет скраћен, онда ће либела падати на ту страну. Тада ћемо под краћу ногу подметати ортопедске дашчице дебљине 1, 2 или 5 mm, па чак 1 или 2 cm, све док не постигнемо хоризонталан положај либеле тј. карлице. Онолико дашчица колико смо подметнули под краћу ногу пацијента, толико је функционално скраћење те ноге.

ик е

Уколико из неког разлога spinae iliaca anterior superior није доступна, тада можемо да користимо умбиликус као антропометријску тачку за мерење функционалне дужине ноге.

За в

од

за

Анатомска разлика у дужини доњих екстремитета мери се у лежећем положају, тако што се пацијенту саставе ноге, каркарлица се изнивелише да стоји нормално у односу на средишњу линију тела. Ако су ноге једнаке дужине, оба унутрашња малеолуса ће се саставити и подударити један у односу на други. Уколико постоји разлика у дужини доњих екстремитета, онда ће се малеолуси мимоилазити. Овом приликом дужина екстремитета и једне и друге ноге мери се од умбиликуса до унутрашњег малеолуса. Колика је разлика у дужини између леве и десне ноге, односно колико се леви и десни малеолус мимоилазе, толика је и анатомска разлика у дужини доњих екстремитета. Функционална разлика у дужини доњих екстремитета мери се у стојећем положају. Пацијент би требало да је бос и само у вешу. На обе spinae illiacae anterior superior поставимо либелу – справу за од-

Слика 28. – Мерење функционалне разлике у �ужини �оњих екс�реми�е�а

33

МЕРЕЊЕ ДУЖИНЕ ЕКСТРЕМИТЕТА

ДУЖИНА ЕКСТРЕМИТЕТА Име и презиме ____________________________________________________________ Дијагноза _________________________________________________________________

ЛЕВО

ДЕСНО ДАТУМ

ик е

ДУЖИНА НАДЛАКАТА

уџ бе н

ДУЖИНА ПОДЛАКАТА ДУЖИНА ШАКЕ

за

ДУЖИНА РУКЕ У ЦЕЛИНИ

д

ДУЖИНА НАТКОЛЕНИЦЕ

За

во

ДУЖИНА ПОТКОЛЕНИЦЕ ВИСИНА СТОПАЛА ДУЖИНА СТОПАЛА

ДУЖИНА НОГЕ У ЦЕЛИНИ ОД TROCHANTER MAIORA ДO MALL. LATERALIS-A ДУЖИНА НОГЕ У ЦЕЛИНИ ОД SIAS ДО MALL. MEDIALIS-A

___________________________ потпис терапеута

34

КИНЕЗИОЛОГИЈА

Питања и задаци

2. Шта је парцијална, а шта дужина екстремитета у целини?

3. Због чега могу настати разлике између парцијалне и дужине екстремитета у целини?

4. Шта је важније за свакодневни живот? Уједначеност дужине горњих или уједначеност дужине доњих екстремитета? Зашто?

уџ бе н

5. Коју врсту антропометријских тачака је пожељније користити при мерењу дужине екстремитета?

10. Које антропометријске тачке користимо за мерење дужине руке у целини?

11. Које антропометријске тачке користимо за мерење дужине натколенице?

12. Које антропометријске тачке користимо за мерење дужине потколенице?

13. Које антропометријске тачке користимо за мерење дужине стопала? Које дужинске мере има стопало? Како их меримо? функцио14. Која је анатомска, а која функцио нална дужина ноге? Која је разлика? Како их меримо? функцио15. Која је анатомска, а која функцио нална разлика у дужини доњих ек екстремитета? функ16. Како се мери анатомско, а како функ ционално скраћење ноге?

17. Проверите у ком су односу висина и дужина екстремитета твојих другова.

18. Измерите својим укућанима дужину екстремитета.

ик е

1. Шта утврђујемо мерењем дужине екстремитета?

6. Које мерне инструменте користимо за мерење дужине екстремитета?

за

7. Које антропометријске тачке користимо за мерење дужине надлакта?

од

кори8. Које антропометријске тачке користимо за мерење дужине подлакта?

За в

кори9. Које антропометријске тачке кори стимо за мерење дужине шаке? Кључнe речи: парцијална дужина екстремитета, дужина екстремитета у целини, анатомско скраћење ноге, функционално скраћење ноге,

тежишна линија тела, средишња линија тела, симетричне тачке, Лоренцов троугао, лордоза, кифоза, scapulae alatae, pectus excavatum, pectus carinatum

35

МЕРЕЊЕ ТЕЛЕСНИХ ОБИМА У антропометријска мерења спада и мерење обима главе, врата и трупа. Ова мерења најчешће користимо при праћењу раста и развоја деце и адолесцената.

МЕРЕЊЕ ОБИМА ГРУДНОГ КОША одређује се у:

нивоу пазушне јаме,

во

д

за

уџ бе н

ик е

МЕРЕЊЕ ОБИМА ГЛАВЕ изводи се изнад обрва и ушију, око фронталних, темпоралних и паријеталних костију.

За

МЕРЕЊЕ ОБИМА ВРАТА код особа муш мушког пола се изводи испод Адамове јабучи јабучице – Cartilago thiroidea, thiroidea, а код особа жен женског пола средином врата.

нивоу мачастог наставка грудне кости. У конфекцији се величина обима врата означава као величина мушке кошуље.

36

КИНЕЗИОЛОГИЈА

ик е

МЕРЕЊЕ ОБИМА АБДОМЕНА изводимо у нивоу umbilicusa – пупка.

Питања и задаци

уџ бе н

1. У ком нивоу меримо обим главе?

2. У ком нивоу меримо обим врата?

3. У ком нивоу меримо обим грудног коша?

4. У ком нивоу меримо обим абдомена?

5. У ком нивоу меримо обим карлице?

5.

6. У ком нивоу меримо обим кукова?

7. Измерите обиме сегмената укућанима.

8. Какав је однос ухрањености и обима сегмената?

За в

од

за

МЕРЕЊЕ ОБИМА (ШИРИНЕ) КАРЛИЦЕ одређује се пелвиметром као растојање између две SIAS, користи се највише у гинекологији и акушерству. Обим карликарлице мери се центиметарском траком, око карлице у нивоу обе SIAS.

МЕРЕЊЕ ОБИМА КУКОВА врши се центиметарском траком око оба trohanter-a maior femoris­a.

Кључнe речи: cartilago thiroidea, аксиларна линија, ксифоидни наставак, umbilicus, SIAS – spina illiaca superior anterior, trochanter maior femoris Обим главе се најчешће мери код новорођенчади на рођењу. Ово је врло важна антропометријска мера јер нам говори о величини главе детета. Уколико је обим већи од нормалног (38 cm), тада би требало проверити да ли беба нема неке патолошке промена као што је нпр., hydrocephalus.

37

МЕРЕЊЕ ОБИМА ЕКСТРЕМИТЕТА обима екстремитета врши на истом нивоу на екстремитету, тј. сегменту. Нивои мерења обима су карактеристична места на сегментима и одређују се у односу на неку лако уочљиву антропометријску тачку. Сваки ниво мерења се изражава као растојање у центиметрима од неке антропометријске тачке.

ик е

Како би се свако мерење обима екстре екстремитета спровело правилно, постоје од одређени принципи по којима се оно спро спроводи: • свако мерење обима екстремитета спроводи се симетрично на левој и десној страни, • нивои мерења одређују се у односу на антропометријску тачку и означавају се као растојање у центиметрима од те антропометријске тачке, • ниво мерења обима екстремитета мора бити на једнаком растојању од антропометријске тачке и на левој и на десној страни, • дијагностичко и контролно мерење обима екстремитета увек се врши на истом месту, • мерење обима сегмената увек се врши на опруженом екстремитету, када су мишићи релаксирани, најбоље када пацијент лежи, • при мерењу обима екстремитета центиметарска трака се поставља под правим углом у односу на осовину сегмента, • при мерењу обима екстремитета центиметарска трака не сме бити уврнута или истегнута,

уџ бе н

Мерење обима екстремитета, или тачније мерење обима сегмената је антропометријска техника којом утврђујемо какво је стање меких делова локомоторног апарата, првенствено стање мишићне масе, као и неке патолошке промене настале на зглобу. Због тога, обим екстремитета, тј. сегмената, врши се на местима где је мишићна маса највећа, јер је на тим местима атрофија мишића најизраженија. Обим екстремитета меримо и око зглобова јер се на том месту, услед патолошких промена, очекују отоци. Мерење обима екстремитета врши се центиметарском траком.

За

во

д

за

Обим екстремитета се мери пре почетка рехабилитације и тада је то дијагностичко мерење. Контрола обима екстремитата се ради у одређеном временском ритму и тада су сва следећа мерења контролна. Да би се могле упоредити мере са дијагностичког мерења са мерама контролног мерења, потребно је да се свако мерење При мерењу обима екстремитета у пракси се наилази на разноразне случајеве. Дешава се да одређени деформитети буду на местима која нису предвиђена протоколом мерења обима екстремитета. Наравно, терапеут не може да игнорише такве појаве и не помене их у функционалном стaтусу. Тада је важно да се у функционалном стaтусу нагласи о чему је реч, а да се остали чланови рехабилитационог тима упозоре на ову појаву.

38

КИНЕЗИОЛОГИЈА

• при мерењу обима екстремитета центиметарска трака се прислања благо на кожу пацијента тако да се не усеца у кожу нити да лабаво пада, • пожељно је да дијагностичко и контролно мерење обавља исти терапеут.

По потреби, у зависности од дијагнозе пацијента, обим подлаката се може мерити на још 1–2 нивоа.

НИВО МЕРЕЊА је место на сегменту где се најчешће врши мерење обима. АНТРОПОМЕТРИЈСКА ТАЧКА је уоч­ љиво место које се лако напипа, ода­ кле се одмерава ниво мерења.

уџ бе н

• на месту припоја m. deltoideus­a, • на најдебљем месту m. biceps brachi­a.

ОБИМ РУЧНОГ ЗГЛОБА мери се преко средине ручног зглоба.

ик е

НИВО МЕРЕЊА ОБИМА НАДЛАКТА одређује се од акромиона:

За в

од

за

ОБИМ ШАКЕ мери се преко метакарпофалангеалних зглобова.

ОБИМ ЛАКТА мери се преко olecranon­a.

НИВО МЕРЕЊA ОБИМА ПОДЛАКТА одређује се у односу на oleсranon,

• на најдебљем месту подлакта.

НИВО МЕРЕЊА ОБИМА НАТКОЛЕНИЦЕ одређује се у односу на горњу ивицу пателе:

• на месту где се све четири главе m. quadriceps­a спајају и формирају тетиву m. quadriceps­a, у доњој трећини натколенице, на 4–7 cm од горње ивице чашице (patellae). На овом месту се најбоље уочава почетна атрофија m. quadriceps­a, • на средини натколенице, преко све четири главе m. quadriceps­a, • испод глутеалне бразде, на најдебљем месту натколенице, у њеној горњој трећини.

39

МЕРЕЊЕ ОБИМА ЕКСТРЕМИТЕТА

ОБИМ СКОЧНОГ ЗГЛОБА мери се косо преко пете, скочног зглоба и оба malleolus-a.

ОБИМ СТОПАЛА мери се на следећим нивоима: • преко најистакнутије тачке дорзума стопала – преко риса, • преко метатарсо-фалангеалних зглобо зглобова.

уџ бе н

ик е

ОБИМ КОЛЕНА меримо преко средине чашице (patella-e).

За

во

д

за

НИВО МЕРЕЊА ОБИМА ПОТКОЛЕНИЦЕ одређујемо од горње ивице чашице, на најдебљем месту потколенице, око оба m. gastrocnemius­a.

40

КИНЕЗИОЛОГИЈА

МЕРЕЊЕ ОБИМА ЕКСТРЕМИТЕТА Име и презиме ____________________________________________________________ Дијагноза _________________________________________________________________

ЛЕВО

ДЕСНО

ДАТУМ

НИВО МЕРЕЊА на месту припоја m. deltoideus-a на _______ cm од акромиона

НАДЛАКАТ

ик е

на најдебљем месту m. biceps brachii-а brachii на _______ cm од акромиона преко олекранона и лакатне јаме

ПОДЛАКАТ

на најдебљем месту подлакта, на ________ cm од olecranon olecranon-a

РУЧНИ ЗГЛОБ

око средине ручног зглоба

уџ бе н

ЛАКАТ

преко метакарпо-фалангеалних зглобова

за

ШАКА

За в

НАТКОЛЕНИЦА

од

испод и спод глутеалне бразде на ____ cm од горње ивице patella-е

на средини натколенице на _____ cm од горње ивице patella-е у доњој трећини натколенице на ____ cm од горње ивице patella-е

КОЛЕНО

преко средине пателе

ПОТКОЛЕНИЦА

на најдебљем месту на ____ cm од горње ивице patella-е

СКОЧНИ ЗГЛОБ

косо преко пете и оба malleolus-а преко најистакнутије тачке дорзума стопала

СТОПАЛО преко метатрасо-фалангеалних зглобова

___________________________ потпис терапеута

41

МЕРЕЊЕ ОБИМА ЕКСТРЕМИТЕТА

За

во

д

за

уџ бе н

1. Шта се утврђује мерењем обима екстремитета?

2. Који мерни инструмент се користи за мерење обима екстремитета?

3. Које је дијагностичко, а које контролно мерење обима екстремитета?

4. Који су принципи мерења обима екстремитета?

5. Који су нивои мерења надлакта?

6. Од које антропометријске тачке одређујемо нивое мерења обима надлакта?

7. Где се мери обим лакта?

8. Који је ниво мерења подлакта?

9. Од које антропометријске тачке се одређује ниво мерења обима подлакта?

10. Где се мери обим ручног зглоба?

11. Где се мери обим шаке?

12. Који су нивои мерења натколенице?

13. Од које антропометријске тачке одређујемо нивое мерења обима натколенице?

14. Где се мери обим колена?

15. Који је ниво мерења потколенице?

16. Од које антропометријске тачке се одређује ниво мерења обима по потколенице?

17. Где се мери обим скочног зглоба?

18. На којим нивоима се мери обим стопала?

19. Измерите обиме екстремитета својим укућанима.

Кључнe речи: acromion, место припоја m. delto­ ideus­a, најдебље место m. biceps brachii­а, лакатна јама, olecranon, најдебље место подлакта, средина ручног зглоба, метакарпо­фалангеални зглобови, горња ивица patella­e, тетива m. quadriceps­a, глутеална бразда, mm. gastrocnemii, malleolusi, дорзум стопала – „рис”, метатарсо­ ­фалангеални зглобови.

ик е

Питања и задаци

42