Issuu

Louis de Wohl

BOZJA TVRÐAVA Roman o sv. Benediktu VERBUM

Louis de Wohl BOŽJA TVRĐAVA Roman

Biblioteka:

Stilus

24.

Urednik: mr. sc. Petar Balta

Za nakladnika: Miro Radalj

Louis de Wohl

BOŽJA TVRĐAVA Roman

VERBUM Split, 2008.

Naslov izvornika: Louis de Wohl, Citadel of God Original edition © Curtis Brown, Ltd., New York © Copyright za hrvatsko izdanje: Verbum, Split, 2008. Izvršna urednica: Ljiljana Jurinović Sva prava pridržana. Nĳedan se dio ove knjige ne smĳe umnožavati, fotokopirati, reproducirati ni prenositi u bilo kakvu obliku (elektronički, mehanički i sl.) bez prethodne pisane suglasnosti nakladnika. Prĳevod: Nada Zoričić Lektura: Josipa Korljan Knjiga je objavljena uz potporu Ministarstva kulture Republike Hrvatske.

CIP - Katalogizacĳa u publikacĳi SVEUČILIŠNA KNJIŽNICA U SPLITU UDK 821.111-31=163.42 DE Wohl, Louis Božja tvrđava : roman / Louis de Wohl ; <prĳevod Nada Zoričić>. - Split : Verbum, 2008. - (Biblioteka Stilus ; 24) Prĳevod djela: Citadel of God. ISBN 978-953-235-152-1 121209088

Knjiga prva

1. »S Rimom je svršeno«, rekao je senator Albin. Ispio je gutljaj vina, a zatim podigao pehar isklesan od ametista. »Lĳep pehar«, rekao je zadivljeno. »Tko zna gdje nalaze kamenje koje je dovoljno veliko da ga se može oblikovati na ovakav način. Vrlo lĳepo.« Senator Boetĳe podigao je obrve. »Mislim u Indĳi«, rekao je i uputio svojoj ženi pogled upozorenja. Ali Rusticĳana se nĳe obazirala. Lice joj je bilo blĳedo, a ruke u grču. »S Rimom je doista svršeno,« rekla je suspregnuta daha, »ako nema više Rimljana. A ja vidim da ih nema.« Dječak Petar gledao ju je s ushitom. Onako ljuta, bila je lĳepa kao božica. Kao bĳeli gorući plamen. »Što se Rimljana tiče,« nastavio je polako senator Albin, »ne bih rekao da ih nema, gospo Rusticĳana, ali, vidite, ima ih malo. Gradski prefekt govori mi kako mu je bilo jako teško skupiti ljude za počasnu pratnju.« »Počasna pratnja za barbarskoga tiranina«, rekla je ledenim glasom Rusticĳana. »Doista se nadam da mu je bilo teško. Dovoljno je loše to što se netko uopće odazvao.« »Bojim se da nĳe to u pitanju«, rekao je ironično Albin. »Nisu željeli cĳeli dan nositi oklop. Razumĳete, jako je težak, i treba u njemu satima stajati na zidinama i ulicama. Gradski prefekt morao im je odobriti tri sestercĳa kao dodatak za posebnu dužnost. U početku su tražili pet.« 7

Nasmĳešio se kad je vidio s koliko ga gnušanja Rusticĳana sluša. »Gospo, vaš problem je u tome što ste se rodili pet stoljeća prekasno. Trebali ste živjeti u doba Klelĳe, Virginĳe, Lukrecĳe.« »Da barem mogu uzvratiti kompliment«, oštro je odvratila Rusticĳana. »Zar ne shvaćate da on tako govori samo zato jer je i njemu teško?« upitao je Boetĳe, a u glasu mu se osjećao blagi prĳekor. »Samo se priča«, rekla je ona. »Da je ostao i jedan pravi Rimljanin, taj bi nešto i učinio.« »Što biste, gospo, željeli da jedan Rimljanin učini?« upitao je Albin s porugom u glasu, ali pogled mu je bio ozbiljan. »Da sjedne u ugodnu, vruću kupelj i da si prereže vene? To je učinio stari Skaur prošloga tjedna kada je čuo da kralj dolazi u Rim.« »Imao je osamdeset godina«, rekla je Rusticĳana, a oči su joj sĳevale. »A u tim godinama čovjek može prerezati jedino svoje vene. Ali on je barem to učinio.« Albin je pogledao Boetĳa. »Znate što, počinjem vjerovati da vaša supruga želi da ubĳem kralja.« Nasmĳao se. »Budući da ste joj muž, vjerujem da je vama to isto ponudila prĳe nego ostalima.« »Prĳe tisuću godina,« Rusticĳana je nastavila, »u doba Lukrecĳe, zbacili smo našega vlastitog kralja, pa se ni najluđi među Cezarima nisu usudili ponovno uzeti taj naslov. A sada smo ga dali jednome Ostrogotu.« »Baš kao što sam i mislio.« Albin je kimnuo glavom. »Ne poriče. Ne proturječi. Pitam se što ste joj rekli kada vam je to predložila. Ma što da ste joj odgovorili, nĳe bilo uvjerljivo. Dobro, onda ću ja pokušati.« Okrenuo se prema Rusticĳani, a s lica mu je pala maska šaljiva zadirkivanja. Pametno lice s malim, gotovo ženskastim ustima, postalo je napeto. »Što mislite, što bi se dogodilo u tom slučaju?« upitao je tiho. »Ne vjerujem da bih uspio – oko kralja su stalno gomile njegovih ljudeskara, i oni bi me sasjekli čim bi opazili mač ili bodež u mojim rukama. Ali pretpostavi8

mo da uspĳem prĳe nego što me sasĳeču. Što bi se dogodilo? Najprĳe bi poklali sve što je na vidiku. Ja sam senator i vaš muž je senator, baš kao i vaš plemeniti otac. Ubili bi sve članove senata i ne bi im namĳenili laku smrt. Ništa ih ne bi moglo uvjeriti da to nĳe bila zavjera i sve bi nas stavili na muke da doznaju imena drugih zavjerenika. Znate, kralj Teodorik ne dolazi sam. Sa sobom vodi malu vojsku i njegovi ljudi nemaju ništa protiv toga da nose oklop. Naravno, morali bi izabrati novoga kralja. Teodorik nema sina, samo jednu kćerku, koja je još gotovo dĳete. Dakle, izabrali bi kralja iz redova vojske. Možda mladog Duluna ili njegova nećaka Iba ili nekog između njih. Teodorik je barbarin, ali barem donekle poštuje našu kulturu i civilizacĳu; a on je zapravo jedini koji je poštuje. Prva velika stvar koju bi njegov nasljednik učinio bila bi da osveti Teodorikovu smrt. Ne postoji rimska vojska na kojoj bi se mogli iskaliti pa bi zato pronašli žrtvenoga jarca. A taj je samo jedan: Rim sâm. Spalio bi ga i razorio. Nitko ga ne bi mogao zaustaviti. Gospo, želite li da se to dogodi? Vi biste izgubili muža, oca, prĳatelje, bogatstvo, dom, a Rim bi se pretvorio u pepeo. Italĳom bi i dalje vladali Ostrogoti na čelu s kraljem koji bi bio gori od Teodorika. Ništa ne biste dobili.« »Ja?« upitala je Rusticĳana. »Ne mislite valjda da bih ja preživjela smrt svojega muža? Ali svi bismo umrli kao slobodni Rimljani. A povĳest bi to zabilježila.« »Povĳest to ne bi učinila«, Albin je nastavio laganim, gotovo šaljivim tonom. »Jednostavno zato jer ne bi ostao nitko tko bi to zapisao, osim možda Kasiodora. Čuo sam da ga je kralj imenovao osobnim tajnikom.« »Mark Aurelĳe Kasiodor«, s gorčinom je rekla Rusticijana. »Čovjek iz takve obitelji i takva odgoja, pa da je Teodorikov tajnik. Čini se da sloboda više uopće nĳe važna.« »Niša nĳe važno kada ste mrtvi«, Albin je slegnuo ramenima. »Oprostite, Rusticĳana – vi i vaš muž poznati ste kao dobri kršćani i zato vjerujete u mnogo toga. I mene su krstili, ali... ovaj, ma, nĳe važno. Što se Kasiodora tiče, bo9

jim se da ni on ne bi preživio kraljevu smrt. Ali niti jedan povjesničar vrĳedan toga imena ne bi mogao napisati da je Rim spaljen jer su Rimljani ustali protiv tirana i borili se za slobodu. To ne bi bila istina. Možda je to jako žalosno, ali oni se uopće ne protive Teodorikovoj vladavini.« »Albine!« »Rusticĳana, bojim se da ima pravo«, tužno je rekao Boetĳe. »Gospo, vi živite u svĳetu snova«, nastavio je Albin. »Kao da zaboravljate da taj čovjek vlada Italĳom već sedam godina. Istina, sada prvi put dolazi u Rim. Ali što onda? Upravlja Rimom iz Ravenne, baš kao što su to u prošlosti činili neki naši carevi. Njegov dolazak je samo običan posjet i naravno, to je svečani posjet, pa svi odjenu ono najbolje što imaju kako bi pozdravili nepismenoga kralja.« »Zar ne zna pisati? Zar je tako primitivan!« »Ipak se dobro snalazi. Nĳe on glupi vol kao što su mnogi od njih. Čuo sam da voli obrazovane ljude. Također je dobar organizator. A za jednoga Germana neobično je umjeren.« »Istina«, tiho se složio Boetĳe. »Njegovim zakonima ne nedostaje praktične mudrosti«, nastavio je Albin. »Lukav je. Dvaput je u zadnjih pet godina smanjio poreze. A moji kolege iz senata koji su ga posjetili u Ravenni kažu da je vrlo dostojanstven i da je, naravno, na svoj barbarski način, veliki vladar.« »Sigurno ih je kupio«, prezrivo je rekla Rusticĳana. »Nisu svi senatori bogati kao vi, Albine. A da niste, i da vas s mojim mužem ne veže prĳateljstvo, došla bih u napast da vas pitam što je za vas učinio kada ga tako usrdno branite.« »Rusticĳana,« strogo je rekao Boetĳe, »ti se zaboravljaš. Molim vas, Albine, ne obazirite se na to. Moja je žena vrlo mlada i vrlo uzrujana ovim... kraljevskim posjetom.« »Nisam se uvrĳedio«, Albin se nasmĳao. »Zapravo, divim se duhu vaše supruge. I nema ništa loše u tome da 10

čovjek kaže što osjeća... ovdje, u slavnom domu Anicĳa. Drugdje bi to, naravno, moglo biti malo opasno. Obitelj Anicĳe također zna kako odabrati robove. Osim toga, među svojima smo, u ovoj sobi, nas troje – hoću reći, nas četvero«, ispravio se, još uvĳek smĳešeći se. »Gotovo sam zaboravio našega mladog prĳatelja. Ali znam da nas ti, Petre, ne ćeš izdati.« »Ja sam Rimljanin«, rekao je dječak Petar, netremice gledajući Rusticĳanu. »Upravo tako«, složio se Albin. »Petrov otac bio je Rimljanin, a majka Grkinja«, objasnio je Boetĳe. »Ona je bila velika i otmjena dama. Sretni smo da je Petar sada s nama.« »Potpuno vam vjerujem.« Albin se prĳateljski naklonio dječaku. Pomislio je kako dječak ima malo inteligentno lice. Na trenutak se zapitao nĳe li Boetĳe dječakov otac, ali je odbacio tu misao. Boetĳe je uzor vrline. Osim toga, gospa Rusticĳana nĳe bila žena koja bi pristala imati pod svojim krovom suprugova nezakonitog sina. Dječak ju je očito obožavao. »Koliko ima godina?« »Trinaest«, brzo je odgovorio Petar. »Navršit će trinaest sljedeći mjesec«, ispravio ga je Boetĳe. »Njegov rođendan gotovo je istoga dana kada i rođendan moje supruge. Zajedno ih slavimo.« »Ispada kao da sam i ja dĳete«, predbacila je Rusticĳana. »Meni će biti osamnaest.« »Zar toliko, gospo?« ozbiljno je upitao Albin. »Pa vaše divne kose posĳedit će vam za samo četrdeset godina.« Nĳe mogla sakriti osmĳeh. »Drago mi je da se niste uvrĳedili, Albine. Muž mi govori da sam nepromišljena i suviše nagla. Ali duboko osjećam –« Prekinuo ju je pjev prekrasnog glasa koji je dolazio negdje s visine. »Devet... sati.« »Već je toliko«, primĳetio je Albin. »Prĳatelju, moramo krenuti. Senat se sastaje.« »Devet... sati«, pjevao je rob kod sunčane ure na krovu. 11

»Kralj još nĳe stigao«, rekao je Boetĳe. »Postavio sam robove na gradska vrata kroz koja pretpostavljam da bi mogao stići. Niti jedan se još nĳe vratio.« »Devet... sati«, treći se put oglasilo. »Ipak je bolje da krenemo«, odvratio je Albin. »Doći će na konjima, a oni ih vole natjerati u galop kad prolaze ulicama. Kad jednom budu ušli u grad, svi putovi prema Forumu bit će zatvoreni.« Rusticĳana je škrgutala zubima. »Rim su i prĳe osvajali barbari«, rekla je. »Bili su tu Bren, Alarik i Genserik – svi Vandali. Ali ono što ne mogu podnĳeti je to da mi tom divljaku otvaramo vrata, tom velikom divljaku koji dobro organizira i smanjuje porez, umjesto da mu se suprotstavimo. I to da najveća skupština na svĳetu, rimski senat, pristaje primiti jednog barbarina kao svojega zakonitog vladara. Više nas nĳe stid ropstva. Pristali smo lizati čizme jednom Gotu.« »One imaju isti okus kao Neronove ili Domicĳanove čizme«, s gorčinom je odvratio Albin. »Zato rekoh, gospo, da je s Rimom svršeno. Duh nekolicine nas tu ništa ne će pomoći. Samo onda kada bi nekoliko stotina tisuća Rimljana mislilo isto i djelovalo u skladu s time... tako mi svih bogova i svetaca, budem li vas dovoljno dugo slušao, navest ćete me da i ja počnem maštati. Boetĳe, moramo poći.« »Moja nosiljka čeka u dvorištu pokraj vaše.« Boetĳe je zagrlio suprugu. »Ne uzrujavaj se«, nježno joj je rekao. »Ovo je samo formalnost. Vratit ću se na večeru. Službeno primanje održat će se tek sutra.« Ali ona je u njegovu zagrljaju ostala nepokolebljiva i kruta, a Albinu se hladno naklonila. Kada su muškarci otišli, sjela je na ležaljku i zagnjurila lice u ruke. »S Rimom je svršeno«, rekla je. »Svršeno. Svršeno.« »Ja sam Rimljanin«, strastveno je rekao dječak Petar. Možda je i Albin patio, kao što Boetĳe misli, ali što onda? Đakon Varon je uvĳek govorio da kršćanin može 12

svoju patnju prikazati Kristu. A može li prikazati sramotu svoje domovine? A sama pomisao da se najljepši um i najveći čovjek na svĳetu, Anicĳe Severin Boetĳe, klanja do čizama jednom barbarskom poglavici i heretiku... to je previše. Briznula je u plač. Ali gotovo istoga se trenutka sjetila da nĳe sama u sobi: tu je bio i dječak i nĳe bilo pristojno pred njim se ovako prepustiti osjećajima. Malo prĳe je nešto rekao, ali što? Obrisala je oči. »Što si ono rekao, Petre?« Nĳe bilo odgovora. Podigla je pogled. Dječak je otišao.

2. Dječak Petar brzo je prošao kroz atrĳ i izišao u vrt. Sada je jedino bilo važno čuva li vrata Koraks ili Marul. Koraks je bio trom i tup, a Marul oštrouman. Ipak je bio Koraks i njegovo ćelavo tjeme sjajilo se poput ružičastog mjeseca. Dobro. »Mladi gospodaru? Vi nikamo ne odlazite, zar ne, mladi gospodaru? Ne smĳete sami na ulicu.« »Moj tutor ide sa mnom, Korakse. Doći će svakog trena.« Rob je vrtio glavom. »Radĳe pričekajte dok on dođe, mladi gospodaru.« Nacerio se. U njegovoj golemoj ruci koplje je izgledalo kao tanka trska. »Evo ga«, rekao je Petar i pokazao na kućna vrata koja je napola skrivala skupina stabala. Kada se Koraks okrenuo, Petar je projurio pokraj njega, skliznuo kroz vrata i potrčao niz ulicu. »Stanite«, viknuo je Koraks. »Stanite, mladi gospodaru, odmah stanite. Ne smĳete... ne smĳem vas...« 13

Petar se zaustavio na udaljenosti od tridesetak metara kao da oklĳeva, a Koraks je hitro pojurio za njim. Kad mu se dovoljno približio, dječak je pobjegao, ali ne prebrzo. Ako obeshrabri Koraksa, on će se vratiti i pozvati na uzbunu. A onda će za njim poslati brzog trkača. Umjesto toga dopustio je progonitelju da dođe posve blizu prĳe nego je ponovno potrčao. To mu je uspjelo dvaput, a onda je rob odustao i otrčao natrag. Trebat će mu neko vrĳeme da dođe do kuće. Petar je trčao najbrže što je mogao sve dok nĳe stigao do labirinta ulica s one strane rĳeke Tibera. Neka sada pošalju trkača, pomislio je. Oko njega hodalo je mnoštvo ljudi, većina u istome smjeru, naime, prema središtu grada. Pustio je da ga gomila ponese. Sada ga nitko nĳe mogao pronaći. Plan, pomislio je. Moram imati plan. Kralj dolazi iz Ravenne. Zato će sigurno doći na neka od sjevernih vrata, Solna vrata, Nomentanska vrata ili Aurelĳeva vrata blizu Hadrĳanova mauzoleja. Sva su bila daleko, točno na suprotnome kraju grada. Prĳe nego bi stigao do njih, kralj bi prošao i bio bi... gdje? Kamo će ići? Najvjerojatnĳe na Forum. Tamo se obično okupljaju dužnosnici na državnim primanjima. A onda će kralja odvesti na Palatin. Već tjednima danonoćno uređuju staru palaču kako bi Got mogao spavati tamo gdje su nekada spavali carevi. Treba krenuti prema Forumu. Ali tamo je gomila svĳeta i stisnut će ga kao da je sitni djelić podnog mozaika. Gotovo se ne će moći micati. Naravno, oslobodit će prolaz za kralja, ali to će biti tek uska staza koju će s obje strane štititi gradska straža, jedina vojska koju Rim još ima, a sastavljena je od krojača, postolara i klesara odjevenih u vojničke uniforme. Niti jedan čovjek ne će se moći približiti kralju. Ali dječak bi mogao, premda... Dok je hodao, Petar iz remena tunike izvadi pločicu za pisanje. Na njoj je bilo napisano nekoliko rĳeči na grčkom jeziku, jedan stih iz Ilĳade. Skinuo je pisaljku i njezinim plosnatim dĳelom izbrisao rĳeči s pločice. Tad je pogledao 14

njezin drugi, oštri kraj. Pisaljkom je Brut ubio Julĳa Cezara. Ako je ta stvar prĳe šest stotina godina mogla ubiti Cezara, može sada ubiti i jednoga Gota.

*** »Bit ću ti zahvalan do kraja života«, rekao je starac u tamnoj odori. »U Rimu su ljudi tako ljubazni! Uvjeravam te da tamo odakle dolazim nĳe tako. Mladiću kao što si ti ne može biti osobito zadovoljstvo da jednom starcu kao što sam ja pokazuje čudesa ovog nevjerojatno lĳepog grada. Naravno, ti ga poznaješ, vidio si ga tisuću puta, a ipak si tu i daruješ mi svoje vrĳeme. A ne znaš ni kako se zovem...« »Znam da si sveti monah«, odgovorio je njegov vodič. »To mi je posve dovoljno. Ja sam samo đak.« »Da, monah sam. Opat Fulgencĳe iz Kartage, ali na žalost, opat bez samostana, opat bez monaha, bjegunac pred progoniteljima. Vandali su okrutni gospodari. Ne bi mi vjerovao kad bih ti rekao što su učinili ljudima naše vjere. Ah, okrutno su ubili četrnaest mojih monaha; samo nas je nekoliko uspjelo pobjeći. Monah sam, ali nisam svet, jer inače bih ostao i umro mučeničkom smrću umjesto da bježim i spašavam svoj beskoristan život. Ali ipak sam zahvalan Bogu jer mi je dopustio da hodam zemljom još neko vrĳeme i gledam ovaj grad. Siguran sam da na svĳetu ne postoji ništa takvo.« »Pazite, prečasni oče«, upozorio ga je njegov pratilac. »Idu bojna kola.« Ali starac je i dalje zurio u kaskade mramornih palača na Palatinu i našao bi se ispod kopita prvog četveroprega da ga nisu naglo povukli u stranu. Konji su protutnjili pokraj njih i vukli su pet, deset, dvadeset kola – bili su to sivci, kulaši, šarci i jedan prekrasan četveropreg bĳelaca čĳega je kočĳaša mnoštvo pozdravilo klicanjem. »Tko je to?« upitao je starac. »Žao mi je, prečasni oče, ali ne znam.« 15

Debeljko pokraj njih stao je hihotati. »Odakle ste vas dvojica kad to ne znate? To je Spiraks, trostruki pobjednik Velikih igara. Nikada se nĳe rodio bolji vozač bojnih kola. Na njemu nikada nisam izgubio nĳedan bakrenjak. Ali su me Tipon i njegovi šarci zato stajali pravo malo bogatstvo. Ako niste čuli za Spiraksa, sigurno niste Rimljani.« »Ja sam upravo stigao iz Afrike,« objasnio je starac, »iz Kartage. Ali vjerujem da je moj mladi prĳatelj Rimljanin.« »Ovdje sam nekoliko godina,« priznao je mladić, »ali moj je dom u Nursĳi.« »Pa zar u tih nekoliko godina niste vidjeli utrku bojnih kola?« debeljko je upitao ne vjerujući. »Zar niste čuli da je iz Nursĳe?« umĳešao se jedan drugi. Nasmĳao se i pokazao sedam preostalih zubi. »Zar se ne sjećate što je Ciceron rekao?« »Tko je sad taj?« upitao je debeljko. »A tko ste vi?« »Ja sam Kvint Ver, poznat kao Retor, na vašu službu. Dobar sam retor, ali ne tako dobar kao Ciceron, ili ne sasvim. Ali nitko nĳe. A Ciceron je o Nursĳanima rekao da su najozbiljnĳi ljudi, severissimi homines. Nĳe čudo da se ovaj izvrsni mladić ne odaje kocki i sličnim stvarima.« Mladom se Nursĳanu nĳe svidjelo da ga po ramenu pokroviteljski tapša nečĳa prljava ruka; a još mu se manje dopalo kad je opazio kako se retorova lĳeva ruka prikrada pojasu staroga opata o kojemu je pokraj pločice za pisanje visio izblĳedjeli stari novčanik. »Dođite, prečasni oče«, rekao je, maknuo rame i odvukao opata. »Ovdje se svi ponašaju prĳateljski«, rekao je starac, »i tako su veseli. Kao da smo stalno okruženi prĳateljima. Vandali su, neka im Bog oprosti, tako hladni i neprĳateljski. Ah, pogledaj, čĳi je onaj velebni kip?« »To je car Konstantin.« »Ah, veliki Konstantin... gdje bismo svi bili sada da nĳe bilo njega. Ali čudno je to da njegov konj ima samo tri noge.« 16

Mladi je Nursĳan odgovorio s malo gorčine u glasu da je četvrta noga ukradena i da polovici kipova u Rimu iz istoga razloga nedostaju noge, ruke, pa i glave, ali opat nĳe ništa od toga čuo, jer je mnoštvo stalo klicati kad se gradska straža pojavila stupajući u sjajnim crvenim tunikama i mjedenim šljemovima. »Kako sam sretan jer mi je dopušteno vidjeti hrabre rimske vojnike«, rekao je opat. »U Africi...« »Oni su počasna straža kralja Teodorika«, objasnio mu je pratilac kada se vika malo stišala. Opat Fulgencĳe žustro je kimnuo glavom. »Kako je to krasno da se Rimljani i Goti tako dobro slažu. Ali, kakav grad, kakav grad! Gdje je taj pjesnik koji bi opisao ovaj prizor od mramora, srebra, zlata i bjelokosti! Kamo me vodiš? Ah, ah, to je sigurno Rimski forum. Koliko svĳeta! A ovi ozbiljni ljudi u snježnobĳelim togama sa širokom grimiznom prugom sigurno su senatori. Koliko sam samo o njima slušao dok sam bio dječak. Moj je otac govorio da je to najplemenitĳa skupština na svĳetu. Kakvo dostojanstvo! Stotine kraljeva pozdravljaju kralja Gota. Svakoga dana do kraja života moram zahvaljivati Bogu što mi je dopustio ovo vidjeti.« Staro je izborano lice blistalo. »Kako mora da je lĳep nebeski Jeruzalem ako zemaljski Rim sjaji takvom slavom!« Sive oči mladoga Nursĳana najednom su se raširile. Iznenada je shvatio da starac ne promatra Rim kakav je bio u tome času, površan i lakomislen, raspušten, iskvaren i zarobljen vlastitim porocima više nego stranim osvajačem, nego velik grad od prĳe mnogo stoljeća, gospodaricu svega poznatog svĳeta, grad svetoga Petra i Pavla. Bog je bio dobar prema starcu, nĳe mu dopustio vidjeti prljavu ruku džepara koji je citirao Cicerona. Nĳe mu dopustio čuti o sramoti Rimljana koji kradu vlastite kipove zbog nekoliko komada starog metala. Bog mu je dopustio vidjeti samo ljepotu i slavu. 17

»A poslĳe Boga, najviše sam zahvalan tebi«, rekao je opat. »Molit ću za tebe. To me podsjeća... ne znam ti ime.« »Benedikt.« »Blagoslovljen si imenom. Predaj blagoslov drugima i bit ćeš time bogatĳi.« Mladić se naklonio s poštovanjem. »Mislim da sam za danas dosta vidio«, uzdahnuo je opat. »Ako se slažeš, vratio bih se u svoj stan na Portĳskoj ulici.« Pokušao se okrenuti, ali je shvatio da ne može. Iza njih i oko njih skupilo se veliko mnoštvo. Nisu se mogli pomaknuti. »Morat ćemo čekati dok ne prođe kraljevska povorka«, rekao je Benedikt. A onda je zabrinut dodao: »Nadam se da ćete izdržati, prečasni oče.« Opat se nasmĳešio. »Ne ćemo trebati dugo čekati. Čujem trube. Mislim da kralj dolazi.« S njihove lĳeve strane nastalo je malo komešanje. Jedna je žena kriknula, nekoliko ljudi je opsovalo, a drugi su se nasmĳali. »Što je to?« upitao je opat. »Moje stare oči ne vide tako daleko.« »Neki dječak«, odgovori Benedikt. »Ispuzao je u prvi red. Na sve četiri. Sada je tamo – odmah iza reda vojnika. Mali dječak, deset godina, ili malo više. Sigurno su ga dobro išćuškali. Jadničak je blĳed i loše izgleda.« Trube su se ponovno oglasile. Iz daljine je doprlo klicanje gomile i prigušen topot mnogobrojnih kopita.

*** Stražari kod Hadrĳanova mauzoleja prvi su ugledali oblak prašine koji je dolazio sve bliže i glasnici su se požurili izvĳestiti gradskoga prefekta i senat da je kraljevska povorka na vidiku. Pola sata kasnĳe pokraj mauzoleja 18

prošla je gotska predstraža, naglo zaokrenula udesno i preko Elĳeva mosta prešla preko lĳenoga Tibera. Na konjima su jahali gorostasi s kožnatim kacigama i u kožnatim oklopima s metalnim ukrasima, a nosili su male štitove, kratka koplja i goleme mačeve, gotovo dvostruko duže od rimskih, koji su nekada gospodarili svĳetom od Britanĳe od Perzĳe. Jahali su u troredu, tisuća za tisućom, a most je drhtao pod njima. Pred njima su se rastvorila golema krila Aurelĳevih vrata i u grad je ušla vojska šutljivih divova. Nakon njih slĳedilo je veliko mnoštvo časnika, svaki je bio odjeven u svoju odoru, ali svi su na sebi imali oklop. Na kacigama su neki imali bivolje rogove, neki ptičja krila, neki grubo izrađene metalne ﬁgure životinja duge petnaestak i više centimetara, vukove, sjeverne jelene, gavrane, ili ždralove, simbole plemena ili manjih kneževina iz doba prĳe nego što su Ostrogoti postali jedan narod pod jednim kraljem. Iza njih došao je Teodorik. S njegove desne strane bio je Vizand, čovjek dječjega lica, ali najmanje trideset centimetara viši od kralja, čovjek čvornatih i nabreklih mišica kao u Herkula, koji je nosio plavu zastavu s lavom obitelji Amalunga. S kraljeve desne strane bila je djevojčica, dĳete od desetak godina, iznimne ljepote, prava vilinska princeza zlatnosmeđe kose i velikih, zelenih očĳu, odjevena u zlatnu tkaninu. Jahala je na mlĳečnobĳelom konju, arapskoj ždrĳebici, daru vandalskog kralja. Ali ni Amalasunta, Teodorikova jedinica, niti Vizand, najjači čovjek među Gotima, nisu mogli više no na jedan trenutak privući pozornost mnoštva koje je gledalo kralja. Bilo mu je četrdeset pet godina. Ispod niske kacige okružene zlatnom krunom s dvanaest zraka, provirivala je kosa boje tamnoga jantara, a takva mu bĳaše i brada koja mu je obrubljivala lice. Nĳe nosio brkove. Imao je čvrsta usta i kratki, orlovski nos. Ispod gustih plavih obrva gledale su ledenoplave oči, a vladao je vještinom pomicanja pogleda pokretanjem glave. Možda se zbog toga govorilo 19

kako nitko ne može lagati kralju dok ga ovaj gleda. Preko oklopa izrađenog od bezbrojnih tankih srebrnih prstenova nosio je grimizni plašt. Orma, uzde i podsedlica konja bĳahu grimizni. Jedino oružje bio mu je mač. Grof Leutari nosio je njegov štit, grof Gerbod koplje, a obojica su jahali iza njega. »Oče, ona zgrada s lĳeve strane grob je cara Hadrĳana«, rekla je Amalasunta. Kralj je kimnuo glavom, ali se nĳe okrenuo. Znao je da ta golema, okrugla kula predstavlja najjaču vanjsku tvrđavu u gradu, ali sada je imala posadu od samo dvanaest vojnika. U slučaju opsade trebalo bi ih biti dvĳe stotine. Kako je čudno da je jedan mekušasti estet, kao što je to bio Hadrĳan, imao grob u jednoj utvrdi. »Elĳev most, oče. I Aurelĳeva vrata.« U ovo doba godine dubina Tibera doseže tri metra. Dovoljno za male ratne brodove, možda i bacače vatre. Ali zašto o tome misliti? Ovo je njegov grad, premda nikada prĳe nĳe u njega stupio. Grof Dulun čekao je kod vrata spuštene glave i podizao balčak mača, a to je bio znak da je sve u redu. I to je bio Rim. Treba ponovno podignuti zidine, na njih postaviti nove bacače, u grad dovesti pedeset tisuća vojnika, zalihe hrane i Rim će moći izdržati svaku opsadu. Teško je bilo zamisliti Rim kao grad mira. Njegova slavna prošlost uskrsla je pred njegovim očima i navrla mu u misli. Hanibal nikada nĳe vidio ova vrata s unutarnje strane. »Oče, ovo je Campus Martius.« Martovo polje. Tu su nekada uvježbavali svoje vojnike, male tamnopute ljude, pod teškim oklopima i stisnute kao stoka, a ipak okretne i brze, i podvrgavali ih najvećoj disciplini na svĳetu. Nedostatak discipline bila je najveća briga gotskog vojskovođe. Hoće li je oni ikada naučiti? Ja sam je naučio, bĳesno je pomislio. Sedam godina talačkoga života u Bizantu može čovjeka mnogo čemu naučiti ako drži oči otvorenima. Ali ipak ne i onome što su naučili grčki lakrdĳaši. 20

Sada nitko nĳe vježbao na Martovu polju, a nĳe ni morao vježbati. Vojska od dvĳe stotine i pedeset tisuća Gota bila je spremna braniti Rim i Italĳu. Ali to mnoštvo građevina koje su nadvisivale jedna drugu i prekrivale sve brježuljke, svĳet za sebe koji je bio djelo čovjeka, nĳe se mogao usporediti s Bizantom, gdje je sve bilo ljupko i sjajno. Bizant je bio žena. Rim je bio muškarac, zapravo starac. Truplo starca. Čovjek kojega su upravo pogubili još uvĳek daje slabe znakove života, trza se, drhti. Rim, politički i vojni Rim bio je mrtav. Ali sve drugo moglo se obnoviti i on je to odlučio učiniti, morao je to učiniti, jer to je značilo biti kralj. Ljudi na ulicama pozdravljali su ga povicima. Bĳedna gomila. Kip Trajana na konju. Konj bez repa. Kip Agripe na konju oštećenih nogu. Kip Augusta na konju, a pola konja nedostaje. Dovoljno bronce i mramornih konja da se opremi cĳela gotska konjica. Ali samo su brončani kipovi uništeni. Lopovi koji kradu metal. »Ono je Pompejevo kazalište, oče, ona hrpa kamenja s desne strane. Kažu da je obnova preskupa.« »Kćeri, ti poznaješ svoj Rim.« »Poznajem, oče. Kasiodor mi je sve objasnio, kako bih ti mogla biti vodič.« Princeza je također dobro jahala. Šest sati u sedlu, a bez traga umora. Ispružio je ruku i pomilovao je po glavi. »Šteta što nisi dječak«, uzdahnuo je. »Kasiodore!« Mladić u rimskoj odori pojavio se iza Leutarĳa i Gerboda. Jahao je sivosmeđeg konja. »Moj kralju?« »Pribilježi neke stvari. Prvo: Pompejevo kazalište mora se obnoviti, nacrti i troškovi neka se pošalju u Ravennu radi mojega odobrenja.« Promatrajući sa smĳeškom kako se Kasiodor trudi da u isto vrĳeme drži pločicu za pisanje, pisaljku i konja, kralj nĳe opazio da je Amalasunta na rubu plača. Svim silama se nastojala savladati, a to joj je uspjelo kao i mnogo puta do tada. Šteta što nĳe dječak. Otac to uvĳek govori. Tako govore i Gerbod i Rigo i mnogi drugi kada misle da ih ona ne čuje. Djevojka ne znači ništa, be21

skorisna je, vrĳedi jedino za brak s nekim strancem zbog kakvoga političkog saveza. Jedino majka to nĳe nikada rekla, ali ona je mrtva. I Kasiodor nĳe, ali on je možda suviše uljudan. »Drugo,« nastavio je kralj, »svako daljnje uništavanje rimskih kipova mora se sprĳečiti ne samo odvraćanjem počinitelja pomoću oštrih kazna nego i stalnim noćnim ophodnjama. Uhvatit će lopove. Kidanje metala je bučan posao.« Kasiodorovo mršavo i pametno lice revno se nagnulo nad pločicu za pisanje. »Izvrsno rješenje, moj kralju. Tako će i kipovi doprinĳeti vlastitoj zaštiti. Ne će više biti nijemi, nego će se braniti dok se metal bude bunio protiv čekića napadača.« »Imate rĳedak talent«, hladno je primĳetio kralj. »O običnoj krađi možete govoriti otmjeno kao pjesnik.« Kasiodor je bio i suviše iskusan dvorjanin, a da se ne bi nasmĳao kraljevoj šali. »Dobro podučavate moju kćerku«, dodao je Teodorik kimnuvši glavom. Ponovno im je prišao grof Dulun. »Moj kralju, rimski su kepeci postrojili trupe na glavnome trgu«, raportirao je. »Šest do sedam stotina ljudi, svi u oklopima.« »Ponovite raport, grofe Dulune«, oštro je rekao kralj. Mladi je zapovjednik bio iznenađen. »Rekao sam da su rimski kepeci...« »Ponovite raport, grofe Dulune«, prekinuo ga je kralj. Dulun se zacrvenio u licu. »Rimljani imaju šest do sedam stotina oklopnika postrojenih na glavnome trgu, moj kralju.« »Tako je već bolje«, rekao je Teodorik. »To je sigurno pratnja. Sada ćete zapovjednicima predstraže ponoviti strogu naredbu koju sam izdao kada smo kretali, a to je da se prema mojim rimskim podanicima moraju odnositi s osobitim poštovanjem.« 22

»Razumĳem, moj kralju.« Grof Dulun je okrenuo konja i potjerao ga takvom brzinom da su mu ispod kopita iskočile iskre. Teodorik se nasmĳešio. »Vrlo dobar borac«, rekao je naglas. Grof Leutari bio je Dulunov ujak. Bolje je da mu kaže kako Dulun nĳe u nemilosti. Ne treba ništa reći Kasiodoru. On je suviše inteligentan da bi ga vrĳeđala Dulunova netaktičnost. Osim toga, sigurno se na to već navikao. Gotski ratnici nikada se ne će naučiti taktičnosti, a to neprestano opterećuje njihove odnose s Talĳanima po cĳeloj Italĳi. Ali bolje to nego mekoća koja ide uz preveliku uglađenost. Nitko se ne ponaša tako otmjeno i dražesno kao Bizantinci, a nitko nĳe tako dvoličan i prokrvaren. Goti su grubi, ali su borci. Ne trebaju uzimati strane plaćenike koji će se za njih boriti. Neka ga kepeci – Rimljani – zovu neotesanim i divljim. To je manje zlo. Međutim, danas sve mora teći glatko. Posjet Rimu mora biti uspješan. »Balbovo kazalište, oče. A do njega je Marcelovo kazalište.« Amalasuntin glas bio je potpuno miran. »S desne strane je Emilĳanov most.« Mnoštvo je postajalo sve zbĳenĳe, ali se činilo kao da klicanje, premda glasnĳe, dolazi iz pojedinih skupina, najvjerojatnĳe plaćenih. Tamo gdje je ulica postajala šira, kraljevska je povorka zaokrenula nalĳevo prema Rimskome forumu, »glavnom trgu«, kako ga je nazvao mladi Dulun. Pogled na Palatinski brježuljak, koji se uzdizao s lĳeve strane, bilo je nešto što se nikada ne zaboravlja. Bilo je nečega nadljudskog u otmjenoj veličanstvenosti starih palača i hramova koji su se uzdizali prema nebu. »Kad pomislim da je to izgradio čovjek«, sa strahopoštovanjem je rekao grof Gerbod, a Leutari je promrmljao nešto o Valhali. On nĳe bio kršćanin, a niti mladi Dulun. Vizand je izbečio oči kao pravi seljak. Na njih je sve to ostavilo malo prevelik dojam. »Vizande!« »Moj kralju?« 23

»Rimske će trupe na trgu spustiti svoje zastave kada budem prolazio. Ti podigni amalunškog lava. Da ga nisi spustio ni za jedan centimetar.« »Ni u snu, moj kralju.« Vizand se široko nasmĳao. Trube su se neprestano oglašavale. Sad je cĳeli Forum ležao pred njima. Tri stotine senatora u blistavo bĳelim togama, a ispred svih Simaho, glavni senator. Gradska straža u grimiznim tunikama. Predstavnici viteškoga staleža. Predstavnici obrtničkih udruga. Gradski prefekt s osobnom stražom. Klicanje gomile postalo je zaglušujuće. Nisu mogli platiti sve te ljude koji viču. Bilo bi preskupo. Oni vole predstavu, pomislio je kralj. Uvĳek su voljeli i uvĳek će voljeti. Jedan mali dječak probio se između dvaju gradskih stražara. »Hej, mali, makni se«, rekao je Vizand. Njegova je golema noga iskoračila, a malac se spotakao točno ispred kopita Gerbodova konja. Gerbod je posve mehanički izvukao mač. »To je samo mali dječak«, zavikala je Amalasunta. Nemojte ga ozlĳediti. Pomognite mu, Kasiodore. Na smrt će ga zgaziti.« Ali prĳe nego što je Kasiodor sišao s konja, iz mnoštva je istupio jedan mladić i pomogao ošamućenom dječaku ustati. Gebald je jedva uspio skrenuti konja. Mladić je odlučno odnio dječaka natrag u mnoštvo. Kraljevska povorka nastavila je polako prolaziti i nĳe joj bilo kraja. Prošlo je još pedeset gotskih plemića, izdanaka velikih i starih obitelji, od kojih su neki, kao na primjer Volsungi i Velandi, tvrdili da su Vodan, Berata i drugi bogovi i božice njihovi predci, dok su drugi, kao Valmer i Tagila i Tota, stekli naslove u bitkama. Iza njih je tekla duga povorka četveroprežnih kola s kraljevskom prtljagom i kućanskim stvarima, zatim kočĳa s dvĳe dvorske dame princeze Amalasunte, zatim jedna veća u kojoj je bila niža posluga, a onda tri tisuće gotskih konjanika. 24

»Glupa mala budala«, mumljao je Gerbod, vraćajući mač u korice. »Netko ga je sigurno poslao da uruči molbu – mislim da je nosio pločicu za pisanje.« »Amalasunta«, rekao je kralj. »Da, oče?« »Tvoja sućut bila je neprimjerena. Na državnim funkcĳama ne smĳu se pokazivati osjećaji. Kada se dogodi neki ispad, rĳešit će ga kraljevi sluge. Ako ne znaju kako, reći će im kralj.« »Žao mi je, oče.« Na Forumu se gotska predstraža podĳelila u dvĳe formacĳe od po tisuću ljudi, između kojih je ostao uski prolaz. Kralj, Amalasunta, Leutari, Gerbod, Kasiodor i plemići jahali su kroz taj prolaz prema blĳeštećem bĳelom oblaku, rimskome senatu. Kralj je zaustavio konja pet metara ispred Simaha, prvaka senata, koji mu se poklonio i počeo čitati službenu dobrodošlicu u ime grada Rima. Kralj je pažljivo slušao. Njegovo znanje latinskoga bilo je dovoljno dobro da može razumjeti najsloženĳu frazeologĳu, a moralo je takvo biti. Amalasunta nĳe razumjela ni rĳeči. Dugačke, gromoglasne rečenice prolazile su pokraj nje kao morski valovi. Utisnuta u njezinu sjećanju ostala je zbunjujuća, nerazumljiva i zastrašujuća slika užasne mržnje u dječakovim očima.

3. Palača Anicĳa s druge strane Tibera bila je mjesto čestih susreta rimskih Mladih lavova. Bili su poznati po nadimku koji su s ponosom nosili, a temeljio se više na žestokim bitkama njihovih umova nego na njihovim djelima. Mahom su dolazili iz znamenitih rimskih obitelji koje 25

su svoje pretke mogle tražiti među herojima dvanaeststoljetne povĳesti. Neki, premda su bili kršteni, pa čak pobožni kršćani, još uvĳek su tvrdili da Venera i druga rimska i etruščanska božanstva imaju mjesto na njihovim obiteljskim stablima. Svima je njima palača Anicĳa bila prirodno središta. Ovdje se moglo slobodno razgovarati. Najstarĳi od prisutnih bio je senator Albin, čovjek u ranim četrdesetim. Boetĳe, njihov domaćin, još nĳe navršio tridesetu. Ekvicĳ i Florencĳe bili su u dvadesetim. Nĳe bilo gozbe, a ni robovi nisu bili nazočni. Mladići su sami punili čaše iz pehara, a pehare iz četiri amfore koje su bile poredane na velikom stolu od skupocjenoga citrusovog drveta neprocjenjive vrĳednosti. U jednoj je bilo falernsko, u drugoj masičko, u trećoj cekupsko vino, a u četvrtoj je bila voda. Nerazrĳeđeno vino pili su samo pĳanice i stranci. »Tako mi Jupitera, ova tri vina pila su trojica heroja«, uskliknuo je mladi Ekvicĳ. »Marĳe je pio jedno od tih vina prĳe nego što je donio plan bitke protiv Cimbra; Cezar ga je pio prĳe nego je prešao Rubikon i kada je slavio pobjedu protiv Pompeja...« »I Konstantin kada je sazvao sabor u Niceji«, sa smĳeškom je dodao Florencĳe. »To je loš primjer. Zbog čega je taj sabor tako slavan?« upitao je Albin. »Na tome saboru osuđena je Arĳeva hereza. A naši slavni gospodari, Goti, i sami su arĳanci, a to znači da su heretici i stoga osuđeni. Točno?« »Svetoga mi Petra i Andrĳe, čovjek je u pravu«, rekao je Ekvicĳ. »Vidi se da učiš za svećenika. Još uvĳek učiš, Florencĳe, nĳe li tako?« »Pa, da. Premda mi se naročito ne žuri.« »Mislim da znam i zašto«, nasmĳao se Albin. »Znam i njezino ime. Čestitam, Florencĳe. Ta je dama vrlo lĳepa.« »Previše lĳepa«, odvratio je Florencĳe dok je punio čašu. »A zašto je ne oženiš?« nevino je upitao Ekvicĳ. 26

»Da oženim Lelĳu? Za šest mjeseci bio bih siromah. Mene to ne bi uplašilo, ali nju bi svakako.« »Nisam siguran je li uopće dobro da se svećenik ženi«, zamišljeno je rekao Boetĳe. »Mnogi su oženjeni, pa i oni koji su dobri svećenici. Ali nĳe li svećenik čovjek koji je izdvojen od drugih? Čovjek koji je posvećen, zaređen... ne bi trebao razmišljati načinom koji mu nameće svakodnevni život, ne bi trebao misliti ponajprĳe o ženi i djeci, nego o svome stadu. Nekako mi je lakše zamišljati svećenika kao sveca nego oženjena čovjeka.« »Vama je tako lakše, senatore Boetĳe,« ozbiljno je rekao Florencĳe, »ali ne i jednome svećeniku.« Boetĳe se nasmĳešio, a mladići su se nasmĳali. »Sveti Petar je bio oženjen,« nastavio je, »ali ostavio je ženu i dom kada se pridružio Učitelju. Sveti se Pavao nikada nĳe ženio – i mogao je mnogo toga reći u korist samačkog života.« »Ipak je rekao: ‘Bolje je ženiti se nego izgarati’«, Florencĳe je naveo Pavlove rĳeči. »Kao što rekoh, lako je vama govoriti. Vi imate lĳepu i dragu ženu.« »Ja nisam svećenik«, blago je odvratio Boetĳe. »I nisam siguran jeste li vi – ne, ne smĳem to reći. Postoje granice razuma i intuicĳe.« »To znači da vam i razum i intuicĳa govore kako ne bih trebao biti svećenik, ali pretpostavljam da se poziv ne mora nužno mjeriti ni jednim ni drugim«, odvratio je Florencĳe. Boetĳe ga je pogledao. Ima čelo boga, a nos i usta su mu životinjski, pomislio je. Ali nĳe li to, konačno, ili barem, gotovo, opis svakoga ljudskog bića? Uto je ušao rob. »Gospodaru, traži vas đakon Gordijan.« Boetĳe se namrštio. »Stari Gordĳan? U ovo doba?« Tada je opazio da rob zna više, ali ne želi govoriti ispred gostĳu pa je ustao. »Idem vidjeti što želi«, rekao je. »Florencĳe, moramo odgoditi našu malu raspravu.« Vani je rob rekao: »Gospodaru, vratio se mladi gospodar Petar.« 27

»Što? Hvala Bogu. Mojoj ženi bit će drago. Jesi li joj rekao?« »Gospa je s njim. Gospodaru, sigurno mu se dogodila nesreća. Đakon Gordĳan...« Ali Boetĳe je već krenuo u dječakovu sobu. Na vratima je sreo Rusticĳanu, koja je upravo izlazila. Stavila je prst na usta i povela ga na stranu. »Poslala sam po lĳečnika«, rekla je. »Čini se da mu je lĳevi kuk jako ozlĳeđen. Rekao je užasnu stvar...« »Što hoćeš reći?« »Rekao je: ‘Iznevjerio sam vas, gospo.’ Stalno je to govorio, ništa drugo. I plakao je. U vino sam mu stavila makovog sjemena. Uskoro će zaspati. Boetĳe, što mu se moglo dogoditi? Što znače te njegove rĳeči?« »Ne znam. Možda nam to Gordĳan može objasniti. Gdje ga je našao?« »Nĳe ga našao on, nego jedan student.« »Student?« »Njih dvojica su u biblioteci. Nisam ih htjela ostaviti u atrĳu.« »Naravno, u pravu si. Moram vidjeti o čemu se radi.« U biblioteci mu se đakon Gordĳan obratio na grčkom: »Božja radost s vama. Dopustite da vam predstavim ovog mladića. Ime mu je Benedikt. Školuje se u Rimu. On je ujedno i naš daljnji rođak iz Nursĳe.« »Naš zajednički? Onda mora imati Anicĳeve krvi. Nursĳa...« Proradilo je Boetĳevo iznimno pamćenje. »Nursĳa... Jedna teta mojega oca udala se za nekoga iz Nursĳe, ali za koga? Aula... Aula Eupropĳa, tako je.« »Eupropĳe je ime mojega oca«, ustvrdio je Benedikt. »Tada je on unuk, ne, praunuk gospođe Severine Marcĳe Anicĳe. Mladiću, trebao si mnogo ranĳe doći u ovu kuću. Možda sam mogao nešto učiniti za tebe.« »Ne trebam pomoć, plemeniti senatore.« Boetĳe se nasmĳao. »Sa dvadeset svi smo ponosni.« Benedikt se na trenutak zamislio, mršteći se: »Nisam govorio iz ponosa«, rekao je odlučno. »Mislio sam upravo 28

to što sam rekao. Čovjek na vašem mjestu mora pomagati mnogim ljudima i ne bi bilo dobro povećavati vaš teret.« »Na neki si način u pravu.« Boetĳe ga je znatiželjno promatrao. »Ali neobično je to čuti od tako mlade osobe. U tvojoj dobi rĳetko se razmišlja o drugima.« »Sam bih sebi napravio zlo kada bih dvaput ručao,« veselo je rekao Benedikt, »a kad bih dopustio da netko zbog toga gladuje, bilo bi to još jedno zlo više.« Razmišljanje je Boetĳu predstavljalo najveću radost. Susret s nekim pametnim u njegovu bi umu neizostavno potaknuo iskru. Potpuno je zaboravio zašto se susreo s ovim blĳedim i slabunjavim mladićem. Možda je to bila jedna od zamka i opasnosti u životu bogataša, pomislio je, naime, da gotovo uvĳek misle kako nitko ne može živjeti bez njihove pomoći. Još samo jedan korak, i čovjek izgubi interes za one koji ne trebaju njihovu pomoć, jednostavno zato jer je ne trebaju. Time se osobnost drugih svodi na puki objekt, oblik vlasništva, a to je prilično egocentrično ponašanje. Ono može postati čista tiranĳa... »Kako si našao maloga Petra?« nestrpljivo je upitala Rusticĳana. Ali Benedikt je još uvĳek gledao Boetĳa. »Hvala vam, plemeniti senatore, na vašim velikodušnim mislima«, rekao je, a Boetĳe se trgnuo kada je shvatio da je ovaj nevjerojatan mladić pročitao njegove neizgovorene misli i pokušavao ga utješiti. »Naprotiv,« rekao je neuvjerljivo, »mi smo tvoji dužnici, jer si nam vratio Petra. Jako nam je drag. Znaš, pobjegao je. Budalasti rob na ulaznim vratima vidio ga je, ali bio je suviše nespretan da ga zaustavi, a onda prevelika kukavica da nam to kaže... tako da smo tek sljedećeg dana saznali da ga nema. Poslao sam u potragu desetak robova, ali čini se da nitko nĳe ništa znao. Ali, eto, opet skrećem s teme. Uvĳek to radim. Reci mi, kako si ga pronašao i gdje?« »Na Forumu«, odgovorio je Benedikt. »S njegove južne strane. Bio sam ondje s opatom Fulgencĳem iz Kartage. 29

Tamo se skupilo veliko mnoštvo koje je došlo gledati dolazak gotskoga kralja.« »I ti si to želio vidjeti?« »Ne, plemeniti senatoru. Samo sam svetome opatu pokazivao grad – nikada nĳe bio u Rimu. Ali zaglavili smo u gomili i nismo se mogli pokrenuti. Kada je kralj prolazio, dječak je iznenada istrčao pred njega, a jedan kraljev čovjek udario ga je nogom.« »Divljak«, uskliknula je Rusticĳana. »Ali zašto –« Tu je zastala. »Vidio sam da ne može ustati,« nastavio je Benedikt, »a dolazili su konji pa sam pošao za njim, podignuo ga i maknuo u stranu.« »Mogli su vas obojicu uhititi«, bez daha je rekao Boetije. »Zbog ometanja kraljeva prolaza, javnog nereda. Pa čak i...« Ostao je bez glasa. Izgledao je potpuno izgubljeno. »Pomislio sam da će to učiniti«, mirno je priznao Benedikt. »Ali dječaka su mogli pregaziti konji...« »Nadam se da se ne ispričavaš što si spasio dječaka?« zapitao je Boetĳe. »U svakome slučaju, nisu nas uhitili,« Benedikt je nastavio, »a mislim da je to zato jer se opat Fulgencĳe onesvĳestio. Vrlo je star, a morao je dugo stajati. Pa kada su vojnici došli –« »Rimljani?« »Da, gradska straža. Došli su i motali su se oko dječaka i opata Fulgencĳa, a ja sam im pomogao da obojicu odnesu. Iako su vojnici na užasan način krčili put kroz gomilu. Čini se da nas je njihov zapovjednik želio što prĳe maknuti s toga mjesta. Čak nam je u blizini Velikoga cirka nabavio nosiljku.« »Nĳe pitao kako se zovete i gdje živite?« »Nĳe, plemeniti senatore. Mislim da mu je bilo drago da nas se rĳešio i brzo se vratio. Dok smo bili u nosiljci, opat Fulgencĳe došao je svĳesti i nĳe znao gdje se nalazi, niti tko je dječak pokraj njega – to nisam ni ja znao. Odnijeli smo opata do njegova stana, a zatim sam pokušao sa30

znati dječakovu adresu. Dječak je u rukama držao pločicu za pisanje, ali tako čvrsto da mu je nisam mogao iščupati iz ruke. Kod sebe nĳe imao nikakvo pismo, niti išta što bi ukazivalo na to gdje stanuje, a on nĳe tako brzo došao k svĳesti. Odveo sam ga u svoj stan i ostao s njim. Poslao sam Ćirilu po lĳečnika – ona je stara služavka moje obitelji i ovdje se u Rimu brine o meni. Došao je lĳečnik po imenu Dilon, a on je Grk s Korinta. Na dječakovo bedro stavio je ovoj i dao mu lĳek.« »Dječak je dotada došao svĳesti?« »Da, ali nĳe želio govoriti.« »Nĳe želio govoriti?« upitao je Boetĳe. »Niti rĳeči. Ali danas poslĳe podne k meni je došao poštovani otac Gordĳan...« »Vas dvojica se poznajete od prĳe?« »Benedikt i ja smo stari prĳatelji«, rekao je Gordĳan gladeći pritom kratku sĳedu bradu. »Želio je da mu tumačim Sveto pismo. On sjajno postavlja teška pitanja.« »To vam vjerujem. A vi ste, naravno, prepoznali Petra.« »Jesam, premda sam ga ovdje vidio samo nekoliko puta i to dok je bio mnogo manji. Ali nĳe želio poći sa mnom. Želio je ostati tamo gdje je bio. Nĳe želio reći zašto.« »Zaboga, što se to s njim dogodilo?« uzviknuo je Boetije. Pogledavši Rusticĳanu, opazio je da je blĳeda i na rubu suza. »I ja sam se to upitao«, rekao je Gordĳan. »Otvoreno govoreći, ne mogu to objasniti... tim manje što ni moj mladi prĳatelj Benedikt nĳe bio osobito govorljiv.« »Što još znaš o tome, Benedikte?« upitao je Boetĳe. »Ništa više, plemeniti senatore.« Moram na tome stati, pomislio je Boetĳe. Nejasno je osjetio da ništa dobroga ne će izići bude li i dalje pokušavao rasvĳetliti situacĳu, a ipak ju je želio rasvĳetliti. Pa je ustrajavao u pogrješci. »Ne znaš ništa«, ponovio je. »Ali možda nešto pretpostavljaš...? Je li ti dječak nešto povjerio – na ovaj ili onaj način?« 31

»Nĳe želio sa mnom o tome razgovarati, plemeniti senatore«, ravnodušno je rekao Benedikt. »Niti s drugima? S tvojom sluškinjom? S lĳečnikom?« »Ne, plemeniti senatore.« »Dobro. Ali imaš li neku ideju, možda neku teorĳu koja bi objasnila njegovo ponašanje?« Kako nĳe bilo odgovora, Boetĳe je nastavio: »Slušaj, Benedikte, dječak je siroče. Majka mu je umrla kada mu je bilo pet godina, a kada mu je bilo devet, umro mu je otac. Od tada živi u mojoj kući, a kada sam se oženio, moja ga je žena prihvatila kao rođenoga sina. Nama bi bilo strašno da je izgubio povjerenje u nas, a čini se da je tako. Ako to znači da smo u nečemu pogrĳešili... a sigurno je tako... moramo to popraviti. Zato trebamo saznati što se dogodilo. Svako rješenje koje ponudiš vrlo je važno. Razmisli i siguran sam da ne ćeš oklĳevati.« Nakon nekog vremena Benedikt je kratko rekao: »Govorio je u snu.« »Ah. A što je rekao?« »Možda je to bila noćna mora.« »Tako je. Zato nema razloga prešutjeti ono što je izgovorio.« Benedikt je nevoljko kimnuo glavom. »Rekao je: ‘Iznevjerio sam vas. Nisam ga mogao ubiti. Iznevjerio sam vas.’« Rusticĳana je tiho jauknula. »Izgovorio je to nekoliko puta«, nastavio je Benedikt. »Onda je dodao: ‘Ne mogu se vratiti. Kaznit će ih zbog toga.’« Rusticĳana je izišla iz sobe jecajući. Boetĳe je napravi pokret kao da će krenuti za njom, a onda je zastao i spustio se u stolac. »Jadni dječak«, rekao je promuklo. »Dobri Bože na nebu. Jadni dječak.« Kako je on sam mogao biti tako... tako glup. Sve je bilo tako jasno, jasno kao dan. Mali Petar kao pravi Rimljanin, ubojstvo tiranina, novi Brut. Dječak je bio u sobi kada je Albin protumačio Rusticĳanine rĳeči kao poticaj na ubojstvo gotsko32

ga kralja. Pločica za pisanje služila je da sakrĳe pisaljku. Oružje koje je nekada upotrĳebio Brut. Nitko na Forumu nĳe shvatio što je on zapravo namjeravao, čak ni oni koji su vidjeli što se dogodilo. I on je sam bio na Forumu zajedno s ostalim senatorima i ništa nĳe vidio. Što nĳe čudo kada je trg tako golem. Tek sada se sjetio da je u kurĳi, nekoliko sati kasnĳe, senator Sulpicĳe spomenuo skupini svojih kolega kako je »netko pokušao uručiti peticĳu kralju«. Na sreću, to je bilo sve što je Sulpicĳe znao, a znao je više od drugih. Ali kada samo pomisli da se takva užasna zamisao rodila u njegovoj kući! Trebao je Rusticĳani zabraniti da pred Petrom govori takve stvari, ali su njih troje zaboravili da je u sobi bio dječak. Petar obožava Rusticĳanu i što god mu ona kaže, njemu je to evanđeoska istina. Kako krivnja brzo ulazi u čovjekov život. Krivnja i... opasnost. Podigao je pogled. »Benedikte,« rekao je, »imao si pravo kada si odbio moju pomoć. Od nas dvojice ja ću biti taj koji će zauvĳek ostati tvojim dužnikom. I moram povećati svoj dug prema tebi, tako što ću te zamoliti da ovo nikome ne spominješ.« »Ne brinite zbog toga«, upleo se Gordĳan. »Niti ja, a niti moj prĳatelj Benedikt ne pričamo... o noćnim morama drugih ljudi. Došli smo vas osloboditi briga, a ne da vam ih donesemo ili produžimo. A sada, molim da nas ispričate, jer se vraćamo odakle smo došli. Želimo raspravljati o značenju nekih ulomaka iz pisama svetoga Augustina.« »Rado bih da obojica ostanete«, rekao je Boetĳe. »Ovdje su neki moji prĳatelji i sigurno se već pitaju što mi se dogodilo.« »Vani sam vidio Florencĳevu nosiljku«, rekao je Gordijan. »Priča se da želi postati svećenik. Sumnjam...« »I ja«, odvratio je Boetĳe. »Ali čovjek nikada ne zna, zar ne?« »Ne ćemo dodĳavati vašim prĳateljima«, rekao je Gordĳan. »Ispričajte nas...« 33

»Samo još jedna stvar«, rekao je Boetĳe. »Moram se barem pokušati rĳešiti djelića svojega duga, onog materĳalnog. Onaj lĳečnik koji je pregledao Petra i...« »Prepustite to meni«, rekao je Gordĳan. »Ja ću to srediti i možete mi kasnĳe vratiti ako želite.« Ali u tome se trenutku na vratima pojavio jedan od robova koji su posluživali u atrĳu. »Gospodaru, glavni kraljevski notar Mark Aurelĳe Kasiodor želi vas vidjeti.« Boetĳe je problĳedio. Kasiodor... Bio je pokraj kralja kad se to dogodilo. Dakle ipak slĳede trag. Znaju. »Uvedi ga u moju radnu sobu«, rekao je ukočeno.

4. Kada se rob povukao, Boetĳe reče: »Drago mi je da sam vas malo zadržao – mogli ste naletjeti ravno na njega, a on je jedan od rĳetkih koji su vidjeli događaj iz neposredne blizine. Mogao bi prepoznati Benedikta. Osim toga... možda nĳe došao sam. Radĳe iziđite kroz vrtna vrata. Gordijane, dođite uskoro i povedite svojega mladog prĳatelja. Sviđa mi se. Nadam da ću moći primati posjetitelje«, dodao je, a iza smĳeška se osjećala napetost. »Idite, prĳatelji. Gordĳane, vi poznajete put, ne moram pozvati roba da vas isprati.« Nakon što su otišli, Boetĳe je ostao stajati nepomično, dišući polako i pokušao se smiriti. Onda je polaganim i odmjerenim koracima krenuo prema radnoj sobi. »Boetĳe, žao mi je što vas smetam u ovo doba«, uljudno je rekao Kasiodor. »Ali kao što znate, nisam gospodar svojega vremena; ovdje sam po kraljevoj zapovĳedi.« »Mislio sam da je tako«, rekao je Boetĳe. Iz susjedne sobe začula se provala smĳeha. 34

SADRŽAJ

KNJIGA PRVA ..................................................................................5 KNJIGA DRUGA..........................................................................111 KNJIGA TREĆA ...........................................................................221 EPILOG ..........................................................................................345

347

PREPORUČUJEMO

Uzbudljivi život carice Helene, odgajanje sina Konstantina te prihvaćanje kršćanstva samo su priprava za vrhunac njezina životnoga traženja – pronalazak pravoga križa na kojemu je Krist bio razapet na Kalvariji – Drva života. 312 str. Tvrdi uvez

www.verbum.hr

PREPORUČUJEMO

Smještajući uzbudljivu povijesnu radnju romana u 13. stoljeće, u doba križarskih ratova i vladavine cara Fridrika II., de Wohl slijedi izbliza život sv. Tome Akvinskoga te na nenadmašan način oslikava dramatično i uzbudljivo razdoblje iz kojega se iznjedrila europska civilizacija. 362 str. Tvrdi uvez www.verbum.hr

PREPORUČUJEMO

Poznati katolički romanopisac u ovomu nam romanu oslikava lik i život Don Juana Austrijskoga, koji je 7. listopada 1571. predvodio ujedinjenu kršćansku ﬂotu u bitci kod Lepanta, u kojoj je ona, premda brojčano inferiorna, porazila nadmoćnoga turskog neprijatelja spriječivši tako islamsko osvajanje Europe. 462 str. Tvrdi uvez www.verbum.hr

PREPORUČUJEMO

Potresan roman o najdramatičnijem svjetskom pogubljenju i o načinu na koji je ono pogodilo jednoga od njegovih najmanje poznatih sudionika – čovjeka koji je zarinuo koplje u Krista na križu. 371 str. Tvrdi uvez

www.verbum.hr

Nakladnik: VERBUM d.o.o. Trumbićeva obala 12, 21000 Split Tel.: 021/340-260, fax: 021/340-270 E-mail: naklada@verbum.hr www.verbum.hr Priprema za tisak: ACME Tisak: Graﬁčki zavod Hrvatske Tiskano u listopadu 2008.

Jedan od ključnih velikana povijesti Zapada svakako je sv. Benedikt, osnivač benediktinskoga reda, čiji je utjecaj na zapadnu kulturu gotovo nemjerljiv i prepoznatljiv u svim sferama života – od sveučilišta, razvoja gradova i tehničkih postignuća, arhitekture, pismenosti itd. U ovom povijesnom romanu poznati spisatelj Louis de Wohl, koji je hrvatskim čitateljima poznat po romanima Koplje, Posljednji križar, Tiho svjetlo i Drvo života, za temu ima upravo život i djelo Benedikta Nursijskoga (oko 480.–547.) i burno razdoblje u kojemu je živio. Vrsnim književnim umijećem i povijesnom preciznošću, detaljno opisujući Rim u kaosu, barbarska osvajanja i svijet koji se urušava, de Wohl čitatelju istodobno približava život čovjeka koji će bitno utjecati na novu civilizaciju, koja mnogo toga ima zahvaliti upravo njegovoj viziji i djelovanju. Kao i ostala de Wohlova djela, i ovo je više od same književnosti, ono je veličanstvena i detaljno iznijansirana freska jednoga života i početaka jedne kulture koja će preporoditi Zapad.

Cijena: 130 kn

ISBN 978-953-235-152-1