Issuu

LJUBAV I ODGOVORNOST

Karol Wojtyła

LJUBAV I ODGOVORNOST

Karol Wojtyła

Karol Wojtyła (Ivan Pavao II.) u ovomu djelu na temu ljudske ljubavi i spolnosti argumentirano i otvoreno progovara o spolnomu nagonu, metafizici ljubavi, užitku, čistoći, stidu, požudi, suzdržljivosti, braku i drugim pitanjima vezanim uz spolnu dimenzĳu osobnosti. Uvjeren da pojedinačne znanosti mogu pružiti vrijedne informacĳe o nekim vidovima odnosa među spolovima, ali da se potpuno razumĳevanje ljubavi može postići jedino proučavanjem ljudske osobe u njezinoj cjelovitosti, Wojtyła svoja promišljanja temelji na kršćanskoj antropologĳi i personalističkoj etici, kao i na fiziološkim i psihološkim spoznajama. Zahvaljujući takvu cjelovitu pristupu on u ovoj knjizi daje sveobuhvatan pogled na ljudsku ljubav, uzimajući pritom u obzir i neposredna iskustva mnogih ljudi čĳi je život izbliza pratio kao dušobrižnik i prĳatelj. Ova već desetljećima vrlo čitana i na mnoge jezike prevođena knjiga nesumnjivo je jedno od temeljnih autorskih djela Karola Wojtyłe te se drži osnovom za razumĳevanje njegova papinskoga nauka o ljubavi i spolnosti, poznata kao teologĳa tĳela Ivana Pavla II.

Cijena: 130 kn

ISBN 978-953-235-172-9

www.verbum.hr

VERBUM

Karol Wojtyła LJUBAV I ODGOVORNOST

Biblioteka:

Posebna izdanja

43.

Urednik: mr. sc. Petar Balta

Za nakladnika: Miro Radalj

Karol Wojtyła

LJUBAV I ODGOVORNOST II. izdanje

VERBUM Split, 2009.

Naslov izvornika: Miłość i odpowiedzialność, Lublin 1986., IV. izdanje. © Libreria Editrice Vaticana, Città del Vaticano © Copyright za hrvatsko izdanje: Verbum, Split, 2009. Izvršna urednica: Ljiljana Jurinović, prof. Sva prava pridržana. Nĳedan se dio ove knjige ne smĳe umnožavati, fotokopirati, reproducirati ni prenositi u bilo kakvu obliku (elektronički, mehanički i sl.) bez prethodne pisane suglasnosti nakladnika. Prĳevod: dr. sc. Vlado Vladić Stručna redaktura: dr. sc. Borislav Dadić Lektura: Anđa Jakovljević, prof. Slika na naslovnoj stranici: Pietro Perugino, Udaja Blažene Djevice Knjiga je objavljena uz potporu Ministarstva kulture Republike Hrvatske.

CIP - Katalogizacija u publikaciji SVEUČILIŠNA KNJIŽNICA U SPLITU UDK 241.513 WOJTYLA, Karol Ljubav i odgovornost / Karol Wojtyla ; <prijevod Vlado Vladić>. - 2. izd. - Split : Verbum, 2009. - (Biblioteka Posebna izdanja / Verbum ; 43) Prijevod djela: Milošć i odpowiedzialnošć. ISBN 978-953-235-172-9 130408030

Uvod

Postoji mišljenje da se o temi braka mogu izjašnjavati samo oni koji u njemu žive, a o temi ljubavi između žene i muškarca samo one osobe koje tu ljubav doživljavaju. Takvo shvaćanje podrazumĳeva osobno i neposredno iskustvo kao osnovu za izjašnjavanje u tomu području pa stoga, dakle, duhovne osobe i osobe koje žive u celibatu ne bi imale što kazati o stvarima braka i ljubavi. No, unatoč tomu, one često govore i često pišu o tim temama. Nedostatak vlastitoga, osobnoga iskustva pritom za njih nĳe smetnja, budući da posjeduju vrlo bogato posredno iskustvo, koje proizlazi iz njihova dušobrižničkoga rada. U dušobrižničkomu radu oni se, naime, često, u različitim trenutcima i situacĳama susreću upravo s takvom vrstom problema; iz toga nastaje druga vrsta iskustva koje je, nesumnjivo, u većoj mjeri posredovano i »strano«, ali koje je, istodobno, kudikamo obuhvatnĳe. Upravo mnoštvo činjenica iz toga područja to više pobuđuje na opću refleksĳu i na traganje za sintezom. Na taj je način nastala i ova knjiga. Ona nĳe izlaganje doktrine, ona je ponajprĳe plod neposustala sučeljavanja doktrine sa životom (što je upravo temelj dušobrižničkoga rada). U području spolnoga morala doktrina – nauk Crkve – temelji se na Evanđelju, na evanđeoskim iskazima o toj temi koji su, doduše, sažeti, no istodobno dostatni. Netko bi se mogao začuditi da se oslanjanjem o tako malobrojne rečenice može izgraditi tako dovršen sustav. No, one najočitĳe pogađaju u same neuralgične točke problema, u vezne točke koje odlučuju o sveukupnim moralnim norma-

KAROL WOJTYŁA

ma i načelima. Dostatno je imati na raspolaganju sljedećih nekoliko tekstova: Mt 5,27.28; Mt 19,1–13; Mk 10,1–12; Lk 20,27–35; Iv 8,1–11; 1 Kor 7 (u cĳelosti); Ef 5,22–33, da bi se postigao jasan uvid u temu. U ovoj knjizi (koja nipošto nĳe egzegetska studĳa) vezujemo se na tih nekoliko najvažnĳih rečenica. Ako je pak samo sastavljanje norma katoličke etike jednostavno, kada je u pitanju moralnost »spolnosti«, onda se, ipak, na svakomu koraku javlja potreba njihova obrazlaganja. Jer te norme u mnogim slučajevima nailaze na protivljenje, možda više u praksi negoli u teorĳi, ali dušobrižnik, koji se prĳe svega susreće s praksom, mora tragati za takvim obrazlaganjima. Njegova je zadaća, naime, ne samo zapovĳedati i zabranjivati, nego i obrazlagati, tumačiti, objašnjavati. U načelu, ova je knjiga rođena iz potrebe za stvaranjem norma katoličke spolne etike koje bi u najvećoj mogućoj mjeri bile konačne, koje bi apelirale na elementarne i neosporne moralne istine i na temeljne vrĳednosti i dobra. Takvo dobro je osoba, a moralna istina koja je najtješnje povezana upravo sa svĳetom osoba sadržana je u »zapovijedi ljubavi« – jer ljubav je dobro vlastito svĳetu osoba. Stoga je shvaćanje spolne moralnosti najtemeljitĳe onda kada se zbiva po načelu »ljubavi i odgovornosti«: otuda i naslov knjizi. Takvo shvaćanje zahtĳeva niz analiza. Ova knjiga je, uza sve svoje sintetičko usmjerenje, snažno analitička. Predmetom analize je, dakle, najprĳe osoba u relacĳi prema spolnomu nagonu, potom ljubav kakva se na njegovu tlu rađa između žene i muškarca, a onda redom krjepost čistoće kao neizbježan sučimbenik te ljubavi i, naposljetku, problem braka i poziva. Svi su ti problemi predmetom analize, a ne opisa – jer rĳeč je upravo o iznošenju na vidjelo obrazloženja kojima razlog svojega postojanja duguju pravila i norme katoličke »spolne« etike. Knjiga je u cĳelosti filozofskoga karaktera – jer etika jest (a jedino i može biti) dio filozofije.

LJUBAV I ODGOVORNOST

Posjeduje li ona praktično značenje? Je li »životna«? U svojim nakanama u najvećoj mjeri ona to jest, premda nigdje ne nastoji dati gotove recepte ili propise za postupanje u svakoj prigodi. Nĳe kazuistička, nastoji više oko stvaranja cjelovite vizĳe problema negoli oko potanjih rješenja – jer ona su na neki način smještena u toj vizĳi. Naslov knjige to najbolje izražava: kada je rĳeč o odnosima koji se događaju među osobama različitoga spola, kada govorimo o »spolnoj etici«, tada mislimo upravo na »ljubav i odgovornost«. Pojam ljubavi ovdje je glavni pojam, njemu posvećujemo najviše analiza – na neki način sve analize koje se nalaze u ovoj knjizi. Naime, postoji problem, osobito na tlu kršćanske etike rođene iz Evanđelja, koji se može odrediti kao »uvođenje ljubavi u ljubav«. Rĳeč »ljubav« u prvomu slučaju označava ono što je sadržaj najveće zapovĳedi dok u drugomu slučaju znači sve ono što se oblikuje između žene i muškarca na podlozi spolnoga nagona. Idući u suprotnome smjeru, moglo bi se kazati da postoji problem svođenja te druge ljubavi na prvu, odnosno onu o kojoj govori Evanđelje. Problem ostaje otvoren. Priručnici za etiku i moralno bogoslovlje shvaćaju te dvĳe ljubavi ponešto odvojeno: o prvoj govore u traktatu o bogoslovnim krjepostima, među kojima je ljubav najveća krjepost; o drugoj, međutim, govore ponajprĳe u okviru traktata o kardinalnoj krjeposti suzdržljivosti, s kojom se povezuje spolna čistoća. U ljudskoj svĳesti stoga može nastati stanoviti hiatus, nekakav osjećaj nesvedivosti druge ljubavi na prvu, te u svakomu slučaju odsutnost svĳesti o putovima kojima se to može ostvariti. Istodobno, pak, promatranje života (a osobito dušobrižničko iskustvo) svjedoči o golemoj potrebi da se upoznaju ti putovi. Čini se da moralni nauk Evanđelja stvara izrazitu inspiracĳu u tomu smislu. Evanđelje čitaju i vjernici i oni koji ne vjeruju. Prvi u zapovĳedi ljubavi otkrivaju glavnu poveznicu natprirodnoga poretka, no i prvi i drugi kadri su

KAROL WOJTYŁA

u njoj otkriti afirmacĳu velikoga ljudskog dobra koje može i treba postati dioništvo osoba. U ovoj knjizi radĳe stavljamo naglasak na to drugo. Često se drži da je problematika »spolnosti« eo ipso iznad svega problematika »tĳela«. Odatle tendencĳa da se glas na tomu području dadne isključivo fiziologĳi i medicini dok se psihologĳa stavlja u drugi plan. Drži se, također, da će te znanosti same iz sebe iznjedriti etičke norme. Ova knjiga problem spolnosti shvaća na posve drukčĳi način. Spolna je etika domena osobe. Ništa se u njoj ne može shvatiti ako nĳe prisutno razumĳevanje osobe, njezina bića, djelovanja i opunomoćenja. Osobni je poredak jedina ravan vlastita za sva razmatranja u području spolne etike. Fiziologĳa ili medicina mogu samo upotpuniti ta razmatranja. Same od sebe one ne stvaraju potpunu podlogu za razumĳevanje ljubavi i odgovornosti, a upravo je o tome rĳeč u uzajamnu odnosu osoba različitoga spola. Stoga sveukupnost razmatranja, koja će biti sadržana u ovoj knjizi, posjeduje personalistički karakter. Fiziologĳske i medicinske potankosti naći će svoje mjesto u bilješkama.* Ovom prigodom zahvaljujem osobama koje su mi olakšale sastavljanje tih potankosti, kao i upotpunjavanje i pregled određenih bibliografskih podataka.

* Autor ih je uveo – unatoč tome nagovještaju – u glavni tekst služeći se zagradama. Osim toga, »neke zamjedbe na temu odnosa seksologĳe i etike« u nacrtu su donesene u petome poglavlju ovoga izdanja kao »upotpunjujući pogled«.

P R V O

P O G L A V L J E

Osoba i nagon

LJUBAV I ODGOVORNOST

ANALIZA RĲEČI »UŽIVATI«

1. Osoba kao subjekt i objekt djelovanja Svĳet u kojemu živimo sastoji se od mnoštva objekata. Izraz »objekt« označava u tomu slučaju manje-više isto ono što i »biće«. Nĳe to pravo značenje toga izraza: »objekt« zapravo označava ono što se nalazi u odnosu prema nekomu »subjektu«. Subjekt je također biće, koje na neki način postoji i djeluje. Može se, dakle, kazati da se svĳet u kojemu živimo sastoji od mnoštva subjekata. O subjektima bi čak trebalo govoriti prĳe negoli o objektima. Ako je ovdje taj poredak izokrenut, onda je to u svrhu da se već od prvih rĳeči u ovoj knjizi naglasak stavi na objektivizam, a zajedno s njime i na realizam. Jer kada počinjemo od subjekta, a osobito od onoga subjekta koji je čovjek, tada se lako sa svim ostalim što se nalazi izvan subjekta, dakle s cĳelim svĳetom objekata, postupa na način subjekta, tj. subjektivno, odnosno utoliko ukoliko taj svĳet dolazi do svĳesti subjekta, u njoj živi i u nju se usađuje. Treba, dakle, od početka biti načisto s time da je svaki subjekt istodobno i objektivno biće, da je objektivno nešto ili netko.1 Čovjek je objektivno »netko« i po tomu se izdvaja među ostalim bićima vidljivoga svĳeta, koja su u objektivnomu smislu uvĳek samo »nešto«. To jednostavno, elementarno razlučivanje skriva u sebi duboku provalĳu koja dĳeli svĳet osoba od svĳeta stvari. Objektivni svĳet u koji spadamo sastoji se od osoba i stvari. Kao stvar navikli smo držati ono što je ne samo lišeno razuma, nego je, povrh toga, lišeno i života; stvar je zapravo mr-

KAROL WOJTYŁA

tav predmet. Kolebamo se životinju, pa čak i biljku nazvati stvari. Pa ipak, nitko s uvjerenjem ne govori o životinji kao osobi. Govori se, međutim, o životinjama kao individuama, pri čemu se životinja drži jednostavno za jedinku određene životinjske vrste. I takvo nam je određenje dostatno. Nĳe, međutim, dostatno izražavati se o čovjeku kao individui vrste nazvane Homo sapiens. Izraz »osoba« skovan je u svrhu isticanja da se čovjek ne može bez ostatka svesti na ono što je sadržano u pojmu »jedinka vrste«, nego u sebi ima nešto više, nekakvu osobitu puninu i savršenost postojanja, za čĳe se isticanje nužno mora rabiti rĳeč »osoba«. Najbliži i najvlastitĳi razlog za to sastoji se u činjenici da čovjek posjeduje razum, da je razumno biće, što se ne može tvrditi ni o jednomu drugom biću vidljivoga svĳeta jer ni kod jednoga ne susrećemo tragove pojmovnoga mišljenja. Odatle je također pošla poznata Boetĳeva definicĳa da je osoba isto što i jedinka razumske naravi (individua substantia rationalis naturae). To je ono čime se »osoba« ističe u cĳelomu svĳetu objektivnih bića, to odlučuje o njezinoj posebnosti. Činjenica da je osoba jedinka razumske naravi – odnosno jedinka u čĳu narav spada razum – razumĳeva i da je ona istodobno jedino biće vlastite vrste među bićima cĳeloga svĳeta koje je subjekt, posve različit od subjekata kakvi su životinje – bića koja su pod vidikom svojega tjelesnog ustroja razmjerno najsličnĳa čovjeku – osobito neke od njih. Izražavajući se donekle slikovito, treba kazati da se osoba kao subjekt razlikuje čak i od najsavršenĳih životinja svojom nutrinom te samosvojnim životom koji se u njoj koncentrira, dakle nutarnjim životom. Kod životinja se o njemu ne može govoriti, ma koliko se unutar njihova organizma događali slični bio-fiziološki procesi kao i kod čovjeka, koji su povezani s ustrojem – manje ili više sličnim čovjekovu. Na podlozi toga ustroja razvĳa se u njima – opet manje ili više – bogat osjetilni život čĳe funkcĳe daleko prekoračuju

LJUBAV I ODGOVORNOST

elementarni, vegetativni život biljaka, a katkada podsjećaju, prerastajući u iluzĳu, na tipične funkcĳe ljudskoga života: spoznaju i žudnju ili, rabeći nešto širi naziv za tu drugu funkcĳu, težnju. Spoznaja i žudnja kod čovjeka poprimaju duhovni karakter i stoga utječu na uobličenje istinskoga nutarnjeg života, što kod životinja nĳe slučaj. Nutarnji je život duhovni život. On se koncentrira oko istine i dobra. U njega spada cĳelo mnoštvo problema od kojih su dva, čini se, središnja: »Što je posljednji uzrok svega?« te »Kako biti dobar i doći u posjed punine dobra?« Prvi od tih središnjih problema čovjekova nutarnjega života angažira u većoj mjeri spoznaju, drugi pak žudnju ili, radĳe, težnju. Obje su te funkcĳe, uostalom, nešto više od samih funkcĳa, one su prĳe naravne orĳentacĳe cĳeloga čovjeka-bića. Znakovito je da – upravo posredstvom svoje nutrine i svojega nutarnjeg života – čovjek ne samo da postaje osobom, nego istodobno kroza nj u najvećoj mjeri prodire u objektivni svĳet, u »izvanjski« svĳet, i nalazi se u njemu na sebi vlastit i znakovit način. Osoba je takvo objektivno biće koje kao određeni subjekt uspostavlja najtješnji doticaj s cĳelim (izvanjskim) svĳetom, a korjenito je u nj uglavljen upravo preko svoje nutrine i nutarnjega života. Treba dodati da osoba na taj način uspostavlja doticaj ne samo s vidljivim svĳetom, nego i s nevidljivim, prĳe svega s Bogom. I to je još jedan simptom posebnosti osobe u vidljivomu svĳetu. Doticaj osobe s objektivnim svĳetom, sa stvarnošću, nĳe samo »prirodan«, fizički, kako je to slučaj kod svih drugih prirodnih tvorevina, ni samo osjetilan, kao kod životinja. Ljudska osoba kao izrazito određeni subjekt uspostavlja doticaj s ostalim bićima upravo preko svoje nutrine, a sav fizički doticaj, koji joj također pripada (jer posjeduje tĳelo te, u određenomu smislu, »jest tĳelo«), kao i osjetilni doticaj, slično kao kod životinja, ne predstavljaju za nju karakteristične putove povezanosti sa svĳetom. Povezanost ljudske

KAROL WOJTYŁA

osobe sa svĳetom otpočinje doduše na fizičkoj i osjetilnoj podlozi, ali se na način vlastit čovjeku oblikuje tek u sferi nutarnjega života. Ovdje se također ocrtava trenutak znakovit za osobu: čovjek ne samo da preuzima sadržaje koji dopiru do njega iz izvanjskoga svĳeta i na njih reagira na spontan ili čak posve mehanički način, nego se u svojemu svekoliku odnosu prema tomu svĳetu, prema stvarnosti, trudi istaknuti sebe, svoje »ja«: mora tako postupati jer to zahtĳeva narav njegova bića. Čovjek u temelju posjeduje drukčĳu narav nego životinje. U njoj je sadržana moć samoodređenja zasnovana na refleksĳi koja se očituje u tome što čovjek u djelovanju bira ono što želi učiniti.2 Ta se moć naziva slobodnom voljom. Zahvaljujući tomu što čovjek – osoba – posjeduje slobodnu volju, on je i gospodar sama sebe, o čemu govori latinska izreka da je osoba sui iuris. U tĳesnoj je povezanosti s tom karakterističnom crtom osobe i druga za nju znakovita vlastitost. Filozofi su to izražavali latinskom tvrdnjom da je osoba alteri incommunicabilis – nepriopćiva, neotuđiva (nedodirljiva). Pritom nĳe rĳeč o tome da se istakne kako je osoba uvĳek određeno, jedinstveno i neponovljivo biće, jer to se može tvrditi i o svakomu drugom biću: o životinji, biljci ili kamenu. Ta nepriopćivost i neotuđivost (nedodirljivost) osobe najtješnje je povezana s njezinom nutrinom, sa samoodređenjem i slobodnom voljom. Nitko drugi ne može za mene htjeti. Nitko ne može postaviti svoj čin volje namjesto moga. Događa se da netko s vremena na vrĳeme žarko želi da ja hoću ono što on hoće. Tada se najbolje ističe ta neprekoračiva granica između njega i mene, granica o kojoj odlučuje upravo slobodna volja. Ja mogu ne htjeti ono što on hoće da ja hoću – i upravo u tome sam incommunicabilis. Jesam i trebam biti samostalan u onome što činim. Na toj se pretpostavci temelji sveukupan zajednički život ljudi; na nju se svodi istina o odgoju i o kulturi.

LJUBAV I ODGOVORNOST

Čovjek doista nĳe samo subjekt djelovanja, nego katkada postaje i njegovim objektom. Pri svakomu se koraku događaju takvi čini koji za svoj objekt imaju drugoga čovjeka. U okvirima teme ove knjige, a to je spolna moralnost, bit će neprestance rĳeči upravo o takvim činima. U druženju osoba različitoga spola, a osobito u zajedničkomu spolnom životu, žena je neprestance objektom određena djelovanja muškarca, a muškarac je objektom djelovanja žene. Stoga je na početku trebalo barem ukratko posvĳestiti činjenicu tko je onaj tko djeluje, tj. subjekt djelovanja, a tko onaj prema kojemu je djelovanje usmjereno, tj. objekt djelovanja. Poznato je već da su – kako subjekt, tako i objekt djelovanja – osobe. Treba sada dobro razmotriti načela po kojima se mora ravnati djelovanje čovjeka kada je njegovim objektom druga ljudska osoba.3

2. Prvo značenje rĳeči »uživati« Upravo je u tu svrhu potrebno temeljito analizirati rĳeč »uživati«. Ona označava određeni objektivni oblik djelovanja. Uživati je isto što i poslužiti se određenim predmetom djelovanja kao sredstvom za postizanje svrhe prema kojoj teži subjekt koji djeluje. Svrha je djelovanja uvĳek ono u odnosu na koje djelujemo. Svrha također sugerira postojanje sredstava (sredstvima nazivamo one predmete na koje se usredotočuje naše djelovanje s obzirom na svrhu koju namjeravamo postići). Sredstvo je, dakle, po naravi stvari podređeno svrsi; a istodobno je u određenu stupnju i podređeno onomu tko djeluje. Ne može ni biti drukčĳe budući da se onaj tko djeluje služi sredstvom za svoju svrhu; sam izraz sugerira podređen i nekako »službujući« odnos sredstva u odnosu na subjekt koji djeluje: sredstvo služi svrsi i subjektu.

SECTION 0

SADRŽAJ

Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5 Prvo poglavlje: OSOBA I NAGON. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11 ANALIZA RĲEČI »UŽIVATI« . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Osoba kao subjekt i objekt djelovanja . . . . . . . . . . . 2. Prvo značenje rĳeči »uživati« . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Ljubav kao protivnost »uživanja« . . . . . . . . . . . . . . 4. Drugo značenje rĳeči »uživati«. . . . . . . . . . . . . . . . . 5. Kritika utilitarizma. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6. Zapovĳed ljubavi i personalistička norma . . . . . . .

13 13 17 21 24 28 33

INTERPRETACĲA SPOLNOGA NAGONA. . . . . . . . . . . 7. Instinkt ili nagon? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8. Spolni nagon kao vlastitost jedinke . . . . . . . . . . . . . 9. Spolni nagon i postojanje. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10. Religĳska interpretacĳa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11. Rigoristička interpretacĳa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12. »Libidistička« interpretacĳa . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13. Završne zamjedbe. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

39 39 41 45 48 52 56 61

Drugo poglavlje: OSOBA I LJUBAV . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 65 METAFIZIČKA ANALIZA LJUBAVI. . . . . . . . . . . . . . . . . 67 1. Rĳeč »ljubav«. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 67 2. Ljubav kao »naklonost«. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 68

333

3. Ljubav kao »požuda«. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4. Ljubav kao »dobrohotnost« . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5. Problem uzajamnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6. Od simpatĳe do prĳateljstva . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7. Zaručnička ljubav . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

75 77 79 84 91

PSIHOLOŠKA ANALIZA LJUBAVI. . . . . . . . . . . . . . . . . . 97 8. Dojam i ganuće . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 97 9. Analiza osjetilnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 100 10. Osjećajnost i osjećajna ljubav . . . . . . . . . . . . . . . . 106 11. Problem integracĳe ljubavi . . . . . . . . . . . . . . . . . . 111 ETIČKA ANALIZA LJUBAVI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12. Doživljaj i krjepost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13. Afirmacĳa vrĳednosti osobe . . . . . . . . . . . . . . . . . 14. Pripadnost osobe osobi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15. Izbor i odgovornost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 16. Zauzetost slobode. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 17. Problem odgoja ljubavi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

116 116 118 122 127 133 137

Treće poglavlje: OSOBA I ČISTOĆA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 139 REHABILITACĲA ČISTOĆE. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Čistoća i ressentiment . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Požudnost tĳela. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Subjektivizam i egoizam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4. Struktura grĳeha . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5. Puni smisao čistoće. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

141 141 145 152 158 167

METAFIZIKA STIDA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6. Fenomen spolnoga stida i njegova interpretacĳa . . 7. Zakon apsorpcĳe stida kroz ljubav . . . . . . . . . . . . 8. Problem bestidnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

174 174 182 188

334

PROBLEMATIKA SUZDRŽLJIVOSTI . . . . . . . . . . . . . . . 196 9. Svladavanje i objektivizacĳa . . . . . . . . . . . . . . . . . . 196 10. Nježnost i osjetilnost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 203 Četvrto poglavlje: PRAVEDNOST PREMA STVORITELJU . . . . . . . . . . . 213 BRAK . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Monogamĳa i nerazrješivost . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Vrĳednost institucĳe. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Plodnost i roditeljstvo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4. Periodična suzdržljivost. Metoda i interpretacĳa . .

215 215 220 230 243

POZIV . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5. Pojam »pravednost prema Stvoritelju« . . . . . . . . . 6. Djevičanstvo i nevinost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7. Problem poziva . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8. Očinstvo i materinstvo. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

252 252 256 263 267

Peto poglavlje: SEKSOLOGĲA I ETIKA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Uvodne zamjedbe. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Spolnost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Spolni nagon . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4. Problem braka i zajedničkoga života. . . . . . . . . . . 5. Problem svjesnoga materinstva . . . . . . . . . . . . . . . 6. Spolna psihopatologĳa i etika. . . . . . . . . . . . . . . . .

271 273 275 276 278 287 294

Popratna rĳeč poljskih priređivača (i bilješke) . . . . . . . . 299 Bilješke . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 304 Objašnjenje nekih filozofskih pojmova . . . . . . . . . . . . . . 329

335

Nakladnik: VERBUM d.o.o. Trumbićeva obala 12, 21000 Split Tel.: 021/340-260, fax: 021/340-270 E-mail: naklada@verbum.hr www.verbum.hr Priprema za tisak: ACME Tisak: Grafički zavod Hrvatske I. izdanje tiskano u ožujku 2009. II. izdanje tiskano u rujnu 2009.

LJUBAV I ODGOVORNOST

Karol Wojtyła

LJUBAV I ODGOVORNOST

Karol Wojtyła

Cijena: 130 kn

ISBN 978-953-235-172-9

www.verbum.hr

VERBUM