Issuu

За во д за уџ бе н

ик е

За во д за уџ бе н ик е

Љиљана Гавриловић Душан Гавриловић Снежана Ђурђић

уџ бе н

ик е

ГЕОГРАФИЈА

За

во

за

ЗА I РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ

САДРЖАЈ I

ФИЗИЧКА ГЕОГРАФИЈА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

1. ПРЕДМЕТ ИЗУЧАВАЊА, ПОДЕЛА И ЗАДАЦИ ФИЗИЧКЕ ГЕОГРАФИЈЕ И ЊЕНО МЕСТО У СИСТЕМУ НАУКА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10 2. ДИГИТАЛНА КАРТОГРАФИЈА И ГЕОГРАФСКИ ИНФОРМАЦИОНИ СИСТЕМ (ГИС) – ПОМОЋ У УПОЗНАВАЊУ ПРОСТОРА . . . . . . . . 13 Дигитална картографија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13 Географски информациони систем (ГИС) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 14

ОБЛИК, ДИМЕНЗИЈЕ И КРЕТАЊЕ ЗЕМЉЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

. . . . . . . . . . . . . . . . . 19

ик е

3. OБЛИК И ДИМЕНЗИЈЕ ЗЕМЉЕ И ЗЕМЉИНА КРЕТАЊА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 20 Облик и димензије Земље . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 20

III

уџ бе н

Земљина кретања и последице . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 21

ЕВОЛУЦИЈА ГЕОГРАФСКОГ ОМОТАЧА

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 25

4. Еволуција географског омотача . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 26

УНУТРАШЊА ГРАЂА ЗЕМЉЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

РЕЉЕФ ЗЕМЉИНЕ ПОВРШИНЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

За

во

за

5. Унутрашње земљине сфере . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 32 6. Минерална грађа земљине коре . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35 Минерали и њихове физичке особине . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35 Руде и минерални ресурси . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 37 7. Стене и њихово коришћење . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 39 Магматске стене . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 39 Дубинске магматске стене. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 39 Изливне магматске стене . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 40 Седиментне стене . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 41 Кластичне седиментне стене . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 41 Органогене седиментне стене . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 42 Хемијске седиментне стене . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 43 Метаморфне стене . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 43 45

8. Унутрашње силе и њихов утицај на процесе и појаве на земљи . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 46 Унутрашње силе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 46 Епирогени покрети . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 47 Орогени покрети . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 47 Основни облици рељефа . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 49 9. Постанак континената и океанских басена . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 50 10. Вулканизам . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 52 Вулкански облици . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 53 Типови вулкана . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 55 11. Земљотреси . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 57 Врсте земљотреса . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 57 Земљотреси – велике природне катастрофе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 59

за

АТМОСФЕРА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 85

во

19. Састав ваздуха и вертикална структура атмосфере . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 86 Састав ваздуха . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 86 Вертикална структура атмосфере . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .87 20. Климатски елементи . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .88 Узајамна повезаност климатских елемената и климатских фактора . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 89 Сунчева радијација . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .89 Трајање Сунчевог сјаја . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 90 21. Температура ваздуха . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 92 Мерење температуре ваздуха . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 92 Дневне и годишње промене температуре ваздуха . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 93 Вертикалан распоред температура . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 94 Хоризонталан распоред температура . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .94 22. Ваздушни притисак . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 96 Мерење ваздушног притиска . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 96 Хоризонталан распоред ваздушног притиска . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 97 Циркулација атмосфере . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 97 23. Ветар . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 100 Стални ветрови . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 102 Периодични ветрови . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 103 Локални ветрови . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 104 Тропски циклони . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 106 24. Испаравање, влажност ваздуха, магле и облаци . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 107 Магле и облаци . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 109

За

уџ бе н

ик е

Трусна подручја у Србији . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 60 Предвиђање земљотреса . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 61 12. Облици рељефа настали деловањем спољашњих сила . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 62 Распадање стена . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 63 Денудација . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 64 13. Речна ерозија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 66 Ерозивни речни облици рељефа . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 66 Типови долина . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 67 Акумулативни речни облици рељефа . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 68 14. Крашка ерозија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 69 Површински крашки облици рељефа . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 70 Подземни крашки облици рељефа . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 71 15. Глацијална ерозија. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 73 16. Еолска ерозија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 75 17. Абразија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 79 Абразиони облици рељефа . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 79 Типови морских обала . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 81 18. Антропогени рељеф. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 82

ХИДРОСФЕРA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 131 29. СТРУКТУРА ХИДРОСФЕРЕ, КРУЖЕЊЕ ВОДЕ У ПРИРОДИ И СВЕТСКО МОРЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .132 Структура хидросфере и кружење воде у природи . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .132 Светско море и његова хоризонтална подела . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 133 30. ХЕМИЈСКЕ И ФИЗИЧКЕ ОСОБИНЕ МОРСКЕ ВОДЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .137 Сланост . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .137 Температура воде . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .138 Провидност . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .140 Боја . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .140 Светлуцање . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .141 31. КРЕТАЊЕ МОРСКЕ ВОДЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .141 Таласи . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 141 Морске струје . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .142 Морска доба . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .145 32. ЗНАЧАЈ И ЗАГАЂЕЊЕ СВЕТСКОГ МОРА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 147 Значај мора . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .147 Загађење Светског мора . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .150 33. ВОДЕ НА КОПНУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .152 Подземне воде . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .152 Извори . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 153 Термоминералне воде . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 154 Коришћење подземних вода и неопходност њихове заштите . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 155 34. РЕКЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .156 Основни елементи водотока . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .157 Речни систем, речна мрежа и речни слив . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .158 Режим река . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 160

За

во

за

VII

уџ бе н

ик е

25. Падавине . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .111 Ниске падавине . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 112 Високе падавине . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .113 Географски распоред падавина на Земљи . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .114 26. Време . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .115 Ваздушне масе и ваздушни фронтови . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .116 Прогноза времена . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 117 Атмосферске непогоде . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .118 27. КЛИМА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .119 Климатски појасеви на Земљи . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 120 Микроклима . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 122 Клима градова . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 123 28. КЛИМАТСКЕ ПРОМЕНЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 124 Загађење ваздуха . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .125 Глобално загревање . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 126 Киселе кише . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 127 Уништавање озонског омотача . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 128

БИОСФЕРА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 177 39. РАСПРОСТРАЊЕЊЕ БИОМА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 178 Хоризонтална зоналност биома . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 178 Вертикална зоналност биома . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 182 40. ЗЕМЉИШТЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .184 Постанак и значај земљишта . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .184 Основни типови земљишта . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 185 Заштита земљишта . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .187 41. ОЧУВАЊЕ БИОДИВЕРЗИТЕТА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 189 Доминантни фактори осиромашења биодиверзитета . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .189 Заштита биодиверзитета . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 191

ГЕОНАСЛЕЂЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 195 42. ЗАШТИТА ПРИРОДНИХ ОБЈЕКАТА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 196 Заштита геонаслеђа Србије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 197 43. КРИТЕРИЈУМИ ЗА ПРОГЛАШАВАЊЕ ОБЈЕКАТА ГЕОНАСЛЕЂА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 199

За

во

за

VIII

уџ бе н

ик е

35. ЗНАЧАЈ ВОДОТОКА, ЊИХОВО КОРИШЋЕЊЕ И ЗАГАЂЕЊЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 162 Значај водотока и њихово коришћење . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 162 Загађење река . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 164 36. ЈЕЗЕРА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 166 Подела језера . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 166 Живи свет језера . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 169 Значај језера и њихова заштита . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 170 37. ЛЕД НА КОПНУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 172 Ледници . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .172 Значај ледника . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .173 Лавине . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 174 38. ВОДОПРИВРЕДА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 174

Календар дана природе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 202 Речник мање познатих појмова . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 203 Литература . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 209

зградама. Очигледно је да се једни нису, а други јесу придржавали законске регулативе у овој области. Најтеже су страдали објекти подигнути на растреситом материјалу близу морске обале, јер се приликом потреса догодило „таласање” издани. Према томе, на нама је да поштујемо до сада прикупљена сазнања о земљотресима да бисмо спремно дочекали следећи изазов природе.

ик е

ке, хидро и термоцентрале) одолеле снази потреса. Нарочито је важно да грађевине буду подигнуте на стабилном земљишту и да су подземне воде на већој дубини. Анализом последица земљотреса у Црногорском приморју 1979. године утврђено је да су највеће штете биле на одавно подигнутим и на друштвеним објектима (хотели), а готово никакве на новим приватним

уџ бе н

Питања

за

1. Шта изазива земљотресе и где се они најчешће јављају? 2. По чему се разликују Меркалијева и Рихтерова скала јачине земљотреса? 3. Који су крајеви у Србији сеизмички најугроженији?

во

СПОЉАШЊИХ СИЛА Главни покретач спољашњих или егзогених процеса je Сунце, које својом топлотном енергијом узрокује кретање ваздушних и водених маса на Земљи и условљава климатске разлике на њој. Под утицајем Сунца кружи вода у природи: испаравање с водених површина, кондензовање водене паре, излучивање падавина и отицање воде рекама у мора. Значајну улогу у кретању водених и ваздушних маса имају географска ширина, надморска висина и нагиб терена. Падавине, текуће воде, море, лед и ветар су спољашње силе које својим кретањем

За

Кључне речи распадање стена денудација клизишта

12. O БЛИЦИ РЕЉЕФА НАСТАЛИ ДЕЛОВАЊЕМ

РЕЉЕФ ЗЕМЉИНЕ

мењају иницијалне тектонске облике рељефа (морфоструктуре) стварајући нове ерозивне и акумулативне облике у рељефу (морфоскулптуре). Измене у рељефу које се догађају под утицајем ерозије стеновитих маса и акумулације седимената проучава геоморфологија. Основни процеси који утичу на обликовање рељефа су: распадање стена, денудација, а затим рад река, морских таласа и струја, ледника и ветра. Рељеф се такође мења под утицајем крашког процеса и антропогених делатности. Према томе,

ПОВРШИНЕ

облици у рељефу су резултат деловања ендогених и егзогених сила. Такође, у стварању облика у рељефу обично учествује и више спољашњих сила, међу којима је једна ипак доминантна и даје карактеристичне црте рељефу. Облици у рељефу настали деловањем више сила називају се полигенетски облици.

• Слика 1. – Инсолационо распадање базалта у либијској Сахари

За

во

уџ бе н

за

Распадање стена је универзалан процес, који се одвија у свим климатским зонама и састоји се од њиховог дробљења и претварања у седименте различите крупноће (блокови, шљунак, песак, прашина и глина). Механичко распадање стена може да буде инсолационо и мразно. Инсолационо распадање се одвија под утицајем Сунчевог загревања и најизразитије је у пустињама. Голе стене се у пустињи преко дана загревају и шире, а ноћу хладе и скупљају. Пошто дневна разлика у температури стена може износити и више од 50оС, у њима се најпре стварају пукотине, а затим се јавља и комадање на веће и мање блокове. Тако настају камените пустиње или хамаде. Мразно распадање догађа се на свим просторима на којима се замрзава вода у пукотинама (планине и више географске ширине). Приликом замрзавања запремина воде се повећава за 9–11%, а притисак до 2.100 атмосфера, што изазива ширење пукотина и прскање стена. На тај начин на планинама настаје „море стена”. Мразним дробљењем стена на планинским одсецима стварају се точила и сипари. Точила су бразде кроз које се котрљају одваљени комади

ик е

Распадање стена

• Слика 2. – Мразно распадање гнајса на планини Пелистер (2.600 m) у Македонији

стена, а сипари купе од дробинског материјала испод точила. Распадање стена може да буде и чисто хемијски процес, у ком се мења њихов минерални састав. Вода обогаћена разним солима и киселинама (угљена и хумусна) раствара стене или поједине минерале у њима. Под утицајем атмосферске воде кречњаци се растварају и у њима се образују крашки облици, а магматске стене се дробе и од њих настаје песак или грус од теже растворљивих минерала (кварц и фелдспати). Уколико је клима топлија и влажнија, хемијско распадање је интензивније. Осим механичког и хемијског, постоји и органско (биогено) распадање стена. Оно се врши под утицајем

зитет спирања и денудације је већи. Под утицајем денудације у рељефу настају различити мали облици. Спирањем земљишта образују се бразде, вододерине и јаруге. Оне засецају растресит материјал све до стеновите основе. Крајњи резултат спирања и одношења продуктивног слоја земљишта је стварање голих, разривених и неплодних површина, које се називају „рђаве земље” (енгл. bad lands). Значајну улогу у спирању земљишта, осим природних фактора, одиграо је и човек крчењем шума и претварањем шумског земљишта у пољопривредно, па се овај вид ерозије назива и антропогена ерозија. Услед спирања могу настати занимљиви облици у рељефу, који су туристички врло привлачни. Када се у меком и растреситом материјалу вулканског или глацијалног порекла нађе крупнији стеновити блок, који штити растресити материјал испод себе од спирања, образује се тзв. главутак. У свету су најпознатији пирамиде и торњеви у меком вулканском материјалу у Кападокији, у Турској, а код нас „Ђавоља варош” код Куршумлије. Огољавању падина доприноси и клизење земљишта, које се догађа када се растресити слој изнад водонепропусних стена или седимената оптерети водом. На тај начин у рељефу настају клизишта или урвине, која наносе велике штете насељима и путевима, па и обрадивим површинама. Код нас су клизишта нарочито изразита на падинама изнад Дунава (Гроцка) и Саве (Умка) и у већем делу Шумадије. Велика клизишта могу преградити речне долине. Таква катастрофа догодила се 1963. године у

уџ бе н

ик е

животних функција биљака и животиња. Највећи утицај има корење биљака које продире у пукотине стена и узрокује прскање стеновите масе и њено даље механичко дробљење.

Денудација

за

• Слика 3. – Кугласто распадање гранита у Нигеру

За

во

Под денудацијом се подразумевају сви процеси огољавања падина и одношења растреситог материјала с њих. Главни фактори овог процеса су нагиб падина, састав подлоге, излучивање падавина и одсуство вегетације. Уколико су нагиби већи, подлога растреситија, падавине обилније а вегетациони покривач оскуднији, интен-

• Слика 4. – Ерозионе бразде у вулканском материјалу на острву Оаху (Хаваји)

РЕЉЕФ ЗЕМЉИНЕ

ПОВРШИНЕ

уџ бе н • Слика 5. – Почетак клижења земљишта у долини Црне реке код Рготине у источној Србији

За

во

за

долини Височице, североисточно од Пирота. Земљиште и камење, који су се сручили у долину, створили су у њој природну брану високу 35 m. Иза бране се убрзо образовало језеро, које је потопило село Завој, 3 km узводно од места преграђивања. Највећа до сада забележена катастрофа код нас задесила је 1977. године село Јовац код Гаџиног Хана, када је у клизишту нестало читаво једно насеље с њивама, воћњацима и путевима. Клизиште је било дугачко 3 km и широко до 750 m. Клизишта се најчешће јављају под утицајем човека, услед крчења шума или подсецања падина приликом градње путева.

Денудација у меком вулканском материјалу у Кападокији у Турској

ик е

Kaпaдoкuja се налази у средишту Анатолске висоравни, 200–300 km североисточно од Анкаре, у подножју угашеног вулкана Ерцијес даг (3.916 m). Приликом ерупције која се догодила приближно пре 3 милиона година читава околина је прекривена вулканским пепелом и прашином дебљине веће од 550 m. Дуготрајном ерозијом киша и ветар су измоделовали необичан пејзаж у меким стенама. Створене су стеновите куле, пирамиде, торњеви с капама, стубови и клисуре. Пошто је клима веома сува а вегетација оскудна, у уским долинама између голих падина стеновите фигуре се још више истичу, тако да се човеку чини да је у неком непознатом, зачараном свету из бајке. Томе доприносе и читава насеља са хришћанским црквама издубљена у стенама између 6. и 10. века, која сежу и до дубине од 55 m испод земље.

Питања 1. Који облици у рељефу настају под утицајем распадања стена? 2. Шта су „рђаве земље”? 3. Како je настала „Ђавоља варош” код Куршумлије? 4. Због чега настају клизишта?

• Слика 6. – Мало клизиште код села Лазнице у Хомољским планинама

ступљена густа шума мангрова, дрвећа високог до 15 m. Пошто је овај простор за време плиме плављен, код мангрова је развијено подземно и надземно корење. У делти Нигера у Африци појас мангрова широк је више од 50 km и готово је непроходан. Типична мангровска обала заступљена је и на југозападу Флориде (Еверглејдс). Питања

1. Шта чини ерозивну абразиону серију? 2. Како настаје томболо? 3. Шта је разуђеност морске обале? 4. По чему су мангровске обале добиле назив?

за

уџ бе н

образовани потапањем ушћа великих река (Жиронда, Лоара, Сена, Темза, Северн, Шанон). Органогене обале су распрострањене у тропским областима. Могу да буду зоогене или коралске и фитогене или мангровске. Коралске су настале нарастањем коралских колонија у плитком приобалном мору. Типична је обала североисточне Аустралије, где се на малом растојању од копна у Коралском мору пружа Велики коралски спруд, дугачак 2.000 km. Атоли су прстенасти коралски спрудови око купа угашених вулкана, које се налазе на малој дубини испод морске површине. Најчешћи су у Тихом и Индијском океану. Мангровске обале су карактеристичне за приобални појас с плитким мочварама, у којима је за-

ик е

во

Човек је одувек тежио да природну средину подреди својим потребама. Колики ће тај његов утицај на природу и процесе у њој бити, зависило је пре свега од степена развијености друштва и од технолошког напретка. Због тога су се највеће промене догодиле у последњих 200 година. Између осталог, човек својим деловањем стално мења рељеф Земљине површине. Он то најчешће чини несвесно, не сагледавајући последице тог деловања. Човек постаје фактор и модификатор геоморфолошких процеса. Његов утицај може да буде директан или индиректан. Рељеф обликован

За

Кључне речи директан утицај на рељеф, индиректан утицај, последице деловања човека

18. А НТРОПОГЕНИ РЕЉЕФ

РЕЉЕФ ЗЕМЉИНЕ

радом човека назива се антропогени или техногени рељеф. Директан утицај испољава се променама у морфологији и физиономији рељефа. Делатности које најинтензивније мењају рељеф јесу: крчење шума, преоравање и обрада земљишта на падинама, регулација речних токова, подизање насипа и брана, експлоатација минералних сировина (угља, боксита, бакра, соли, глине), изградња стамбених објеката и саобраћајница, бетонирање обала и др. Експлоатацијом шуме и коришћењем земљишта на падинама

ПОВРШИНЕ

• Слика 1. – Полдери у Холандији

ик е

•С лика 2. – Полуострво „Палма” у Дубаију

уџ бе н

ма” у Дубаију насипањем приобалног појаса морским песком. Полуострво је у облику палме чије је стабло дугачко 2 km и из њега се пружа 16 грана на којима је 4.000 луксузних вила и апартмана. Цео комплекс заштићен је од удара таласа бетонским бедемом у виду полумесеца. На њему је подигнут хотел „Атлантис”, један од најраскошнијих на свету. Индиректан утицај човека на измену рељефа испољава се преко других фактора природне средине, као што су клима, воде и земљиште. Тако се, на пример, каналисањем водотока кроз насеља или пресецањем речних меандара сужава речно корито, односно скраћује речни ток и повећава његов пад, што се одражава на интензитет речне ерозије и акумулације наноса. Прекомерно трошење подземних вода може да изазове појаву тоњења делова градова услед слегања земљишта. Изразити су примери тоњења Мексико Ситија, Венеције, Токија, Осаке, Шангаја, где се терен спустио и неколико метара. Слично се догађа после експлоатације нафте. У горњим слојевима литосфере остају

За

во

за

појачавају се ерозија и акумулација еродованог материјала, спирање и клижење земљишта, а откривањем матичних стена и распадање стена. Промена речне мреже, изградња водних акумулација и хидромелиорације непосредно мењају флувијалне процесе. Преусмеравање реке Колубаре у корито Пештана ради проширивања површинског копа лигнита морфолошки је изменило читав простор у доњоколубарској долини. Стварањем полдера, плодног земљишта отетог од мора, исушене су велике површине у приобаљу Холандије, које су се потом слегле, тако да је њихов ниво мало нижи од нивоа воде око њих. У околини Обреновца, на десној обали Саве, настала су узвишења од депонија пепела из ТЕ „Никола Тесла” А. Околни терен има надморску висину око 70 m, док ће планирана висина депонија бити до 130 m. После 60 година експлоатације руде бакра у Мајданпеку на месту површинског копа формирано је удубљење дубоко око 470 m, на чијем је дну настало језерце. Копањем усека за путеве и железничке пруге и стамбеном изградњом на неким местима стварају се услови за клижење земљишта и када се они испуне формирају се клизишта која могу да нанесу огромне штете. То се догодило у долини Велике Мораве приликом изградње ауто-пута Београд–Ниш. Туристички град Ровињ у истарском приморју у Хрватској био је до друге половине 18. века на острву. Потом је морски теснац који га је делио од копна засут и острво је претворено у полуострво, односно створен је вештачки томболо. Занимљив пример антропогеног рељефа је изградња полуострва „Пал-

уџ бе н

шупљине, ти слојеви се слежу и денивелише се топографска површина. То је забележено у околини Лос Анђелеса, где је терен спуштен за више од 9 m у периоду од четрдесетак година. Последице антропогеног деловања на рељеф могу да буду позитивне и негативне. Као позитивне наведимо пример терасастог подизања воћњака и винограда, што допри-

носи смањењу ерозије и очувању земљишта, изградње насипа ради заштите од поплава, изградње вишенаменских водних акумулација или уређење пећина и њихово стављање у туристичку функцију. Нажалост, много је чешћи негативан утицај антропогеног фактора. Човек све више мења природну средину, присутан је у већини геоморфолошких процеса и узрочник је бројних појава које се негативно одражавају на његов живот и његову делатност.

ик е

• Слика 3. – Језеро образовано у руднику бакра у Мајданпеку

Питања

за

1. Шта је антропогени рељеф? 2. Које људске делатности директно мењају рељеф? Наведи примере. 3. Како човек индиректно мења рељеф? 4. Да ли у твом окружењу има примера антропогеног рељефа и који су?

За

во

Joван Цвujuh (1865–1927) био је професор Београдског универзитета и зачетник научне географије у Србији. Цео свој век провео је у крстарењима и проучавањима Балканског полуострва. Истражујући крашки и глацијални рељеф, сврстао се међу великане светске науке. Такође, допринео је развитку геологије, етнологије, социологије и многих других научних дисциплина. За живота му је објављено 109 књига и научних радова. Колики је научни ауторитет уживао у свету, види се и по томе што је био почасни и дописни члан 30 академија наука, универзитета и научних друштава и носилац 19 медаља. Цвијић је 1893. године основао Географски завод, претечу садашњег Географског факултета у Београду, а 1910. Српско географско друштво. Његово име носе многе школе и Географски институт Српске академије наука и уметности у Београду.

ТЕМЕ ЗА САМОСТАЛНО ИСТРАЖИВАЊЕ

ПРОНАЂИ, ПРОЧИТАЈ И САЗНАЈ ВИШЕ

• Активни вулкани у Европи

• Јован Цвијић, Геоморфологија, II, Завод за

• Земљотреси као природне катастрофе • Природни феномен „Ђавоља варош” • Највеће пустиње на Земљи

уџбенике, Београд, 1996. • Снежана Радојичић, Преко Хималаја и Гобија, путопис, Лагуна, Београд, 2015. • Мајкл Пејлин, Хималаји, 3D+, Нови Сад, 2014.

• Туристичке пећине Србије • Живот и рад Јована Цвијића

РЕЉЕФ ЗЕМЉИНЕ

ПОВРШИНЕ

ик е уџ бе н за

За

во

АТМОСФЕРА

Бићеш у могућности: – да закључујеш о времену на основу стања климатских елемената, – да пратиш временске ситуације коришћењем синоптичке карте, – да објасниш микроклиматске разлике у својој локалној средини, – да сагледаш утицај човека на климу, – да даш свој допринос очувању и заштити животне средине у свом окружењу.

19. С АСТАВ ВАЗДУХА И ВЕРТИКАЛНА СТРУКТУРА АТМОСФЕРЕ

за

во

За

Сacтaв вaздуха Атмосфера је смеша гасова, од којих једни имају готово сталну, а дру-

Ат м о сфера

Кључне речи атмосфера састав ваздуха слојеви атмосфере

ги променљиву концентрацију. Осим тога, атмосфера садржи и разне чврсте примесе распршене у ваздуху, тзв. аеросоле. Њен хемијски састав је постојан приближно до висине од 100 km, до које преовладава узлазно и вртложно мешање атмосфере. Зато се тај слој назива хомосфера. Изнад тога, у тзв. хетеросфери, јавља се гравитациона подела гасова а садржај лаких гасова увећава се с висином. Основни састојци атмосфере су азот (78%), кисеоник (21%), аргон (0,9%) и угљен-диоксид (0,03%). На њих долази 99,93% укупне запремине сувог ваздуха. Остатак чине племенити гасови (неон, хелијум, криптон и ксенон), водоник, метан, озон, сумпор-диоксид, азот-диоксид и др. Састав атмосфере се мења с висином у зависности од односа масе молекула гасова и гравитационе силе. У слоју до висине од 200 km преовлађују молекули азота и кисеоника, од 200 до 1.100 km атомски кисеоник, а преко 1.100 km хелијум као лакши гас. Изнад 3.500 km доминантан је водоник, елемент с најмањом атомском тежином. Количина воде, односно водене паре у ваздуху веома је променљива, што је од великог значаја за многе процесе у атмосфери. Водена пара може да образује облаке и маглу, да се кондензује или сублимира, апсорбује и отпушта велику количину топлоте. Она се образује испаравањем воде са Земљине површине и транспира-

уџ бе н

Атмосфера je ваздушни омотач Земље који ce с њом окреће око заједничке oce. Тачну висину горње границе атмосфере тешко је одредити јер ваздух с висином постаје све ређи и атмосфера се постепено губи у безваздушном васионском простору. Неке појаве за чије је постојање потребно присуство ваздуха, као што је поларна светлост или светлећи траг метеора, догађају се на висини од 1.000 km. Ипак, сматра се да најређи слој атмосфере допире до много веће висине, по неким подацима и до 20.000 km. Атмосфера омогућава живот на планети и штити је од многих неповољних утицаја. Када не би било атмосфере, Земља би се дању прекомерно загревала, а ноћу сувише хладила, тако да би дневна колебања температуре ваздуха била изразита (око 200°С), убитачни ултраљубичасти Сунчеви зраци уништили би живи свет, а несагорели метеороиди падали би на Земљу огромном брзином формирајући рељеф сличан оном на Месецу. И поред тога, човек све више нарушава ову средину – загађује је, мења њен састав, ствара киселе кише, уништава озонски омотач. На тај начин ремети природну равнотежу у њој стварајући себи лошије услове за живот.

ик е

ик е уџ бе н суперсонични авион

за

цијом биљака. У просеку сваког минута настаје око милијарду тона водене паре. Озон је такође непостојана примеса ваздуха, чија се количина приметно мења током последњих година или деценија. У најнижем слоју ваздуха, до 10 km висине, садржај озона је незнатан, а затим се брзо увећава, достиже максимум на висини 20–25 km, потом се нагло смањује и на 70 km изнад Земљине површине има га 1.000 пута мање него на површини. Аеросоли у ваздуху чине лебдеће честице прашине, чађи, пепела, соли, биљне споре, бактерије итд. Њихови извори су пустиње и полупустиње, области активних вулкана, рударски и индустријски рејони и све више велики градови. Аеросоли служе као кондензациона језгра, која стварају повољније услове за излучивање падавина, упијају или расејавају део Сунчеве радијације.

во

Вертикална структура атмосфере

За

С порастом висине мењају се температура, ваздушни притисак и физичко-хемијске особине ваздуха. Због тога је атмосфера слојевита. Ваздух је најгушћи при Земљиној површини. До висине од 5 km концентрисано је 50%, а до 36 km око 99% његове масе. Прелаз из атмосфере у изузетно разређен међупланетарни простор је постепен. У атмосфери се издваја пет слојева: тропосфера, стратосфера, мезосфера, термосфера и егзосфера. Између њих су прелазни слојеви: тропопауза, стратопауза, мезопауза и термопауза.

• Слика 1. – Структура атмосфере

Тропосфера је најнижи и најгушћи део атмосфере, који се простире до висине од 8 km изнад полова и до 18 km изнад екватора. У њој се налази 80% масе атмосфере, скоро сва атмосферска вода, ту се стварају облаци, настају сва значајнија струјања ваздуха и одвијају се све временске промене. Температура с висином опада и на горњој граници тропосфере износи од –55°C до –80°C. Једино у овом слоју могућ је живот. Стратосфера се простире до 50–55 km изнад Земљине површине.

Питања

континента, 24. августа 1960. године измерена је температура –88,3оС. То је уједно и апсолутно минимална температура на нашој планети. Може се закључити да колебање температуре на Земљи износи 146,1оС, колико износи и њихова апсолутна амплитуда.

уџ бе н

22. ВАЗДУШНИ ПРИТИСАК Ваздух, као и свака друга материја, има своју тежину. Њоме он притиска Земљину површину. Притисак ваздушног стуба од горње границе атмосфере на хоризонталну површину од 1 cm2 назива се атмосферски или ваздушни притисак. Изражава се у милибарима (mb). На нивоу мора, на географској ширини од 45° и при температури од 0°С ваздушни притисак има вредност 1.013 mb. То је нормалан ваздушни притисак. С повећавањем надморске висине смањује се висина ваздушног стуба, а самим тим опада и ваздушни притисак. При стабилним условима атмосфере ово опадање веома је правилно, тако да се на основу тога могу одредити апсолутне висине рељефа. Ако се зна да у најнижем слоју тропосфере ваздушни притисак опада за 1 mb на сваких 8,4 m, није тешко одредити „нормалне” ваздушне притиске за поједина насеља.

За

во

за

Кључне речи антициклон циклон циркулација атмосфере

Висина (km) Ваздушни притисак (mb)

1. Како се одређују средња дневна, месечна и годишња температура ваздуха? 2. Какав је дневни и годишњи ход температуре ваздуха? 3. Шта је термички градијент, а шта температурна инверзија? 4. Где се налазе „полови хладноће” и где су измерене највише температуре ваздуха на нашој планети?

ик е

Ваздушни притисак зависи од температуре и влажности ваздуха. Топлији ваздух је лакши и ређи, па му је притисак мањи. Опште је познато да је водена пара лакша од ваздуха и зато, уколико је ваздух влажнији, тежина и притисак су му много мањи.

Мерење ваздушног притиска Ваздушни притисак мери се живиним барометром, анероидом и барографом. Живин барометар, који је средином 17. века конструисао италијански физичар Торичели, састоји се од стаклене цеви и резервоара са живом. Променом ваздушног притиска жива у цеви се издиже и спушта, а притисак ваздуха на живу у резервоару не дозвољава јој да истекне из стаклене цеви.

1.013

800

600

350

270

100

Ат м о сфера

ик е

за

Хоризонтални распоред ваздушног притиска

притисак током целе године сталан, односно висок или низак. То су: 1. екваторијални појас ниског притиска, због издизања топлог и влажног ваздуха, 2. суптропске области високог притиска, због спуштања сувог ваздуха, 3. субполарни појас ниског притиска, због издизања топлијег ваздуха из нижих географских ширина, 4. поларне области високог притиска, због стално ниских температура. Временско стање у Европи углавном зависи од азорског и сибирског антициклона и средоземне и исландске депресије. Азорски антициклон и исландски циклон су перманентне, а друге две су сезонске (зимске) појаве.

уџ бе н

Анероид или метални барометар чини метална кутијица еластичних зидова из које је извучен скоро сав ваздух. Када се ваздушни притисак повећава, она се угиба, а када се смањује, кутијица се исправља. Ове промене преносе се на казаљку која на скали показује висину ваздушног притиска. Барограф аутоматски региструје промене ваздушног притиска током целог дана. Ради на принципу анероида, само што овде постоји систем 8–10 спојених кутијица, а казаљка уписује криву притиска на специјалној траци омотаној око ваљка који окреће сатни механизам.

За

во

Хоризонтални распоред ваздушног притиска на Земљи приказује се на картама помоћу изобара, кривих линија које повезују сва места једнаког притиска. На њима се уочавају области у којима је ваздушни притисак виши или нижи од нормалног, тј. од 1.013 mb. Прве области називају се антициклони, а друге циклони или депресије. Оне се представљају затвореним изобарама, у чијем је центру највиша, односно најнижа вредност притиска. Због неједнаког загревања копна и мора над њима се образују поља различитог ваздушног притиска. Лети је над загрејаним континентима притисак низак, а зими висок, док је изнад океана супротно. На Земљи постоје велике области у одређеним географским ширинама у којима је ваздушни

Циркулација атмосфере Циркулација атмосфере је струјање ваздуха у атмосфери које настаје као последица разлике у ваздушном притиску, односно различитог загревања појединих делова Земљине површине. Струјање ваздуха тежи изједначавању те разлике, али пошто je Земља лоптастог облика, термичка равнотежа не може се никада успоставити. Зато је циркулација атмосфере вечити процес. Постоје три облика ових струјања: општа или планетарна циркулација, секундарна, као и локална и регионална циркулација. Општа циркулација је стална и постоји током целе године. Последица је разлике у температури између појединих делова Земље, њоме се размењује топлота и на тај

VI • Слика 1. – Општа циркулација атмосфере

ик е

ваздух око екватора као лакши дизао би се у висину, тамо би се хладио и струјао према половима, док би се при Земљиној површини ваздух кретао у супротном правцу – од полова ка екватору. Међутим, због нагнутости Земљине осе таква циркулација распада се на три дела: тропски, вантропски и поларни. У првом делу јављају се пасати – ветрови који дувају из суптропских области високог атмосферског притиска према екваторском појасу ниског притиска. Други део (умерене географске ширине) јесте појас западних ветрова, али и интензивног струјања путујућих циклона и антициклона. У трећем делу из поларних крајева стално дувају поларни источни ветрови. Оваква општа циркулација атмосфере одвија се у слоју до 2 km висине. На висинама изнад тога, до 10 km, утицај распореда копна и мора и трење с подлогом нестају, тако да је приказано струјање ваздуха поремећено. Секундарну циркулацију атмосфере изазивају циклонска и антициклонска струјања, односно разни поремећаји у атмосфери, који углавном настају на месту додира топлог и хладног ваздуха, на тзв. фронтовима. Они знатно утичу на промену температуре ваздуха, облачност и формирање падавина. У умереним ге-

За

во

за

уџ бе н

начин одржава се равнотежа између топлих области у нижим и хладних области у вишим географским ширинама. Када би Земља била хомогена, тј. само водена или копнена површина, и када не би постојала нагнутост Земљине осе у односу на раван еклиптике, на Земљи би била изражена соларна или математичка клима. Температура ваздуха тада би правилно опадала од екватора према половима, a општа циркулација атмосфере била би врло једноставна. Загрејан

Циклон Vc прелази преко наше земље и доноси падавине

• Слика 2. – Путање циклона у Европи и Средоземљу

Ат м о сфера

• Слика 3. – Локална циркулација атмосфере (даник – ноћник)

уџ бе н

ик е

и хладно време, које у унутрашњости континената понекад траје неколико недеља.

• Слика 4. – Локална циркулација атмосфере (долњак – горњак)

За

во

за

ографским ширинама циклони и антициклони се непрекидно смењују долазећи у низовима из одређених делова света, углавном устаљеним путањама, од запада према истоку. Ка центру циклона, где је притисак најнижи, са свих страна притиче ваздух спирално струјећи. При Земљиној површини кружи само хладан ваздух, док се изнад њега равномерно распоређује топли ваздух. Циклони се ретко јављају усамљени. Углавном се крећу у серијама, при чему једна серија траје 5–6 дана. Изнад западне Европе годишње се појави до 70 оваквих серија. Циклони доносе нестабилно време праћено падом температуре ваздуха, падавинама и ветром каткад олујне јачине. На северној хемисфери већина циклона долази са северноамеричког континента. Највећи број се креће ка Гренланду, Исланду и Шетландским острвима, а остатак према Скандинавији, Великој Британији и Бискајском заливу, односно даље према унутрашњости Европе. Највећи утицај на време у нашој земљи имају циклони који долазе из Ђеновског залива. У антициклону ваздух струји из његовог средишта према периферији. Као циклони, и антициклони имају своје путање. Обично доносе лепо и топло време, али зими може настати тмурно

Локална и регионална циркулација атмосфере захвата мале просторе и јавља се као последица њиховог неједнаког загревања током краћег временског периода – током једног дана или у периоду од више дана. Тако се јавља струјање ваздуха између планине и долине, копна и мора, копна и језера, пространих поља и шума. Дању дува ветар из долине према планини (долински ветар или долњак) и с мора према копну

1. Шта је нормалан ваздушни притисак? 2. Koje су области стално високог и стално ниског ваздушног притиска на Земљи? 3. Како се објашњава општа циркулација атмосфере? 4. К акво време доносе циклони, а какво антициклони? 5. Због чега настају локална и регионална циркулација атмосфере?

ик е

23. В ЕТАР

Сва ваздушна кретања у атмосфери настају услед температурних разлика између суседних ваздушних маса. При томе ваздух струји од места вишег ка месту нижег ваздушног притиска. То струјање може да буде хоризонтално, вертикално (узлазно и силазно) и вртложно. Хоризонтално кретање ваздуха назива се ветар. Он има одређен правац, брзину и јачину. Правац ветра означава се према страни света с које ваздух струји и представља се гра-

За

во

за

Кључне речи ружа ветрова стални ветрови периодични ветрови локални ветрови тропски циклони

(даник). Ноћу је обрнуто (горски ветар, горњак или ноћник). У умереним географским ширинама даник продире 15–50 km дубоко у копно и обично достиже брзину 15–20 km/час. У тропским пределима због превеликог загревања копна и велике разлике у ваздушном притиску ветар може да достигне олујну снагу.

уџ бе н

Питања

фички на ружи ветрова. Она најчешће има 8 или 16 праваца, а у кружић у њеном центру уписује се трајање тишина, тј. осматрања без ветра. Правац ветра одређује се помоћу Вилдовог ветроказа, који се поставља на висину 6–12 m изнад површине Земље. Брзина ветра представља пут који честице ваздуха пређу у једној секунди. Мери се анемометром и изражава у m/s. Брзина ветра зависи од много фактора. Међу њима су најзначајнији рељеф, биљни покривач и разни

– честине веће од просечних – брзине изнад просечних – брзине мање од просечних

• Слика 1. – Различите врсте ружа ветрова

100

Ат м о сфера

ик е

шину. Одређује се по Бофоровој скали, која има 13 степени утврђених према дејству ветра на разне предмете. Ветар, као и остали климатски елементи, има свој дневни ход с обзиром на то да му се брзина мења током дана. У унутрашњости копна брзина ветра је највећа око поднева, а најмања је ноћу. У приморским крајевима највећа брзина ветра је ноћу, зато што је тада разлика у загрејаности мора и копна највећа. Снагу ветра човек је користио од давнина за покретање ветрењача у којима се млело жито. Данашње ветрењаче изгледају другачије. У њима се производи електрична енергија. Ветар је један од значајних извора обновљиве енергије.

уџ бе н

објекти на земљишту. Брда и планине су препреке ветру, за разлику од речних долина и пространих равница, које погодују његовом развоју. Шуме у великој мери слабе ветар и зато се шумски појасеви подижу као заштита појединих делова насеља, комуникација, плажа и слично од удара јаког ветра. Високе зграде у великим градовима не само да мењају правац ветра него због повећаног трења ваздуха о врло рашчлањен „рељеф” грађевина мењају и његову брзину. Град смањује средњу годишњу брзину ветра чак 25–50%, али повећава његову маховитост. Зато је учесталост тишина овде у просеку 15% већа него у околини. Јачина ветра представља притисак који он врши на вертикалну повр-

• Слика 2. – Бофорова скала

Назив ветра

Брзина m/s

тишина

0–0,2

лак поветарац

0,3–1,5

правац ветра се запажа по кретању дима, а не по ветроказу

поветарац

1,6–3,3

ветар се осећа на лицу, лишће трепери, ветроказ се покреће

слаб ветар

3,4–5,4

лишће и гранчице се стално клате; развијају се лаке заставе

умерен ветар

5,5–7,9

ветар диже прашину и листове хартије; покреће мале гране

умерено јак ветар

8,0–10,7

тања лисната стабла почињу да се љујају

јак ветар

10,8–13,8

покрећу се велике гране; чује се зујање телеграфских жица; отежана је употреба кишобрана

врло јак ветар

13,9–17,1

дрвеће се љуља; ходање уз ветар је отежано

олујни ветар

17,2–20,7

ветар ломи гране на дрвећу; ходање против ветра је немогуће

олуја

20,8–24,4

настају лака оштећења на зградама (откидање олука, рушење димњака и скидање црепа)

жестока олуја

24,5–28,4

ретко се јавља у унутрашњости копна; чупа дрвеће из земље; настају велике штете на зградама

орканска олуја

28,5–32,6

врло ретка појава, праћена разарањима великих размера

оркан

32,7–36,9

уништавајуће дејство

за

Бр. по Бофору

Опис појава на копну

За

во

тихо; дим се диже усправно у вис

101

ик е

Павле Byjeвић (1881–1966), географ и метеоролог, професор климатологије, метеорологије и математичке географије на Београдском универзитету, један је од оснивача микроклиматологије и један од пионира у потамологији, науци о рекама. Његова књига „Основи математичке и физичке географије“ један је од првих географских универзитетских уџбеника на нашем језику. Својом монографијом о поднебљу Хвара указао је на то да је ово место погодније за одмор и лечење од многих чувених медитеранских одмаралишта и купалишта. Био је управник Метеоролошке опсерваторије Универзитета у Београду.

ТЕМЕ ЗА САМОСТАЛНО ИСТРАЖИВАЊЕ

• Кошава – најјачи ветар у нашој земљи

уџ бе н

• Смог – настанак и последице

• Улога метеоролошких сателита у прогнози времена

за

• Загађење ваздуха као глобални светски проблеми

ПРОНАЂИ, ПРОЧИТАЈ И САЗНАЈ ВИШЕ

• Владан Дуцић и Милан Радовановић, Клима Србије, Завод за уџбенике, Београд, 2005.

во

• Милутин Миланковић, Кроз васиону и векове – кроз царство наука, Завод за уџбенике, Београд, 2013. • Хартмут Грасе, Климатске промене, Лагуна, Београд, 2011.

За

• Ал Гор, Непријатна истина, Клуб Плус, 2011.

130

Ат м о сфера

ик е уџ бе н за

За

во

ХИДРОСФЕРА

VII

Бићеш у могућности: – да објасниш кружно кретање воде у природи и укажеш на његов значај, – да разумеш феномен Ел нињо и његов значај за време и климу у свету, – да објасниш зашто море има различиту боју и зашто ноћу светлуца, – да повежеш открића нових земаља и предела у прошлости с морским струјама, – да објасниш утицај појединих природних фактора на водни режим река, – да објасниш зашто су нека насеља чешће угрожена поплавама, – да предложиш мере заштите водотока од загађења у насељу у којем живиш, – да препознаш врсту језера према начину постанка његовог басена.

131

29. С ТРУКТУРА ХИДРОСФЕРЕ,

VII

КРУЖЕЊЕ ВОДЕ У ПРИРОДИ И СВЕТСКО МОРЕ

ХИДРОСФЕРА 1,4 милијарде km3

СЛАТКА ВОДА 2,5%

за

СЛАНА ВОДА 97,5%

уџ бе н

Вода je најраспрострањенија материја на Земљи. Пошто ce јавља у сва три агрегатна стања, налази се готово свуда. У атмосфери је присутна у виду

– подземна вода – вода у тлу – језера – реке – мочваре – атмосферска вода – вода биомасе 0,8%

Ледници и стални снежни покривач 1,7%

во

Минерализована подземна вода 1,0% Слана језера

За

Светско море 96,5%

• Слика 1. – Структура хидросфере

Испаравање из океана

• Слика 2. – Кружење воде у природи

водене паре, на Земљиној површини је има у океанима, морима, језерима, рекама и мочварама, у поларним и високопланинским пределима јавља се као лед, у подземље доспева процеђивањем и понирањем, а великим делом учествује и у саставу живих бића. Она чини до 90% масе биљака, око 75% масе животиња и улази у састав човековог тела с око 65%. Осим атмосферске, слободне и биолошке воде у Земљиној унутрашњости, знатна количина воде је физички и хемијски везана у минералима и стенама. Сматра се да укупна запремина хидросфере износи око 1,4 милијарде km3. Од тога се 96,5% воде налази у Светском мору, док на слатке воде отпада само око 2,5%. Ако се пође од сазнања да је највећи део слатке воде, чак близу 70%, концентрисан у вечитом снегу и леду, долази се до релативно мале количине (0,8%) која је човеку на располагању за задовољавање његових све већих потреба.

ик е

Структура хидросфере и кружење воде у природи

Кључне речи кружење воде у природи Светско море

Прелазак водене паре

Испаравање

Падавине

Падавине Отицање Понирање

Подземни токови

132

Х И ДР О СФЕРА

ик е уџ бе н

За

во

за

Пошто водни ресурси нису неограничени, неисцрпни и лако обновљиви (у просеку вода у рекама обнови се за 16 дана, у језерима за 17 година, подземна вода за 1.400 година, а у Светском мору за 2.320 година), вода треба разумно да се троши и чува од загађења, јер „вода је основа свих материја, све произлази из воде и све се враћа у воду”, рекао је Талес из Милета још у 6. веку пре нове ере. Вода на Земљи стално се креће између све четири сфере. Основни узрок тог кружења је Сунце. Оно загрева воду у океанима и на копну, вода испарава, враћа се на тло у виду падавина, које површинским и подземним отицањем доспевају у Светско море. Тако се обавља кружно кретање у природи, у ком учествује 577.000 km3 воде. Та количина је готово стална, али се њен распоред на Земљиној површини непрестано мења. Све воде на Земљи, као и појаве и процесе који се у њима догађају проучава физичко-географска дисциплина хидрологија.

Светско море и његова хоризонтална подела Сви океани и мора повезани су у јединствену природну целину која се назива Светско море. У односу на целокупну површину Земље (510 милиона km2), оно захвата 70,8% (361 милион km2). Превага мора над копном изразитија је на јужној (81%:19%) него на северној полулопти (61%:39%), због чега се прва назива воденом, а друга копненом хемисфером. Овакав распоред мора и копна има одлучујући утицај на кретање морске воде и на климу, као и на многе поја-

• Слика 3. – Освајање морских дубина: 1. роњење с маском; 2. роњење с боцом; 3. еластични скафандер; 4. ронилица с посадом; 5. бентоскоп; 6. бентоскоп „Алвин”; 7. ронилачки брод; 8. подморска лабораторија „Алуминаут”; 9. батискаф „Трст”

ве и процесе који су њима условљени. Светско море проучава океанологија. Светско море не представља непрегледну водену површину већ је континентима и острвима подељено на мање целине. То су океани, мора, заливи и морски пролази.

133

Индијски океан (70 милиона km2), који у северном делу запљускује обале Индијског полуострва, с око 85% површине лежи јужно од екватора. Иако је више од половине овог океана у тропским географским ширинама, он је према југу широко отворен ка Антарктику и изложен је његовим хладним утицајима. Име су му дали Португалци по Индији, до које су допловили вођени причама о њеним баснословним богатствима. У рову Јаве његова дубина износи 7.450 m. Јужни океан (22 милиона km2) се простире јужно од 60°S између Антарктика и најјужнијих ртова Јужне Америке, Африке, Аустралије и Новог Зеланда. Највећа дубина од 7.235 m измерена је у јужном делу Јужносандвичког рова. Северни ледени океан (15 милиона km2) најмањи је и најплићи океан. У потолини Нанзена, североисточно од Гренланда, измерена је дубина од 5.449 m. Простире се око Северног пола и запљускује северне обале Европе, Азије, Северне Америке и Гренланда. Mopa су делови океана. Углавном се налазе по њиховом ободу, мада се могу наћи и усред океана. Такво је Саргаско море у Атлантику, море без обала, чије су границе одређене токовима морских струја. Према положају, мора се деле на средоземна, ивична и међуострвска. Средоземна мора су са свих страна опкољена копном, а од океана су одвојена морским пролазима. Могу да буду унутар једног континента (Јадранско, Јонско, Балтичко), односно интраконтинентална, и између различитих континената, тј. интер-

ик е

Океани су највећи делови Светског мора, ограничени континентима, са специфичним природним и друштвено-економским својствима. Према величини, издвојено је 5 океана: Тихи, Атлантски, Индијски, Јужни и Северни ледени океан. Тихи океан (Велики или Пацифик) заузима готово половину Светског мора (169 милиона km2). Он је најдубљи јер је у Маријанској потолини измерена дубина од 11.034 m. Назив Тихи океан (Еl mar pacifico) дао му је португалски морепловац Фернандо Магелан, који га је први опловио (1519–1522. године) и на том путу имао је чак 110 дана изузетно мирно море. Атлантски океан (85 милиона km2) има највећу дубину у Порториканском рову – 9.219 m. Назван је према Атланту, диву из старогрчких митова. Представља у саобраћајном погледу најпрометнији део Светског мора. С Тихим океаном повезан је Панамским каналом, који је прокопан од 1883. до 1914. године.

За

во

за

уџ бе н

VII

• Слика 4. – Саргаско море – море без обала

134

Х И ДР О СФЕРА

За

во

за

уџ бе н

ик е

Rijasi nastaju na strmim obalama potapawem re~nih dolina koje probijaju planinske vence gotovo pod pravim uglom. Ima ih na atlantskoj obali [panije i Francuske, u Irskoj, ju`noj континентална Kini, na is- (Средоземно, Црвено, Егејско, Црно). toku Australije, na • Слика 6. – Ивична налазе се уз обале poluostrvu Istra мора u Согне фјорд континената, Hrvatskoj (zaliv Raпо - њиховим ивицама, а од океана су {a i Limska draga). одвојена низом острва Rijas или полуострва. Најтипичнија су дуж источне обале Азије. Таква мора су: Fjordovi su potopFjord Берингово, Охотско, Јапанско и Жуто, qene doline nekaзатим Северно, Хадсоново, Арафурско da{wih lednika. Strи др. su strana, uski i Међуострвска мора су mih између veoma острва и њихова вода је готово истаduboki. ^uveni Sogne као океанска. Карактеристична су заfjord u Norve{koj duga~ak je 180 km, Малајски архипелаг (Јаванско, Бандdubok je preko 1.200 m, Sogne fjord ско, Сулавеси, Сулу море). a wegove strane su vi На Земљи постоји 81 море. По soke do 1.500 m. Fjordovi se nalaze u oblastima koje површини највеће је Коралско, севеsu u pleistocenu bile zahva}ene glacijacijom i ~iji роисточно од Аустралије. Оно захвата su se lednici zavr{avali u moru (Aqaska, Kanada, 4 милиона km2, а највећа дубина му је Island, ^ile, Novi Zeland) ali su najtipi~niji za 9.174 m. Име је добило по многобројSkandinaviju. ним коралским спрудовима. Заливи су делови мора који Laguna дубље залазе у копно. Могу да буду Lagune su plitki zalivi du` morskih obala. Od morske pu~ine su delimi~no odvojeni peskovitim различитог изгледа и начина постанNajve}e lagune sre}u se pored obala ка. Посебне врсте залива су sprudovima. ријаси, Meksi~kog zaliva, a poznate su i Korpus Kristi u фјордови и лагуне. SAD, Ријаси настају на стрмим оба-Abiyan na Obali Slonova~e, Venecijanska u Ita liji i dr. лама потапањем речних долина које пробијају планинске венце готово подLaguna „Mrtvo moreß kod правим углом. Има их на атлантскојFetija u Turskoj • Слика 7. – Фјорд обали Шпаније и Француске, у Ирској, јужној Кини, на истоку Аустралије, на полуострву Истра у Хрватској (залив Раша и Лимска драга) итд. Фјордови су потопљене долине некадашњих ледника. Стрмих су страна, уски и веома дубоки. Чувени Согне фјорд у Норвешкој дугачак је 180 km, дубок је више од 1.200 m, а његове стране су високе до 1.500 m. Фјордови се налазе у областима које су у плеистоцену биле захваћене глацијацијом и чији су се ледници завршавали у мору (Аљаска, Канада, Исланд,

• Слика 5. – Ријас

135

VII

• Слика 9. – Лагуна „Мртво море” код Фетија у Турској

во

за

ке Британије. Мореуз је добио име по арапском војсковођи Гебелу Тарику. Арапи су 711. године прешли из северне Африке у Европу и започели своју владавину на Пиринејском полуострву, која је трајала до 15. века. Под власт Енглеске Гибралтар је доспео 1704. године. Кроз Гибралтарски мореуз сваке године улази 55.200 km3 хладне воде из Атлантика у Средоземно море, а враћа се у океан 51.900 km3 топле воде. Ако би у Средоземно море престало притицање из Атлантског океана, из њега би за 1.500 година испарила сва вода.

За

Гибралтарски мореуз, дугачак 52 km и дубок 1.181 m, спаја Атлантски океан са Средоземним морем, а раздваја Европу од Африке, које су се овде приближиле на само 14 km. С обе стране мореуза издижу се високи кречњачки гребени, у старом веку познати као „Херкулови стубови”. На афричком копну је град Тангер, а на европској страни британски посед Гибралтар, с истоименим утврђеним градом и ратном луком. Град је подигнут у подножју Гибралтарске стене високе 424 m и једна је од најзначајнијих војнопоморских и ваздухо-пловних база Вели-

Абиџан на Обали Слоноваче, Венецијанска у Италији и др. Морски пролази су уски делови мора између копна који спајају два мора или океана. Природни морски пролази називају се мореузи, као што су: Гибралтарски, Босфор, Дарданели, Берингов, Баб ел Мандеб, Магеланов

уџ бе н

Чиле, Нови Зеланд), али су најтипичнији за Скандинавију. Лагуне су плитки заливи дуж морских обала. Од морске пучине су делимично одвојени песковитим спрудовима. Највеће лагуне срећу се поред обала Мексичког залива, а познате су и Корпус Кристи у САД,

ик е

• Слика 8. – Лагуна

• Слика 10. – Коринтски канал

136

Х И ДР О СФЕРА

и др. Вештачки морски пролази су канали које је прокопао човек да би скратио морски пут. Између Атлантског и Тихог океана је Панамски канал, између Средоземног и Црвеног мора Суецки канал, између Северног и Балтичког мора Килски канал, док Коринтски канал повезује Егејско и Јонско море.

Питања

ик е

1. Како се обавља кружно кретање воде у природи? 2. Какав је распоред мора и копна на Земљи и како изгледа хоризонтална подела Светског мора? 3. Мора се разликују по свом положају. Ком типу припадају Азовско, Карипско, Коралско и Персијско море? 4. По чему се разликују ријаси од фјордова?

35‰. Она није иста у свим његовим деловима јер зависи од температуре воде и ваздуха, испаравања, падавина, ветра, морских струја, притицања слатке воде с копна и других фактора. Најбољи преглед распореда салинитета добија се на картама с изохалинама, линијама које повезују места једнаке сланоће. На њима се запажа да је салинитет око екватора смањен због велике количине падавина, затим осетно расте у суптропској зони пасатских ветрова с високим температурама ваздуха и мало падавина, да би затим стално опадао с повећањем географске ширине. На ушћима великих река и у поларним крајевима с доста леда у мору такође опада, док морске струје мењају салинитет воде у зависности од тога да ли су топле (и сланије) или хладне (и мање слане). Међу океанима најсланији је Атлантски (35,4‰) јер је најужи у екваторијалном, а најшири у суптропском појасу. Најсланије море је

Кључне речи салинитет температура воде провидност боја мора светлуцање

за

Најзначајнија особина морске воде је сланост или салинитет, а међу физичким особинама то су температура, провидност, боја и светлуцање.

уџ бе н

30. Х ЕМИЈСКЕ И ФИЗИЧКЕ ОСОБИНЕ МОРСКЕ ВОДЕ

Сланост

За

во

Сланост је најпрепознатљивија особина морске воде, по којој се она разликује од копнених вода. Горкослан укус потиче од растворених хлорида (88,7%) и сулфата (10,8%). Остатак чине карбонати (0,3%) и друге соли (0,2%). Међусобни однос појединих соли је сталан, без обзира на то с које дубине и колики се узорак воде захвати. Зато за утврђивање салинитета није потребно извршити потпуну хемијску анализу воде, већ је довољно одредити количину само једне врсте соли у њој. Салинитет представља количину соли у грамима у једном килограму морске воде и он се изражава у промилима. Мерењем је утврђено да Светско море има просечну сланост

137

ик е уџ бе н за

За

во

ГЕОНАСЛЕЂЕ

Бићеш у могућности: − да објасниш шта су геодиверзитет и геонаслеђе, − да разумеш зашто је потребно штитити геонаслеђе, − д а сазнаш који су то планетарно најпопуларнији објекти геонаслеђа и због чега, − да сазнаш више о геопарковима.

195

42. З АШТИТА ПРИРОДНИХ ОБЈЕКАТА

За

во

за

Станиште пчеларица у Делиблатској пешчари

На простору Делиблатске пешчаре, у „ходницима” и „тунелима” лесних и песковитих одсека, које су саме издубиле, живе бројне колоније врсте птица пчеларица (Merops apiaster). Пчеларице се гнезде у тунелима и у њима су заштићене од многих предатора – змија, птица грабљивица, звери. Пчеларица је упадљиво обојена птица селица из породице

196

модроврана и, према многима, она је по колориту најатрактивнија птица наших крајева. Инсекте попут пчела, оса, бумбара и др. лови у лету, а како се храни и медоносним пчелама, често страда од намерног тровања. Њена станишта су угрожена и због илегалног одношења песка насталог поткопавањем стеновитих одсека.

ГЕ О Н А С Л Е Ђ Е

Кључне речи геодиверзитет геонаслеђе геопарк

чине геонаслеђе. Геонаслеђе обухвата глобално, регионално, национално или локално репрезентативне објекте и појаве настале и као последица процеса вулканизма, метаморфизма, седиментације, разноврсних геоморфолошких, хидролошких процеса и процеса стварања земљишта. Објекти геонаслеђа могу имати научну, образовну, културну, естетску, али и економску вредност. Они могу истовремено бити и станишта неких врста флоре и фауне, тако да је њихова заштита од изузетног значаја и за очување биодиверзитета. Претње и активности које могу угрозити геонаслеђе су све бројније. Негативан утицај на објекте геонаслеђа могу имати активности у вези с рударством и експлоатацијом минералних сировина, развојем интензивне пољопривреде и шумарства, водоснабдевањем и заштитом приобаља, изградњом инфраструктурних објеката или формирањем непланских депонија отпада. Иако је очувана природа атрактивна вредност за организацију активности туризма и рекреације, често су објекти геонаслеђа угрожени великим бројем посетилаца и неадекватним грађевинским решењима (нпр. приступне стазе, видиковци, информативни пунктови). Све више негативан утицај на природне објекте имају и савремене климатске промене које су узрок покретања многих појава и процеса који нарушавају природне формације (нпр. пораст нивоа Светског мора).

уџ бе н

Oсим биолошке разноврсности, географски омотач се одликује и разноврсношћу објеката, појава и процеса насталих радом ендогених и егзогених сила. Геодиверзитет представља свеукупну разноврсност палеонтолошких, геолошких, геоморфолошких, хидролошких и педолошких објеката, појава и процеса којима су они настали. Најзначајнији елементи геодиверзитета који имају научну, образовну, културну и естетску вредност

ик е

уџ бе н

• Слика 1. – Велика пешчарска формација Улуру у истоименом националном парку у Аустралији

Заштита геонаслеђа Србије Територија Србије богата је разноврсним природним објекатима који припадају националном геонаслеђу. Међу првим заштићеним природним објектима с територије Србије после Другог светског рата налазе се пећине Преконошка, Лазарева (Злотска), Велика Атула и Петничка, као и водопади Велика и Мала Рипаљка. Научници су за заштиту предложили многе објекте геолошког и геоморфолошког (објекти палеовулканског рељефа, површинског и подземног крашког рељефа, облици флувијалног, глацијалног и еолског рељефа) и хидролошког наслеђа Србије (термоминерални извори, врела, изворишта река и водни резервати, водопади и слапови, језера, баре, мртваје и тресаве и др.). Међу најрепрезентативнијим објектима геонаслеђа Србије налазе се Ђердапска клисура, Ђавоља варош, Делиблатска пешчара, Овчарско-кабларска клисура и Власинско језеро.

За

во

за

Пошто су многи објекти геонаслеђа непоновљиви и необновљиви, а њихова старост је сведочанство историјских процеса у развоју Земље, потреба за њиховом заштитом јесте реална. На тај начин могуће је превазићи или бар делимично ублажити ефекте негативних директних и индиректних утицаја који их могу нарушити или у потпуности уништити. Објекте геонаслеђа најчешће штитимо на месту где су настали (in situ), а изузетно и ван тог места (ex situ) уколико припадају музејским збиркама, као што су збирке минерала или фосила. Заштита објеката геонаслеђа организована је од међународног, глобалног нивоа до националних нивоа. Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу (UNESCO) подржава међународну заштиту и популаризацију очувања објеката геонаслеђа формирањем геопаркова. Геопаркови су територије на којима је заштићено више објеката и појава геонаслеђа да би се образовањем и популаризацијом истакао значај њихове заштите и подстакло њихово очување у изворној форми. Први геопракови формирани су током 1990-их година на територији Немачке (Gerolstein и Vulkaneifel). На иницијативу UNESCOа формирана је Светска мрежа геопаркова, у којој се до 2018. године налази 140 локалитета с територије 38 држава.

(Танзанија), Велики кањон реке Колорадо (САД), водопад Игуасу (Бразил и Аргентина), Улуру (Аустралија), као и национални парк Горем у Кападокији (Турска). Једини национални парк Словеније Триглав стилизовано је представљен и на застави те државе.

ик е

Многи објекти геонаслеђа имају и истакнуту визуелну, предеону и симболичку вредност захваљујући којима представљају не само националне симболе већ су и глобално препознатљиви. Планетарну препознатљивост и популарност, између осталих, имају национални паркови Везув (Италија), планина Килиманџаро

197

• Слика 2. – Меандри Западне Мораве у Овчарско-кабларској клисури

За

во

за

уџ бе н

Осим научног и образовног значаја, многи заштићени објекти геонаслеђа Србије имају велику туристичку вредност. Прва туристички уређена пећина у Србији је Ресавска пећина, чије су подземне дворане доступне посетиоцима још од 1972. године. Рајкова, Стопића, Потпећка пећина и пећина Рисовача само су још неке од уређених пећина Србије које сведоче о богатству и лепоти спелеолошких објеката Србије. Примери објеката геонаслеђа који су сведочанства о појавама наслага леса на територији Војводине указују на велико геолошко и геоморфолошко богатство Србије. Више од 60% низијског дела Војводине прекривено је седиментима леса који су сачувани на територијама одвојених лесних платоа (Бачки, Банатски, Јужнобанатски, Тамишки, Тителски и Сремски). Угроженост леса на простору Војводине је дуготрајна и највише изражена због интензивног коришћења земљишта за потребе пољопривреде. Најпознатији локалитети под лесом који су заштићени као објекти геонаслеђа су одсек у Старом Сланкамену, Тителски брег и лесни одсек у Земуну. Објекти хидролошког наслеђа Србије су бројни и резултат су деловања разноврсних физичкогеографских услова који су утицали на фор-

мирање изузетних објеката и појава на територији Србије. Међу најатрактивнијим објектима хидролошког геонаслеђа су сигурно водопади и слапови. Сем водопада Велико и Мало врело у сливу Ресаве, међу симболе хидролошког наслеђа који су лако доступни посматрању посетилаца убрајају се и водопад Јеловарник у подножју Копаоника, Гостиљски водопад на Златибору, слапови Сопотнице и др. Да би заштита природних објеката који припадају геонаслеђу била дугорочно успешна, стручњаци из различитих области припремају студије за проглашење геопаркова и на територији Србије. Примери будућег геопарка краса (бројни објекти и појаве настали радом крашке ерозије на простору Дубашнице, Кучајских планина и Бељанице), геопарка леса (Тителски брег, Стари Сланкамен, Чот, Сурдук, Батајница, Земун и др.), као и геопаркова Ђердап и Радан планина представљају комплексне просторне целине на којима би заштићени објекти геонаслеђа били представљени посетиоцима и у образовне и у туристичке сврхе.

ик е

198

ГЕ О Н А С Л Е Ђ Е

Питања 1. Како савремене климатске промене утичу на објекте геонаслеђа? 2. Користећи интернет извор www. globalgeoparks.org анализирајте глобални размештај геопаркова. Које три државе имају највише локалитета који припадају Светској мрежи геопаркова? 3. Које су још туристички уређене пећине у Србији осим поменутих? Нацртај карту њиховог размештаја.

Календар дана природе

Дани природе – Дан мочварних подручја

21. март

– Дан шума

22. март

– Дан вода

23. март

– Дан метеорологије

22. април

– Дан планете Земље

15. мај

– Дан акције за климу

22. мај

– Дан биодиверзитета

24. мај

– Европски дан паркова

5. јун

– Дан заштите животне средине

8. јун

– Дан океана

17. јун

– Дан борбе против исушивања и поплава

29. јул

– Међународни дан тигрова

12. август

– Светски дан заштите слонова

16. септембар 4. октобар

– Дан заштите животиња – Дан заштите станишта

5. децембар

– Дан земљишта – Дан планина

11. децембар

202

– Дан чистих планина

За

во

6. октобар

– Дан заштите озонског омотача

26. септембар

за

уџ бе н

ик е

2. фебруар

Речник мање познатих појмова

уџ бе н

во

За

ваздушни фронт – узан гранични појас који раздваја две различите ваздушне масе вардарац – локални ветар који дува низ долину Вардара ка Солунском заливу веначне планине – планине настале набирањем Земљине коре под утицајем тектонских покрета висораван – пространа равница на планини водопривреда – грана привреде која се бави свим делатностима повезаним с водом водостај – ниво речне или језерске воде у тренутку осматрања водостање – колебање водостаја током извесног временског периода врело – јак крашки извор време – стање атмосфере изнад неког места у тренутку осматрања климатских елемената вртача – левкасто удубљење у крашком рељефу вруља – крашки извор испод морске површине вулканизам – појаве и процеси повезани с избијањем лаве на Земљину површину вулканска купа – узвишење у рељефу састављено од избаченог вулканског материјала

ик е

базалт – површинска магматска стена балнеологија – наука која изучава лековите воде и њихово дејство на обољења људског организма бархани – мала полумесечаста песковита узвишења у пустињама батолит – велика маса охлађене магме у Земљиној кори бигар – седиментна стена настала таложењем кречњака у коритима река и извора у красу биљна заједница – различите биљне врсте које живе заједно у истим или сличним условима биогеографија – наука која проучава распрострањеност органског света на Земљи биодиверзитет – разноврсност биљног и животињског света биом − комплекс већег броја различитих екосистема који просторно обухвата велике географске области биосфера – простор насељен биљним и животињским светом биотоп – простор који насељава једна животна заједница (животно станиште) биоценоза – биљке и животиње које живе заједно у истим или сличним природним условима бреча – седиментна стена састављена од цементованих одломака разних стена бура – локални ветар који дува дуж источне обале Јадранског мора

абразија – ерозивни и акумулативни процеси који се одвијају на обалама мора и језера абразиона тераса – ерозивни облик рељефа настао деловањем морских таласа акумулација – таложење различитих седимената алевролити – седиментне стене састављене од честица величине прашине алувијална раван – ниско плављено земљиште поред реке састављено од речног наноса алувијално земљиште – атипско земљиште настало таложењем финог речног наноса андезит – површинска магматска стена антиклинала – слојеви седиментних стена засвођени под утицајем тектонских покрета антипасати – висински ветрови који дувају изнад пасата, али у супротном правцу антициклон – област високог ваздушног притиска апсолутна влажност ваздуха – количина водене паре у 1 m3 ваздуха изражена у грамима апхел – тачка на еклиптици у којој је Земља најудаљенија од Сунца ареал – област распрострањења одређене врсте биљака или животиња артешка издан – подземна вода између два вододржљива слоја под хидростатичким притиском архаик – један од три еона, најстарије доба у Земљиној историји астеносфера – растопљени слој омотача језгра испод Земљине коре атмосфера – ваздушни омотач око Земље атмосферски притисак – притисак ваздушног стуба од горње границе атмосфере до Земље

атол – прстенасто острво настало нагомилавањем скелета корала афел – тачка на еклиптици у којој је Земља најудаљенија од Сунца

за

В вади – суво речно корито у пустињи

Г стена

габро – дубинска магматска

гајњача – типско смеђе земљиште умерених географских ширина галеријске шуме – дрвеће у уском појасу поред река у сувим саванама гејзир – тип термалних извора који функционишу с прекидима географски информациони систем (ГИС) − информациона технологија која чува, анализира и приказује просторне податке геодиверзитет − свеукупна разноврсност палеонтолошких, геолошких, геоморфолошких, хидролошких и педолошких објеката, појава и процеса

203