Beležnica 29

БЕЛЕЖНИЦА Часопис за библиотекарство, књижевност и културу Година 17, 2015, број 29 ISSN 1451-2378 = Бележница COBISS.SR-ID 24403471 Излази два пута годишње За издавача Весна Тешовић Лектура и коректура Ана Јанковић

БЕЛЕЖНИЦА

Припрема и прелом Александар Живуловић Дизајн корица Новица Станковић и Драган Стојменовић Штампа „Терција“ Бор Тираж 300

Главни и одговорни уредник Виолета Стојменовић Телефон: 030/458-120 е-mail: nbbor@mts.rs Редакција Ана Јанковић Драгица Радетић Горан Миленковић Драган Стојменовић

Табле Овај број Бележнице илустрован је избором фотографија са изложбе „Борска детињства“ Завичајног одељења Народне библиотеке Бор (октобар–децембар 2014). Фотографије су настале дигитализацијом фотографских негатива из фотодокументације РТБ-а Бор и приватних колекција Љубе Маркова, Радмиле Брежанчић, Владимира Павловића, Мирослава Радуловића. Аутори фотографија су Ђуро Коловратар, Драгољуб Митић, Бајрам Салијевић, Љубомир Марков, Душан Павловић. На корицама је фотографија Душана Павловића (Бор, 1969) из колекције Владимира Павловића.

БЕЛЕЖНИЦА Часопис за библиотекарство, књижевност и културу Година 17, 2015, број 29 ЖИВОТ БИБЛИОТЕКЕ

Јелена Андоновски, Никола Крсмановић и Снежана Фурунџић НОВИНСКЕ КОЛЕКЦИЈЕ УНИВЕРЗИТЕТСКЕ БИБЛИОТЕКЕ „СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ“ КАО ПАРТНЕРА У ПРОЈЕКТУ EUROPEANA NEWSPAPERS. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5 Виолета Ђорђевић МЕЂУНАРОДНИ СТРУЧНИ СКУП „КЊИГА ДО ДЈЕЦЕ – КЊИГА ЗА ДЈЕЦУ”. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10 Драгица Радетић РАНО ОПИСМЕЊАВАЊЕ КРОЗ ИГРУ НА ДЕЧЈИМ ОДЕЉЕЊИМА ЈАВНИХ БИБЛИОТЕКА. . . . . . . . . . . . . . . . 17 О РАДИОНИЦАМА ГЕТЕ ИНСТИТУТА Мила Маринковић Броћић РАДИОНИЦЕ ГЕТЕ ИНСТИТУТА (Goethe-Institut) ЗА УСАВРШАВАЊЕ БИБЛИОТЕКАРА. . . . . . . . . . . . 25 Милица Матијевић НАЈБОЉЕ ЈЕ ПРИЈАТЕЉ ДОБРОГ: РАДИОНИЦЕ ГЕТЕ ИНСТИТУТА НАМЕЊЕНЕ УСАВРШАВАЊУ БИБЛИОТЕКАРА У СРБИЈИ И РЕГИОНУ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 31 Јасна Бркић и Виолета Ђорђевић САЗНАЛИ СМО НА СЕМИНАРУ — ПРИМЕНИЛИ У ПРАКСИ ДЕЧЈЕГ ОДЕЉЕЊА БИБЛИОТЕКЕ ГРАДА БЕОГРАДА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 34 Елизабета Георгиев АЖУРИРАЊЕ КРЕАТИВНОСТИ – О МОГУЋНОСТИМА ПРАКТИЧНЕ ПРИМЕНЕ ИДЕЈÂ СА РАДИОНИЦЕ ГЕТЕ ИНСТИТУТА У ЗАГРЕБУ ОДРЖАНЕ у НОВЕМБРу 2014.. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 40 Милица Стојанов МУЗЕЈ ДЕТИЊСТВА. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 45 Александар Павловић ДВА ВЕКА СРПСКЕ ЕПИКЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 60 Милош Миленковић КОМПЛИКОВАНО ЈЕ ЗА МИШЉЕЊЕ, АЛИ ЈЕ ДОБРО ЗА СВЕ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 71

НА НАШОЈ СТАЗИ

Горан Миленковић ABBAU. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 89 БИБЛИОГРАФИЈА ТЕКСТОВА У РУБРИЦИ „НА НАШОЈ СТАЗИ“. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 97 Марија Трајковић МИКРОТОПОНИМИЈА СЕЛА БУЧЈа. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 114

КЊИГЕ, КЊИЖЕВНОСТ

Вилијам Батлер Јејтс (1865–1939) САЊАРИЈЕ НАД ДЕТИЊСТВОМ И МЛАДОШЋУ (с енглеског превела В. Стојменовић). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 133

САДРЖАЈ

ШТА СЕ ДЕШАВА

ПРИКАЗИ, ЧИТАЊА, РАСВЕТЉЕЊА

Ана Јанковић ЛЕПОТА УЖАСНОГ У ПРИПОВЕДАЊУ НИКОЛĀ АМАНИТИЈА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 143

ИЗБОР БЕЛЕЖНИЦЕ

Виолета Стојменовић БИБЛИОГРАФИЈА СРПСКЕ ЕНЦИКЛОПЕДИСТИКЕ Дејан Вукићевић, БиблиоГрафија срПских енциклоПеДија и лексикона (Београд: Завод за уџбенике, 2014). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 155

СТВАРИ КОЈЕ СУ ПРОШЛЕ

(избор из старије завичајне штампе). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 159

ЛЕТОПИС БИБЛИОТЕКЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 163 БЕЛЕШКА

САДРЖАЈ

Драган Стојменовић УЗ ПРОЈЕКАТ „БОРСКА ДЕТИЊСТВА“. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 167 Жорж Батај ФАБРИЧКИ ДИМЊАК (с француског превела В. Стојменовић). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 169

Живот библиотеке

Живот библиотеке ______________ Јелена Андоновски, Никола Крсмановић и Снежана Фурунџић Универзитет у Београду, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“

Новинске колекције Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ као партнера у пројекту Europeana Newspapers Увод Европска комисија покренула је пројекат Europeana Newspapers1 како би се са једног места омогућио приступ значајним новинским колекцијама које постоје у библиотекама широм Европе, а са друге – истакао значај новина и листова као незаобилазног дела истраживања различитих области знања и осветлила дешавања у једном времену на различитим пољима друштвеног развоја. Реализација пројекта омогућила је корисницима сложену претрагу пуног текста разноврсног новинског садржаја, а дигитализовани материјал описан је метаподацима у одговарајућем формату. Захваљујући добрим резултатима које је постигла учешћем у неколико европских пројеката и иницијатива, на препоруку LIBER2-а, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“ у Београду учествовала је у пројекту Europeana Newspapers као пуноправни партнер (Trtovac and Dakić, 2013).

O пројекту Europeana Newspapers Пројекат Europeana Newspapers финансирала је Европска комисија у оквиру Петог програма подршке развоју политике информационо-комуникационих технологија (CIPICT–PSP Best Practice Network 5th Call), а као координатор пројекта иступила је Државна библиотека у Берлину (Staatsbibliothek zu Berlin – Preußischer Kulturbesitz)3 (Дакић и Тртовац, 2013). У пројекту је учествовало 18 пуноправних партнера, из 12 европских земаља, 11 придружених и 35 мрежних партнера са којима се сарађивало у циљу промоције целокупног рада.4 У периоду од фебруара 2012. до јануара 2015. године, колико је пројекат трајао, дигитализовано је преко 20 милиона страна новина у пуном тексту, које указују на заједнички европски идентитет, политички и историјски контекст и културно наслеђе. Корисницима је омо-

5

Бележница 29

1

http://www.europeananewspapers.eu/

2

http://libereurope.eu/

3

http://staatsbibliothekberlin.de/ http://www.europeananewspapers.eu/consortium/project-partners/

4

______________ Живот библиотеке 5 6

7

https://www.kb.nl/ Портал који омогућава пруступ до више од 30 милиона дигиталних објеката из европских музеја, библиотека, архива и аудио-визуелних колекција. Остварује сарадњу са преко 2200 институција културе из 34 европске земље, http://www. europeana.eu/portal/, приступљено 20. 03. 2015.

The European Library, независна непрофитна организација библиотека и библиотечких сервиса, коју подржавају библиотечке организације CENL, LIBER и CERL: http:// www.theeuropeanlibrary.org/tel4/

гућена сложена претрага пуног текста разноврсног новинског садржаја уз помоћ разних алата и технологија за напредно претраживање и проналажење информација, затим сложена претрага преко различитих параметара (кључних речи, именских ентитета, збирки новина, датума, године и слично), као и прегледање сваке појединачне странице и повезивање са релевантним библиотечким извором. Сви ови начини коришћења садржаја историјских новина могући су захваљујући следећим методама пречишћавања текста, које су примењене на корпусу од преко десет милиона страна, а које су доставили 12 библиотека-партнера: метода за оптичко препознавање текста (OCR – Optical Character Recognition) за цео корпус; сегментација чланака (OLR – Optical Layout Recognition) за две од датих десет милиона страна и процес препознавања именских ентитета (NER – Named Entity Recognition) који је обезбедила Национална библиотека Холандије (Koninklijke Bibliotheek)5 за материјале доступне на немачком, енглеском и холандском језику. Целокупна колекција историјских новина доступна је и претражива преко портала „Еуропеана“6 и „Европске библиотеке“ (TEL)7. Дигитални новински материјал описан је метаподацима у одговарајућем формату. „Еуропеана“ је кроз реализацију различитих пројеката дефинисала нови модел за израду метаподатака, EDM8. Кроз овај пројекат, модел је додатно развијен и усаглашен са стандардом за опис техничких метаподатака за оптичко препознавање текста – METS/ALTO9.

Српске новине и листови у пројекту Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“ учествовала је у пројекту са преко 40 новинских наслова који се налазе у њеним фондовима. Дигитализовано је преко 400.000 страна новина и листова који су излазили од 1850. до 1945. године. Због поштовања ауторских права одабрани су листови и новине који су углавном излазили пре више од 70 година и сви су по завршетку пројекта у потпуно отвореном приступу (Дакић и Тртовац, 2013). Приликом избора новина и листова водило се рачуна о томе да ли су они већ дигитализовани у Народној библиотеци Србије, да ли се налазе у Дигиталној националној библиотеци Србије, као и да ли су у стању које омогућава њихово безбедно скенирање и добар резултат након процеса OCRа. Међу 45 изабраних наслова српске периодике, нашли су се разноврсни и занимљиви садржаји који се грубо могу поделити у четири групе: –– дневни листови великог формата (Време, Правда), који осликавају живот и обичаје, навике и тежње грађана Србије кроз различит спектар информација од социјалних, политичких и културних тема до обичних, свакодневних (нпр.: спорт или рекламе) области тог времена;

Бележница 29

6

Живот библиотеке ______________ –– књижевни листови који европској јавности приближавају домете и опсеге наше књижевно-

сти кроз књижевне прилоге, песме, приповетке и романе у наставцима најпознатијих срп­ ских писаца с краја XIX и почетка XX века (Стражилово, Зора, Шумадинка, Нова искра, Подунавка, итд.); –– политичко-хумористички и сатирични листови који могу бити од велике користи при сагледавању тадашњих друштвено-политичких прилика и расположења народа према владајућим структурама (Бодљикаво прасе, Стармали, Стармлади; у ову групу могу ићи и страначки листови као што су Српска независност и Српски народ) –– листови општег типа, који приближавају дух свакодневице просечног грађанина тадашње Србије (Београдске општинске новине, Српско коло, Звезда, Недеља, Мале новине итд.). Посебну групу, међу приказаном српском периодиком чине листови публиковани током Првог светског рата, који ће обогатити засебан део укупне европске дигиталне колекције, под називом „Europeana Collections 1914–1918“10 (Ратни дневник, Илустрована ратна кроника, Службени војни лист, Балкански рат у слици и речи, итд.).

Софтвер за претрагу Целокупан садржај који је Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“ дигитализовала у оквиру пројекта налази се у Дигиталној библиотеци11, која је доступна преко новог веб сајта Библиотеке12. Корпус је претражив помоћу посебног софтвера који је развио информатички тим Универзитетске библиотеке13. Софтвер се делимично заснива на отвореном софтверу bnlviewer који је развила Национална библиотека Луксембурга (Bibliothèque nationale de Luxembourg)14 и који омогућује претрагу репозиторијума новина према наслову, години и датуму. Захваљујући OCR-у омогућена је сложена претрага пуног текста новинског садржаја. Дигиталне новине и листови Универзитетске библиотеке ушли су у корпус од око 10 милиона страна предвиђених за процес оптичког препознавања текста – OCR, а сам процес OCR-a за Библиотеку урадио је Универзитет у Инсбруку15. Закључак Пројекат је успешно завршен у јануару ове године. На завршном састанку, који је одржан у Талину, у Националној библиотеци Естоније (Eesti Rahvusraamatukogu)16, 22. и 23. јануара, анализирана је успешност реализованих циљева и постигнутих резултата, као и могућност даље сарадње партнера на пројекту. Утврђено је да су сви циљеви успешно испуњени па чак и премашени: у претраживач је унето 3342 наслова (што није коначан број јер се заврш-

7

Бележница 29

8

9

10

11

12 13

14

15 16

Модел података заснован на семантичком вебу који различитим институцијама које су део „Еуропеане“, омогућава да на једниствен начин описују своје дигиталне објекте. Направљен је тако да обухвата стандарде који се користе за креирање метаподатака у библиотекама, музејима и архивима (METS, EAD, LIDO), али и различите онтологије (DC, SKOS, FOAF) и нормативне базе података. Два стандарда заснована на XML-у које је развила Конгресна библиотека, а који у комбинацији дају стандард за опис дигиталних новина у оквиру различитих пројеката. http://www.europeanacollections-1914-1918. eu/ http://www.unilib.rs/ sadrzaji/digitalnabiblioteka/ http://www.unilib.rs/ http://arhiva.unilib.rs/ unilib/istorijskenovine/ http://www.bnl.public. lu/fr/index.html. http://www.uibk.ac.at/ http://www.nlib.ee/

______________ Живот библиотеке

17

18

19

20

http://content-conversion.com/?lang=en https://www.sub.unihamburg.de/home.html http://www.salford. ac.uk/ Пројекат покренут са циљем извлачења и повезивања структурираних информација са Википедије, које су претраживе преко различитих упита и повезане са другим сетом информација на вебу: http://dbpedia.org/

ни сет података очекује), на порталу „Европске библиотеке“ налази се 10.132.955 новинских страна доступних у пуном тексту, укупан број дигитализованих страна износи 20.014.931, а достављени метаподаци су успешно конвертовани у EDM модел. У току пројекта израђени су и неки производи који нису били предвиђени пројектном документацијом, а који додатно поспешују сâм пројекат: интегрисана је апликација за претрагу новинских колекција чиме је омогућено прегледање новина у пуном тексту и на самој „Еуропеани“; пројектни партнери CCS (Content Conversion Specialists)17, SUBHH (Staats-und Universitäts bibliothek Hamburg)18 и USAL (University of Salford)19 развили су апликацију која омогућава прегледање дигитализованих новина на мобилним телефонима; Национална библиотека Холандије је проширила свој рад за препознавање новинских ентитета тиме што је развила алат који подржава вишезначност ентитета и њихово повезивање са идентификаторима у DBpediji20. Као посебна тема на састанку је изнета идеја о спајању „Еуропеане“ и „Европске библиотеке“ у једну организацију. Материјал који је Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“ одабрала и дигитализовала омогућава корисницима и истраживачима да сагледају развој различитих подручја срп­ ске друштвене и научне мисли у периоду пре Другог светског рата и указује на богато културно и научно наслеђе наше земље. Истовремено су, кроз велики корпус потпуно доступних и претраживих ћириличних текстова на интернету, отворене бројне могућности за истраживање нашег језика и писма. Литература:

Дакић, Наташа и Александра Тртовац. „Српске новине и листови као део мултикултуралног пројекта ‛Европске новине’“. У: Културе у дијалогу. Књ. 1, Филологија и интеркултуралност, ур. Александра Вранеш и Љиљана Марковић, 331–341. Београд: Универзитет у Београду, Филолошки факултет, 2013.

Dakić, Nataša and Jelena Andonovski. „Developement of a new format EDM for metadata ingestion in Europeana“. Pregled NCD 23 (2013): 11–21, преузето 26. 3. 2015, http://elib.mi.sanu.ac.rs/files/ journals/ncd/23/ncd23011.pdf. Тртовац, Александра. „Радионица о процени квалитета и пречишћавању текстова у оквиру пројекта ‛Европске новине’“. Инфотека 14, бр. 1 (2013): 87-89, преузето 25. 3. 2015, http:// infoteka.bg.ac.rs/PDF/Srp/2011-1/INFOTHECA_XIV_1_Jun_87-89.pdf.

Бележница 29

8

Живот библиотеке ______________ Trtovac, Aleksandra and Nataša Dakić. „Bringing historical advertisements and commercials into research focus – Europeana Newspapers project“. Pregled NCD 25 (2013): 2–10, преузето 25. 3. 2015, http://elib.mi.sanu.ac.rs/files/journals/ncd/25/ncd25002.pdf. Тртовац, Александра и Наташа Дакић, „Српска предратна периодика кроз призму пројекта ‛Европске новине’“. У: Отворен приступ знању у библиотекама : зборник радова са међународне научне конференције, ур. Весна Црногорац и Весна Ињац, 97–111. Београд: Библиoтекарско друштво Србије, 2013. Веб извори: Дигитална библиотека, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, приступљено 26. 3. 2015, http://www.unilib.rs/sadrzaji/digitalna-biblioteka/ Europeana, приступљено 27. 3. 2015, http://www.europeana.eu/ Europeana Newspapers, Europeana, приступљено 27. 3. 2015, http://www.europeana-newspapers.eu/

9

Бележница 29

______________ Живот библиотеке Виолета Ђорђевић, Библиотека града Београда

Међународни стручни скуп „Књига до дјеце – књига за дјецу”

1

Више информација о манифестацији Дани Балинта Вујкова може се наћи на сајту Градске библиотеке у Суботици: http://www. subiblioteka.rs/sr/ dani-balinta-vujkova/

Манифестација Дани Балинта Вујкова – дани хрватске књиге и речи одржана је у Суботици од 23. до 25. октобра 2014. године у организацији Хрватске читаонице и Градске библиотеке Суботица, а уз подршку Завода за културу војвођанских Хрвата.1 У оквиру ове садржински веома богате књижевне манифестације одржан је и дводневни међународни стручни скуп „Књига до дјеце – књига за дјецу” у Градској библиотеци Суботица, на којем су учествовали библиотекари, професори, издавачи, илустратори и уредници књига за децу из Србије, Хрватске и Мађарске. На скупу су, кроз шест сесија, одржана двадесет три веома инспиративна предавања у којима су предавачи говорили о могућностима повећања броја читалачке публике и методама стимулисања и развијања читалачких навика, поготово код деце и младих. Након срдачне добродошлице и уводних речи, којима се, у име организатора, учесницима скупа обратила Катарина Челиковић, започела је прва сесија чија је тема била читање од најранијег узраста у породичном окружењу. Предавање „Путујућа библиотека – програм за породично читање“ одржала је Даниела Скоковић из Народне библиотеке Пожега. Програм Путујућа библиотека реализује се од 2013. године у пожешкој библиотеци, с циљем развијања свакодневне навике читања у породици, а највише по угледу на програм Читамо ми у обитељи сви који се реализује у Хрватској. Програм Путујућа библиотека подразумева да библиотекар одлази у посету одељењима ученика трећег и четвртог разреда основних школа и том приликом им доноси ранац са пажљиво одабраним књигама за заједничко, породично читање. Један ранац кружи у породицама свих ученика у одељењу, при чему, ранац у свакој породици остаје по неколико дана. Намера је да укућани свакодневно читању посвете бар пола сата и да забележе утиске о времену које су провели у заједничком читању, а најкреативнијима у писању утисака следи и награда – излет или породично чланство у библиотеци. Предавање „Читај ми – прва хрватска национална кампања за потицање читања наглас дјеци од рођења“ одржала је Кристина Чуновић из Градске књижнице „Иван Горан Ковачић” у Карловцу. Национална кампања „Читај ми!“ покренута је 2013. године поводом европске го-

Бележница 29

10

Живот библиотеке ______________ дине читања наглас, а под покровитељством Министарства социјалне политике и младих. Циљ кампање је подстицати родитеље и друге одрасле да с читањем наглас започну већ од дететовог рођења како би читање постало део свакодневног угодног дружења родитеља и деце, те да би се створила посебна емоционална веза између детета и одрасле особе која му чита. Подједнако важан циљ јесте подстицати родитеље да с најмлађом децом што пре почну посећивати библиотеку. Током кампање информације о добробитима читања деци од рођења родитељи могу добити у свакој библиотеци, као и у домовима здравља и породилиштима у којима су постављени информативни плакати и леци. Посебна вредност кампање утемељена је на заједничком деловању и синергији библиотекара, издавача, медицинских радника, логопеда и других у промовисању ране писмености и културе читања.2 Предавање „Рођени за читање“ одржале су Драгана Гајић и Биљана Богојевић. Оне су пренеле праксу пружања подршке породицама у спровођењу раног читања коју реализује Библиотека шабачка. Сажето је представљен програм којим су обухваћена деца од рођења до треће године живота. У простору библиотеке, са најмлађим корисницима, њиховим родитељима и сарадницима на пројекту, педијатрима, психолозима, логопедима, нутриционистима, васпитачима, организују се два пута месечно дружења уз сликовнице и књиге прилагођене најмлађем узрасту. Истакнут је важан циљ који се остварује на овај начин, а то је стварање свести о јединственој улози родитеља у утемељењу позитивних читалачких навика и о неопходности заједничког деловања породице, библиотеке, вртића и шире друштвене заједнице у реализовању програма стимулисања раног читања. О едукативном програму за предшколце Дечјег одељења Градске библиотеке у Суботици говориле су библиотекари Маријана Теноди и Хелена Омеровић. У оквиру овог програма сва деца најстаријих и предшколских група државних и приватних вртића бесплатно се учлањују у библиотеку, а потом се током целе године организују тематске посете библиотеци. Највећи успех програма је у томе што већина деце учлањена у библиотеку, кроз едукативан програм, настављају да буду чланови библиотеке у даљем току школовања. Друга сесија започела је излагањем Милоја Радовића у којем су представљене креативне радионице у Народној библиотеци „Стефан Првовенчани“ у Краљеву. Ради популаризације читања, краљевачки библиотекари труде се да буду на свим местима где су деца, те тако посећују вртиће, школе, школе у природи, кампове, дечја села, културне и хуманитарне манифестације и показују како се досада најбоље лечи књигом. У раду развијају модел интерсектор­ске сарадње, која подразумева сарадњу са образовним установама, али и партнерске односе са институцијама као што су: Завод за јавно здравље и Дом здравља Краљево, Црвени крст, Дечје

11

Бележница 29

2

Више информација о кампањи Читај ми на сајту https://www. citajmi.info/kampanja

______________ Живот библиотеке

3

О књижевном клубу, више информација на сајту http://www. rainbowkatalogus.hu/ olvasoklub/

село, Предшколска установа Краљево, приватна обданишта, Народни музеј, Позориште, Центар за социјални рад, Књижевни клуб, средства информисања, невладине организације, итд. У наставку је Елизабета Георгиев предавањем „Како библиотека постаје срећотека – рад са децом у Библиотеци „Детко Петров” у Димитровграду“ расветлила изазове рада у мултиетничким срединама и описала начин рада у „Песничкој радионици“ коју са великим ентузијазмом реализује већ четрнаест година. У „Песничкој радионици“ деца читају, пишу, цртају, глуме, праве стрипове, филмове а све под мотом: „Библиотека – срећотека, право место за малог човека“. Резултати рада ове радионице су импозантни, а шеснаест зборника литерарних радова, писаних на српском и бугарском језику, и преко две стотине награда на фестивалима дечјег стваралаштва у земљи и региону део су успеха који посебно треба истаћи. Различите програме за подстицање читања презентовала је Алка Стропник у предавању „Програми за потицање читања младих у књижницама града Загреба“. Играонице, причаонице, компјутерске радионице, едукативне и креативне радионице део су редовне програмске шеме већина библиотека које раде са децом и младима у Загребу. Посебну пажњу присутних изазвало је организовање „Месеца хрватске књиге“, који траје од 15. октобра до 15. новембра, а обилује разноврсним програмима у којима је књига у средишту пажње. У овом периоду организује се и Национални квиз за подстицање читања, који се реализује у виртуелном окружењу, а у којем учествују деца из народнх и школских библиотека широм Хрватске и дијаспоре. Дубравка Пађен Фаркаш и Срђан Лукачевић говорили су о разноврсним програмским активностима Дечјег одељења Градске и свеучилишне књижнице Осијек. У презентацији је посебно наглашено да програмске активности треба осмишљавати тако да деца и млади не буду само конзументи и пасивни аудиторијум већ активни учесници. На почетку треће сесије Андреа Пастор Чергеу (Andrea Pásztor Csörgei) из Заједнице књигољубаца „Камелеон“ у Сегедину у предавању „Стварање читалачких навика у дигитално доба“ осврнула се на савремену књижевну продукцију и представила је рад књижевног клуба „Камелеон“3, који настоји да савремену књижевност приближи младој читалачкој публици и тиме допринесе формирању и обликовању нових генерација читалаца. Предавање „Примјена развојне библиотерапије у књижници“ одржала је Ана Барат Хајнал (Anna Baráth Hajnal) из Градске библиотеке у Сенти. У излагању је описала библиотерапијске радионице у којима се, преко брижљиво одабраних књижевних дела, деца уче бољем разумевању властитих и туђих емоција и понашања, те јачају механизме за превладавање стреса. Оваквим обрађивањем литерарних текстова остварује се двосмерна веза између детета и

Бележница 29

12

Живот библиотеке ______________ књижевног дела: с једне стране књижевно дело постаје средство које помаже психичком развоју детета, док је с друге стране то један од начина да се књига приближи деци. Први дан скупа завршен је предавањем „Примена storytelling технике у раду са децом при дечјим одељењима јавних библиотека“, које је одржала ауторка овoг текста. Кроз низ примера из праксе у предавању су представљене радионице у којима се користи уметност приповедања да би се пред одређеном публиком оживели и открили елементи и слике једне приче. Када се приче приповедају деци, често се користе различити визуелни реквизити, попут слика, лутака, гињола, лутака-напрстака, плутане табле са картонским апликацијама, ликови од штапа и папира, како би се што успешније извела визуелизација приче. Истакнут je велики образовни и забавни потенцијал ових радионица, могућност активног учешћа свих чланова породице током њихове реализације и едукације родитеља и старатеља у подстицању деце на читање. Четврта сесија и други дан скупа започети су предавањем „Библишина рингераја − у свету бајки“ Кристине Арсеновић и Александре Ердевички из Библиотеке шабачке. Ауторке су презентовале програм „Библишина рингераја“, којим се омиљени ликови из литературе оживљавају кроз маскенбал у којем учествују библиотекари и деца. Овај атрактивни програм реализује се од 2011. године. Потом је Маја Бугарски из Градске библиотеке у Новом Саду представила ауторски пројекат „Стварна игра: забава + књига“, истоимене радионице за тинејџере и пропратне приручнике. Пројекат се реализује од 2011. године, финансијски га подржава Покрајински секретаријат за спорт и омладину, а намењен је младима који бораве на болничком лечењу на одељењима Института за здравствену заштиту деце и омладине Војводине. Милица Матијевић из Библиотеке „Димитрије Туцовић“ у Лазаревцу презентовала је по много чему јединствену манифестацију „Међународни фестивал хумора за децу“4, која се већ четврт века организује у Лазаревцу и која на најбољи начин афирмише хумор у стваралаштву за децу, те књигу и читање. Разноврсност и квалитет програма као и велики број учесника јесу посебност ове манифестације. У оквиру Фестивала, од 1989. године, одржава се стручни скуп за библиотекаре који раде са децом и младима, на којем се сваке године размењују драгоцена искуства, те је с правом назван својеврсна „берза идеја”. Све активности Дечјег одељења Градске библиотеке у Суботици реализују се на српском, мађарском и хрватском језику. Програме и активности Дечјег одељења којима се промовише књига за децу на хрватском језику представила је Бернадица Иванковић из Градске библиотеке у Суботици. Бројне радионице за децу, прославе значајних јубилеја, конкурси, изложбе, део су редовне програмске шеме. Посебну пажњу присутних изазвало је представљање организа-

13

Бележница 29

4

Све о Фестивалу на сајту http://www.bibliotekalazarevac.org/ festival/

______________ Живот библиотеке

5

Публикација Планета Читалац може се преузети на овој адреси http://www. kulturis.org/PlanetaCitalac_Srpski%20 NOVI.pdf

ције квиза за подстицање читања „Читам и скитам“ који се реализује на сва три језика. Учесници квиза су чланови библиотеке који након прочитаних књига попуњавају онлајн упитник на сајту библиотеке. Додела награда и завршна свечаност организује се 2. априла, на Међународни дан књиге за децу. Илдико Естераг (Ildikó Eszterág) из Издавачке куће Мора (Móra) у Будимпешти у Мађарској приказала је продукцију ове издавачке куће и настојања издавачке делатности да се прилагоди променама које носи дигитално доба. Предавање „Језичке последице (не)читања међу тинејџерима“ одржала је Ивона Војнић Хајдук из Градске библиотеке у Суботици. На сликовит начин скренула је пажњу на појаву коришћења скраћеница, страних израза, одсуство знакова интерпукције, измишљање нових слова, употребу емоџи језика, којој прибегава млада популација. Верујући да се књигама можемо борити против ове појаве, у предавању је наглашено да се лектира мора осавременити, да сами библиотекари морају користити нове технологије и континуирано усавршавати своје знање и вештине и младима приказивати библиотеку у новом светлу. Ивана Јовановић Арсић и Сара Терзић из удружења „Културис“ представиле су књигу Планета Читалац, приручник који популарише добре примере из праксе, иновативне и квалитетне начине рада са корисницима. Ова двојезична публикација садржи осам студија случаја одабраних са жељом да се прикаже разноврсност библиотечке услуге и улога библиотека у животу локалне заједнице, а дати примери осликавају различите типове библиотека и врсте корисника којима су намењене. 5 Милица Матијевић и Елизабета Георгиев, ауторке приручника Култура читања: право детета и обавезе библиотекара представиле су публикацију која је својеврсни водич кроз библиотеке за децу у свету и код нас јер даје пресек стања у домаћим библиотекама и сагледава улогу библиотека у дечјој свакодневици. Учесници скупа су са изразитим задовољством поздравили објављивање приручника који третира област рада са децом и младима при библиотекама и који је као такав јединствен у домаћој стручној литератури. Наталија Драгоја из Књижнице града Загреба у предавању „Књижничари бирају: примјери добре дјечје књиге“ осврнула се на савремену књижeвну продукцију, да би потом говорила о карактеристикама добре дечје књиге и препоручивању књига за читање, као важном сегменту рада сваког библиотекара. У излагању су, као важна средства информисања читалачке публике, предстаљени: онлајн каталог Књижница града Загреба, спискови препоручених књига који се могу наћи на веб странама Књижницe града Загреба, Комисије за књижничне услуге за дјецу и младе и спискови наслова у оквиру кампање „Читај ми!“.

Бележница 29

14

Живот библиотеке ______________ Дубравка Пађен Фаркаш, ауторка текста и Дражен Јерабек, илустратор представили су своју сликовницу Девојчица и птица. Сликовница је наишла на велико интересовање присутних јер спада у ред тзв. проблемских сликовница. Ова врста сликовница користи се као помоћ деци за савладавање проблемских ситуација; оне омогућавају деци да се идентифкују са ликовима из прича, који имају проблем сличан њиховом и да га на тај начин реше. Треба рећи да је у току манифестације „Дани Балинта Вујкова“ у Градској кући у Суботици отворена и изложба илустрација Дражена Јерабека и то из сликовница: Дјевојчица и птица, Господин Ото и стари наслоњачи и Није ме стра које потписује са Дубравком Пађен Фаркаш. Стјепан Блажетин из Научног завода Хрвата у Печуху у Мађарској говорио је о хрватској дечјој књизи у Мађарској, уз панорамски приказ свеукупног опуса, који чине четири збирке поезије, два романа, две збирке прича, једна књига дечјих игроказа и једна антологија дечје поезије. У предавању „Популаризација народне књижевности кроз Дане Балинта Вујкова“, Катарина Челиковић из Завода за културу војвођанских Хрвата детаљније је представила манифестацију чији је покретач. Народну књижевност Хрвата у Војводини и Подунавњу највећим делом сакупио је и записао Балинт Вујков, те је 2002. године покренута манифестација „Дани Балинта Вујкова“, чији је темељни циљ очување народног говора Буњеваца и Шокаца – икавице. Манифестација има више програма, међу којима су програм за ученике „Народна књижевност у школи“, стручно-научни скуп, мултимедијално вече са доделом награда на подручју књижевности, изложбе, представљања књига. Сваке године штампа се књига која садржи остварења из богатог сакупљачког опуса Балинта Вујкова. Након скупа, Катарина Челиковић је сумирала закључке: –– неопходно је успостављање сарадње библиотекара и наставника, те проналажење нових метода у раду са најмлађима, почевши од рада у породици, вртићу и школи; –– истакнута је потреба националне промоције важности навике читања, првенствено повезивање и мобилисање струке, те стварање партнера на свим нивоима: с издавачима, институцијама, школским библиотекама; –– потребно је формирање Центра за дечју књигу и националне акције за подстицање читања у Републици Србији; –– неопходни су развијање маркетиншког приступа у раду библиотека и стална медијска присутност; –– издавачи морају водити рачуна да књиге за децу буду визуелно привлачне, али и садржински квалитетне;

15

Бележница 29

______________ Живот библиотеке –– након представљања бројних примера добре праксе у раду са најмлађима у библиотекама,

уз изузетно квалитетне, најчешће локалне програме, са скупа је упућен апел за што скорије умрежавање партнера – библиотекâ Србије, Хрватске и Мађарске, чиме би се проширило стручно образовање и још квалитетније радило на подстицању читалачких навика; –– указано је на значај континуираног организовања оваквих скупова, на којима би се размењивала искуства и на друге теме из области библиотекарства и информационих наука. Искуства колега из Србије, Мађарске и Хрватске изнета у предавањима била су веома инспиративна, a кроз њих би се могао направити општи преглед програмских активности у библиотекама у региону. Осим богате размене стручног знања и искуства, посебан печат овом скупу дали су срдачни домаћини, одлична организација и позитивна енергија која је кружила међу учесницима.

Бележница 29

16

Живот библиотеке ______________ Драгица Радетић, Народна библиотека Бор

Рано описмењавање кроз игру на дечјим одељењима јавних библиотека Неспорно је да су се крупне промене у приступу знању и књизи, концепцији учења и начину комуникације догодиле и да се још увек догађају. Присуство, развој и готово непрекидно коришћење информационих и комуникационих технологија у савременој стварности делују на свест појединца и друштва, ако не у већој мери, онда свакако директније и наметљивије од штампане литературе. Њихов утицај је двосмеран јер лакоћа и брзина приступа електронским информацијама и дигиталним изворима, осим што утичу на стварања нових модела читања и „алата“ за учење, мењају старе и стварају нове навике, потребе и интересовања, што је посебно изражено код деце и младих. Одрастајући у савременим технолошким условима, деца од раног узраста, пре него што науче да читају и пишу, користе тастатуру компјутера. Компјутер за њих представља јединствену играчку, „живу“ сензацију сталног покретања и мењања слика, звукова, облика, бројева, слова, симбола, боја, синтетизованих гласова… Осим забавних садржаја, компјутер пружа неограничену могућност информисања, тако да се у сваком тренутку, брзо и једноставно може добити информација, податак, текст… као одговор на било које питање које нас занима. На тај начин компјутер постаје нови образовни медиј коме нове генерације дају предност над књигом. Иако на нивоу појединачне свести књига још увек има примарну интелектуалну и културну вредност, може се закључити да, са генерацијског становишта, млади данас примат ипак дају аудиовизуелној и електронској грађи и информацији у односу на књигу. При томе, неопходно је напоменути да млади користе технолошке погодности интернета и нових онлајн сервиса (Twitter, Google Drive, YouTube и многи други) за учење али без спремности, жеље, знања и искуства да их вредносно процењују. То утиче на настанак и развијање нових вредносних опредељења младих, битно различитих од постојећих старије генерације, што проузрокује генерацијски јаз и сукоб вредности.

Парадокс савременог образовања Мада се данас говори о постојању више врста писмености – општој, информационој, дигиталној, медијској – својеврстни парадокс савременог образовања лежи у открићу да је основна

17

Бележница 29

______________ Живот библиотеке

1

2

3

Вид. нпр. „Nedovoljna pismenost problem i u EU i Srbiji“, EurActiv.rs Evropska unija na srpskom internet portalu, 7. 9. 2012, http:// www.euractiv.rs/ srbija-i-eu/4670nedovoljna-pismenostproblem-i-u-eu-i-srbiji (посећено 27. 3.

2015).

Dragica Pavlović-Babić i Aleksandar Baucal, Podrži me, inspiriši me: PISA 2012 u Srbiji: prvi rezultati (Beograd: Institut za psihologiju Filozofskog fakulteta: Centar za primenjenu psihologiju, 2013), 65–66.

Alberto Mangel, Biblioteka noću (Beograd: Geopoetika, 2008), 186.

писменост доведена у питање, што потврђује висока стопа функционално неписмених. На основу студије писмености Европске комисије (2011–2012) и PISA програма (Programme for International Student Assessment) по коме се раде међународна тестирања (последња су из 2012. године) установљено је да слика културе писмености у Европи није на задовољавајућем нивоу, јер скоро 20% становника, односно петина одраслих, као и петина петнаестогодишњака не влада вештином читања и нема потребне компетенције из области знања и разумевања.1 Резултати истог истраживања који се односе на Србију још су гори јер више од 30% ученика у Србији након завршене основне школе није у стању да разуме суштину и смисао прочитаног текста и поседује само просто репродуктивно знање.2 Ово су заиста поражавајући подаци о основној писмености, односно о квалитету и ефикасности образовања деце у Србији. Заговорници класичног образовања „кривицу“ за овакво стање у образовању најчешће приписују прекомерној употреби интернета, која предност даје брзини и једноставности на уштрб систематичности и аналитичности, због чега се добијају бескорисне или нетачне информације и усвајају тривијална или половична знања. Овако оштре замерке изречене на рачун савременог учења заснованог на новим технологијама проистичу из важећег концепта образовања у школама, који претежно почива на књизи. Истина је да учење читањем подразумева одређен ментални напор у тумачењу и разумевању прочитаног, дописивању, доживљавању, критичком преиспитивању и закључивању. Ако је читање сведено на пасивно примање података, лишено смисла и разумевања, онда јесте упрошћено, површно и нефункционално и, као такво, проблематизује и доводи у питање основну писменост. Ипак, књига и компјутер као учила, односно средства за учење, не треба да искључују једно друго; да би ефикасност била већа, најбоље би било да се допуњују. Алберто Мангел, велики библиофил и истински заљубљеник у уметност и књижевност, каже: Но, веб је само инструмент. Не треба да га кривимо за своју бригу о свету у коме живимо. Његова врлина се огледа у сажетости и мноштву информација; и не може нам истовремено обезбедити и усредсређеност и дубину. Електронски медији нам могу помоћи (заиста помоћи) на безброј практичних начина, али не увек, и не могу се сматрати одговорним за оно за шта нису ни предвиђени. Веб неће бити спремиште наше космополитске прошлости, попут књиге, јер он није књига, и никада то неће бити, унаточ безбројним направама и маскама измишљеним да би му се наметнула та улога.3

Интердисциплинарни приступ проблемима и општа доступност информација електронским путем захтевају коришћење различитих извора, средстава и поступака да би се постигли

Бележница 29

18

Живот библиотеке ______________ успешнији резултати у учењу и настави. Због тога се од свих одговорних за образовање деце и младих очекује да прихвате могућности технике, али и да увиде њене ограничености и мањкавости, како би је уз штампане публикације најефикасније користили у описмењавању и учењу. Дакле, да би могао одговорити задатку савременог образовања, неопходно је да и сам васпитнообразовни кадар, који уз наставнике чине и родитељи, старатељи, васпитачи и библиотекари, буде део друштва које непрекидно учи. У противном, проблем функционалне неписмености се генерацијски преноси.

Улога библиотека Мада се са формално институционалног становишта библиотекама не придаје значај у процесу образовања и васпитања као школама и предшколским установама, ипак се не могу оспорити деловање библиотека у области образовања и васпитања и њихов утицај на интелектуални, социјални и културни развој појединца и друштва у целини. Иако још увек у малим местима и школама постоје библиотеке које нису успеле да осавремене рад због недостатка опреме и одговарајућег кадра, ипак је већина јавних библиотека у Србији надградила „традиционални“ модел рада, који се углавном базирао на позајмици књига. Када говоримо о доприносу библиотека процесу васпитања и образовања, потребно је посебну пажњу посветити дечјим одељењима јавних библиотека.4 Дечја одељења библиотека имају кориснике од најранијег узраста до 14 година, што значи да су корисници истог одељења бебе и предшколска деца, деца до 12 година (што се у литератури најчешће помиње као старосна граница између детињства и раног младалаштва) и старија деца (од 12 до 14 година) чије потребе и интересовања постају битно специфичнија и другачија у односу на млађу децу. Ово је важно напоменути због два разлога: због бројности корисника на дечјим одељењима (број деце у просеку је око 40% укупног броја корисника у јавним библиотекама у Србији) и због различитих могућности, потреба и интересовања корисника дечјег одељења. Из овога проистичу захтеви и сложеност посла библиотекара који раде на одељењима за децу до 14 година. Библиотеци је поверена улога промотера читања и описмењавања, коју може да остварује самостално или у сарадњи са другим образовноваспитним установама и другим библиотекама, због чега делимично има и одговорност за постигнуте резултате на том пољу, посебно када је реч о деци предшколског узраста, најважнијег за рано описмењавање. Практично, библиотечке услуге за најмлађе кориснике који, у пратњи својих родитеља, у све већем броју постају активни корисници дечјих одељења, уведене су крајем деведесетих година двадесетог века. Својеврсна мисија дечјих библиотека, тачније одељења за децу, званично

19

Бележница 29

4

У тексту је реч о раду дечјих одељења у оквиру јавних библиотека, чиме нису обухваћене школске библиотеке, нити специјализоване библиотеке за децу.

______________ Живот библиотеке је подржана IFLA-иним и UNESCO-вим смерницама за библиотечке услуге за децу из 2003. и за бебе и децу раног узраста, од једне до три године из 2007. Учење слова и савладавање умећа читања и писања најчешће почиње у раном детињству, у породици, затим, традиционално и формално у вртићу и школи, те у библиотеци у којој се примењују различити неформални методски поступци за мотивисање деце. У складу са могућностима које библиотека има за рад са децом (простор, опрема, грађа, кадар), уз обавезан ентузијазам библиотекара и сарадњу са родитељима, васпитачима, учитељима и наставницима, креирају се бројне услуге и програми који би допринели описмењавању деце и популаризацији читања.

5

Johan Huizinga, Homo ludens: o podrijetlu kulture u igri, s njemačkoga preveli Ante Stamać i Truda Stamać (Zagreb: Naprijed, 1992), 9.

Више од игре У библиотеци се осмишљавају нови програми и облици рада прилагођени раном дечјем узрасту. Темељно полазиште за реализацију ових програма је игра као активност најближа дечјим потребама и потенцијални, још неконституисани облик учења. За разлику од класичне наставе којој недостаје унутрашња мотивација повезана са задовољством, игра има то својство због чега се уводи као значајан мотивациони фактор у процесу усвајања знања. Идеја о узајамности игре и образовања, о њиховој повезаности и испреплетености није изум новог доба; на њу је указао још Платон доводећи у везу појмове игре и образовања (paidia и paideia). Ту тезу обнавља Јохан Хојзинга, теоретичар културе с почетка XX века, и детаљније је разрађује у својој књизи Homo Ludens. Најзначајније одлике игре, према његовом мишљењу, јесу слобода и смисао на путу ка разумевању света5. Иначе, појам игре је психолошки веома сложен и заокупљао је пажњу многих мислилаца који су је различито дефинисали: од игре као универзалне структуре света (Плотин), преко игре као темеља људске слободе (Фихте), до игре као вида забаве (Хегел). У XX веку теоретичари развојне психологије Жан Пијаже и Лав Виготски игру виде као део развојног процеса, посредника између детета и стварности која га окружује. Оно што обједињује све ове дефиниције је значај који се придаје игри у животу човека од најранијег детињства и што се игра види као битан сегмент људског појединачног и колективног искуства. Посебну, непревазиђену вредност игра има за психофизички развој детета. Кроз игру дете слободно изражава своја осећања, потребе и интересовања, вежба моторичке и менталне функције, проверава своје могућности, потврђује способности, развија интелектуалне потенцијале и постаје самосталније и независније. Истовремено, дете се у игри са другим учес-

Бележница 29

20

Живот библиотеке ______________ ницима социјализује јер му игра помаже да се ослобађа своје егоцентичности. Амбијент и атмосфера играња и разигравања подразумева опуштеност, спонтаност и слободу да дете потврди своју индивидуалност, због чега игра детету пружа нескривено задовољство и доживљај среће. Временом су се мењали различити видови играња, врсте, форме и материјали играчака, али је игра задржала битну улогу – да привуче и задржи дечју пажњу и да буде основа и подстицај за нова искуства и знања које деца треба да усвоје. Организовање игроликих активности за децу у библиотекама (радионице, цртаонице, причаонице, драмске и луткарске представе, музички програми...) најпре је имало за циљ да се на овај начин повећа број корисника на дечјим одељењима, а онда и да се кроз игру код деце пробуди интересовање и радозналост за књигу и читање, и обрнуто, да повод за игру буде тема, лик, догађај… из књиге. У пракси се показало да није увек једноставно од игре направити помак како би игра „повукла развој за собом“. Потребна је педагошка вештина у ненаметљивом усмеравању и организовању начина и садржаја игре, тако да се не наруши позитиван дух игре и квалитет спонтаности, слободе и креативности играња. Због тога се проблем култивисања игре истиче као један од најсложенијих проблема предшколске педагогије. Стручњак за предшколску педагогију, Емил Каменов, даје инструктивно објашњење како би се превладао поменути проблем: У култивисању дечје игре треба поћи од неговања дечјег покрета (који се преображава у гест, постајући симбол), а затим прелазити на све остале медијуме који се налазе у уметности (од ритмике и музике ка језику, ликовним медијумима, драмским итд.). Такође, игру треба постепено преносити са моторичког на имагинативни, духовни план, омогућавајући детету да се игра симболичким системима из поменутих уметности. После тога треба обезбедити прелаз од метафоричке ка логичкој спознаји преношењем игре у домен рационалног мишљења, што је карактеристично за конструкторске игре. Коначно, у игру треба уносити и системе које су људи изградили да би регулисали односе међу собом и односе између себе и природе[....]6

Дакле, коришћење игре у образовне и васпитне сврхе није нимало лак посао ако се обавља без основних педагошких и дидактичких знања. Иако смо као библиотекари често у прилици да размењујемо искуства, идеје и предлоге у вези са радом са децом, да презентујемо примере добре праксе, ипак морамо признати да постоје и примери лоше праксе, када изостану очекивани резултати, када игра остане на нивоу забаве, јер се није успело у примени поступка у развијању игре до читања и разумевања или пак, када је аниматорска „инструктажа“ била агресивна у тој мери да је игра изгубила драж, престала бити игра и поста-

21

Бележница 29

6

Емил Каменов, Дечја игра: васпитање и образовање кроз игру (Београд: Завод за уџбенике, 2009), 31–32.

______________ Живот библиотеке ла наметнута активност. Критику на рачун таквих активности исказује Емил Каменов следећим речима:

7

Ibid., 125.

Деца у њима немају никакву иницијативу, немају прилике за стваралаштво, већ су само извршиоци намера и воље васпитача, чије разлоге не разумеју. У њима је одраслима важно само да постигну неко понашање, уз мотив игре који је присутан тек да оправда захтев, али недовољан да понесе дечју мисао, имагинацију, подстакне емоције. Као да се о томе не води рачуна, или се мисли да су деца спремна да прихвате као игру било шта и да се ове дириговане активности, само зато што су бесмислене, могу назвати игра.7

Осим тога, увиђа се проблем у оним случајевима коришћења књига у игри када књига, сведена само на предмет, без духовног садржаја, постаје играчка, средство играња, а не циљ до којега игра води. Играње књигама (прављење различитих облика од књига, кула, пирамида, новогодишњих јелки, „летећих“ књига окачених на гране дрвећа у парку...) упрошћен је и површан спој игре и књиге и погрешно схваћена когнитивна функција игре. С друге стране, за разлику од књиге као „играчке“ у физичком смислу, компјутер, условно речено, може бити играчка захваљујући којој деца вежбају моторику док, истовремено, користе компјутерске игре и различите дидактички осмишљене програме.

8

Ibid., 181.

Истраживања су показала да компјутер олакшава усвајање нових и учвршћује већ стечена знања, омогућава деци да уче нове речи повезане са објектима, ситуацијама и догађајима на које се односе, оспособљава их да користе представљене објекте, односно симболе за њих, и убрзава усвајање низа појмова потребних за учење читања (нпр. појмове потребне за орјентацију у простору). У томе деци помажу цртежи у боји, музички сигнали и одговори које даје синтетизован глас, што све има велику мотивациону вредност.8

Већина савремених библиотека је опремљена компјутерима који за децу имају велику подстицајну вредност, што би требало искористи, уз књигу и друге медије, за описмењавање и психичко сазревање деце на најбољи могући начин.

Незавршеност библиотека Ако се има у виду да су корисници дечјих одељења најмлађи део популације, чији је сензибилитет динамичнији и склонији прихватању новина, следи закључак да би одељења за децу требало да буду флексибилнији део библиотека, у бржем процесу мењања. То свакако потврђују промене које се већ дешавају у библиотекама:

Бележница 29

22

Живот библиотеке ______________ –– проширивање циљних група програма и услуга дечјих одељења (бебе, деца прешколског уз-

раста, ученици основних школа, деца с посебним потребама, родитељи и старатељи, васпитачи, учитељи и наставници, медији); –– континуирано попуњавање и обогаћивање фондова разноликом грађом у свим форматима (књиге за децу занимљиво илустроване и богато опремљене: сликовнице, књиге за бебе, искакалице, звучне, тродимензионалне књиге, друга штампана грађа (часописи, стрипови, брошуре, фотографије), аудиовизуелна и електронска грађа (CD, DVD), играчке, едукативне и друштвене игре...); –– савремена техничка опремљеност (компјутери, софтвери, приступ интернету, дидактички програми, конзоле за играње игрица…); –– опремање простора за пријатнији и дужи боравак деце и њихових пратилаца; –– бирање одговарајућег кадра способног за рад са децом. Ако покушамо да сагледамо дечји читалачки простор у библиотекама у будућем времену, можемо условно говорити и о могућим променама које наслућујемо: –– реорганизација дечјих одељења с обзиром на узраст (оснивање библиотека за децу предшколског узраста, за млађу децу школског узраста и библиотека за младе); –– јачање библиотечког кадра, у најширем смислу: повећање броја ангажованих библиотекара за различите старосне групе деце и младих, запошљавање психолога и педагога и стално стручно усвршавање и оспособљавање библиотекара за рад са децом и омладином (стицање знања из развојне психологије и педагогије, знања о развоју ране писмености и различитих врста писмености: основне, информационе, дигиталне, медијске, финансијске и развијање личних особина као што су: разумевање деце и младих, толеранција, стрпљење, креативност, несебичност у ангажовању и анимирању…

–– уз ангажовање стручних сарадника са стране, развијање анимационих делатности, као метод за разноврсне програме којима ће, осим деце и младих, бити обухваћени и њихови родитељи и други који се баве децом и младима (едукативне радионице о родитељству, о значају њиховог утицаја на ментално, духовно и физичко здравље и напредовање детета, о универзалним вредностима – нарочито о образовању као друштвеној вредности - на којима почива људска цивилизација …); –– израда узајамне базе података или портала игара и игроликих активности дечјих одељења у мрежи библиотека Србије, као заједнички ресурс. Ма колико библиотеке изгледале конзервативне и тешко прилагодљиве, по свом устрој­ ству, уређености, успостављеном реду и усвојеним правилима и стандардима, у бити су от-

23

Бележница 29

______________ Живот библиотеке ворене и спремне за промене, прихватање савремених трендове развоја и нових услова, начина и средства учења и комуникације. Управо та отвореност, егзистенцију библиотеке чини незавршеном. Не можемо са сигурношћу предвидети како ће промене у будућности утицати на библиотеке (ако се уопште буду тако звале), али можемо бити прилично сигурни у то да њихова мисија у суштини неће бити значајније измењена. Док постоји људска цивилизација, увек ће постојати и потреба за сазнавањем, опажањем, размишљањем, памћењем, закључивањем… Испред свега стоји читање (на свим медијима), читање смисла, тумачење значења, разумевање света. Младим генерацијама треба помоћи да то што пре схвате. Литература:

Горман, Мајкл. Наше непролазне вредности. Београд: Филолошки факултет, 2007. Драгићевић-Шешић, Милена. Хоризонти читања. Београд: Понт, 1993. Каменов, Емил. Дечја игра. Београд: Завод за уџбенике, 2009.

Mangel, Alberto. Biblioteka noću. Beograd: Geopoetika, 2008.

Mangel, Alberto. Istorija čitanja. Novi sad: Svetovi, 2005. Милуновић, Драгана. „Библиотеке за децу и њихови психолошки аспекти“. У: Гласник Народне библиотеке Србије 5, бр.1 (2003): 163–172.

Pavlović-Babić, Dragica i Aleksandar Baucal. Podrži me, inspiriši me: PISA 2012 u Srbiji: prvi rezultati.

Beograd: Institut za psihologiju Filozofskog fakulteta: Centar za primenjenu psihologiju, 2013. „Смернице за библиотечке услуге за младе“. У: Гласник Народне библиотеке Србије 8, бр.1 (2006): 211–217.

Smjernice za knjižnične usluge za bebe i djecu rane dobi, s engleskoga prevela Irena Kranjec. Zagreb: Hrvatsko knjižničarsko društvo, 2008.

Huizinga, Johan. Homo ludens: o podrijetlu kulture u igri, s njemačkoga preveli Ante Stamać i Truda Stamać. Zagreb: Naprijed, 1992.

Бележница 29

24

Живот библиотеке ______________ О РАДИОНИЦАМА ГЕТЕ ИНСТИТУТА Мила Маринковић Броћић, Библиотека Гете института, Београд (Goethe-Institut Belgrad)

Радионице Гете института (Goethe-Institut) за усавршавање библиотекара Недавно сам прочитала реченицу коју ћу парафразирати као увод: ако је књига цео свет смештен (из)међу две корице, онда је библиотека читав универзум. Гете институт у Београду (Goethe-Institut Belgrad) у свом раду поклања велику пажњу усавршавању библиотекара у Србији и Црној Гори јер је библиотечки систем у Немачкој веома развијен (према статистичким подацима за 2010, укупан број библиотека и њихових огранака износио је 10.7051). Стога је било лако изабрати најбоље предаваче из најиновативнијих библиотека и позивати их да воде радионице Института. Радионице за различите циљне групе – библиотекаре, наставнике, педагоге и издаваче – одр­жа­вају се скоро две деценије, а од 2010, сваке године се изводе и субрегионалне радионице које заједно организују Гете институти у Београду, Загребу и Сарајеву. Сваке године је други град домаћин радионице. Одлика квалитетних програма је у брижљивом планирању тежишта, тема и циљева, а када се унапред одреде тематске целине, успех је загарантован јер се има довољно времена и за квалитетну припрему. Посебно треба истаћи да су тематске целине и циљеви радионица конципирани у одличној сарадњи са колегиницама и колегама из Библиотекарског друштва Србије, Народне библиотеке Србије, са Катедре за библиотекарство и информатику Филолошког факултета Универзитета у Београду и из Педагошког друштва Србије, а према израженим потребама и жељама за усавршавањем одабраних циљних група. Посебан квалитет свих досадашњих радионица постигнут је најпре и управо стога што су теме и програми били заједнички и добро унапред испланирани и што су полазници бирани према постигнућима у дотадашњем раду и уз претпоставку да после едукације буду активни као мултипликатори. Велики број библиотекара похађао је радионице Гете института и дао значајан допринос даљем унапређењу библиотечких услуга и иновативних програма у свом домену рада, као и одржавањем посебних радионица, када су – као успешни мултипликатори – усвојене програ-

25

Бележница 29

1

У Србији, према подацима Народне библиотеке Србије која води Базу података Мреже библиотека Србије, има свега 2493 библиотеке свих типова, укључујући и огранке. Извор: https://www. nb.rs/pages/article. php?id=1284 (посећено 1. 3. 2015).

______________ Живот библиотеке ме приказивали другим колегиницама и колегама, заинтересованим да учествују на понуђеним семинарима. Због изванредних резултата у раду на имплементацији програма научених током радионица и због великог доприноса као активних мултипликатора, са бројним активностима, одржаним предавањима и радионицама у многим библиотекама, школама и на разним семинарима после похађања радионица Института, истакла бих: Весну Црногорац, Мају Врачар, Милицу Матијевић, Јасну Бркић и Виолету Ђорђевић. Захваљујемо се и свим осталим колегиницама које су после наших радионица биле активне у својим библиотекама а нису споменуте у овом тексту . За велику помоћ и подршку од првих почетака израде концепције програма за усавршавање библиотекара и задатака будућих радионица, Гете институт дугује захвалност проф. Александри Вранеш (садашњој деканки Филолошког факултета у Београду) и колегиницама Весни Ињац Малбаша и Гордани Љубановић из Народне библиотеке Србије. Много је тематских целина обрађивано последњих година. Споменућу само неколико, које су у целини посвећене поспешивању читања, једној од кључних вештина – компетенција за сваку врсту учења. Ова тема је одабрана на предлог већ споменутих партнерских институција. Све радионице су имале посебне понуде и велики успех у раду, чак и са „критичном” популацијом младих који у ери савремених технологија свуда у свету имају скоро исти однос према читању. Сви програми били су намењени деци и младима, циљној групи којој су највише потребни нови и модерни програми и садржаји у библиотекама да би се поспешило читање. Јасно постављени циљеви и задаци, уз креативне концепције и добро одабране стручњаке из Немачке, дали су изванредне резултате на пољу новонасталих инвентивних програма полазника радионица. Данас се у многим библиотекама у Србији и даље развијају и унапређују програми успешно усвојени током радионица Гете института. Нови програми, прилагођени узрасту и навикама младих, спроведени и уз помоћ савремених технологија, значајно доприносе поспешивању читања код оних који су и даље „критична“ циљна група. Теме до сада реализованих радионица, а сходно задатим циљевима, биле су: –– Фактор успеха – задовољни корисници библитеке: концепти менаџмента – примери из градских библиотека у Келну и Вирцбургу; –– Рано и предшколско подстицање читања, креативно играње; –– Подстицање читања код деце кроз компјутерске игрице („Creative Gaming: Playful Reading Education“); –– Деца и књиге – концепти и идеје за подстицање читања код деце до 13 година;

Бележница 29

26

Живот библиотеке ______________ –– „Update. Млади & одрасли“ – нова програмска понуда за младу публику од 16 година Град-

ске библиотеке у Минхену. Неизоставно треба споменути и посебну радионицу Гете института која је била изузетно добро прихваћена а одржана је у јуну 2010. у Приштини, за библиотекаре на Косову. Представљене су посебне програмске форме за поспешивање читања у једној од најмодернијих и најиновативнијих библиотека за младе у Немачкој, Medien@tage у Дрездену. Референткиња је била Мартина Рејнхолд (Martina Reinhold), заменица управнице те библиотеке, задужена за организацију програма и за контакте са медијима. Посебан успех у раду са школском популацијом постигао је програм „Book Slam®“ дрезденске библиотеке. Одличне резултате у поспешивању читања код младих, кроз форму кратких сценских слика и глумачких игроказа, „Бук слем“ постиже јер је динамична и подстицајна форма коју млади воле, забавна је, али и побуђује креативност и заинтересованост за читање књижевних дела.2 Прва субрегионална радионица одржана је 2010. у Гете институту у Београду под називом „Фактор успеха – задовољни корисници библитеке: концепти менаџмента – примери из Градских библиотека у Келну и Вирцбургу“. Референткиња је била др Ханелоре Фогт (Hannelore Vogt), управница библиотеке у Келну и члан многих стручних савета и одбора (Гете институт, IFLA итд.) допринела je томе да библиотека у Вирцбургу, где је она једно време била управница, буде изабрана за најбољу и најмодернију библиотеку у Немачкој 2008. године и да четири пута узастопно заузме прво место. Та библиотека је и носилац баварске онлајн награде за иновативну интернет понуду. Тема радионице била је посвећена оријентисању на кориснике и томе како се задовољан корисник на дужи период везује за библиотеку; дати су и практични примери и лако примењиве методе за унапређивање библиотечке понуде, а посебно је био користан осврт на нове задатке савремених библиотека: умрежавање и кооперација са најразличитијим локалним партнерима и актерима образовних програма и спонзорство као нови облик суфинансирања библиотека.3 Друга субрегионална радионица под називом „О словима, сликовницама и књижницама: идеје и пројекти за рано и предшколско подстицање читања“ одржана је у септембру 2011. у Загребу. Референткиње су биле Анке Мерк-Бирман (Anke Märk-Bürmann) и Карола Пенз (Karola Penz) из Академије за подстицање читања Фондације „Стифтунг Лесен“ у Хановеру. Концепт радионице био је изузетно добар; дат је осврт на развој читања у предшколском узрасту; представљен је пројекат раног подстицања читања под називом „Lesestart“. Потом је

27

Бележница 29

2

Вреди погледати интернет презентацију библиотеке у Дрездену: http://www.bibo-dresden.de/2/index_2. html?2_09_09.html.

3

http://www.wuerzburg. de/de/buerger/stadtbuecherei/informationin-english/index.html http://www.stadtkoeln.de/leben-inkoeln/stadtbibliothek/.

______________ Живот библиотеке

4

5

6

7

8

http://katalog.zuov.rs/ Program2012.aspx? katbroj=19&godina= 2012%2F2013. http://www.bibliotekalazarevac.org/index. php?option=com_ content&view= article& id=417:2012-05-22-1729-40& catid=1:2009-12-18-1757-57&Itemid=66. Вид. и текст Милице Матијевић у овом броју Бележнице (Прим. ур.). Вид. текст Јасне Бркић и Виолете Ђорђевић у овом броју Бележнице (Прим. ур.). Интернет портал Библиотеке у Брилону: http://www.stadtbibliothek-brilon.de/. „Медијски метар“ су илустровани савети и препоруке у вези са коришћењем књига, филмова и других видео формата, рачунара тј. компјутерских игрица, интернета и мобилних телефона, засновани на способностима и могућностима деце узраста од 1 до 10 година. Вид.: http:// www.medienmeter.de/ seiten/medienmeter. html. (Прим. ур.).

уследило предавање, демонстрација материјала и представљање пројеката о сарадњи између дечјих вртића, библиотека и родитеља, „Rally са сликовницама: како пробудити занимање за сликовнице?“ Највећи успеси ове радионице су заправо новонастали пројекти које су осмислиле полазнице семинара: –– пројекат „Подршка подстицању и развоју читања код деце“ Весне Црногорац и Маје Врачар, акредитован и одобрен од стране Завода за унапређивање образовања и са великим успехом реализован у едукацији школских библиотекара и наставника4; –– пројекат „Гусеница никад сита“ Милице Матијевић – изванредна радионица, успешно извођена у Библиотеци „Димитрије Туцовић“ у Лазаревцу, а затим и у другим библиотекама5. Субрегионална радионица „Подстицање читања код деце кроз компјутерске игрице“ одржана је у новембру 2012. године у Београду. Референт је био Матијас Леве (Matthias Löwе) а сама радионица – велики изазов за све полазнике. Млађи полазници радионице били су одушевљени новим могућностима развоја едукативних програма и пречица за увођење деце у читање наспрам оних нешто традиционалнијих (мали сукоб генарација), који у компјутерским игрицама виде зло које младима краде време и удаљава их од књиге и читања. Допринос ове радионице за будући рад полазника био је практичан рад на рачунарима и креирање нових и квалитетних програма у интеграцији са компјутерским игрицама који су изузетно применљиви у раду са децом како у основним, тако и у средњим школама. Највећи успех ове радионице јесу новонастала радионица библиотекарки Дечјег одељења Библиотеке града Београда Виолете Ђорђевић и Јасне Бркић, којој сам имала част и лично да присуствујем, 14. 2. 2013. у Дечјој библиотеци „Драган Лукић“6, као и друге активности које су се одвијале за различите циљне групе а за које је радионица „Creative Gaming: Playful Reading Education“ била плодно тле. Радионица „Деца и књиге – концепти и идеје за подстицање читања код деце до 13 година“ одржана je у Сарајеву 2013. Референткиња је била Уте Хахман (Ute Hachmann) из Градске библиотеке у Брилону7. Она је успела да на интересантан и близак начин полазницима представи концепте подстицања читања и читав низ програмских активности намењених деци, од рођења до тинејџерског узраста, као и сарадњу школа и библиотека у Немачкој. Допринос ове радионице је прегршт свежих иновативних идеја које код деце побуђују интересовање за књигу, а могу се лако применити (медијски метар8, кастинг књига...). Већина представљених активности не захтева велика улагања, што је важно за примену у нашим библиотекама. Неизоставно бих споменула да је Градска библиотека у Брилону прва међу библиотекама у Немачкој почела да од 2006, уз финансијску подршку локалне управе града спроводи ак-

Бележница 29

28

Живот библиотеке ______________ цију да свака беба рођена у породилишту „Марија Хилф“ добије свој тзв. „почетни пакет књига за бебе“. Тај пакет садржи прву сликовницу – меканку, информативни билтен и скалину-читалину.9 Субрегионална радионица за школске библиотекаре „Рад с младима у библиотекама на примеру пројекта Градске библиотеке у Минхену“, одржана је у новембру 2014. у Загребу. Референткиње Астрид Мекл (Astrid Meckl) и Рафаела Милер (Raphaela Müller) из Градскe библиотеке у Минхену представиле су настанак концепта библиотеке „Апдејт. Млади & одрасли“ (Update.Jung&erwachsen). То је назив нове програмске понуде за публику од 16 година, покренуте крајем 2012. а која има своја посебна одељења у градским библиотекама у деловима града Минхена Ам Гаштајгу и Хазенберглу. У апдејт-библиотекама за младе одрасле могуће је играти игрице, гледати телевизијске серије и филмове, слушати музику, читати стрипове, часописе и књиге и састајати се са пријатељима. Осим тога, апдејт нуди занимљив програм који се састоји од радионица, ауторских читања, филмских циклуса и дискусија на актуелне теме и за младу одраслу публику, а позива и уметнике из свих области у госте. Понуда апдејта се проширује идејама учесника. Како у јавним библиотекама осмислити таква апдејт-одељења а да то буде једноставно а ипак савремено и привлачно? Концепт Update. Jung&erwachsen заснива се на интерактивним садржајима и представља флексибилну понуду медија и програма без крутог профила фонда или претходно изграђеног програмског концепта. Апдејт се ослања на савремена градска, културна и друштвена дешавања која се односе на младу публику.10 Поред радионица које воде стручњаци из Немачке, Институт организује и радионице чији су аутори полазници који су новостечене вештине и знања развили у сопствене програме. Пример за то је радионица за подстицање читања под називом „Читајмо са децом!“, која је у децембру 2013. била одржана у Гете институту у Београду. Радионицу је веома успешно водила педагог Маја Врачар. Програм је био намењен родитељима, наставницима и ученицима, а циљ је био да се учесницима представи значај читања, као и да се родитељи, наставници и библиотекари сензибилишу за сарадњу школе, библиотеке и породице. После одличне рецепције полазника ове радионице, имали смо прилику да је током 2014. године успешно реализујемо и у Градској библиотеци „Карло Бјелицки“ у Сомбору11, у библиотеци у Лазаревцу, у оквиру обележавања Светског дана дечје књиге, и у Народној библиотеци „Стефан Првовенчани“ у Краљеву. На крају желим да свим заинтересованим библиотекарима и наставницима препоручим да погледају следеће корисне презентације:

29

Бележница 29

9

10

11

Скалина-читалина је илустровани метар на којем се просечна висина бебе, односно детета одређеног узраста, повезује са врстама књига које се за тај узраст препоручују и са читалачким способностима које дете у том узрасту може да развије. Вид.: http:// www.leselatte.de/. Интернет презентација Градске библиотеке на хрватском језику: http://www.muenchnerstadtbibliothek.de/fileadmin/01_info-service/benutzungshinweise/other-languages/ Benutzung_kroatisch. pdf. Презентација програма и активности минхенске апдејтбиблиотеке за младе, преведена на хрватски језик, доступна је на: https://prezi.com/ mcr9ji0gpdso/zagreb_ goethe_munchner-stadtbibliothek/. https://www.youtube.com/ watch?v=Ed7BPfcU3ls.

______________ Живот библиотеке –– портал Гете институтâ нашег региона на српском језику, намењен подршци и подстицању

читања јер садржи велики број успешних пројеката и нуди богату палету идеја и препорука за рад: http://www.goethe.de/ins/gr/lp/prj/lef/srindex.htm и –– интернет страницу https://www.goethe.de/en/kul/bib.html где се могу наћи веома корисни текстови на разне теме из области савременог библиотекарства на енглеском језику.

Бележница 29

30

Живот библиотеке ______________ Милица Матијевић, Библиотека „Димитрије Туцовић“, Лазаревац

Најбоље је пријатељ доброг: радионице Гете института намењене усавршавању библиотекара у Србији и региону Бројне појаве сведоче о томе да живимо и радимо у заједници која још увек није изашла на пут афирмације професионалних вредности, сем декларативно и спорадично, када се те вредности афирмишу у крајње уским културним и професионалним круговима, као да се љубоморно чувају од масовније употребе. Професионализација делатности и унапређење њене друштвене улоге део су истог модела прогреса. Само библиотекарство усредсређено на решавање проблема из домена своје компетентности истинска је полуга цивилизацијског напретка. Оваква узрочно-последична веза води нас ка разумевању едукације библиотекара као почетне позиције прогреса. У покушају да анализирам и вреднујем различите (ретке) едукативне садржаје који су просечном библиотекару у Србији доступни, радионицама Гете института намењеним усавршавању библиотекара, које се у Србији организују скоро две деценије, припада репрезентативно место. Све многобројне радионице Гете института којима сам током ових година присуствовала ефикасно су демонстрирале могућност како од минималног доћи до оптималног. Формално гледајући, те радионице своде се на преношење искустава колега из немачких библиотека библиотекарима из Србије и региона. Суштински, треба узети у обзир чињеницу да су ове, на први поглед једноставне радионице, резултат (очито) пажљивог промишљања у одабиру теме, креирању програма, проналажењу компетентних уводничара, обезбеђивању подршке сарадника и селекцији полазника. Радионице Гете института сведоче не само о развијености библиотечког система у Немачкој него и о стању у библиотекама у Србији и региону, као и о могућностима домаћих библиотека и библиотекара да прате и примењују искуства напреднијих. Током ове две деценије, сарадња Гете института у Београду са српским библиотекарима прешла је дуг пут. Тај пут понуђеног знања многи од полазника радионица индивидуално би

31

Бележница 29

______________ Живот библиотеке прешли знатно спорије. Недостајала би и критика и корекције које наступају тек са актуелизацијом сазнања. Осим великог труда на осмишљавању и организовању радионица, колеге из библиотеке Гете института у Београду улажу и озбиљне додатне напоре да се идеје пренете на њиховим радионицама материјализују у програме и пројекте у српским библиотекама. Тај процес траје, са многим променама и усклађивањима, и може се пожелети да траје још дуго.

1

Академија за подстицање читања бави се образовањем мултипликатора, изградњом и развојем регионалних мрежа за подстицање читања, као и развојем интернет портала. Вид.: http:// www.alf-hannover.de/.

2

Вид.: http://www. bibliotekalazarevac. org/index. php?option=com_ content&view= article& id=417:2012-05-2217-29-40 &catid=1:2009-12-1817-57-57&Itemid=66.

Гусеница никад сита Крајем септембра 2011. године библиотеке Гете института у Београду, Сарајеву и Загребу заједнички су организовале радионице и семинаре за учеснике и учеснице из Босне и Херцеговине, Црне Горе, Хрватске и Србије, под називом „О словима, сликовницама и библиотекама: идеје и пројекти за рано и предшколско подстицање читања“. Радионице су се одржавале у дворани Гете института у Загребу. Уводно предавање одржале су Анке Мерк-Бирман и Карола Пенц са Академије за подстицање читања из Хановера, која делује при Фондацији за подстицање читања.1 Током радионица, представљени су различити пројекти за рано подстицање читања и пројекти сарадње дечјих вртића, библиотека и родитеља. На програму радионица биле су и идеје за подстицање читања кроз игру. Због тога су у раду радионица учествовали библиотекари, професори који се баве образовањем васпитача и учитеља, као и они које се професионално баве предшколским подстицањем читања. Од свих учесника захтевало се да делују као мултипликатори у свом окружењу и да представљене методе и искуства пренесу другим колегиницама и колегама. Једна од радионица била и је „Гусеница никад сита“. Ова мултифункционална радионица рађена је на основу истоимене сликовнице The Very Hungry Caterpillar, коју је написао и илустровао амерички дизајнер, илустратор и писац књига за децу Ерик Карл, 1969. Сама сликовница продата је у преко 35 милиона примерака широм света и преведена на више од 50 светских језика; нажалост, за сада не и на српски. Примерак који је нама – Библиотеци „Димитрије Туцовић“ и предшколској установи „Ракила Котаров Вука“ у Лазаревацу – послужио за рад, добили смо захваљујући љубазности госпође Инес Мештровић која је послалала хрватски превод ове популарне сликовнице. Ја сам тај превод препевала и добили смо текст који је послужио за серију радионица и завршну приредбу.2 Циљ пројекта био је да читање повеже са разним креативним активностима, као што су цртање, глума итд., које би, са своје стра-

Бележница 29

32

Живот библиотеке ______________ не, биле вид подстицања љубави према читању и мотивација за коришћење библиотеке и развој читалачких навика код деце предшколског узраста. Ова радионица била је озбиљан подстицај раду дечјег одељења наше библиотеке у новим условима. Резултирала је значајним повећањем броја корисника у категорији деце предшколског узраста, али и серијом квалитетних програма остварених у сарадњи са предшколском установом.

33

Бележница 29

______________ Живот библиотеке Јасна Бркић, Библиотека града Београда Виолета Ђорђевић, Библиотека града Београда

Сазнали на семинару – применили у пракси Дечјег одељења Библиотеке града Београда Деца су данас окружена изазовима којима је готово немогуће одолети: компјутери, таблети, паметни телефони, мноштво телевизијских канала, 3Д филмови... Оптерећена су бројним активностима у школи, а ништа мање ван ње. Какве шансе онда има књига у свету у ком време протиче као да је притиснуто дугме за брзо премотавање? Подстицање читања, развој културе читања и информационо описмењавање деце и младих све су актуелније теме. Поред школа, вртића и других институција културе, библиотеке данашњег доба, места неоспорно богатог креативног и едукативног потенцијала, имају могућност да успешно остварују ту мисију. Библиотекари Дечјег одељења Библиотеке града Београда, свесни важности своје улоге, трудећи се да буду чврста спона између младих корисника и знања, а користећи преимућства технолошких иновација, осмислили су бројне бесплатне креативне и едукативне програме и радионице за децу основношколског и средњошколског узраста. У остваривању ове значајне мисије помажу им нове идеје и знања које стичу на семинарима намењеним библиотекарима јавних и школских библиотека из земље и региона, а које организују библиотеке Гете института у Београду, Сарајеву и Загребу.

Поспешивање информационе компетентности деце и младих У јуну 2008. године Библиотека Гете института у Београду, у сарадњи са Библиотекарским друштвом Србије, организовала је за наставнике и библиотекаре дводневни семинар под називом „Библиотека као место учења − поспешивање информационе компетентности деце и младих”. Циљ семинара био је да се разради стратегија помоћу које би се библиотеке широм Европе трансформисале у центре учења (Learning Centrе) и организовале као места окупљања за целоживотно учење путем умрежавања са другим образовним институцијама.

Бележница 29

34

Живот библиотеке ______________ Референткиња Андреа Коен, управница Градске библиотеке у Веделу, пренела је своја искуства у сарадњи школе и библиотеке и представила LIK концепт (систем учења информационе компетентности), осмишљен за децу различитих узрасних категорија. Сарадња библиотеке и школе показала се као изузетно важна, те је у Градској библиотеци у Веделу конципирана понуда пакета за подршку наставном процесу, учењу и подстицању читања код деце која је обухватала, сходно узрасту, мерач читања, медијску кутију и чланску карту за свако дете, организовано обилажење библиотеке, учење једноставних метода претраживања електронског каталога, увежбавање техника претраге интернета и оцењивање информација, позајмљивање различитих медија и на крају добијање Возачке дозволе за библиотеку. Учесница семинара Јасна Бркић, применивши стечена знања у пракси Дечјег одељења Библиотеке града Београда, реализовала је циклус радионица за децу основношколског и средњошколског узраста. У сарадњи са учитељицама из Основне школе „Дринка Павловић“ у Београду, а у оквиру предмета Народна традиција, за децу млађег основношколског узраста осмишљена је динамична и интерактивна радионица „Стари занати“. Поред основних сазнања о старим занатима, деца су имала прилику да кроз игру и забавне радне задатке у библиотеци обраде одређену тему комбинујући више наставних предмета. Тако смо у току радионице „укрштали“ различите часове, те смо на „часу српског језика“ читали адекватну бајку која прати задату тему, на „часу историје” – одређени мит или легенду, на „часу информатике” – претраживали интернет у потрази за додатним занимљивостима и илустрацијама, а на „часу ликовног“ од пластелина израђивали предмете и старе алате. На овај начин, деца су, у кратком временском року, не дужем од једног школског часа, активно учествујући, у неформалној атмосфери, стицала бројна знања, откривала поуздане изворе информација и поспешивала своју информациону компетентност. У Римској дворани Библиотеке града Београда реализована је, по сличном принципу, радионица за средњошколце „ПОП&КУЛТУРА“. Успоставивши добру сарадњу са средњошколским професорима и библиотекарима, а дејствујући као „истурена“ учионица, надограђујући наставни програм социологије и грађанског васпитања, обрадили смо теме за које су ђаци показали највише интересовања: култура и уметност града, позитивне и негативне стране друштвених мрежа, одговорност и улога медија, психологија рекламе, новинарство спектакла... Ученици су имали прилику да стичу знања и да, активно учествујући, сагледавају теме из различитих углова, разговарају са младим уметницима, маркетиншким копирајтерима, психологом, новинарима и теоретичарима медија и погледају кратка филмска остварења својих вршњака.

35

Бележница 29

______________ Живот библиотеке Рано подстицање читања Семинар библиотека Гете института у Загребу, Сарајеву и Београду под називом „О словима, сликовницама и библиотекама: идеје и пројекти за рано и предшколско подстицање читања“ реализован у септембру 2011. године у просторијама Гете института у Загребу. Учесници семинара били су библиотекари, васпитачи, педагози из Србије, Хрватске, Босне и Херцеговине и Црне Горе. Референткиње на семинару биле су Анке Мерк-Бирман и Карола Пенц са Академије за подстицање читања из Хановера. Током два дана семинара, учесници су имали прилику да се упознају са бројним активностима и начинима стимулисања раног читања код деце у Немачкој. Такође представљени су и различити пројекти кроз које се реализује сарадња библиотека са вртићима и породицама с циљем увођења деце у свет књиге у раном узрасту. Наглашено је да је читање најзначајнија активност која се провлачи кроз цео живот, да су деца којој се чита одмалена далеко успешнија у учењу читања од деце којој није читано, да позитивна рана искуства читања утичу на способност и жељу за читањем целог живота, те стога са увођењем деце у свет књига треба почети што раније. Посебно је истакнуто да од свих инстанци за подстицање читања, породица има највећи утицај на читалачке навике деце и да је редовно читање наглас у кругу породице изузетно важно за читалачку мотивацију. Учесница семинара Виолета Ђорђевић, улогу мултипликатора остварила је кроз предавање о семинару које је одржала колегама библиотекарима, васпитачима и педагозима из Београда и Србије у новембру 2011. године на Дечјем одељењу Библиотеке града Београда „Чика Јова Змај“. Такође, на основу сазнања и идеја стечених на семинару, у Дечјем одељењу Библиотеке града Београда покренут је 2012. године програм „Зарони у причу“, који је постао део редовне програмске шеме билбиотеке. Програм је заснован на радионицама приповедања прича по принципима storytelling-a. Ова врста приповедања је уметност коришћења језика, звука, физичких покрета, гестикулација, игре сенки, како би се пред одређеном публиком оживели и открили елементи и слике једне приче. Током приповедања често се користе различити визуелни реквизити, попут слика, лутака, гињола, лутака-напрстака, плутане табле са картонским апликацијама, ликова од штапа и папира, како би се што успешније извела визуелизација приче. Пажљиви одабир прича које се приповедају у удобном и пријатном амбијенту библиотеке, вешта примена приповедачких техника, интеракција са публиком и на крају разговор о причи уз организовање пригодне игре, главне су карактеристике радионица приповедања прича базираних на storytelling техници.

Бележница 29

36

Живот библиотеке ______________ Циљна група програма су деца узраста до десет година, њихови родитељи и старатељи. Циљ програма је, управо, анимирање породичног окупљања у библиотеци, едукација родитеља о значају раног читања за дечји развој, помоћ у проналажењу атрактивних игровних метода уз помоћ којих ће читање бити забава за целу породицу. Радионице су прерасле у вечерње сусрете родитеља и деце у библиотеци. Након приповедања прича, родитељи и деца остају у библиотеци где се кроз неформалне разговоре родитељи саветују како могу побудити жељу за читањем код свог детета, те које публикације одговарају афинитетима њихове деце. Овим програмом, заправо, отвара се могућност едукативног деловања на родитеље, јер им се нуде модели не само како да се забављају са својом децом у слободно време, већ уједно и како да унапреде развој свог детета уз помоћ књиге. Примењујући исти метод рада, у сарадњи са васпитачима из београдских вртића, организујемо дружења васпитача, родитеља и деце у библиотеци. На овај начин остварујемо повезивање најважнијих карика у процесу стимулисања читања код деце − породице, вртића и библиотеке.

Подстицање читања уз помоћ игрица У трагању за методама и облицима рада који доприносе подстицању дечјег стваралаштва и креативности, веома инспиритиван био је дводневни семинар намењен библиотекарима јавних библиотека из Босне и Херцеговине, Хрватске, Србије „Креативно играње: подстицање читања кроз компјутерске игрице“, који су такође организовале библиотеке Гете института у Београду, Сарајеву и Загребу, а одржан у Београду 16. и 17. октобра 2012. године. Из Библиотеке града Београда семинару су присуствовали Мирко Марковић, Јасна Бркић и Виолета Ђорђевић. Предавач је био Матиас Леве, члан удружења „Creative gaming“, које окупља људе различитих образовних профила који настоје да промене репутацију компјутерских игара и пронађу начин да искористе њихов образовни и културни потенцијал. Учесници семинара имали су прилику да се упознају са квалитетним и лако доступним комп­јутерским програмима који носе велики образовни потенцијал и у интеракцији са компјутерским игрицама могу бити од велике користи у раду са децом основношколског и средњошколског узраста. То су: Comic Life (програм за прављење стрипа), Inkle Writer (програм за писање интерактивних прича) и већини добро познат Power Point, који нуди алатку хиперлинк, уз помоћ које веома успешно и лако могу да се креирају приче са више токова и завршетака, познатије под називом „изабери своју пустоловину“.

37

Бележница 29

______________ Живот библиотеке

1

На Фејсбук страни Дечјег одељења Библиотеке града Београда Dečja biblioteka Zmaj могу се видети препоруке за читање у стрипу, прављене уз помоћ елемената компјутерских игрица https://www. facebook.com/ decjabiblioteka.zmaj/ photos/ ms.c.eJw1x7ENADAI A7CPqkADIf8~;1gHV m4kKR5abCc3hXvv~ _n7SK8L~; 7YsR4mJgMxw~-~-. bps.a.

405191232975414.

1073741855.

352976111530260/40 5191259642078/ ?type=1&theater

Наша нова сазнања и идеје са семинара пренели смо школским библиотекарима и учитељима, а деци показали како могу да се играју са јунацима компјутерских игрица на нов начин. У сарадњи са школским библиотекарима општине Стари град у Београду, организовали смо циклус радионица у основним школама „Вук Караџић“ и „Дринка Павловић“. Ученици су са великом знатижељом и задовољством учествовали у радионицама у којима су трагали за омиљеним ликовима из компјутерских игрица који су потом уз помоћ маште и лако доступног софтвера Comic Life постајали главни ликови дечјих прича преточених у стрипове. Потом смо научили ученике како омиљена књижевна дела могу представити другима, препричати их у неколико реченица и уз помоћ елемената компјутерских игрица направити кратку стрип-препоруку за читање. Заједно са ученицима, и ми библиотекари смо истраживали свет компјутерских игрица, трагали за интересантним секвенцама и ликовима, које смо потом помоћу различитих компјутерских програма (Comic Life, Word, Paint...) смештали у стрип и правили препоруке за читање у форми стрипа.1 Сва сазнања и искуства са радионица о примени компјутерских игрица за подстицање креативности и читања код деце, Јасна Бркић и Виолета Ђорђевић поделиле су са колегама из мреже Библиотеке града Београда, на стручном скупу који је организован у фебруару 2013. године у електронској читаоници Дечјег одељења „Драган Лукић“ у Београду, као и са ученицима, библиотекарима, наставницима и педагозима на штанду EUNIK-a, на Београдском сајму књига 2014. године.

„Ажурирање“ библиотечких програма и услуга Како су тинејџери најслабије заступљена категорија чланова у библиотекама, како код нас, тако и у свету и региону, библиотеке Гете института организовале су у Загребу у новембру 2014. године дводневну субрегионалну радионицу на којој је пажња посвећена првенствено овој узрасној групи. Радионици су присуствовале библиотекарке Дечјег одељења Библиотеке града Београда Виолета Ђорђевић и Јасна Бркић. На семинару под називом „Update. Књижница за младе и млађе одрасле“ референткиње Астрид Мекл и Рафаела Милер приказале су рад с младима на примеру пројекта Градске библиотеке у Минхену и представиле његов концепт који подразумева модерно уређен простор, опрему, али и квалитетан боравак у библиотеци где ће млади наћи оно што је у фокусу њиховог интересовања: бројне програмске активности, али и могућност играња комјутерских игрица, слушања музике, гледања филмова и телевизијских серија... Такође, приказани су примери културне и медијске педагогије и начин организације едукативне радионице за младе

Бележница 29

38

Живот библиотеке ______________ на тему друштвених мрежа. На практичном делу семинара учесници су савладали три за употребу једноставна и бесплатна компјутерска програма: Gimp, Windows Movie Maker и Audacity, захваљујући којима се млади сада могу забавити и у библиотеци и научити да снимају кратке фото-филмове. Инспирисане семинаром, нашле смо могућност примене ових компјутерских програма и у раду са нашим младим корисницима. У Дечјем одељењу Библиотеке града Београда организовале смо радионицу на којој су деца, на основу кратке приче или песме, правила реквизите које смо фотографисали, потом тако добијене фотографије обрадили у програму Gimp, снимили звук у програму Audacity и на крају монтирали филмове у програму Movie Maker. Деца и родитељи, као и сами библиотекари, одушевљени су филмовима насталим на овим радионицама, јер између осталог новонастале филмове деца могу гледати самостално код куће, родитељи их користити као визуелну подлогу за заједничо читање са децом, а библиотекари у радионичарском раду као продукт око којег ће организовати друге активности. Идеје и знања стечена на овим радионицама поделиле смо с колегама, учитељима и наставницима на Међународној конференцији „Нове технологије у образовању“ одржаној у фебруа­ ру 2015. године у Београду, у организацији Министарства просвете, науке и технолошког развоја, Министарства телекомуникација, Британске амбасаде и Британског савета у Београду.

39

Бележница 29

______________ Живот библиотеке Елизабета Георгиев, Народна библиотека „Детко Петров“ Димитровград

1

Програм “update. jung&erwachsen“ покренут 2012. године, по своме концепту јединствен је у Немачкој и обухвата подручје целог града Минхена. Градска библиотека у Минхену развија сопствене модeле сарадње са партнерима који су активни и ангажовани на минхенској културној и омладинској сцени. У апдејтбиблиотекама је могуће играти игрице, слушати музику, читати стрипове, новине и књиге, откривати ТВ серије и филмове али и сусрести се с пријатељима и креирати слободно време на свој начин. На основу фотографија које су нам колегинице приказале, можемо закључити колико млади заиста ову библиотеку препознају као место пожељно за боравак, учење и дружење.

Ажурирање креативности – о могућностима практичне примене идеја са радионице Гете института у Загребу одржане у новембру 2014. У временима када савремене технологије вртоглавом брзином пласирају нове примамљиве производе који су посебно интересантни тинејџерима, успех је приволети ову групу корисника да посећују библиотеку и да користе њене услуге, те да своје слободно време проводе међу књигама. Из перспективе библиотекара, тинејџери су убедљиво најтајанственија и најнедокучивија група корисника, са којима у принципу никада нисте начисто јер вас увек изненаде новим прохтевима и новим идејама које је понекад тешко пратити. Библиотечка пракса у нашој земљи нам говори да данашња сајбер генерација, која је под утицајем екстра популарних друштвених мрежа прихватила нов начин понашања и комуникације, библиотеку често доживљава као „сморно“ место исувише удаљено од њиховог ултра модерног поимања онога што није „сморно“ и што је „ин“, а што се огледа у технички савршено попуњеном окружењу без папирних књига (модерни компјутер, брза интернет веза, други савремени уређаји који брзином светлости „отварају“ свет). Чак и када библиотека својим техничким могућностима одговара визији „ин“ места једног просечног тинејџера, у већини случајева, нешто „не штима“ у комуникацији тинејџер–библиотекар–библиотека. Са циљем да подстакну креативне идеје и примене добру праксу по моделу Градске библиотеке у Минхену, те да библиотекаре приближе тинејџерима новог доба и покажу им како за ову групу корисника, на занимљив и њима прихватљив начин, могу креативно да осмисле слободно време у библиотеци, у Загребу је у организацији Гете института у новембру 2014. године одржана дводневна субрегионална радионица посвећена првенствено овој узрасној групи. Радионица за библиотекаре из Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе и Србије под називом „Update. biblioteke za mlade i mlađe odrasle – rad sa mladima u knjižnicama na primjeru projekta Gradske knjižnice u Minhenu“1 показала је колико је креативни дух библиотекара важан за привлачење тинејџера у библиотеку, те колико модеран приступ об-

Бележница 29

40

Живот библиотеке ______________ ради одређеног проблема може бити основни корак за довођење младих у библиотечки простор. Као учесник радионице, још на почетку, пошто сам упознала предаваче, колегинице Астрид Мекл и Рафаеле Милер из градске библиотеке у Минхену, могла сам да закључим да је креативни библиотекар добар „мамац“ за статус једног тинејџера као редовног корисника библиотечких услуга, јер су њих две заиста прави примери добрих, креативних библиотекара и очито је да са великом љубављу и прегалаштвом раде свој посао. Поред тога што су присутним колегама приказале инспиративне примере добре праксе у својој библиотеци и показале како програме Gimp, Windows Movie Maker и Audacity могу примењивати у раду са младима, Астрид и Рафаела су доказале како због непосредног и искреног односа према младим корисницима један библиотекар може да буде разлог за боравак младих у библиотеци. Наиме, као и млађи корисници, односно деца основношколског узраста, тако и тинејџери осећај пријатности и потребе да посећују места као што су библиотеке везују за људе који тамо раде. Модерно уређен простор и опрема су предуслов за пријатан боравак у библиотеци у којој их библиотекар води кроз бројне занимљиве програмске активности. Али искрен, креативан, иновативан и, пре свега, библиотекар–друг младог корисника библиотечких услуга јесте кључни услов да тај исти корисник настави редовно да долази у библиотеку. По први пут сам била учесник радионице у организацији Гете института и веома сам захвална и привилегована што сам била део екипе из Србије, што сам добила шансу да научим много корисних ствари и да упознам вредне и креативне колеге из Хрватске, Босне и Херцеговине, Републике Српске. Суштина свих радионица таквог типа је да се научене ствари примене у пракси. Колегинице из Немачке подсетиле су нас да је потребно, ослушкујући потребе и интересовања својих младих корисника, да осмишљавамо програме који ће њима бити интересантни. Фотографија као уметност и начин изражавања осећања, поимања света и проблема са којима се сусрећу, новим генерацијама је веома блиска. Техничке могућности израде фотографија (приступачна цена фото-апарата, телефона са камером, таблета и слично), презентација истих на друштвеним мрежама, „поплава“ селфија као методе својеврсне аутобиографије и видео дневника једног тинејџера, јесте нешто што се може искористити на најбољи могући начин и за рад у библиотечким условима, у оквиру радионица за младе. Уз примену програма Gimp, Windows Movie Maker и Audacity рад са младима може бити веома интересантан и имајући у виду њихова интересовања, веома плодотворан, јер сва три програма подразумевају ствари које младе интересују – фотографију, музику, односно усмену причу, филм.

41

Бележница 29

______________ Живот библиотеке

2

Радионице цртаног филма; радионице по пројекту „Загризи живот“ када смо радили поетски филм; рад на телевизијским емисијама „Клинци и хлапета“ и „Попонајци“ и слично. Вид.: Е. Георгиев, „Библиотечка (тин) улазница за будућност“, у: Библиотеке и тинејџери: зборник радова са Међународног стручног скупа одржаног у Пироту 11–12. октобра 2012. године (Пирот: Народна библиотека; Димитровград: Народна библиотека „Детко Петров“, 2013), 109– 123; Милица Матијевић, Елизабета Георгиев. Култура читања – право детета, обавеза библиотекара (Лазаревац: Библиотека „Димитрије Туцовић“, 2014), 84–85, 95–96.

Будући да долазим из мале библиотеке у којој су просторни и технички услови рада више него скромни, оно што ме је одушевило код ових програма и навело да размишљам о организовању радионичарског рада, јесте чињеница да су потребни само један фото-апарат и компјутер или лаптоп, док су резултати до којих се може доћи вишеструки. У том смислу, размишљајући о примени наученог и виђеног током радионице у Загребу, конципирала сам радионицу која би без проблема могла да се реализује у било којој библиотеци, а која ће сасвим сигурно бити интересантна тинејџерима: –– Организовале би се две радионице за тинејџере. На првој би се разговарало о одређеним проблемима, првенствено оним које њих интересују (музика, љубав, екологија, другарство и слично), а на другој – о омиљеним књигама. (Циљ је не наметати младом кориснику да кроз радионицу мора да се бави представљањем књиге, већ га подстакнути да проблеме с којима се свакодневно среће повезује и са књигама).

–– На основу интересовања учесника радионица правиле би се групе од по троје учесника, које би добиле задатак да креирају причу коју ће обрадити кроз фотографију. Тачније, учесници радионица би фотографисали одређени проблем, односно правили фотографије које се односе на садржај одабраног књижевног дела (песма, прича, роман). Зарад што оргиналнијег и уметнички посебнијег приказа, могу се организовати и посебне радионице за израду реквизита који би се користили на фотографијама.

–– По одабиру фотографија за одређену тему, исте фотографије би се обрадиле у програму Gimp, а за одређену причу би се снимио и обрадио звук у програму Audacity у трајању од највише 3 минута. (За овај део рада, учесници могу користити и своје рачунаре.)

–– По креирању визуелног и аудио записа у програму Movie Maker, чланови групе би монтирали свој филм. У раду би имали пуну слободу, а улога библиотекара би била искључиво техничке природе – да припомогне ако се јави неки проблем.

–– Крајњи продукт ових радионица за тинејџере би био „Библио-фест“, фестивал филмова у библиотеци на којима би учесници приказивали своје филмове ширем аудиторијуму, заинтересованом за њихово стваралаштво. Зависно од материјалних могућности, библиотека може да обезбеди да фестивал буде такмичарског карактера, те да неутрални жири прогласи победнике. (Такмичарски дух је по правилу веома подстицајан за децу и младе и добар покретач креативности, озбиљности и солидарности приликом рада.) Имајући у виду своје дугогодишље искуство у раду са децом и младима, а ослањајући се пре свега на резултате сличних радионица и пројеката које смо радили2, сматрам да такав облик рада може бити вишеструко користан и за тинејџере и за библиотекаре.

Бележница 29

42

Живот библиотеке ______________ –– Учесници радионица, радећи на филму могу показати свој таленат, знање и креативност, кроз форму која је њима интересантна и блиска.

–– Такмичарски дух који се развија кроз такве облике рада, подстиче жељу за учењем и усавршавањем.

–– Метод и технике рада, односно сами програми у којима се ради, дозвољавају изражавање

креативности, презентацију различитих талената (обрада фотографије, звука, презентација певачких способности, презентација талента за монтажу видео и аудио материјала, „паковање“ целог производа и слично).

–– Библиотекари добијају интересантан и иновативан програм који технички и просторно није захтеван, а чији резултати могу да се показују и примењују у дугим програмима. (Филмови о одређеном књижевном делу могу се користити у раду са другим групама корисника).

–– Библиотека и библиотекари добијају нове кориснике који ће редовније користити услуге библиотеке, пре свега зато што им библиотека пружа могућност презентације идеја и осећања у форми која је њима блиска. Можда и ти тако мислиш док пролазиш кроз промене и док ти хормони дивљају; под стресом си, налазиш се у хаосу и доживљаваш младалачке фрустрације. Ко је уопште измислио ово животно доба и да ли се неко то намерно игра с твојим мозгом? Можда ће ти бити лакше ако ти кажемо да у тинејџерским годинама готово сви мисле да су ругобе. За тебе је највећи изазов да пронађеш себе и будеш оно што јеси, упркос успонима и падовима пубертетског доба. То ће ти помоћи да идеш даље.3

Није лако бити тинејџер и сигурно је да им је потребна добра мисао или пак добра фотографија, зашто не и селфи, за сваки дан. Лепо је знати да један тинејџер може лепу мисао и лепу идеју пронаћи у библиотеци. Причу коју прича библиотека као „ин“ место пишу библиотекари, а тинејџери су ти, који своју библиотечку причу читају на свој начин. Драго ми је што нам је Гете институт пружио могућност да научимо још једну савремену, модерну причу која ће се сигурно допасти нашим тајанственим тинејџерима.

43

Бележница 29

3

Памела Еспеланд и Елизабет Вердик, Добра мисао за сваки дан: 365 савета за тинејџере: како да решаваш проблеме, постављаш циљеве, осећаш се добро (Београд : Креативни центар, 2011), 23.

Шта се дешава

Шта се дешава __________________ Милица Стојанов, Београд

Музеј детињства Увод „Музеј детињства“ је пројекат који обједињује процес колекционирања и употребе предмета у релацији са детињством, кроз заједнички ангажман иницијатора пројекта Владимира Перића, мултимедијалног уметника и Милице Стојанов, историчарке уметности-кустоскиње. Пројекат је започет 2006. године а замишљено је да траје до 2016. „Музеј детињства“ је базиран на обимној колекцији одбачених предмета, пронађених углавном на бувљим пијацама. Ови предмети имају снажан истраживачки и сведочанствени потенцијал да евоцирају невину димензију периода детињоквиру пројекта „Борска детињства, али и турбулентан историјски, политички и друшт- ства“У Завичајног одељења Народне бивени миље југословенског контекста који је обликовао и блиотеке Бор, Владимир Перић, мулутицао на индивидуалне историје, детињство, искуства и тимедијални уметник и стручни сарадсећања. Нису сви предмети колекције у релацији са југо- ник на Факултету примењених уметсловенским друштвеним контекстом, али највећи број је- ности у Београду, представио је уметсте, како због локације на којима се предмети купују, тако нички пројекат „Музеј детињства“, као и радове и изложбе настале на оснои због личне димензије коју читав пројекат носи. „Музеј детињства“ представља симбиозу пасионираног ву њега. колекционарског импулса и праксе налик институционалној музеализацији сведочанстава одређених „стварности“. Поред тога садржи и неизоставну компоненту уметничког истраживања, односно интерпретације предмета колекције кроз поетику уметника. Сакупљени предмети и њихови наративи користе се у уметничком контексту, као елементи целина различитих уметничких медија, попут инсталација, објеката, фотографија, видео радова. У процесу уметничког обликовања, динамичан лавиринт историјских стварности фузионише се са личном перцепцијом, уметничким сензибилитетом аутора, као и амбивалентним односом према историји, прошлости, идентитету и сећању, који су утемељени и повезани са детињством. Сарадња уметника и кустоса у процесу одабира, проучавања, класификовања и употребе предмета доноси изазове али и иновације које су значајне и за поље уметничког стваралаштва али и за поље музејске праксе и интерпретације наслеђа.

45

Бележница 29

__________________ Шта се дешава Прикупљање сведочанстава – уметник/колекционар/кустос Бројни модерни и савремени уметници користили су и користе предмете колекција или архивске документе као плодно тле за уметничко стваралаштво – присвајајући материјал, успостављајући нове релације и преузимајући конотације значајне за властиту перцепцију. Њихови радови донели су суочавање са различитим феноменима, интерпретацију утемељену у историјској стварности (чињеници), али и реконтекстуализацију која је независна од стега историје или академских дисциплина, пружајући тако прилику да се кроз персонализацију, фикцију, провокацију и друге уметничке процесе, сагледају или на други начин предоче слојеви историје повезани са предметима/документима како личних тако и институционалних колекција и архива. Није ретка појава да уметници трагају за историјским информацијама у друштвима која пате од „краткотрајне меморије“, где се званични историјски наративи мењају у складу са дневно политичким потребама, често игноришући сећања читавих генерација. У домаћем контексту савременог визуелног стваралаштва Перић је већ увелико познат на пољу праксе присвајања одбачених предмета и фрагмената културе свакодневице, а затим њиховог транспоновања у уметничке форме. Сакупљени предмети неминовно сажимају мноштво података у релацији са друштвеним, културолошким, политичким контекстом унутар кога су употребљавани или одбачени или тумачени. „Музеј детињства“ је такође почео као потрага за одговарајућим предметима, у естетском и значењском смислу, који би били адекватни како за изградњу великих инсталација које је уметник фаворизовао тако и за изградњу слојевитих уметничких целина у којима се преплићу амбивалентности које предмети детињства садрже, попут личног-колективног, интимног-грандиозног, специфичног-универзалног, веселог-трагичног итд. Из уметничке потраге за елементима радова, полако се дефинише спознаја да управо такви предмети имају снажан емотивни и асоцијативни потенцијал да побуде сећање и евоцирају успомене на властито детињство аутора. Потом се из ове личне спознаје и интроспекције развио шири концепт. Он, најпре, подразумева стварање колекције која претендује да на холистички начин илуструје различите области детињства, фузионишући колекционарску страст, музејску праксу и методологије истраживања предмета, које потичу из поља академских дисциплина, као и неизоставну уметничку интервенцију у домену презентације/интерпретације сведочанстава детињства. Детињство је само по себи сложена категорија. Комплексност слојева који граде егзогену и ендогену димензију поимања и конструкције детињства, одражава се и на усложња-

Бележница 29

46

Сл. 1. Насловне стране сликовница из библиотеке „Весела дружба“, Младост, Загреб, од 1958. до краја шездесетих година XX века; избор издања из колекције „Музеја детињства“, област „Учење, развој и креативно стваралаштво/Писање, језик и књижевност/Литература/Сликовнице“.

Сл. 2. Предње стране разгледница; последње две датирају из 1947. године; избор из колекције „Музеја детињства“, област „Архивска грађа/Разгледнице и честитке/ категорија „Парови“

Шта се дешава __________________ вање и хетерогеност саме колекције. Егзогене конструкције доприносе дефинисању детињства као сложене друштвене категорије која се може разматрати и тумачити из перспектива различитих дисциплина (антропологије, етнологије, социологије, историје итд.) и повезана је са и зависна од различитих друштвених елемената. С друге стране, наша лична сећања, емоције, веровања, доприносе ендогеним конструкцијама представе о детињству. Управо сарадња између ова два приступа, који организују колекцију и читав концепт кроз сочиво личног искуства с једне стране, и с друге – кроз шире, антрополошко разумевање детињства, чине да Музеј детињства буде адекватно усложњен, широк али и истовремено очаравајуће личан и интиман. „Више но механизам за успостављање, одбрану или наметање идентитета, музеј је механизам суочавања са самим собом, механизам интроспекције и интерпретације“. (Шола, 2011:133)

Систематизација колекције – приватна колекција и музејска пракса Разуме се да колекција не може бити одржавана као стално растућа целина без устаљених критеријума и индикација за њен будући развој. И поред ефекта изненађења и нових сазнања приликом истраживања, у колекцији „Музеја детињства“ створене су оквирне „кутије“ попут фиока у које смештамо предмете, класификујемо их и повезујемо у целине. Ово увођење систематизације налик на оне у музејским и архивским институцијама, суочило нас је са сталним дилемама – на који начин да одаберемо, класификујемо па и одбацимо поједине предмете да бисмо одржали квантитет и квалитет колекције у оптималном односу. Сама систематизација колекције мењала се у току развоја пројекта у складу са појавом новооткривених предмета и нових сазнања, али промена и усавршавање систематизације не указује само на капацитет нас аутора (уметник и историчар уметности) да савладамо комплексност читавог пројекта, већ и на живописну динамику истраживања и усвајање нових перцепција које су махом произашле из искуственог поља, вишегодишњег активног истраживања на терену али и упоредних анализа комплементарних колекција и пројеката, као и кабинетског истраживања категорије детињства. Колекција „Музеја детињства“ подељена је у пет широких области, које се потом гранају на мање области, а у оквиру тих мањих области јављају се каткад и њихове поткатегорије које представљају још ужа и специфичнија поља. Сложеност саме категорије детињства утиче и на дефинисање граница између области, те се тако поједини предмети или групе предмета могу истовремено сместити у две (а некад) и више области, што би у наредном кораку развоја „Музеја детињства“ било решено увођењем кључних речи у каталошком опису предмета и његовог контекста (предлог систематизације дат је на крају текста).

49

Бележница 29

__________________ Шта се дешава Предмети у колекцији „Музеја детињства“ су истовремено врло препознатљиви и предста­ вљају тзв. симболе детињства, популарне културе и свакодневице, нарочито за људе који су одрастали унутар социокултурног простора Југославије (понајвише послератне државе Југославије – од ФНРЈ до СРЈ), али постоје и они чије је значење опскурно или мање познато, некад засновано на стриктно личном знању и сећању. Унутар колекције су и предмети који су универзално препознатљиви и ван граница региона, попут играчака Дизнијевих јунака, библиотеке сликовница „Little Golden Book“ (у домаћем контексту – библиотека „Весела дружба“), али и они који поседују универзалност као предмети важни за већину детињстава без обзира на културолошку, историјску, територијалну позадину. На тај начин предмети евоцирају сећање и спознају идентитетских одредница, које функционишу у неколико испреплетаних димензија – индивидуално, локално, национално, регионално, интернационално.

Интерпретација - сарадња академских дисциплина и уметничке интервенције In a vitrine, my glasses will have lost their reason for being, but they will also have lost their identity, Кристијан Болтански (McShine, 1999:91)

Историјат и претходни контексти постојања предмета – од прозводње до деградације, неминовно су значајни за „Музеј детињства“. У таквом историјату лежи потенцијал за истраживање детињства као категорије која функционише између индивидуалног, интимног контекста и ширих, колективних наратива друштва, прошлости и садашњости. Ипак, колекција „Музеја детињства“ није само инертан репозиторијум историјских артефакта, то је и место креације у којем предмети постају извор, полазиште и материјал за другачије интерпретације историје, кроз уметничко промишљање и уметничку конструкцију значења предмета. „Музеј детињства“ тежи да понуди двојако разумевање колекције и вредности њених предмета. С једне стране, истраживање, проучавање и класификација предмета, често кроз ангажман методологија које генерално припадају пољима академских дисциплина попут антропологије, социологије, етнологије, историје, музеологије (праћење „приче“ о предмету кроз кабинетско истраживање, интервјуи са претходним власницима или произвођачима када постоји прилика за то, упоредна анализа и аналогија са сличним типовима предмета, систем класификације, каталогизације и дескрипције предмета налик системима музејске документације, итд.) има за циљ да се спознају различити контексти предмета – производња, изворна употреба, значај унутар ширих друштвених дешавања, и да се на основу таквих информација произведе одређено знање. С друге стране, изненађења и живописност коју нуде процеси уметничког истраживања и употребе, а који транспонују предмете у уметничке форме као дија-

Бележница 29

50

Шта се дешава __________________ лектичке конструкте историцизма и фикције, музеолошке и уметничке интерпретације, дају читавом пројекту печат ауторства, персонализације и дистинкције у односу на конвенционалне интерпретације наслеђа у оквиру колекционарске и музејске праксе (унутар којих се свакако већ увелико одигравају велике промене на пољу употребе наслеђа). У данашњем друштву је важно пронаћи нове начине музеализације; за колекцију је од пресудног значаја да сачува специфичност и индивидуалан приступ тумачењу, како би посетилац могао да се идентификује са колекционаром на основу његове страсти, емоција и идеалном сликом света коју је колекционар створио.1

Сл. 3. Југословенска застава, инсталација; елементи: дечје мајице и кошуља Владимира Перића – шездесете године XX века, 2007.

Уметнички принципи и процеси успостављају слободнији однос са предметима колекције и трансформишу их кроз уметнички језик. Оваква интерпретација превазилази експликацијску димензију и притиске да се буде „објективан“ и таква врста уметничке интервенције потенцијално генерише и различита разумевања прошлости и садашњости, откривајући, замагљујући или измишљајући одређене слојеве историје који су у релацији са употребљеним предметима и њиховим нематеријалним пољем наратива и значења. Оно што је свакако резултат овакве уметничко-академске сарадње, јесте динамичнији и комплекснији начин употребе сведочанствених предмета у савременом контексту, који може донети занимљиве фузије и иновације за оба поља. Неколико димензија је важно за прикупљање и за употребу грађе из колекције „Музеја детињства“: 1. Димензија одбачености предмета и бувље пијаце као основног извора за проналажење предмета, поставља се као економичан избор, али и неисцрпна сировина за сакупљачепојединце. То је својеврсно огледало друштва и културе свакодневице, које ће постојати све док је друштво активно на начин каквим га данас познајемо и следимо;

51

Бележница 29

1

Драган Булатовић, предавање „Колекција као страст“, Музеј афричке уметности, Београд, 2011.

__________________ Шта се дешава

Сл. 4. Сан Баје Патка, инсталација; елементи: акваријум са водом, 50 гумених играчака са ликом Паје Патка, произведених у Југословенској фабрици дјечјих играчака, лопти и друштвених игара „Бисерка“, Загреб, 1964. године, под лиценцом компаније Волт Дизни, 2013. Из колекције „Музеја детињства“, област „Игра, разнода и рекреација/Игра и играчке/Играчке фигуре/Дечји јунаци“.

2. Флуидан и динамичан однос између уметничког и кустоског приступа, који доноси новине и вишезначно позиционирање предмета у пољу савремене употребе наслеђа, превазилазећи поједине стеге институционалне музеализације наслеђа, као и тенденције ауторитативног или остензивног начина интерпретације; 3. Деградација и оштећења одбачених предмета у визуелном аспекту дају нову врсту естетике, и управо та неугледна појавност предмета представља полазну тачку за стваралаштво, за стварање новог смисла у оквиру презентације и интерпретације; 4. И на крају, као можда и основна димензија читаве праксе „Музеја детињства“, јесте успостављање односа према променама које је предмет „преживео“ у току историје, односно према његовом историјату од учесника у микро и макро ризници историјских наратива (често

Бележница 29

52

Шта се дешава __________________ оних који су означили и обојили наша детињства и одрастање у југословенском социокултурном контексту 60-их, 70-их и 80-их година XX века) до безначајног, неупотребљивог „отпатка“ чији би обриси у свету материјалне културе и историје били изгубљени да не постоји сада већ устаљен систем „рециклаже“. Она подразумева след догађаја: појединац (институција) одбаци, „посредник“ преузме (често и без знања – нарочито кад се ради о препродавцу који је активан на бувљим пијацама, о потенцијалној вредности предмета као сведочанственог артефакта који би могао сасвим лако добити статус наслеђа у оквиру музејских и архивских институција различитог профила), и затим појединац/институција поново реинтегрише и реинтерпретира у пољу приватног или јавног дискурса. Разуме се да у нашој редовној пракси недељне посете бувљим пијацама, али и другим изворима (интернет аукцијама, колекционарским разменама, појединцима донаторима), постоје и додатне димензије које описују прикупљање грађе, попут лепоте случајних налаза или бретоновске фасцинације предметима који су изгубили функцију и постали готово егзотични предмети за чије је „дешифровање“ потребно велико знање и искуство, затим потреба за акумулирањем и попуњавањем серијских производа, итд. То су аспекти руковођени специфичним потребама – као што је стварање уметничких инсталација чији се визуелни ефекат и значењско поље управо заснивају на поседовању огромног броја истог елемента (инсталације из серије „Тродимензионалне тапете - за дечју собу“, „Репетиције и варијације“, итд. чији су елементи гумене играчке и фигуре-касице произведене у југословенским фабрикама – „Бисерка“ у Загребу и „Југопластика“ у Сплиту – за сада се у колекцији налази 465 гумених играчака са ликом Микија Мауса (артикал 155), 387 са ликом Микија Мауса (артикал 191), 631 са ликом Паје Патка (артикал 66), 705 гумених касица са ликом Станимира и Станимирке итд.) или поседовање предмета који документују укупан еволутивни развој одређеног производа од почетка до краја производње, или до данас, уколико је производ и даље актуелан (дизајн и форма различитих амбалажа, часописа, логотипа библиотека у оквиру бројне литературе за децу итд). „Музеј детињства“, реартикулишући одбачене предмете и њихове вредности, неизоставно генерише и питања о односу колектива и појединца према наслеђу, историји, прошлости па самим тим и садашњости и будућности. Како једно друштво или индивидуа (у професионалном али и свакодневном смислу) дефинише значај наслеђа вредног очувања, а шта сматра бе­значајним и тенденциозно или нехајно одбацује из простора сећања и конструкције наратива и идентитета утемељеним у историји/прошлости, како индивидуалној тако и колективној, важно је питање данашњице. Исто толико је важно и сагледати колико се идентитет једног друштва или појединца формира кроз сећање, а колико кроз процес заборављања. У том

53

Бележница 29

__________________ Шта се дешава смислу, „Музеј детињства“ не представља пројекат сентиментализације прошлости, меланхоличног бега у неко друго време или побуђивања носталгије према одређеном времену/простору/култури (иако је аспект носталгије неминовно присутан у одређеној мери), већ тежи да покрене конфронтацију, преиспитивање и интроспекцију појединца (а пожељно и ширих групација) у релацији са прошлошћу, идентитетом, властитом и заједничком историјом и њеним трансформацијама. А све то кроз истрајно колекционирање онога што су учесници друштва одбацили, кроз реконтекстуализацију тих напуштених сведочанстава и „поигравање“ свим овим категоријама кроз уметничко стваралаштво. Табела: Систематизација колекције „Музеја детињства“ А НЕГА ДЕТЕТА И ЊЕГОВЕ ОСНОВНЕ ПОТРЕБЕ А1 Хигијена Производи - сапуни, шампони, купке, креме, пасте за зубе, прашак за дечје рубље Опрема и прибор: шведске пелене, зихернадле за пелене, четкице за зубе А2 Брига о правилном развоју и здрављу Производи: бомбони за кашаљ, Бемицин капсуле Помагала: аспиратор, термофор, дубак, дечји вештачки кук А3 Исхрана Амбалажа Оброк: амбалажа од дечјих кашица, амбалажа оброка намењених деци Кондитори: кутије и омоти за чоколаде, кексе, бомбоне, сладоледе Напици: амбалажа од дечјих сокова, млека, млека у праху Посуђе и прибор: тањири, шоље, чиније, шерпице, есцајг А4 Одевање Гардероба: мајице, џемпери, панталоне, одећа за бебе, кишни мантил Обућа: ципеле, сандале Детаљи: апликације за гардеробу, дечје наочаре за сунце, беџеви, каишеви, кишобрани, офингери Униформе: пионирска капа и марама Б ОКРУЖЕЊЕ ЗА ДЕТЕ Б1 У кући и дворишту Намештај: сто, столица, колевка Декорација: гоблени, стони и зидни сатови, лампе Дворишни мобилијар: љуљашка

Бележница 29

54

Шта се дешава __________________ Б2 У школи Намештај и педагошки инвентар за учионице и кабинете – школске клупе, столице, табле, велике карте, глобуси, едукативни постери Б3 На јавним местима (паркови, продавнице, институције…) Полице/кутије за дечју амбалажу у продавницама, љуљашке, аутомати Ц ЕДУКАЦИЈА, РАЗВОЈ И КРЕАТИВНО СТВАРАЛАШТВО (У ШКОЛИ И ВАН ШКОЛЕ) Ц1 Писање, језик и књижевност Литература (књиге, плоче и слајдови) Основно и почетно штиво за усвајање слова и језика: буквар, читанка Сликовнице: „Весела дружба“, „Golden Books”, Поучна сликовница Поп-aп књиге: Маза и Луња, Луткарско позориште Приче и приповетке: Одабране дечје приче, Ко умије њему двије, Непослушни Басне: Учени мачак, Изабране басне, Есопове басне Бајке: Андерсонове бајке, Дизнијеве бајке Поезија: Мој први декламатор, Да чудне радости, Југословенска поезија за децу Загонетке, пошлице, брзалице, питалице: Загонетке лаке за ђаке приваке, Загонетке одгонетке Биографије и аутобиографије: Дјечји писци о себи, Познанства с дјечјим писцима Комбиноване књиге: Дуга – народне приче и бајке Учење страних језика: речници, двојезичне и вишејезичне књиге за учење језика Реквизити За усвајање слова: словарице За писање: оловке, хемијске оловке Створено од стране деце: есеји, писма, свеске, споменари Ц2 Ликовно образовање и визуелне уметности Литература: Откривамо свет уметности, ликовна читанка, Млади вајар, ручни рад за ученике осмогодишње школе, Цртамо и сликамо, Сликовница Златне руке Реквизити: четкице, боје, пирограф, пластелин Створено од стране деце: цртежи, слике, фигуре Ц3 Музика Литература: Златне степенице, I свеска – 30 лаких композиција југословенских аутора за децу и почетнике, Песме за децу, у вртићу сваког дана, свеска 1, Прве колективне музичке игре Реквизити: инструменти, кајданке Ц4 Драмске уметности Литература: Радио-драме за децу

55

Бележница 29

__________________ Шта се дешава Реквизити: маске, костими Ц5 Историја Литература Реквизити – атласи, мапе, карте: Школски атлас, Историјски атлас за националну историју Створено од стране деце: свеске, албуми Ц6 Друштво и права Литература: Читанка самоуправљања Створено од стране деце: свеске Ц7 Географија и животна средина Литература: Земљопис за III разред Реквизити – атласи, мапе, карте: Велики школски атлас Створено од стране деце: свеске, албуми Ц8 Космографија и астрономија Литература: Основи космографије Реквизити – атласи, мапе, карте: Астрономски атлас Створено од стране деце: свеске Ц9 Биологија и здравствено васпитање Литература: Чуда природе – свет животиња у сликама, Људско тело – његова грађа и његове радње Реквизити – атласи, мапе: Природописни атлас: птице, сисари, гмизавци… Створено од стране деце: свеске Ц10 Физика Литература: Физика разбибрига, Физика за школу и самоуке Створено од стране деце: свеске Ц11 Хемија Литература: Огледи из хемије Реквизити: опрема за експерименте Створено од стране деце: свеске Ц12 Математика Литература: Геометрија у кругу, Занимљива математика, математичке приче и загонетке, Аритметика за I разред Реквизити: рачунаљке, шестар, лењир Створено од стране деце: свеске Ц13 Техничко образовање и инжењерство Литература: Техника везе за пионире, С мало труда много радости, Млади техничар – аутомобили на педале Реквизити: алат (сврдло, угломер, чекић, рам са тестерицом, клешта, столарско ренде итд.)

Бележница 29

56

Шта се дешава __________________ Створено од стране деце: свеске, резбарије Ц14 Домаћинство и свакодневни живот Литература: Бонтон и лепо понашање, Основи домаћинстава, Дете на улици и путу Створено од стране деце: свеске Ц15 Општа култура Литература (енциклопедије општег карактера, лексикони: Дјечја енциклопедија, Ризница знања за младе, Школски лексикон) Ц16 Педагогошка и историјска литература о деци и детињству Часопис Дјете и родитељ, Дечја исхрана, Како израђивати наставна средства Ц17 Разни и вишенаменски реквизити Пернице, омоти за свеске, налепнице Д РАЗОНОДА, ХОБИ, СПОРТ Д1 Игра Литература: Игре на шаховској табли Играчке Играчке са покретом: чигре, јо-јо, клик-клак Оптичке играчке: калеидоскоп Играчке фигуре Животиње: шивени меда, слон, зека, коњић, животиње од гуме, животиње од пластике Човеколике фигуре: лутке од различитих материјала Дечји јунаци: Дизни, Хана-Барбера Кућа и покућство: кућице за лутке, шпорет, пегла, фрижидер, посуђе и есцајг, телефон Саобраћај: друмски, водни, ваздушни, железница – возила, пумпе, гараже Службе: војска и рат, полиција, ватрогасци, медицина, помоћ на путу Радне машине: грађевинске, пољопривредне Свемир и научна фантастика: ракете, свемирско оружје, роботи Оружје: пиштољ, пушка, сабља, мач Слагање и конструисање: конструктор, слагалице Друштвене игре: карте, „Не љути се човече“, томбола, шах Учење и сазнавање: квиз Звук, ритам, мелодија: играчке за успављивање деце, звечке, музичке кутије Електричне и електронске: конзоле, компјутерске игре, флипер Д2 Спорт и рекреација Литература: Фискултурни буквар

57

Бележница 29

__________________ Шта се дешава Реквизити и опрема: скије, бицикл, трицикл, тротинет, лопте, шлауф, клизаљке, ролшуе, праћка Д3 Сакупљачки хоби Албуми са сличицама: Животињско царство, Историја ваздухопловства, Земље и градови света Сличице: папирне сличице са различитим мотивима Салвете Колекционарство предмета са дечјим мотивима Значке: Балтазар, Југопластика, Пез Филателија: поштанске марке Дечја недеља Привесци: мали робот, бубамара Д4 Деца штеде и купују Касице: Станимир и Станимирка, касице у форми разних животиња, фигура, кућица Новчаници: у облику животиња, са дечјим јунацима Д5 Читање за разоноду али и учење Часописи шареноликог садржаја: Полетарац, Мендо, Тик-так, Политикин забавник Стрипови: Звитоперец, Алан Форд, Паук Д6 Гледање филма, слике и анимације Звиркала и апарати за пројекцију Пројектори: Неопта, Пионир, комплети пројектора са са слајдовима Гледачи за различите садржаје у разним формама: телевизори, мале камере Прегледачи: монопрегледачи за различите форме слајдова Стерео-прегледачи за различите форме слајдова Снимачи фото записа Фотоапарати: са разним дечјим мотивима Камере Филмски записи Играни и цртани филмови: „Станлио и Олио“, „Ну погоди“, „Walt Disney Cinecasa“ Д7 Слушање музике Читачи и снимачи звучног записа Грамофони Касетофони: касетофон Fischer Price Toys Магнетофони Пријемници: радио-апарат Колибри Тонски записи Музика: Дјецо пјевајмо ( Југотон), Сребрна плоча – матрица са песмицом „Чоколино“

Бележница 29

58

Шта се дешава __________________ Музика и анимација: мовитон музичке и потичке плоче Касете: музика хора „Колибри“ Магнетофонске траке Д8 Путовања и излети Опрема и реквизити: коферчићи, термоси, џепни радио-апарати Д9 Прославе Рођендан: свећице Нова година: украси, прскалице, свећице за јелку Верски празници: звонце за врбицу Државни празници: приручници за одржавање приредби поводом државних празника Е АРХИВСКА ГРАЂА Е1 Фотографије Подељене по категоријама Е2 Разгледнице и честитке Подељене по категоријама Е3 Разно Дипломe, сведочанства, ђачке књижице, карте за прославе 25. маја, споменице

Литература

McShine, Kynaston (ed.). The Museum as Muse: exhibition catalogue. New York: Museum of Modern Art, 1999. Šola, Tomislav. Prema totalnom muzeju. Beograd: Centar za muzeologiju i heritologiju, Filozofski fakultet, 2011.

59

Бележница 29

__________________ Шта се дешава 1

Овај чланак представља незнатно прерађен текст предавања одржаног 17. новембра 2014. године у Народној библиотеци Бор поводом двестогодишњице објављивања Мале простонародне славеносербске Пјеснарице и стопедесетогодишњице од смрти Вука Стефановића Караџића. Захваљујем се особљу Библиотеке и публици на позиву и коментарима, а посебно Виолети и Драгану Стојменовићу и Весни Тешовић. У чланку сам делимично користио материјал из моје књиге Epika i politika : nacionalizovanje crnogorske usmene tradicije u prvoj polovini XIX veka (Beograd: XX vek, 2014) и доктор­ ске дисертације „From Traditional to Transitional Texts: Montenegrin Oral Tradition and Vuk Karadžić’s Narodne srpske pjesme“ (University of Nottingham, 2012). Детаљнији увид у разматрана питања читалац може добити на

Александар Павловић, Универзитет „Унион – Никола Тесла“; Институт за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду 1

Два века српске народне епике

Повод за данашње предавање су значајани јубилеји – 150 година од смрти Вука Караџића и 200 година од објављивања прве збирке народних песама. Обично се ови поводи и јубилеји славе као „национални парастоси“, одржи се неки похвалан говор или хвалоспев покојнику и на томе се читава прича махом и заврши. Моја намера је нешто другачија и надам се субверзивнија – ја бих овај повод искористио да поново мало промислимо какав је Караџић био као сакупљач, колико је верно бележио песме и умотворине а колико је сам додавао и дописивао; оквирни суд о квалитету његовог рада донећу тек након што упоредим и оно што су у то доба радили његови савременици по Европи. Пре него што се упустим у детаљнију, и могуће досаднију, филолошко-културолошку анализу, наводим овде две најважније поруке које бих волео да вам пренесем, две лекције које смо одавно морали да научимо од Караџића, а нисмо научили: за разлику од данас, Караџић је знао шта је културна политика и како се она заснива и спроводи. Караџић заслужује да га проучавамо пре свега зато што је он такорећи засновао, утемељио један културни модел или културни образац. Наиме, ми данас имамо културу јубилеја: видимо шта се значајно дешава ове године и онда лавовски део буџета за културу потрошимо на ту прославу – тако је 2013. било са Константином, 2014. са Првим светским ратом, а за 2015. ћемо видети. То је можда у реду као културна политика литерарне секције основне школе, али не може бити државна културна политика. Ми, дакле, данас имамо културу јубилеја а не културну политику, и зато треба да учимо од Караџића како се ствара и промовише један културни модел – у овом случају културни модел заснован на језику, култури и обичајима обичног неписменог народа. Друга порука је следећа: бити веран Караџићу не значи статично се присећати његовог дела и тврдоглаво се држати културног обрасца који је он створио. Напротив. Прошло је 200 година од објављивања првих збирки, од романтичарског одушевљења народним умотворинама. У међувремену, свет се јако изменио, а ми и даље некако негујемо национал-романтизам. Дакле, по мом мишљењу ми треба да схватимо да је Караџић у свом добу правио реформу како би српску културу саобразио савременим европским токовима – Срби су и даље не-

Бележница 29

60

Шта се дешава __________________ говали класицизам, вештачки славеносербски језик којим нико није говорио и ексклузивистички модел који је под културом подразумевао само школоване људе, а Караџић је пропагирао нову европску моду – романтизам. Према томе, бити веран Караџићу значи неговати тај револуционарни, реформски дух у српској култури, неговати тежњу да увек будемо у корак са модерним европским културним токовима, а не затварати се у самодовљан и аутистичан модел националне културе. Толико у уводном делу, а сада прелазим на дужи и наглашеније академски део моје приче о Караџићу као сакупљачу и уреднику. Иако углед Вука Караџића као сакупљача и приређивача народних песама траје безмало два века, његов уређивачки поступак до данас је остао недовољно проучен из компаративне перспективе. Другим речима, откако смо прогласили Вука за националну величину, нисмо превише постављали питања као што су: да ли је он верно бележио песме и друге умотворине или их је дописивао, да ли је он документовао или стварао усмену народну културу? Ја ћу овде упоредити Караџићев уређивачки приступ са оним који су примењивали рани европски фолклористи од Шкота Џејмса Макферсона до Финца Елијаса Ленрота, а посебно ћу се задржати на теоријским и методолошким захтевима које формулишу најутицајнији фолклористи тога доба какви су Јохан Готфрид Хердер и Јакоб Грим. Ако раним фолклористима верујемо на реч, они стварају утисак педантно спроведеног поступка чији је циљ што прецизније документовање усмене традиције. Водећи научници тога доба, попут Хердера и Јакоба Грима, на пример, употребљавају сличне формулације изражавајући своје захтеве за верношћу изворном фолклорном тексту. Већ у својим раним радовима, Хердер сматра да збирке треба да буду састављене од песама „отргнутих са усана сваког народа и на његовом сопственом језику“2. Јакоб Грим, на сличан начин, у циркуларном писму које је послао разним ученим људима 1815. године, са циљем да их подстакне на сакупљање фолклора, саветује да песме бележе што верније, без икаквих исправки и додатака, на оном дијалекту који користе сами певачи, и да не занемарују фрагменте и варијанте јер све то доприноси потпунијој слици народне традиције. Грим такође тражи сакупљање података о певачима и сакупљачима, као и о месту, региону и датуму бележења.3 Годину дана пре тога Караџић је већ објавио своју прву збирку са програматском изјавом да она садржи само народне усмене песме „које је сердце у простоти и невиности безхудожно по природи спјевавало“, а не и оне књижевне „које је дух воображенија, читањем књига обогаћен, по правилима Пјеснотворства измишљавао“.4 Сходно томе, Грим је одмах поздравио Караџићев приступ, и кас-

61

Бележница 29

2

3

4

енглеском и/или српском језику у следећим публикацијама: http://eprints. nottingham. ac.uk/14346/; „Са топлих усана народних: уређивачки поступак Вука Караџића у компаративној перспективи“, Годишњак Друштва чланова Матице српске у Републици Српској 2 (2012): 257–278. Види: Đuzepe Kokjara, Istorija folklora u Evropi, prevele s italijanskog Tatjana Majstorović i Julijana Vučo, (Beograd: Prosveta, 1984), 218. Види: Живомир Младеновић, Трагања за Вуком (Београд: Рад, 1987), 123. За детаљнији увид види: Миљан Мојашевић, „Гримово бечко циркуларно писмо“, у: Јакоб Грим и српска народна књижевност (Београд: САНУ, 1983), 13–39. Вук Стефановић Караџић, Пјеснарица 1814, 1815, Сабрана дела, I (Београд: Просвета, 1965), 37.

__________________ Шта се дешава

5

6

Види репринт Гримовог осврта на Караџићеву збирку у: Вук Стефановић Караџић, Српске народ­ не пјесме I, Сабрана дела, IV (Београд: Просвета, 1975), 554 и даље.

Peter Burke, Popular Culture in Early Modern Europe (London: Temple Smith, 1978), 17, посебно прво поглавље, “The Discovery of the People”.

7

Ibid., 17.

8

Ibid., 42.

није га хвалио управо због сакупљања песама непосредно „са топлих усана народних“ („aus dem warmen Munde des Volkes“5). Међутим, каснији истраживачи показали су да радови раних сакупљача и редактора нису задовољили ове високе стандарде; заправо, како каже Питер Берк, „уређивачки поступци првих уредника популарне поезије безмало су скандалозни“6. Ево неколико очигледних примера који показују колико се разликују декларативни методолошки захтеви и стварна пракса тога доба.

Непостојећи шкотски бард Осијан и почеци западноевропске фолклористике Принципи рада раних сакупљача први пут су доведени у питање током полемике поводом Осијана крајем осамнаестог века. Наиме, недуго након Макферсонових публикација шкотске епике, неколико угледних интелектуалаца, попут Дејвида Хјума и Семјуела Џонсона, изразили су сумње у само постојање Осијана и гелских извора Макферсонових књига. После дуготрајне контроверзе, Шкотско горштачко друштво (Highland Society of Scotland) 1797. године установило је комисију чији је задатак био да испита аутентичност епова. Комисија је изнела став да је Макферсон „имао обичај да попуњава празнине и повезује делове, дописујући пасусе које није успео да пронађе, и да по сопственом нахођењу уноси узвишеност и деликатност изворним саставима, избацујући пасусе, ублажавајући инциденте, и улепшавајући језик“7. Другим речима, неки делови Макферсонових поема били су аутентични, али не и целина. Томсонов општи закључак гласи да Макферсон, „осим у издвојеним фразама“, никада дословно не преводи оригинални материјал, али да повремено „прати след догађаја из својих баладних извора са завидном верношћу“8. Елијас Ленрот и стварање финског националног епа Фински национални еп Калевала представља још једну темељно изучену публикацију која се може узети као прикладна паралела претходним збиркама. Елијас Ленрот је саставио на основу песама које је сакупио, додајући пасусе које је сам писао. Тај поступак правдао је на следећи начин:

9

Ibid., 18.

Напокон, када ниједан певач руна (rune-singer) није више могао да се упореди са мном у погледу познавања песама, ја сам сматрао да имам исто право које, по мом мишљењу, већина других певача узима за себе, наиме право да уређујем песме онако како се мени чинило да је најбоље.9

Другим речима, Ленрот је сматрао да је допуштено да приређивач који је довољно упућен у традиционални стил уноси измене и додатке. Стога, иако је његов лични допринос можда

Бележница 29

62

Шта се дешава __________________ статистички скроман (око три процента), он је суштински утицао на Калевалин коначни облик. Како запажа Феликс Ојнас (Felix J. Oinas), структура Калевале је у потпуности Ленротова креација: Калевала одражава Ленротову идеју епике, његов укус и поглед на свет. Имајући у виду крајњи уметнички циљ, он је из богатог материјала који је имао на располагању бирао делове прикладне за епику а одбацио оне који су им противречили или кварили стил. Уколико је то било неопоходно за целину епа, он је неке наоко безначајне детаље развијао у важне компоненте дела.10

Резултат је, према Џону Мајлсу Фолију ( John Miles Foley), „практично измишљени еп. Или барем сложена форма за чије постојање не постоји ниједан самостални, bona fide доказ“11. Хонко долази до сличног закључка: „спојеви могу бити истоветни као и усмене песме, али спој у целини представља Ленротову визију обимног епа“12.

Хердер и браћа Грим између методолошке строгости и уредничке слободе И Јохан Хердер такође је примењивао помињане уредничке поступке какви су коришћење материјала непоузданог порекла или слободна прерада изворног материјала у штампаној форми. Са теоријске стране, такво понашање било је заправо у складу са његовим основним идејама и погледима на народну поезију. Наиме, иако је веровао да изворни фолклор одражава душу народа, да има древну природу, и да његови корени леже дубоко уроњени у епску традицију,13 његово разумевање народа и „народне песме“ заправо је било прилично широко. На пример, у Хердеровом виђењу Хомер, Данте и Шекспир такође су у извесној мери народни песници, пошто су они били творци поезије која верно одражава душу народа којем припадају.14 Браћа Грим, са друге стране, увели су строже уредничке стандарде. Иако су делили са Хердером уверење у фолклор као древну уметничку форму која представља душу једног народа, они су формулисали другачије теоријске ставове и развили прецизнију методологију. Међутим, како су новији истраживачи показали, браћа Грим нису и сами доследно примењивали ове високе методолошке принципе верности изворном фолклорном тексту у сопственој уредничкој пракси.15 Другим речима, чак су и браћа Грим значајно интервенисали у текстовима које су објављивали. Примера ради, иако у предговору за Дечије и домаће бајке (Kinder- und Hausmärchen) тврде: „Суштину бајки дали смо онако како смо је и примили“, они истовремено појашњавају: „С друге стране, разуме се да је начин казивања и проповедања детаља углавном наш[…] потребна [је] велика обазривост да би се издвојила најједноставнија, најчистија и најсложенија поука једне приче од оне лажне. Где год смо открили да се варијанте неке при-

63

Бележница 29

10

11

12

13

14

15

Felix J. Oinas, ed., Heroic Epic and Saga : an introduction to the world’s great folk (London, Bloomington : Indiana University Press, 1978), 290.

John Miles Foley, “Epic as Genre”, in: The Cambridge Companion to Homer, ed. Robert Fowler (Cambridge: Cambridge University Press, 2004), 179.

Lauri Honko, Textualising the Siri epic (Folklore Fellows’ communications, 264) (Helsinki: Academia Scientiarum Fennica, 1998), 176. Види: Christa Kamenetsky, „The German Folklore Revival in the Eighteenth Century: Herder’s Theory of Naturpoesie”, The Journal of Popular Culture 6, 4 (1973): 836–47.

Kokjara, Istorija folklora, 216.

Fabian Lampart, “The Turn to History and the Volk: Brentano, Arnim, and the Grimm Brothers”, in: The Literature of German Romanticism, VIII, ed.

Dennis F. Mahoney (Rochester: Camden House, 2004), 183.

__________________ Шта се дешава 16

17 18

19

20

Kokjara, Istorija folklora, 283. Исто, 284. Види: Burke, Popular Culture, 19. Michael Perraudin, Literature, the Volk and the Revolution in MidNineteenth Century Germany (Oxford, New York: Berghahn Books, 2000), 8. За потпунији преглед уређивачке процедуре браће Грим: Kamenetsky, The Brothers Grimm and Their Critics:Folktales and the Quest for Meaning (Athens: Ohio University Press, 1992) , 151–177. http://www.b92.net/ kultura/vesti.php?nav_ category=272&yyyy =2014&mm=11&dd=30 &nav_id=930652 Види, нпр, похвално виђење Макферсонове и Персијеве улоге у популарисању народне поезије и усмене традиције у: Derick S. Thomson, Gaelic Sources of Macpherson’s “Ossian” (Edinburgh: Oliver and Boyd, 1952), 81–82; Howard Gaskill, Ossian Revisited (Edinburgh: EUP, 1991), 5; Albert B.

че међусобно допуњују, дали смо их као једну причу.“16 Браћа Грим, дакле, имплицирају да, иако свака прича има тенденцију да се мења с временом, њена основа остаје непроменљива, а значај бележења варијаната огледа се у томе што свака од њих може садржати неке суштинске сегменте. По Кокјари, међутим, таква процедура подразумевала је знатно више од једноставног „приповедања детаља“. Како он запажа, на тај начин су браћа Грим превиђала значај не само личности приповедача, него и различитих варијанти, јер свака од њих представља јединствено остварење.17 Поред овога, браћа Грим уносили су и друге измене, од којих су неке веома озбиљне, у текстове које су издавали. На пример, како истиче Берк, они су по правилу „чистили“ приче од садржаја који би запрепастили оновремене читаоце, додавали традиционалне формуле као што су „био једном“ (Es war einmal) и „живели су срећно и задовољно до краја живота“ (sie lebten glücklich bis an ihr Ende), или прећутали француско порекло неких од њихових главних прича.18 Занимљиво је да су недавно и српски медији опсежно писали да је тек пре неколико месеци објављен нецензурисан превод првог издања Гримових бајки на енглески језик, у ком се налазе разне ласцивне и сурове појединости које су браћа Грим постепено „чистили“ из каснијих издања.19 У најкраћем, уколико бисмо строге савремене сакупљачке и уредничке стандарде доследно применили на ране збирке народних песама и умотворина, све оне би се могле описати као непрецизне и мањкаве. Ипак, било би некоректно пренаглашавати ове слабости, пошто је управо захваљујући њиховом раду фолклор стекао широку популарност и постао легитиман научни предмет проучавања.20 У том смислу, ране фолклористе би било прикладно упоредити са првим археолозима као што је Хајнрих Шлиман – по данашњим научним мерилима, њиховим ископавањима више је материјала уништено него што је пронађено, али су управо њихови напори довели до успостављања и афирмисања археологије као науке.

Караџићеви приређивачки методи и процедуре Као сакупљач и приређивач, Караџић није представљао изузетак међу својим савременицима и доста често је уносио измене у текстове које је објављивао. Уопштено говорећи, могло би се рећи да је он почео да објављује народне песме имајући у виду блаже хердеров­ске принципе, али је убрзо усвојио научнији и строжији приступ Јакоба Грима. Тако, песме из његове прве Пјеснарице из 1814. године нису биле покупљене „са топлих усана народних“, односно од самих усмених певача. Како Караџић наводи у Предисловију, овде је објавио по сећању песме које је памтио од детињства.21 Он је такође хвалио Качићеве песме из Razgovorа ugodnog naroda slovinskoga као „баш онакове исте, какове наши Сербљи код ватре седећи уз гу-

Бележница 29

64

Шта се дешава __________________ сле певају“22. Штавише, у првој Пјеснарици Караџић је изразио наду да ће и други наставити да објављују народне песме, сматрајући крајњим циљем стварање једног великог обједињеног епа од стране неког писменог и образованог песника. Овај национални песник, „којега је Бог даром Песнотворства обдарио“, Караџић објашњава, сакупиће „сва она собрања и претрести; а неке песне и сам по вкусу и по начину рода свога сочинити, и тако од свију они мали собрања једно велико цијело учинити.“23 Тако би, према Караџићевим раним погледима, Razgovor ugodni naroda slovinskoga спадао у категорију изворних народних песама. Штавише, било је очито легитимно објавити народне песме по сећању уместо их директно записивати од усмених певача, као и објединити изворно самосталне народне песме у један велики еп који би написао професионални песник, као што су Макферсон и Ленрот урадили са шкотском и финском усменом традицијом. Међутим, свега неколико месеци по објављивању прве Пјеснарице, Караџићеви погледи на народно пeсништво знатно су се изменили. У пролеће 1815. Караџић је путовао у Срем, где се упознао са усменим песмама локалних певача и српских избеглица који су се тамо склонили након пропасти Првог српског устанка 1813. године. Овај историјски сусрет између Караџића и неких од најбољих усмених певача са јужнословенских простора пружио му је непосредан увид у живу епску традицију и учврстио његово поштовање за народну епику. Истовремено, сарадња са истакнутим научницима какви су Копитар и Грим додатно је утицала на његове погледе на усмену поезију и одговарајуће методе за њено бележење и објављивање. Караџић је стога изменио своје првобитно гледиште и развио приступ, одређену етику сакупљачког рада могло би се рећи, који је налагао да се добар сакупљач мора уздржавати од прављења интервенција у текстовима које бележи што је више могуће. Тако је већ 1815. године Караџић у својој преписци изразио уверење да „народне пјесме, без сумње, ваља печатати онако као што народ говори и пјева“24. Попут Јакоба Грима, и он је такође захтевао од својих сарадника да тачно документују песме традиционалних певача, и да не чине сами никакве измене или исправке. Примера ради, у писму које је тим поводом послао књазу Милошу 1821. године, Караџић истиче: „Они, који успишу не треба ништа да поправљају, него да напишу управо онако, као што се пјева.“25 Заиста, као што каснија издања његових рукописа и показују, он је објављивао сразмерно више песама које је добио од сарадника који су следили ова начела, неголи од оних сакупљача који су, како се чини, имали наглашеније интервенционистички приступ. Исто тако, он је стекао све више искуства о стилу и маниру усменог певања и могао је лакше да разликује изворне народне песме од њихових имитација и различитих обрада. Стога, свега неколико година након похвале Качићевим песмама, Караџић већ изража-

65

Бележница 29

21

22

23 24

25

Friedman, The Ballad Revival: Studies in the Influence of Popular on Sophisticated Poetry (Chicago: University of Chicago Press, 1961), 209. Види Караџићев „Предговор“ петој књизи Народних српских пјесама, у: Српске народне пјесме IV, Сабрана дела, VII (Просвета: Београд, 1986), 393-411. Караџић, Пјеснарица 1814, 1815, 38. Исто, 43. Караџић, Преписка I (1811-1821), стр. 15052. Исто, 913.

__________________ Шта се дешава

26

Караџић је ову тврдњу први пут изнео у свом Објављенију из 1821, види: Вук Стефановић Караџић, О српској народној поезији, ур. Боривоје Маринковић (Београд: Просвета, 1964), 67.

27

Види: Јован Деретић, Историја српске књижевности (Београд: Просвета, 2003), 558.

28

Караџић, Српске народне пјесме IV, 388.

29

Караџић, Пјеснарица 1814, 1815, 44.

30

Види анализу Подруговићевог доприноса у: Владан Недић, Вукови певачи (Београд: Рад, 1990), 31 и даље.

31

Караџић, Српске народне пјесме IV, 394.

ва сумњу у њихов традиционални карактер, а касније и јавно пише да оне, уз пар изузетака, заправо нису изворна епика већ ауторови састави.26 Сходно томе, он никада није уважио идеју о обједињавању песама у један велики еп, и штампао је своја издања као збирке краћих и самосталних епских песама. У поређењу са Макферсоном, Ленротом и другим сакупљачима и редакторима који су дописивали и спајали оригинални материјал у циљу „реконструисања“ некадашњег обимног епа по узору на Илијаду, он је дакле задржао оригинални облик релативно кратких и самосталних епских песама карактеристичан за јужнословенску епску традицију. Ипак, и поред тога Караџићеве збирке несумњиво показују његов значајан уреднички утицај. Ради илустрације ове тврдње, укратко ћемо се осврнути на његове принципе избора и приређивања сакупљене грађе, типичне уредничке интервенције, као и повремену употребу штампаних извора. Када је реч о избору материјала, одавно је уочено да су Караџићева издања народних песама антологије пре неголи збирке.27 Његови рукописи, на пример, показују да је он објавио само мањи постотак свих песама које је имао у свом поседу или које су му биле доступне. И сам Караџић био је спреман да призна да његове збирке немају за циљ да представе свеукупност српске епске традиције, већ само њена најбоља остварења. Одговарајући 1833. године на један коментар о његовој избирљивости код штампања песама, он је овако објаснио своје гледиште: „ја мислим, да би лудост била не избирати, кад се може; нити би, по мом мишљењу, наше народне песме добиле ову чест и славу, да сам ји ја штампао с реда, без икаког избора.“28 Караџићева посебна склоност за песме о средњовековним јунацима и Косовској бици представља још један битан чинилац његовог уредничког приступа. На пример, већ у својој најранијој збирци, Пјеснарици из 1814. године, он је истакао посебан значај ових песама које, по његовом уверењу, „содержавају негдашње битије Сербско, и име.“29 Такав став имао је значајне импликације на његов сакупљачки рад, пошто се у почетку Караџић више фокусирао на бележење ових песама науштрб оних са другим популарним садржајима. Рецимо, више од половине од укупно девeдесет четири песме које је забележио од Тешана Подруговића опевају средњовековне јунаке и предмете, понајвише подвиге Краљевића Марка.30 Ови старији предмети и јунаци, међутим, имали су мање истакнуто место у укупном репертоару овог певача. Наиме, како је Караџић навео, Подруговић је знао „још најмање сто јуначки песама, све оваки, као што су ове, које сам од њега преписао, а особито од којекаки приморски и Босански и Ерцеговачки ајдука и четобаша… 15 песама од самога Мијата арамбаше.“31 У складу са његовим сакупљачким преференцама, међутим, Караџић је сакупио и објавио све Подруговићеве песме о Марку Краљевићу, али ни једну једину о Мијату. Пример старца Милије једнако је ре-

Бележница 29

66

Шта се дешава __________________ чит. Караџић је годинама желео да се сусретне са овим певачем, јер је чуо да је Милија врстан зналац песама „Женидба Максима Црнојевића“ и „Бановић Страхиња“. Ово такође показује његову посебну склоност ка песмама са предметом и ликовима из доба српског царства. Укупно, Караџић је успео да запише три песме о средњовековним јунацима и само једну о релативно новијем хајдуку, али је оставио сведочанство о томе да је Милија знао још много песама о млађим локалним јунацима.32 У оба случаја, дакле, већи део певачевог репертоара чине песме о релативно новијим јунацима. Караџић је, међутим, забележио и објавио махом оне које су описивале подвиге средњовековних јунака, дајући тиме песмама које „содержавају негдашње битије Сербско, и име“ истакнутију позицију од оне коју су, како се чини, имале у репертоару самих певача и ранодеветнаестовековној усменој традицији уопште. Осим привилеговања песама са садржајем из старијих времена, Караџић је такође и организовао песме по хронолошком реду. У том смислу, иако није објединио усмене песме у један велики еп као што су то чинили Макферсон, Ленрот и други, овај распоред ипак је имао извесне последице по представљање усмене традиције. Такав приступ ставио је нагласак на јединство и кохерентност усмене традиције, и имплицирао постојање извесног историјског оквира који спаја приказане догађаје од најстаријих до најновијих. Наравно, уобичајен је поступак сваког уредника да обимну грађу организује и представи на одређени начин. Средином осамнаестог века, Качић је већ понудио сличан модел у свом Razgovoru ugodnom naroda slovinskoga, и тврдио да народна епика представља популарну стиховану историју: „ono što drugi narodi uzdrže u knjigam, oni uzdrže u pameti pivajući[…] pisme svoji kralja, bana, vitezova i vrsnih junaka“.33 Његош је такође следио хронолошки ред у свом Огледалу србском, и изнео сличну тврдњу: „За црногорске пјесме може се рећи да се у њима садржава историја овога народа“.34 Каснији антологичари јужнословеснких песама, попут Твртка Чубелића и Војислава Ђурића, наставили су да примењују овај образац.35 Ипак, треба имати у виду да такав распоред песама који следи историјске референце које оне садрже, представља уредничку и редакторску интервенцију, не нешто инхерентно усменој традицији као таквој. Оснивачи усмене теорије, амерички научници Милман Пери (Milman Parry) и Алберт Лорд (Albert Lord), на пример, примењивали су другачији принцип у привређивању песама из њихове збирке. Они су их организовали према певачима, и објавили песме из одређеног краја у истом тому. Другим речима, идентитет певача и подручје где су песме сакупљене фигурирао је за њих као важнији организациони и класификациони принцип и заједнички чинилац неголи јунаци и догађаји описани у песмама. Поред тога, иако је Караџић тврдио да су песме које је објављивао биле сакупљене непосредно од усмених певача као део живе усмене традиције, он је ипак повремено користио и

67

Бележница 29

32

Исто, 397.

Andrija Kačić Miošić, Razgovor ugodni narodna slovinskoga (Zagreb: Liber, 1988), 29.

34 Петар II Петровић Његош, Огледало србско (Београд: Просвета; Цетиње: Обод, 1981), 10.

35 Види: Tvrtko Čubelić, Epske narodne pjesme (Zagreb: [s.n.], 1970); Војислав Ђурић, Антологија народних епских песама (Београд: Српска књижевна задруга, 1958).

33

__________________ Шта се дешава

36

37

38

Види: Владан Недић, „О првој и другој Вуковој Пјеснарици“, у: Караџић, Пјеснарица 1814, 1815, 373. Такође: Светозар Матић, Наш народни еп и наш стих: огледи и студије (Нови Сад: Матица Српска, 1964), 7–55. Види: Matija Murko, Tragom srpskohrvatske narodne epike I ( JAZU: Zagreb, 1951), 401. Такође: Матић, Наш народни еп, 33. Исто, 35 и даље; Миодраг Матицки, Историја као предање (Београд: Рад, 1989), 38-44.

штампане изворе. Тако је у првој Пјеснарици песму „Хасанагиница“ објавио не по сећању, како је тврдио, него из Фортисове књиге, а наставио је да је прештампава и у каснијим издањима. Исто важи и за још неколико песама за које је тврдио да су део живе усмене традиције, али које су заправо биле преузете из штампаних извора.36 Песму „Јакшићи кушају љубе“, на пример, Караџић је објавио у другој књизи Српских народних пјесама 1845. године, а нашао ју је у књизи Матије Рељковића Satir ili divlji čovik, објављеној у Славонији 1779. године. Иако је Караџић тврдио да је песму такође чуо и од једног певача из Ужица, тумачи се слажу у томе да је тешко поверовати у то да је практично истоветна варијанта могла постојати на прилично удаљеном подручју готово пола века касније.37 Како изгледа, упућивање на непознатог певача треба видети као Караџићево оправдање за укључивање ове песме међу усмене народне песме, пре неголи као тврдњу да је њен садржај заправо забележен приликом живог усменог извођења. У сваком случају, поређење ових двеју песма показује да је Караџић махом прaвио мање измене у дијалекту, па је тако транскрибовао оригинално „брајене“ као „брајане“, „вирне“ као „вјерне“ или „дојде“ као „дође“. Светозар Матић и Миодраг Матицки такође су сугерисали да неколико Караџићевих косовских песама и песама о најстаријим временима из Црне Горе нису сакупљене непосредно од усмених певача него преузете из рукописних збирки.38 Међутим, без поузданих доказа о тим рукописима, ове претпоставке остају недовољно потврђене, али у сваком случају тешко да ремете укупан утисак да је Караџић само у ретким и изузетним случајевима посезао за претходним рукописима и објављеним песмама током уобличавања сопствених збирки.

Закључак Сумирајући претходно разматрање, можемо рећи да су у првим издањима народних песама и умотворина, уредници и приређивачи знатно утицали на њихов облик. Поред тога, указао сам на то да чак и Грим и Караџић, који су формулисали најчвршће методолошке захтеве и усвојили највише научне стандарде свога времена, нису увек следили те високе стандарде у својој сакупљачкој и приређивачкој пракси. Сходно томе, њихове збирке нису сасвим састављене од песама и прича које су биле забележене директно од усмених певача или приповедача, нити објављене са апсолутном верношћу изворном облику. Без обзира на то, Караџићев уреднички метод и приступ не треба посматрати са превише строгости, поготово када узмемо у обзир опште научне стандарде и контекст његовог времена. Уопштено говорећи, он јесте својеручно забележио мноштво усмених песама, упорно трагајући за најбољим певачима, и прилично успешно избегавао је књишку епику коју су неки од његових савременика сма-

Бележница 29

68

Шта се дешава __________________ трали усменим песмама и објављивали као најчистију народну поезију. Фолијев суд да је „његов уреднички утицај био благ у поређењу са уобичајеном праксом тога доба“39 стога се чини потпуно оправданим. Због свега тога, Караџићеве збирке с правом се могу посматрати као сразмерно верне репрезентације стварно усмене традиције тог времена. Поред тога, гледано из компаративне перспективе, Караџић свакако заузима високо место у међународном фолкористичком контексту његовог доба. Литература

Burke, Peter. Popular Culture in Early Modern Europe. London: Temple Smith, 1978.

Gaskill, Howard. Ossian Revisited . Edinburgh: Edinburgh University Press, 1991. Деретић, Јован. Историја српске књижевности. Београд: Просвета, 2003. Ђурић, Војислав. Антологија народних епских песама. Београд: Српска књижевна задруга, 1958.

Kamenetsky, Christa. The Brothers Grimm and Their Critics: Folktales and the Quest for Meaning. Athens: Ohio University Press, 1992.

Kamenetsky, Christa . „The German Folklore Revival in the Eighteenth Century: Herder’s Theory of Naturpoesie“, The Journal of Popular Culture 6, 4 (1973): 836–848. Караџић, Вук Стефановић. Српске народне пјесме I, Сабрана дела, IV. Београд: Просвета, 1975. Караџић, Вук Стефановић. Пјеснарица 1814, 1815, Сабрана дела, I. Београд: Просвета, 1965. Караџић, Вук Стефановић. О српској народној поезији, ур. Боривоје Маринковић. Београд: Просвета, 1964.

Kačić Miošić, Andrija. Razgovor ugodni narodna slovinskoga. Zagreb: Liber, 1988.

Kokjara, Đuzepe. Istorija folklora u Evropi I i II, prevele s italijanskog Tatjana Majstorović i Julijana Vučo. Beograd: Prosveta, 1984.

Lampart, Fabian. „The Turn to History and the Volk: Brentano, Arnim, and the Grimm Brothers“. In: The Literature of German Romanticism, VIII, ed. Dennis F. Mahoney, 171–190. Rochester, New York; Woodbridge, Suffolk: Camden House, 2004. Матицки, Миодраг. Историја као предање. Београд: Рад, 1989. Матић, Светозар. Наш народни еп и наш стих: огледи и студије. Нови Сад: Матица Српска, 1964. Младеновић, Живомир. Трагања за Вуком. Београд: Рад, 1987. Мојашевић, Миљан. „Гримово бечко циркуларно писмо“. У: Јакоб Грим и српска народна књижевност. Београд: САНУ, 1983.

Murko, Matija. Tragom srpskohrvatske narodne epike I. JAZU: Zagreb, 1951. Недић, Владан. Вукови певачи. Београд: Рад, 1990.

69

Бележница 29

39

John Foley, „Analogues: Modern Oral Epic“, in: A Companion to Ancient Epic, ed. John Miles Foley (Oxford: Blackwell Publishing, 2005), 208.

__________________ Шта се дешава Недић, Владан. „О првој и другој Вуковој Пјеснарици“. У: Караџић, Пјеснарица, 367–380.

Oinas, Felix J. ed. Heroic Epic and Saga: an introduction to the world’s great folk. London, Bloomington : Indiana University Press, 1978.

Pavlović, Aleksandar. Epika i politika: nacionalizovanje crnogorske usmene tradicije u prvoj polovini XIX veka. Beograd: XX vek, 2014. Павловић, Александар. „Са топлих усана народних: уређивачки поступак Вука Караџића у компаративној перспективи“. Годишњак Друштва чланова Матице српске у Републици Српској 2 (2012): 257–278.

Pavlović, Aleksandar. „From Traditional to Transitional Texts: Montenegrin Oral Tradition and Vuk Karadžić’s Narodne srpske pjesme“ (University of Nottingham, 2012).

Perraudin, Michael. Literature, the Volk and the Revolution in Mid-Nineteenth Century Germany. Oxford, New York: Berghahn Books, 2000. Петровић, Петар II Његош. Огледало србско. Београд: Просвета; Цетиње: Обод, 1981.

Thomson, Derick S. Gaelic Sources of Macpherson’s „Ossian“. Edinburgh: Oliver and Boyd, 1952.

Foley John. „Analogues: Modern Oral Epic“. In: A Companion to Ancient Epic, ed. John Miles Foley, 196-212. Oxford: Blackwell Publishing, 2005.

Foley, John Miles. „Epic as Genre“. In: The Cambridge Companion to Homer, ed. Robert Fowler, 171– 187. Cambridge: Cambridge University Press, 2004.

Friedman, Albert B. The Ballad Revival: Studies in the Influence of Popular on Sophisticated Poetry.

Chicago: University of Chicago Press, 1961.

Honko, Lauri. Textualising the Siri epic (Folklore Fellows’ communications, 264). Helsinki: Academia Scientiarum Fennica, 1998. Čubelić, Tvrtko. Epske narodne pjesme. Zagreb: [s.n.], 1970.

Бележница 29

70

Шта се дешава __________________ Милош Миленковић, Одељење за етнологију и антропологију, Филозофски факултет Универзитета у Београду

Компликовано је за мишљење, али је добро за све

(Поводом књиге Добро је за мишљење али је компликовано за јело: недовољно јасни појмови и појаве нашег завичаја, тумачени из угла етнологије и антропологије (Народна библиотека Бор, 2013))

Била ми је част и задовољство што сам својевремено имао прилику да рецензирам и јавно прикажем, а сада и да у писаној форми промислим значај зборника тј. колективне монографије у издању Завичајног одељења Народне библиотеке Бор Добро је за мишљење али је компликовано за јело: недовољно јасни појмови и појаве нашег завичаја, тумачени из угла етнологије и антропологије, који је из излагања професора и истраживача Филозофског факултета Универзитета у Београду одн. његовог Одељења за етнологију и антропологију приредио Драган Стојменовић. Реч је и о необичној и о неуобичајеној књизи, која сведочи да су стереотипи, иначе чести у нашој научној, просветној и културној политици, о томе да у регионима нема ни науке ни културе, о ниским стандардима и нивоу просвећивања, такорећи о пропасти и затуцаности – сви редом претерани и штетни. Имајући у виду то да нисам етнолог-експерт за источну Србију, промислићу ово издање из перспектива које су ме руководиле да га својевремено и рецензирам с комплиментима. То су перспективе блиске мом професионалном искуству, перспективе: а) историчара и методолога дисциплине, који се, такође, бави и етиком и политиком етнологије и антропологије; б) учесника у менаџменту Етнолошко-антрополошког друштва Србије и в) друштвеног критичара, посебно критичара контраиндикација „унапређивања“, а најчешће уназађивања до којег долази непромишљеном, антинационалном, антиевропском и псеудореформском просветном, научном и културном политиком каквој смо сведоци последњих деценија у Србији. Када сам својевремено добио овај рукопис на рецензирање, необично ме је обрадовала чињеница да га је било немогуће моментално жанровски одредити. Читајући га, стекао сам утисак да је реч о „трећем жанру“ – није ту реч ни о завичајној ни о искључиво научној монографији, већ о настојању да се уради управо оно што нам је у овом тренутку најпотребније – да се професионална, академска, често компликована и техничким детаљима оптерећујућа антрополошка наука повеже са научно инфорисаном заштитом културног наслеђа. То је парадигма у којој се савремена етнологија и антропологија последњих година проналазе, тражећи

71

Бележница 29

__________________ Шта се дешава свој пут у неизвесном времену, у којем не само да се наше библиотеке, већ и наше болнице и школе – сви стубови тешком муком изграђене цивилизације у два века модерне српске државе – темељно урушавају у име „штедње“. Из перспективе менаџмента професионалног удружења, ова књига – а посебно модел пројекта у оквиру којег је до њеног објављивања дошло – представља модел који Етнолошко-антрополошко друштво треба да преузме, прилагоди и примени. У том смислу, у име менаџмента професионалног друштва исказујем дубоко поштовање менаџменту Народне библиотеке Бор, и самом уреднику и његовом тиму, за развијање и примену модела примене етнолошко-антрополошке професије, од самог дизајна истраживања до коначне реализације у форми штампане и електронске књиге. Док ће о детаљима интерпретација изнетих у појединим њеним поглављима бити, сигуран сам, много речи (а многе од њих су узбудљиве и полемички плодне, што издању даје посебну интелектуалну драж), циљ ми је да у овом излагању скренем пажњу не на то шта све књига прецизно садржи већ на шта оно што она садржи може, а слободан сам да тврдим – и на шта би требало да нас наведе. То је посебно важно у временима у којима нам се спочитава да треба да се стидимо тога што се бавимо лепим и узвишеним, или прошлошћу и идентитетом, јавним добром и културном баштином – све проказаним „паразитским“ занимањима попут лекарског или учитељског или кустоског, све занимањима наводно излишним и друштвено непотребним у временима неопходне, а испоставља се неразумне штедње. Ову сам књигу имао задовољство и част да представим у Народној библиотеци Бор поводом Дана билиотекара, 14. децембра 2014. године и том сам приликом приметио да смо окружени наративима чији је основни циљ да учине да треба да се стидимо када објавимо или представљамо књигу, када одржавамо научни скуп или научно истражујемо; у временима када ће, према најавама из надлежног министарства, триста педесетак професора и истраживача који раде у десет научно-наставних дисциплина на Филозофском факултету Универзитета у Београду, основаном пре више од века и по, добити подршку за објављивање две научне монографије у 2015. години; у друштву у којем се друштвено-хуманистичке науке иначе посматрају или као пуко „филозофирање“ или као идеолошка инфраструктура националнизма (одн. антинационализма), као дисциплине које још нису „досегле“ статус „правих“ наука и које је, стога, у временима криза и промена, некако најлакше укинути, обесмислити или обезвређивањем демотивисати младе да рад у њима наставе и очувају; у држави у којој је један од претходних министара науке ишао толико далеко у својој метафизичкој занесености, да је научне часописе који се објављују у српским градовима и варошима једноставно прецртавао с листе научних часописа, будући да „тамо и не може бити науке“. Тај

Бележница 29

72

Шта се дешава __________________ језиви примитивизам, тај провинцијализам неразумевања и метрополе и регија и политике и науке оно је што одликује дух нашег времена и зато су књиге попут ове посебно важне у времену у којем је стигао ред и да Филозофски факултет у Београду буде прецртан са српске научне мапе. Оне сведоче да је комуникација могућа, жива и плодотворна, да између метрополе и регија постоји активна и жива сарадња, да У Народној библиотеци Бор су кругови интелектуалаца у српским градовима и варопредстављен је зборник Добро је шима успели да одрже интелектуалну инфраструктуру за мишљење али је компликовано за у финансијски немогућим условима, и да је борба за дојело: недовољно јасни појмови и појастојанство чувара културне баштине и јавног добра даве нашег завичаја, тумачени из угла нас важнија чак и од оне у временима рата и тоталитаетнологије и антропологије (Народризма, када се знало ко је уништитељ а ко градитељ. Ово је утолико важније што метафизичке моћи просветних, на библиотека Бор, 2013). О књизи научних и културних реформиста данашњице почивају су говорили проф. др Милош Мина идеји ниподаштавања интелектуалног потенција- ленковић, рецензент и Драган Стојла нашег друштва, у чијој основи лежи утолико прими- меновић, приређивач. тивнија што је неоколонијалнија идеја о апсолутно вишој вредности свега новог у односу на све постојеће и свега страног у односу на све београдско и српско. Другим речима – Београд се данас брани у Бору, а Филозофски факултет у библиотекама попут борске, у којој посвећени, стручни и отворени људи настоје да очувају штампану и електронску књигу – основни инструмент просвећивања и један од основних инструмената очувања јавног добра (основног приватног интереса, уосталом, додао би искрени либерал). Осим фине равнотеже између теоријских интерпретација емпиријских налаза и поштовања према специфичностима регије, ова књига демонстрира методолошку отвореност за неочекивано, „стратешку наивност“ по којој су антрополошка истраживања и постала позната. Читаоци ове књиге приметиће да им је и без гордог академизма и без досадног емпиризма, и без заузимања погледа „с Марса“ и без ситничавог детаљисања о „посебности“ овог или оног краја града или села у регији, кроз поглавља ове књиге саопштено много тога о чему нису знали или су знали а нису мислили на начин на који може да их наведе једна друштвено-хуманистичка наука. Књига показује праву меру између интегритета истраживања, академског квалитета, поштовања за проучаване, отворености за локалну заједницу и осећаја за етнографску стварност – још неопходнију у временима тектонских промена, у којима живимо привид да политичари

73

Бележница 29

__________________ Шта се дешава поседују метафизичке моћи а да се демократија бестидно злоупотребљава за реконфигурацију јавног добра и културне баштине из изборног циклуса у циклус. Као и свака књига која се хвата у коштац с темама суштине колективног идентитета, аутентичности фолклора, етничке атрибуције појединих обичаја, националног порекла становништва или колективних права, и ова публикација садржи и потенцијално политички запаљиве садржаје. Ипак, они су научним апаратом склоњени у витрину теорије и лишени конфликтног потенцијала професионално и одмерено, па се зборник може користити и као узор инклузивног приступа културном наслеђу у мултикултурним срединама. Књигу чини шест поглавља или дужих чланака (који би се у будућности могли развити и у посебне проблемске монографије, будући да свака од изабраних тема то завређује), које овде нећу препричавати. Не само зато што за то нисам регионално етнографски компетентан, већ пре свега због тога што би то рефокусирало пажњу с општег значаја и смисла објављивања ове књиге. У том смислу, овде позивам читаоце да промислимо шири значај појединих поглавља ове колективне монографије. Жикићев рад „Бор као мизансцен у домаћим филмовима“ посвећен је било филмовима експлицитно о борском крају било онима који Бор користе да пошаљу неку поруку ширег значаја. Шта је основна одлика, кључна разлика овог рада у односу на слична разматрања? Он акценат ставља на оно што се не говори, на оно што недостаје и што је изостављено – то је у антропологији посебно методолошки важно: искусни теренски истраживачи знају, а историчари и методолози дисциплине радо промишљају, значај информаната који лажу, претерују, глуматају, скривају и изостављају информације (било свесно, то невешто скривајући, било у заблуди). Изостављено (или лажно, изречено у свесној или несвесној обмани), скривено или игнорисано представља пут за откривање онога што у култури није очигледно, а што је заправо норма (у односу на коју се лаж конституише као лаж, а скривање као скривање), што није опште место, што је непознато старим, класичним етнографским завичајним монографијама. Жикић истраживање о филмској продукцији о Бору користи да пошаље важну поруку која има шири и теоријско-методолошки значај (што је иначе одлика ове књиге, која се може користити у настави као водич за повезивање теоријских концепата и етнографских чињеница) и политичку примену – а то је недостатак преиспитивања „општег места“ према којем је „Бор пропао“, „последња рупа на свирали“, „град духова“, „из кога треба побећи а свакако га треба избегавати“ и сл. Преиспитујући изостанак промишљања концепта бесперспективности, Жикић нам тумачи симптом времена у којем је постало најважније дерогирати све – од Бора до Београда – не би ли нови почетак био утемељен „нултом тачком“, неопходношћу изградње нечег што је

Бележница 29

74

Шта се дешава __________________ наводно потпуно уништено. Логика тог поступка дерогирања је очигледно револуционарна – логика изградње нечег ни из чега, и подсећа на мрачну прошлост каквој смо више пута сведочили и у метрополи и у регионалним центрима. Јер, ако ни у метропололи ни у регионима више није могуће мислити својом главом, истраживати и промишљати своју судбину, критиковати сопствену прошлост и планирати сопствену будућност, онда тек откривање истине о садашњости није ни вредно помена. Оно на шта нас Жикићева анализа суптилно инспирише, оно на шта он указује у подтексту своје анализе, јесте – самопоштовање. И то је трајна вредност анализе филмова о Бору, који пренаглашавају бесперспективност и служе аналитичару, да будемо слободни да се изразимо – као негативна културна баштина, репозиторијум погрешних, демотивишућих самопоимања која младеж убијају у појам а искусније грађане држе у зачараном кругу неостварености. Овим поглављем књига сведочи критичку моћ аналитичке антропологије, која дакле не мора нужно бити повезана с политичким идиомом нити активистичка по свом методу јавне презентације да би нам послала важну поруку о нама самима. Други чланак, „Производња потрошње: стилови потрошачког друштва у транзицији“ посвећен је теми мање познатој од филма, али и он подједнако ефектно, мада не суптилно већ веома директно, бритко и критички отворено, указује на дубоко погрешан смер којим је кренула културна промена нашег друштва, диктирана из политике. Савремена антропологија по правилу је изразито антидржавна наука. Она је у свом методолошки агностичком а идеолошки анархистичком мејнстриму приступа држави и њеним институцијама отишла тако далеко да државу у потпуности критички негира стављајући се на страну друштва. У чему је ту проблем? Проблем је поглавито у томе што антрополошка и сродне критике државе, а посебно помодна критика неолибералног поретка, онемогућавају да видимо најважнију ствар за коју данас треба да се боримо – за то, да је нама данас потребно више државе. У тренутку када се урушавају здравствене, просветне, кутурне, научне и институције социјалног система, оно што ми као етнолози-антрополози, као друштвено-хуманистички научници или интелектуалци уопште, можемо да саветујемо грађанима када се слепо придржавамо антрополошке теорије, најчешће је – погрешно. И ту можда треба и тражити разлоге због којих смо доспели на црну листу метафизички свемоћних политичара – у том погрешно изабраном методу за остварење правих циљева, којем смо као дисциплини прибегли. Критичари неолибералне државе, а друге данас готово да и нема, толико су се удаљили од институција које су поодавно подржављене, а које су се у друштвима попут нашег с државом и развиле и без и изван ње никада нису ни постојале, попут поменутих здравствених или просветних, да данас готово бласфемично звучи када напишем да се држави треба вратити, с администрацијом сарађивати, повратити по-

75

Бележница 29

__________________ Шта се дешава верење и градити мостове нове сарадње на унапређењу квалитета живота грађана наших градова и регија. Тим пре што тог квалитета нема, нити га може бити, тамо где царују колективи (а моћ колектива да унизи појединца добро нам је позната из наше скорије и идеолошке тоталитарне и етничке и конфесионалне националистичке прошлости). Из рада Илдико Ердеи могло би се закључити да она позива на критику неолибералне државе, на повратак државе благостања или социјалног старања, и да је критика неолибералног потрошачког субјекта та, којом би требало данас да се бавимо. Али њен рад, који у свом дужем делу делује као стандардна антрополошка, социолошка, културнокритичка или социјалнофилозофска критика неолиберализма, одликује закључни преокрет у којем позива читаоце да као појединци, а не као део неког антилибералног колектива, настоје да пронађу свој лични пут у друштву обавезне свакодневне потрошње. Ту се, на примерима из борског краја, вешто повезаним с компликованом антрополошком теоријом, види да неоколективистички мејнстрим антропологије државе није у праву и да је антропологија потрошње, као грана економске антропологије, може демантовати. И да привремено закључим – док нам је Жикић наговестио значај колективног самопоштовања на примеру регије која је многим уметницима служила као полигон за анестезирање, Ердеи нам указује на значај индивидуалног самопоштовања у тешким временима попут овог, нудећи једну научно информисану теорију наде и на индивидуалном плану. Следеће поглавље, „Концепт црне магије у савременој култури у Србији“ Лидије Радуловић, посебно је занимљиво због примене једне некада популарне теорије у антропологији – теорије ограниченог добра. Ово поглавље ту теорију ревитализује и реартикулише, подсећајући нас, на примерима из борског краја, и на то да се живот и његови проблеми увек изнова понављају колико год контексти у којима се то дешава били јединствени и непоновљиви, али и на то да је интерпретативни репозиторијум етнологије и антропологије пун идеја које – иако су „старе“ – никако нису и „превазиђене“. Теорија ограниченог добра у својој најкраћој верзији може бити формулисана на следећи начин: „информанти сматрају да је свет ограничен, у том смислу да неко мора да изгуби да би неко добио; нема стварања вишка, нема акумулације новог, све је увек исто само је различито распоређено“. Идеја да некоме мора да се „смркне“ да би некоме „свануло“, тј. да некоме мора да „крене низбрдо“ да би неком другом „кренуло узбрдо“ јесте представа којој свакодневно сведочимо и она се у том смислу може посматрати и као елемент природног „онтолошког“ става карактеристичног за популацију, као подразумевано веровање. Према овој теорији, људи верују у магију зато што имају привид да је сама магија емпиријски верификована. И, ако се осврнемо, видећемо да се иста представа дели и о савременом капитализму – привидном берзанском пословању и нерегулисаном компанијском ка-

Бележница 29

76

Шта се дешава __________________ питализму, који има врло мало везе с оним капитализмом који је у западним друштвима друге половине 20. века представљао инфраструктуру напретка економије и успона људских и мањинских права. Ако у економији неко мора да изгуби да би неко добио, чиме нас у најновијој верзији теорије редистрибуције медијски бомбардују они који су наводно оријентисани ка капиталистичкој економији и политичком систему владавине права, испоставља се да је на плану перцепције концепт ограниченог добра раширен из магије у политику и економију у толикој мери, да би се само око њега могла развити аргументација и спровести истраживање о српском схватању света данас. Шта можемо да научимо из антрополошких теорија магије, посебно онда када их проверавамо на етнографској грађи, како то у овом поглављу чини Радуловић? Можемо да закључимо да то што је нешто магијско не значи да је нетачно, односно да није постало тачно инкорпорирањем тог погледа у домене за које се некада веровало да су руковођени рационалношћу. Сама идеја да је добро ограничено, која је по дефиницији сугерисана фиксираним годишњим државним буџетом, у себи садржи магијски поглед на свет ограниченог добра: набавка књига у библиотекама ове године неће бити финансирана, научне конференције се неће одржавати и научне књиге ће престати да излазе да би се догодило нешто друго!? Ако би књиге биле објављене и купљене а конференције одржане, онда се нешто друго не би догодило. Том логиком ограниченог добра, која нам сугерише да је држава попут домаћинства у којем се „економише“ намењивањем новца одузимањем од једне активности ради друге и обрнуто, магијски концепт ограниченог добра постаје руководећи принцип савременог живота државе и скоро читавог друштва, које је том државом прогутано. Излаз ипак постоји, али он је увек изван: као што се излаз за економију види искључиво у страним кредитима и инвестицијама, и излаз за српску просвету, науку и културу види се у страним пројектима. И ту сада на сцену ступа мудрост: ако смо били довољно мудри да откријемо да нам је живот руковођен магијским принципом ограниченог добра, да ли има икаквог смисла да се томе супротставимо? Или је можда интелигентније, будући да о немогућности промене руководећих животних принципа (осим револуцијом коју презире свака психички здрава особа информисана њеним стравичним последицама кроз историју) знамо све, да можда ипак потражимо решење изван нас самих, нашег ограниченог добра? А оно је ту, надохват руке. Друштвено-хуманистичке науке, а етнологија и антропологија посебно, нису само истраживање јавног добра и културног наслеђа, оне јесу само то јавно добро и културно наслеђе – вид испољавања културног идентитета као језгра сваког културног наслеђа, и материјалног и нематеријалног. Пројекти Унеска, Савета Европе и Европске уније – највећег идентитетског потрошача на свету, стоје нам

77

Бележница 29

__________________ Шта се дешава на располагању да спасемо, одржимо а временом и унапредимо секторе просвете, науке и културе у овим тешким временима, када о заједничком добру одлучују врачеви с метафизичким моћима. Ако „смањимо доживљај“ горде теорије и оставимо по страни своје дисциплинарне и регионалне разлике, кроз сарадњу својих професионалних удружења – етнолошког, музеолошког, библиотекарског и сродних – можемо да покренемо међународно финансирану, широку мрежу спасавања стубова цивилизације српског друштва, данас редукованих искључиво на економију. У том смислу нам је важна анализа Лидије Радуловић – као отрежњење у вези с тим где живимо, чиме смо окружени и шта нам је чинити. Да се пресаберемо и да нас следећи пут када будемо славили Дан библиотекара не буде стид што смо објавили књигу и што уопште нешто повезано с културом славимо. И да никада више не дозволимо себи да нам свепрожимајуће метафизичке регулаторне идеје, попут идеје ограниченог добра, као магла и као замка заробе културни потенцијал. Наредно поглавље, „Ресурс од кључног значаја: индустријско наслеђе Бора виђено из перспективе индустријске археологије, етнологије рударства, политичке антропологије и визуелне антропологије“, у духу старе добре акционе антропологије, позива регионалну и локалну заједницу, а посебно грађане Бора, да освесте свој културни потенцијал и „преузму ствари у своје руке“. Оно експлицитно позива на отрежњење и пораст самопоштовања. Како то Слободан Наумовић чини? У више корака, он детаљном, на изворима и богатој етнолошкој и сродној литератури заснованој анализи, уводи читаоца у свет једног могућег Бора који није пуки плод маште, већ Бор какав је могао да буде да је његово богато урбано наслеђе организовано чувано а не препуштано преданом раду ентузијаста – хероја урбаног наслеђа. У овом поглављу се износи програм детекције, селекције, анализе, очувања и промоције кључних ресурса – елемената културног наслеђа којим нека регија, у овом случају борска, располаже, а све то како би се сами Борани мотивисали да престану да живе представе које о њима имају други, како би изградили нове представе о себи. У том смислу, и ово поглавље је инструктивно, мада експлицитније од претходних – оно се може користити (као и цела ова колективна монографија уосталом) као модел за примену етнолошко-антрополошке теорије очувања наслеђа која превазилази модел петрификације и модел есенцијализације (због којег је сама парадигма очувања наслеђа толико и критикована); као модел заснивања интерпретативног суверенитета и настојања да једна заједница – без погубне реторике мржње и рата која нас је и довела у стање да нам управљају врачеви с метафизичким моћима, већ реториком истинског самопоштовања заснованог на познавању сопственог културног наслеђа које могу да нам обезбеде етнологија-антропологије и сродне дисциплине – суверено и достојанствено опстане ма-

Бележница 29

78

Шта се дешава __________________ кар на симболичком плану. Тај симболички опстанак, тај интерпретативни суверенитет је посебно важан у државама које су, попут наше, изгубиле војнобезбедносни, здравствени, технолошки, прехрамбени и еколошки суверенитет, и које сада настоје да постану део ширих међународних интеграција. Оно што не морамо изгубити, и оно што није мудро изгубити управо због реактивне природе ратнохушкачког националнизма чијим смо погубним последицама сведочили током својих тужних и узбудљивих живота, јесте интерпретативни суверенитет. Њега морамо очувати не искључиво самопоштовања ради, већ да нам се његова злоупотреба не би поново као бумеранг вратила у неком новом таласу инструментализације колективног идентитета. Парадигма очувања културног наслеђа управо је одличан инструмент да се ратнохушкачка инструментализација колективног идентитета као оружја уместо као симбола, као разлога да се гине уместо као разлога да се живи, као срамоте уместо као поноса и као пута у пропаст уместо као водиље у просперитет, једном заувек, или макар задуго, склони с јавне агенде; да се идентитет, који је предуго био оружје политичке борбе, врати тамо где му је и место – културно легитимним елитама, које му знају и историју и функције. У том смислу, ово инструктивно поглавље позива на заједништво, али не у конфликтном смислу, како је то пречесто био случај у нашој блиској прошлости; не на заједништво против већ на заједништво за нешто, али опет не у неком апстрактном смислу у ком на заједништво позивају савремени ултралевичарски и ултрадесничарски покрети који настоје да нас реколективизују пред нове масовне конфликте зарад остваривања метафизичких планова, већ на заједништво које је фокусирано на стварне елементе стварног наслеђа стварне заједнице у дефинисаном периоду. У том смислу, ево још једног поглавља које нам применом сложених теоријских антрополошких концепата на емпиријску грађу из борског краја говори нешто о свима нама који имамо српски пасош и нуди решење које, наравно прилагођено увек специфичним контекстима, можемо и треба да применимо у нашем одговору на метафизичку реконфигурацију наше стварности као да је пустиња. Питање које се намеће је како то учинити? Одговор је пред нама: ми смо власни да изграђујемо представу о себи а не да преузимамо туђе представе о нама. Администрације националних држава добиле су међународним конвенцијама које регулишу очување културног идентитета и заштиту културних права мањина суверенитет над заштитом културног наслеђа – заједничког именитеља елемената идентитета неке популације, или више њих у истој регији или држави. Нема никаквог спољног арбитра који би аутоматски притисцима одређивао ко смо, шта смо, како себе видимо и где желимо да стигнемо, и тај спољни арбитар не делује док год поштујемо културно наслеђе свих. Имајући у виду да је Србија друштво у којем трећину становништва чине припаднице и припадници

79

Бележница 29

__________________ Шта се дешава националних мањина и етничких заједница, а да су схватања етничког идентитета и основа националног идентитета бројна и често међусобно супротстављена и код нас из већинског народа, све што је у овом кораку неопходно јесте – да не погрешимо! Да мудро и поштено, поштујући ратификоване међународне конвенције, сопствени устав и законе, као и професионалне стандарде, штитимо културно наслеђе свих наших грађанки и грађана али не насупрот администрацији – већ обавезаној да то чини – већ у сарадњи с њом. Иако делује да пуно обећава а ништа не нуди, парадигма заштите културног наслеђа представља поље на којем можемо да остваримо и своје професионалне циљеве и своје грађанске дужности. Уместо да, како је то антропологија државе пословично склона, од администрације зване „бирократија“ имамо отклон, да је се бојимо, да је критикујемо и да јој непрекидно нешто спочитавамо, треба у обзир да узмемо две чињенице које теорија као да намерно изоставља: а) бирократија је цивилизација, она је темељ социјалних и културних права и б) бирократија је стална, док су врачеви с метафизичким моћима пролазни. Ми смо обично склони да бирократију посматрамо као релативно неорганизовану хрпу институција и особа које су скоро у потпуности незаинтересоване за друштво којим управљају, као неку аморфну масу незаинтересовану за људе којима се управља, као неке особе које су се „увалиле“ и које своју удобност чувају на штету свих нас, искоришћавајући нас, замајавајући нас и чинећи своје позиције „које су иначе непотребне“ неопходним. Осим што је фундаментално примитиван, такав поглед је и нетачан. Наиме, у времену у којем нам је потребно више државе не би ли смо очували здравствене, социјалне, научне, просветне и културне ресурсе, бирократија нам је најбољи савезник. И она то није само када су стубови цивилизације у питању. Она је то и када је у питању интерпретативни суверенитет, идентитет као најразорније оружје икада примењено у нашем друштву. У бирократији је спас, тако да се изразим. На нама је, стога, да освестимо да се велики међународни мирнодопски пројекат међусобног поштовања узајамно верификованог културног наслеђа не може спровести ни без бирократије ни без етнологије; и да и бирократији и себи у том процесу помогнемо. Тиме ћемо остварити не само своје професионалне већ и своје грађанске обавезе – помоћи ћемо популацији, исцрпљеној од угрожености идентитета, да осети да се о њој брине, да јој се даје прилика да поврати достојанство, да и културно легитимне елите и администрација брину о њеном интерпретативном суверенитету. Парадоксално – међународне интеграције ће нам системом прилика и притисака на бирократију сачувати идентитет и то је порука данашњице коју не смемо себи да приуштимо да не чујемо. То је задатак који нас очекује у предстојећем периоду и то је тест који наша генерација не би смела да падне. То је најбољи начин да применимо богатство антрополошких теорија – да будемо добри етнолози. Пример

Бележница 29

80

Шта се дешава __________________ изложен у Наумовићевом поглављу може да нам, ако наставимо да на њему радимо и моделујемо га за даљу примену, помогне да тај пут детекције и селекције културног наслеђа свих, пред заштиту, пређемо брзо а садржајно, ефикасно а поштено и мудро а без вишка дилема; да се у њему пронађемо и као истраживачи и као наставници и као професионалци али и као грађани; да се осврнемо на своје илузије о „застарелости“ идентитета и „смрти“ државе, и да пронађемо начин да посредујемо у артикулацији интереса локалних и регионалних заједница с једне, и међународног правног и политичког оквира заштите наслеђа, с друге стране, да се и држави и идентитету вратимо у временима када он поново постаје оружје а она својим урушавањем прети да нас лиши и права на школовање, лечење па и на сам идентитет. Следеће, поглавље Саше Недељковића „Прилог за проучавање идентитета Влаха у Бору у антрополошкој перспективи“ парадигматично је за решавање проблема с којим се суочава истраживач који би да помири интегритет академског истраживања с бригом о осећањима проучаваних, па се и оно, попут претходних, може и треба користити у наставне сврхе. Наиме, иако је реч о болној теми етничког идентитета на примеру који се обично користи као инструктиван о тзв. флуиодном, двоструком или спорном идентитету – што су све контексти у којима је тумачен идентитет Влаха источне Србије – аутор успева да испише редове који говоре истину а никога очигледно не повређују, што звучи готово немогуће. Уз религиозност и сексуалност, етнички идентитет је најосетљивија тема јавног живота антрополошке теорије и у друштвенохуманистичким наукама шире посматрано. Јер, рећи људима да они, практично, као колектив не постоје, да све у шта верују није ништа до културни конструкт, да свој идентитет нису наследили стекавши га рођењем већ да су га изградили учењем, директно се супротставља ономе што је уврежено, у популацији стандардно гледиште о сваком колективном, а посебно о етничком идентитету (а које је непромишљено унето чак и у Устав). Иако скоро сваки истраживач зна да у то верује скоро сваки наш испитаник, Недељковић успева да ову истраживачку ноћну мору, или темпирану бомбу (посебно имајући у виду да је реч о изразито дуалној етнокултурној средини) деактивира и превазиђе уобичајен антрополошки усуд – чињеницу да говорење научне истине о друштвеним и културним темама по дефиницији вређа осећања проучаваних. Наше нормално у супротности је с њиховим нормалним, и ту чињеницу је скоро немогуће превазићи: као антрополози смо школовани и обучени да трагамо за научном истином, да откривамо како идентитети настају, развијају се, трансформишу и нестају, како се освежавају и реконструишу, употребљавају и злоупотребљавају. Како је Недељковићу то успело? Управо применом модела преузетог од самих проучаваних. Уместо драме откривања истине, он бира да примени беневолентну дистанцу, карактеристичну за саму етнографску ствар-

81

Бележница 29

__________________ Шта се дешава ност проучаваних. Уместо да хипостазира преломне тренутке, оне у којима се о идентитету преговара и када се он највише злоупотребљава, аутор нас враћа у спори ритам свакодневног живота и сваким својим ретком нам предлаже да смањимо доживљај и не преувеличавамо негативне, већ да поштујемо позитивне аспекте заједничког живота – и проучаваних који не деле исти идентитет, и истраживача и проучаваних који се о онтолошком статусу идентитета по дефиницији не могу сложити. У том смислу, овај спори ритам мудрости представља метафорични контрапункт и претходном и наредном поглављу и може се користити за промену парадигме читаве антропологије етницитета ка плуралистичном доживљавању самог појма истине у науци. Мирослава Лукић Крстановић у свом поглављу „Фолклор – појам по мери тржишта, политике и бирократије“ демонстрира стандардну, јаку верзију антрополошке културне критике, полемичну, директну и бескомпромисну. Оно може да нам представља и одличан повод да се приближимо закључним питањима за даљу расправу: да ли је данас, а противно стандардној антрополошкој теорији, друштвено неодговорно противити се држави? Да ли је не само друштвено већ и дисциплинарно неодговорно остати на гордим теоријским позицијама и с висина гледати на покушаје да се друштво – у нашем случају никада раздвојено од државе, а након комунистичког и посткомунистичког тоталитаризма с њом и дефинитивно слепљено – спасе путем спасавања државе саме? Да се мир, код нас по правилу нарушаван у име идентитета, чува управо разоружавањем идентитета путем чувања елемената које популација сматра вечним, светим, узвишеним и сл. Анализирајући фолклор као најреалнију фикцију односно најфиктивнију реалност, ауторка нас води кроз замке подржављења идентитета путем редукције идентитета на манифестни фолклор, а затим то анализира у контексту у којем сама редукција бива уплетена у тржишну и политичку демократију у којој ни проучавани ни истраживачи више немају право – зато што немају могућност – да слободно интерпретирају елементе културе, отуђене од својих аутора који су постали корисници. Ипак, застанимо на тренутак и запитајмо се – а шта је алтернатива? Нисмо ли последице алтернативе већ трпели? Нисмо ли деценијама били жртве слободе да се фолклорни елементи упрежу у ратне кочије идентитетских предузетника и авантуриста, фундаменталистичког свештенства којег се и сама Црква одрекла и политичара који су зарад редистрибуције ресурса помишљали да ће аждају идентитета, једном када буде пуштена из витрина библиотека и музеја, бити могуће вратити натраг где јој је и место. Као и у случају етничког идентитета у претходном поглављу, и у случају бирократизације и политизације фолклора је незгодно, непријатно и на научном и на грађанског плану истовремено очувати и професионални интегритет и интегритет проучаваних. Да ли

Бележница 29

82

Шта се дешава __________________ проучаване обавестити о чињеницама типа: „ваш фолклор изгледа тако и тако зато што су га ти и ти измисли тада и тада? Обавестити их да је фолклор, као научни концепт који је постао јаван и тако од теоријског постао „стваран“, увек резултат нечијег избора у складу с нечијим одлукама и неким потребама (по дефиницији економским тј. политичким). Пут који је ауторка изабрала је суптилнији, мада с истим стандардним антрополошким критичким циљем: иако се на почетку текста гордо и стриктно одредила антрополошки теоријски према фолклору као према конструкту у којем озбиљна антрополошка наука нема шта да тражи, она касније током анализе показује на примерима из самог Бора нешто, по мом мишљењу, много важније од уводне критике – како се фолклор, као прихваћен и финансиран идиом јавног културног изражавања, може користити за еколошку едукацију и шире схваћену едукацију за друштвено користан рад; да се фолклор, о којем знамо све као о генератору ратног разарања свега јавног, може користити као културно прихваћени канал развијања друштвене одговорности, одговорности за локалну заједницу и одговорности према себи. У том другом аспекту овог типа анализе видим решење и могући пут којим и етнологија и антропологија, и друштвено хуманистичко наставно-научно поље уопште, треба да крене у годинама које следе: –– да из замки деконструкције реалности с једне, односно отвореног стављања на страну проучаваних и уживања њихових конструката, с друге стране, изађемо кроз процедурални, системски, идентитетски-неутралан оквир заштите културног наслеђа, који поштује све, укључујући и грађанке и грађане који свој идентитет не изражавају у идиомима уобичајеним на нашем тржишту идентитета; –– да престанком негирања значаја и државе и тржишта, већ мудрим живљењем у њима, помоћу њих а не упркос њима, с позиције узвишене, узбудљиве али неучинковите маргине, преузмемо моћ какву су нам наменили и сами проучавани и међународна заједница, уз „бирократију“ која је, чак и када не препознаје сопствени интерес, обавезана међународним системом подстицаја и притисака, да потражи стручну подршку за реализацију међународних обавеза; –– да будемо добри антрополози – не-есенцијалисти а не антиесенцијалисти; –– да увидимо да је преузимање интепретативне моћи, повратак интепретативном суверенитету, повратак идентитету и држави заправо пут да нам се непосредна прошлост не понови. Томе нас учи ова књига и на таква промишљања нас позивају у њој објављена поглавља. Јер, када се осврнемо и промислимо на чему почива антрополошка критика парадигме заштите наслеђа, видимо да је то страх од инсуларног ефекта – од последица петрификације елемената културе као хомогене целине, која својим припадницима сугерише да не могу живети заједно.

83

Бележница 29

__________________ Шта се дешава Али анализа Мирославе Лукић Крстановић нам показује управо супротно – сталну промену, домишљање и осмишљавање, унапређивање, учење на грешкама и прилагођавање потребама – све осим петрификације, све супротно ономе на чему почива страх од есенцијализације. Емпиријско истраживање фолклорне праксе оповргава начелну теоријску критику – људи, када се осећају спокојно и сигурно, дакле изван система у којем неко негира оно што доживљавају као срж свог колективног идентитета, а то је фолклор као јавна манифестација бриге о културном наслеђу, ништа ту ритуалистички не петрификују, не држе се изоловано, не стрепе једни од других и управо их слободно изражавање културних посебности, како их виде и доживљавају, држи у заједничком оквиру у којем и сами почињу да мењају исту „срж“. То је главна порука ове књиге независно од тога да ли је то била намера појединих ауторки или аутора. Зато ова књига, као важан модел који вреди применити изван контекста у и о којем је написана, служи на част својим ауторима, друштвено одговорном интелектуалном кружоку који је омогућио да до њене реализације дође али и свима нама који настојимо да превазиђемо непродуктивне, слепе улице у којима нас грешке из прошлости позивају да их проучимо и не поновимо.

Препорука за даље читање Erdei, Ildiko. Čekajući Ikeu: potrošačka kultura u postsocijalizmu i pre njega. Beograd: Srpski genealoški centar, 2012.

Erdei, Ildiko. Antropologija potrošnje: teorije i koncepti na kraju XX veka. Beograd: Biblioteka XX vek, 2008. Жикић, Бојан. Слике у излогу: културне представе о Европској унији као средство описивања паралелне стварности стању у Србији 1991–2011. Београд: Српски генеалошки центар и Одељење за етнологију и антропологију Филозофског факултета Универзитета у Београду, 2013. Žikić, Bojan (ur.). Kulturni identiteti kao nematerijalno kulturno nasleđe. Beograd: Srpski genealoški centar i Odeljenje za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, 2011.

Kovačević, Ivan i Miloš Milenković. „Članak vredniji od knjige?! Razaranje interpretativnog suvereniteta srpskog društva“. Etnoantropološki problemi 8, br. 4 (2013): 899–925. Лукић Крстановић Мирослава. Спектакли XX века: музика и моћ. Београд: Етнографски институт САНУ, 2010.

Milenković, Miloš. Antropologija multikulturalizma: od politike identiteta do očuvanja kulturnog nasleđa.

Beograd: Odeljenje za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, 2014.

Бележница 29

84

Шта се дешава __________________ Миленковић, Милош. „Повратак држави и идентитету у доба њиховог „краја“: даља консеквенцијалистичка промишљања политике српске етнологије и антропологије“. Етнолошко-антрополошке свеске 23 н.с., бр. 12 (2014): 17–35.

Milenković, Miloš. „Povratak „dvorskoj nauci”? – Ka konsekvencijalistickom promišljanju buducnosti etnologije / sociokulturne antropologije u Republici Srbiji i Republici Hrvatskoj“. Studia Ethnologica Croatica 26, br. 1 (2014): 5–23.

Milenković, Miloš. „O očuvanju nacionalnog identiteta i kulturne baštine u evropskim integracijama – osnovne zablude i značajnije mogućnosti“. Etnoantropološki problemi 8, br. 2 (2013): 453–470.

Naumović, Slobodan. Upotreba tradicije u političkom i javnom životu Srbije na kraju dvadesetog i početkom dvadeset prvog veka. Beograd: Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2009.

Naumović, Slobodan, Vintilǎ Mihǎilescu, Ilia Iliev (eds.). Studying peoples in the people’s democracies: socialist era anthropology in South-East Europe, 2. Berlin; Münster: Lit, 2008.

Nedeljković, Saša. Čast, krv i suze. Beograd: Zlatni zmaj i Odeljenje za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, 2007.

Nedeljković, Saša (ur.) Antropologija savremenosti. Beograd: Srpski genealoški centar, 2007.

Radulović, Lidija. Religija ovde i sada. Revitalizacija religije u Srbiji. Beograd: Srpski genealoški centar i Odeljenje za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, 2012.

Radulović, Lidija. Pol/rod i religija: konstrukcija roda u narodnoj religiji Srba. Beograd: Srpski genealoški centar i Odeljenje za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, 2009.

85

Бележница 29

На нашој стази

На нашој стази __________________ Горан Миленковић, Народна библиотека Бор

Abbau Часопис Бележница појавио се крајем лета 1999. године, у времену политичког, економског и моралног суноврата друштва. То је време у којем држава довршава пројектовање културе и њених институција на крајњу маргину друштвеног интереса. То је, такође, време озбиљног оболевања часописне периодике као у социјализму често, широко и усмерено употребљаване васпитно-образовне врсте литературе. (Криза објављивања и коришћења часописне периодике напредовала је у међувремену до нивоа агоније.) Немотивисана је одлука власти да у таквом времену финансира часопис о култури. У политичком смислу, Бележница није хтела да буде таблоид посвећен (локалној) културној политици. Часопис није био ни редовна огласна табла локалних аутора. Став аутономије према свету свакодневне политике, међутим, учинио је доста да часопис буде означен као место политичке немоћи. Равнодушност власти испратила је економска незаинтересованост – објављивање часописа, додуше, никада није озбиљније доведено у питање, али ауторски чланци у Бележници скоро никада нису били финансирани. Поглед локалне политичке елите ишао је преко страница часописа као преко бледе, безначајне тачке расуте стварности. Политичари приде уопште нису учествовали, схватајући културу као поље импотенције и превиђајући оно политичко у часопису. Уласку у специфичну аbbau димензију тога политичког слоја, претходиће увод у историју и структуру часописа Бележница. Формално, Бележница је била тзв. гласило библиотеке које својим троврсним садржајима (библиотекарство, књижевност, завичајне теме) није показивало тенденцију да се исказује искључиво из библиотечке струке. У комуникационом смислу, концепт је посебно предвиђао заједнички језик са корисницима библиотеке, што је претпостављало да се часопис користи и као сервисна табла за задовољавање корисничких потреба за информацијама. Концепт је предвиђао мноштво различитих читалаца, који су могли бити заинтересовани или за рецентне књижевне прилоге градских књижевника, или за хронику библиотечког живота, или за неку тему из завичајног круга, или за неку практичну информацију из домена рада библиотеке као стручне институције. Стога ни у једном од могућих дисциплинарних окружења овај часопис није могао бити сматран заиста непрескочиво битним, будући да га је његова вишедисциплинарна и полупрофесионална основа у том смислу унапред дискфалификовала.

87

Бележница 29

_________________ На нашој стази Као квалитативна допуна концепту, у првих десетак година излажења уложен је знатан труд уредништва на уозбиљавању часописа: заправо, Бележница није била ни предвиђена да буде часопис, па је у једном тренутку дошло до логичне, али непланиране трансформације листа у озбиљнију, часописну форму – првобитна замисао била је да лист својом природом наследи угашен библиотечки алманах; фингирани колоквијално-сервисни разговор са корисницима библиотеке уклоњен је и замењен обавезујућом професионалном комуникацијом (библиотекара, књижевника, историчара, антрополога, публициста, и сл.) у виду оригиналних текстова који су у жанровском смислу били најмање прегледни чланци или есеји или необјављени прилози из публицистике и књижевности; уведена је нова рубрика хуманистичког предзнака и есејистичког типа која није имала дисциплинарно, тематско и географско ограничење; рубрике су формализоване и добиле су своје уреднике; часопис је добио егзактног супервизора у виду текуће библиографије, којом је био праћен и анализиран. Но, концепт заправо није мењан – Бележница је била и остала „вишегласна“ публикација у којој су се једни поред других могли наћи текстови о библиотечким стандардима и преводи Селинџера, анкете о схватању културе и посмртна слова, есеји о биоетици и описи библиотечких фондова, текст о Фондацији Гејтс и Милтонов есеј о образовању. Управо поменута техничка супервизија библиографкиње Драгице Радетић, до сада у монографском облику ограничена на период 1999–2009, показала је да наспрам чак 150 библиографских јединица које припадају области библиотекарства стоји око 100 јединица дефинисаних по садржинским критеријумима друштвених, природних, примењених, језичких наука и уметности, а да се остатак од око 250 јединица односи на књижевност. До 2015. године у часопису је објављено преко 220 прилога из области библиотекарства (не рачунајући летописне текстове који су пратили дешавања у библиотеци, са којима ће број оваквих прилога достићи 400). Библиографија текстова објављених у рубрици „На нашој стази“ (приложена уз текст), у којој је, осим неколико концептуалних исклизнућа, објављена грађа која се односи на град Бор, броји мање од 90 јединица. Од три на почетку одређена сегмента која Бележница тематски обухвата (делатност библиотеке, локално стваралаштво, завичајне теме), најмање је обрађиван онај који се односи на различита дисциплинарна истраживања самога града Бора и њему припадајућих културолошких простора. У суседству Зборника радова Музеја рударства и металургије, у којем су од 1980. године, поред рударско-металуршких, обрађиване и одређене друштвене теме (из угла историје, етнологије, антропологије, археологије, социологије, историје уметности, музеологије, библиотекарства, менаџмента у култури итд.), и зајечарског часописа Развитак, у којем су повремено

Бележница 29

88

На нашој стази __________________ објављивани текстови који се односе на град Бор и његову језичку, друштвену, историјску посебност и комплексност, Бележница је могла да постане централно часописно место на којем се озбиљно, често и организовано третирају теме везане за град Бор. Уместо тога, и услед осиромашења локалне књижевне сцене, у часопису је доминирало библиотекарство. Али, часопис у формалном и суштинском смислу свакако није представљао, нити је могао представљати никакво библиотекарско дисциплинарно средиште, иако је, без икакве сумње, давао свој допринос струци и учествовао у осавремењавању, демократизацији и општем развоју библиотекарства у држави. Такође, никакво средиште часопис није био ни када је у питању књижевност: локална књижевност, макар она која је стизала до свести књижевне јавности, у међувремену је готово ишчезла (у односу на праксу из последњих деценија 20. века), није објављивана књижевност аутора из Тимочке крајине, а прилози етаблираних националних књижевника, критичара и теоретичара књижевности јављали су се ретко и случајно, углавном по сили неког уговора који је везан за програм библиотеке. Бележница је, и поред свег обиља текстова којим се јављала у континуитету и у немогућим условима једне у културолошком смислу незаинтересоване средине, од почетка замишљена тако да буде свестрано периферна појава. Две истовремене идеје – једна конзервативна, историографска, дескриптивна, меморијална и пригодна (из чијег идејног света потиче и нотафилно име публикације); друга амбициознија, чија се намера оцртавала у критеријумима критичности и модерности – градиле су оксиморонски концепт Бележнице. Оваква структура нарочито прати рубрику „На нашој стази“, управо ону која је од првог броја часописа начелно била посвећена меморабилној мајеутици („подсећањима на заборављене податке, догађаје и личности из прошлости завичаја“) (Живковић 1999, 3), што јој је давало ноту интелектуалне и истраживачке озбиљности. У њој је такође уочљива формално-стилска неједнакост у извођењу идеја. Попис врста текстова или жанрова у којима су идеје реализоване обухвата: стручне и научне радове, мемоарску грађу, биографске и библиографске прилоге, меморијалне текстове, пригодне текстове, рефлексивно-фантастичну путописну прозу, хибридне жанрове који песме посматрају као идеје којима је потребан кратак коментар и др. Оксиморонска природа концепта, међутим, не утиче на основну природу прилога која је намењена рубрици. У погледу структуре рубрике, по критеријуму садржаја објављених текстова конзервативно начело је надмоћно. Очекивано и у складу са начелима која су озваничена у тренутку покретања гласила, убедљиво највећи број текстова из завичајне рубрике припада историографији, и то претежно историографији оне врсте која не таласа густу историјску воду и која често има улогу да делује с циљем утемељивања одређених идеолошких вредности: у том тону писани су нпр. текст Слободана Љ. Јовановића о Тимочкој епархији као

89

Бележница 29

_________________ На нашој стази темељној цивилизацијској тековини ( Јовановић 2003, 49) и текстови Драгице Радетић о митским оснивачима града, Ђорђу Вајферту и Фрањи Шистеку (Радетић, 2002 и 2003); своје место потом равномерно заузимају етнолошко-антрополошки прилози, прилози из књижевности (у ширем смислу) и историје уметности; затим, у знатно мањем броју, они који се односе на општу културу, часописе, психологију, природне науке, археологију и сл. Чини се да ова рубрика, уз тек неколико примера са прелаза међу дисциплинама, има лакуну на чијем месту би требало да буду обраде социолошких, економских, еколошких, правних, политичких и сличних тема. Од времена у којем је настајала досад најозбиљнија монографија о граду, двотомно колективно дело под називом Бор и околина, из 1973. године (Општина Бор и Музеј рударства и металургије у Бору), град се драстично мењао: у смислу стратификације класа у простору, у смислу промена економско-пословних средишта града, у смислу мењања потрошачке, политичке културе, у смислу мењања моћи коју је заузимао у административној структури, у смислу медијског и институционалног развоја, у смислу промена у нивоима родне културе, радничке културе, система моралних вредности, у смислу структуре становништва и добровољних и присилних миграција, у смислу развоја криминала, мењања радничког жаргона, концептуализације туризма, промена у типу власничких својина, развоја визуелне уметности, итд. Речју, постоје огромни сегменти друштвеног и културног живота који су потпуно неиспитани и о којима у скорије време није озбиљно писано, било да су то појаве које имају континуитет са прошлошћу, било да су потпуно нове и никада до сада у литератури запажане и описане појаве. Сегмент који је у часопису имао највишу политичку валенцу, будући да је сваки опис наведеног морао да има одређени политички одзив, заправо је био најмање заступљен. Разлози за то су вишеструки и своде се на: проблем са концептом, који није предлагао да Бележница буде јасно означена као часопис за културу града Бора; проблем са сарадницима, претежно стручњацима у својим дисциплинама, којима у професионалном смислу није било исплативо објављивање стручних текстова у некатегоризованом часопису; проблем са сарадницима за чије се евентуално наручене текстове не предвиђа хонорар; проблем са квалитетом достављених текстова, који нису задовољавали минимуме стручности; проблем са текстовима који су били превише стручни и тако затворени за разумевање. Часопис је по интензитету политичког гласа био тих, али је ипак говорио. У њему се, у традиционалистичком руху, јављају гласови који износе ноту љубави према прошлости (која се враћа да би одредила садашњост), одређивањем суштине културе путем проблематичних појмова „баштине“ и „културно-историјских вредности“ ( Јовановић 2004, 52), односно блокираним тумачењем будућности кроз прошлост (Живковић 1999, 3); уз петооктобарска дешавања

Бележница 29

90

На нашој стази __________________ тражена је делотворност у виду „промене свести“ (Живковић 2000, 3), а та промена би требало да буде не само у сфери политике у ужем смислу, него и базична промена културе; библиотека би требало да буде локални информациони центар, који ће корисницима нудити информације о стипендијама, конкурсима, туристичким понудама, загађености ваздуха, попуњавању пореских пријава итд. (Живковић 2003, 11); предлаже се одбрана биоскопа као тзв. институције културе, упркос економско-тржишној неаргументованости такве одлуке (Драгићевић 2006, 59); отворена је критика девастације урбаног простора у граду и руинирања експоната у Парк-музеју (Ђурђекановић Мирић 2008, 85). Традиционалност уместо модерности, револуција место инволуције у друштву, информациони центар место културног или социјалног центра (као решење за опредељујући вид културне политике савремене библиотеке), култура као премоћ друштва и људскости над голом силом финансијског света и над апсолутизмом новца, критика самовоље власти и њеног рушилачког менталитета – то јесте политички говор, изабирање између могућности и отворено залагање за одређену верзију уређења стварности. Заиста, не може се рећи да Бележница није деловала политички, ако то већ није довољно и са претежном намером радила. У наредном делу текста биће више речи о покушају једног специфичног политичког начина исказивања истине у часопису.

••• У својем знаменитом делу Град у историји (City in History, 1961), Луис Мамфорд, амерички социолог града, описао је аbbau, логику разградње индустријског града. Изградња индустријског града у главама индустријалаца, банкара и инжењера темељена је на двема препоставкама: једна је претпоставка математичког и механичког реда, друга алхемијског процеса разградње, распадања, топљења. Ове две претпоставке своје уходиште не виде нити у институционалним, нити у естетским моделима, већ у леденој природи машина. Лишена људског елемента (вешто прикривена митом о неспутаном појединцу, што по Мамфорду заправо представља „демократизацију барокне концепције апсолутистичког владара“ јер је „предузимљиви грађанин желео да буде пуноправни деспот“, „емоционални деспот као романтичарски песници, или практични деспот као предузетници“ (Mamford 2001, 476), ова концепција је довела до деформације целог друштва, упропашћавања пејзажа и насилног ремећења друштвеног миљеа. Заснивајући град на митској биолошкој борби за опстанак, индустријалци и урбанисти створили су индустријски град по мери машина и профита, а не људи. Начинили су „средину која је самим својим изопачењем сведочила о бездушности и интензитету те борбе“ (477). Бескрајно и незадрживо ширење индустрије и колоплети железничких трачница, пореклом из сатанских

91

Бележница 29

_________________ На нашој стази постројења рудника и фабрика, улазе у градове и изливају у њих и њихову непосредну околину месо, боју и мирисе индустријског тела, настањујући се и у устројству друштвеног и културног живота урбаних бића. Од случаја до случаја, рапидна незаинтересованост за неиндустријски органски свет, за свет заједништва и за моделе коегзистенције, спутавала је уметност, религију, личну културу и људску изградњу индустријских градова. Тај аbbau ефекат, чији су се најогавнији видови могли лако уочити у деветнаестовековним градовима који су никли на нафти, злату, дијамантима или бакру (посебно у тренуцима када из фазе индустријског цвата пређу у фазу пропадања и испражњености некадашњег сјаја) и у чијим су се мрачним и заосталим призорима препознавале стварности истих тих целина читав век касније, творио је заједнице без атрибута најминималније топлине, са последицама најтупље заосталости и са компанијском експлоатацијом и деспотијом чије је зло било далеко познато. Анахрони феудализам таквих финансијско-урбанистичких организама свој класични облик заузео је средином 19. века, и управо се у то време јављају и прве реакције на разградњу коју доноси неград: отпор индустријском варваризму у облику радничке свести и радничког морала, у облику рудимената старог града којим господари или, боље рећи, над којим бди храм, у форми синдикализма, облику самодовољне радничке задруге која је остављена на скромном месту изван тираније приватног профита, или у облику политичке алатке коју у смислу разумевања и супротстављања разградњи хуманости великодушно конструише – уметност. Управо из уметности, односно књижевности, Мамфорд узима описно име за град разградње – то је Coketown, „угљенград“. Coketown је имагинарно место из Дикенсовог романа Зла времена (Hard Times), објављеног 1854. године. Роман потиче из времена првих отпора нељудскости радикалне индустријализације. Мамфорд у свету описаном у роману налази поткрепу за своје блиставе суморне идеје. Сама радња романа, актери и идеолошки слојеви далеко су од стварности блиске и препознатљиве савременом учеснику друштвеног живота. На пример, далеко су од реалности друге фазе живота постсоцијалистичког Бора: напрегнута патетика збивања и актери романа, трагокомични ликови као што су Џосаја Баундеби ( Josiah Bounderby) и Госпођа Спарсит (Mrs. Sparsit), експонати су давно прошлог времена. С друге стране, мучан градскоиндустријски мизансцен (град неприродно црвен и црн, са безграничним змијама дима, са пурпурном реком испуњеном „смрдљивим бојама“, са огромним зградуринама пуним прозора, иза којих је стално претила вриска погона и лупа клипова, са црним, једноличним и анонимним уличицама, са временом које је своју апстрактност ускладило са ритмом машина, итд.), извесна сличност у смислу изопачености људи и хладнокрвна безосећајност унутар глобалног моралног безизлаза подсећају на поједине боје савременог друштвеног доба. Иако вођен идеалима

Бележница 29

92

На нашој стази __________________ социјалистичког хуманизма и направљен по мери многодимензионалног човека, који је колико радник, толико и комплексна индивидуа која жели да буде део друштва, грађанин света, да буде добро плаћена, да живи у лепом и уређеном простору и развија се као личност вишесмерно и прогресивно, град Бор је у деведесетим годинама, услед пропадања индустрије и потпуног расапа економског смисла који га ја одржавао, наликовао Мамфордовим описима језиве abbau атмосфере истрошености, истопљености, дисконтинуитета, исцрпљености, изолованости и црнила. Као индустријски град, Бор никада није ни могао да постоји ван стварности чија је комплексна природа сачињена и од слутње могуће близине abbau чињеница, поготово не када је пропадање постало прво лице идентитета града. Налик градовима које описује Мамфорд, местима најчешће смештеним у далеким планинским, забаченим пределима, ван путева модернизације и културе, са грађанима који су заборавили на своје жеље, на своје животне назоре, на своје стандарде и своје културне потребе, град Бор је живео неке од својих најгорих тренутака. Док је са једне стране Бор као град грађана и радника гаснуо и сушио се као напуштена лептирова чаура, поезију која је писала о њему битним делом су обликовали негована патетика слављења рударења и радничког етоса и поетске егзегезе завичајне бити у најширем смислу. Постојећи ван стварности, песник је обитавао у фантастичним пределима који више нису постојали или су били опоро споредни у односу на грандиозне количине зла и пропадања које су пале на темена грађана. Поезији настајалој у Бору у abbau времену нису недостајала сновиђења камарата подземљаша, хексаметри, ауторефлексивне медитације, лирски документаризам. Поезија је радила на успостављању и утврђивању завичајног идентитета, изналазила је историјске приче о самој себи, документовала је године мира, испуњене путовањима и прелажењима граница културе. Била је окренута прошлости, себи и борби против стварности путем њеног неименовања. Јован С. Митровић је у том времену објавио своје Фотографије, Милан Стојадиновић Бас je саставио антологију Lyrica pinus silvestris, Слободан Ж. Ракић је написао Булу из Кабула, Радиша Драгићевић роман Преко неба. За неке друге песнике била је то, у сасвим посебном смислу, поезија без покрића. Поезију је било нужно реактуелизовати кроз покушај налажења равнотеже између речи и стварности. Наравно, прво је било потребно изнова поверовати у речи и стварност. На границама крајности тако су настале песме уметника Саше Д. Ловића „Град грд…“ (2000): град грд грд род аверзивни изнерод

93

Бележница 29

_________________ На нашој стази грдородни онеплод и непод за ород већ вишњи вод за кисели несвод град грд срд. и Ханса Питија Орлија „Некад су се овде мрестиле птице…“ (2013): Некад су се овде мрестиле птице Кроз мутне улице одзвањао ход Водио сам расправе са самим собом Питао дрвеће где му је плод. Лета су била блага и љута Будио нас покошене шинобуса хук Љубио сам те тада мирисом смоле Иако сам баздио на бели лук. Некад смо желели да потраје вечно Да свакој сирени препознамо тон Да прекоокеаном јездимо сами Слушамо бакарних птица пој. А време неко чудно нас склони Зима хучи, убија род Ја морао сам тада некамо поћи Иако још нисам поринуо брод…

Обе песме објављене су у часопису Бележница, у окружењу поезије других песника (Милен Миливојевић, Драган Тешовић, Кадрија Шаиновић, Бранислав Димитријевић) и обе имају на-

Бележница 29

94

На нашој стази __________________ глашену вредност политичко-поетичког акта који се реализује изношењем критичког става о вредности живљења и писања у родном граду. У песми Саше Д. Ловића, разградња на нивоу језика прати разградњу града до статуса неграда (град > грд, разграђени град, с неизговоривим именом), минималним средствима исказујући негативно онтолошко (непод > одсуство пода), естетско (град грд(ан)), етичко (род је „аверзивни из-не-род“), па и некакво метафизичко-еколошко (кисели несвод) значење. Алитерација бесној (срд(ња)) песми даје мешану дикцију набрајалице и протестног летка. Ханс Пити Орли је написао песму сетне резонанце, која је релативизована апсурдним третманом завичајне патетике, оивиченим наглашеним баналностима и парадоксима (мрешћење птица, прекоокеан, бели лук). Окончава мотивом одласка, кроз слику непоринутог брода која имплицира насилно и превремено напуштање простора блискости. Чудни и комични детаљи из стварности гротескно су постављени према тужном часу нежељеног одласка. Заједнички детаљ за обе песме – убијени род – наглашава атмосферу прекида и смрти. Све то црнило које капље са свода поезије било је врло удаљено од ружичастих зора у које гледају уморне и поносите очи јамских пролетера. У abbau времену, самосвесни радник и грађанин осећао се као заточеник ропске рутине и неиспуњиве празнине полуиспуњене бесмисленим радним обавезама или одсуством посла на радном месту или одсуством живота, логике, сигурности, смисла – никако не као вољни стваралац своје судбине коју жели да опевава. Ни сама друштвена историја (са катастрофалним ратовима, економским кажњавањима, епским пљачкањима, регресијама сваке врсте…) није била благонаклона према њему, иако су у градској штампи лелујања комуналних смрти, пароксизми привредних агонија и commedia dell’arte свеукупног друштвеног распада били увијани у корице пројеката будућности, у којима се рачунало, под дејством опаког политичког мескалина, на стваралачке размахе свих креативних снага, сагласност у опредељењима и чврсто јединство у акцији. Из таквога става суштински је деловало оно што би да „заборави историју“ и „заборавом да се овековечи у самом себи, заверено трајању, с ону страну времена“ (Konstantinović 2010, 5). Тај став усмераван је колико ка једнообразности, толико ка спокоју, самодовољности и самооправдавању: град, сам по себи, својим елементарним срциштем, квинтесенцијом своје посебности, својом природом, непроменљивом у времену и простору, може безгранично да чува и умножава спокојну слику својега постојања. Тако је суседство спокоја и смрти градило овај битни простор сукоба, у којем је једна поетска странка имплицитно критиковала другу због ћутања. Постоји белешка Достојевског у којој се помиње извесни лисабонски песник који, у данима који непосредно следе страшном разарајућем земљотресу 1755. године, у читаном локалном листу објављује песмице о цвећу. Еклоге су изазвале бес. Постоје, дакле, времена у који-

95

Бележница 29

_________________ На нашој стази ма је неопростиво, за уметност и поезију, правити се да се ништа није догодило. Борски abbau тражио је своје уметнике. Расцеп између стварности и речи био је превелик. Можда је жанровско решење за укидање тога расцепа, у времену чији укус искључује високи регистар какав је поезија, било аполитично и нејасно. Но, одевен у чулно одело, политички став песама у Бележници казује некакву верзију истине, чини равнотежу у историји локалног размишљања у стиховима и, ако ништа друго – лакше се памти. Литература:

Dikens, Čarls. Zla vremena: roman. Subotica: Minerva, 1966. Драгићевић, Радиша. „Место за снове (да ли ће опстати један од највећих и најлепших биоскопа у Србији)“. Бележница бр. 15 (2006): 55–59. Ђурђекановић Мирић, Слађана. „Ружење града: о Парк музеју“. Бележница бр. 19 (2008): 82–85. Живковић, Јелица. „Реч уредника“. Бележница бр. 1 (1999): 3. Живковић, Јелица. „Реч забележена“. Бележница бр. 3 (2000): 3. Живковић, Јелица. „Библиотека у улози локалног информационог центра“. Бележница бр. 8 (2003): 11. Јовановић, Слободан Љ. „Борски јубилеји: наши потенцијали и пропуштене прилике“. Бележница бр. 10 (2004): 52–53. Јовановић, Слободан Љ. „170 година Тимочке епархије: кратак осврт на рађање духовног живота“. Бележница бр. 10 (2004): 49–51.

Konstantinović, Radomir. Filosofija palanke. Beograd: Otkrovenje, 2010. Ловић, Саша Д. и Милен Миливојевић. Две песме, један гр(а)д (прир. Горан Миленковић). Бележница бр. 3 (2000): 24.

Mamford, Luis. Grad u istoriji: njegov postanak, njegovo menjanje, njegovi izgledi. Beograd: Book Marso, 2001.

Mamford, Luis. Kultura gradova. Novi Sad: Mediterran Publishing, 2010. Миленковић, Горан (прир.). Нулти километар. Бележница бр. 26 (2013): 148–157. Радетић, Драгица. Библиографија Бележнице, часописа за библиотекарство, књижевност и културу (1999–2009). Бор: Народна библиотека Бор, 2011. Радетић, Драгица. „Златна нит Ђорђа Вајферта“. Бележница бр. 6 (2002): 59–61 . Радетић, Драгица. „Фрања Шистек (1854–1907)“. Бележница бр. 10 (2003): 36–42.

Бележница 29

96

На нашој стази __________________

Библиографија текстова у рубрици „На нашој стази“ (Бележница, 1–28) Библиографија текстова у рубрици „На нашој стази“ обухвата 28 бројева часописа Бележница (период од 1999. до 2015. године) и садржи 82 библиографске јединице, нумерисане у континуитету. Библиографски опис је рађен de visu, према Међународном стандарду за библиографски опис прилога у публикацијама – ISBD(CP) (International Standard Bibliographic Description of Component Parts). Библиографија је примарна, самостална, селективна, ретроспективна, завичајна и хронолошка. Будући да има тек помоћну функцију при читању текста о политичности часописа, уз библиографију је приложен само именски регистар.

1. МИЛЕНКОВИЋ, Горан „Les rivieres descedent dans les bateaux“ Ване Живадиновић Бор / Горан Миленковић. – Илустр. У: Год. 1, бр. 1 (пролеће 1999), стр. 22–24.

2. МИЛОШЕВИЋ, Александра Човек иза камере / Александра Милошевић, Милош Милошевић. У: Год. 1, бр. 2 (јесен 1999), стр. 28.

3. ВИДОВИЋ, Мирјана Кнежев дворац у Брестовачкој бањи / Мирјана Видовић. – Литература. – Илустр. У: Год. 2, бр. 3 (јесен 2000), стр. 23–24.

4. ЛОВИЋ, Саша Д. Две песме, један гр(а)д / Саша Д. Ловић, Милен Миливојевић; приредио Горан Миленковић. У: Год 2, бр. 3 (јесен 2000), стр. 24.

97

Бележница 29

_________________ На нашој стази 5. СТОЈМЕНОВИЋ, Драган Обреди, ритуали, празници и ритуализовани јавни скупови у Бору / Драган Стојменовић. – Илустр. У: Год. 3, бр. 4 (пролеће–лето 2001), стр. 35–40.

6. СЛАПШАК, Светлана Балканске књижевности пред крај века / Светлана Слапшак. – Илустр. – Преузето из: Развитак, бр. 4–5, 1989. У: Год. 3, бр. 5 (јесен–зима 2001), стр. 36–38.

7. МАТОВИЋ, Данијела Сталне поставке Музеја рударства и металургије у Бору / Данијела Ристић. – Илустр. У: Год. 4, бр. 6 (пролеће–лето 2002), стр. 42–45.

8. ЂОРЂЕВИЋ, Јелена Ескапизам и градско окружење / Јелена Ђорђевић-Максимовић. – Напомене. – Литература.

– Илустр. У: Год. 4, бр. 6 (пролеће–лето 2002), стр. 46–52.

9. СТОЈМЕНОВИЋ, Драган Читање куће – читање града: Urbis morientis imago / Драган Стојменовић. – Напомене. – Литература. – Илустр. У: Год. 4, бр. 6 (пролеће–лето 2002), стр. 53–58.

10. РАДЕТИЋ, Драгица Златна нит Ђорђа Вајферта / Драгица Радетић. – Литература. – Илустр. У: Год. 4, бр. 6 (пролеће–лето 2002), стр. 59–61.

Бележница 29

98

На нашој стази __________________ 11. КАБИЋ, Душан In memoriam: Братислав Петровић (29. 2. 1959. Београд – 16. 2. 2002 Бор) / Душан Кабић. – Илустр. У: Год. 4, бр. 6 (пролеће–лето 2002), стр. 61–62.

12. МИЛЕНКОВИЋ, Горан Homage to: Ване Бор 1993–2003 / Горан Миленковић. – Илустр. У: Год. 4, бр. 7 (јесен–зима 2002), стр. 38–39.

13. ПРОДАНОВИЋ, Милета Надреалистичка акустика: (случајна грађа за) портрет надреалисте у старости / Милета Продановић. – Илустр. – Преузето из: New Moment, бр. 5, 1996. У: Год. 4, бр. 7 (јесен–зима 2002), стр. 40–43.

14. ЖИВАДИНОВИЋ БОР, Стеван Студија и антологија ана-риме / Стеван Живадиновић Бор. – Илустр. – Преузето из: Ване Бор / приредили Зоран Гаврић, Радмила Матић-Панић, Дејан Сретеновић, 1990, стр. 96–100. У: Год. 4, бр. 7 (јесен–зима 2002), стр. 46–50.

15. МИЛЕНКОВИЋ, Горан Живот и рад Александра Драгића Помежанског / Горан Миленковић. У: Год. 4, бр. 7 (јесен–зима 2002), стр. 51.

16. СТЕВАНОВИЋ, Светислав Молитве на ушћу дуге. (У помен Александру Драгићу Помежанском) / Светислав Стевановић. – Илустр. У: Год. 4, бр. 7 (јесен–зима 2002), стр. 52–53.

99

Бележница 29

_________________ На нашој стази 17. СТОЈМНОВИЋ, Драган Немушти језик обреда прелаза / Драган Стојменовић. – Напомене. – Илустр. У: Год. 4, бр. 7 (јесен–зима 2002), стр. 54–56.

18. РАДЕТИЋ, Драгица Hinc mortui vivunt et muti loquuntur (Ту мртви живе, а неми проговарају) / Драгица Радетић. – Илустр. У: Год. 4, бр. 7 (јесен–зима 2002), стр. 59–60.

19. СТОЈМЕНОВИЋ, Драган Село Бор / Драган Стојменовић. – Напомене. – Илустр. У: Год. 5, бр. 8 (пролеће–лето 2003), стр. 41–49.

20. ЈОВАНОВИЋ, Слободан Љ. Стогодишњица борског рудника: кратка повест открића / Слободан Љ. Јовановић. – Илустр. У: Год. 5, бр. 8 (пролеће–лето 2003), стр. 50–54.

21. МИЛЕНКОВИЋ, Бранисалв С. Француско друштво борских рудника (1904–1941): скица за социо-историјски приказ / Бранислав С. Миленковић. – Илустр. У: Год. 5, бр. 8 (пролеће–лето 2003), стр. 55–57.

22. ЈОВАНОВИЋ, Слободан Љ. Сто тридесет година кривељске цркве / Слободан Љ. Јовановић. – Илустр. У: Год. 5, бр. 8 (пролеће–лето 2003), стр. 58.

Бележница 29

100

На нашој стази __________________ 23. МИЛЕНКОВИЋ, Бранисалв С. Милош Милутиновић, наш суграђанин: сећање на Милоша Милутиновића (1933–2003) / Бранислав С. Миленковић. – Илустр. У: Год. 5, бр. 8 (пролеће–лето 2003), стр. 59–60.

24. МИЛЕНКОВИЋ, Бранисалв С. Француско друштво борских рудника: пословање и последице / Бранислав С. Миленковић. – Илустр. У: Год. 5, бр. 9 (јесен–зима 2003), стр. 36–39.

25. ЂОРЂЕВИЋ, Неда Друштвени и културни развој Бора до Другог светског рата / Неда Михајловић. – Напомене. – Илустр. У: Год. 5, бр. 9 (јесен–зима 2003), стр. 40–45.

26. ЈОВАНОВИЋ, Слободан Љ Соколско друштво у Бору 1930–1941 / Слободан Љ. Јовановић. – Илустр. У: Год. 5, бр. 9 (јесен–зима 2003), стр. 46–50.

27. СТОЈМЕНОВИЋ, Драган Законитост кризе у политичкој употреби простора: проучавање територијалне оријентације и просторне семантике Дома културе у урбаној структури Бора / Драган Стојменовић. – Литература. – Напомене. – Илустр. У: Год. 5, бр. 9 (јесен–зима 2003), стр. 51–56.

28. МИЈИЋ, Сузана Етнолошка збирка Музеја рударства и металургије / Сузана Мијић. – Напомене. – Илустр.

101

Бележница 29

_________________ На нашој стази У: Год. 5, бр. 9 (јесен–зима 2003), стр. 57–61.

29. МИЛЕНКОВИЋ, Бранислав С. „Златно доба“ Борског рудника 1930–1941 / Бранислав С. Миленковић. – Илустр. У: Год. 6, бр. 10 (пролеће–лето 2003), стр. 32–35.

30. РАДЕТИЋ, Драгица Фрања Шистек (1854–1907) / Драгица Радетић. – Напомене. – Литература. – Илустр. У: Год. 6, бр. 10 (пролеће–лето 2003), стр. 36–42.

31. МИЛОСАВЉЕВИЋ, Станиша [Двеста] 200 година од Првог српског устанка у Тимочкој крајини / Станиша Милосављевић. – Напомене. – Илустр. У: Год. 6, бр. 10 (пролеће–лето 2003), стр. 43–48.

32. ЈОВАНОВИЋ, Слободан Љ. [Сто седамдесет] 170 година Тимочке епархије: кратак осврт на рађање духовног живота / Слободан Љ. Јовановић. – Илустр. У: Год. 6, бр. 10 (пролеће–лето 2003), стр. 49–51.

33. ЈОВАНОВИЋ, Слободан Љ. Борски јубилеји: наши потенцијали и пропуштене прилике / Слободан Љ. Јовановић. – Илустр. У: Год. 6, бр. 10 (пролеће–лето 2003), стр. 52–53.

Бележница 29

102

На нашој стази __________________ 34. ВОРОНЦОВ, Александар Фјодорович Бор – живот и сећања, сага о Воронцовима (одломак) / Александар Фјодорович Воронцов. – Илустр. У: Год. 6, бр. 10 (пролеће–лето 2003), стр. 54–56.

35. РАКИЋ, Радомир Д. „Заборављени Румуни?“ (мали оглед): поводом допуњеног репринт-издања са преводом на румунски путописа Тихомира Р. Ђорђевића Кроз наше Румуне / Радомир Д. Ракић. – Напомене. – Илустр. У: Год. 6, бр. 11 (јесен–зима 2004), стр. 32–37.

36. ТЕШОВИЋ, Весна Хронологија књижевног живота у Бору током 20. века / Весна Тешовић. – Напомене. – Илустр. У: Год. 6, бр. 11 (јесен–зима 2004), стр. 38–43.

37. ЈАНКОВИЋ, Ана [Седамдесет] 70 година од настанка мапе графика Крваво злато / Ана Јанковић. – Илустр. У: Год. 6, бр. 11 (јесен–зима 2004), стр. 44–45.

38. МОЛНАР, Стеван Шест деценија од смрти Миклоша Раднотија / Стеван Молнар. – Илустр. У: Год. 6, бр. 11 (јесен–зима 2004), стр. 46–48.

39. ГРБОВИЋ, Милорад Милан Д. Милетић: 1923–2003 / Милорад Грбовић. – Литература. – Илустр. У: Год. 6, бр. 11 (јесен–зима 2004), стр. 49–53.

103

Бележница 29

_________________ На нашој стази 40. КАБИЋ, Душан In memoriam: Јарослав Кандић (Лазаревац 1931–Београд 2004. г) / Душан Кабић. – Илустр. У: Год. 6, бр. 11 (јесен–зима 2004), стр. 54–55.

41. СТОЈМЕНОВИЋ, Драган Културни плурализам и неспоразуми у интеркултурној комуникацији палеоиндустријског града / Драган Стојменовић. – Напомене. – Илустр. У: Год. 7, бр. 12 (пролеће–лето 2005), стр. 44–55.

42. МИЛИВОЈЕВИЋ, Милен Људина за памћење: сећање на Сергија Лајковића / Милен Миливојевић. – Илустр. У: Год. 7, бр. 12 (пролеће–лето 2005), стр. 57.

43. РАДЕТИЋ, Драгица Новчић наде у извору Брестовачке бање / Драгица Радетић. – Напомене. – Литература. – Илустр. У: Год. 7, бр. 13 (јесен–зима 2005), стр. 52–60.

44. МИЈИЋ, Сузана Церемонија склапања брака у Бору средином 50. година 20. века, са освртом на традиционални модел / Сузана Мијић. – Напомене. – Илустр. У: Год. 7, бр. 13 (јесен–зима 2005), стр. 61–66.

45. ЂУРЂЕКАНОВИЋ МИРИЋ, Слађана Парк-музеј рударске, металуршке и машинске опреме у Бору / Слађана Ђурђекановић-Мирић. – Илустр. У: Год. 8, бр. 14 (пролеће–лето 2006), стр. 58–60.

Бележница 29

104

На нашој стази __________________ 46. МИЈИЋ, Сузана Укидање традиционалних оглавља у Црноречју / Сузана Мијић. – Напомене. – Илустр. У: Год. 8, бр. 14 (пролеће–лето 2006), стр. 61–62.

47. ЈАНКОВИЋ, Ана Hollander – роман у два гласа (Владимир Јагличић, „Hollander“, Светлост, Крагујевац, 2006) / Ана Јанковић. – Илустр. У: Год. 8, бр. 14 (пролеће–лето 2006), стр. 63–67.

48. ДРАГИЋЕВИЋ, Радиша Место за снове (да ли ће опстати један од највећих и најлепших биоскопа у Србији) / Радиша Драгићевић. – Илустр. У: Год. 8, бр. 15 (лето–зима 2006), стр. 55–59.

49. ЈОВАНОВИЋ, Игор Истраживање археолошког налазишта „Кмпије“ у Бору / Игор Јовановић. – Илустр. У: Год. 8, бр. 15 (лето–зима 2006), стр. 60–62.

50. СТОЈМЕНОВИЋ, Драган О Летопису Борске парохије и цркве / Драган Стојменовић. – Илустр. У: Год. 8, бр. 15 (лето–зима 2006), стр. 63–64.

51. МИЛИНКОВИЋ, Петар Протојереј-ставрофор Андреја Ђорђевић: кратка биографија / Петар Милинковић. – Илустр. У: Год. 8, бр. 15 (лето–зима 2006), стр. 65.

105

Бележница 29

_________________ На нашој стази 52. СТАНИСАВЉЕВИЋ РАКИЋ, Вера Актуелно и век касније (једна сасвим другачија књига о тзв. румунству Влаха): Тихимир П. Ђорђевић, Истина у погледу Румуна у Србији, превео, приредио с коментарима и написао поговор „Тихомир Р. Ђорђевић и Власи“ мр Радомир Ракић, Народна библиотека, Бор, 2006) / Вера Станисављевић-Ракић. – Илустр. У: Год. 8, бр. 15 (лето–зима 2006), стр. 66–68.

53. СТОЈМЕНОВИЋ, Драган Збирка разгледница Завичајног одељења Народне библиотеке Бор / Драган Стојменовић. – Литература. – Илустр. У: Год. 9, бр. 16 (пролеће–лето 2007), стр. 67–71.

54. МИЈИЋ, Сузана Етнологија у Зборнику радова Музеја рударства и металургије / Сузана Мијић. – Илустр. У: Год. 9, бр. 16 (пролеће–лето 2007), стр. 72–73.

55. ДРАГИЋЕВИЋ, Радиша Од фабричког листа до хронике града: 60. година од покретања првог радничког листа у бившој Југославији / Радиша Драгићевић У: Год. 9, бр. 17 (јесен–зима 2007), стр. 75–76.

56. СТОЈМЕНОВИЋ, Драган Индустријски блуз: поводом изложбе фотографија из фотодокументације радничког листа Колектив / Драган Стојменовић. – Илустр. У: Год. 9, бр. 17 (јесен–зима 2007), стр. 77–78.

Бележница 29

106

На нашој стази __________________ 57. ЂУРОВИЋ, Драгољуб Ђуша Стари Бор – сећања (одломак) / Драгољуб Ђуровић Ћуша. – Илустр. У: Год. 9, бр. 17 (јесен–зима 2007), стр. 79–83.

58. СТОЈМЕНОВИЋ, Драган Едукативни програм упознавања са најзначајнијим завичајним личностима: Стеван Живадиновић Ване Бор / Драган Стојменовић. – Илустр. У: Год. 10, бр. 18 (пролеће–лето 2008), стр. 59.

59. ЂУРОВИЋ, Драгољуб Ђуша Стари Бор – сећања (одломак): Француска колонија / Драгољуб Ђуровић Ћуша. – Илустр. У: Год. 10, бр. 18 (пролеће–лето 2008), стр. 60–66.

60. ЂУРЂЕКАНОВИЋ МИРИЋ, Слађана Ружење града: о Парк музеју / Слађана Ђурђекановић-Мирић. – Илустр. У: Год. 10, бр. 19 (јесен–зима 2008), стр. 82–85.

61. ЂУРОВИЋ, Драгољуб Ђуша Стари Бор – сећања (одломак): Стара колонија / Драгољуб Ђуровић Ћуша. – Илустр. У: Год. 10, бр. 19 (јесен–зима 2008), стр. 86–88.

62. МИЛИВОЈЕВИЋ, Милен Поводом смрти Душана Јеленковића: епидемиолог са клицом хумора / Милен Миливојевић.

– Илустр. У: Год. 10, бр. 19 (јесен–зима 2008), стр. 89–90.

107

Бележница 29

_________________ На нашој стази 63. ТЕШОВИЋ, Весна Миклош Радноти – стогодишњица рођења / Весна Тешовић. – Илустр. У: Год. 11, бр. 20–21 (2009), стр. 79–80.

64. МОЛНАР, Стеван О песнику са поводом – Миклош Радноти: 1909–1944 / Стеван Молнар. – Илустр. У: Год. 11, бр. 20–21 (2009), стр. 81–86.

65. СТАНКОВИЋ, Момчило У концентрационом логору: записи о Бору и Борском руднику (20) / Момчило Станковић. – Илустр. У: Год. 11, бр. 20–21 (2009), стр. 87–89.

66. РАДЕТИЋ, Драгица Доживети стоту: поводом педесете годишњице Борског језера / Драгица Радетић. – Напомене. – Литература. – Илустр. У: Год. 11, бр. 20–21 (2009), стр. 90–97.

67. ЂУРОВИЋ, Драгољуб Ђуша Стари Бор – сећања (одломак): Варош / Драгољуб Ђуровић Ћуша. – Илустр. У: Год. 11, бр. 20–21 (2009), стр. 98–107.

68. МИЛЕНКОВИЋ, Горан Доле / Горан Миленковић. – Напомене. У: Год. 11, бр. 20–21 (2009), стр. 108–109.

Бележница 29

108

На нашој стази __________________ 69. ЂУРОВИЋ, Драгољуб Ђуша Стари Бор – сећања (одломак): Нова колонија / Драгољуб Ђуровић Ћуша. – Илустр. У: Год. 12, бр. 22 (2010), стр. 97–100.

70. МОЛНАР, Стеван О Ласлу Лукачу / Стеван Молнар. У: Год. 12, бр. 22 (2010), стр. 101.

71. СТОЈАДИНОВИЋ, Владислава Времеплов вароши књажевачке и друге приче / Владислава Стојадиновић. У: Год. 12, бр. 22 (2010), стр. 102–108.

72. РАДЕТИЋ, Драгица Живот је једино што имам, а и он не припада мени (сећање са поводом: 70 година од оснивања радног логора у Борским рудницима током Другог светског рата): судбина Павла Шосбергера, преживелог заточеника борских радних логора / Драгица Радетић. – Литература. У: Год. 13, бр. 23 (2011), стр. 85–96.

73. МОЛНАР, Стеван Лекари у борским логорима: од 1943. до 1944 / Стеван Молнар. – Напомене. У: Год. 13, бр. 23 (2011), стр. 97–99.

74. ЈОВАНОВИЋ, Игор Пола века археологије у Бору / Игор Јовановић. – Литература. У: Год. 14, бр. 24–25 (2012), стр. 167–173.

109

Бележница 29

_________________ На нашој стази 75. РАДЕТИЋ, Драгица Смиривање духова: двор кнеза Александра Карађорђевића у Брестовачкој бањи / Драгица Радетић. – Литература. У: Год. 15, бр. 26 (2013), стр. 139–147.

76. ЉУБИЋ, Жељко Нулти километар / Ханс Пити Орли, Кадрија Шаиновић Лика, Драган Тешовић, Бранислав Димитријевић; приредио Горан Миленковић. – Илустр. У: Год. 15, бр. 26 (2013), стр. 148–157.

77. ЈОВАНОВИЋ, Момчило Доктор Драгослав Миловановић: прва цивилна жртва Другог светског рата у Бору / Момчило Јовановић У: Год. 15, бр. 26 (2013), стр. 158–160.

78. ЧАПОДИ, Тамаш Лекари у логору „Берлин“ / Тамаш Чаподи; превео с мађарског Арпад Немет. – Напомене. – Литература. У: Год. 16, бр. 28 (2014), стр. 93–100.

79. ЂОРЂЕВИЋ, Неда Гебелова вила и борско немачко насеље / Неда Ђорђевић. – Напомене. – Литература. – Илустр. У: Год. 16, бр. 28 (2014), стр. 101–107.

80. МИЛЕТИЋ, Јелена Мужеви, фудбал и помане / Јелена Милетић. – Напомене. – Литература.

Бележница 29

110

На нашој стази __________________ У: Год. 16, бр. 28 (2014), стр. 108–112.

81. ИЛИЋ, Јелица Где су нестале мале породичне светиње: изложба „Пут тимочких дивизија 1914–1918. година“ / Јелица Илић У: Год. 16, бр. 28 (2014), стр. 113–118.

82. ПЕШИЋ, Марија „Цртам, цртам, све се пуши…“ / Марија Пешић. – Илустр. У: Год. 16, бр. 28 (2014), стр. 119–123. Именски регистар БОР, Ване в. ЖИВАДИНОВИЋ БОР, Стеван ВАЈФЕРТ, Ђорђе (Weifert, Georg)10 ВИДОВИЋ, Мирјана 3 ВОРОНЦОВ, Александар Фјодорович 34 ГЕБЕЛ, Херман 79 ГРБОВИЋ, Милорад 39 ДИМИТРИЈЕВИЋ, Бранислав 76 ДРАГИЋ, Александар Помежански в. ПОМЕЖАНСКИ, Александар Драгић ДРАГИЋЕВИЋ, Радиша 48, 55 ЂОРЂЕВИЋ, Андреја 51 ЂОРЂЕВИЋ, Неда 25, 79 ЂОРЂЕВИЋ, Тихомир Р. 35, 52 ЂОРЂЕВИЋ Јелена 8 ЂОРЂЕВИЋ МАКСИМОВИЋ, Јелена в. ЂОРЂЕВИЋ, Јелена ЂУРЂЕКАНОВИЋ МИРИЋ, Слађана 45, 60 ЂУРОВИЋ, Драгољуб Ћуша 57, 59, 61, 67, 69 ЖИВАДИНОВИЋ БОР, Стеван 1, 12, 14, 58

111

Бележница 29

_________________ На нашој стази ИЛИЋ, Јелица 81 ЈАГЛИЧИЋ, Владимир 47 ЈАНКОВИЋ, Ана 37, 47 ЈЕЛЕНКОВИЋ, Душан 62 ЈОВАНОВИЋ, Игор 49, 74 ЈОВАНОВИЋ, Момчило 77 ЈОВАНОВИЋ, Слободан Љ. 20, 22, 26, 32, 33, КАБИЋ, Душан 11, 40 КАНДИЋ, Јарослав 40 КАРАЂОРЂЕВИЋ, Александар 75 ЛАЈКОВИЋ, Сергије 42 ЛОВИЋ, Саша Д. 4 ЛУКАЧ, Ласло 70 ЉУБИЋ, Жељко 76 МАТОВИЋ, Данијела 7 МИЈИЋ, Сузана 28, 44, 46, 54 МИКЛОШ, Радноти 38, 63, 64 МИЛЕНКОВИЋ, Горан 1, 4, 12, 15, 68 МИЛЕНКОВИЋ, Бранислав С. 21, 23, 24, 29, МИЛЕТИЋ, Јелена 80 МИЛЕТИЋ, Милан Д. 39 МИЛИВОЈЕВИЋ, Милен 4, 42, 62 МИЛИНКОВИЋ Петар 51 МИЛОВАНОВИЋ, Драгослав 77 МИЛОСАВЉЕВИЋ, Станиша 31 МИЛОШЕВИЋ, Александра 2 МИЛОШЕВИЋ, Милош 2 МИЛУТИНОВИЋ, Милош 23 МИРИЋ, Слађана Ђурђекановић в. ЂУРЂЕКАНОВИЋ МИРИЋ, Слађана МИХАЈЛОВИЋ, Неда в. ЂОРЂЕВИЋ, Неда МОЛНАР, Стеван 38, 64, 70, 73 НЕМЕТ, Арпад 78 ПЕТРОВИЂ, Братислав 11

Бележница 29

112

На нашој стази __________________ ПЕШИЋ, Марија 82 ПОМЕЖАНСКИ, Александар Драгић 15, 16 ПРОДАНОВИЋ, Милета 13 РАДНОТИ, Миклош (Radnóti, Miklós) 38 РАДЕТИЋ, Драгица 10, 18, 30, 43, 66, 72, 75 РАКИЋ, Вера Станисављевић в. СТАНИСАВЉЕВИЋ РАКИЋ, Вера РАКИЋ, Радомир Д. 35, 52 РИСТИЋ, Данијела в. МАТОВИЋ, Данијела СЛАПШАК, Светлана 6 СТАНИСАВЉЕВИЋ РАКИЋ, Вера 52 СТАНКОВИЋ, Момчило 65 СТЕВАНОВИЋ, Светислав 16 СТОЈАДИНОВИЋ, Владислава 71 СТОЈМЕНОВИЋ, Драган 5, 9, 17, 19, 27, 41, 50, 53, 56, 58 ТЕШОВИЋ, Весна 36, 53, 63 ТЕШОВИЋ, Драган 76 ФЈОДОРОВИЧ, Александар Воронцов в. ВОРОНЦОВ, Александар Фјодорович Ханс Пити Орли в. ЉУБИЋ, Жељко ЧАПОДИ, Тамаш (Csapody, Tamás)78 ШАИНОВИЋ, Кадрија Лика 76 ШИСТЕК, Фрања 30 ШОСБЕРГЕР, Павле 72

113

Бележница 29

_________________ На нашој стази Марија Трајковић, Бор 1

Истраживање обављено под менторством др Јордане Марковић, проф. Департмана за српски језик Филозофског факултета у Нишу.

Микротопонимија села Бучја1 Микротопонимија као ужа област топонимије бави се проучавањем имена локалитета, мањих земљишних објеката, где спадају хидроними и ороними. Циљ овог рада јесте сакупљање, бележење, мотивациона и структурална анализа и систематизација микротопонима, као и израда Речника, на корпусу микротопонимске грађе прикупљене са подручја села Бучја у општини Бор. Микротопонимија Бучја обухвата називе мањих делова терена на том простору којима се именују: делови села, односно сеоске махале; узвишења, удубљења, узбрдице и низбрдице, планине и брда; текуће воде и њихови извори; обрадиве површине, тј. њиве које су у власништву мештана села или утрине, обрадиве или необрадиве површине које нису ничије власништво и припадају селу; шуме, голети и камењари; ливаде и пашњаци у власништву мештана; појате и појатишта. Просторно, овим описом обухваћена је грађа атара села Бучја, која се може поделити на микротопониме који именују земљишне објекте у непосредној близини центра села и на микротопониме који идентификују објекте на већој удаљености од средишта села, тј. микротопониме који именују објекте у близини бројних појата и салаша. Топономастички систем једне регије и језика уопште има велики културолошки значај заснован на историји, која обухвата и човеков опажај околине коју именује, везивање за постојеће представе и претходна сазнања, умешност именовања датог простора, преношење имена на нове генерације, итд. Организован пре свега на нивоу сеоског атара, систем микротопонима омогућава члановима сеоских домаћинстава да се крећу простором и нарочито да локализују простор на коме ће обављати извесне послове. Због тога су именовани и најмањи локалитети које је човек обрађивао или, пак, простори под шумама, пашњацима и сл. Поред природних објеката, процесу онимизације подлежу и објекти настали као резултат човекове делатности, а они могу бити различити: насеља, економски објекти (воденице, каменоломи, сточарска станишта), тзв. културни објекти (саобраћајнице, железничке пруге, мостови, цркве, гробља, игралишта, вашаришта…). Грађа за овај рад прикупљена је обиласком терена и интервјуисањем информаната, али и увидом у катастарску документацију Општине Бор. Саговорници су били старији мештани који добро познају локални говор и имају поуздано знање о простору на коме живе, којим се

Бележница 29

114

На нашој стази __________________ крећу и који именују у свакодневној комуникацији. Један од информаната била је Јованка Ђурић (73), која живи на једној од појата и која се бавила земљорадњом, а од образовања поседује само четири разреда основне школе, док је други информант био Душан Радуловић (67), пензионер, који се, након пензионисања, и даље бави земљорадничким пословима, а од образовања поседује основну школу. Као додатни информант послужила је и Љубинка Трајковић (49), ангажована као пописивач овог подручја приликом Пописа становништа 2011. године и Пописа пољопривредних домаћинстава 2012. године. Највећи број просторних реалија именованих прикупљеним микротопонимима, сакупљач је имао пред очима. Подаци, тј. микротопонимска грађа из катастарских докумената више је послужила за упоређивање тих назива и назива прикупљених на терену и општи је закључак да су микротопоними забележени у катастру посрбљени, тј. фонетски и облички су прилагођени српском језику. Мањи део грађе преузет је из литературе2, у случајевима када таквог назива нема у забелешкама са терена. И у овом случају присутна је појава посрбљавања топонима, али и непосредно и дословно превођење назива са влашког језика. Приликом систематизације грађе и у Речнику ови микротопоними наведени су у заградама. Поређење извора показује да постоји велика разлика између топонимских ликова који су присутни у свакодневном општењу у народу и ликова који се могу сматрати службеним, тј. оним регистрованим у катастру, документима и науци будући да је подручје Бучја маркирано влашким језиком. Стога се један од циљева овог рада састоји у покушају очувања изворне микротопонимске слике на овом простору, која бива помућена различитим неадекватним бележењима назива уз изостављање језичких одлика овога краја. Централни део овог рада посвећен је систематизацији микротопонимске грађе, која је извршена на стандардни начин, присутан у ономатолошким истраживањима, а пре свега по угледу на систематизацију извршену у делу „Микротопонимија Сврљига“ Недељка Богдановића3. Приликом транскрибовања назива, спонтано је изабрана ћирилица, без улажења у актуелне дебате везане за однос влашког језика и писма. Најпре је извршена лексичко-семантичка тј. мотивациона анализа, а затим и творбена, тј. структурална анализа микротопонима.

Село Бучје Бучје је село у општини Бор у источној Србији и од седишта општине, тј. од градског насеља Бор удаљено је двадесет и шест километара. Припада селима разбијеног типа са главним правцем пружања од запада ка истоку у дужини од четрнаест километара, а у ширини од око шест километара. „Центар села смештен је у изворишном делу потока Бучје, у подножју Ве-

115

Бележница 29

2

Љубиша Рајковић Кожељац (пр.), Црна Река: антропогеографска грађа из заоставштине Маринка Станојевића (Зајечар: Тимок, 1975).

3

Недељко Богдановић, „Микротопонимија Сврљига“, Ономатолошки прилози 18 (2005), 39–180.

_________________ На нашој стази 4

5

6

Мирослав Драшкић, „Насеља, порекло становништва и етнички процеси у општини Бор“, у: Бор и околина, књ.1 (Бор: Штампарија „Бор“, 1973), 262. Становници Бучја појате именују влашким називом тоблариј, а овим називом се именују и овчарници.

Драшкић, 262.

ликог крша и брда Чока Драгулуј, са надморском висином од око седамсто педесет метара“.4 Атар села налази се на половини планинског пута између села Горњане и Кривељ. Бучје се дели у поједине крајеве који се зову: Ваља Станкулуј (Отар), Стари виногради, Бањица и Приод. Село нема добре земље за обраду, сва земља је кршевита, те је погоднија за сточарство, а нарочито за узгајање оваца и коза. Пашњаци и утрине (заједничка сеоска имовина) у непосредној су близини села и има их довољно. Има кућа које су пресељене на имања, тј. појате5 и салаше. Куће су груписане махом око извора. Бучје је млађе насеље, настало највероватније с краја 18. века. Старији људи причају да је раније село било испод садашњег места званог Ваља Бучје. Доказ је место на коме се налазило старо гробље. Село се увек звало тако, а име му је дошло, по свој прилици, од букве, бучине, тј. букове шуме, које и данас има у деловима непосредно испод обронака планине Стол. Према Попису становништва из 2011. године, село је имало пет стотина деведесет становника и у односу на пописе из ранијих година евидентиран је пад у броју становника. Већина становника су Власи, пореклом „Турци“. Многе се породице и данас зову „Турци“. Мисли се да су то заостали потомци оних Турака који су се, по ослобођењу овог краја, одселили. Данашњи Трујкићи насељени су из Влашке, а остали су насељени из селâ Лукова и Грљана код Зајечара. Бројне породице су староседелачке. „Према традицији, све ове најстарије породице ‛нису говориле истим језиком’, што значи да је могло доћи до мешавине различитих етничких скупина“6. Власи (влашки: Румйњи/Власи/Влахи) су романофона етничка заједница која углавном живи у источној Србији.

О говору села Основна карактеристика сеоског становништва ове општине, не рачунајући мештане села Доња Бела Река, јесте њихова двојезичност, тј. матерњи језик им је влашки а говоре и српским језиком. Мештани Бучја у својој свакодневној комуникацији користе влашки језик. Познавање влашког језика у великој мери је помогло при целокупној обради микротопонимске грађе овог подручја. Етници и ктетик Становник села Бучја је Бучијанац, а становница Бучијанка, док на влашком језику то звучи мало другачије: називом Буш’ан именује се етник мушког пола, док се именом Буш’ана идентификује етник женског пола. На влашком језику Бучијанци се означавају називом Буш’ањи.

Бележница 29

116

На нашој стази __________________ Ктетик као присвојни придев изведен од назива Бучје на српском језику је бучијански, а на влашком буш’ањескь.

Лексичко-семантичка систематизација 1. Топоними образовани од неличних апелатива 1.1. Именске основе А. ПРИРОДНИ ОБЈЕКТИ Физиографски објекти 1. Орографија Уздигнута места Брег (Крак, Ђал7): (Ђалу Бучји), Крак, Краку Јанкулуј, Краку сарьш’и, Кракућиц, Пе ђал, Пе крак; Брдо (Ш’ока): Ш’ока алу Луль, Ш’ока Драгулуј8, Ш’ока ку ругу, Ш’ока Паулуј, Ш’окица; Врх (Вьру): Вьру ђалулуј, Вьру Кршьји, Вьру Столулуј; Рудина (Руђина): Руђина, Руђина маре, Руђина микь; Удубљења и усеци Вртача (Вркан): Вркан; Долина (Ваља): Ваља Буш’и9, Ваља маре, Ваља Станкулуј, Ваља Црна гори, Пе ваље; Падина (Пађина): (Пађина Андреј), Пађина ларгь, Пађина лунгь, Пађина Макулуј, Пађињ (множински облик у значењу Падине), Пађинуца; Рупа (Кроу): Кроу. Стране и равништа Коса: (Коса под Крш); Поље (Кьмп): Кьмп10, Кьмпу ал маре, Кьмпу сатулуј; Понекад приликом именовања просторних реалија велики утицај има положај посматрача, тј. његова позиција у односу на коју ће нешто бити одређено као узбрдица или низбрдица. У говору Бучијанаца за означавање ових географских термина (узбрдица и низбрдица) користи се универзални апелатив припор, али у овом случају ни на једном месту није употребљен као (топ)оним. У оронимском систему Бучја познати су и метафорични називи, када се брегови именују као: Ому ал морт (Мртав човек) и Пе кјаје11 (На кључу) и равница као: Кода лата (Широки реп).

117

Бележница 29

7

8

9

10

11

Апелатив крак и у влашком и у српском језику има исто значење, али се у влашком језику користи за именовање брегова, тј. мањих узвишења. Поред овог, као његов синоним, користи се и апелатив ђал. У литератури је присутан посрбљен лик овог микротопонима у облику Чока Драгулуј. У литератури је присутан посрбљени лик овог микротопонима у облику Ваља Бучји. У литератури је евидентиран преведени облик Поље. У литератури је евидентиран измењени вид овог микротопонима у облику Пе кеја.

_________________ На нашој стази 2. Хидрографија Вода је свакако битан елемент човековог окружења и услов његове егзистенције. Приликом именовања вода у пракси овога села користе се следећи модели: географски (и хидрографски) апелативи искоришћени за хидрониме као што су: Балта (у значењу Бара) >Балта; комбинација апелатива и антропонима као у примеру: Балта алу Пјетку (у значењу Петкова бара); комбинација апелатива и неког другог појма који служи за детерминацију и идентификацију као у примеру: Огашу сатулуј (у значењу Сеоски поток); У хидронимији овога краја нема познатих хидронима нејасног порекла и мотивације, али се као изузетак може издвојити микротопоним Бањица којим се именује извор топле воде и који је словенског порекла. а) Текуће воде Поток (Огашу): Огашу Драгулуј, Огашу Карагој, Огашу Раји, Огашу сатулуј; Преод (Приод): Приод. У атару овог села извори су релативно бројни, што је условљено саставом тла. Упркос томе, занимљива је чињеница да нема пуно назива конкретних изворишта, већ се онимом Буторка означава извориште које је смештено у шупљини трулог дрвета, док се микротопонимом нејасне мотивације Инарија у народу именује простор одакле потиче сва пијаћа вода на територији села. Са друге стране, релативно су бројни називи чесама, јер су на готово свим сеоским изворима изграђене чесме. Чесма (Фьнтьна): Фьнтьна алу Думитру, Фьнтьна мошулуј, Фьнтьна ку палћину, Фьнтьна раш’е. б) Стајаће воде Бара (Балта): Балта, Балта алу Пјетку, (Балта крау Паку), Балта србјаскь, Бјелц (множински облик апелатива балта у значењу Баре). Онимизованим апелативом Балта у претходним микротопонимима у већини случајева идентификован је терен на коме се вода задржава и чини простор мочварним, тако да се може претпоставити да се стање на том простору није мењало, уколико су микротопоними старијег порекла.

3. Биљни и животињски свет а) Флора Тле са биљним покривачем

Бележница 29

118

На нашој стази __________________ Биљни покривач значајан је због чињенице да прекрива тле у човековом окружењу и често настаје управо заслугом човека. Због великог значаја који биљни свет има за човека и његову егзистенцију у топонимији је присутан велики број назива образован од назива биљака. Што се тиче конкретног села, значајно је нагласити да управо његов назив сведочи о томе да биљни свет значајно маркира овај простор, јер потиче од букве (лат. Fagus), тј. букове шуме. Систематизација микротопонима фитонимског порекла Бучја биће извршена на следећи начин: 1. шумско дрвеће ракита (врста врбе): Ракиц; јавор (палћин): Фьнтьна ку палћину; топола (плоп): Плопи (множински облик у значењу Тополе); багрем (флорану): Флорањи (множински облик у значењу Багремови или Багрење); јасен (фрасьну): Љивађа ку фрасьну; 1. а) родно дрвеће купина (ругу): Ш’ока ку ругу; 2. општи назив растиња Шума (Корњет, Туфа): Дупа корњет, Корњету ал маре12, Корњету алу Пјетку, Корњецел, Туфа Журки, Туфиљи мари (Туфиљи је множински облик у значењу Шуме). Постоји разлика између ова два апелатива (корњет и туфа) у влашком језику који се користе за именовање шума. Онимизовани апелатив Туфа користи се за идентификацију простора обраслог ниским растињем и младицама, док се оним Корњет користи за именовање простора обраслог густом грабовом шумом. Шума и шумарство Браниште (Брањишће): Брањишћа маре, Брањишће. б) Фауна У процесу стварања микротопонимског система једног подручја значајно место заузима мотивација за именовање простора на основу назива животиња. У микротопонимском систему Бучја удео микротопонима образованих од зоонима веома је мали и готово занемарљив. Ова чињеница је веома несвакидашња и неочекивана с обзиром на то да је на овом простору заступљен велики број дивљих животиња, што је условљено карактеристикама планинског краја. Поред тога, овај простор је некада био познат као сточарски крај у коме су узгајане нарочито овце и козе, те је неуобичајено да на том подручју нема пуно назива за оборе, појила, бачије и слично.

119

Бележница 29

12

У литератури је евидентиран измењени лик овог микротопонима у облику Корњетов маре.

_________________ На нашој стази

13

14

15

У литератури је забележен посрбљени лик Везурињ. У литератури је евидентиран преведени лик овог микротопонима у облику Виногради и лик Стари виногради.

У литератури је евидентиран измењени лик овог микротопонима у облику Атор.

Систематизација микротопонимске грађе образоване од зоонима извршена је на следећи начин: 1) Домаће животиње: крава (вака): Вакарјаца; 2) Дивље животиње јазавац (вјеѕур): Вјеѕурињ13; 3) Птице јастеб: (Јастребовац); гавран (коркан): Коркана. Б. ЦИВИЛИЗАЦИЈСКИ ПРЕДМЕТИ И ОБЈЕКТИ а) Привредни објекти Сточарске површине Ливада (Љивађа): Љивађа ку фрасьну, Љивађа Тињи, Љивјеѕ (множина у значењу Ливаде); Сточарски објекти и опрема Овчарник (Тоблариј): Тоблариј алу Мејила, Тоблариј Бугаронулор, Тоблариј Вајконулор; Обрадиве површине Виноград (Вије): Виј14 (скраћени лик множинског облика Вијиљи у значењу Виногради); Њива (Лок): (Локури-множински облик у значењу Њиве). б) Социјални, историјски и културни објекти Саобраћајни објекти Мост (Под): Поду сатулуј. Својински односи међа (отар): Отар15; ограда (оградь): Огрьѕ (множински облик у значењу Ограде).

1. 2. Придевске основе Одређени број топонима овога краја образован је од придевских основа и то детерминацијом у двочланим топонимима као у примерима: Корњету ал маре (Велика шума), Фьнтьна раш’e (Хладна чесма) итд.

Бележница 29

120

На нашој стази __________________ Величина: велики: Брањишћа маре (Велико браниште), Ваља маре ( Велика долина), Кьмпу ал маре (Велико поље), Корњету ал маре (Велика шума), Руђина маре (Велика рудина), Туфиљи мари (Велика шума); мали: Руђина микь (Мала рудина); Дужина: дугачак: Пађина лунгь (Дугачка падина); Ширина: широк: Пађина ларгь (Широка падина), Кода лата (Широки реп); Боја: црна: Пјатра њагрь (Црни камен); Температура: хладно: Фьнтьна раш’e (Хладна чесма); топло: (Топла); Припадност: сеоски: Кьмпу сатулуј (Сеоско поље), Огашу сатулуј (Сеоски поток), Поду сатулуј (Сеоски мост); српски: Балта србјаскь (Српска бара); старчев: Фьнтьна мошулуј (Старчева чесма); Остало: сиромашан: Краку сарьш’и (Брег сиромашних); мртав: Ому ал морт (Мртав човек).

1.3. Глаголске основе У основи појединих микротопонима налазе се глаголи, али у оквиру прикупљене грађе евидентиран је само један пример који има глаголски мотивисану реч у одредбеном делу двочлане синтагме: Пјатра тајать (Исечен камен).

2. Топоними образовани од личних апелатива човек (ом): Ому ал морт (Мртав човек).

121

Бележница 29

_________________ На нашој стази 3. Топоними образовани од властитих имена Лична имена и надимци, породични надимци и презимена Онимизација објеката у простору, природних и вештачких, помоћу антропонима, тј. образовање микротопонима од антропонима јесте веома познат и чест поступак у процесу именовања. У овом сегменту микротопонимија Бучја показује следећа својства: 1) Апелатив добија детерминацију у виду личног имена човека, при чему постоји више типова личних имена: лично име човека које се среће и у српском језику: Ваља Станкулуј (Станкова долина); лично име човека модификовано у маниру влашког језика: Балта алу Пјетку (Петкова бара); хипокористично име: Љивађа Тињи (Тинина ливада); 2) Апелатив добија детерминацију у виду породичног надимка: породични надимак добијен скраћивањем презимена као у примеру: Туфа Журки (Журкићева шума); породични надимак добијен преобличавањем презимена у маниру влашког језика као у примеру: Тоблариј Вајконулор (Појата Вајкића); породични надимак добијен према националности некадашњих предака: Тоблариј Бугаронулор (Појата Бугара); На позицији основног дела налазе се различити делови простора: бара, долина, брег, шума, ливада, поток, падина, појата, чесма, брдо. Сви забележени микротопоними поседују антропоним у одредбеном делу: Балта алу Пјетку, (Балта крау Паку), Ваља Станкулуј, Краку Јанкулуј, Корњету алу Пјетку, Љивађа Тињи, Огашу Драгулуј, Огашу Карагој, Огашу Раји, (Пађина Андреј), Пађина Макулуј, Тоблариј Бугаронулор, Тоблариј Вајконулор,Тоблариј алу Мејила, Туфа Журки, Фьнтьна алу Думитру, Ш’ока Драгулуј, Ш’ока алу Луль, Ш’ока Паулуј. Лична имена Топоними који у одредбеном делу имају лично име човека могу се поделити на: 1. топониме са именима у духу српског језика: Ваља Станкулуј (Станкова долина), Краку Јанкулуј ( Јанков брег), (Пађина Андреј-Андрејева падина); 2. топоними са именима преобличеним у духу влашког језика: Балта алу Пјетку (Петкова бара), Корњету алу Пјетку (Петкова шума), Огашу Драгулуј (Драгов поток), Тоблариј алу

Бележница 29

122

На нашој стази __________________ Мејила (Михајлова појата), Фьнтьна алу Думитру (Димитријева чесма), Ш’ока Драгулуј (Драгово брдо), Ш’ока Паулуј (Павлово брдо). Хипокористична имена Међу хипокористичним именима од којих су образовани микротопоними овог подручја преовлађују они чији се еквиваленти не би могли наћи у српском језику нити се могу семантички протумачити на основу тренутног стања у влашком језику, те се сматра да потичу из давне прошлости. Занимљив је податак да у корпусу ових имена само један од њих именује особу женског пола, а микротопоними су следећи: (Балта крау Паку-Пакова бара), Љивађа Тињи (Тинина ливада), Огашу Карагој (Карагојев поток), Пађина Макулуј (Макова падина), Ш’ока алу Луль (Лулино брдо). Породични надимци У оквиру микротопонима образованих од породичних надимака може се извршити подела на: 1. микротопониме образоване од породичних надимака добијених скраћивањем презимена: Огашу Раји (Рајићев поток), Туфа Журки (Журкићева шума); 2. микротопониме образоване од породичних надимака добијених преобличавањем презимена у духу влашког језика: Тоблариј Вајконулор (Појата Вајкића); 3. микротопониме образоване од породичних надимака насталих према националности предака: Тоблариј Бугаронулор (Појата Бугара).

4. Топоними образовани од других топонима Присутан је мали број модела за образовање оваквих микротопонима: а) према селу у чијем се атару објекат налази: (Ђалу Бучји- Бучијански брег), Ваља Буш’и (Бучијанска долина); б) према припадности планини: Вьру Кршьји (Врх Крша), Вьру Столулуј (Врх Стола), Ваља Црна гори (долина око планине Црна гора).

5. Метафоре У корпусу забележених топонима присутни су и они који представљају метафоре: Пе кјаје (На кључу); Ому ал морт (Мртав човек).

123

Бележница 29

_________________ На нашој стази

16

У литератури је забележен измењени посрбљени лик овог микротопонима у облику Штубеј.

6. Топоними нејасне мотивације и порекла И поред познавања влашког језика и свестране помоћи информаната, али и провере апелатива од којих су образовани топоними у речницима суседног румунског језика, незнатан број топонима остао је ипак неразјашњен и окарактерисан као топоними нејасне мотивације и порекла: Буторка, Инарија, Шћубеј16, Ш’ерьт. Општи је закључак да се међу микротопонимима Бучја налазе и они који су очигледног словенског порекла и који су преузети из српског језика. Систематизација микротопонима словенског порекла може се извршити на следећи начин: 1) микротопоними у чијој основи се налази неизмењена словенска реч: Стол, Крш, Црна гора, Голаја, (Топла); 2) микротопоними у чијој се основи налази измењена реч словенског порекла: Руђина (од апелатива рудина), Пађина (од апелатива падина), Ракиц (од лексеме ракита у значењу врста врбе), Љивађа (од речи ливада), Брањишће (од апелатива браниште). Бројност словенских апелатива, којима се у неизмењеном облику именују велики просторни објекти (најчеће планине) чије се именовање сматра врло старим, сведоче о постојању словенских народа на овом простору и у далекој прошлости. Одлике језика овог простора, тј. одлике влашког језика неминовно су нашле одраз у микротопонимији овог краја. Доминантне језичке карактеристике овог подручја су: а) експираторни акценат; б) очуваност полугласника (Фьнтьна раш’е, Кьмп); в) африката ѕ у широкој употреби (Вјеѕурињ, Огрьѕ); г) умекшаност гласа ш (Ш’окица, Ваља Буш’и); д) супституција сугласника д сугласником ђ (у преобличавању словенских речи, као у примерима: Љивађа Тињи, Пађина Макулуј); ђ) супституција сугласника н сугласником њ (у преобличавању словенских речи, као у примеру: Брањишћа маре); е) супституција сугласничке групе шт групом шћ (у преобличавању словенских речи, као у примеру: Брањишће).

Структурно-творбена систематизација 1. Творба једночланих топонима

Бележница 29

124

На нашој стази __________________ Што се тиче творбе топонима на влашком језику, ситуација се знатно разликује у односу на ситуацију која влада међу топонимима на српском језику. Систематизација једночланих топонима села Бучја са станишта творбе може се извршити на следећи начин: 1) неизведени топоними, 2) топономастичке изведенице, 3) топономастичке сложенице. Неизведени топоними У прву групу топонима, тј. у неизведене топониме спадају они топоними настали онимизацијом апелатива, тј. географских термина без било каквих морфолошких додатака у виду префикса или суфикса. У ову групу спадају и једночлани топоними чија семантика није јасна и чији се постанак везује за ранији период или, пак, неки други језик становништва које је некада на тим просторима егзистирало. Такви топоними су: Балта (Бара), Бјелц (Баре), Буторка (топоним нејасног значења), Виј (Виногради), Вркан (Вртача), Инарија (топоним нејасног значења), Кьмп (Поље), Крак (Брег), Кроу (Рупа), Крш, (Локури-Њиве), Ливјеѕ (Ливаде), Огрьѕ (Ограде), Отар (Атар), Плопи (Тополе), Ракиц (према врсти врбе, ракити), (Топла), Флорањи (Багремови), Шћубеј (топоним нејасног значења), Ш’ерьт (топоним нејасног значења). У оквиру ове скупине два топонима представљају специфичне случајеве: -топоним Виј на влашком језику представља неизведеницу, док је српски превод те речи (Виногради) несумњиво топономастичка сложеница. Исти је случај и са топонимом Огрьѕ (Ограде).

-топоним Вркан је, такође, неизведеница, док српски превод ове речи (Вртача) представља топономастичку изведеницу. Ова два топонима су ипак смештена међу топономастичке неизведенице, јер се критеријум по коме се систематизација врши базира на стању у влашком језику. Топономастичке изведенице Ова скупина топонима настала је додавањем бројних наставака на различите основе: -ана: Коркана; -ел: Корњецел (умањеница апелатива корњет у значењу Шумарак); -ињ: Вјеѕурињ, Пађињ (Падине); -ина: Руђина (Рудина); -ин-уца: Пађинуца (Падиница); -ица: Бањица, Ш’окица (Брдашце);

125

Бележница 29

_________________ На нашој стази -ишће(-иште): Брањишће(Браниште); -(а)ја: Голаја; -(р)јаца: Вакарјаца; -ов-ац: (Јастребовац); -ућ-иц: Кракућиц (Брежуљак). У случајевима у којима није дат превод влашког топонима у загради, он изостаје због немогућности његовог превођења или због очигледне семантике топонима словенског порекла. Топономастичке сложенице У оквиру ове скупине топонима забележена је само једна предлошко-именичка сложеница: Приод (Преод).

2. Двочлани топоними Међу забележеним двочланим топонимима примећена су два творбена модела: 1) синтагма од одређеничке речи и њене одредбе, при чему је одређеничка реч именица, а у служби одредбе употребљени су: посесивни или описни придеви, придеви образовани од других топонима и у ређим случајевима именице у посесивном генитиву и 2) предлошко-падежне конструкције. Бројнију скупину топонима чине синтагме састављене од именице и придева, тј. конгруентног атрибута, при чему се као главни члан синтагме јавља апелатив (бара, брдо, ливада и сл.). Придеви могу заузети позицију испред или иза именице, али су у оквиру ове микротопонимске грађе бројнији примери формирани по моделу именица+придев уколико се посматра изворно стање, док при превођењу добијамо дијаметрално супротну слику. а) Двочлани топоними формирани по моделу именица+присвојни придев: Балта србјаскь (Српска бара); Ваља Станкулуј (Станкова долина); Вьру ђалулуј (Врх брега); Кьмпу сатулуј (Сеоско поље); Краку Јанкулуј ( Јанков брег); Љивађа Тињи (Тинина ливада); Огашу Драгулуј (Драгов поток); Огашу Карагој (Карагојев поток); Огашу сатулуј (Сеоски поток); (Пађина Андреј-Андрејева падина);

Бележница 29

126

На нашој стази __________________ Пађина Макулуј (Макова падина); Поду сатулуј (Сеоски мост); Фьнтьна мошулуј (Старчева чесма); Ш’ока Драгулуј (Драгово брдо); Ш’ока Паулуј (Павлово брдо). б) Двочлани топоними образовани по моделу именица+описни придев: Брањишћа маре (Велико браниште); Ваља маре (Велика долина); Кода лата (Широки реп); Краку сарьш’и17 (Брег сиромашних); Пађина ларгь (Широка падина); Пађина лунгь (Дугачка падина); Пјатра њагрь (Црни камен); Пјатра тајать (Сечени камен); Руђина маре (Велика рудина); Руђина микь (Мала рудина); Туфиљи мари (Велике шуме); Фьнтьна раш’е (Хладна чесма); Црна гора. в) Двочлани топоними образовани по моделу именица+придев добијен од других топонима: Ваља Буш’и (Бучијанска долина); Вьру Кршьје (Врх Крша); Вьру Столулуј (Врх Стола); (Ђалу Бучји – Бучијански брег). г) Двочлани топоними образовани по моделу именица+именица у присвојном генитиву: Огашу Раји (Рајића поток); Тоблариј Бугаронулор (Појата Бугара); Тоблариј Вајконулор (Појата Вајкића); Туфа Журки (Журкића шума). Предлошко-падежне конструкције

127

Бележница 29

17

Овај пример је изузетак, јер и у преводу остаје форма именица+описни придев

_________________ На нашој стази Предлошко падежне конструкције формиране су од предлога и апелатива (шума, долина, брег, кључ), при чему је најфреквентнији предлог пе у значењу на. Забележен је само један пример са предлогом дупа у значењу иза. Дупа корњет (Иза шуме); Пе ваље (На долини); Пе ђал (На брегу); Пе кјаје (На кључу); Пе крак (На брегу).

3. Трочлани топоними Трочлани топоними у микротопонимији Бучја нису бројни, али представљају једну веома необичну и поприлично за дефинисање тешку групу. Њихово груписање извршено је на следећи начин: 1) Трочлани топоними који приликом превођења остају трочлани топоними и 2) трочлани топоними који приликом превођења постају двочлани топоними. У прву групу убрајамо следеће топониме: Ваља Црна Гори (Долина Црне горе или описно долина планине Црна гора); (Коса под Крш); Љивађа ку фрасьну (Ливада са јасеном); Фьнтьна ку палћину (Ливада са јавором); Ш’ока ку ругу (Брдо са купином). У другу групу убрајамо следеће топониме: Балта алу Пјетку (Петкова бара); (Балта крау Паку-Пакова бара); Кьмпу ал маре (Велико поље); Корњету ал маре (Велика шума); Корњету алу Пјетку (Петкова шума); Ому ал морт (Мртав човек); Тоблариј алу Мејила (Михајлова појата); Фьнтьна алу Думитру (Димитријева чесма); Ш’ока алу Луль (Лулино брдо). Што се последње групе топонима тиче, може се закључити да се влашком лексемом алу означава на неки начин припадност, док лексема ал (у топонимима Кьмпу ал маре, Корњету ал

Бележница 29

128

На нашој стази __________________ маре и Ому ал морт) представља неку врсту неодређеног члана, познатог у романским језицима.

Речник Б Балта, мочварно земљиште. Балта алу Пјетку, њива. (Балта крау Паку)*, мочварно земљиште. Балта србјаскь, бара и мочварно земљиште око ње. Бањица, извор топле воде и махала. Бјелц, ливаде. Брањишћа маре, шума. Брањишће, шума. Буторка, извор воде смештен у шупљину трулог дрвета. В Вакарјаца, њива. Ваља Буш’и, долина у којој је смештено село. Ваља маре, долина. Ваља Станкулуј, долина и махала. Ваља Црна гори, долина испод планине Црна гора. Вьру ђалујуј, врх брда. Вьру Кршьје, врх планине Крш. Вьру Столулуј, врх планине Стол. Виј, виногради и сеоска махала. Вјеѕурињ, брег. Вркан, вртача. Г Голаја, планина. Д Дупа корњет, ливада. Ђ (Ђалу Бучји), брег испод коjег је село формирано.

129

*

Бележница 29

Појмови у загради потичу из литературе и нису забележени на терену.

_________________ На нашој стази И Инарија, извориште. Ј (Јастребовац), планина у близини села. К Кьмп, поље. Кьмпу ал маре, пашњаци. Кьмпу сатулуј, њиве. Кода лата, равница на којој је смештено гробље. Коркана, удубљење са потоком. Корњету ал маре, шума. Корњету алу Пјетку, шума. Корњецел, шумарак. (Коса под Крш), страна планине Крш. Крак, брег. Краку Јанкулуј, брег. Краку сарьш’и, брег. Кракућиц, брежуљак. Кроу, рупа. Крш, планина. Л Локури, њиве. Љ Љивађа ку фрасьну, ливада. Љивађа Тињи, ливада. Љивјеѕ, ливада и пашњак. О Огашу Драгулуј, поток и простор поред њега. Огашу Карагој, поток и ливаде око њега. Огашу Раји, поток и воћњак. Огашу сатулуј, сеоски поток. Огрьѕ, ограђени виногради и ливаде. Ому ал морт, брег и шумарак.

Бележница 29

130

На нашој стази __________________ Отар, махала. П (Пађина Андреј), падина. Пађина ларгь, шума и пашњак. Пађина лунгь, падина. Пађина Макулуј, падина са ливадама. Пађинуца, падиница. Пађињ, њиве. Пе ваље, долина са пашњацима. Пе ђал, страна брега. Пе кјаје, шума и махала. Пе крак, страна брега. Пјатра њагрь, брдо. Пјатра тајать, камен исечен због саобраћајнице. Плопи, ливада. Поду сатулуј, сеоски мост. Приод, њиве и махала. Р Ракиц, врбова шума и махала. Руђина, камењар. Руђина маре, голет. Руђина микь, камењар. Т Тоблариј алу Мејила, појата и колиба. Тоблариј Бугаронулор, појата. Тоблариј Вајконулор, појата и овчарник. (Топла), махала. Туфа Журки, шумарак. Туфиљи мари, шуме. Ф Фьнтьна алу Думитру, чесма и извор воде. Фьнтьна ку палћину, чесма и извор воде. Фьнтьна мошулуј, чесма и извор воде.

131

Бележница 29

_________________ На нашој стази Фьнтьна раш’е, чесма и извор воде. Флорањи, багремова шума. Ц Црна гора, планина. Ш Шћубеј, махала. Ш’ Ш’ока алу Луль, брдо. Ш’ока Драгулуј, шума и брдо. Ш’ока ку ругу, брдо. Ш’ока Паулуј, брдо и шума. Ш’окица, брдашце. Ш’ерьт, храстова шума и махала. Литература

Богдановић, Недељко. „Микротопонимија Сврљига“. Ономатолошки прилози 18 (2005): 39–180. Драшкић, Мирослав. „Насеља, порекло становништва и етнички процеси у општини Бор“. У: Бор и околина, књ.1. Бор: Штампарија „Бор“, 1973. Рајковић, Љубиша Кожељац (пр.). Црна Река. Антропогеографска грађа из заоставштине Маринка Станојевића. Зајечар: „Тимок“, 1975. Скок, Петар. Етимологијски рјечник хрватскога или српскога језика. Загреб: Југославенска академија знаности и умјетности, 1971. Трајковић, Татјана. „Микротопонимија Прешевског краја“. Ономатолошки прилози 21 (2011): 331–425.

Бележница 29

132

Књиге, књижевност

Књиге, књижевност _____________ Вилијам Батлер Јејтс (1865–1939)

Сањарије над детињством и младошћу (одломци) В. Б. Јејтс – ирски писац, сакупљач народних прича, легенди, предања…, један од оснивача позоришта Еби у Даблину (Ирског националног позоришта), заговорник ирског националног препорода и један од учесника покрета познатог као „Ирски књижевни препород“, члан неколиких (тајних) теозофских, спиритистичких или херметичких друштава, добитник Нобелове награде за књижевност 1923. године, сенатор тадашње Ирске слободне државе (1922-1937). Келтска митологија, ирски фолклор, ирске историјске, легендарне и митолошке личности али и грчка митологија; мистицизам, окултизам, езотерија… који инспиришу како његову мисао тако и слике и симболе кроз коју је изражава; романтичарски култ стваралачке имагинације; ничеанска вера у „вечно враћање истог“; идеолошки конзервативна и критичка у односу према савремености и представама о прогресу, али поетски модерна и модернистичка лирика; лабуд(ови), Византија, спирале и куле као симболи историјског односно духовног кретања - неке су или би могле да буду од кључних речи Јејтсових књижевних дела. Иако је пре и изнад свега био лирски песник, Јејтс је писао и драме (поетске), есеје, кратку прозу различите врсте, аутобиографије… Мада није неуобичајена оцена по којој „остале Јејтсове делатности, друштвене и списатељске, укључујући ту и његову озбиљно рађену есејистичку и аутобиографску прозу, занимљиве су поглавито као допунска обавештења за разумевање песничких открића што им претходе или следе“, како је то формулисао најплоднији преводилац Јејтсове поезије на српски језик1, овде доносимо пет од тридесет и три фрагмената различите дужине Јејтсове најраније аутобиографије – Сањарија над детињством и младошћу. (William Butler Yeats, Reveries over Childhood and Youth (New York: The Macmillan Co., 1916), 1–10, 46–47, 52–55, 74–76, 130–131.)

Предговор Понекад када се сетим неког рођака који ми је био драг или неког чудног случаја у прошлости, не могу да се смирим док не нађем некога да му причам о томе. Убрзо примећујем да је мом слушаоцу досадно; међутим, пошто сам сада све то записао, можда почнем чак и да заборављам. У сваком случају, с обзиром на то да се књига увек може затворити, нема потребе да мом пријатељу буде досадно. Колико ја знам, ништа нисам мењао па, ипак, мора да сам много тога променио не знајући, јер пишем после толико година а нисам консултовао ниједног пријатеља нити неко писмо или старе новине, већ сам описао оно што ми најчешће долази у сећање. Ово спомињем због тога што се бојим да ће се неки од преживелих пријатеља моје младости нечег сећати у другачијем облику и бити увређен мојом књигом. Божић, 1914

133

Бележница 29

1

Милован Данојлић, „Јејтсови корени“, у: Кула, Виљем Батлер Јејтс (Београд: БИГЗ, 1978), 10.

_____________ Књиге, књижевност I

2

Телеграфски мали (telegraph boys) били су младићи старости од 10 до 18 година који су, крајем 19. и почетком 20. века, разносили телеграме по граду, пешке или на бициклима, и нису се сматрали стално запосленим службеницима поштанских установа.

Моја најстарија сећања су фрагментарна, међусобно изолована и савремена, као када би се нејасно сећао неког од првих дана Стварања. Чини се као да време тада још није било створено јер је свако сећање повезано са осећањем и местом и за њим ништа не следи. Памтим како седим на нечијем колену и кроз прозор гледам зид, не сећам се више који, покривен гипсом који пуца и отпада, и како ми кажу да је нека родбина једном ту живела. Онда гледам кроз неки други прозор; у Лондону сам, у улици Фицрој роуд. Неки дечаци се играју на улици и међу њима дечак у униформи, телеграфски мали, можда.2 Кад запитам ко је тај дечак, слуга ми каже да ће он дићи град у ваздух и ја са ужасом одлазим на спавање. Следе сећања на Слајго где сам живео са бабом и дедом. Седим на земљи гледајући у играчку, бродић без једра, чија се боја истрла и изгулила, и с тешком меланхолијом говорим сам себи: „даље је него раније” и док то изговарам, гледам у дугачку огреботину на задњем делу брода јер је та огреботина нарочито одмакла. Онда једнога дана за вечером брат моје баке, Вилијам Мидлтон каже: „Дечје невоље не треба да сматрамо ништавним. Оне су теже него наше јер ми можемо да видимо крај нашим невољама док они не могу да виде крај ничему“ и ја осећам велику захвалност према њему јер знам да сам јако несрећан и да сам себи често говорио: „када порастеш, немој никада да као одрасли причаш о срећи детињства“. Можда сам већ имао своју ноћ беде када сам, пошто сам се већ неколико дана молио да умрем, почео да се бојим да заиста и умирем и да се молим да живим. Није било разлога да се осећам несрећним. Нико није био нељубазан а према баки, и сада, после толико година, осећам захвалност и поштовање. Кућа је била толико велика да је увек било места за скривање а имао сам и риђег понија и врт по којем сам могао да тумарам, а ту су била и два пса да ме прате у стопу, један са црним мрљама по глави а други сав прекривен дугом црном длаком. Мислио бих на Бога и замишљао да сам врло злочест и једног дана када сам бацио камен и на несрећу погодио патку у дворишту, сломивши јој крило, нисам могао да се начудим када су ми рекли да ће патку спремити за вечеру и да нећу бити кажњен. Део моје несреће чинила је самоћа, а део страх од деде, старог Вилијама Полексфена. Никада није био груб и не памтим да је икада са мном оштро говорио али је био обичај да га се плаше и диве му се. Освојио је независност неког шпанског града спасавајући живот, али је био толико ћутљив да његова жена о томе ништа није знала све док му није било скоро осамдесет година, а и тада је сазнала случајно, од неког старог морнара у посети. Питала га је да ли је то истина и он јој је потврдио да јесте али, знала га је она и сувише добро да би га даље испи-

Бележница 29

134

Књиге, књижевност _____________ тивала, а његов стари поморски друг већ беше отишао из града. И она је већ била навикла да га се плаши. Знали смо да је био у разним деловима света јер је имао на руци - велики ожиљак од харпуна, у трпезарији - креденац са комадима корала и теглу воде из Јордана за крштење деце и кинеске слике на пиринчаном папиру и штап од слоноваче из Индије, који ми је припао после његове смрти. Био је човек изванредне физичке снаге и говорило се да никада никоме није наредио да уради нешто што он сам не би учинио. Поседовао је много бродова и једном, када га је капетан који тек што се усидрио у Росиз Поинту, известио да нешто није у реду са крмом, послао је гласника да му каже: „пошаљи човека доле да види у чему је проблем“. „Посада то одбија“, гласио је одговор. „Сиђи онда сам“, било је дедино наређење, а кад ни оно није испуњено, сам је заронио са главне палубе, док су се сви из околине поређали дуж шљунчане обале. Изронио је сав изгребан али добро обавештен о стању крме. Био је преке нарави и крај узглавља је држао секирицу за случај провалника и пре би обезнанио човека но да га пријави, а једном сам га видео и како корбачем гони читаву групу људи. Није имао родбине јер је био јединац, а пошто је био ћутљиви усамљеник, имао је и мало пријатеља. Дописивао се са Кемпбелом од Ајлеја3, који се са дедом и његовом посадом спријатељио после неког бродолома, и са капетаном Вебом, првим човеком који је препливао Канал, да би се касније удавио пливајући у брзаку реке Нијагаре, који му је служио у послу и постао врло близак пријатељ4. То су му сви пријтељи којих могу да се сетим, па ипак њега су толико ценили и дивили му се да би, када би се враћао из бање Бат, његови људи палили ватре радоснице неколико миља дуж пруге, док је његов партнер, Вилијам Мидлтон, чији се отац после велике глади5 бринуо о болеснима и који је умро од колере коју је добио од човека кога је на сопственим рукама донео у своју кућу, а који је и сам био врло учтив према свима и, такође, бистрији од мог деде, долазио и одлазио непримећен. Мислим да сам свог деду бркао са Богом јер памтим да сам се у једном од напада меланхолије молио да ме казни за грехе, а био сам шокиран и запрепашћен што је једна девојчица – рођака, чини ми се – имала смелости да му, пошто га је сачекала под дрвећем у алеји којом је знала да ће око четири сата поподне проћи, идући на вечеру, каже: „да сам ја ти а ти да си девојчица, дала бих ти лутку“. Ипак, упркос обожавању и стрепњи ни ја нити било ко други нисмо сматрали да је изврдавање његове напраситости и његове строгости погрешно; одсуство сумње и извесна његова беспомоћност чинили су то утолико лакшим док су, истовремено, побуђивали нашу наклоност. Мора да сам био још увек дечачић, седам или осам година стар, можда, када ме је ујак у сред ноћи извукао из кревета, па сам јахао пет или шест миља до Росиз Поинта, да бих му од рођака позајмио возну карту. И мој деда ју је имао али је сматрао нечасним да је неко други

135

Бележница 29

Ајлеј је шкотско острво, једно од Хебрида.

4 Метју Веб (1848-1883) – први човек који је без икакве помоћи препливао Ла Манш (1875). Утопио се у покушају да преплива Вртлог – брзак на реци Нијагари испод водопада. Аутор је књиге Вештина пливања.

5 Велика Глад (1845– 1852) је период током којег је становништво Ирске, због глади (како се верује, због тога што је кромпир, основну животну намирницу становништва Ирске у том периоду, нарочито сиромашнијих слојева, уништила пламењача) девастирано – око милион људи је умрло од болести и глади а исто толико је емигрирало, тако да се број становника смањио за (готово) четвртину. Улога британске владе у пролонгирању несташице и глади и даље је предмет контроверзи; неки овај период ирске историје означавају као „ирски холокауст“ .

3

_____________ Књиге, књижевност

У оригиналау, дедино “gone to sea through the hawse-hole” парафраза је израза “to come in through the hawsehole”, која је у поморству означавала члана посаде који напредује од најниже службе, који је „доспео кроз отвор на прамцу кроз који се провлачи конопац сидра“.

7 Придев „корнишки“ односи се на Корнволце, становнике области Корнвол на југозападу Велике Британије (и на њихов, у основи келтски, језик).

6

користи, док овај рођак није био тако темељан. Изашао сам кроз капију која је излазила на стазицу крај баште, удаљене од куће толико да одатле до ње није могао да допре звук, па сам очаран јахао по месечини, пробудивши оног рођака у ситне сате, лупкајући му корбачем о прозор. Вратио сам се кући око два или три сата ујутру, нашавши кочијаша како ме чека на оној стазици. Мој деда не би поверовао да је такав подвиг уопште могућ јер је веровао да се сваке вечери у осам сати двориште закључава и да је кључ код њега. Једном је неки слуга током ноћи запао у невољу па је он због тога удесио да сви буду током ноћи закључани. Никада није сазнао, што су сви други у кући знали, да се упркос свем церемонијалном предавању кључа, та капија никада не закључава. И дан-данас, када читам Краља Лира*, његов ми је лик пред очима и често се питам да ли је усхићеност страствених ликова у мојим драма и поезији нешто више од сећања на њега. Мора да је био незналица, иако у детињству то нисам могао да просудим, јер је једном одјурио до мора зато што је неки младић „испао у море на мала врата“, како је он то казао6, а сећам се само двеју његових књига – Библије и Фалконеровог Бродолома*, мале књиге зелених корица која је увек лежала на његовом столу; он је припадао једној од млађих грана старе корнишке породице7. Отац му се повукао из војне службе да би постао бродовласник и деда је мислио да гравира која приказује старо породично место треба да виси крај насликаног грба у малој споредној соби за примање. Мајка му је била из Вексфорда а постојала је и традиција по којој је његова породица генерацијама везана за Ирску, те да је учествовала у некадашњим трговачким везама између Шпаније и Голвеја. Био је поприлично поносан и није волео суседе, док је његова супруга, из породице Мидлтон, била племенита и стрпљива и чинила је многа доброчинства у малом салону, окружена ватираним капутима и главама покривеним шалом, а сваке би ноћи, када види да се деда успавао, сама обилазила кућу, носећи свећу, како би се уверила да ниједан провалник није у опасности од дедине секирице. Била је прави љубитељ баште и пре но што би је кућни послови притисли, бирала би неки од својих омиљених цветова и пресликавала га на пиринчани папир. Неког дана сам видео неке од њених ручних радова и чудио се над деликатношћу облика и боје и израде која је можда захтевала употребу увеличавајућег стакла, толико је минуциозна. Друге слике не памтим, осим оних кинеских и обојених бакрореза битака на Криму на зиду једног ходника, уз слику брода на крају истог, потамнелу од времена. Моји одрасли ујаци и тетке, бројни синови и кћери мога деде, долазили су и одлазили, мада је готово све што су чинили или говорили избледело у мом памћењу, изузев пар

Бележница 29

136

Књиге, књижевност _____________ оштрих речи које су ме, живошћу диспропорционалном у односу на њихову оштрину, увериле да су сви они обично били љубазни и увиђавни. Најмлађи ујак био је крепак и шаљивџија иимао је кожни језичак преко кључаонице врата своје собе, против промаје, док је други ујак, чија је соба била на крају дугачког каменог ходника имао модел торпедњаче у стакленој кутији. Тај је био уман човек, аутор нацрта за кеј у Слајгоу, али је у то време почињао да луди, измишљајући ратни брод који, како се тврдило у његовом памфлету, не би могао да буде потопљен због бродског корита начињеног од дрвета у комаду. Пре само шест месеци моја се сестра пробудила из сна у којем је у наручју држала морску птицу без крила да би убрзо потом чула да је он умро у лудници: морска птица је знамење које најављује смрт или опасност за неког од Полексфена. Један од ујака, Џорџ Полексфен, касније астролог и мистик и мој драги пријатељ, тада је ретко долазио из Белине, а ту је био и онај млађи ујак који ме је слао по возну карту. Он је би бакин миљеник а био је и, како су ми слуге рекле, истеран из школе јер је неком силеџији набавио гвоздену полугу. Сећам се да ме је баба само једном казнила. Играо сам се у кухињи и баш када је баба улазила, слуга с којим сам се рвао извукао ми је кошуљу из панталона па сам, оптужен за не знам какву детињу непристојност, морао сам да вечерам у својој соби. Међутим, ја сам се бојао својих ујака и тетака и једном ме је онај ујак који је силеџији дао гвоздену мотку, затекавши ме за ручком који ми је баба дала, кудио због тога и посрамио. Ми смо, наиме, доручковали у девет а вечерали у четири и сматрало се да јести било шта између тих оброка одаје склоност уживању; а једном ми је и једна од тетака рекла да сам, док сам јахао кроз град, понија истовремено и обуздавао и подбадао да бих се разметао, па сам се, оптужен за нешто што сам сматрао тешким злочином, читаве ноћи мучио. У ствари, мало тога из детињства памтим осим мука. Бивао сам срећнији са сваком наредном годином живота као да сам постепено освајао нешто у себи самом јер сам сигуран да су моје патње биле део мога ума а не нешто што су други проузроковали.

VII Две ми слике долазе у сећање. Попео сам се на врх дрвета украј игралишта и гледам школске другове и поносан сам на себе као Мартовски петао када први пут закукуриче изласку сунца.8 Кажем себи: „ако, када порастем, и међу одраслима будем тако паметан као што сам паметан међу овим дечацима, бићу славан човек“. Подсећам себе на то како они сви мисле исто и у време избора прекривају школске зидове мишљењима која су њихови очеви нашли у новинама. Опомињем се да сам ја син уметника9 и да морам да определим рад који ће ми бити це-

137

Бележница 29

8

9

Мартовски петао (тј. петао који се у марту излегао из јајета положеног у истом месецу) појављује се у ирским народним причама и обичајима. Отац песника Јејтса био је сликар портретиста Џон Батлер Јејтс (1839-1922).

_____________ Књиге, књижевност локупна сврха живота а не да као други мислим на то како ћу постати богат и живети угодно. Друга слика је слика хотелског салона у Странду, човек повијен над ватром. То је рођак који је шпекулисао са новацем другог рођака па је побегао из Ирске у страху од хапшења. Отац нас је довео да са њим проведемо вече, да му пажњу одвучемо са гриже савести за коју мој отац зна да мора да га мучи.

IX Отац ми је први пут читао када сам имао осам или девет година. Између Слајгоа и Розис Поинта налази се језичак земље покривен оштром травом који се протеже до мора или муља у зависности од стања плиме. На том месту сахрањују мртве коње. Седећи ту, отац ми је читао Поеме из старог Рима.* Беше то први пут после коњушаревих Наранџастих рима да ме нека поезија дирне.* Касније ми је читао Ајванха и Песму последњег минстрела, који су ми још увек у живом сећању.* Пре неки дан сам опет прочитао Ајванха, али је све ишчилело изузев Гурта, свињара с почетка и опата Така и његове паштете од дивљачи, двеју сцена које су ме освојиле у детињству. Песма последњег минстрела побудила је у мени жељу да постанем чаробњак који се годинама бори са сном у којем бива убијен на обали мора. Када сам кренуо у школу, отац је покушао да ме спречи да читам новине за дечаке јер, како ми је објаснио, новине по својој природи морају да се праве за просечног дечака или човека, због чега не могу а да не буду препрека развоју. Одузео ми је новине а ја нисам имао храбрости да му кажем да сам читао и уживао у прозном преводу Илијаде. Међутим, после пар месеци, отац рече да је био претерно насртљив, па је отада постао мање наметљив у вези са мојим лекцијама и мање бесан ако их лоше научим, а престaо је био и да примећује шта читам. Отада сам учествовао у узбуђењу које би захватило све моје школске другове средом поподне, када су новине за дечаке излазиле из штампе, па сам читао приче без краја које сам заборавио потпуно као и Гримове бајке које сам читао у Слајгоу, и читавог Ханса Андерсена, изузев „Ружног пачета”, које је мајка читала мени и сестрама. Нејасно се сећам да ми се Ханс Андерсен свиђао више него Грим јер је био мање домаћи, али ни он ми није пружио витезове, змајеве и прелепе госпе за којима сам жудео. Не памтим ништа од онога што сам читао, само ствари које сам видео или чуо. Када сам имао десет или дванаест година, отац ме је одвео да видим Ирвинга у улози Хамлета и никако није разумевао зашто ми се Ирвинг свиђао више од Елен Тери, која је, што данас увиђам, била идол њему и његовим пријатељима. O њој нисам, а о Ирвинговом Хамлету јесам, могао да мислим као о самом себи, а нисам био довољно стар да марим за њен женски шарм и лепоту. Годинама је Хамлет био слика и при-

Бележница 29

138

Књиге, књижевност _____________ лика херојске прибраности за држања које младост и детињство треба да копирају, саборац у бици која се водила у мени самом. Отац ми је читао причу из Чосера о дечаку кога су убили јевреји и причу о сер Топазу, објашњавајући ми тешке речи, и мада су ме обе узбудиле, највише сам волео сер Топаза и бејах разочаран што се прекида на средини.* Како сам растао, препричавао ми је заплете Балзакових романа, користећи неку епизоду или лик да илуструје одређену дубоку критику живота. Сада када сам прочитао читаву Comédie humaine*, мислим да су неке странице неприродно наглашене, натегнуте и да нарушавају равнотежу замисли, a памтим и како ми је у некој улици у предграђу говорио о Лисјену Рибампреу или о двобоју после издаје учитеља и како је рањени Лисјен промумлао „утолико горе” када је чуо како неко каже да није мртав.* Сада са пријатељем могу да делим само своје мисли и осећања, а уз то иде и непрестано откривање разлике, али онда, пре но што сам нашао себе, могли смо да делимо авантуре. Када пријатељи заједно планирају и делају, њихови умови постану једно и последња тајна нестаје. Био сам бескористан у играма. Не памтим да сам икада дао го и извео напад али сам био рудник знања када бисмо ја и онај атлета и она двојица дечака озлоглашено џентлменског држања - памтим њихово име али ни једно од лица - кренули у парк Ричмонд, у Кумб Вуд или у опатију Твајфорд да тражимо лептире или мољце или бубе. Понекад, и дан-данас, срећем за ручком или вечером људе чије ми адресе зaзвуче познато, па се изненада сетим како ме је ловочувар јурио са имања иза њихове куће и како сам превртао балегу у њиховом пашњаку у потрази за ретком бубом која наводно ту пребива. Атлета је био наша стража и наша сигурност. Он би предложио да, ако на прилазу сретнемо кочије, скинемо капе и наставимо да ходамо као да смо пошли у посету. Једном када нас је ловочувар спазио у Кумб Вуду, убедио је старијег од браће да се претвара да је учитељ који је своје ученике повео у шетњу, па је чувар, уместо да псује и прети законом, био туробан и полемички настројен. Ма како место било очаравајуће (а ту је поточић у удубљењу на месту где Вимблдон Комон прелази у Кум Вуд који ми је остао у пријатном сећању) знао сам да остали дечаци виде нешто што ја не видим. Тамо сам био странац. Нешто у начину на који су изговарали имена места наводило ме је да то осетим.

XV Очев утицај на моје мисли био је на врхунцу. Сваког јутра смо ишли возом у Даблин, затим доручковали у његовом студију. Био је закупио велику собу са предивним осамнаестовековним чивилуком у кући за издавање у улици Јорк, па је за време доручка читао одломке поезије и то увек онај најстраственији моменат неке песме или драме. Никада ми неки од-

139

Бележница 29

_____________ Књиге, књижевност

10

Прерафаелити су били британска антиакадемска уметничка (превасходно ликовна) група (основана средином деветнаестог века у Лондону). Узор им је била уметност пре Рафаела тј. уметност кватрочента (италијанска уметност петнаестог века) у којој се позна готика преплиће са раном ренесансом.

ломак не би прочитао због његовог мисаоног значаја; у ствари, никада и није марио за поезију у којој има уопштавања или апстракције, ма како страствена била. Читао би наглас прве реплике из Ослобођеног Прометеја, али никада онај екстатичним лиризмом прожет и чувен четврти чин*; неког другог дана – сцену када Кориолан долази у кућу Ауфидијуса па безочним слугама каже да му је дом под капом небеском*. Много сам пута отада гледао изведбе Кориолана и читао га више него једном, али ми је та сцена живља у сећању од остатка драме и очев је глас који чујем, не Ирвингов или Бенсонов. Њему не беше стало чак ни до префињеног лирског пасажа ако се иза његове дотераности и лепоте није могао осетити стваран човек, па је увек трагао за цртама лица неког пожељног, добро познатог живота. Када духови певају свој презир према Манфреду требало је да на основу Манфредовог одговора – „О умилни и меланхолични гласови” – просудим да они, чак ни у љутини, не могу да издају своју духовну љупкост. Сматрао је да је Китс већи песник од Шелија, јер је мање апстрактан, али га није читао, не марећи, како мислим, ни за који део оне предивне поезије која се у модерна времена појавила под утицајем сликарства. Све мора да буде идеализација говора, а у неким моментима и страственог делања или месечарских сањарија. Сећам се како је говорио да су се сви контемплативни људи заверили да прецене свој начин живота и да су сви писци од такве врсте људи, изузимајући велике песнике. Гледајући унатраг, чини ми се да сам његов ум видео само у делићима, који су одувек скривали неке везе које тек сада почињем да откривам. Није му се свиђала викторијанска поезија идеја, као ни Вордсворт, изузев пар одломака или песама. Једног јутра је за доручком описивао како је у облику главе једног проучаваоца Вордсворта, старог и многопоштованог духовника чији је портрет у то време сликао, открио све животињске инстикте професионалног боксера. Презирао је формалну лепоту Рафаела, онај спокој који није умирена страст него лицемерје, те је критиковао Рафаелов начин живота због хедонизма и самоповлађивања. Када је реч о књижевности, увек је био Прерафаелит10 те је у књижевност уносио принципе који су, док се Академија још увек чврсто држала, били први напади на академску форму. Више ми ништа није читао због приче па су се све наше дискусије тицале стила.

XXXIII Неколико месеци сам, дакле, живео са сопственом младошћу и детињством; нисам, у ствари, писао без престанка али сам о томе размишљао готово сваког дана, а сада сам тужан и узнемирен. Не зато што сам остварио тако мало својих планова, јер ја и нисам амбициозан; али, када помислим на све књиге које сам прочитао и на све мудре речи које сам чуо и на бригу

Бележница 29

140

Књиге, књижевност _____________ којом сам даровао своје родитеље и њихове родитеље и на наде које сам гајио, читав живот мерен на тасовима ваге мога живота чини ми се као припрема за нешто што се никада не деси. с енглеског превела Виолета Стојменовић, Народна библиотека Бор *Уз Јејтсову лектиру Краљ Лир је Шекспирова трагедија, први пут изведена 1606. Насловни лик се, после предаје престола притворним похлепним кћерима, неспособан да у својој гордости и самоуверености, препозна праву оданост и племенитост, суочава са издајом, прогоном, лудилом и спознајом сопствене крхкости и немоћи. Бродолом је поема шкотског морнара-песника Вилијама Фалконера из 1762, заснована на песниковом личном искуству.

Lays of Ancient Rome саставио је тридесетих година деветнаестог века чувени британски историчар и политичар Томас Маколи. Збирку објављену 1842. чини шест „лајева“ тј. краћих наративних спевова или песама налик баладама, писаних по узору на истоимену врсту средњовековне поезије, од којих се првобитна четири баве догађајима из старог Рима и легендама везаним за њих, тако да свакој песми, писаној у духу веровања и осећања датог периода римске историје, претходи краћа историографска расправа о изворима и сведочанствима у песми приказаних догађаја. Збирка је била јако популарна и део школске лектире током читавог века. У једној од ранијих епизода Јејтс спомиње коњушара, свог првог најбољег пријатеља, и његову књигу рима, наводећи да је то књига која му је открила чари риме. Књига насловом алудира на Наранџасти ред (првобитно Наранџасто друштво), протестантски политички покрет, основан у Северној Ирској крајем 18. века.

Ivanhoe и The Lay of the Last Minstrel су врло познат и популаран историјски роман, односно, мање позната историјска поема шкотског писца Валтера Скота (1771–1832). За опис свињара Гурта вид. Валтр Скот, Ајванхо I (Београд: Југославија, Просвета),12–13. Епизода са Таком је из 16. поглавља истог романа. Џефри Чосер (1343–1400) – најзначајнији енглески песник свога доба, али и филозоф, алхемичар, дворанин, дипломата…, један од аутора који су допринели увођењу говорног тј. народног енглеског језика у писану литературу. Његово најзначајније дело су Кентерберијске приче, о којима је реч и у Јејтсовој аутобиографији, с којима, по многима, почиње модерна енглеска књижевност. Реч је о збирци новела (углавном у стиху) које једни другима приповедају ходочасници – представници различитих друштвених слојева и професија - на путу ка кентерберијској катедрали, надмећући се у приповедању. Једна од приповедачица је Игуманија (у Хлебецовом преводу: предстојница), чија прича говори о хришћанском дечаку кога су мучки убили Јевреји (на наговор Сатане), а чије је тело, чудесном интервенцијом Богородице, и мртво певало химну мајци божјој. Међу причама је, такође, и она о сер Топазу – једна од двеју које приповеда „Џефри Чосер“ и која је, заправо, пародија на витешке романсе. Пошто Домаћин није задовољан простом римом, он „Чосера“ прекида, тако да прича о витешкој борби против џина за краљицу вилењака остаје недовршена. Вид.: Џефри Чосер, Кентерберијске приче I, превод и објашњења Борис Хлебец (Београд: СКЗ, 1983), 182–199.

141

Бележница 29

_____________ Књиге, књижевност „Људска комедија“ је наднаслов Балзакових романа, прича и других дела, организованих у циклусе који се баве приватним, провинцијским, париским, сеоским, политичким, војним… животом, с циљем да се, као у Дантеовој Божанственој комедији, прикаже читаво друштво једног доба. Лисјен де Рибампре, провинцијски песник са амбицијом да успе на париској литерарној и културној сцени, лик је из Балзакових романа Изгубљене илузије и Сјај и беда куртизана (а спомиње се и у неким другим). Јејтсова алузија је на сцену двобоја и Лисјеновог понижења из првог од њих – пошто се уплео у политичке и друге сплетке, Лисјен долази у ситуацију да мора да бира између љубави и поштења; зато што је издао не само пријатеља и заштитника него и част и достојанство новинарства, Лисјен мора да изађе на двобој који се завршава његовим рањавањем. „Утолико горе“ што није мртав опаска је његовог дуеланта, коју он са горчином понавља. Вид.: Оноре де Балзак, Изгубљене илузије, прев. Јелисавета Марковић (Београд: Просвета, 1976), 514. Ослобођени Прометеј је драма у стиху енглеског романтичарског песника Персија Биша Шелија (1782-1822), из 1820. године, инспирисана истоименом трагедијом грчког трагичара Есхила, од које је сачувано само пар фрагмената. Последњи чин Шелијеве драме, који Јејтс спомиње, јесте узношење револуционарне побуне и победе слободне воље над тиранијом (за разлику од Есхилових, Шелијеви Зевс и Прометеј – бунтовник и борац за моћ против свемоћи не мире се). Вид. П. Б. Шели, Ослобођени Прометеј, прев. Југослав Ђорђевић (Београд: Просвета, 1952). Кориолан је лик из истоимене Шекспирове драме, засноване на Плутарховој биографији овог легендарног римског војсковође – гордог и бескомпромисног хероја, кога милитаризам, аристократизам, несаломива воља и презир према плебсу и демократији воде од успона до прогона, од рата за Рим до рата против Рима. Јејтс алудира на сцену (чин IV, сцена V) када прогнани Кориолан долази у кућу Ауфидиуса, непријатеља Рима, кога је некада славно потукао, да би му понудио заједничку освету. Вид. Вилијам Шекспир, Кориолан, прев. Бранимир Живојиновић, у: Сабрана дела (Београд: Службени лист СРЈ: Досије, 1995), 1047. Манфред је лик из истоимене драмске поеме или драме у стиху лорда Бајрона (објављена 1817) – оптерећен мистериозном кривицом и немирима, због чега призива духове да му дарују (само)заборав, што они не могу, Манфред, проклет, горд и самодовољан, лута, мучен сопственом несмиривошћу али одбијајући да се покори било којој сили, зла или добра, све до смрти. Јејтс алудира на Манфредову бесну реакцију на сазнање да му седам Духова које је призвао не могу даровати заборав , само моћ и дуговечност, што он не жели (чин I, сцена I, стих 183). Када каже: „Чујем / ваше гласове, звуке умилне и меланхоличне, / као музика над водама;“ Манфред, заправо, смирује своју љутину и презир, пре но што од Духова затражи да му се прикажу.

Бележница 29

142

Прикази, читања, расветљења

Прикази, читања, расветљења Ана Јанковић, Народна библиотека Бор

ЛЕПОТА УЖАСНОГ У ПРИПОВЕДАЊУ НИКОЛĀ АМАНИТИЈА Судбина је ступила на сцену и зезнула ствар. (Квентин Тарантино)

Да нема смрти, не би било ни хорора. А у збирци Блато1 има много лешева. Ужас се не исказује самом смрћу као таквом, престанком живота, већ инсистирањем на „ружној смрти“2. То није обична смрт, већ се живот губи под најужаснијим и најодвратнијим околностима, људи бивају осакаћени, искомадани, спаљени уз обиље крви. Чињеница је да људе много више плаши могућност сакаћења и губљења удова као и поглед на оскрнављена тела него сама смрт. Тај људски страх од сакаћења и згађеност над раскомаданим телима, те свест о сопственој крхкости и смртности (memento mori), обилато се користи и у филмским и у литерарним остварењима са елементима хорора. Такве смрти лишене су сваког достојанства, а смрт је обично потпуно бесмислена. Иако се Аманитијево дело не може прихватити као класични хорор, свакако се у обзир морају узети елементи овог жанра који егзистирају не само у причама збирке Блато, већ и у романима Долазим по тебе и водим те са собом, Како Бог заповеда, Забава може да почне и у збирци приповедака Зверињак. Ауторова естетска намера јесте изазивање страве и језе, нелагодности код читаоца. У свим поменутим делима постоји структура која је карактеристична за хорор, а то је низање догађаја који немају испочетка ничег језивог у себи, радња је прилично мирна и праволинијска, лења (карактеристично за роман Долазим по тебе и водим те са собом), али се онда градацијом стравичних епизода, тј. постепеног појачавања од тих наизглед неважних до отворено претећих постиже да се тек на крају, у ретроспективи, виде њихова права значења као и намера аутора. Збирка Блато (Fango) објављена је у Италији 1996. године. Изузев „Посљедње Нове године човјечанства“ која је у Србији објављена као засебна књига3, цела збирка, преведена у Хрватској, садржи још шест приповедака различите дужине и тематике: „Поштовање“, „Сањам те, с ужасом“, „Зоолог“, „Блато“, „Папир“ и „Жељезо“. Повезујућа нит, поприште свих збивања,

143

Бележница 29

1

2

3

Nicollò Ammaniti, Blato (Zagreb: AGM, 2005).

Dejan Ognjanović, Studija strave (Pančevo: Mali Nemo, 2008), 150.

Nikolo Amaniti, Poslednja Nova godina (Beograd: Plato, 2003).

Прикази, читања, расветљења контекст испољавања ликова свих ових прича је тзв. егзистенцијално „блато“ савременог италијанског велеграда, узаврелог мравињака, где се, готово сигурно, иза сваког (не)осветљеног прозора одиграва нека људска драма. Као и у поменутим романима, тако и у приповеткама у збирци Блато, наставља се тема зла и његовог испољавања, насиља и његових резултата, не узрока и не последица – само зло и насиље као такво. И овде Аманити провлачи идеју да прилике и те како могу натерати човака да постане зао. Зло нарушава и мења личност. То увек доводи и до развоја приче. У овим приповестима Николо Аманити описује један прави људски зверињак. Главни ликови су агресивни, многи су на маргини закона, наркомани су или душевно болесни. Они уништавају своје ближње, али и себе саме и раде многе гадне ствари. Иако им свакаква непочинства нису страна, они у суштини нису зли. То су обични људи, углавном млади, који су скренули са „правог пута“, о којима ни друштво ни породица не брину. Одбачени од свих, препуштени су себи и својим поривима. Њихова зверства су симболична опомена и крик за помоћ. Штиво је типично аманитијевско: насмејаће и згранути читаоца, на следећој страници можда и добро испрепадати, оне са „слабијим стомаком“ и згрозити, појачати пулс, евентуално натерати да на тренутак заклопе књигу. Али само на тренутак. Радозналост ће сигурно надјачати осећање нелагодности. Као да гледате филм у најбољем маниру Квентина Тарантина: мешавина црног хумора и бруталности најгоре врсте, комедије и правог правцатог хорора. Занимљивост и интригантност постижу се црнохуморном причом: Аманити се труди да помири два жанра – хорор и комедију. Заправо, готово да ништа не наговештава страву која ће се одиграти пред очима читаоца. Наизглед нормални, помало мрачни и бизарни ликови на почетку су пријемчиви, блиски, симпатични – и смешни. Догађаји који се попут дивље пузавице неумитно плету око главних јунака, стежући их чврсто, онемогућавајући им саму помисао на одступницу, начиниће од њих убице и психопате.

Елементи страве у збирци Блато Постоје многа књижевна дела која не припадају хорор-жанру, а ипак приказују изузетно бруталне сцене које на читаоце остављају веома дубок и мучан утисак и изазивају осећај страха и несигурности управо због ишчекивања зла које се наговештава. У приповеткама збирке Блато Аманити се тек наоко много више бави телесним него душевним болом. Емоције јесу сведене на страх, патњу и бес, али они су покретачи радње који наводе на свакојака страшна дела. Ипак, тај душевни бол који проживљавају протагонисти, у позадини је приче, а у првом

Бележница 29

144

Прикази, читања, расветљења плану је физичко повређивање уз много крви. Страва се углавном одвија ноћу или у неким мрачним просторима током дана и сâм тај недостатак светлости симболизује хаос у главама актера, њихово лудило и наговештава смрт. У том мраку, као и у „мраковима“ сужених свести, све кључа од крајње морбидних збивања. Кад сване или када прича изађе на светлост дана, на попришту остају последице деловања тамне стране људске природе. У приповести „Посљедња Нова година човјечанства“ прати се више паралелних судбина, тако да је немогуће одгонетнути ко је заправо главни јунак. Читава галерија ликова (двојица другара наркомана, пропали музичар, преварена жена и њен момак – прељубник, њена најбоља пријатељица, једна сасвим нормална италијанска породица, затим једна жена, напуштена од свих и решена да свој живот оконча баш онда када сви остали очекују почетак нечега бољег, новог, обећавајућег, те настрани адвокат и блудница, један жиголо, тројица лопова и још неки ликови), за које тек на крају сазнајемо да су још од прве реченице – заправо мртви људи, играју до краја својеврсни плес мртвих, тзв. danse macabre, потпуно неспособни да се отргну апсолутној снази смрти, њеној неминовности и непристрасности, несвесни онога што ће их ускоро снаћи и ујединити у дивљем колу док им смрт свира и задаје такт. А смрт је у овој игри поштени играч. Сви протагонисти у својим последњим тренуцима живота изазивали су судбину и играли на све или ништа. И – изгубили. „Ко се мача лати, од мача ће и погинути“, смрт им се враћа као бумеранг. Сви ови ликови ухваћени су у једном тренутку, сваки понаособ, свако са својим проблемима, надама, фрустрацијама, радостима и тугама, последњих неколико сати пред дочек Нове године. Прво се упознајемо са свим дешавањима у вилама „Капри“ и „Понца“, идентичним кулама које чине стамбени комплекс „Острво“, у којима сви завирују у туђе станове, да би се вештином великог приповедача, неколико секунди пред очекивани догађај, све судбине, без трачка наде и могућности одступнице, спојиле у једну трагичну експлозију емоција, ватромета, крви и смрти. Тачно десет секунди до поноћи, сви се ови ликови боје, а затим и грчевито боре за своје животе. Нову годину једина ће дочекати жена која од живота није очекивала ништа и која га више није ни желела. Радња започиње 31. децембра 199... године у 19 сати. Новогодишња је атмосфера, слављеничка, све врви од позитивних вибрација. Очекујемо једну од оних прича где људи своде своје годишње билансе, труде се да се што боље проведу са родбином и пријатељима и да себи организују дочек за памћење. Међутим, нису сви у празничном расположењу, овде има и оних који су пуни презира према забави по сваку цену и према свету уопште, згађени над онима

145

Бележница 29

Прикази, читања, расветљења који изгледају срећно и задовољно, који се смеју и трубе у својим аутомобилима најављујући ноћ за памћење. Свевидеће око свезнајућег приповедача кроз осветљене прозоре може да гледа унутрашњост станова у обе зграде. Полако уводи читаоца у њихове животе, зна шта мисле, чему се радују, шта их плаши. Прелази лако из стана у стан и како се дочек ближи, слике се све брже и брже смењују. Минутажа изнад сваке слике најављује да ће се ускоро нешто догодити. Нешто за памћење. А то нешто није пуки дочек Нове године. То је нешто страшно, нешто што немоћне марионете судбине иза затворених прозора, усред својих осветљених и украшених станова, за својим новогодишњим трпезама, не могу ни да наслуте. У последњих десет секунди, након што је почело одбројавање, њихове различите судбине стопиће се у једну; тачно у поноћ, двојица наркомана у екстази убациће динамит у пећ и вила „Капри“ експлодираће током величанственог драмског климакса, избиће страховити пожар, а ватра ће се старим подземним гасоводом, који је спајао две виле попут сијамских близнакиња, проширити и на вилу „Понца“ која је експлодирала непун минут касније. Следи широк потез свевидећег ока преко читавог Рима изнад кога је небо осветљено ватрометима са разних страна и који су тог тренутка изгледали малени и скромни, као пламичак шибице у поређењу са овим ватреним чудовиштем које се видело у свим деловима града. И сами несвесни трагедије која се управо догодила, Римљани су зинули запрепашћени, а затим запљескали и громогласним аплаузом и радосним плесом, звиждуцима и шампањцем поздравили то пиротехничко чудо које им је, како су мислили, приредио градоначелник. Био је то прасак за памћење. Ова прича је „еталон“ за посматрање осталих Аманитијевих приповести. Бруталне сцене нису никакви обрасци, оне искачу из свега очекиваног. Оне нису немотивисане, напротив, мотиви су увек или освета или нека бизарна игра. Али производ је смрт других људских бића, па и самих главних јунака и то на веома ужасан начин, готово на граници доброг литерарног укуса. „Поштовање“ је кратка гротеска испричана у првом лицу множине. Готово одмах се прелази „на ствар“. Група младића изашла је у вечерњи провод и сви су одмах свесни да ће то вече бити другачије од свих осталих. Једно обично вече које се, судећи по мислима које међусобно деле, убрзо претворило у групно силовање и сурово троструко убиство. У свом убилачком походу, у дискотеци су упознали три девојке и одвезли их на плажу. Тамо су их силовали и брутално убили. Девојке су потпуно случајне жртве, изабране насумично, оног тренутка када су се нашле у видном пољу убица. Оно што је уистину застрашујуће је чињеница да свако може бити опаки убица, било ко из окружења, мирни комшија, продавац новина, месар, друг из школске клупе, као и то што сва-

Бележница 29

146

Прикази, читања, расветљења ко може бити жртва. Ова је прича можда више него остале у овој збирци проткана егзистенцијалистичким сарказмом и мизантропијом. Зло и насиље постали су нешто свакодневно и обично. Утехе ниоткуд. Све је својеврсна „зона сумрака“, необична, апсурдна ситуација која нас невољно задеси кад је не очекујемо. Младалачка еротска игра младића и девојака на плажи претворила се у опсесивну моћ господарења над људским животом: Сад смо стварно попиздили. Један граби захрђали, напола покидани сунцобран и забија јој га у око. Савршено се утиче у очну шупљину, иако са страна прскају каша и крв као из исцијеђеног калодонта. Ова цура је невјеројатна. Иако дрхти од самртних грчева, са сунцобраном забијеним у лубањи још покушава побијећи. Придиже се. Стварно је невјеројатна. Прекрижених руку чекамо да одапне, али она одуговлачи ли га и одуговлачи. Тада јој раздражени чупамо сунцобран из главе и забијамо јој га у трбух. Пуно крви. Пуно. Мотка пролази кроз тијело и забија се у пијесак бојећи га у црвено. Затим отварамо сунцобран. На цвјетове је, с ресама, које су напола бијеле, а напола црвене од хрђе. Остављамо је тако.4

Многима би се ова сцена могла чинити веома гнусном. Можда би рекли – е, сада је стварно претерао. Затворили књигу. Као што су својевремено гледаоци излазили са премијере филма Улични пси Квентина Тарантина након што су, згађени, видели сцену одсецања ува. Ако ништа друго, читалац свакако дели осећања гледалаца са премијере Тарантиновог филма Улични пси: када се у чувеној сцени одсецања ува из радија зачула песма „Stuck in the Middle with You“ („Steeler’s Wheel“), а Блонд (Мајкл Медсен) започео свој плес, публика у биоскопској сали кренула је да певуши с одобравањем. Затим су занемели од ужаса када је овај одсекао полицајцу уво. Чуло се и незадовољно мрмљање, а неколико жена је устало и згађено напустило салу. Ипак, нису сви напустили салу, већ су одгледали Уличне псе до краја, нити ће сви затварати и одлагати Блато на врх своје полице са књигама. И филм и књига постигли су огроман успех код публике. У чему је тајна? Једна огорчена француска филмска редитељка рекла је у лице Квентину Тарантину да је никада ништа у животу није толико потресло као сцена одсецања ува. „Највише ми смета то што сте се тако добро забављали док сте је снимали, рекла је она. Не, Ви сте се добро забављали док сте је гледали, узвратио је Квентин.“5 Исто важи и за сцене у Аманитијевим књигама, не само у Блату. Пошто Аманитијеве литерарне сцене нису филм који гледамо, па да можемо да зажмуримо или изађемо из сале, морамо признати да се касапљење ипак одвија у нашим главама, на „филмској траци“ која се врти у нашем уму док читамо. Улога читаоца је још активнија него улога онога који гледа филм: док се на платну развијају

147

Бележница 29

4

Nicollò Ammaniti, Blato (Zagreb: AGM, 2005), 160.

5

Vensli Klarkson, Kventin Tarantino (Beograd: Jugoslovenska kinoteka, Novi Sad: Prometej, 1997), 212.

Прикази, читања, расветљења слике које нам је неко други припремио и сервирао, кад читамо – тај се „филм“ врти у нашим главама, тј. сами смо творци сликâ страве и ужаса. Тако да онај ко је Аманитијеве књиге прочитао од корица до корица – очигледно се добро забављао. Весела, опуштена иако као таква краткотрајна, атмосфера у дискотеци и на плажи представља контраст ономе што се у ствари приказује системом нанизаних филмских кадрова (исту сврху има ретро музика у поменутом Тарантиновом филму, која изазива носталгију и опушта гледаоце): безразложном насиљу. Општеважеће моралне норме не утичу на поједине јунаке, не постоји никаква морална баријера која би им сугерисала да не треба мучити друга бића. Они то раде из чистог задовољства. Неоправдано насиље које трпе невине жртве управо доприноси још већем осећају страве. Франческа Морале из приче „Сањам те, с ужасом“, живи у Лондону и усамљена је; има кошмаре у којима је главни актер њен бивши вереник Ђовани који живи у Риму, иначе добар и нежан човек који ју је волео, а у њеним ружним сновима он се јавља као грубијан, простак и силоватељ. Касније се испоставља да ти кошмари представљају симптом њеног лабилног душевног стања. Ружан сан је и овде упозорење читаоцу да следе језиви догађаји. Франческа не може себи да објасни своје кошмаре. Они служе само као подстицај за присећање на нешто страшно из њене прошлости, нешто што је потиснула из своје свести и сећања. Многе сцене су филмске, попут оне у метроу када у вагону остаје сама са психопатом, па и пре него што је воз стао, у паници лупа у врата која никако да се отворе док се он приближава. Или, она бежи сплетом уличица у стамбеној четврти потпуно истих кућа и када је помислила да му је умакла, угледала га је са друге стране улице. Побегла је таксијем, платила „ролексом“ јер новац није имала, па је каменом разбила прозор да би ушла у кућу јер је заборавила кључеве, а онда је и секиром развалила врата. Неким чудом, сада је и он био ту, пред обијеним вратима. Позвао ју је и одшкринуо врата, а она му је секиром одсекла три прста. Кренуо је за њом по мрачном стану и када више није имала куда да побегне, дивљачки га је избола својим иглама за плетење. Пробудила се сва у крви. Читав је стан био у крви. Превише крви. Испоставило се да је убила свог лондонског љубавника који је дошао, забринут због њених порука на телефонској секретарици. Када је полиција дошла по њу, понудила их је чајем. Потонула је неповратно у лудило. Франческа је подвојена личност, дуалитет добра и зла. Њена опака двојница, непостојећи лик, на крају се ослобађа и превладава оно нормално људско биће каквим се Франческа чинила. Подвојена личност, озбиљни психолошки поремећај, мотив је који се јавља још у првим хорор остварењима, што литерарним, што филмским. Свакако најпознатији је лик Нормана

Бележница 29

148

Прикази, читања, расветљења Бејтса у филму Психо, на основу којег је створен мит о савременом серијском убици који је у детињству злостављан. У причи „Сањам те, с ужасом“, читалац не добија објашњење порекла Франческиног лудила, мада је мотив дат у наговештајима да са мајком није у добрим односима. Баш попут једне од јунакиња у „Посљедњој Новој години човјечанства“, која у крајњем стадијуму свог лудила, док брутално харпуном убија свог неверног вереника, у глави чује глас своје мајке која је храбри и одобрава и оправдава њено (не)дело. У хорору, испод маске углађених и згодних људи, често се крију дијаболичне личности. Франческино лудило наговештава се у повременим халуцинацијама, али и асоцијалном понашању, међутим, захваљујући њеном пријатном лицу и ангажману у Археолошком институту, читалац до краја није свестан са ким у ствари има посла. Она живи у свом затвореном свету, одлази на посао, комуницира са људима, повремено остварује и неке љубавне везе кратког даха, али, у суштини, није у стању да са другим људима оствари дубљу емотивну везу. Муче је кошмари и несаница. Читалац испрва то тумачи као последицу усамљености, али испоставља се да су ти кошмари у ствари веома трауматична реминисценција из прошлости. Губи се граница између кошмара и стварности: ни Франческа, али ни читалац, више нису сигурни да ли су језиви звуци корака у њеном стану стварни или нису. Да ли је Ђовани заиста у Лондону? Да ли ноћу заиста походи Франческу? Да ли је он опаки незнанац у метроу? Да ли је он украо њене игле за плетење? Да ли је он побио све оне младе људе у Риму? Наравно да ништа од тога није стварно. Све је то производ Франческиног лудила, а убица иглама за плетење је она лично. Не поставља се питање зашто је то учинила. У лудилу ионако нема никакве логике нити се тражи оправдање за почињене злочине. Од читаоца се чак не тражи ни да се сажали над психолошким мукама главне јунакиње. Попут низа прича у „Посљедњој Новој години човјечанства“, и у причи „Блато“ ликови су веома динамични. Читалац може делом бити на њиховој страни, док му се истовремено не допадају, али му је занимљиво то што они чине. Све почиње уводном комичном сценом и готово баналним дијалозима који чине да ликови изгледају реалистичније јер они причају о стварима из свакодневног живота. Они су једноставни и неретко „смотани“ у тим комичним ситуацијама у којима не могу да се носе ни са најједноставнијим проблемима, а често својом кривицом упадају у сасвим невероватне ситуације. Стога су они и поред својих мана, читаоцу евидентно симпатични и о њиховим невољама чита се са осмехом на лицу. Све док нешто, вођено неком апокалиптичном покретачком снагом – не крене наопако, неочекивано, мимо плана. Антонело из приче „Блато“ живи у римском предграђу, у једној од пет потпуно истих солитера, никада довршених, потпуно нехуманих за људско бивствовање. Живи тако што у соп-

149

Бележница 29

Прикази, читања, расветљења

6

Марфијев закон.

ственој утроби преко границе преноси хероин. Алберто је дилер, ситни криминалац, „човек од поверења“ локалног мафијашког боса. Аманити одмах, након кратког комичног увода, приказује сукоб: Антонело тражи више новца од Алберта него што је договорено, јер је пренео „змајеве сузе“, тј. потпуно „чисту“ робу, која вреди много више од уобичајене и коју је мого ризичније преносити на овај начин. И тај Антонело, који ризикује преко границе носећи опасни товар у сопственом телу, жели пристојан живот, вилу и аутомобиле као што их имају дилери који од њега дрогу и купују. Потукли су се и Алберто му је, брзоплето и потпуно непотребно, испалио метак у главу. А онда га је обузео страх од казне, јер је Антонело био њихов најбољи курир. Сковао је план да сакрије Антонелов леш и шефу пријави да је нестао. Новац ће вратити, а дрогу задржати за себе као ненадани извор зараде и шансу за бег из тог живота пуног опасности и који му се смучио. „Ако ишта може поћи наопако, поћи ће“, тј. „ако се неки посао може обавити на два или више начина, а само један води у пропаст, биће урађен баш на тај начин“6: све је до танчина испланирао и честитао себи на генијалности. А онда је бациo леш са 7. спрата – право на свој BMW. Потом га је једва ишчупао из предњег седишта и предњег стакла и на једвите јаде стрпао у гепек. Већ је правио планове шта ће радити са новцем од продатог хероина; ни он више није желео да обавља прљаве послове за мафијашког шефа. Није ни приметио да га прате. Полиција. У низу узрочно-последичних догађаја, у покушају да им побегне, изазвао је ланчани судар других аутомобила, али је успео. Одвезао се до огромне баре пуне живог блата да се тамо отараси леша. Потом се отарасио својих кола, а у продавници сендвича у тоалету прогутао је куглице пуне хероина. Побегао је полицији, али не и онима за које је радио и чије је власништво био: убио га је мафијашки егзекутор, метафоричког имена „Тужни“. Парадоксално је то што сва тројица – Антонело, Алберто и Тужни – жуде да започну нови живот, далеко од криминала и сталног страха за сопствени живот, да побегну од свих, нарочито од самих себе, тј. од оног што су постали. Ниједном од њих то не полази за руком. Оно су – што су, и наде да ће се преобратити нема и то је унапред зацртана ствар, само они тога нису свесни. На крају, нада последња умире.

Пародирање елемената хорора, па и сопствене поетике Приповетке „Зоолог“, „Папир“ и „Жељезо“ метафоричне су и у себи садрже елементе паранормалног. Последње две чак чине једну малу засебну целину и представљају најрадикалнији рез у Аманитијевој поетици. Ретки су ликови за које би се могло рећи да су уобичајени или „нормални“. Можда на први поглед док радња не одмакне. У овим причама – јунаци су далеко од нормалних људи. Стра-

Бележница 29

150

Прикази, читања, расветљења ва коју они изазивају код читаоца није једнака оној из приповедака о којима је већ било речи и у којима се, као и у поменутим романима, Аманити већ показао као преферент тзв. „реалног“ хорора који се заснива на стварно могућим, ужасним догађајима који могу задесити свакога и свугде. Главни јунак приче „Зоолог“ је Андреа Милоци, осредњи студент биологије, али очито добар човек – занемарио је основни императив преживљавања гледај своја посла и усред ноћи покушао да помогне црнцу бескућнику ког су тукла тројица скинхедса. Истог тренутка од спасиоца и он је постао жртва. Немилосрдно су га тукли и шутирали, а потом му је један од њих забио нож у стомак: „Андреа је осјећао како му крв продире у подручја која јој нису припадала, испуњавајући му шупљине пробавног тракта, продирући у једњак, грло, све до непца, са својим истодобно сланим и горким окусом.“7 Овим запрепашћујућим насиљем радња тек почиње. Човек ког је спасио је Карим, Африканац, и некада је у свом селу био важна особа, задужена за лечење и магију, свештеник загробног света. У западном свету те вештине нису му биле од помоћи. Тако је завршио на улици, под чизмом скинхедса. Добио је прилику да помогне свом спасиоцу, искористи своје знање и врати га у живот. Андреа је поново отворио очи. Овога пута као живи мртвац, зомби, једноставно биће располућено између живота и смрти. Ходао је тетурајућим кораком, блед као крпа са пеном на устима и задовољним цереком на лицу, укоченог погледа, у исцепаној и крвавој одећи. Глава му је била неприродно изокренута за 180 степени. Изгледао је застрашујуће. Тада га је аутом ударио Ђовани Синискалки. И – као што треба у правом хорору, док је размишљао како да побегне са места несреће – „мртвац“ се придигао. Ова приповетка не би била аманитијевска да у свем том ужасу нема и комичних и апсурдних елемената: „Како се осећаш? [...] Мора да си сломио вратну кост... који пршљен...“, питао је згранути Ђовани. Андреа се само окренуо и декламујући градиво за свој сутрашњи испит из зоологије наставио свој тетурави пут ка свом факултету. Андреа није обични зомби. Док је био жив, Андреа никако није могао да положи испит из зоологије. Овај живи мртвац, пркосећи самим својим постојањем свим законима живота и природе, не само да је бриљирао на испиту из зоологије, већ је и дипломирао с највећим оценама и похвалама. Запослио се као научни сарадник на факултету, али је већ почео да се распада, па је ноћи проводио у формалину. Убрзо је напредовао у каријери и постао и професор. Студенти су га волели јер им се, чак и такав какав је, тетурав и смрдљив, допадао пошто им је, у поређењу са другим професорима, испразним, тупим, поводљивим и површним, једино он изгледао жив. Аманити на крају иронично закључује да ова прича улива наду у италијанско образовање где чак и зомби представља светло у мраку.

151

Бележница 29

7

Blato, 230.

Прикази, читања, расветљења

8

Blato, 322.

9

Isto, 327.

Главни јунак и приповедач у причи „Папир“ запослен је у Санитарној јединици другог округа у Одељењу за дезинфекцију и дератизацију. Добио је позив да дође са колегама и опремом јер из стана грофице Серпијери ЗВЕРСКИ смрди. Успут сазнајемо да је грофица доживела тешку породичну трагедију и да је тада скренула с ума: почела је доносити смеће у стан, посебно је манично прикупљања стари папир и новине. И све то слагала у свом стану. Гомиле, брда папира. Између узан пролаз да би се могло кретати по стану. У најлепшој и најпространијој соби луксузног стана висили су лешеви одраних и распаднутих мачака. Али главни јунак хтео је ићи и даље. „Хтио сам видјети леш те сироте жене, како га ждеру жохари. Оно што сам видио није ми било довољно.“8 Морбидна, прљава радозналост која га тера да настави иако му све говори да престане. У кухињи је био разапет конопац, а на њему – попут веша – сушила се утроба мртвих мачака. Грофица је једина која је у том стану била жива. Затекли су гротескну слику: на свом огромном, луксузном кревету, старица је лежала и јела новине. Читаво тело било јој је, од свег оног олова, прекривено милионима слова, речи, реченица, реклама, уводника, хроника. У свом лудилу, као махнита скочила је и убола бритвом једног од радника санитарне јединице. Успаничен и згрожен свиме што су видели, а притом и испрепадан на смрт, један од оних који су дошли да помогну, замагљених очију и свести, уперио је пламени бацач намењен глодарима и бубашвабама у старицу. „Није горјела уз пуцкетање коже, није горјела тако да јој се пржило месо. Не, горјела је попут папира: претворила се у големи пламен. Смотала се, поцрњела, претворила у прах. Винула се у зрак, сад већ као пепео, вртложећи се у пламен од којег је изгарала. Била је само новине које горе“,9 надреалистички је завршио Аманити своју причу о отуђености и самоћи која ће постати тек једна од многих у хроници велеграда и без објашњења зашто је до свега овога дошло. Ова прича има елементе хорора јер страх, који осећају припадници јединице за дезинсекцију и дератизацију док пролазе кроз ходнике новина, провлачећи се кроз лешеве мачака, постаје готово опипљив, неизвесност пред оним што их тек чека и што ће неминовно угледати, представља сцене које су „стално место“ у хорору – и филмском и литерарном, иако се слика старице која се, једући новине и сама претворила у папир и попут папира изгорела – не уклапа у типичну аманитијевску тематику. И у причи „Жељезо“ главни јунак у првом лицу једнине приповеда како кружи градом у потрази за женом и телесним ужитком који је спреман платити. Наилази на прекрасну девојку, отелотворење свих својих снова. Одлазе њеној кући. Али, (не)очекивано, тамо га чека непријатно изненађење. Девојчин отац, грмаљ, одводи га к својој другој кћери. Мрачна соба. Црни свет без светла. Наравно, одвратан смрад смрти је присутан. Девојка на кревету, прекрасна, прекривена до врата. Радња као да опет улази у мирнији ток, а главни јунак осећа да му је срећа

Бележница 29

152

Прикази, читања, расветљења поново окренула своје лице. Али опет изненађење. Девојка уместо удова има металне протезе начињене од делова аутомобила. Девојка-киборг. Свеједно, допада му се. Решио је да је одведе са тог страшног места. Лепота њеног срца и ума бацила је у засенак метални сјај њених удова. Ово је и једина прича са хепиендом. Веома чудним и застрашујућим, додуше. Аманити и на други начин пародира извесне познате елементе хорора и то онда када бира којим ће хладним/ватреним оружјем усмртити своје жртве: уместо традиционалног ножа, секире, сатаре, моторне тестере, о пиштољу да и не говоримо, и сл., људи у Аманитијевим причама страдају од харпуна, игала за плетење, зарђалог сунцобрана, ракета за ватромет, динамита, огромног телевизора баченог са последњег спрата вишеспратнице; свеопшти помор избегла је само жена која је посегла за крајње досадним средством: таблетама за спавање. Савременом читаоцу (па и гледаоцу) страх не уливају више натприродне силе, вампири, вештице, вукодлаци, мумије, куће опседнуте духовима, градови пуни зомбија, бића из свемира; права страва лежи управо у ономе што је стварно могуће, што у реалном животу постоји и што се уистину може догодити свакоме ко нема среће па налети на убицу, манијака, психопату. Главни јунаци не умиру у подрумима, на таванима и другим мраковима, већ – у својим становима, осветљеним и познатим местима. Тамо где би човек требало да буде сигуран. Аманитијев хорор има дубоко упориште у стварности, у свакодневици обичног човека. Није искључено да је инспирацију црпео из савремене италијанске црне хронике. Догађаји који се збивају су истински застрашујући. Све што је описао, осликао је кратко, фактографски, без икакве сумње да ли је то све могуће. Хорор, дакле, није нужно повезан са натприродним и фантастичним нити се искључиво трилери баве реалном опасношћу која прети од обичног смртника са убилачким намерама. Поставља се и питање значења страве које у читаоцу изазива Аманитијево приповедање. Читалац се не поистовећује са ликом чији је живот у опасности. То му је вероватно последње на уму ако чита пажљиво и са занимањем. Атмосфера и напетост ситуације постоје, описани су, али ни они нису најважнији. Оно што је много важније, страва је изазвана открићима до којих долази главни јунак, а самим тим и читалац – реч је углавном о страховима изазваним онда када се дубље зађе у дубину људске природе и спозна њена суштина. Човек је сведен на крхко смртно тело које је подложно не само деловањем спољњег, већ и сопственог, унутарњег света. Насиље и зло у Аманитијевом свету збивају се и тада када се најмање очекују. Шта је то кренуло наопако, па је, на пример, од сасвим обичног младалачког изласка у провод напра-

153

Бележница 29

Прикази, читања, расветљења вило ужасни злочин који ће сигурно узбудити дамаре сваког читаоца? Одговора нема. А радозналост је остала. Сцене страве свакако подстичу радозналост читаоца: то по правилу није морбидна радозналост, она треба да буде задовољена сазнавањем одговора на питања шта је иза? и шта ће бити после? Ово су кључна питања која копкају сваког читаоца: шта је иза границе друштвено прихваћеног и прихватљивог, шта је иза границе свести и разума, иза општељудских и културних вредности, шта је испод елементарне људскости? Или, што би теоретичари хорора рекли – како је то бити монструм? Илустрације ради, Мики (лик у Тарантиновом и Стоуновом филму Рођене убице, тумачи га Вуди Харелсон) каже:

10

Нав. према: Ljubomir Maširević, Postmoderna teorija i film na primeru kinematografije Kventina Tarantina (Beograd: Čigoja štampa, 2011), 248.

Ко је невин? То је обично убиство, то раде сви божји створови на свој начин. Погледај шуму: врсте убијају друге врсте укључујући саму шуму. Само ми то зовемо индустријом, не убиством. Ја знам многе људе који заслужују да умру... Мислим да свако у својој прошлости има неки грех, неку грозну тајну. Многи људи око нас већ шетају мртви. Само их треба решити беде. Ту наступам ја. Гласник судбине.10 ЛИТЕРАТУРА:

Ammaniti, Niccolo. Blato. Zagreb: AGM, 2005.

Klarkson, Vensli. Kventin Tarantino. Beograd: Jugoslovenska kinoteka, Novi Sad: Prometej, 1997.

Knežević Ivašković, Milka. Kuća straha: mali vodič kroz horor. Beograd: Signature, 2003.

Maširević, Ljubomir. Postmoderna teorija i film na primeru kinematografije Kventina Tarantina. Beograd: Čigoja štampa, 2011.

Ognjanović, Dejan. Poetika horora. Novi Sad: Orfelin izdavaštvo, 2014.

Ognjanović, Dejan. Studija strave. Pančevo: Mali Nemo, 2008.

Бележница 29

154

Избор Бележнице _______________ Виолета Стојменовић, Народна библиотека Бор

Библиографија српске енциклопедистике (Дејан Вукићевић, Библиографија српских енциклопедија и лексикона Београд, Завод за уџбенике, 2014) Основни начин да се смањ расцеп [између растуће количине општељудских информација и знања и појединачне моћи усвајања информација и знања] јесте сажимање […] како би у биолошки век једног људског живота могла да буде примљена количина основних информација које је нагомилало човечанство. Отуда повећана улога дајџеста, антологија и енциклопедија – они обрађују и сумирају знање, које су претходне генерације усвајале у примарнијој, сировијој, екстензивнијој форми. Још је Волтер говорио: „Многобројност чињеница и дела расте тако брзо да ће у блиској будућности морати све да се своди на изводе и речнике“.1

Иако је у формалном смислу енциклопедија производ антике, уобичајено је да се процват и експанзија енциклопедистике повезују са просветитељством, будући да је идеја о прикупљању расутих знања и њиховом систематичном излагању за будуће генерације – како је о значењу и сврси енциклопедије, повезивања или уланчавања сазнања, писао Дидро, један од уредника и идејни творац кључног просветитељског пројекта, Енциклопедије или систематског речника наука, уметности и заната – у основи захтева за просвећивањем ширих друштвених слојева. Развијајући ову идеју, Дидро израду енциклопедија утемељује у окупљању зналаца и вештака око „општег интереса људ­ске врсте и осећаја за узајамну добробит“.2 Без обзира на то што се, због несавладивог и непрегледног обиља и непрестаног раста сазнања

и информација, савремене енциклопедије пишу више за садашње него за будуће генерације и што је хуманистичко-просветитељска природа мотива који стоје иза њиховог објављивања често дискутабилна, ова врста референсне литературе тј. њена присутност на издавачкој и културној сцени једне заједнице и број научних и уметничких области које покрива и даље се доводе у везу са стањем тзв. опште културе у тој заједници, њеним улагањем у развој те културе и њеним односом према идејама које се данас означавају терминима као што су доступност знања или отворен приступ знању, када се под доступношћу и отвореношћу подразумевају начини излагања и презентациције (а не само дистрибуције) знања који их чине приступачни(ји)м, разумљивијим најширој публици. У том смислу одсуство или опа-

155

Бележница 29

1

Mihail N. Epštejn, Posle budućnosti: sudbina postmoderne. 1 (Beograd, Draslar partner, 2010), 70.

2

Denis Diderot, ENCYCLOPÉDIE, Encyclopédie, ou dictionnaire raisonné des sciences, des arts et des métiers, http://www. encyclopédie.eu/E. html (посећено 25. 3.

2015).

______________ Избор Бележнице дање броја енциклопедија и њима сродних облика излагања општих или знања из једне научне, односно уметничке области (лексикона, појмовника и сл.) у једној култури може се тумачити и као симптом погрешног правца (с)кретања те културе. Дајући библиографски преглед историје српске енциклопедистике, Дејан Вукићевић и укупан (невелик) број српских енциклопедија и лексикона и тенденцију да се – после 2006. године, која је за српску енциклопедистику била најплоднија – њихов број на плану годишње издавачке продукције смањује, тумачи управо на тај начин. Библиографија српских енциклопедија и лексикона истакнутог и плодног библиографа Дејана Вукићевића није национална у стриктном смислу јер обухвата само енциклопедистику која задовољава територијални и језички критеријум – дела објављена у Србији и на српском језику – уз изузетке које је сам аутор у предговору навео и образложио. Иако прва српска енциклопедија (из 1818) није издата на тлу данашње (или некадашње) Србије већ у Будиму, Вукићевић (сем у случају споменутих изузетака, дела српских аутора објављених у Хрватској, Црној Гори, БиХ…, презентованих у „Додатку“) није ­(п)­описивао срп­ ске енциклопедије и лексиконе издате у иностранству. Верујемо да је и без тога, напор да се установи шта од енциклопедистике (нарочито у случају бивших Југославија) припада српској а шта не, био знатан.

Бележница 29

Библиографија је рађена по важећим стандардима за опис монографских публикација и броји укупно 1675 јединица, од којих 1516 у основном делу, а остатак у „Додатку“. У питању су штампане публикације, од којих неке, у новије време, имају и своје пратеће или паралелно елктронско издање; само електронски и интегративни извори, очигледно, нису обухваћени овом библиографијом. У предговору се аутор осврће на проблем Википедије – одсуство верификованог и легитимног ауторства и нестабилност садржаја узрокована свакодневним, па и чешћим ажурирањем садржаја појединих чланака. Ипак, интернет и на њему засноване технологије јесу значајан фактор развоја енциклопедистике и лексикографије (па и српске – вид. нпр. Појмовник српске културе Етнографског и Института за српски језик САНУ и Факултета техничких наука Универзитета у Приштини: http://www.pojmovnik.rs; COBISS.SRID 204621580) јер њихови механизми претраживања и лоцирања жељених садржаја боље од штампане публикације подржавају суштину ове врсте референсне грађе. Због тога и ови формати енциклопедија, лексикона и појмовника заслужују или ће заслуживати библиографску пажњу, тим пре што поред нових, „дигитално рођених“, онлајн доступне постају, све чешће и све више, и дигитализоване верзије већ постојећих, нарочито старих и ретких енциклопедија, лексикона и сличних извора.

156

Избор Бележнице _______________ Библиографијом су обухваћена дела која јесу енциклопедије или лексикони у формалном а не номиналном смислу, дакле и речници који дају екстензивне описе и дефиниције појмова/термина, као што то чине, на пример, речници књижевних термина или речници симбола, али не и она којима је појам „енциклопедија“ у наслову мада су по начину излагања грађе заправо уџбеници или приручници. С друге стране, у случају дечјих и неких новијих, модернијих референсних извора, уврштене су и публикације које опште знање – предмет енциклопедистике – систематизују кроз след питања и одговора, кроз тематске подобласти и сл., а не у виду алфабетски поређаних одредница, попут 1000 зашто 1000 зато, публикација из комплета Шта знам о … или визуелно раскошних енциклопедија Човек, Земља, Животиње и др., које је у последњих неколико година издала Младинска књига. Библиографија је сређена хронолошки (закључно са 2013) тако да се на основу ње може уочити динамика објављивања енциклопедија и лексикона на српском језику/у Србији, мада не и удео превода, односно оригиналне српске енциклопедистике – што не би био безначајан податак; у именском регистру примарно и разна секундарна ауторства нису раздвојени.

Поред споменутог „Додатка“, Библиографија… садржи и „Регистар имена“ и „Регистар наслова“. Не садржи, нажалост, предметни или стручни регистар, те на основу ње не можете лако уочити да ли у српској енциклопедистици преовлађују опште или енциклопедије неких – и којих – посебних области, наука, дисциплина…; мада енциклопедије и лексикони често већ у наслову садрже назив области коју систематизују (митологија, психологија, симболи, окултизам, Достојевски…) то није општеважеће правило, као што није правило ни то да ова врста извора у (под)наслову садржи термине као што су: енциклопедија, лексикон, појмовник.Одсуство неког стручног орјентира (УДК броја уз библиографски опис и УДК статистике, стручног или предметног регистра) онемогућава да се једноставно и брзо стекне општи увид у историју српске енциклопедистике и лексикографије, мада публикација – прва библиографија српске енциклопедија и лексикона - и без тога доприноси циљу који је аутор себи поставио: указивању на чињеницу да се ове дисциплине у домаћем контексту нису развиле до завидног нивоа, што би требало да има и подстицајну функцију.

157

Бележница 29

Ствари које су прошле

Ствари које су прошле ___________

Свако село имаће пионирски одред Недавно је у Бору основан Општински иницијативни одбор за поновно оснивање пионирских одреда. Када и у последњем селу наше општине буде основан одред, то ће несумњиво представљати значајан преокрет у раду са најмлађима, који је последњих година, сем у Бору, скоро потпуно запостављен. Док су раније у свим селима постојали бројни и активни пионирски одреди, временом – нарочито откада је рад с пионирима препуштен омладинској организацији – одреди су практично престали да постоје као посебне организације. Додуше, пионири сада имају своје незваничне организације у оквиру школа, али се оне због тога могу сматрати искуључиво школским организацијама, које су изгубиле карактер какав су раније имале. То је, даље, довело до јењавања рада и утицаја старијих људи, такође и просветних радника, на наше најмлађе. Нешто је у том правцу свакако требало предузети. Иницијатива да се реорганизује пионирска реорганизација, односно да се поново у свим селима оснују пионирски одреди по угледу на одред „Светозар Вукмановић Темпо“ у Бору, може се само поздравити иако је покренута са извесним закашњењем. Првобитни Иницијативни одбор проширен је прошлог петка једним бројем просветних радника из села, и то је гарантија да ће се оснивању пионирских одреда и савета пионира у сваком насељу прићи интензивно и са неопходном озбиљношћу. Двадесет људи из града и села, који су изабрани у Иницијативни одбор, имају задатак да већ до првог марта у свим селима оснују савете пионира. Колектив: лист Социјалистичког савеза радног народа борске општине год.

11, бр. 7 (22. фебруар 1957), 2

Основан Клуб младих писаца На иницијативу литерарне секције Средњетехничке школе, а у сарадњи са литерарним секцијама осталих школа, у прошли четвртак одржана је оснивачка скупштина Клуба младих писаца. Ово је први покушај да се младе литерарне снаге Бора окупе у једну овакву организацију.

159

Бележница 29

__________ Ствари које су прошле На скупштини се расправљало о могућностима рада клуба, о његовим задацима и циљевима. У реферату је истакнуто да је један од најважнијих података ове организације да око себе окупи младе писце из редова средњошколске и радничке омладине. Велики је број младих људи, каже се даље у реферату, који се баве књижевним радом, али пошто досад нису имали једну овакву организацију која би их окупљала и уливала им самопоуздање, те снаге остајале су неискоришћене. Поред тога, клуб ће имати задатак да се брине о стручном уздизању својих чланова и да их редовно упознаје са најновијим књижевним достигнућима. Од њега се очекује да својим програмом рада попуни један део празнине у културном животу града. Уз помоћ Радничког универзитета клуб ће проширити своју делатност на тај начин што ће основати неколико секција, повремено организовати разне дискусије и предавања. Скупштина је на крају изабрала управни одбро клуба од 12 чланова. П. Стонић Колектив: лист Социјалистичког савеза радног народа борске општине год.

11, бр. 8 (1. март, 1957), 4

Нова година - дан дечје радости

Улога друштава, организација и трговинске мреже у припремама за прославу Нове године

Свакако да се предстојећем празнику Нове године највише радују деца. То и јесте заиста њихов празник. У очекивању Деада Мраза и изненађења која ће им он приредити, деца већ постају помало нестрпљива. Да би њихова радост била потпуна, потребно је већ одмах предузети мере које су у непосредној вези са поклонима и „изненађењима“. Ту, значи, да виднију улогу треба да одиграју друштва и организације које ће организовати дечју прославу Нове године и, свакако, трговинска мрежа. Што се тиче трговинске мреже, потребно је да она, уколико то већ није урадила, набави све оно што би могло доћи у обзир да се купи деци за поклоне и да води рачуна о томе да све то буде лепо и укусно и по ценама - приступачно. Нека своје излоге трговине овог пута посвете деци и нека их украсе тако да и то буде радост своје врсте.

Бележница 29

160

Ствари које су прошле ___________ Друштва и организације која буду спремале поклоне, требало би да поведу рачуна о томе да ти поклони буду и лепи и корисни и трајни. Ово због тога, јер је код нас некако уобичајено да се деци поделе пакетићи са слаткишима и бомбонама, што је неоспорно деци и драго, али што се нажалост брзо - поједе. Међутим, и за то се дају знатна средства, па би можда било боље купити и нешто трајније и корисније, за иста средства, што ће деци послужити дуже времена било да се ради о играчкама, књигама, цртанкама, бојицама и сл. Потребно је ту унети и мало маште, осим љубави према деци и жељи да им се да поклон. Наравно да ће ти поклони, макако скормни били, изгледати још лепши ако буду и укусно упаковани, са именом онога коме се поклања и др. Све су то можда ситнице, али оне свакако имају, посебно за децу, нарочите дражи.

Не поштује се Закон о обавезном школовању деце Највише примера има у селу Злоту

Закон о обавезном школовању деце, код нас предвиђа да су родитељи и старатељи дужни да обезбеде деци школовање и да им за то пруже потребне услове. На територији наше општине овај закон се не поштује свуда. Не узимајући у обзир прошлу школску годину, за ову годину је карактеристичан случај у Злоту, где је похађање школе неуредно. Заправо, ту се не може говорити да родитељи отворено спречавају децу да иду у школу, али с друге стране излази на исто, јер деца дођу у школу два дана па два не дођу. Или, неки родитељи, који се за то не могу изговарати сиромаштвом, не дају деци ни оно најнеопходније за школу – свеске, оловке и сл. То је дакле, такође, један начин ометања редовног и нормалног школовања. Кажњавање родитеља од стране судије за прекршаје, због дугог трајања поступка, показало се као не много ефикасно. Јер, на пример, од дана пријаве школских власти против извесног родитеља па до његовог кажњавања и извршења казне, прође и по три месеца, за које време дете не иде у школу. И када га коначно кажњени родитељ поново и пошаље, дете је толико изгубило од наставе да уопште не може стићи своје вршњаке. Колектив: лист Социјалистичког савеза радног народа борске општине год. 11, бр. 50 (20. децембар, 1957), 4

161

Бележница 29

__________ Ствари које су прошле

Поводом Међународне године детета „На младима свет остаје.“ Та чињеница стара као свет нашла је потпун израз и примену у нашем самоуправном друштву кроз свестрану бригу и старање о деци. Основним захтевима хуманости да ниједно дете не буде гладно, голо и босо ми смо додали и необразовано. Основно образовање је уставна категорија и императив наше социјалистичке заједнице. Напори нашег друштва да омогући комплетан развој свог подмлатка није само доказ његове хуманости, већ и убеђење да је то основни предуслов за прогрес и опште-друштвено благостање. Зато је Међународна година детета код нас схваћена, као значајна друштвено-политичка акција која има трајни карактер и обавезује све од Федерације до месне заједнице.

1

Јасмин: лист ученика основних школа општине Бор, год. 11, бр. 85 (новембар 1979), 4.1

Гл. уредник овог годишта Јасмина била је ученица седмог разреда Зорица Михајловић, а одговорна уредница – наставница Милица Радовић.

Бележница 29

162

Летопис библиотеке

Летопис библиотеке _____________

Летопис библиотеке 2014.

29. октобар: Отварање изложбе „Борска де-

тињства“, у оквиру истоименог пројекта Завичајног одељења; аутор изложбе: Драган Стојменовић, виши библиотекар.

30. октобар: Др Смиљка Томановић, проф. социологије на Филозофском факултету Универзитета у Београду одржала је предавање под називом „Детињство у радничкој породици“, у оквиру пројекта „Борска детињства“ Завичајног одељења.

4. новембар: Радионица Одељења посебних фондова за ученике осмог разреда „Снађи се на интернету“; водитељ радионице: Виолета Стојменовић, виши библиотекар.

7. новембар: Владимир Перић, мултимедијални уметник и стручни сарадник на Факултету примењених уметности у Београду представио је уметнички пројекат „Музеј детињства“, у оквиру пројекта „Борска детињства“ Завичајног одељења.

8. новембар: Драган Тешовић, виши књижничар Стручног одељења Народне библиотеке Бор, представио је избор из фонда у оквиру фестивала „Тимочки научни торнадо“.

14. новембар: Др Борисав Челиковић, историчар и уредник у ИК „Службени гласник“ представио је књигу барона Сигмунда фон Хердера Рударско путовање по Србији 1835. године.

17. новембар: Проф. др Александар Павловић, дoцeнт зa друштвeнe нaукe нa Фaкултeту зa спoрт Унивeрзитeтa „Униoн – Никoлa Teслa“ у Бeoгрaду одржао је предавање под називом „Два века српске народне епике“ поводом двестоте годишњице од првог издања Вукове Пјеснарице и сто педесет година од смрти Вука Стефановића Караџића.

18. новембар: Проф. др Александар Павловић одржао је радионицу за ученике борских средњих школа „Студирање у иностранству – како написати успешну пријаву и уграбити страну стипендију“.

19. новембар – 4. децембар: Креативна радионица „Жаркини путописи“ Дечјег одељења; радионицу водила Марија Радосављевић, библиотекарка Дечјег одељења.

2. децембар: „Био једном један писац“ – програм Дечјег одељења поводом тридесет година од смрти Душка Радовића; ауторке: Весна Јовановић и Марија Радосављевић, библиотекарке Дечјег одељења.

5. децембар: Представљање збирке прича Било/Бити (Народна библиотека Бор, 2012) у Сопоту. О књизи је говорио Горан Миленковић, аутор пројекта и приређивач књиге, виши библиотекар (Одељење посебних фондова и периодике Народне библиотеке Бор).

163

Бележница 29

____________ Летопис библиотеке 10. децембар: Основан је Клуб читалаца за децу и младе, који се састаје сваке друге суботе у месецу; састанци клуба посвећени су разговорима о текстовима који се заједнички читају, писању приказа за блог клуба (http:// maliknjigoljupci.blogspot.com/), снимању и компјутерској обради утисака о прочитаним делима и другим активностима; клуб води Виолета Стојменовић, виши библиотекар; Радионица „Животне вредности“ Марије Радосављевић, библиотекарке Дечјег одељења.

12. децембар: Представљање зборника Добро

је за мишљење али је компликовано за јело, поводом Дана библиотекара (14. децембар); о књизи су говорили проф. др Милош Миленковић (Одељење за етнологију и антропологију Филозофског факултета Универзитета у Београду), рецензент и Драган Стојменовић, аутор истоименог пројекта и приређивач публикације, виши библиотекар (Завичајно одељење Народне библиотеке Бор).

18. децембар: Предавање проф. др Слободана Наумовића (Одељење за етнологију и антропологију Филозофског факултета Универзитета у Београду) „Детињство и одрастање из перспективе визуелне антропологије“, у оквиру пројекта „Борска детињства“ Завичајног одељења.

22–23. децембар: Предавања, презентације и семинари у оквиру програма „Бор – град који учи“, тј. 7. фестивала учења одраслих, у организацији Народне библиотеке Бор, Друштва младих истраживача у Бору и Друшт-

Бележница 29

ва за образовање одраслих. Предавачи: Драган Ранђеловић (Друштво младих истраживача), Весна Тешовић (Народна библиотека Бор), Звонко Дамњановић (Компјутер-центар Бор) и Душан Здравковић (Друштво за образовање одраслих у Београду).

24. децембар: Позоришна представа Лајање на звезде у извођењу ученика ОШ „Свети Сава“ у Бору и режији наставнице српског језика и књижевности Тамаре Стошић, на Дечјем одељењу.

23–25. децембар: Новогодишње радионице Дечјег одељења – израда украса, честитки и сл.; радионице водиле: Марија Радосављевић и Весна Јовановић, библиотекарке Дечјег одељења.

2015.

26. јануар: Представљање 28. броја Бележни-

це и пратећа трибина о локалним културним приликама и међусобним односима установа културе.

27. јануар: Светосавска академија – концерт црквено-градског хора „Свети Ђорђе“ (Бор) и камерног хора „Лавиринт“ (Зајечар).

13. фебруар: „Све нежне речи света“ – поет­ ска радионица Дечјег одељења поводом Дана заљубљених; радионицу водиле Весна Јовановић и Марија Радосављевић, библиотекарке Дечјег одељења.

18. фебруар: „Пријатељство“ – програм Дечјег одељења; аутор програма: Марија Радосављевић, библиотекарка Дечјег одељења.

164

Летопис библиотеке _____________ 20. фебруар: Прешерново вече у организа-

цији Народне библиотеке Бор и Удружења Словенаца у Бору „Драго Чех“.

23. фебруар: Трибина „Све што сте желели да знате о учењу“ у организацији Народне библиотеке Бор и Удружења родитеља „Бебиронче“ у Бору; модератор трибине: педагог Наташа Џаковић.

24. фебруар: Представљање књиге песама Две варијације Радице Арсић, у организацији Народне библиотеке Бор и Завичајног удружења „Пчиња“ у Бору. Такмичење у решавању енигматских задатака на Дечјем одељењу, у оквиру обележавања Недеље пријатељства, у сарадњи са локалним енигматским клубом (Крста Иванов и Радомир Митић).

25. фебруар: Трибина „Борско језеро као туристички потенцијал“ у организацији Народне библиотеке Бор и Удружења грађана „Група 55“ у Бору.

26. фебруар: Представљање књиге Афоризми и још понешто Марине Раичевић.

27. фебруар: Радионица „Наруквице пријатељства“ на Дечјем одељењу, у оквиру Недеље пријатељства.

3. март: Представљање професије библиотекара за ученике осмих разреда основних школа на Дечјем одељењу; програм реализовала Марија Радосављевић, библиотекарка Дечјег одељења.

4. март: Отварање изложбе фотографија „У потрази за сјајем“ Ђорђа Илића, уз концерт

кларинетисте Александра Николића, ученика ШОМО „Миодраг Васиљевић“ у Бору.

5. март: У оквиру Еколошких дана Бора 2105, које организују Грађанска читаоница „Европа“, Друштво младих истраживача у Бору, Народна библиотека Бор и др. одржана је презентација „Енергетска ефикасност у здравству“ мр Звонка Дамњановића, уз пратећу дискусију о енергетској ефикасности и пригодан културни програм.

6. март: Центар за самостални живот и Народна библиотека Бор организовали су креативну радионицу за особе са посебним потребама и изложбу њихових радова.

16. март: Поводом Месеца франкофоније, наставници и ученици ОШ „Душан Радовић“, Бор приредили су књижевно вече посвећено лику и делу Виктора Игоа.

19. март: „Пси и мачке нису играчке“ – едукативна радионица волонтера Удружења за заштиту животиња „Бебан“ на Дечјем одељењу.

20. март: „Културно наслеђе ватре у обичајима и животу” – пројекција документарног филма и предавање аутора филма, етнолога-антрополога Далибора Пешића (Центар за културу Сопот) у Гимназији „Бора Станковић“ у Бору, у оквиру циклуса предавања „Идиом“, који организује и води Горан Миленковић, виши библиотекар.

23. март: Такмичење у састављању рима на Дечјем одељењу, поводом Светског дана поезије; аутор програма: Весна Јовановић.

165

Бележница 29

____________ Летопис библиотеке 24. март: У оквиру Еколошких дана Бора 2015, које организују Грађанска читаоница „Европа“, Друштво младих истраживача Бор, Народна библиотека Бор и др., а поводом Светских дана шума, вода и метерологије (21–23. март), инжењерке Светлана Јаношевић, Марина Пешић и Санела Божиновић одржале су презентације: „Шуме–клима– промене“; „Одрживо коришћене вода и водних ресурса“ и „Знање о клими за климатске акције“, уз пригодан културни програм.

26. март: „Матиш из другог угла“ – радионица наставнице математике, дипл. инж. металургије Виолете Стојмировић на Дечјем одељењу.

2. април: „Бајка мог живота“ – радионица о бајкама Х. К. Андерсена, поводом Светског дана дечје књиге; ауторке програма: Весна

Бележница 29

Јовановић и Марија Радосављевић, библиотекарке Дечјег одељења.

3. april: Представљање књиге Отворени преломи Јелене Радовановић (Народна библиотека Бор, 2012) у Кући Ђуре Јакшића у Београду, у оквиру Дана Тимочана и Крајинаца у Београду; о књизи говориле Ана Јанковић и Весна Тешовић, виши библиотекари Народне библиотеке Бор.

7–8. април: Креативне ускршње радионице на Дечјем одељењу.

21. април: „Хоби као помоћ у учењу“ – јавни час наставника српског језика и књижевности Саше Чорболоковића, у организацији Дечјег одељења.

23. април: Књижевно вече Гордане Тимотијевић, књижевнице за децу.

166

Белешка

Белешка ________________________ Драган Стојменовић, Народна библиотека Бор

Уз пројекат „Борска детињства“ Детињство се углавном посматра са висине и са стране, ретко изнутра. Изнутра смо способни да га видимо искључиво ретроспективно, зато што га из самог детињства не сагледавамо већ живимо. Да ли би, у том случају, било могуће адекватно и аутентично представити детињство из самог детињства? Зашто га, када само проговара, сматрамо неразумним или незрелим? Зашто детињство нема потребу да предстваља себе и, ако то и уради, зашто таква аутентичност није доминатна предства детињства, неусловљена и независна од њене визије из света одраслих? Одакле потреба да га љуљамо, надзиремо, учимо, бранимо...? Детињство доживљавамо „као бебу коју мајка може да подоји а да је не пробуди“ (негде у Берлинском детињству Валтера Бењамина); или као учитељев поглед на темену док иглом шестара, кришом, из досаде, урезујемо пар речи на ђачкој клупи. Можда као први осећај равнотеже на бициклу. Детињство је безбрижно, смело и непослушно. Детињство је када вам систем (родитељи или држава) не дозвољава или онемогућава да изађете напоље док се тамо сви већ играју, па нешто прогунђате, без обзира на последице. Онда крену да вас убеђују да је унутра боље, да има шта да се ради, само нема ко... и да мо-

рате да одрастете, преузмете обавезе и прихватите одговорност. Када им први пут поверујете, већ сте одрасли. Остаје вам само нада да ћете у критичним ситуацијама, као амерички нинџа, подсвесно и интуитивно примењивати вештине научене током детињства. Када се све то схвати, детињство је вероватно већ прошло, променило се и далеко смо од њега. Више га, вероватно, не разумемо већ га се само сећамо, видимо са стране и са висине. Програм „Борска детињства“, имао је намеру да прикаже детињства у Бору кроз грађу Завичајног одељења која укључује фотографије, аудио интервјуе, видео снимке и штампане публикације. Та намера се не огледа у покушају да се тема репрезентује и заступа, већ да се учини доступном кроз фонд јавне установе и тиме отвори за најразличитија виђења и тумачења. Сама изложба била је отворена за интервенције, с циљем да се допуњава грађом коју би посетиоци/суграђани уступили Завичајном одељењу Народне библиотеке Бор. Изложене фотографије настале су на основу дигитализованих верзија фотографских негатива и фотографија углавном из фотодокументације РТБа Бор и приватних колекција Љубе Маркова, Радмиле Брежанчић, Владимира Павловића,

167

Бележница 29

_______________________ Белешка Данице Хорват, Стефана Ђорђевића, Мирослава Радуловића, Павла Пачковског, Мирјане Станковић, Владимира Поповића, Момчила Јовановића, Димитрија Цоковића, Сање Апостолов, Сање Витановић Гаџић. Аутори изворних фотографија су: Ђуро Коловрат, Драгољуб Митић, Бајрам Салијевић, Љубомир Марков, Душан Павловић и бројни непознати аутори. Аудио интервјуи са суграђанима настали су 2012. године, током летње теренске праксе студената Одељења етнологије и антропологије Филозофског факултета Универзитета у Београду. Групу и теренско истраживање припремио је и предводио проф. др Слободан Наумовић, а интервјуе су водили студенти: Небојша Савић, Сања Радуловић, Миодраг Симовић, Кристина Живковић, Ана Арсенијевић, Мирјана Игњатовић, Марина Мандић, Лазар Вељковић. На изложби су била доступна и три видеоснимка: Крај школе – документарни филм Александра Стојанова (Атеље Варан, 2006); CRAP – Pain is Empty – кућни видео Стефана Ђорђевића и Марка Тодоровића (Бор, 2005) и Ја, пионир (Редакција програма за децу Телевизије Београд и Савез за социјалистичко васпитање и заштиту деце СР Србије, Бор, 1986). Изложили смо и одабране ђачке листове са територије борске општине. У оквиру пратећег едукативног програма предавачи су били проф. др Смиљка Томановић, која се, између осталог, бави и со-

Бележница 29

циологијом детињства и проф. др Слободан Наумовић, етнолог-антрополог. Смиљка Тодоровић је публици представила резултате и закључке својих дугогодишњих истраживања свакодневног живота деце у радничким породицама, док је Наумовић, после кратког увода у историју и методе етнолошко-антрополошког бављења детињством, приказао неколико значајних и утицајних филмова о детињствима (одрастању, васпитању и сл.) у разним крајевима света, анализирајући их са становишта визуелне антропологије. Током изложбе, Владимир Перић и Милица Стојанов представили су „Музеј детињства“ и своје уметничке радове настале од или на основу разноврсних предмета (играчке, фотографије, амбалаже кондиторских и других производа итд.), које за свој Музеј прикупљају. Захваљујемо се свим сарадницима, корисницима библиотеке и дародавцима који су несебично поделили своју приватност са јавном установом културе. Уједно, молимо све који су се препознали, да не замере на смелости излагања појединих фотографија. Подсећамо да је већина фотографија из фотодокументације РТБ-а Бор, тако да смо имали у виду претпоставку да су поједине фотографије ту залутале и да би поновно сусретање, проналажење лица и слике било корисно. Наравно, пронаћи себе на слици, иако вероватно нисте баш ви тада били фотографисани, дозвољено је и пожељно.

168

Белешка ________________________ Жорж Батај

Фабрички димњак Када узмем у обзир своје личне успомене, изгледа да за нашу генерацију, међу разним стварима овог света које су нам се показале у току најранијег детињства, застрашујуће архитектонске форме нису биле толико цркве, чак ни оне најчудовишније, колико велики фабрички димњаци, изистински канали комуникације између неба злокобно тмурног и блатњаве, усмрђене земље четврти у којима су биле предионице и бојаре. Данас, док кукавне естете, тражећи у шта да уложе своје хлорисано обожавање, просто измишљају лепоту фабрика, жалосна нечистоћа тих пипака изгледа ми утолико отужнија, будући да су локве воде од кише у њиховом подножју, на пустом тлу, црни дим који ветар обара, хрпе угарака и шљаке заправо једини могући атрибути ових богова једног Олимпа канализације и нисам ја халуцинирао када ме је као дете страх наводио да у тим џиновским страшилима, која су ме мамила до мучења и од којих сам, такође, понеки пут бежао колико ме ноге носе, уочим ужасан гнев, гнев који ће, зар сам могао у то да сумњам, касније постати мој властити гнев и означити све оно кужно у мом уму и, истовремено, све оно што, у цивилизованим државама, вреба као стрвина из ноћне море.

1

1

Ја, наравно, добро знам да већина људи, када примети фабричке димњаке, у њима види само знак људског рада а не грозну пројекцију кошмара који се нејасно одвија у том људском роду попут канцера: у ствари, очигледно је да, у принципу, људи појаве више не посматрају као откровење поретка насиља у којем су затечени као учесници. Тај детињи или дивљи поглед на свет замењен је зналачким погледом који дозвољава да се фабрички димњак третира као камена конструкција у облику цеви чија је сврха избацивање димова у висину, што ће рећи, као апстракција. Међутим, једини смисао који овде објављен речник може имати састоји се управо у томе да покаже погрешност овакве врсте дефиниција. Требало би, на пример, инсистирати на чињеници да фабрички димњак само врло условно припада једном савршено механичком поретку. Тек што се уздигао ка првом облаку који га наткриљује, тек што му је грло од дима промукло а већ је постао пророчанство најнасилнијих догађаја садашњег света2: исто важи и за сваку гримасу на глибу плочникâ или на људском лицу, за сваки део неизмерног немира који се уређује само као сан или за кудраву и неописиву губицу пса. Због тога је ло-

169

Бележница 29

Georges Bataille, «Cheminée d’usine», Documents, 1929, no. 6, pp.329–330. Документа („ратна машина против уврежених идеја“) назив је часописа који је Батај уређивао 1929. и 1930. (15 бројева) објављујући етнографске, антрополошке, књижевнокритичке, естетичке и др. расправе и студије, фотографије и друге радове уметника као што су Пикасо, Миро, Ернст, Деснос и др. Сви бројеви су доступни преко портала Галика (gallica) Националне библиотеке Француске (http://gallica.bnf. fr/ark:/12148 /cb34421975n /date.r=bataille %2C+ documents). Део часописа била је и рубрика „Речник“, у којој је објављен и овај чланак.

_______________________ Белешка 2

Реч за димњак у француском језику је женског рода (la cheminée) па Батај, заправо, атрибутом (phytonisse) алудира на Питију, Аполонову свештеницу и пророчицу, која је у Делфима прорицала седећи над пукотином из које је избијала пара.

гичније, ради уношења фабричког димњака у речник, обратити се дечачићу који га се боји, у тренутку када види како се рађа конкретна слика огромности, кобних трзаја, у којима ће се читав његов живот одвијати, уместо неком нужно заслепљеном техничару. С француског превела Виолета Стојменовић, Народна библиотека Бор

Бележница 29

170

Упутство ауторима, преводиоцима и приређивачима Да бисмо избегли извесне недоумице на које наилази редакција приликом приређивања текстова за штампу, али и ради једнообразности текстова, поготово када је реч о навођењу литературе и фуснота, молимо ауторе, преводиоце и приређиваче да се придржавају следећих упутстава: • За Бележницу се пријављују радови чији садржај није објављиван; • Радови (и други прилози) треба да буду достављени редакцији ИСКЉУЧИВО у електронској форми имејлом (nbbor@ open.telekom.rs), са назнаком „За Бележницу“, уређени у програму Microsoft Word; • Све остале прилоге који иду уз текст – илустрације: шеме, дијаграми, табеле и сл. – треба доставити одвојено од текста, такође у атачменту, јасно обележене и са назнаком у ком делу текста треба да буду штампане, најбоље што је могуће ближе тексту где се први пут помињу; • Странe свих текстова треба да буду формата А4, текст у једној колони; • Текст мора бити ћириличан (изузев неоп­ ходних термина и скраћеница који морају да буду на страном језику и ако је матерњи је-

171

зик аутора – хрватски или бошњачки) – style: Normal + Justified, font: Times New Roman (Serbian Cyrillic), font size 12, проред:1; • Текст треба организовати следећим редоследом: у истом реду – (титула) име и презиме аутора, (назив установе у којој је запослен), место; испод – јасно одвојени (наднаслов), наслов и (поднаслов), текст рада (са фуснотама); напослетку – (литература); • За писање наслова књига и часописа у самом тексту треба користити курзив (italic); за наслове песама, приповедака, текстова у часописима или књигама, филмова, позоришних представа, изложби и сл. користити наводнике као у примеру: „Искрена песма“, а у оквиру цитата, уколико је потребно – полунаводнике (апострофе): ‘Искрена песма’; • У раду се могу користити искључиво фус­ ноте обележене основним бројевима; • Списак коришћене литературе је на крају текста; извори се наводе језиком и писмом коришћене публикације; • Стил цитирања у фуснотама и литератури је Chicago Style (Humanities) и молимо ауторе, уколико их текст садржи, да се овог правила придржавају;

Бележница 29

Упутство како се овај стил користи можете пронаћи: -- у тексту мр Драгане Сабовљев у рубрици „Одраз“ у Панчевачком читалишту број 13 (новембар 2008), -- на сајту www.citaliste.com -- на веб адресама: -- h ttp://www.chicagomanualofstyle.org/ tools_citationguide.html -- http://www.citaliste.com/pdf_stampa/ cikago_za_sajt.pdf • Списак литературе треба саставити по азбучном реду (ако је текст писан ћирилицом) или абецедном реду (уз рад писан латиницом), узимајући у обзир прво слово презимена аутора или наслова анонимног дела; на крају списка иду URL адресе. Редакција Бележнице ради лектуру и коректуру текстова и задржава право да у договору са аутором измени наднаслов, на­ слов или поднаслов текста, као и дискреционо право да рад процени и не објави уколико

Бележница 29

не одговара утврђеним критеријумима, квалитативним, садржинским и формалним. Објављени радови ни на који начин не смеју повредити ауторска права других појединаца или организација. За право објављивања, оригиналност и квалитет радова одговарају сâми аутори. Аутори су одговорни и за чињенице, податке и ставове изнете у тексту, који не морају бити у складу са ставовима редакције. Сматра се да су аутори своја ауторска права на текст (и фотографије), од тренутка кад су их послали, пренели на Народну библиотеку Бор као издавача часописа. Издавач ће радове објављивати у штампаном и електронском облику (на сајту Народне библиотеке Бор). Текст објављен у Бележници аутор може објавити и у другим публикацијама, уз сагласност главног уредника и обавезно навођење извора, тј. броја Бележнице одакле је рад прештампан.

172