Page 1

Божидар Васиљевић

Приче

са вилинских извора

1


2


Безбрижан, буди брате безбрижан шта су све смрти овога света када знаш да ћеш се пробудити препорођен у неком туђем животу осећајући га као свој Весело сестро весело урони у јутра руј као што је твој живот узвишен у овом биће узвишен и у ма ком другом тренутку и кутку свемира

3


4


Први део

5


6


Сусрет са дародавцем

Ниједно материјално богатство није довољно велико да би се у њему са сигурношћу могло уживати до краја живота. То јест, с ове стране смрти. А камоли заувек. Показало се то у случају Петронија и Лаврентија, богатих дародаваца од којих сам добио скоро читав рукопис романа Вилинско воће и новац за штампу. Нестварно, бајковито делује пролећни поетски перформанс са вијорењем дуге плаве косе двеју младих уметница на крају Вилинског воћа и Петроније за воланом Гранд Черокија, укрућен као цар на престолу велике царевине. Нестварно у односу на оно што сам видео пролазећи Вилиним водама, испод Панчевачког моста, поред киоск-кафаница начичканих око пијаце за продају риболовачке опреме, удица, штапова, варалица, мрежа, гумене одеће и обуће, свих оних дрангулија потребних риболовцима. - Еј, где си мајсторе! - довикнуо је неко машући обема рукама. Нисам га одмах препознао. Петроније, зарастао у проседу браду личио је на сав остали свет око њега који на ситну варку гледа да упеца ручак. Разликовао се једино по осмеху којим је одувек, ваздан, све куповао у бесцење. Позвао ме је да га посетим у његовој колиби у врбацима са друге стране Дунава. 7


- Имам за тебе нове књижевне дарове - рекао је. Неколико дана касније, возећи полупразним улицама, пошто сам сам у рано септембарско јутро, прво јесење, испратио сина на ескурзију у Будимпешту, Праг и Беч, сетио сам се Петронијевог позива. Од Треће београдске гимназије у Његошевој улици требало ми је неколико минута да стигнем до Панчевачког моста, пређем га и упутим се ка насељу у врбама. Био сам обузет зебњом хоће ли екскурзија протећи како ваља. До тада сам читао у новинама о туђим несрећама, о томе како се аутобус са децом стровалио у провалију, сурвао на дно реке или језера, о страдању у судару или на неки други не мање страшан начин. Нисам знао како бих се понео у случају, не дај боже, несреће. Да ли бих то доживео као сурову казну што према сину нисам био бољи него што сам био и прекратио себи муке живљења видећи да се генетска порука, коју сам пренео са предака на потомство, прекида са синовљевом смрћу или бих кукавно наставио да бауљам кроз живот држећи се за њега као слепац плота. Да ли бих синовљеву смрт доживео као издајство, као што сам као издајство доживео мајчину, када ме је оставила са само две године. Постидевши се себичне малодушности помислио сам како ни ја нећу бити мање суров када се будем одселио са овог света остављајући сина. Када сам се појавио на адреси коју ми је књижевни дародавац дао, изненадио ме је узвик из крошње огромне врбе, Овде сам,мајсторе! Стајао је горе у рашљама, на тераси дрвене настамбе покривене трском. 8


Попео сам се уз мердевине. - Овде је дно испод дна - објашњавао је. Сав народ у Крњачи, Борчи, Овчи и целој Панонији живи на дну несталог мора, а ми овде, између одбрамбеног насипа и Дунава, живимо у односу на њих за степеницу ниже. Док је изнад плинског пламена спремао воду за чај од ртањског биља, казао ми је да се бави сакупљањем лековитог биља које суши и продаје, преко својих људи, на београдским пијацама. Чим сам ушао у свој стан одмах сам отворио препуњену фасциклу. Био сам радознао да видим какве ми списе нуди талентовани, али за живот и књижевност, наизглед, прилично немаран човек. Претпостављао сам да ће ту бити занимљивих ствари, али и да ће бити потребно много стрпљења да се све то доведе у ред. Међутим, за разлику од рукописа Вилинског воћа који је био сав у хаосу, гомила цедуља и списа које је са много муке требало средити, у овом случају наишао сам на насловљене и нумерисане текстове.

9


0. Уводна белешка

Да нема анђела који помажу тешко бисмо се снашли. Пурпурноцрвени, шестокрили са много очију на крилима и небескоплави, ретко се коме јаве. Анђели без крила су много чешћа појава. Могу их препознати они који су и сами анђели. Да ли сте анђео можете поуздано знати најпре по томе што вам понекад крилца толико јако затрепере, чини се да ћете полетети. Јесте то налик птичијем лету, али моћније, снажно осећање сродства са свиме и свеприсутности свега и у свему. Понекад то осећање може бити толико јако, човек помисли да је сами бог. У тренуцима осећања свемоћи баба ме је пљуцкала говорећи да ће ми копита израсти, уколико наставим причати о томе. Или папци. И тако сам цео свој живот ослушкивао себе стрепећи шта ћу чути, шум моћних крила или топот копита и папака. Најчешће сам се осећао као јарац, ован, магарац или коњ. Да се не бих увек осећао као папкар или копитар помагали су ми посебни људи, генији, анђели. Захвалан сам што су допринели да ми вечност буде подношљива. А то је ипак најважнија ствар. Не могу поуздано рећи да ли су ово приче о њима, о мени или нечем трећем. Можда је ово најпре књига о пријатељству.

10


Пријатељи су они који су ме нечим даривали. Са некима сам пио кафу, са другима чувао овце, свиње, говеда, коње и ирвасе препун одушевљења и алкохола ишао испод Седам Влашића, Велике квочке са пилићима, како их је називала очева мајка, разборита жена која је све ствари називала правим именима. Посебно велики пријатељи су они са којима сам се дружио читајући њихове књиге. Учећи од њих о бесмртности. Упркос томе што ме је прича о анђелима без крила које могу препознати само они који су исто такви анђели подсетила на Фасбиндеров филм, нисам је одбацио остављајући могућност да Петроније филм није ни гледао, као што ни ја нисам са шеснаест година читао хиљадугодишњу песму кинеског песника о монаху који сања да је лептир, а написао сам готово исто такву. Прихватио сам и наслов. Књига о генијима

11


1. Колекционар женских мириса

Душан Гојков, мајстор писања по води и колекционар женских мириса, достигао је савршенство духа и тела захваљујући књигама. Витрувијски човек, скица ненадмашног Леонарда да Винчија, један је из мноштва примера да су се уметници, филозофи и научници одвајкада дивили путеној лепоти. Чим је ту реченицу прочитао у једној од књига из библиотеке свог кума у коју се пустоловно загњурио, док су остали за богатом трпезом уживали у славским ђаконијама, одмах је знао шта мора постати. Све своје кошчице, недорасле мишиће, свој патуљасти изглед морам усмерити ка достизању савршенства, високог степена складности, симетрије тела са скице великог сликара, неопозиво је одлучио крхки малишан. Шта значи бити цар ниског раста, фараон уских рамена, ускогруди богаташ или дежмекасти председник владе? Од тог тренутка у његовом животићу није било важније ствари, него достићи савршенство Витрувијског човека. Неким тајанственим и непознатим делићима себе осећао је да је то најважнија ствар и да се све остало може занемарити. Свакодневно је трчао преко поља, ливада, брда и долина снажећи своју хитрину и гипкост, пливао узводно и низводно учећи од речних таласа како се 12


постаје јак. Ни у једном тренутку није помислио да савршенство и склад неће бити довољни да би га други прихватили, у оној мери у којој својим савршенством заслужује. Нипошто није хтео да буде само савршена машина, сачињена од добрих мишића и правилних, пожељних размера. Упоредо је усавршавао и унутрашњи склоп читајући мноштво најразличитијих књига о постанку света, о племенитости, витешву, јунаштву, о бесмртности, слави, правди и доброчинству. Међутим, увидео је да рад на усавршавању бића не наилази на одговарајући одзив код оних од којих је то очекивао. Увидео је да неки момак са кривим ногама и уским раменима, чак и прилично неотесан, рекло би се и приглуп, може имати бољу прођу код људи, а нарочито девојака. Неки момак слабашног, крхког тела и не мање развијених можданих вијугица изазвао би прихват код људи из самилости и саосећања са слабијим, други би па био прихваћен из страха због свог опасног изгледа и опаке нарави, трећи због славне прабабе, великог иметка, добитка на лутрији или неке сличне тричарије. Али, зашто би неко морао бити прихваћен од оних који не уважавају његове напоре ка усавршавању? Довољно је наћи особу, помислио је, која је исто тако савршена у сваком смислу и са њом створити свој свет. Оставити на радост човечанства и у славу Богу и свим свецима потомство Витрувијског човека. Одмах се дао на тражење такве девојке.

13


Упознао је мноштво девојака за које му се на први поглед учинило да могу бити пар са Витрувијским човеком. За краће или дуже време, девојке би установиле да он није оно што су у њему виделе на први, други и трећи поглед. И одлазиле су. Од неких девојака одлазио је и сам пошто би установио да су га сопствене очи, уши и други за то битни органи преварили и да девојка ни изблиза није онаква како је предосетио, осетио и видео. Сада живи са једном веома богатом и веома дивљом козом умилне вреке, муфлонком заводљивог стаса, ждребицом раскошних сапи, носорогицом заносне задњице, како је зове када је боље расположен, што њу на неки начин узбуђује и на моменат усрећује, судећи по руменилу које је тада облива и замагљеном сјају у њеним окицама, иначе је права змијурина, краветина и вештичина кума, у свакој другој прилици, која сматра да је идиот, неспособњаковић, аутсајдер, губитник сваке врсте, која га назове Витрувијским човеком са таквом иронијом у гласу да му душа пукне од тога. Ако неко само помисли како мора бити да је веома несрећан због тога, није у праву. Или није сасвим у праву. Како би се могло рећи да је несрећан неко ко на неки чудан начин ужива у својим мукама? Поготово, неко ко је уморан од тражења савршене девојке. И што је још важније уморан од сталног усавршавања себе и других. Просто га милина нека обузме, а шта је то друго него срећа и сваки смисао живљења, када онако 14


поспрдно понавља у недоглед, Витрувијски човек, идиот, неспособњаковић, аутсајдер, губитник сваке врсте. У ствари, несрећан је одистински и страх га обузме само при помисли да се може пробудити, а да не чује њено чувено, Витрувијски човек, идиот, неспособњаковић, аутсајдер, губитник сваке врсте, ужас га прожме при помисли да би изнова, не дај Боже, морао у потрагу за новом Витрувијском девојком. Душан Гојков, мајстор писања по води и колекционар женских мириса, власник преко седам стотина бочица опојног љубавног зноја, савршенство тела и духа достигао је захваљујући књигама. Захваљујући савршенству тела и духа може са лакоћом да издржи све животне радости и недаће.

15


2. Враћање дуга Богородици

Владимир Јаношевић, богати лепотан и усмени приповедач из Јасенова, није попут других писаца чекао наруџбину моћника за своја дела, нити је своје творевине нудио незаинтересованим издавачима дајући им шансу да га одбију. Друштво жељно једења и пијења позивао је у кафану, наручио би ића и пића и, док је друштво нетремице слушало као молитву пред обед, испричао би своју нову причу. Једино тако, објављивао је своје кићене аутобиографске умотворине. Други начин га није интересовао. Једно од његових дела објављених за кафанским столом је прича о нераздвојном дружењу у гимназијским данима са Мошом Кодићем. Моша Кодић је имао на једној руци прсте као кромпириће, али је и са таквом руком знао да вози бицикл унатрашке држећи гувернал иза леђа. Био је пун идеја и са њим није било досадно. Тако смо по његовој идеји на Видовданском вашару ушли у цркву у Великом Поповићу. О празницима, сви су ишли у православну цркву, осим шачице чудака који су ишли у адвентистичку, која је у околини постојала једино у Великом Поповићу. 16


Мој паметни друг, водио ме је на право место. - Шта ћеш у адвентистичку цркву, тамо нема ничег?! - казао је Моша, када сам из радозналости хтео да уђем и видим, какве су сличности и разлике између адвентиста и православаца. - Хајдемо у православну цркву, ако хоћеш да те Бог види! – био је одлучан, Моша. Нисам сигуран да ли нас је Бог видео , али Богородица, сигурно јесте. Народ је испунио цркву и главну улицу и преливао се по околним сокацима. Паљене су свеће за живе и мртве. У то време, свеће за живе и свеће за мртве, паљене су у цркви, док није одлучено да се то чини напољу, поред цркве, да се фреске не би оштетиле. Пред иконе, стављан је новац. Највише новца било је пред иконом Богородице. Било је ту и папирних новчаница, али више металних новчића, жутих и белих. Моша се прекрстио пред иконом Богородице, затим се савио да је пољуби. Док је љубио икону, изненада је отворио уста и напунио их новчићима са гомиле. Био сам збуњен, али одмах сам, без размишљања, поступио као и мој друг. Изашли смо из цркве и отишли у посластичарницу код Шиптара. Наручили смо лимунаду, баклаве, кремпите и тулумбе. Богато смо даривали гладне и жедне стомаке. Док сам се сладио, размишљао сам о блаженом лику са иконе. Чинило ми се да нас је Богородица гледала благонаклоно, као своју сироту децу и да у њеном

17


погледу није било ни најмање прекора и да се уопште није љутила на нас. Међутим, да нас је видео поп, стигла би нас одмах, Божја казна. И данас, после много година, остављам новчиће пред иконом Богородице враћајући јој дуг. И данас, осећам захвалност због њене наклоности у једном деликатном тренутку. Владимир Јаношевић, богати лепотан и усмени приповедач, пошто је пред кафанским протувама, вагабундима и гребарошима завршио са објављивањем своје најновије приче, извадио је крупним новчаницама препуњени буђелар и платио вечеру. Потом је причом одушевљену конобарицу, благим, нежним покретом, посадио у крило.

18


3. Чичак је божја вештина

Живорад Ђоревић, конобар кафане „Орфеј“ на обали Велике Мораве и тумач снова солунских ратника, био је неподношљив у време кад је опште одушевљење спласнуло. Гад, једноставно речено, гад. Какав је био за друге, када је сам себи био неподношљив? Толико одушевљење које је испољавао за све и свашта, људи нису могли да поднесу. Зато су га избегавали као пошаст или у најмању руку замлату и чудака. Као да не види колико је живот тежак, стално се нешто радује. Пада кишица, одушеви се. Груне грмљавина, бенаво се усхићује. Као да је Бог специјално због њега покренуо небеску пиротехнику и оркестре свих могућих удараљки. Био је одушевљен бистрином и зеленилом реке, потока, росе. Као да је то нешто што се не може доживети без толике раздраганости. Једном речју речено, био је неваспитан. Е, да је имао неког ко би га васпитавао другачије, био би другачији, али није имао. Око њега , све сами одушевљеници. Његов комшија, рецимо, старац Спасоје! Одушевљеник посебне врсте. Одушевљавао се стварима које други нису ни примећивали , а камoли да се њима одушеве. 19


Секли су једном тако кукурузовину. Суво класје мувара удара за врат, упада под кошуљу, гребе, зној цури низ лице и тело, низ леђа до задњице, у задњицу улази. Да се човек радује што са сваком посеченом стабљиком кукурузовине посла има све мање, па хајде. Али, не. Спасоје лу Пилоњи, стоји на сред њиве подбочен. Очи му блистају. На лицу му неки шашави осмех. Гледа у нешто. Бог би га знао у шта гледа тако занесено. - Види, како је леп! - одушевљено узвикује и показује. Само он зна шта показује. Живорад Ђорђевић гледа у правцу његове испружене руке, али не види ништа. Бар не нешто што би могло да га одушеви. Али, Спасоје лу Пилоњи, види. - Какав лепотан, каква виткост! – наставља да блиста и показује прстом . Сада већ и Живорад види шта му показује. Чичак. Стоји узвишен над посеченом шашом. Онако сув, висок. На врху бодљикава лопта. Око стабљике мало сувих гранчица. Исто тако бодљикавих. Са овде-онде понеким исто тако бодљикавим листом. - Бодљикави принц! - узвикује Спасоје. - Цар михољског лета! Да баталиш све, само да га гледаш! - Природа је сјајан уметник - потврђује Живорад И тако се они одушевљавају, док запад баца румене чини заласка. Како неко може да буде другачији док запад баца румене чини? Немој да се одушевљаваш, ако можеш.

20


Такви су били његови васпитачи. Зато је он такав. Непристојно одушевљив. Људима згрченим, згужваним, згњеченим од свакодневних идеала то смета. Док сви некуда журе, Живорад Ђорђевић, конобар кафане „Орфеј“ на обали Велике Мораве и тумач снова солунских ратника, стоји на улици. Гледа у бетон. У зјапећу напрслину на асфалту. У стручак чичка који је мангупски, дрско, изџигљао из немогућег. Диви се нечему што људи и не примећују. Или ако примете, виде то као коров који треба ишчупати. Да не ремети цивилизацијски склад.

21


4. Месец, уместо златне ригао је сребрну ватру

Гимназијалац и троструки спортиста, Жак Анкетил, који је уз бициклизам тренирао још и бокс и фудбал у крагујевачким клубовима, обрео се једне недеље у Тропоњу, у необичној ситуацији. Девојка ватрених очију одвела га је у своју кућу изван села да га представи родитељима. Романтично вече тихо се спуштало понад штала, обора и кокошињаца, када га је увела у свој раскошни двор. Раздрагани родитељи, одмах су га поставили за трпезу. Било је ту свега у изобиљу, кобасица припремљених као за Божић, димљене ћуретине, јабука, крушака,ораха из великог воћњака иза куће, лешника из оближње шуме. Богату трпезу красио је поховани фазан у сосу од белог лука. Док је одговарао на њихова питања о веселим гимназијским наукама, заливали су се врућом ракијом из црног бардака, осликаног разнобојним пољским цвећем. Девојчина тридесетогодишња мајка, исто тако ватрених црних очију, огромних бокова и великих груди, док је причао о Галаксији, нашем звезданом систему, пројектованом на привидну небеску сферу, који се види као Млечни Пут, белоплавичаста кривудава звездана трака, позната и као Кумова 22


Слама, која опасује привидну небеску сферу, од сазвежђа Касиопеје, преко Персеја, Кочијаша и Бика, па пролази између Ориона и Близанаца, преко Једнорога, Лађе, Јужног Крста, Кентаура, Олтара, Шкорпије, Стрелца, Орла и Лабуда, до Касиопеје, чврсто га је држала за средњи прст леве руке. Када је стигао до дела приче о распрострањености чланова огромног звезданог система од више десетина милијарди најразноврснијих небеских тела: звезда, система звезда, маглина, јата, планета, космичке прашине, која су распоређена у облику огромног диска од око 14 000 светлосних година највеће дебљине, наставила је да гњечи прст утискујући га сада нежно у своју десну бутину. Девојчин отац, исто тако ватреног погледа, редовно је доливао врућу ракију у велике чаше, док је троструки спортиста и гимназијалац Жак Анкетил, са галантног стила, елегантног и грациозног музичког стила осамнаестог века, допадљивог и разумљивог, нежног и елегичног, прелазио на причу о Луиђију Галванију, италијанском лекару и природњаку, професору у Болоњи, који је 1789. пронашао галвански електрицитет и назвао га „животињски магнетизам“. Девојчин отац је присно спустио руку на десно колено младог причаоца, додирујући овлаш оно место које лекари ударају чекићем када испитују рефлексе. Постајало је све топлије у дому породице са ватреним очима. Пламеноока девојчина мама, десном ногом нежно је газила причаочеву леву ногу. Исто тако пламенооки девојчин отац левом ногом, врло нежно, газио је десну ногу. 23


Онда су убрзали као кад млада жена и млади мушкарац, старим продувалим пумпама за бициклу, пумпају точак поред пута, између Горње и Доње Ливадице. Када је Жак стигао до приче о Дарвиновој теорији, толико је био напумпан да само што није пукао. Схватио је како од човека може постати мајмун, горила који риче, урла, скичи или шта већ ради мајмун у ситуацији када му се мајмунице и мајмуни трљају задњицама о његово ватрено мајмунско тело. Како од фино васпитаног човека може постати луди носорог, који у бесомучном трку на врху рога носи белину сванућа. Да не би експлодирао за столом, одмах је ватреној породици рекао како мора да крене, јер за сутра мора да спреми лекцију, о размножавању бесполним путем. На испраћају, наставили су да га грле читавом дужином велике трпезарије. Кроз огромну дневну собу и низ дуги ходник. Све до излаза из свог раскошног, топлог дома. Пламеноока мајка са једне, пламенооки отац са друге стране. Позвали су га да што пре поново дође и прича им о веселим гимназијским наукамa. Чим су га ватрени девојчини родитељи пустили из загрљаја, девојка га је оберучке прихватила. Љубила га је и грлила кроз цео воћњак. Очи су јој пламтеле на дивљој месечини. Али никако није хтела, да га сасвим прими. Повлачила му је руку на горе, чим би је сувише спустио на доле. Рекла је да ће се то догодити, тек када је ожени. Одједном, при помисли да ће морати да се ожени целом породицом, гимназијалац и троструки 24


спортиста, Жак Анкетил, дао се у галоп преко поља које је месец лудачки обасјавао. Просто је ригао месечину као неки небески змај. По свему уоколо. Уместо златне, ригао је сребрну ватру.

25


5. Имала је прелепо лице

Лаза Костић, сеоски поштар на одређено време у Јасенову, Медвеђи, Великом Поповићу, Брестову, Богави и Балајнцу и повремени верник у божја чуда, нашао се једног лета у моравским врбацима. Сунце је тог дана жестоко пржило, као и коприве које су прљиле и жариле његова несрећна леђа на обали реке. Одвео је девојку на реку мислећи да ће његова снага надјачати и сунце и коприве, али није било тако. Све је одједном постало толико неподношљиво, јадно, да је почео да глумата и тражи изговоре и оправдања што се скљокао и обрукао. Она је говорила да га воли и да нема везе што се скљокао, грлила га и љубила, што је било неподношљиво, исто толико колико и сунце, коприве, тврда земља и комарци. А није да није волео ту девојку. Волео ју је и хтео је да јој покаже да му уопште не смета, што јој је једна нога мање савршена, него остали део предивног тела. Хтео је, али није могао. Чим је кренуо руком према њеној мање савршеној нози, одмах се скљокао и из оне дивне опијености и узбуђености при погледу на њено слатко лице, златну кожу и прекрасно тело, допао у неописиво јадно стање. Лаза Костић, сеоски поштар и повремени верник, написао је о томе песму са жељом и надом да песма 26


некако дође до ње, да види колико су његове жеље биле чисте и осећања витешка, да није био са њом због новца који му је дала, који му је у том тренутку био толико неопходан да је био спреман на ко зна шта све да би га добио. Ако би некога требало кривити што је постао прави фашиста и имао тако сурове погледе на свет, неспособан да воли оно што није савршено, онда су то његови ближњи, родитељи, рођаци и комшије који би му увек говорили када су девојке у питању, гледај сине да је здрава и права, а остало је мање важно. Зато што је гледао једино да је здрава и права занемарујући остало, дошао је у ситуацију да не може да прехрани дечицу, рођену са здравом и правом. Стидео се своје немоћи и осећао се као издајник, недорастао срећној социјалистичкој заједници и светлим речима великог вође, који је тих дана крстарио, на својој прелепој белој јахти, по морима и океанима, у друштву краљева, шахова, принчева, султана и других племенитих људи и визионара. Тада се појавила она пред којом се обрукао и дала му да купи дечици хлеба и уз хлеба. Можда тврда земља, комарци, коприве и сунце, нису толико допринели његовом јаду, колико лоше васпитање. Можда је девојку волео много више, него што му је фашистичко васпитање допуштало да призна. Била је лепа и имала је много врлина. И само један недостатак. Како се она осећала у свему томе, није могао поуздано рећи. Изгледала је у тим тренуцима, док је ознојен и улепљен травкама и лишћем лежао крај њених ногу, 27


као египатска принцеза на трону, моћно и јако, као да целокупно царство држи под контролом. Да ли је после тога плакала и била несрећна, Лаза Костић, сеоски поштар и повремени верник у божја чуда, није желео да зна. Лакше му је било да је замишља као краљицу, која има разумевање за недаће свог роба.

28


6. Узводно на путу ка вечности

Сви станари Алеје великана, у Гробљанској улици, веома су се чудили зашто је Данило Киш, састављач Енциклопедије мртвих, тако ватрени навијач фудбалске репрезентације Уругваја. Све док није, пред премијерни меч на светском првенству у Јужној Африци, уз пиво, испуштајући као пароброд који испловљавања колутове дима из своје луле, испричао занимљиву причу. Лула, из које се извијао дим над причаоцем, слушаоцима и причом, је била једна од првих лула које је 1586. године из Америке у Европу пренео Волтер Рали, направљена од специјалне врсте дрвета, истоветна са лулама које су још праисторијски Индијанци пунили сецканим дуваном. Негде изнад Сиона, у узбудљивим швајцарским брдима, награђен сам бескрајном радошћу, почео је причу Данило Киш, књижевни поглавица балканских и средњоевропских племена. Изнад Сиона, у Кран Монтани, у стану Елвире Туцић, девојке мога пријатеља Каранфила Максића, хтео сам да узмем Љубав Петронијевић. Али она није хтела. Гурала ме је од себе када сам стизао надохват рајских вртова. Опет је наскакала на мене када бих се љутит удаљио. Толико големи могу бити јади због недовољно узвраћене љубави, да се човек у тим тренуцима пита, 29


није ли можда боље када љубав није уопште узвраћена, ни на који начин. Цимала ме је тако дуго, навлачила на себе и гурала од себе, док није стигло вече када смо са пријатељима отишли у бар. Ритам афричког ансамбла Сијера Леоне, поклопио се са мојим лудилом због недовољно узвраћене љубави и ја сам босоног истрчао на подијум. Једна по једна пришле су све рибе и заиграле са мном. Каквих је ту мрена било. Пастрмки. Кечига. Ајкула и пираница анђеоских осмеха. Гитариста, црни пантер, одушевљен што играм као дивљак, ускочио је међу нас и покидао жице. Онда је наишла девојка из Уругваја. Полетела у загрљај. Загрљај заувек. Био сам веома изненађен брзином којом су се мили догађаји одвијали. Изашао сам и набрао милион белих цветића. Милион белих бисера забљештало је изнад главе уругвајске принцезе. Уствари ванземаљке. Сишла је те ноћи увеличанственом сјају са неке од планета настањених богињама да ме дарује бескрајном радошћу. Само богиња може тако да се појави. Величанствена и сјајна, без речи, плеше, грли и љуби, као да је то најприроднија ствар. Схватио сам одмах да сам и сам бог. Шта друго него бог који тумара швајцарским брдима у потрази за богињом? Онда су је њени пријатељи одвели. Мене је власница дискотеке ошамарила.

30


- Идиоте, зар не знаш колико је година потребно да би то цвеће процветало? – дивљала је. Била је то величанствена круна од цвећа. Цветни слап и гејзир. Под разнобојним светлима, која су одасвуд у млазевима кружила над нама, круна и венчаница истовремено. Газдарица је жалила за цвећем. Није могла да разуме. Векови су били потребни да се догоди такво венчање. Та, њено цвеће је све те године само због тога расло. Луди црнци из Сијера Леонеа ставили су ме на хаубу свог старог шевролета, раздрагани, јер су ми били кумови на венчању. Возили смо се тако и певали по брдима изнад Сиона док нас полиција није зауставила. Чак су и полицајци имали више разумевања за моју срећу, него газдарица, која је може бити пукла од љубоморе. За то време моја супруга је већ доста одмакла на путу за Уругвај. Како било да било, остао је брак који никада неће бити развенчан. Прича се свима необично допала и тог дана у Алеји великана у Гробљанској улици сви су навијали за Уругвај. Подстакнут одушевљењем својих пријатеља, Данило Киш, књижевни поглавица и састављач Енциклопедије мртвих, помисли како би било згодно да једног дана састави и Енциклопедију вечних љубави.

31


Задововољан том помишљу испуштао је из своје луле велике колутове дима. Моћно и страсно као први пароброд који је прошао поред Београда 1818. године. Узводно, на путу ка вечности Достизао је брзину од 3,5 км на сат.

32


7. Излет у Бергамо Бајо Џаковић, светски аутостопер, филозоф и писац необјављене књиге о љубави као основној супстанци свега постојећег, на свом пропутовању кроз алпске земље зауставио се на неколико месеци у швајцарском кантону Тићино. Тако је упознао црнпурастог ломбардијца, Марка Балотелија. Марио Балотели је једне ноћи хтео да изненади своју вереницу па су сели у његов кофер на четири точка, прилично времешни алфа ромео на који је био веома поносан, прешли швајцарско-италијанску границу, протутњали кроз Милано и правац Бергамо. Био је страшно разочаран што вереницу није затекао у стану, а њена мама није знала да им каже где је. На италијанску грапу коју су попили у апартману, који су делили у виа Далдини 2 и балантајн, који је у Мини бару испод апартмана служила мађарица Илона, сочна као црно грожђе из њеног завичаја на северној обали Балатона, додали су и боцу јевтиног вискија у Бергаму. Виски је у Бергаму био много јевтинији него у Лугану, тако да су се са мало новца богато налили. Виски их је мало примирио, али недовољно. Били су још увек бесни што их је Маркова вереница издала. Бајо Џаковић је и сам био бесан, ништа мање него Марио, очекивао је да га Маркова обожавана Софија

33


упозна са својом узбудљивом пријатељицом, о којој му је Марио испричао слатку причицу. Марио је био пумпаџија на обали Луганског језера, са доста бензинског бакшиша, а Бајо цвећар у Вецији, лепом сеоцету поред Лугана, викендом је у вртовима богатих власника вила могао да заради скоро исто толико колико и током недеље код Цолера, тако да су могли једном недељно да дозволе себи мало лудовања, а да им нешто новца преостане да пошаљу у своје земље. Марио је волео да се хвалише како су Италијанке најлепше жене на свету и да је његова Софија лепша и од Софије Лорен и Клаудије Кардинале заједно, а Бајо је узвраћао да то не може бити тако, јер зашто би италијанске филмаџије поред толиких лепотица узеле Југословенку Шпелу Розин да глуми љубавнице и заводнице. Марио је рекао је да ће га једном одвести у Бергамо да се увери и да ће му пријатељица његове веренице попити памет и ето десило се да испуни обећање, дошли су у Бергамо, али улудо. Недовољно примирени вискијем, отишли су у улицу са балконима са којих су их дозивале црнке, плавуше, риђокосе. - О, боже, какав диван ватромет свих женских боја - кликнуо је Бајо. Биле су то праве лепотице и девојчице у односу на праисторијске ратничким бојама намазане караконџуле са периферије, које су их гађале камењем када им кроз прозор аута добацио да их све воли и обожава васпитаван да воли и обожава сва божја створења.

34


- Шта чекате? - одбрусила је дивна плавуша, која му је следовала, пошто је Марио ушао у суседну просторију са прелепом црнком. Пошто је прилично збуњен и задивљен стајао оклевајући да стартује и загледао је онако скоро нагу, без ичега испод провидног ружичастог свиленог хаљетка, плава девојка је извукла из ташне мали пиштољ, уперила га у њега и наредила му да се губи. Био је то његов први улазак у кућу са црвеним светлом и било му је веома непријатно што му није дозволила ни часак дивљења њеној раскоши. После само неколико тренутака чекања на улици, пришла му је крупна расна црнка. Рекао јој је шта му се десило са плавушом која је могла бити његова прва љубав те врсте и да је веома незадовољан што се све сведе на плати, уђи, изађи, ћао. Црна Ђина је дозволила да јој лагано скида хулахопке, држећи јој стопала на длану, док јој је говорио како у њој препознаје достојанствену кнегињу са истока, која га је у прошлом животу јахала када је био пастув у њеној ергели. Подсећао ју је како је волела да га мази по сапима, нарочито по трбуху, да дуго, лагано додирује његова племенита крупна црна јаја арапског соја, да ужива гледајући како му велико лудило лупка о стомак, али да се никад није усудила да га прими у себе. Рекао јој је да обоје могу захвалити Вишњем што им се најзад пружа прилика да се споје, сада када је срећно сведен на људске димензије. После свега, рекла му је да не мора да плати и вратила му новац који јој је дао на почетку љубави.

35


Он је одбио да узме враћени новац. И тутнуо јој и сву хрпу од вискија преосталих лира. Загрлили су се и пољубили на растанку као најмилији што се грле и љубе када се испраћају са жељом да се што пре поново сретну. Није био сигуран ко је коме био милији, она њему или он њој. Марио је нестрпљиво чекао на улици. - Где си толико дуго? - брецнуо се Марио. Бајо Џаковић, цвећар, светски аутостопер, филозоф и писац књиге о љубави као основној супстанци свега постојећег, необично задовољан оним што му се догодило само се осмехнуо. Уопште га нису дотицале речи плавуше која га је истерала малим пиштољем, ни пријатељево церекање када му их је пренео: - Мама миа, где нађе ону будалу?

36


8. Дама са белим псом

У зачараним пределима Швајцарске где се воде двоуме на коју ће страну пре него што крену, Рајна према Северном, Рона према Средоземном, Тићино према Јадранском и Ин према Црном мору, Србољуб Нешић, самоуки живописац женских актова по сећању на своје љубавнице, био је потрчко, момак за све послове у шумском рибљем ресторану Хојвизе. Тог дана, када је трапавом кувару пастрмка склизнула са послужавника на под, на момка за све послове је пало да је однесе госту. Ноге су му се одсекле када је схватио да рибу покупљену са пода и поново преливену сосом треба да спусти пред божанствену плавушу. Да ли због тога што се побунио да банди из кухиње помогне у подвали или збуњен њеним погледом који је говорио да у њему препознаје бога Амора са све луком и стрелама, тек саплео се и риба се поново нашла на поду. Брзо је из своје главе отерао неприличне мисли да би плавуши могао значити ишта више него астероид са именом Амор и редним бројем 1221, а тај се планети Земљи приближио највише на дванаест милиона километара. Власник ресторана му је бесно припретио да би брзо могао да напусти зачаране пределе, али он се није превише забринуо. Власник ресторана је био исто тако бесан на њега и када је уместо педесет и два франка рибу наплатио педесет. 37


- Тако можеш да продајеш своју рибу у Југославији - пенио је и црвенео се. Тада је момак за све послове лагано извадио мрежицу пуну рибе, ставио на тас и измерио. Затим је исто то поновио, али тако што је рибу извадио нагло, једним трзајем, не чекајући да се вода оцеди. Значило је то пола килограма више и осам туђих франака у газдиној каси. Од тада су кључеви од подрума са пићем, од рибњака и магацина са намирницама били код мудрог потрчка. И овом приликом власник ресторана се убрзо појавио не више љут. Гошћа је била веома задовољна, послала је чак и десет франака напојнице. Када је посао био завршен, момак за све је закључао рибарницу и стајао загледан у пастрмке које су весело пливале у једном од седам рибњака у низу. - Фир абик – рекла је чаробна плавуша у пролазу. У његовом мозгићу се свом силином покренула сва скаламерија точкића, зупчаника, шуштали су речници у сто лекција и у сто хиљада речи, упињао се да да неки смислени одговор, али успео је да каже само, лаку ноћ. Сутрадан му је кувар објаснио да га је на тедеско наречју немачког језика питала, да ли је слободан. Пошто је себе већ свео на улогу астерoида под именом Амор није се превише јео због мука са језиком. Ипак какав би то блентави потрчко био када не би бар мало маштао о пријатним тренуцима облетања око плавуше лепше од сваке глумице, макар то не било ништа ближе од дванаест милиона километара.

38


Прошло је неколико дана. Престао је био да се улудо предаје маштању када га је власник ресторана позвао да послужи госте у башти. У башти поред рингишпила седео је за столом Тобијас Шифер, маторац који је једини помало знао француски па су се некако споразумевали користећи италијански, немачки и француски, руке, ноге и сву мимику. Наспрам њега за столом била је плавуша. Велики бели пас је лежао крај њених ногу. Замолила га је да донесе боцу бордоа извињавајући се што то чини по истеку радног времена. Момак за све послове јој је веома радо испунио жељу. На њену молбу донео је чашу и за себе . Све оно о чему је маштао збило се много брже и једноставније, него што се усудио да се понада. Није морао да чини ништа, све се десило само од себе. Њена рука, која је била овлаш спуштена на његову ногу, одједном је додирнула врх стреле, да би одмах потом шчепала тоболац. У шуми, у ауту, уз шум реке и месеца, питала је да ли и балкански мужеви пуцају на љубавнике својих жена, да би га одмах умирила рекавши да њен муж више воли мушкарце. Никада ниједна жена није извукла из њега толико животног сока као плавуша са љубавним псеудонимом за ту ноћ, Хулда Келер. Помогао јој је прилично у томе и велики бели пас дуге длаке, који би му с времена на време лизнуо задњицу, баш у тренуцима када је помишљао да су све његове моћи исцрпљене и он је поново постајао моћан као гејзир. 39


Прошло је доста дана, пре него што је Хулду Келер поново видео. Газда га је изненада позвао да послужи госте у башти. Церекајући се показивао је да ће му врат бити пререзан. За истим столом где ју је први пут угледао у друштву маторог Тобијаса Шифера, Хулда Келер је седела овом приликом преко пута типа који је био лепши од Алена Делона. Укипљен, са левом руком на леђима, поздравио их је. - Зар се тако поздрављају стари пријатељи? – рекла је, устала и пољубила га . Њен лепи муж је био веома срдачан, те је одмах схватио да му врат неће бити пререзан. Схватио је одмах потом и да јој се никада није приближио ни на дванаест милиона километара. Да је све било плод фантазије. Никада је више није видео. Убрзо је пао у немилост код газде и добио отказ. Морао је да напусти зачаране пределе где се воде Роне, Рајне, Тићина и Ина двоуме на коју ће страну, пре него што крену свака према свом мору. Србољуб Нешић, потрчко са леве обале Рајне и сликар женских актова по сећању на своје љубавнице, без двоумљења, морао је да крене за водама Ина, према Црном Мору.

40


9. Сређивање Морисона

Поподне, 12. маја 1992. године у свилајначком кафићу Алхамбра, Немања Митровић, учитељ креативног писања, ловац на ванвремене тренутке и сувласник београдске индустрије снова, пио је текилу. Непозната девојка је пришла и пружила руку изнад његовог стола. Лице јој је буктало као ружичњак. - Моје име је Марина - представила се на чистом англо-српском језику. - Пишем песме о Морисону. - Драго ми је - рекао је рукујући се. - Ја сам со и текила. Док је читала своје стихове о љубави према мртвом Морисону, њене велике груди узбуђено су се дизале и спуштале тик испред његовог носа. Још увек су мирисале на материно млеко. Много је девојака у њеним годинама које се заљубљују у велике, далеке звезде. Мушкарце око себе скоро да не примећују. Или се не усуђују да их примете. У страху од љубави бирају оне далеке који су мање опасни. Марина је у својој љубави била одана и душом и телом. Љутио се док га је додиривала ногом. Овлаш. Немарно. Као ногу стола за којим су седели. У тим тренуцима Морисон је за њу био много живљи од њега. Побунио се. 41


- Дирљиви су твоји стихови, Марина - рекао је. Али, толико је младића који би били срећни да су у твом друштву, а ти волиш никог другог него Морисона. Бојао се да би могла учинити све да се сасвим приближи свом вољеном. Колико му је било жао девојке, толико је осећајући њену топлину био љубоморан на велику, мртву звезду. Како се борити против неког ко је и за живота био надмоћан, а сада из своје отсутности постао свемоћан? Осећао је ипак да би без много труда могао да узбере девојку. Могао је да је одведе на реку и ужива у њеним драгоценостима. Али, ни тада не би за њу био живљи него нога стола коју је обгрлила коленима. Данима је доносила нове песме о Морисону и читала их приљубљена уз њега као уз дебло. Он јој је упорно говорио да се осврне око себе и види младиће који су бољи од Морисона. Али, она је и даље писала и читала, писала и читала. Дешавало се и да га пољуби у усхићењу својом оносветском љубављу. Његова терапија одвраћања од Морисона, ако већ није давала знаке напретка, још увек је спречавала девојку да заувек оде свом изабранику. У почетку дружења са Марином, примећивао је љубопитљиве погледе њених вршњака. Онда одједном за њих није било више ничег занимљивог у његовом дружењу са Марином. Нико се више није обазирао на њих. Или му се бар тако чинило. Неколико дана није долазио у град. 42


Прве вечери после паузе, када је осетио потребу да се опусти уз со и текилу, упутио се према ,,Алхамбри. Испред “ Алхамбре “, љубио се загрљени пар. Њено лице горело је као ружичњак. Момак је био један од радозналаца који су првих дана његовог познанства са Марином загледали на страну на којој су он и девојка седели. На тренутак се одвојила од момка, пришла и пољубила га. - Хвала вам много за Морисона! - рекла је и вратила се у загрљај изненађеном момку. Чуо је касније да је момак причао по граду како му је преотео девојку. Морао је да призна да, на неки начин, јесте. У сваком случају, помогао му је да среди Морисона.

43


10. Облизивање и смешак

Милован Гајић, ловац на космичке струне и аутор чувене слике Беле гуске на путу ка Сунцу и Милорад Петровић, инжењер електротехнике, власник кафане „Код Славка“ и заљубљеник у поезију, довијали су се на разне начине како да доакају убиственој досади. Једне суботње вечери, 2001. лета господњег, некадашњи гимназијалци играли су шах у сликаревој пивници и пицерији „15 дана“, у Хадук Вељковој 12, у Свилајнцу, у пицу и причање приче. Правило је било да поражени не вечера. Те вечери партију је изгубио ловац на космичке струне и аутор слике Беле гуске на путу ка Сунцу. Није било обавезно да је прича лична. Било је важно само да је истинита. И због убедљивости, а и да не би личила на кафанско оговарање, испричана у првом лицу. Док је инжењер Петровић уживао уз пикантну Кватро стађионе, уметник Гајић је причао. Са досадних гимназијских часова најчешће смо бежали у тајну кућу госпође Маре, скривене негде између фотографске радње „Фото Мирко“ у Правој чаршији и Карађорђеве улице. У срећно социјалистичко време када смо се женама обраћали са другарице, без обзира на њихове године, образовање и националност, једино се власници тајне куће говорило госпођа.

44


Најлепша девојка из тајне куће код госпође Маре, обло, ситно створење растафаријанске фризуре, била је тог дана у дефекту. Бојала се да је не схватим погрешно, а сматрала је да сам пргав момак и није ми то рекла на време. Ни линцура, манастирка и бардаклија заједно нису помогле да превазиђем проблем. Или су баш чувене брље допринеле да се згрозим и онемоћам. Госпођа Мара је била трпељива. Новац није могла да ми врати, али је дозволила да доведем замену. Први који је наишао улицом био је Ћирмиђика, мршавко из осмог разреда. Облизивао се са смешком и при уласку и по изласку из куће. Кретен није ни приметио да сам му подвалио. Двадесет година касније запао сам у вишемесечну душевну кризу. Разводио сам се од жене која ме је варала са претпостављеним на послу. Волео сам је и љубомора ме је раздирала. Нарочито када је затражила развод. Упркос великим количинама алкохола, гушили су ме јад и понижавајућа осећања. И приче које су стизале до мене. Између осталог, чуо сам да се моја вољена запослила код Ћирмиђике који је имао пекару и бурегџиницу недалеко од некадашње тајне куће госпође Маре. Причало се да по завршеном послу дуго остају сами у затвореној радњи. Када смо једном приликом седели у кафани, Ћирмиђика се хвалио како му посао са хлебом и буреком добро иде. Облизивао се са смешком. Као некада по изласку из куће госпође Маре. 45


Сликар Гајић је био веома озбиљан када је завршио причу. Толико озбиљан да инжењеру Петровићу није ни на крај памети било да се облизује и смешка.

46


11. Тајанствена учитељица

С јесени 2011. године, док су светски научници ЦЕРН-а с нестрпљењем очекивали доказ о постојању бозона, божје честице, брже од светлости, Растко се данима осећао као безвредно, јадно, ником потребно створење. Тумарао је светом без наде да ће икада стићи у рајске вртове или макар пред један његов чаробни брежуљак. Месеци су пролазили, а њему једноставно, ништа није полазило за руком. А онда, одједном, када је све већ постало неподношљиво, када је помислио да ће свиснути од туге, све је кренуло на боље. Као да је нека виша сила одлучила да га награди за посне дане резервисане за тугу и неуспехе. Догађаји, све лепши од лепшег, као на траци, почели су да се сустижу: трострука замена за срећку на греб-греб лутрији, бесплатно клађење у износу од двадесет динара због само једног промашеног пара на тикету, тројка на лотоу која гарантује добитак у висини уплате, заљубљен поглед девојке која се осмехивала неком иза преко његовог рамена, то су само неки од радосних наговештаја велике среће која само што није банула у његов живот. Тог мајског дана свратио је у манастир да се поклони и захвали Богу и православним свецима за благодати које су га снашле са молбом да све то потраје колико год је могуће дуже, јер су за њега и 47


мали наговештаји среће били скоро равни највећој срећи. По изласку из манастира угледао је у облацима на западу румене, плавичасте, љубичасте и свих других боја одбљеске који су најављивали близину вечери. Мада крштен по православним обичајима, за сваки случај упутио је ка облацима погледе захвалности и словенским боговима: Перуну, Сварогу, Волосу, Дабогу, Триглаву и Макошу, не заборављајући ни туђе богове и пророке: Зевса, Заратустру, Буду, Мухамеда, Манитуа, Митру и Мардука. Одмах потом, зауставила га је дугокоса девојка са виолином о рамену која је дигнутог палца стопирала крај пута. Представила се као Долорес Бајкић, учитељица основне школе „Јован Јовановић Змај“, у Свилајнцу, која у слободно време талентованој деци даје часове виолине. После Деспотовца, пут се исправио и зашао у врбове гајеве са овде-онде расутим колибама и воденицама на јаругама пред којима су се уздизали ђермови, усправни и витки као роде које стоје на једној нози. Машина пежоове „шестопетице“ почела је да звиждуће као да ужива што је пут прав, раван, а нога возачева смирена на педали за гас. Убрзо је и девојка почела да пева. Певала је прво сасвим тихо. Више за себе. Онда све гласније, као да не може да одоли радости која је обузима. Из футроле је извадила виолину и засвирала Вивалдијева Годишња доба. Свирала је божанствено. Главе нагнуте у страну извлачила је из виолине брзе разигране тонове пролећа. 48


Десетак минута раније изашао је из Манасије, православног манастира у коме се верници више од шест стотина година учвршћују у вери у моћ једног јединог тројединог Бога, Оца, Сина и Светог духа. Нормално је било да верује како је девојка са виолином дар тог Бога њему неутешном и у души сломљеном, али одмах се постидео таквих примисли, јер би то могло значити да Троједини нема паметнија посла у свеколиком свету, него да њега теши и усрећује тако што му приводи лепе стоперке. Пошто је пролазио кроз крајеве познате по причама о влашкој магији, нехотице је дошао на прикладнију помисао да све то са девојком и виолином може бити дело неког влашког мага или врачаре. Влашки магови и врачаре, омађијали су цео крај па се у њему дешавају чаробне ствари, е не би ли разуверили сумњивца и подсмешљивца попут њега који сумња и подсмехује се могућности постојања било какве магије, уверен да су то све само измишљотине за обману лаковерних и сујеверних. Уживајући у чаробној атмосфери, испуњеној прво песмом, а потом свирком, склизнуо је у мислима у не тако далеку прошлост. Само два-три месеца пре него што су почели да се нижу лепи догађаји, био је у веома тешком душевном стању, јер га је напустила жена коју је волео више од свега и без које није могао да настави живот. Пошто се искрцала са морског брода у Калкути, јавила му се последњи пут са крова воза на путу за Средње Хималаје и рекла да прекида дотадашњи начин живота и постаје службеница у неком од многобројних храмова. Можда је тако, а можда се његова лепа докторка, специјалиста микробиологије са 49


паразитологијом, заљубила у неког Индуса и остаје заувек с њим. Тек тада је увидео колико је заиста била лепа. Била је заноснија од Марије Шарапове, Анђелине Жоли и Кајли Миног скупа. Свим бићем је осећао да такву лепоту више никада неће имати за себе. Од ње му је остао само шешир од перја мужјака рајске птице који је донела са путовања кроз џунгле Нове Гвинеје. Казала је да најлепши мужјаци рајске птице, пре него што буду уловљени и постану шешир, једини имају привилегију да се паре са две женке. Шепурио се као прави привилеговани рајски мужјак мислећи да му његова мила тиме поручује да је и он достојан две женке и да се не би љутила и одмах тражила развод уколико би се десило да има још једну осим ње. Ни на крај памети му није било пало да може бити остављен и то у таквом стању да од њега нико неће хтети да направи ни шешир за пољско страшило. Док је близу Богословског факултета у Београду чекао да прођу дани, године, векови туге мислећи на своју прелепу изгубљену љубав, чуо је куцање о прозор аута. Угледао је женску прилику у црним фармерицама. Била је ружњикава, мушкобањаста, помислио је на тренутак да је можда прерушени мушкарац, божја казна, прво је тражила да је пусти унутра да се загреје, додирнула му је руку прво леденом левом руком да покаже да јој се смрзла само лева, а онда десном која је била топла, јер има џеп на десној страни блузе. Цену није хтела да каже. Рекла је да је гладна и нека да колико хоће, ко зна која невоља тера девојку да се нуди на такав начин, имао је самилости и није хтео да осуђује тек тако, зато је рекао да тренутно не може да 50


користи њене услуге да ни случајно није планирао тако нешто, да има обавезе, да се можда виде сутра, рекла је да непланирано може да испадне најбоље, сложио се са њом, али ће ипак бити боље да се виде сутрадан, она је његово благо одбијање доживела као увреду, неодрађен посао и љутито је напустила ауто псујући себи у браду. И ево сада, док прелепа учитељица у трансу свира, грицка га савест што није нашао боље решење, Шта ако девојка у црним фармерицама није била фолиранткиња, шта ако није била божја казна, него искушење, шта ако није била само навлакуша, него је стварно била гладна, а он јој није понудио ручак, сендвич, било шта, само не видећемо се можда сутра које никада неће доћи, јер како му се грозило данас грозило би му се и сутра, не би сутрадан девојка била пожељнија, а његова изгубљена љубав мање лепа, као да би му сутрадан било која сума новца за девојчине услуге била мања увреда и понижење, уосталом и да је била пожељнија никада није имао толико новца да би га бацао на недовољно пожељне проститутке, а стидео се, кућно васпитање му је налагало да се стиди, стидео се да га даје и много пожељнијим, учинио је то једном и грдно се покајао, дуго није могао да спере са себе то грозно осећање које је остало после услуга и стид што је себи допустио тако нешто, а уствари колико год причао о грозоти осећања и стиду није могао порећи да га је све то узбуђивало на неки веома заводљив начин, нису то били они чувени жмарци и језа која обузима препоне спуштајући се према коленима, али неке топлине је ипак било, као да је уживао што се ето нашао неко коме он може одбити љубав.

51


Када се из непријатних мисли пренуо и повратио у простор аута који је увелико већ клизио кроз тамне вечерње пејзаже Ресаве, девојка је још увек свирала. Чаробница није престајала да свира све док нису ушли у Свилајнац. Када се зауставио код парка испред Ресавске библиотеке, девојка није излазила. Гледала га је својим великим, сјајним, срнећим очима. Није знао шта би требало рећи, Срећан пут или можда да сврате на пиће, није хтео да буде нападан, довезао је девојку, био награђен за ту услугу дивном песмом и свирком тако да није ни приметио колико је брзо превалио двадесет и пет километара, чак ни сећање на ружњикаву и мушкобањасту проститутку није му покварило расположење које га је обузело док је девојка танког струка и широке, дуге, шарене сукње са хиљаду цветова свирала, нико никоме ништа није дужан, свако наставља својим путем, међутим, она није излазила, а он и даље није знао шта је паметно рећи, окренуо је ауто и кренуо изван града, није се заустављао док није иза првог села наишао на пољски пут, скренуо је и зауставио се стотинак метара даље под милијардама звезда које су узбуђено трепериле, подигао је девојчину дугу широку сукњу, била је влажна као потоп, ушао је одједном, без најаве, као да је то с њом чинио много пута пре, али све је то учинио некако превише обично, као да девојка није прелепа и раскошна, као да виолина није врхунског квалитета, као да девојка није певала божанским гласом и свирала као што би и сам Вивалди свирао, све је било брзо готово, звезде више нису тако благонаклоно жмиркале, месец је нестао иза облака као да је љутит, кренули су кроз мрак, ћутке, вођени светлима аута 52


преко троскота, цикорије и високих трава којима није знао имена и ћутке се растали на улазу у град. Сутрадан је отишао у школу да потражи девојку. Осећао се глупо што је дивно путовање завршио онако просто. Све је било тако дивно, може се рећи узвишено и све му је могло остати у драгој успомени, без обзира да ли је то био дар од Оца, Сина и Светог духа или од влашких магова и врачара. Хтео је да се извини девојци што је није одвео, ако је већ умислио да је потребно да је негде одведе, у пицерију „15 дана“, и захвалан за Вивалдијева Годишња доба поручи пицу истог назива, Кватро стађионе, у дискотеку, биоскоп или на реку да посматрају месец док се љиљани мачују на ветру. Осећао се глупо што се према девојци понео као мангуп, као да је обична пустоловка, мада у најзабаченијем делу мозга није одустајао ни од помисли да би се исто тако глупо осећао да је девојци само пожелео срећан пут не свраћајући на травнати и у коров зарасли сеоски пут. Љубазни школски фамилијаз му је рекао да је Долорес Бајкић погинула пре неколико година у саобраћајној несрећи. Покосио ју је ауто док је стопирала. Није се никада открило ко је то учинио. - Немојте се шалити, синоћ сам је возио, живу, здраву и распевану - побунио се. - Нисте ви једини коме је жива и здрава, свирала и певала - рекао је школски послужитељ. Сав у неверици, потресен и веома разочаран, сео је у ауто и наставио пут. Ниједан смислен одговор није налазио на питање зашто би се једна девојка лажно представљала.

53


Још раније је одбацио могућност да Троједини, окупиран важним светским пословима, може имати било какве везе са овим догађајем из његовог малог, у светским размерама безначајног живота. У заводљиву могућност да влашки магови и врачаре управљају судбином помоћу травки, корења, канџи, гашеног угљевља и белега није хтео да верује. Као ни у то да дух учитељице аутостоперке лута светом и узима од овог света што јој је ускраћено. За Растка који је веровао да је бесмртни живот присутан у свему, од камена до човека и звезда, најлогичнији одговор могао је бити, уједно и најтривијалнији, да је девојка са виолином у ствари жена пословног човека која је себи дала одушка док јој је муж са секретарицом на службеном путовању по Кајманским, Девичанским или неким другим острвима диљем овог чаробног света. Постојао је још један могући одговор. Не толико тривијалан, али и не баш пријатан за његову мушку сујету. Девојка са виолином је можда била у потрази за вечном љубављу и савршеним љубавником, а он то те вечери свакако није био, те је с тога нетрагом нестала не сматрајући га достојним да му открије ко је.

54


12. И слепа улица мора бити срећна и бескрајна

Чак и када се чинило да то нису најсрећнији друмови, Љупче Прашинар је и даље ишао. Славни надимак је добио по облацима прашине коју је за собом остављао његов стари, жути фап, петотонац, брекћући сеоским џадама, натоварен угљем и дрвима за огрев из Ресавице, дрвеном грађом из Ивањице, кромпиром из Прилика, шодером са Мораве, црепом из Кикинде или цементом из Параћина. Успут је писао песме. Писао је о цврчку, који је неправедно извргнут руглу у басни о цврчку и мраву, о материјалној грешци механичког поређења две разнородне животиње које свака у свом роду врше тачно одређене радње неопходне за опстанак, о томе како је музика цврчка намењена искључиво материнском инстинкту цврчкице, о томе како песма никако не настаје из цврчкове доколице, него по строгом диктату природе за завођењем Oне која је неопходна да би се живот продужио на за сада једини могући начин, парењем цврчка и цврчкице. Писао је о промашености цврчкове песме, уколико се на њу не одазове Oна којој је намењена. Писао је и томе како је смешно поредити цврчка са рударом, радником у фабрици или на некој плантажи памука, парадајза или дувана, морнаром у освајачкој

55


експедицији или пилотом борбеног или путничког авиона. Писао је да треба разликовати цврчиће, (род птица певачица из породице грмуша, најчешће кестењастосиве боје, најпознатије су цврчић поточар, обичан цврчић и цврчић трскар) и цврчке, цикадине (врло велики подред инсеката из реда истокрилих рилаша, имају рилицу усмерену уназад испод тела подешену за бодење и сисање биљних сокова, ситније пољске врсте одлично скачу, а само крупне шумске врсте имају апарат за цврчање на првом трбушном чланку). Од шумских врста најпознатијe су обична цикада и јасенов цврчак, које у току лета стварају заглушујуће крештање у крошњама дрвећа. Олако називати то заглушујуће крештање и цикање у крошњама дрвећа музиком, у људском смислу, може само непознавалац ствари природе и човек лењ да ту природу упозна. А тек како је глупо и неправедно поредити ту музику са каквом путујућом дружином, састављеном од хармонике, виолине и контрабаса, која се дрзнула да свира оде или тужбалице, док други копају, окопавају, риљају, косе, пласте или дрљају. У суштини, то несносно крештање и цикање, јесте музика, као и крекет жабаца, грактање гавранова, и друга људском уху не толико пријатна певања мужјака разних врста животиња, али музика намењена не за човекову забаву, него женкама које ће заведене њоме пристати на љубав и рађање потомства. Такве је песме писао, док је ишао срећним друмовима, за које је веровао да морају бити срећни,

56


није одустајао да верује у то, чак ни када га је много тога уверавало да су несрећни. Једне вечери, ушао је у салу пуну публике и читао своје песме. Критичари су говорили о уметничким правцима кроз векове, о додиру његове поезије са традицијом, о изворима, узорима, о оригиналности, аутентичности. Осећао се нелагодно због њиховог непрепознавања суштине његових песама, које су по њему могле имати неког смисла само ако се те вечери, или неке друге вечери, у сали, или на неком другом месту, појави Она ( не било која она, него јединствена и непоновљива са великим О), која ће се његовој песми одазвати, Она, која ће бити спремна да се с њим спари и тако оправда велики труд уложен у стихописање. Да ли због лепоте поезије или због нечега другог, тек те вечери, из сале, одазвала се Она, која је била спремна да поезији да пуни смисао зачињући с њим нови живот. Као провиђење својом појавом обасјала је салу, сав његов живот, сав космос, поезију. Не много дуго после рођења новог живота, Она је рекла да се преварила. Говорила је да он није никакав витез, ритер, него обична рита од човека, неспособна да се снађе међу људима и да се преварила мислећи да је његова поезија, на којој је дојахао и спустио се пред њу из недохватљивих висина, бели коњ, да је то уствари рага, недолична чак и за циганску чергу, а камоли за живот достојан цивилизованог човека двадесетпрвог века. Усамљен, тужан, песник и камионџија, Љупче Прашинар, опет иде срећним друмовима и пише. 57


Спрема се приљежно да у технику завођења укључи и вештине мрава. Никад није чуо мраве како певају, али засигурно ти чувени инсекти, пошто их има у тако огромном броју, знају како да заведу Оне које су им неопходне. Било да су то звукови испод прага људске осетљивости, мириси, телепатија или нешто друго, шта год да је, проучиће то. Нада се да ће коришћењем мрављих вештина бити успешнији у новом завођењу, али не само зарад истинског продужења живота, у томе му је био довољан и начин јасеновог цврчка, нада се да ће коришћењем мрављих начина, Новој Оној, која буде била спремна да с њим зачне нови живот, и свом потомству омогућити живот достојан, не само човека двадесетпрвог века, него и свих векова уопште, до краја света, и после краја света, после краја света нарочито. Изненада, док је тако ишао срећним друмовима, испред великог облака прашине који се дизао за њим, песника прецизне мисли и камионџију тврде вере, Љупчета Прашинара, тачно у срцу света, негде између Лињског Потока и Високе Дубраве, одједном смлати необјашњива туга. Сетио се америчких змијаца, који испуштају женске мирисе да би завели супарнике у клупку, наводе их на себе и тако себи ослобађају пут до жељене. Сетио се афричког мајмуна, који краде љубав парећи се у потаји са једном од љубави жељних женки, иако зна да ће бити осуђен на смрт од главног мужјака, коме по праву најјачег припадају све мајмунице у чопору.

58


Сетио се мале пољске пенушаве цикадине, чије ларве групно живе у пенушавом секрету који излучују око себе, да су многе врсте цврчака штеточине пољопривредних култура, нарочито као преносиоци биљних вируса. Сетио се Платона, који вели да уметник подражава само спољашњост, изглед материјалног света који је и сам „сенка“ и да је уметност, као „сенка сенке“ то јест „слика слике“ света суштина и истине то јест света идеја, од мале вредности, често и штетна, јер може да квари морал грађана и младежи, те је уметнике сходно томе протеривао из државе. Затим је помислио, колико му мало времена остаје за песму, да песма, као завођење, у неким касним годинама, може бити прилично бесмислена ствар. Видео је да су теоретичари књижевности у праву кад инсистирају на тражењу неких других довољних, оправданих разлога за песму. Ипак, док је ишао бескрајно срећним друмом, на подоста већ уморним гумама, смешио се. Смешио се, јер шта би друго могао да чини, него да се смеши, ако зна да друм не може бити другачији, него бескрајан и срећан, без обзира да ли је пољски путељак, аутострада, сувоземни, подморски, пећински или звездани, овосветски или оносветски, брвно на потоку, танка нит за прелазак у рајске или пад у паклене пределе. И слепа улица мора бити бескрајна и срећна. Било би све бесмислено да је другачије, мислио је. Смешећи се за воланом петотонца који је бректао на великој узвишици испод Тропоњског гробља, Љупче Прашинар, камионџија и песник бескрајно 59


срећних друмова, видео је себе како чита своје нове песме, у препуној, полуосветљеној сали. Видео је Ону. Њену дугу, плаву косу уплетену у велику, моћну кику, реп. Уплетен као код расне ждребице, спремне за велику параду.

60


Други део

61


62


1. Неотпоран на дневну светлост Једне бурне ноћи, пред Ђурђевдан, после више хиљада година сна, Диониса, ноћног бога вина, плодности, весеља и раскалашне обести, пробудио је славуј. Помислио је, то мора бити да је добро кад су славуји на истом месту где су одувек били. То значи да вечност не тече никако другачије него као велики Дунав, стално одлази у неповрат, али је увек ту. Значи неповрат је ту, не треба никуда ићи да би нашао неповрат, страшан, ужасан, диван неповрат са птицама које певају сваког пролећа. Схватио је колико је био неправедно љут на оне који су отишли с пролећима, зимама, летима и јесенима и већ дуго се не враћају. Мораће без њих да настави да дивља и лудује по београдским сплавовима и дискотекама. Њихов одлазак је пролазност која траје. Пролазност вечна као и бесмртност. Али, Отац ме мој, ако знам, зашто сам се пробудио из сна у коме сам заувек могао да сањам снове који су ми додељени, опсовао је кроз божанске зубе још увек крмељиви Дионис. Послат, из неког само његовом великом оцу Зевсу познатог разлога, на леву обалу београдског Дунава, у за таквог бога непримерену двадесетоквадратну гарсоњеру, у улици Косте Јосиповића 3, сваке ноћи излазио је да слободним људима и робовима пружи пример винске раздраганости, моћне плодности и обесне раскалашности. 63


Онда се сетио да је пуштао и повлачио воду и да није устао из сна да би слушао славује и гледао свитање величанствене зоре над Крњачом. Него због препуњене бешике. Није више могао да се врати у сан. Био је принуђен да слуша славује, који вазда певају као да нема ничег важнијег него без престанка певати, бити самозаљубљено мушко шаренокрило ништа, које се удвара другом ништа у заводљивом женском облику стално понављајући види како сам диван и онда се једно ништа пење на друго ништа и маше крилима. Не знам зашто овако размишљам, питао се Дионис, мамурни бог вина, плодности, весеља и раскалашне обести. Можда због оних бића заробљених у мом сну из кога сам се заувек пробудио. Због бића која цвркућу, вриште, купују и продају опсене и сабласти, обожавају једно друго, обожавају мене бога који не могу да им се вратим, јер сам бог који с времена на време мора у тоалет, а онда немоћан да се врати у сан гледа како свиће, време неког другог бога. Високо на небу толико заслепљује да не можеш засигурно утврдити да ли је двожуче или једножуче. Док је тако размишљао, буновни бог Дионис, неотпоран на дневну светлост, полако је прелазио у свој свакодневни, невидљиви, бестелесни облик. До вечери када ће поново постати мишићав, моћних, јаких удова као фигура атлете од пароског мрамора.

64


2. Тајни живот једног генија

Херман Хесе, становник дивљег рибарског насеља код Панчевачког моста у Крњачи, гледао је на жене час као дечачић, час као стари развратник. Није желео да живи само због живота и воли само због жена. Имао је потребу за усамљеничким и сањарским задовољством уметника да би био задовољан животом, боље рећи, да би га могао поднети. То је био један од разлога што је златоусти скитница 1962. године напустио Швајцарску и тајно дошао да живи у алаској колиби у дунавским врбацима. Ту је могао да сањари до миле воље. Прво је уредио да цео свет поверује лажној вести у новинама о његовој смрти. Свет коме је неподношљива бесмртност генија лако је поверовао у сензационалну бесмислицу. Једног лепог дана када су небо и земља сјали у раскошним јесењим бојама златоусти бесмртник обрео се на Богословији. Док је чекао трамвај започео је разговор са чудесном девојком. Поглед јој је био магичан. Прожео га је сасвим. Обасјао сваки његов кутак. А баш је тих дана био нешто мрачан. Медицинска сестра Елизабета Максимовић, волонтерка на Одељењу за плућне болести Клиничког центра, која се поносила што се зове именом мајке 65


Јована Крститеља, дуго га је тако прожимала тим својим магичним љубичастим очима, док он је причао и причао, све радоснији и све срећнији. Ретко се дешава да човек почне тако изненада да прича са непознатом особом и прича, прича, никако не престаје. А непозната особа има само двадесет година и слуша, слуша, не престаје да слуша, све више блистајући. Није знао колико је на све што се дешавало у тим тренуцима утицала близина Богословског факултета по коме цео крај носи име Богословија, тек све се збило тако као да је свиме, својим моћним прстима, управљао неки виши диригент. И тако, уместо да оду трамвајем свако на своју страну, и стигну тамо где су пошли, стигли су на обалу Дунава, на травнати насип који су Французи тако добро направили да сасвим поуздано штити од поплава, док се пола Европе дави у бујицама и много мањих река него што је Дунав. Наставио је да прича и седећи на насипу, тако да је и сам необично уживао. Она је уживала, рекло би се, исто колико и он, ако не и више. Док се вече, на својим меким мачјим шапама, нечујно шуњало око њих са свих страна, била је стално осмехнута. Нису обраћали пажњу на повремене крикове дивљих патака које су излетале између столетних стабала великих врба, и обавештавале да само што нису потонули у ноћ. Ништа друго није видео него њене осмехнуте очи, насмешене усне.Тешко је рећи шта је било више осмехнуто, да ли њене усне под руменим кармином 66


или њене очи које су биле час љубичасте, час смарагдно-зелене. Сва је била осмех. И прсти су јој убрзо постали веома радосни и укрстили су се са његовим радосним прстима. И прсти на њеним ногама убрзо су се радосно љубили са прстима на његовим ногама. И све живо се у тим тренуцима љубило на обали реке. И у реци самој. Љубили су се дан и ноћ. А онда је небо почело да се осмехује са својих милијарду звездица. Та велика радост, трајала је данима. Неколико месеци. А онда му је магична рекла да има момка. Да их обојицу много воли. И отишла. Одмах потом отишла је и његова прва жена из дивљег рибарског насеља. И она је имала момка кога је више волела. Прошло је од тада двадесет година. Једне вечери његов син Арчибалд, тек зашао у тин године, који се зове по бившем момку његове прве жене са Шварцвалда, позвао га је да дође по њега аутом, на Славију, јер послепоноћни аутобуси иду веома ретко, а уморан је и није вољан да чека толико дуго. Чекао је поред станице трамваја 12, држећи се за руке са својом новом другарицом. која је изашла да га испрати. 67


Када је био у вртићу имао је девојку, а сада, у петнаестој, мали матурант каже да му је девојка са којом се држи за руке у пола ноћи и због које је изгубио последњи претпоноћни аутобус, другарица. Антонела је била прелепа девојчица, у белој краткој хаљини. Одмах је златоустог необично подсетила и стасом и магичним сјајем у очима на давне радосне тренутке сусрета са исто тако магичним сјајем у очима Елизабете Максимовић, на Богословији. Одмах потом, чуо се глас који је девојчицу дозивао са терасе на првом спрату, изнад њихових глава. Била је то Елизабета Максимовић. Одмах ју је познао. Боже, како не би познао магичну Елизабету Максимовић, сада вероватно Павловић, пошто се њена ћерка тако презива. То мајка не рађа двапут, нити живот двапут дарује, па да може да се заборави и не препозна и после хиљаду година. Упозоравала је ћерку да треба да се врати. Поздравио је кратким махањем руке. Одговорила је још краћим махањем. Није ништа рекао сину о мајци његове девојке. Надао се да њихова веза неће потрајати дуже него што се то најчешће дешава у тинејџерским годинама. Колико год уживао у задовољству и срећи свог сина, лакнуло му је када је после неког времена престао да је помиње. Чак га је веома обрадовало што је нова девојка са сасвим друге стране града.

68


3. Уметник путовања кроз енергије

Миша Шапоњић, бивши милиционер, ролетнар и стаклорезац, не би ни случајно своју верну животну сапутницу Спасенију гњавио љубавном причом из младости да у њу није на тајанствен и чудноват начин умешан геније Лав Николајевич Толстој. Лав Николајевич Толстој, песник малих послова и земаљских радости и пустоловни уметник путовања кроз енергије и облике, појавио се изненада онако космат и лавље гриве, док је Миша Шапоњић на железничкој станици код Панчевачког моста чекао поноћни воз за Батајницу, и испричао му следећу причу. Просула се на месечини као тесто преко наћви. Скљокао сам се истога тренутка. Нагледао сам се и тужнијих призора и нисам се онесвешћивао тек тако, али ово је било нешто друго. Колико год био видовит, никако нисам могао претпоставити да би моја љубав могла изгледати тако, најблаже речено невесело, после само неколико година од цепања у копривама, терања у јаругама, опасивања у бистрој реци код Доње Мутнице, у још бистријем потоку код Мрчајеваца, мркања у детелини код Грабовице, у златножутој смиљки на Липару код Крушара, табања у врбаку, под месецом који је за тили час пројурио небом не дајући нам прилику да из себе истерамо све животиње пре сванућа. 69


Када је као некада, хитрим покретима, збацила са себе плаву свилену хаљину и прућила се преко ње и опалог шумског лишћа, уместо огромних, поносних груди шеснаестогодишњакиње, које се уздижу попут планинских висова, угледао сам нешто налик на бабарогину млађу сестру, млохавих сисурина разливених преко пупка. Онда је почела да цмиздри говорећи кроз јецај и сузе да је никада нисам ни волео, а да је она једино мене носила у срцу свом, иако је јахала коње свих пасмина, и носороге, и биволе и слонове, гориле и китове. Држао сам је у наручју и говорио јој како сам срећан што то чујем, јер сам мислио да сам за њу био само једна од многобројних добрих и слатких цветних китица и ништа више, а волео сам је више од свих жена света заједно. Нисмо се више срели. И не дао Бог да се сретнемо. Надам се да Бог зна шта ради, јер за себе нисам сигуран да не бих опет, ако бих дошао у прилику, отишао са њом у шуму да проверим да ли је оно био само ружан сан. Срећан сам и поносан на себе што сам се скљокао и што нисам имао ништа са Матилдом Петровић, ругобицом из храстове шуме, под немилосрдним месецом и што сам на тај начин сачувао једну лепу, драгоцену успомену, која не може да поружни тек тако, на некаквој безвезној месечини. Јер кад се сетим прелепе шеснаестогодишње, Матилде Петровић, широких бокова као океан, струка танког, манекенског, с којег се сливало црно вино у жедна ми уста, а она узвраћала и опијала се са мог 70


стомака и дан данас ме прође језа и крв ми удари у луду главицу. Само што му је испричао причу, Лав Николајевич Толстој, пустоловни уметник путовања кроз енергије и облике, претворио се у лепог белог галеба и прхнуо изнад Дунава, високо у небо. Само што је Лав Николајевич Толстој нестао у висинама Миша Шапоњић, будући милиционер, ролетнар и стаклорезац, угледао је девојку широких бокова као океан, струка танког, манекенског. Све што се после збило је скоро истоветно као у причи Лава Николајевича. Разлика је само у томе што Миша Шапоњић није умео да се претвори у лепог белог галеба и прхне у небо. Голубе мој бели, каже му његова верна животна сапутница Спасенија, није довољан један мождани удар да би се могао претворити у белог галеба или у шта већ хоћеш да се претвориш. Откуда појава Лава Николајевича Толстоја на железничкој станици испод Панчевачког моста могло би бити донекле јасније ако се знају две чињенице: прва да прототип Толстојеве јунакиње Кити Шчербицке у роману Ана Карењина, грофица Прасковја Сергејевна Уварова, рођена Шчербатова, почива на Новом гробљу у Београду, само тристотинак метара од станице испод моста, друга да је по инструкцијама Толстојевог лекара др Душана Маковицког, у врту новодаске куће адвоката Милоша Крна адаптирана кућица са три просторије, кухињом и оставом за тајни смештај писца чија је намера била да 71


се повуче из јавног живота, напусти породицу и нађе себи мир, негде далеко. Кућица је срушена 1968. године. Тренутак пре него што је Миши Шапоњићу испричао своју невеселу љубавну причу, велики уметник путовања кроз енергије и облике, управо се одсутно смешкао над текстом Алексеја Астапова, Толстој и Нови Сад, на 199. страници Руског алманаха број 15 из 2010. године где се каже да је 1910. године изненада умро од запаљења плућа на железничкој станици Астапово не остваривши своју намеру да се пресели међу Србе.

72


4. Аутостоперка

Драго Караћ, један од најлепших београдских таксиста, завршио је ноћну смену, скинуо такси ознаке и ставио их у гепек робусног реноа 25. У раној младости је аутостопом пропутовао целу Европу. У знак захвалности свима који су га возили, када није таксирао, радо се заустављао да повезе путнике на палац. Аутостоперку Љубицу Срећковић која је била гладна одвео је код себе у стан да доручкују заједно. Љубица је била изузетно округла, изузетно млада и веома светлог и нежног тена. Била је продавачица у радњи са мешовитом робом на Миљаковцу, а становала је на сасвим другом крају града, негде у Котежу. Није стигао ни да јој се надиви, већ је била у кревету. -. Чика Драго, ви сте диван љубавник! - довикнула му је док се пео према највишим небесима. Док се облачила, рекла је да је направила мањак и да у каси недостаје педесет евра, које мора да надокнади пре него што газда дође, те да би била веома срећна, ако би могао да јој учини ту радост и позајми јој , а она би му вратила већ сутрадан, када буде примила плату. Није је виђао данима након тога, а онда једног јутра ето ње.

73


Загрлила га је, и пре него што се снашао да ишта каже у своју одбрану, подлегао је њеним чарима. - Чика Драго , ви сте заиста феноменалан љубавник! - рекла је мазно, док се њачући пео изнад стотог неба. Овом приликом, недостајало јој је педесет еврића да подмири кирију, јер ће је газда, уколико то не учини, још истог дана истерати на улицу, са све децом. Све ће му, наравно, вратити, чим прими плату. Размишљао је колико је дражесна та девојка која ето однекуд има и двоје деце. Мора бити да је тежак кретен тај који је оставио тако дражесну женицу. Свако би, ко је први пут види, помислио да је малолетница. Толико је била младолика. Лепо развијена девојчица. Ништа друго него девојчица. Опет је није видео данима. Када се поново појавила, учинило му се да је подоста утучена. Рекла је да мора да му објасни неке ствари, јер не жели да о њој има погрешно мишљење, а њој је веома стало да о њој има лепо мишљење, пошто јој веома драг. - Мој муж је осуђен на четрдесет година затвора због убиства старице коју је опљачкао, а потом измасакрирао. Пружила му је судску пресуду да би га уверила у истинитост своје приче. - Ви сте тако дивни, чика Драго! – рекла је на растанку захвално и пољубила га у образ. Тешка срца, морао је да одлучи да до поновног сусрета не дође. 74


Стварно је била дражесна, мила и љупка и човек не би могао тек тако да одустане од изненадних, ничим заслужених божјих дарова, без ваљаног, веома ваљаног, разлога. Да јој је муж осуђен на две-три године издржао би некако. Али, четрдесет година ишчекивати да се неко појави и измасакрира те као старицу коју је измасакрирао, пошто је опљачкао, то стварно није могао поднети.

75


5. Човек који је веровао у голубове Салвадор Дали, власник кошмара млитавих виолончела и врхунски свирац у багремов лист, становник трећег улаза, трећег спрата, стан број 12, у улици Браће Марић, у Београду, био је тако разбијен да га ни супер лепак, од љубичице и есенције секса, не би могао саставити. То је било јасно сваком ко би га погледао, али не и њему. Салвадор Дали се није плашио смрти. Знао је да ће бити оживљен, уколико се деси да умре. Није веровао да ће то учинити змајеви, виле, свеци и видовите личности које познају средства за оживљавање, чаробне штапиће, свирале, биље, магичну траву и спасоносни прах. Од тренутка, када се Риђи настанио код њега на тераси, одмах је знао да ће то учинити голуб, који ће донети живе воде, полити га њоме и оживети га. Имао је пуно разумевање за пернате створове, чак и када би ушетали у његову собу и остављали трагове свог измета на тепиху, понекад на столу или кревету. Салвадор Дали је знао да може бити безбрижан, једино ако су голубови у близини. Људи су га сматрали чудаком, нису могли да разумеју толику његову посвећеност голубовима. Нису могли да схвате, откуд таква идиотска озареност на његовом лицу. Жена га је напустила, одвела децу, у фирми је добио отказ, понекад је ишао у лов на белу рибу, 76


продавао глисте, црвиће, понекад ситну рибу, када би се посрећило да упеца више него што су његове потребе. Свако други био би утучен и сломљен бедом која га је задесила, али не и Салвадор Дали. Трудио се да његови пријатељи имају довољно хране и воде. Веселио се када би чуо њихово љубавно гукање, знао је колико његова срећа зависи од среће његових голубова. Није разумео људе који су терали голубове са својих тераса. Да не би наишао на подсмех, није се усуђивао да им објашњава каква је моћ голубова. Сматрао је да не треба убеђивати људе у немоћ вила, змајева, светаца и видовитих личности у оживљавању мртвих. Дозвољавао је да свако може веровати у шта хоће. Ни змајеве, ни виле, ни свеце никада није видео, а голуб му је више пута слетао на руку и кљуцао зрневље пшенице са длана. Веровао је да Бог, ако понекад силази на земљу, силази у облику голуба. Та птица је толико лепа и племенита да не може бити ништа друго него Бог сам. То што има велики кљун, несразерно велики у односу на тело, витко и елегантно, само потврђује његове моћи, јер какав би то Бог био са малим кљуном. Да имам кљун, мислио је Салвадор Дали, сразмеран величини свог тела, морао би то бити огроман кљун, бар пола метра дуг.

77


Само на моменте, постајао је нестрпљив у ишчекивању да види какве су радосне згоде припремили његови голубови. Само на моменте, уплашио би се да неће учинити ништа да побољшају његову ситуацију, да ће га једноставно пустити да умре, а онда употребити живу водицу и оживети га. И тако у недоглед, умреш, оживиш, умреш, оживиш. Није се баш радо мирио са тиме да би могао бити бескрајно много пута оживљен, само због тога да би наставио све испочетка, на исти непогодан, тегобан и мучан начин. Веровао је у голубију машту и надао се да ни голубови не би могли поднети да све буде вечно сивило и монотонија. Људи су наставили са подсмехом, све до дана када је птиче пало. Млада комшиница Гала, студеткиња медицине, одскора подстанарка са спрата испод његовог, била је најпре изненађена када је позвонио тражећи голупче, које је пало у саксију са петунијама на њеној тераси, а затим одмах и очарана његовом нежношћу према младунчету. Одмах је пошла да види и друго птиче. Од тога дана чуло се гукање и у његовој соби и на тераси. Тешко је рећи које је гукање било умилније. Од тога дана, комшилук није престајао да се пита, чиме је један такав чудак могао освојити тако дивну девојку. Онда је дошла да види голубове радознала лепа комшиница са првог, затим лепа и радознала 78


комшиница са четвртог, па исто тако лепа, ако не и лепша и радозналија, комшиница са петог спрата. Гукало се даноноћно. Салвадор Дали се није плашио да би могао одапети од толиког гукања. Ако буде изнемогао, ту су његови чувари. Мало живе воде и оживеће га , очас посла. А ако би се којим случајем десило да голубови из неког разлога затаје и не оживе га, између смрти од усамљености и смрти од гукања, без премишљања, одабрао би ову другу.

79


6. У рибарници Комшија Салвадора Далија, Радиша Будишић, угледни власник ланаца пиљарница и трафика, тајни убица из милосрђа и писац похвала о доброчинствима, зауставио је свој црвени фолксвагенов комби пред бројем 555, у улици Војводе Степе, у високом београдском насељу Кумодраж. Пред рибарницом, која је доскора била продавница обуће, угледао је двојицу пивопија. Један од њих, власник рибарнице, слободни филозоф и станодавац јевтиних, некомфорних станова, устао је да га услужи. Онај други, човечуљак који је наставио да седи и пије, веома га је узнемирио. Био му је невероватно познат. Личио је на човека који је некада био подстанар у Трећој улици Браће Марић. - Никада никога не можеш истранжирати и спаковати са толико сигурности да се он неће појавити на другом крају града - помислио је господин Будишић, извршилац савршеног злочина. Свакако да је мало претерано закључити како се један човек, уредно истранжиран, спакован у пластичну кесу и бачен у таласе велике реке, после пет година може појавити у рибарници, у безводном делу града. - Или то није исти човек - промрмља Будишић - или га је испљунула велика риба. Онако неукусан од многих недаћа које су га тровале испљунут је као грозан залогај. Ту су се подесиле неке успутне хемијске реакције које су истранжираног човека опет 80


саставиле у првобитан комад и ево га сад у рибарници, седи и пије пиво. Згодна помисао да би јадног човечуљка могао убити још једном, и као што га је пре пет година бацио рибама велике реке, баци сада рибама у рибарници -трже га. Нашао би се начин да све то учини опет неопажено. Али, шта ако се у рибама понови иста реакција и мноштво риба од комадића клонира и испљуне мноштво човечуљака на разне стране града ? - Можда то, ипак, није то - помислио је нешто спокојније Будишић плаћајући купљену рибу. - Можда није ни могућа таква реакција риба наставио је са успокојавајућим мислима док је излазио из радње - те с тога то и не може бити исти човек.

81


7. Шоља за леворуку љубав

Живко Николић, власник ланца драгуљарница и златара, заводник и песник ода својим љубавима, седео је задубљен у мисли. У руци је држао велику порцуланску шољу. Црвена, порцуланска шоља за нес кафу, дуго је стајала неупотребљена у луксузној, црној, барској витрини поред скупоцених ваза, фигурица, сребрних тањира и пехара. Пространи дневни боравак, широк као неколико гарсоњера био је испуњен скупоценим кожним гарнитурама кружно спојеним око огромног храстовог стола налик столовима из филмова око којих се окупљају гангстерске породице. У уређењу стана, богатом власнику су помагали људи репрезентативног умећа, пријатељи из високог света архитектуре, уметности, права и политике, сви они којима су злато и драгуљи саставни делови сваконевног живота. Са највишег спрата облакодера у центру града, човеку у ротирајућој кожној фотељи у челу стола пружао се прелеп видик на предграђа уоколо и велике реке, Саву и Дунав. Шоља је била окрзнута на месту које се при пијењу ставља у уста, ако се при том користи десна рука. Нежно је држао у руци драгоцени предмет, нежно као што се држи голуждраво птиче. Евангелина је

82


последња пила из ње оног дана када му је беснo рекла збогом. Прелепа Евангелина, његова четрнаеста супруга је већ више од годину дана у затвору, осуђена за кривично дело, неовлашћено стављање у промет опојних дрога, по члану 246 став 1 КЗ-а. Још увек не може да поверује у то да је његова умиљата Евангелина дилер. Био је имућан човек и трудио се да својој драгој испуни сваку жељу, чак и оне жеље које се неке жене усуде једино да сањају или боље речено, не усуђују се ни да сањају. Златар и драљуљар на гласу, у својим златарама и драгуљарницама бавио се између осталог и откупом ломљеног злата и колекција породичног накита. За њега уопште није проблем да супрузи за рођендан поклони једном најновији пежо, други пут тек са траке сишли примерак мерцедеса, новитет којим се Мерцедес труди да засени конкуренцију. Медени месец су провели на Девичанским острвима, а пре тога су годинама летовали, зимовали, пролећовали и јесеновали широм света, у најпознатијим туристичким местима, од Хаваја до Хаитија, од Тајланда, Турске, Грчке, до Египта, Марока, Колумбије и Венецуеле. Не из потреба за новцем којег је било у изобиљу, него из жеље да Евангелини не буде досадно, док се он бави својим разгранатим пословима, нашао јој је посао туристичког водича у познатој агенцији „Морска звезда“, која је своје клијенте водила с краја на крај света. Али, њихова брачна срећа није дуго трајала.

83


Прелепа Евангелина није могла да издржи, а да из ње не провали разорна љубомора. Много је лепотица облетало око њеног богатог мужа и она то није могла да издржи. Напустила га је пошто је у његовом телефону нашла љубавну поруку, потписану од извесне хоботнице која поручује да га нежно грли, са свих својих осам ручица. Вратила се у своју гарсоњеру на периферији, одакле су је, недуго затим, са лисицама на ручицама спровели у затвор. Нежно, вратио је шољу у витрину. Погладио је, притом, место на којем је била окрзнута. Евангелина је, једном у тренуцима не баш нежних разговора, разбила емајл, управо на оном месту где се шоља ставља у уста, када из ње пије неко ко се служи десном руком. Љубоморна Евангелина, која се служила левом руком, хтела је на тај начин да буде сигурна да у њеном одсуству ниједна од супарница, све одреда дешњакиње, неће моћи да је користи. Ћуд је женска смијешна работа, прошао му је кроз главу омиљени стих песника из родних брда. Тим стихом, покушао је да одговори на питање зашто би се једна, рекло би се, у свему задовољена жена бавила неoвлашћеним стављањем у промет опојних средстава. Злобници из комшилука, завидни на раскоши у којој се наједном обрела њихова до тада сиромашна сусетка, говорили су да, иако је у свадбеној поворци било више од сто луксузних аутомобила, оно и није била права свадба, да је то био само згодан начин да се велике количине дроге несметано пренесу преко целе 84


земље, с обзиром да, по обичајима који се још увек поштују, посмртну и свадбену поворку нико не зауставља. После хапшења, једни су је сажаљевали говорећи да је наивна будалица, која није знала за кога се удала и да је сурово искоришћена од превејаног криминалца, који јој је дрогу подметнуо да би се осветио што га је напустила. Други су тврдили да је обична покварена спонзоруша, која је могла да упропасти богатог човека из угледне породице, у којој су чист образ и поштење цењени више од било чега другог. Народу се уста не могу запушити, те није обраћао пажњу на злобна говоркања. Више од тога заокупљала га је помисао на црвену шољу са оштећењем на месту са којег пију дешњакиње. После толико времена, Живко Николић, власник ланца драгуљарница и златара , заводник и песник ода својим љубавима, поново је упознао девојку која је левакиња. Сваког тренутка, требало би да се појави на вратима.

85


8. Масажне фотеље

- Пролеће је диван период године када и човек са најмање животне среће и радости изненада може бити дарован ничим заслуженом небеском милошћу помисли Небојша Ћосић, драговољни, неуморни трагалац за узвишеним истинама и рентијер пословног простора произвођачу лажног меда у улици Чаробне фруле бб, у Миријеву. Док је подижући слушалицу прекидао реску, врло реску звоњаву Атлинкса, америчко-канадског порекла, произведеног у Кини, размишљао је ко би га могао звати само који тренутак пре него што ће се липе распупети. Добар дан, драги господине, отпоздравио је распевани женски глас његовом, добар дан, овде фирма за производњу масажних фотеља и ту распевана девојка рече назив и место фирме које није сасвим добро чуо и разумео, некакав страни назив који не мора ништа значити ни на једном језику, можда нека кованица склопљена од имена власника фирме, његове супруге, таште и свастике, оно што се јасно чуло су питања, воли ли масажу и да ли је икада био масиран у специјалној масажној фотељи, пре него што је ишта стигао да одговори девојка је наставила да цвркуће обавештавајући га да је он срећни добитник бесплатне масаже у њиховој масажној фотељи, одмах у току дана, у свом стану, потребно је само да потврди и сачека, она ће стићи убрзо, фотеља, масажа, велика угодност, помисли одмах колико му времена треба да 86


среди хаос у којем живи и зажали што нема бар кућну помоћницу, уколико већ нема куварицу и другу послугу, та неће му ваљда млада масажерка обећани ужитак пружити у таквом хаосу, то свакако не може допустити, не би се могао опустити и уживати, ма колико квалитетна била фотеља и ма колико вешти били прсти масажерке, не једном љутио се што је себи дозвољавао тренутке изненадног предавања страсти да би по задовољењу осетио колико одједном понижавајуће може бити, после узвишених тренутака када душа и тело лете високо над смислом и бесмислом, обрети се у нереду, прљавштини и смраду, пре него што је смислио било какав ваљани одговор, који би му омогућио да искористи даровану срећу, нешто касније када се стекну услови или сутрадан, уколико стан не успе да среди у току дана, чуо је идиота који је захваљивао на понуди, кретен један, који одавно није осетио ни женски додир, а камоли да је био масиран, поготову од девојке која има тако рајски глас, опонашајући девојчин цвркут својим од пролећног поветарца напуклим тенором захваљивао се тврдећи да је свакодневни корисник масажерских услуга правих вештица, сликовито је представљао масажерску вештину девојака које га масирају, да је његов стан прави салон за масажу и пожелео девојци и њеној фирми пуно среће у налажењу купаца за фотеље и корисника масажерских услуга. Није ни завршио са глупим одбијањем девојке која му је нудила неслућене тренутке радости за тело и дух већ је зажалио. Данима је помишљао колико би му драгоцена и спасоносна била промена која би га тргла из обамрлости, а ево сада када му се указује прилика

87


да ужива, трућа о животној испуњености и засићености. Лузер, безнадни лузер, то сам, рече власник неискоришћене среће, а онда зажали што девојци није дао бар број телефона свог пријатеља Едуарда Висарионовича коме би масажа сигурно пријала, јер месецима лежи усамљен у свом Хидрогенском џубоксу како је називао свој станчић на звездарском брду високо изнад Дунава, још из времена познанства са Аленом Гинзбергом, недужним америчким јеврејским будистом, јединим који је могао да му парира у шљемању вотке, те већ далеке 198о. године када је заједно са песницима-музичарима Питером Орловским и Стивеном Тејлором посетио Дубровник, Београд и Вршац, труди се да сања мирне снове да му опет по ко зна који пут не искочи кук, а онда опет болница, тамо му најтеже пада што се пацијенти не бирају по интелектуалној сродности, него их пакују, три ишчашена кука, три лома ребара, две смрвљене руке, Едуард Висарионович је праведник, противник сваког рата и насиља, ни на буву, ни на мрава није кренуо, зашто ли њему праведни Бог, мало-мало ишчаши кук, та бар се он склонио од рата, на кога пуцати кад су ти сви мили и драги, каже Едуард, он има баш широку душу, добитник неупотребљене масажне фотеље, не без извесне пакости, сети се ратног романа у којем млада болничарка под фијуком граната наскаче на укрућени уд војника који лежи без руку и ногу, није се одмах у моменту сетио пријатеља Едуарда , а сигуран је да би му пријао третман, сигурно више од клистирања када су му пред операцију гурали 88


пластично црево у анус да би му испрали црева детерџентом за прање судова. Одмах затим сети се свог рођака Мишела,који је француски говорио боље него српски, добровољца из отаџбинских ратова, једног од многих у којима су се рођаци тукли међу собом, који је напустио Париз и солидно плаћени посао у Реноу, возио виљушкар, да би се одазвао зову предака, који је управо изашао из затвора, одслужио шестомесечну казну због самовољног прикључивања на електричну мрежу, искључен због неплаћених рачуна, имао би сигурно новца да купи масажну фотељу, јер је уштедео радећи у некој продавници у време издржавања казне, у свему наша земља напредује, некада се затворско време сводило на шетање камена тамо и назад, по цео дан, из дана у дан, сада за пола године рада можеш да зарадиш за масажну фотељу и наградну масажу, ако те срећа погледа или ако те се сети рођак који срећу одбија од себе, али рођак жали што се није одмах сетио коме је све масажа потребна. Сетио се затим и своје комшинице из приземља, девојке у позним годинама, која је више волела женску него мушку руку, како кажу злобне комшије, које трпе брачни јарам и завиде свакој слободи и тајанству, то кажу мушкарци, а жене супротно од тога да је незасита кучка којој један мушкарац није довољан, често је мењала намештај и сигурно би јој пријало да има нову фотељу, можда и неколико фотеља и вишеструку масажу, сетио се, али опет касно.

89


Небојша Ћосић, драговољни, неуморни трагалац за узвишеним истинама и рентијер пословног простора произвођачу лажног меда, човек који није одговорио својој изненадној срећи, закључио је да се не треба превише оптерећивати. Срећа није нешто што извире из плитког бунара који пресушује после прве жеге. Даће бог или неко од благородних његових анђела, неће липе бити поново пред пупљењем, а срећа ће му се опет осмехнути. Овом приликом би уместо масажне фотеље могао добити масажни француски лежај у којем би ужитак могао бити много већи.

90


9. Изненадни пљусак у улици без бројева

Алекса Шантић, разносач бехарних телеграма и зависник од изненадних лепота, покуцао је на врата Емине Исаковић, у улици Растка Петровића бб, на Вождовцу. Када га је додирнула својим бескрајно меким бедром одмах је знао да је то љубав, чиста, пресветла и узвишена. Шта би друго могло бити када ти неко као притиском на дугме даљинског управљача широм отвори капије високих вртова? Упознао је многе богиње и божје службенице, али ниједна није била тако мекана. Дивно је утањати у некога ко је бескрајно мекан, кога до пре секунд ниси познавао, ко те прихвата са толико добродошлице као да те одувек познаје, ући бочно додирујући се само једним бедром, без пољупца, загрљаја, ширења ногу. Само који тренутак пре помислио је колико би било лако наскочити на њу ржући и њиштећи као ждребац. Колега који разноси пошту у Француској улици каже да је боље да се тако упрегнут у поштарску торбетину пореди са магарцем или мулом. Свеједно, ржући као ждребац, њачући као магарац или мулац, није био сигуран да ли мулац рже на тату или њаче на маму, или њаче на тату а рже на маму, наскочити ту, одмах, у кухињи где је пристављала кафу за двоје. Каже, не воли сама да пије ни кафу ни виски који је насула у праве широке чаше за виски из чивас регал 91


четвороиполитарске галон боце са металним држачима, муж одлази рано и враћа се касно, предаје адверсајтинг, консалтинг и маркетинг на три факултета у два града, до другог је преко триста километара од Београда, судски је тумач за руски језик, даје још и приватне часове из руског, који је одједном од одбаченог и ником потребног језика постао веома тражен од када су Руси купили преостали део Србије и постали њени скоро равноправни власници са Аустријанцима, Немцима, Американцима, Грцима, Турцима, Хрватима, Црногорцима и другима, муж мора много да ради јер је обећао да јој купи дијамантски прстен за десетогодишњицу брака. Могао би наскочити и дуго уживати улазећи и излазећи, бесомучно ригајући ватру као змај или нека друга узвишена ала, уколико га она не би претекла и наскочила на њега натерујући га у галоп, пре него што би био свестан шта му се дешава. Али брзо је схватио да неће бити ништа од тога, јер све што је требало да се деси већ се десило и то на посебан начин. Да би потписала мирисни телеграм који јој је уручио, села је до њега на фотељу. Могла је то потписати и за столом или стојећи као што то чине оне које не пуштају да уђеш него то чине пред вратима. Али, она је села до њега на фотељу која је била недовољно широка и они су ушли једно у друго. Додуше бочно, али довољно да осети сву благословеност живота и спозна да у свему постоји виши наум Великог Творца.

92


Била је податна као океан, али он није морао да замишља себе ни као Мисисипи, Амазон, Нил, Дунав, Волгу, Јанг Це Кјанг, Еуфрат или Тигар, нити као било коју другу моћну текућу воду. Било је довољно бити лептирић који маше крилцима над великом опојном ливадом. Имао је утисак да лахорна свежина, коју стварају његова крилца, изузетно прија најмеканијој од свих богиња јаве, сна и светова између јаве и сна, јер се заруменела и пребледела истовремено, као лице истока у тренуцима када се ноћ претвара у дан. Док је махао крилцима, са зида, са лепо урамљених фотографија, са пуно поверења и радости гледале су га очи њених синова, који се још нису вратили из вртића. Један од њих је већ постао шампион у мачевању у јаслице категорији, други се исто тако од малих ногу успешно бави јахањем, освојио прво месту на тркама понија, прво у зоолошком врту, а затим и на Хиподрому код Цареве ћуприје, дивна дечица која имају врхунске прохтеве и васпитавају се да буду шампиони у свему чиме се баве. Из њихових погледа разумео је одмах да им један лептир не би могао бити довољно добар очух. А бити само успутни љубавник њиховој мајци било би недостојно великог дара који му је учинио онај који је задужен за изненадна велика даривања. Одједном је нагло устала и брзо отишла до шпорета на којем је зашиштала кипећа вода. Био јој је веома захвалан што је у једном тренутку пробудила лудог њиштећег змаја коме из ноздрва бије дивља ватра, а одмах затим га укротила и претворила у лептира.

93


Није мала привилегија и радост доживети љубав, у једном тренутку као моћни и пожељни змај, одмах потом у скоро истом тренутку, као моћни и пожељни лептир. Био је захвалан и њеним синовима и кипућем лонцу што су му помогли да постане нежни лептир, мада је у једном тренутку разумео зашто лавови једу лавиће. За прелазак из змајевског у лептирасто стање захвалан је био и мобилној телефонији. Заједно са лонцем који је зашиштао зазвонио је и његов телефон. Његова животна сапутница је подсећала да после посла треба да иду на плац код Мостарске петље да беру вишње. Она припада оном заосталом соју који још прави сокове без конзерванса, адитива и свих других отрова. Сматра великим достигнућем што може да пије такав сок. Гаји парадајз, паприку и босиљак у саксијама на тераси. Не пропушта да сваком госту који им дође каже колико је велика радост убрати свеж парадајз и паприку, додати сира и направити салату од које се душа шири. Нарочито уз шљивовицу коју је њен деда у сопственом казану испекао од старинске беле и црне џенарике. На растанку, мекана скоро да га није удостојила погледа. Једино је по чврстом стиску руке могао нагађати колико жељно очекује следећи бехарни телеграм. Био је скоро сигуран, желела је да то буде колико сутра. Алекса Шантић, разносач бехарних телеграма и зависник од изненадних божјих лепота изашао је на улицу без бројева. Бог је управо као из кабла изливао вишак енергије. Претварао је улице у брзе планинске потоке који јуре ка бескрајном океану. 94


10. Воденичари на божјој и ђавољој воденици

Михаило Мића Вујанић, воденичар на божјој и ђавољој воденици, чије време почиње кад увелико зацари ноћ, захваљујући игри случаја познат је као велики љубавник. Песникињу Цицу, студенткињу четврте године, будућу историчарку уметности, одвео је на реку. Тачније, на Ушће, где се Сава и Дунав венчавају. Целом дужином Кнез Михаилове улице био је узбуђен као парадни војник. Да ли зато што је његов љубавни пост предуго трајао или што је Цица била тако заносна и узбудљива, тек узбуђеност није никако јењавала, ни док су силазили низ стрму падину са Калемегданске тврђаве, све до обале. Ове приче не би било да Месец те вечери није манијачки сијао осветљавајући као на страшном суду. Била би то још једна љубав у мраку када се ствари виде једино душиним очима, а тада оне блистају најсјајније, то јест како се души снило. Када су стигли на обалу, скинула је најпре јелек и опанке, отпасала затим црвене вунене кануре, пустила црну сукњу, срмом везених шара, да склизне у траву, на крају преко главе свукла и белу ланену кошуљу, такође извезену, али разнобојним свиленим концем, у цветним шарама на грудима и крајевима широких рукава.

95


На тренутак само, бљеснула је из народне ношње коју је обожавала да носи, да би се већ у следећем часу, у високом луку, бацила у реку. Скочио је за њом. Скочили су право у вечни загрљај Саве и Дунава. О дивне ли радости душе и тела! Али као што ниједна вечност не траје вечито, тако је и ова величанствена радост трајала само док нису изашли на обалу. Тада је Месец још простачкије засијао. Његова узбуђеност која ни у води није сплашњавала, одједном је замрла. Скљокао се као поражени тајфун, подвивши реп као пребијено кученце. На њеним великим грудима, угледао је две тамномрке флеке. Истога тренутка није био више ни за шта. Истога тренутка није му више било стало ни до чега. Изјадао се сутрадан свом најбољем пријатељу, Милутину Дедићу, воденичару који је заједно са њим млео бели кукуруз на божјој и ђавољој воденици. Пријатељ је после на журкама увесељавао друштво причом о ни већем китићу, ни већој млитавости. Тако је почео најљубавнији месец Михаила Миће Вујанића. Радознале девојке просто су га салетале не би ли се увериле која је од две приче, које су истовремено кружиле градом, тачна, она о великом љубавнику и грбавом китићу или она о највећем млакоњи.

96


11. Тражење забаве

Да сам пећински човек, размишљао је Станиша Нешић, познавалац виших разлога и ходочасник у Јерусалим, Манасију и Пањевац, седео бих пред пећином, каменим стругачем дељао држаљу за секиру спремајући се за лов, гледао да се огањ не угаси и с времена на време, додавао по које дрво. Али ја нисам пећински човек, немам камену секиру, ни огањ, ни дрва која бих у огањ додавао да бих се огњем од животиња и зиме заштитио, од видљивих и невидљивих ала и опасности. Ја сам становник градског саћа, који није платио ватру која врелу пару нагони кроз цеви и радијаторе и чекам да ми господари ватре искључе топлоту. Не кажем да је било боље када сам свакодневно морао да се борим против великих и малих звери, ловећи и гледајући да не будем уловљен, у сваком часу стрепео од комшијских хорди које су кидисале на мене и улов. Како год да је било тешко, успео сам да победим све недаће и од оног брадатог и косатог, са каменим стругачем, харпуном и стрелом натопљеном отровом од биља и гмизаваца, догурам некако до овог дана, када очекујем да се власници ватре појаве на вратима. Оптимизам, уграђен у сваку моју ћелијицу, не допушта да мислим другачије, него да ћу и овом приликом успети и одбранити се од сила уништења. 97


Од када сам се од простих елемената природе организовао у нешто што се животом може назвати, тај оптимизам ме је успешно водио и довео до ових дана. Даће бог и помоћи ће бог, као што су и до сада помогли многи богови и богиње у које сам веровао, срећне комбинације и дивна чуда, и све ће опет на добро изаћи. Не, није ме страх да ће ме богови, срећне комбинације и чуда напустити. Увек је постојао начин да се богови умилостиве, да срећне комбинације доведу до излаза и чуда до спаса и удивљења, јер је живот срећа и ништа друго него бескрајна срећа. Такозвани рационални умови, одмах би рекли да говорим наивно, ако не глупо и опоменули ме на сталне смрти, појединачне и масовне, на сва страдања овог света, гулаге и гасне коморе, масовне гробнице и стратишта, гиљотине, ломаче, распећа, некада препричавана као легенде на прелима и другим примитивним окупљањима, сада видљива и сваком доступна посредством папирних, електронских и других медија, масовне комуникације или општег општења. Таквим умовима, васпитаваним на релативностима, могу само рећи да само што није наступио час када ће све релативности бити укинуте, прошло, садашње и будуће време, меридијани и упоредници, вертикале и хоризонтале, час када ће постојати само вечност у којој се обитава на забаван или мање весео начин. Мртви неће оживети, јер нису ни умрли, него се само трансформисали, преобликовали.

98


Неће више бити страха од живота и смрти, од добра и зла, од лепог и ружног, страха од искључења струје, телефона, грејања, страха од смисла и бесмисла. Само вечност и досада, од које се свако спашава, како уме и зна. Рецимо, довршавао је мисао Станиша Нешић, познавалац виших разлога и ходочасник у Јерусалим, Манасију и Пањевац, покушаш на милион начина да умреш од смрзавања и када ти ни на који начин то не успе, одустанеш и тражиш неку другу забаву.

99


12. Појављују се кад им се хоће

Док је седео у свом раскошном купатилу у Осмој улици Браће Марић бб и медитирао у посебно блаженом расположењу, какво човека може обузети само у таквим благословеним тренуцима, Бернард Маламуд, младожења преко огласа и заљубљеник у црну боју, угледао је вилиног коњица како лети између огледала и бојлера. Била је то прва посета једног вилиног коњица његовом купатилу. Био је изненађен. И почаствован. Човек се мора осећати почаствованим, не долазе сваког дана такви гости. Није знао како да се опходи према њему, а хтео је да му захвали на посети и понаша се према њему као према драгом госту. Одмах се дохватио староставних књига. Стара енциклопедија, објаснила му је да су вилински коњици грабљиви, доста крупни инсекти штапићастог тела, са два пара опнастих крила, помоћу којих изванредно хитро лете ловећи свој плен, обично комарце и друге летеће инсекте, у лету. Ларве су им такође грабљиве и развијају се у мирним водама при дну, хранећи се другим воденим инсектима, рачићима, глистама, пуноглавцима и младунцима риба.

100


Помислио је, ево још једног типа који хоће да напусти дивљину и настани се у граду богатом инсектима. Подсетио га је на оне момке што се са својим пумпама пуним инсектицида мало-мало појављују на вратима нудећи спасоносно прскање. Није имао ништа против да га вилин коњиц заштити од буба сваке врсте, ем бесплатно, ем здравије, јер се не би тровао инсектицидима. Ипак, није могао да свом драгоценом госту припише тако једноставну улогу. Поново се обратио књизи. Староставна књига каже, да су виле, у јужнословенској митологији, посебно српској, божанска или демонска бића. Приказују се ликовима лепих и вечно младих девица, које живе на небу, у води, по планинама и пећинама. Могу да се преобразе у лабуда, змију, сокола или какву другу животињу. Имају крила, дуге расплетене косе, али ноге су им обично магареће, коњске или козје па их зато прикривају. Свете се људима кад ови упадну у њихово, тзв. вилино коло, али помажу јунацима са којима су посестриме, каткад и њихове љубавнице и рађају с њима децу. Свидело му се да има бесплатну заштиту од комараца и других буба. Одмах потом, свидела му се и помисао да је његов вилин коњиц, вила која се у ликовима лепих и вечно младих девица појављује и с времена на време, осим што га чува од комараца, води са њим љубав. Обузет неутољеном и неутољивом страшћу не би ни приметио њихове магареће, коњске или козје ноге.

101


Свидело му се да му виле буду посестриме и помажу у незгодним ситуацијама, чак и да са њим рађају децу са посебним моћима. Узбудљива је била и помисао да игра у колу са обесним, голим вилама, па ма шта му урадиле после тога. Оно што му се никако није свиђало у свему томе је апсолутна самовоља вила. Појављују се кад им се хоће. Нестају исто тако. Пречесто се неподношљиво дуго не појављују. Пошто се консултовао са староставном књигом, вратио се у купатило. Вилиног коњица нигде није било. Као што се појавио, тако је и нестао. У том тренутку, чуло се звоно на улазним вратима. Бернард Маламуд, младожења преко огласа и заљубљеник у црну боју, отворио је врата. Вилин коњиц у лику демонске, вечно младе и лепе жене, дуге расплетене косе, смешио му се својим заводљивим, плавим очима.

102


Трећи део

103


104


1. Неовдашње вече

Марина Цветајева, писац, психолог, и психотерапеут, оснивач и вођа чувене психо-драмске радионице „Живот је сан“, у време док је становала у истој згради са Салвадором Далијем и Радишом Будишићем, испричала је сликарки Надежди Петровић причу о необичном пару са жељом да је наслика за насловну страну њене нове књиге из популарне психологије. Сигурно сте имали прилику да будете у дослуху са нечим што није одавде. Свако мора бар једном имати прилику да општи на себи дотле непознат начин. Такву прилику нема само онај који је само са земље, који није дошао ниоткуда и не иде никуда, који је једноставно одувек и заувек ту. Често се може учинити да су сви уоколо, једино одавде, ту однекуда, и да им је једина сврха да се врзмају наоколо као да чине нешто важно, и као да иду на неко битно место. Они су скоро увек сапети, нервозни, у грчу, журе као да им то битно место стално измиче. Ипак, постоје и они који нису одавде.Или, нису сасвим одавде.Такве је могуће видети, понекад на окретници аутобуса код Богословије. Видела сам један такав пар у петак предвече када сам се враћала са посла. Чекала сам „стоосмицу“ размишљајући о директорки своје школе која је одлучила да избаци петнаесторо од тридесеторо деце из II3. Њихова разредна је рекла да су они мрачне силе. У стану ме чекају муж и син. Син се свакодневно бори за чисте петице и болно реагује на свако пет минус. 105


Муж ме чека са причом о својој главној и одговорној уредници која се упорно нада да ће се комунизам вратити. Моје земаљске мисли врзмале су се као и мноштво људи око мене, тамо-амо, горе-доле. Кроз гомилу која је чекала поглед ми се у једном тренутку пробио према контејнерима. Поред зида који је одвајао станицу од тениског терена „Црвене звезде“ и неколико контејнера поређаних поред њега видела сам жену у марами и дугој, шареној сукњи. Пришла је картонским кутијама које су стајале, бачене, на великој гомили. Лагано, узела је једну и ставила је дном на горе. Затим је узела још две мање и ставила их поред веће. Помислила сам да то може бити припремање сцене неког авангардног позоришта каквих је у граду све више. Жена у марами и шареној, дугој сукњи почела је да цепка једну кутију на комадиће. На гомилицу исцепканог картона додавала је крупније комаде. Онда је извукла упаљач из џепа на јакни, погледала према небу које је палило своја хладна светла. Као да је одозго добила сагласност припалила је цигарету, а затим и гомилу картона. При погледу на удаљену ватру одједном ми је било топлије. Обузимала ме је магија Позоришта. Неколико тренутака касније на сцену је ступио мушкарац са шеширом. Сео је за картонски сто. Ватра је обасјавала његово лице. Могао је то бити неки шумски краљ који гордо седи на свом престолу. Жена је отишла до контејнера и без журбе почела да пребире по њему као добра домаћица која од укусних јела које је припремила само што није изнела на сто прво сласно изненађење. Извукла је једну пластичну кесу, подигла је увис загледајући је.

106


Извадила је нешто што је личило на банану. Могла је бити банана или нешто друго, у сваком случају осетила сам како ми пљувачне жлезде необуздано луче. Жена у марами је пришла трпези и понудила краља непознатом ђаконијом. Човек са шеширом се задовољно послужио. Док је он јео, она је седела на картонској кутији цепајући картон и бацала на веселу ватру. Он се смејао. Она се кикотала. Тада се дуга хармоника „стоосмице“ појавила и заклонила сцену. Минут касније, из аутобуса који се спуштао према мосту на Дунаву, гледала сам двоје веселих људи који су заједно са ватром нестајали у даљини пењући се према небу. - Ерос оностраног у свакодневици ! – кликнула је сликарка када је Марина Цветајева, писац, психолог и психотерапеут, оснивач и вођа психо-драмске радионице „Живот је сан“, завршила причу. Биће добра насловна страна.

107


2. Најоданији пријатељ

Данил Хармс, угледни машински инжењер и дечији песник који је на одређено време радио на киоску, убио је неколико стотина буба-шваба. Изнајмљена гарсоњера у приземљу која је некада била вешерница за све станаре трећег улаза у Трећој улици Браће Марић број 3, била је богата инсектима. Данил Хармс је очекивао посету нових пријатеља и понело га је мишљење да је добро чинити, угодити себи и људима који ти у госте долазе. Био је однекуда уверен да се нови пријатељи гаде на помен било каквог инсекта, чак и лептира који летуцка кроз стамбени простор, а камоли буба-шваба. Броју од неколико стотина убијених буба-шваба додао је још и оне које су се криле испод стола и излазиле на обедовање чим би он завршио своје. Скоро да би се могло рећи да су буба-швабе биле добро васпитане, осим у данима дијете када је прескакао оброке, тада су постајале нестрпљиве и некултурне и јуришале су прегладнеле пре него што би и први залогај у уста ставио. Није знао због чега воле да се завуку међу књиге, није приметио да једу књиге, а претпостављао је да не знају да читају и да су сасвим необразоване и незаинтересоване за било какву литературу. Можда мисле, ако та створења уопште умеју да мисле, да су ту безбедније, јер ту људска рука ређе залази него у неке друге кућне просторе. 108


Како било да било убио је и све оне које су се криле међу књигама, тако што је померао књигу по књигу и убијао, оне које би се појавиле, управо књигом која их је дотле штитила. Најбрже би страдале оне које су се криле међу џепним издањима. Много је теже убити бубу гломазном енсиклопедијом, дебелим речником енглеског у сто хиљада речи, тешком монографијом Пикаса или Српским владарима, на тамном кундстдруку. Таквим књигама буба-швабе су брзо измицале, али џепна издања су била смртоносна. Када је ослободио стан ником милих буба неко време се добро осећао. Али што је време више пролазило све више га је хватала језа. И тешка нелагода. Сазнање да никог нема да се појави на вратима све више га је узнемиравало. Када се ни сутрадан нико није појавио био је већ љут на себе што је улудо побио толике бубе. После неколико дана већ је почео да чезне да се појави било каква буба. Уопште му не би сметало уколико би била нестрпљива и јурцала уоколо пре него што би завршио оброк. Кад је мало боље размислио, био је скоро сигуран да су то умиљата створења. Увидео је колико је погрешно рећи како је пас најоданији човеков пријатељ. Данил Хармс, угледни машински инжењер и дечији песник који је на одређено време радио на киоску, био је сигуран да је човеков најоданији пријатељ ипак буба-шваба.

109


Можеш да је убијаш колико хоћеш, ево ње опет весело трчкара и чека мрвице.

110


3. Једење луталице или како преживети у доба транзиције

Велимир Хлебњиков, власник веселе свемирске песничке лабораторије у стану број 16 на четвртом спрату Треће улице Браће Марић, гледао је пса са пуно љубави. Нико није веровао да би кршни дечији песник Хлебњиков, дадаиста, надреалиста, фантаста и фанатик заумне језичке побуне, стварно могао умрети од глади, иако се причало да он већ дуго умире од глади. Та њему је довољно његово презиме да се прехрани, говорили су људи без разумевања, милости и самилости. Хлебњиков није хтео да пас оде са овога света неокупан па га је ставио у каду. Псећи поглед је био пун поверења док га је шампонирао. Некада га је Хлебњиков хранио и пас није нимало сумњао у његове добре намере те с тога ни помишљао да би га могао пробости самурајским мачем купљеним на бувљаку у Панчеву. Хлебњиков је претпостављао да би народи који се хране псећим месом могли користити сличну технику као сељаци у Ресави када деру јагње, чувено брање коже на шиљак. Стрпљиво ће му свући кожу. Мислио је да луталица, доскора кућни љубимац пре него што је од својих љубитеља шутнут на улицу, не би могао имати ништа против што ће послужити као храна ако га већ 111


сваког следећег тренутка могу шчепати шинтери и спалити у кафилерији као некаквог антихриста. Посебно пошто му је обећао да ће његову златасту длаку опевати на неки фини, старински, римовани начин. Многа деца широм света ће са усхићењем рецитовати о славном Златку који испод велике липе дрема спокојно као неки бог( због потреба катрена, уместо липе, могао би ставити бели или црни глог). Геније Хлебњиков стварно није морао да брине што институције не функционишу док луталица има довољно, дао бог да се стално паре и коте. Сећао се оне јесењинове о седморо жутих, е овде је Сива оштенила једанаесторо свих боја, а Белка чак дванаесторо. Могао је дуго да издржи док ствари не буду кренуле на боље. Главни уредник велике издавачке куће рекао му је да треба да буде стрпљив јер нове газде немају разумевања за непрофитабилна издања као што је поезија, али да ће он свакако учинити све што је у његовој моћи не би ли их убедио како је објављивање његове лирике културна мисија од посредне, али изузетне користи због имиџа међу осталим културним народима. Размишљао је још какве би све зачине могао употребити при справљању свог пријатеља. При руци су му били босиљак, мускатно орашче, мајоран, бели и црни бибер, целер, бели лук... Бели лук има посебна, магијска својства. У сировом стању познат по злогласном смраду, печен, пржен или куван, показује сву раскош своје тајанствене, мирисне душе, моћне да човеку помогне против свакаквих болештина. 112


Једном је за пријатеље спремио пиле у сосу од белог лука. Били су одушевљени, али никако нису могли да погоде шта је главни састојак соса, нити која је животиња у питању. И овом приликом би свог златноруног пријатеља могао спремити на сличан начин и позвати на ручак људе који могу бити од користи у јачању друштвених веза. Отприлике причи би ту негде био крај да се на вратима није изненада појавила његова златокоса љубав. Оставила га је пре неколико година због неког добростојећег двоношца. Тако је бар мислио, мада је она рекла да је отишла јер је постао неподношљив. Није више могла да издржи да јој живот буду само секс и маштарије. Златокоса љубав држала је у руци чинију из које се кроз космос гарсоњере осуо мирис најблагороднијег топлог пасуља са кобасицом. Хлебњиков је био убеђен да се уживаоци најскупоценијег кавијара не могу тако радовати као што се он у тим тренуцима радовао благородном мирису чудотворног пасуља. - Узми, псето, немој да одбијеш - рекла је, пре него што је нестала изненада као што се појавила. Боже, каква га је срећа обузела. Тако га је некада звала после вођења љубави која је уништавала намештај. Куштрала би му притом косу доводећи га поново у стање узбуђености. - Боже, бескрајне ли среће! - кликтао је Велимир Хлебњиков, власник веселе свемирске песничке лабораторије. Дошло му је да кевће од радости. 113


4. Плодан човек или како се обогатити у доба беле куге и транзиције

Милорад Павић, сликар тродимензионих пејзажа и маг који је вечност могао обухвати једним погледом са свих страна, једне вечери око пола осам, укључио је телевизор. Хвала Богу што је укључио телевизор, јер да није, отац троје деце који није знао шта да учини да им живот осим укуса пасуља, кромпира и шаргарепе има и неки други укус, не би чуо радосну вест. У борби против беле куге наградићемо са по двеста евра месечно од рођења до пунолетства свако четврто, пето, шесто, седамдесет осмо, седамдесетдевето, хиљадито дете, то јест, плодне родитеље, праве истинске трудбенике за спас народа и државе. - Божанствена прилика! - синуло је кроз главу плодног човека. Могао бих дати оглас, могло би се јавити хиљаду жена, свака жена по сто евра - сто хиљада евра, могло би се јавити сто хиљада жена десет милиона евра. Плодоносна помисао је скоро избезумила плодног човека. Милорад Павић је знао какве муке чекају онога ко краде Богу дане, да овоземаљске муке нису ништа у поређењу са оним што чека дужника на оним световима. Знао је под којим условима му је Бог позајмио године живљења на овом свету и није хтео да изневери и поштено не одужи дуг. Почео је да прави праве прорачуне. 114


Уколико бих оплодио пет жена дневно то би било 1825 за годину, 18 250 за десет година, тим темпом оплодње потребно је скоро шездесет година да бих остварио зараду од око десет милиона евра, што и није неко богатство ако се узме у обзир да цене вила у елитном делу града вртоглаво расту, с обзиром да мало већи чамац кошта пуно, а камоли јахта, с обзиром на цене џипова, луксузних аутомобила, хеликоптера и малих авиона двомотораца. Преци плодног човека су били витални дугоживећи али рачуница је прилично немилосрдна. Каква неправда - сиктао је у себи отац троје деце. Неко убацује лопту кроз обруч, у гол или на небрањени део противниковог поља и заради десетине милиона евра за годину дана, а ја треба да љубим цео живот и не могу толико. Или, неко води транзицију, таба народ, али не као што је бог дао да се таба, него у главу и зарађује још више, а ја који бих био истински херој за спас народа, не могу толико за цео свој век. - Истински патриотизам није нарочито исплатив закључио је вишеструки отац. Вратио се испуњавању тикета спортске прогнозе. Више од шест хиљада евра је максималан добитак, а минимална уплата само двадесет динара. За месец дана могао бих добити и двестотине хиљада, за годину скоро два милиона и петстотина, значи потребно је око четири године свакодневног погађања добитне комбинације за максималан добитак да би се дошло до десет милиона евра. Ако бих имао четири добитна тикета са максималним износом добитка, свакодневно у четири различите кладионице, могао бих се са годишњом зарадом изједначити са вођама транзиције или 115


шутерима на гол, кош или у небрањени део противничког поља. Мали проблем је што још ниједном није добио. - У сваком случају шансе да се обогатим на кладионици су веће, колико год мале биле, него када бих у сврху богаћења користио своје сексуалне способности са племенитим патриотским намерама – закључи Милорад Павић, обухвативши веселу вечност једним погледом.

116


4. Случај са бувама и лептирима на путу ка Европи Душко Новаковић, надзорник сиротињског кварта, крпаџија подеротина на врећи и самомостални уметник, бирао је девојку по склоности ка литератури. Млада, лепа, богата и љубитељка лепе књижевности. Таква је била одабраница његовог бунтовног срца. Идеална девојка за сваког писца. Свако своје ново дело прво би њој прочитао. И ову причу је пажљиво слушала. Мрђа је човек без порока. Не само што ни мрава не би згазио, него ни много ситније животиње не ниподаштава. Рецимо, буве. Њему је и бува жао. Други људи у случају бува прибегавају древној вештини биштања. Лепо, буву ухвате у замку између ноктију палаца и кврц. Бува се распукне. Или купе инсектицид па сипај по бувама. Он је и према бувама пажљив. - Бог је дао живот бувама, ко сам ја да им га одузимам? Али сметало му је њихово шашољење. Уистину речено, понекад нежно као прсти највештије љубавнице. И зато је решио да нешто учини. Није му се свиђало то што буве остављају црвене печате на местима где се хране. Не због себе самог, 117


могао је он то поднети, него због супруге, једне дивне роспијице, која је његову крв испијала на много култивисанији начин, без остављања трагова, а ни најмање није волела црвене, флеке. Набавио је на бувљаку чешагију и тимарио своју главу, све док и последња бува није пала у широку и дубоку пластичну кесу, коју је подметнуо испод главе. Онда је кесу однео у аутобус. - Најбоље је то обавити у поподневном “шпицу”, тада је аутобус пун оних који се враћају с посла – мислио је. Отворио је кесу и пустио да се буве даље саме снађу, веома расположен што је испунио свој дан радосним делом. - Прича је вешта конструкција - рекла је пишчева девојка, млада, лепа и богата љубитељка лепе књижевности. То са чешагијом је симпатична досетка, али не одговара реалности. Буве нећеш наћи у коси, ту се настањују вашке. Буве су по телу. - Али , и буве се негде морају сакрити после оброка. Где ће другде, него у коси? - бранио се писац. Помислио је да би скровиште могле наћи и у густишу око органа, наравно код оних који своје жбунове не брију. - Буве се крију у оделу - објаснила је пишчева девојка, која је боље познавала обичаје и навике бува. Душко Новаковић није волео материјалне грешке. Минимум који текст мора да испуни је не етичка, естетичка, егзистенцијална, метафизичка или национална категорија, него то да прича мора да има

118


главу и реп, тачно на оном месту које је божјом промишљу одређено за главу и реп. Није хтео да баци своју причу. Помислио је како би уместо речи “бува” могао ставити реч “вашка “. Међутим, девојка је наставила са тражењем недостатака у причи. - Како ћемо у Европу са таквом причом ? Могло би се десити да нас не приме само због бува у литератури. Али, и писац је био упоран. Нипошто није хтео да баци причу. Избацио је буве. Сада је прича изгледала сасвим другачије. Мрђа је био човек без порока. Такав је био, јер је живео у непорочној земљи. Када би му лептир слетео на главу, одмах би га хватао мрежицом за хватање лептирова. Пуну мрежицу лептирова однео би потом у аутобус пун радника који су се у поподневном “шпицу“ враћали с посла. Било је лепо видети аутобус пун радника, око чијих глава весело лете разнобојни лептири. - Таквих аутобуса нема нигде на свету! Такве аутобусе не зауставља ниједна царинска контрола! - - Европска царина такве аутобусе пропушта без виза ! дивио се писац свом изуму. Нема ниједног озбиљног разлога да земља, у чијој литератури нема бува, не буде примљена у Заједницу.

119


5. Фини људи су фукара

Шолем Алејхем, отац седам кћери без мираза, обасјан јутарњим руменилом сецкао је рани пролећни купус из пластеника Великог села на десној обали Дунава. Бели, црни лук, шаргарепу, све из истог места, тако је бар казао продавац на Бајлонијевој пијаци. Док је спремао свој омиљени вегетаријански оброк, као правом надреалисти, радосном мислиоцу и љубитељу слободних асоцијација, наишла му је реченица, стих ли је, шта ли је?, Фини људи су фукара. Пре него што је кренуо са другим стихом, помислио је како заправо не зна право значење речи фукара, иако се она веома често чује и изговара у високим круговима, троугловима и на другим значајним местима, са таквим тоном да човек у том тренутку пожели да му златна рибица испуни једино жељу да никако не постане фукара. Остало није толико важно, шта год да је поднеће се некако и живеће се лакше, у уверењу да ако немаш чиме баш да се похвалиш, а оно радостан што си у животу досегао, бар тај ниво, да ниси обична фукара. То, обична, посебно се наглашава у високим круговима и центрима кругова када хоће да се сликовитије изразе колико је неко фукара. Док је додавао кечап у свој мелемни, свим витаминима, минералима и другим чаробним супстанцама богати оброк, захвалан свим вишњим 120


боговима и њиховим асистентима што су природу тако уредили да годи свакодневном здрављу, листао је дебеле књиге које су му увек биле при руци приликом спремања оброка за који је потребно утрошити неколико хиљада драгоцених секундица. Може се понекад учинити да је лакше живети без читања староставних књига које ти све објасне па ти немилосрдна истина звекне у главу, на тако суров начин да ти потпуно промени хемијски састав, а камоли уверење да у подели света на добар и зао припадаш оном бољем, јер књиге кажу да је и на арапском и на турском фукара сиротиња, а онда се додаје још и значење никоговић, олош, и пешадија. Човек одмах почне да се пита, колика је фукара, да ли велика, мала или обична, у зависности колико има или нема у односу на светске и домаће рокфелере и коњанике и одмах закључи са ужасом да је у односу на њих велика фукара, али у правом значењу те речи, а не у оном, које је фукари милије, да су фукара неки тамо неваљалци, лопови, кримоси из подземља, приземља и са осталих спратова и схвати да фукара, кривац за све, па и за лош однос културног света према лабавој племенској заједници којој припада, није нико други него он сам, сиромашан, самим тим и никоговић и олош, не само непотребан, него и сувишан, брука једна жива и схвати колико стихована истина може бити произвољна, јер фини људи нису фукаре, да би неко био фини мора да има финоћу, а то је већ велико богатство, 121


а сиротиња, фукара је не само зла и завидна него и глупа, гласа за фине људе, који ће у борби против духовне и сваковрсне фукаре да донесу бољитак, не знајући да бољитка нема колико год постоји фукара, која завиди финим људима, спремна да на миг крене у братоубилачки рат, против фукаре сличне себи, предвођена финим људима, (фин, француски fin, немачки fein, танан, утанчан, нежан, ситан, одличан, одабран, чист, препреден), који се свим силама упињу да на листи финоће буду што боље рангирани и ако не могу да превазиђу рокфелере, а оно бар да им се приближе и буду у односу на њих фукара у занемарљиво малом проценту. Црне, сиве, мркожуте и мисли других, не толико пријатних боја, сасвим би обузеле Шолема Алејхема, оца Седам кћери без мираза, да га из лонца није запљуснуо, за душу и њене видљиве и невидљиве органе, лековит мирис, када је подигао поклопац да дода мирођију за лепши сан, першун за нежнији додир, целер, рузмарин и босиљак за свакојаке друге животне лепоте. Боже, како живот може одједном постати лепши, довољно је само да те запљусне и душу ти обасја чудесни мирис раног јутарњег оброка! С обзиром да је овај турцизам, фукара, толико присутан у српском језику, али са значењем лош, зао ружан, које сваковрсна сиротиња и пешадија приписује неком другом, питање је откуда толика самообмана и како је могуће да сви који фукари више или мање припадају, част изузецима, једва десетини, највише стотини рокфелерчића,

122


само којих стотинак година по ослобођењу од оних који су ову реч оставили у српском језику, користе ову реч као да су властодршци, богате и моћне аге, бегови, кнезови и харамбаше, ако већ не главом и турбаном сами султан или велики везир, силни земаљски или небески патрон, откуда ако не отуда што је лакше, много лакше, колико год то опасно било, изврнути значење речи, него престати бити фукара, дакле сиротиња у миру и пешадинац у рату. Шолем Алејхем, отац Седам кћери без мираза, није могао а да се не насмеје када је помислио на господу у бундама од коже ретких или скоро истребљених животиња, за коју припадници најнижих слојева, чија се кожа свакодневно бере на шиљак, са великим ужитком и посебним сјајем у очима кажу, све ти је то, све сама, гола фукара. Још радосније се насмејао при помисли на заносну, нагу манекенку на писти обучену једино у дијаманте, колико је то тек шашави надреализам. Смејао се, а сузе, ни радоснице, ни тугоснице, него љутином црног лука из изворишта истеране, текле су му низ јутарњим руменилом обасјане образе. Понека би капнула у лонац са веселим оброком.

123


6. Свети кљунови и мирис кафе

Петар Цветковић, раноранилац, мудрац из сенке и стрпљиви стилиста који зна да су време и простор занемарљиве категорије, пробудио се једног јутра у Крњачи. Био је то човек већ већ прилично зашао на ону страну где се шешири не носе, ни качкет, шубара, фес, ни било која друга капа. Од неког времена и невидљив. Нико га није примећивао. Нико се није освртао ни кад би се са њим сударили у пролазу. Мудро су ћутке настављали без љутње што им се испречила невидљива препрека. Будио се рано не би ли уграбио две среће. То је довољна залиха за цео дан. Прва срећа коју је уграбио је био поглед на голубове. Угледао их је под липама. Риђи, сиви и плавобели симболи мира, трчкарали су и кљуцали. Свидело му се са колико ревности улепшавају нови дан. Помислио је на младе парове који долазе под липу да се љубе, као у хотел на отвореном са бесплатном послугом. Безбрижни, остављају за собом мрвице, које божји кљунови затим покупе. Отишао је у кухињу да себи направи уобичајену кајгану од три јаја. За кајгану је нашао код свог пријатеља Сарамага да је сиротињска.

124


Откуд сиротињска тако благословена храна. Три јаја из којих су могли да настану светови, да их он није бацио на врело уље. Поново је осетио бескрајну самоћу. Таман кад је помислио да је пронашао духовног сродника. А то је највише што се може наћи. Нема подударних и истоветних отисака прстију, а камоли подударних и истоветних душа. Не може очекивати да се с неким у свему сложи. Таман посла да се љути на свог новог пријатеља Сарамага, кога је купио за двестотине педесет динара, плус цена Вечерњих Новости, које су у сарадњи са европским институцијама, у тврдом повезу са заштитним омотом, по ниској и свима доступној цени шириле светску културу на уским српским просторима. Таман посла да се љути на врлог, славног Жозеа, велемајстора речи и општеприхватљивих идеја, који никада неће бити славан као његов имењак и земљак Мурињо. Иако овај никако да освоји Лигу фудбалских шампиона са моћним енглеским Челзијем у власништву руског богаташа, слављен је. Слављен као врхунски зналац тактике врхунског ногатања и плаћен као десетине нобеловаца заједно. Ни случајно се не љути на славног Сарамага , рођеног, у сиромашној, сељачкој породици, од неписмених родитеља, што каже да је кајгана, сиротињска храна. Чему другом могу свог малишу да науче сиромашни, неписмени родитељи, који кокошку не смеју да поједу. Да поједу богињу заштитницу? Ко би онда носио јаја? Како да се љути на човека који је због сиромаштва напустио гимназију и завршио машински занат у 125


Лисабону, радио у аутомеханичарској радионици и дошао у сукоб са Римокатоличком црквом због Сакатог бога и Јеванђеља по Исусу Христу , због преговора Бога и ђавола о злу и због Исуса који преиспитује своју улогу. И овде се Бог пише великим словом, а ђаво малим да би се показало колико је Бог велики и значајан, а ђаво мали и занемарљив. Питање је зашто се велики Бог уопште бакће тако занемарљивом појавом којој се и име пише малим словом, каква то може бити опасност за оног који је свемоћан? Ни у сну му не би пало на памет да се љути на човека који је Јеванђеље по Исусу Христу објавио тек у шездесетој. Због тога никако не би могао да добије награду Српско перо. Она и неке друге награде додељују се много млађим људима, који су кадри стићи и утећи и на страшном месту постојати. Као да се додељују за младост и лепоту, највиши или најдаљи скок, бацање камена с рамена и друге витешке дицсиплине. Није добио ни престижну Европску књижевну награду, јер је то спречила државна администрација Португала. Како да се љути на Жозеа Сарамага, који никада неће бити славан као Жозе Мурињо. Као што ни њихов земљак Васко да Гама, који је кренуо морем у Индију и нашао морски пут до Индије, оно што је управо тражио, неће бити славан као Кристофер Колумбо или Кристофоро Коломбо како га Италијани зову.

126


У Србији се привилегије добију само ако кажеш Кристофер Колумбо. А ваљда Италијани боље знају како им се зове Ђеновљанин у служби шпанског краља Фернинанда и краљице Изабеле, који је сматрао да се преко Атлантика може доћи до Индије, Кине и Јапана и 1ооо година после Викинга открио Америку. Открио оно што није тражио. Што се назива открићем, мада је давно већ откривено. Увек се некако испостави да је важније када се нађе оно што се не тражи. Да најважније ствари на свету нису сасвим неопходне. Како сме да се љути на човека награђеног за поређења ношена маштом, саосећање и иронију, захваљујући којима вечно можемо изнова да доживљавамо илузију стварности, што је прилепио уз јаја ту несрећну реч сиротињска? Добар је то мајстор. Та нису га ваљда тек тако наградили великом наградом са именом изумитеља разорног експлозива, који ни изблиза није разоран као нека друга савременија и свевременија средства за разарање, али чијим изумитељима још није припала част да награде којима се људи толико поносе носе њихова имена. Пошто је спремио кајгану, погледао је поново према липама. Голубови су отишли. Свемоћно небеско жуманце, већ у пуном сјају, пело се према врху неба.

127


Било би то дно неба да нема свемоћне гравитације. Да нема гравитације за час би забио нос у дно неба. У сваком случају небо се не би могло описати као узвишено. У најбољем случају, могло би се назвати великом дубоком плавом баром или језером када је лепо време. Црном, сивом и неким другим мање цењеним бојама обојеном баром или језером у време непогода и катаклизми. Без свемоћне гравитације која омогућава да се радујемо што ствари видимо наопако, свет би био много мањкавији. Да нема гравитације, где би смо сместили толике богове, рајеве и друга чудеса неопходна за опстанак. Уместо голубова видео је човека са жутом кецељом. Гланцао је црни мерцедес. Призор са гланцањем, није га усрећивао. Иако је ауто суперлуксузан, а човек предан свом послу ништа мање него голубови. Човек је свакодневно гланцао разлику у цени између лако улубљених аутомобила из Немачке које му тетка редовно шаље и не више истих аутомобила по лимаревом добро обављеном послу крпљења, пеглања и фарбања. Петар Цветковић се вратио у кухињу и приставио кафу. Благородни мирис испунио је простор. Мирис кафе помешан са мирисима и звуковима прерије је друга срећа коју је раноранилац убрао под првим зрацима сунца.

128


Још увек је задржао способност да се у сваком тренутку створи на сваком месту где пожели. Довољан је мирис кафе да би успео у томе. Мирис кафе је довољно моћан да га пренесе. Као у детињству када је читао каубојске романе. За тили час, ето њега у прерији. Коњ пасе, а он пошто је смазао пржену сланину са јајима ужива у кафи. У даљини завијају којоти, крупни лешинари стрпљиво круже над реком. Планински лав однекуда мотри, звечарка сваког часа може да искочи испод камена и засвира у чегртаљке своју смртоносну музику, али он се не плаши. Страховито је брз на обарачу, пуца и левом и десном. Дорастао је свакој опасности, ходала она, пузала или летела. Умиривао га је и моћни шум најдуже реке на свету. Тако је бар некада учио у школи где се васпитава и учи о правим и провереним вредностима. Док нису пронашли да је од Мисисипија са Мисуријем дужи Нил. Како човек да верује у њихово небеско устројство и галактичке законе кад ни једну реку не могу ваљано да измере? Петар Цветковић, човек умерен у свему, сетио се одмах да се народна мудрост за ранораниоце ограничава на две среће. Он је за данас убрао своје две среће. Свети кљунови под тек олисталим липама и мирис кафе у прерији. Две дивоте. Само се будала не би задовољила са толико среће. 129


И све то у само једном дану. Само би будала тражила и трећу срећу. Али, какав би он то човек био, који може да се задовољи уживањем у призорима света, који још увек може да се створи где год пожели, када би као нека кукавица у тренуцима среће одбацивао незгодна питања и примисли што га данима опседају. Његова глава је тврђава коју понекад опаке мисли опседају. Брани се на све начине док се не охрабри и отвори се сасвим према непријатељу. А непријатељ најцрњи су питања на која вешто избегава одговоре. Морална питања. Ко је он заправо? Могу ли толике личности истовремено да живе у њему, а да се он не распукне колико год моћна тврђава био? Да ли је потомак оног варварина који када први пут убије непријатеља напије се његове крви, а главу однесе свом краљу, јер део плена може добити само кад однесе главу. Коју је прво опсекао око ушију. Онда узео у руке и истресао је из коже. Остругао говеђим ребром. Рукама учинио од ње пешкир. Везао га за узду свог јахаћег коња да би му поносном вијорио на ветру док коњ галопира у лудом трку. Да ли је потомак оних који су драли или оних који су били драни? Или оних који су шкопљени, а затим продавани на тржишту робова широм културног света? 130


Не, никако не може бити потомак оних који су драни. Ни оних који су шкопљени. Пре би могао бити потомак оних који су некако успели да се склоне да не буду одрани или ушкопљени. То у доброј мери објашњава кукавичко понашање којем је у многим важним тренуцима склон. - О, тужне ли туге, уздахну у радосно јутро. Тужне ли туге, ако постојим захваљујући кукавичлуку својих предака. Онда одмах закључи како нимало мања туга није ни у случају да је потомак оних који су драли и шкопили. Поново је угледао голубове под липама. Сада у друштву врабаца. Кљуцали су удружени. Бог би га свемогући и свевидећи знао шта су кљуцали. Сигурно мрвице које су доручкујући оставили радници који су довршавали дивље кровове. Видео је и оног што гланца. Завршио је са гланцањем црног и прешао на гланцање белог мерцедеса.

131


7. Човек који је тврдио да душа не постоји

Душа је увек лепша него тело, помисли Диоген Пас 2333 године пошто је умро у Коринту. Тако ти је то у животу, човек који је некада давно седео на тргу и без стида мазио доњи део стомака тврдећи да душа не постоји има душу и то бесмртну, осуђену да вечно лута. Пробудио се у пролећно јутро, у Београду, на Палилули, у телу извесног Јовице Аћина, младог уредника напредних студентских листова и страственог бициклисте који је наслоњен на металну ограду терасе стана број 14, у Трећој улици Браће Марић, посматрао брест и липе које се љуљају на ветру. Размишљао је о изненадном узбуђењу које га је обузело када је угледао пре ружњикаву него лепу Леонтину Маловразић, робусну тиркизнокосу трговкињу пролећним опсенама и мазним речима, обучену по последњој панкерској моди, коју су пијанци пред самопослугом терали од себе називајући је смрдљивом рибетином. Диоген Пас је знао да ће ускоро морати да напусти тело младог уредника, не зато што му је стан постао неудобан, становао је он у великом ћупу, бурету, каци и бачви па му није сметало, док је са упаљеном жишком дању тражио човека, у време кад се „великом краљу“ Александру представио као пас који маше репом онима који му нешто дају, лаје на оне који му 132


ништа не дају, а уједа лицемере, знао је да ће морати поново да се сели, јер ће његов станодавац и сам морати да се сели. Млади уреник није знао да је краткотрајна љубавна авантура са трговкињом пролећним опсенама његова последња авантура. Диоген Пас је то знао. Познат по свом чудачком животу, он је и наговорио младог уредника на ову пустоловину препознавши у трговкињи пролећним опсенама Афродиту, рођену из морске пене, богињу љубави, најлепшу од свих богиња. Сасвим се уверио да је то она када је угледао њен величанствени клиторис, магијским радњама подстакнут на раст својствен богињама. Диоген Пас је лепршао претворен у шареног лептира око главе младог уредника који закључи да је пролеће неповратно стигло чим лептири лете уоколо. За разлику од свог станодавца који је себе могао да види само онаквим каквим се видео у огледалу и у очима других, подстанар Диоген из Синопе имао је сасвим другачији увид у ствари. Могао је да види и корисне бактерије настањене у пробавном тракту које помажу да се живот одвија несметано, али и зле и штетне бактерије, бациле, вирусе, гљивице и друге але које су претиле да надвладају и потпуно разоре тело младог уредника. Диоген Пас је стекао већ велико искуство селећи се из тела у тело тако да је овом приликом намеравао да искористи добре атмосферске прилике и погодан тренутак за пресељење. Последње пресељење није био његов избор него нужда.

133


Било је то једне ноћи над Јужном Африком када је страшна олуја срушила авион којим се враћао са симпозијума о дејству невидљивог живота на економски развој планете. У крају где је авион пао није било ниједне друге живе душе и Диоген Пас је био принуђен да из тела научника Тома Џонса пређе у тело Јовице Аћина, младог уредника напредних студентских листова и страственог навијача фудбалске репрезентације Србије који је на велики спектакл кренуо бициклом. Није смео да оклева ни часка, јер су шансе биле мале да за четрдесет дана, у недођији у којој се нашао, нађе погодније тело, пре него што душа онемоћа и распе се у праелементе. Знао је да само снажна душа може да се усели у туђе тело и тако је не часећи часа узео српско држављанство уселивши се у тело фанатичног фудбалског родољуба и анархичног лиричара са Дунава, аутора петотомних необјављених химни у славу квалитетних педала свог бицикла двадесетчетворобрзинца. Само годину дана касније добро упућен у лоше стање здравља младог уредника, навијача и лиричара, услед дуготрајног подмуклог тровања туђим текстовима у загушљивим уредничким лабораторијама, који ће умрети изненада као један од многих за које се каже да је умро здрав као дрен, Диоген Пас се спремао да пређе у ново младо тело. Највише му је одговарало да се пресели у тело неког студента филозофије са Београдског универзитета. Све је чинио што је у његовој моћи да младићеве мисли усмери ка филозоском размишљању о животу, 134


не би ли овај у потрази за одговором о смислу отишао у универзитетску библиотеку. Ту већ неће бити тешко ускочити у тело неког од студената чије је младо биће отворено за пријем нових сазнања и подстанара као што је вечно лутајућа душа Диогена из Синопе. Јовица Аћин, гледајући како се мрешкају крошње липа на пролећном ветру, пожеле да буде липа са моћном крошњом која када дође време процвета и замирише опијајући душе девојака. Није ни слутио колико ће му брзо жеља бити испуњена, његова душа која је предосећала колико ће ускоро бити немогуће живети у телу које је још прошлог пролећа крепко, снажно окретало педале бицикла на путу за Јужну Африку, на светско првенство у фудбалу, душа је већ увелико вршила огледе сједињавања са липом. Диоген Пас није имао ништа против да постане липа. После стотину људских тела које је променио зашто не би постао дрво које сваког пролећа замирише узбудљиво као филозофија, поезија и математика заједно? Да, да. Постати дрво. Или нека лепа животиња. Нарочито мачка. Обожавао је елеганцију мачјих покрета. Пре него што постане липа, мачка или нека друга лепота што шумори, мјауче, риче или блеји, желео је само још неке ствари да уради. Да у глави бар једног човека разбије, као што се разбије крчаг у комадиће, предрасуде о стварима. Као што је рецимо демократија, коју често повезују са именом његовог савременика Платона. Као што је Савле, Шаул, Саул, римски грађанин рођен у јеврејској породици, ревносно прогонио и 135


истребљивао хришћане, касније постао још ревноснији мисионар, писац, хришћански теолог, светац и апостол Павле, тако је и Платон, који је тврдио да је све што знамо сећање душе на предходне животе и боравке у умним облицима, прогонио из државе кваритеље младежи, уметнике и преслободне мислиоце. И његов учитељ Сократ је осуђен на кукуту због кварења младежи. Диоген Пас за кога је записано да је био чувен по оштром језику, ма какви чувен, потпуно заборављени човек, мешају га чак са Диогеном из Селеукеје, Диогеном из Тарса и Диогеном Лаертијем, писцем једине у целини сачуване историје филозофије, који га је и сам бркао са Диогеном Ојномаосом, писцем трагедија од којих су остали само наслови, хтео је да дошапне онако макар лутајућим душама ветра пре него што се заувек исели из људског облика да демократија значи власт народа, али да није свако народ. Неко се уздигне до народа, неко се издигне изнад народа, неко никада не постане народ. Хтео је још неке ситнице да уради. Да каже о смеху над истином која је „рећи оном што јесте да јесте и оном што није да није“, јер ко смо ми да знамо шта јесте, а шта није, кад стално видимо да оно што јесте нестаје, а оно што није појављује се однекуд. Без мржње и пристрасности да шапне нешто о историји не величајући своје поступке и не нападајући личне непријатеље, као што су чинили многи пре њега остављајући збрку за собом. 136


Онда може на миру да постане липа, брест или неко друго благородно и свето дрво. Зато је морао на време напустити садашњег станодавца. Било му је врло мило када је овај најзад одлучио да пође у универзитетску библиотеку и тамо потражи одговоре на питања која је себи последњих дана стално постављао. Постојао је још један разлог зашто је бирао тело студента Филозофског факултета. У парку преко пута факултета налазило се дрво које га је мамило више од осталог дрвећа, гинко, будини нокти, сребрна кајсија, бело воће, храмско дрво, дрво дедова и унука, дрво пачијег стопала, како се све не зове најстарији становник планете. Његово тело је толико дуговечно да се слободно може сматрати бесмртним. Гинко би могао бити подесна прилика за последње усељење пошто заврши своју мисију. Пре него што је пред полазак затворио прозор на стану, млади уредник, навијач и лиричар, поново погледа моћне липе које су се и даље мрешкале на ветру. И Диоген из Синопе учини исто, последњи пут из тела у којем је обитавао тек годину дана.

137


8. Сан степског ловца

У стану где је некада становао власник кошмара млитавих виолончела, Салвадор Дали, одскора је своје снове почео да сања нови станар, Антонио Табуки. Све је остало исто, број стана 12, трећи улаз, трећи спрат, чак је и кревет исти онај у коме је спавао Салвадор Дали. Једино је измењен назив улице. Не зове се више по младим партизанима, браћи Марић, изгинулим на сремском фронту у борби против фашистичког завојевача, сада носи име Косте Јосиповића. Нови станар, Антонио Табуки, велемајстор сањања туђих снова и славни полицијски инспектор, познат по успешном налажењу изгубљене главе Дамашена Монтеира, једне ноћи сањао је чудан сан. Јашем тако бескрајном равницом, почео је Антонио Табуки да прича свој сан, о левом рамену, пушка за медведе великог калибра, о десном, карабин и страшило за патке и тетребе. Пролазим поред шумарака час липових, час багремових, овде-онде наиђем на забран цера и граба, из широке реке искачу велике рибе. Испред мене, на дугом повоцу, мојих десет паса њуше трагове. Ловци на мед сакупљају мед дивљих пчела, подижу се помоћу ужета и чекрка до отвора дупљи у дрвећу терајући пчеле запаљеним бакљама.

138


Жене, румених лица као свитање, сасушене гљиве нижу на узице правећи венце, а затим их каче за греде на таваници куће, до пола укопане у земљу. Једри старци диме рибу у пушницама, штуке које теже и по пет килограма, гргече, деверике, црвенперке, сомове тешке и до педесет килограма. На небу сијају три прелепа сунца. Не знаш које је лепше. Али, не лези враже, једно сунце нестаје за трен ока. Одмах за њим и друго. Нисам још дошао к себи од ужаса, кад оно пред мене бану неко чудо. Нисам се тако препао ни кад ми је медвед зарио зубе у простирку на седлу, ни кад ми је дивљи вепар тргао мач с бока, ни када ме је јелен повредио роговима, ни кад су ме два дивља бика подигла роговима заједно с коњем. Огромна крилата змијурина са три главе иде на мене, отворених чељусти из којих избија модар пламен. Престрашен тргнем мач, замахнем једном, одсечем јој једну главу, замахнем други пут, одсечем јој другу, па трећи пут, одсечем и трећу. Из једне главе ниче коцкарница, из друге јавна кућа, из треће банка. Пун Београд коцкарница, јавних кућа и банака, све до Младеновца и Смедерева на једну и до Обреновца и Лазаревца, на другу страну. Нестадоше јаребице, тетреби и пчеле, нестадоше вукови, лисице и медведи, нестадоше шуме и забрани, остадоше само три солитера висока до неба, коцкарница, јавна кућа и банка.

139


Трупло змијуринино претвори се у жене и мушкарце, који нахрлише у коцкарницу, јавну кућу и банку. Оно преостало сунце, зарумени се и неста. Неста цео свет као да га није ни било. Остадоше само оне три зградурине, ни на небу ни на земљи, блистају у неонским рекламама, а народ се неки однекуда тиска да уђе. Пробудио сам се у мртвачком зноју. Срце је ударало као чекетало. Дуго му је требало да се смири и почне нормално да куца. Луда глава свашта сања, говорио је деда. Деда је увек знао да ме умири мудром речју. Али, баба би на то додала да се снови сањани пред зору обистињују и да их за сваки случај треба неком испричати, тако постају безопасни. Испричај свој сан, настављала је, у вери да на свету ниједна ствар није свршена која се чини да је свршена и да се ствари могу и морају поправити. Ко другачије мисли, тај вели да је Бог идиот који не зна шта чини, него допушта да се његово дело квари, а дао је слободу да и ми учествујемо у његовој бескрајној, радосној игри стварања. Позови и потомке других сањача да причају своје снове, јер ће се свакако сви сложити да је лепше ако су нам реке пуне штука од преко пет килограма и сомова од преко педесет, ако су шуме пуне зечева, златних куна, ласица, лисица, кошута, ирваса, даброва, а небо пуно јаребица, фазана, тетреба и свакојаких других птица. Добро де, осмехнуо се на крају Антонио Табуки, велемајстор сањања туђих снова, не морамо рушити

140


коцкарнице, јавне куће, банке, касарне, луднице, цркве, школе и затворе. Нека све то постоји. Све је то потребно и заводљиво. До оног дана када постанемо савршени. Тада ћемо уживати и веселити се, гледајући какве смо све глупости чинили на путу до савршенства.

141


9. Тихи крик

Едвард Мунк, сезонски продавац сладоледа и полуквалификовани армирач београдског грађевинског предузећа „Дом“, је једна бесмислена појава. Тако је о њему говорила његова мила, Вила Равијојла. Назвао ју је тако једног петка када није имао шта да ради. Вила, шта би друго била? Има тако широке бокове, могла би да лети само благо њишући њима. О широким боковима, могао је само да машта. Вила није више волела секс, тако је бар говорила, или није више волела са њим. Много више је очекивала од живота, него да га проводи са једним бесмисленим човеком, чији је живот испуњен само надом, сновима и маштом. Док се он неуморно надао, сањао и маштао, други су правили каријере. Као важне личности уређивали свет са телевизијских екрана, са насловних страна новина свих боја. Уживали у велелепним кућама поред река и на планинама. Куповали луксузне аутомобиле, јахте и хеликоптере. Летовали и зимовали по монденским летовалиштима и зимовалиштима. Остављали отиске у бетону. Куповали острва на далеким архипелазима. Плацеве на месецу, одакле ће моћи да пишке у месечину. Резервисали карте за будуће космичке 142


летове. Плаћали баснословне суме да би по смрти били залеђени за неко будуће време када ће бити одлеђени и захваљујући научним открићима поново оживљени. Није вредело да јој Рецитује Јејтса, Права анархија пуштена је по земљи, Закрвављена плима је пуштена, и свуда Свечаност невиности је потопљена, Најбољима недостаје сва уверљивост, док су најгори Пуни страсне јачине. Улудо му другари у самоћи, Парменид и Цара, упорно шапућу, један о јединствености, вечности, непокретности и непроменљивости постојећега, а други да чинови живота немају ни почетка ни краја и да се све догађа на комплетно идиотски начин. Он се не приклања ничему, него тера по своме. Док други живе живот, он живи машту, снове и наду. Да је бар бог зна шта измаштао. Да је бар, на наговор Бретона, пристао да види себе како као лудак галопира на парадајзу. Вели да је већ у рају. Да њему никакав други рај не треба, него његова тераса са рајским цвећем, које може и да се једе. Десетак струкова парадајза, посадио је у велике саксије. Обожавао је ту биљку, жутог цвећа у цимезним цвастима и плодова у крупним, сочним, црвеним бобицама, пренету из Јужне Америке као украс.

143


Обожавао је и ружичасти хибискус, који је сваког јутра, у тренуцима када се ноћ претвара у дан, отварао свој цвет да поздрави сунце. Обожавао је и мноштво другог биља свих боја и мириса које је било саставни део његовог раја. Мушкатле, георгине, петуније, љубичице. Ништа мање није обожавао ни благотворни зуј оса и пчела, које су радосно долазиле у његов рај и уживале у његовим благодетима. Долазили су и врапци, ласте и голубови. Ништа није недостајало његовом рају. Осим Еве. Његову Еву није из маленог раја протерао Бог. Није могла и није хтела више да буде део раја од неколико квадратних метара. Њеним широким боковима, био је потребан простор. Није био љут на њу што је отишла. Одувек је желео да буде срећна Разочаран је само што му долази у снове и љуби се пред њим са својим новим љубавником. Ударио га је посред носа, јер је видео да је то само обичан заводник и рецкарош. Разочаран је што га је поново назвала идиотом, док је свог љубавника грлила, чинило му се, тако нежно како њега никада није, док му је папирном марамицом брисала крв са лица. Тек у сну је осетио велику тугу. Тек у сну је осетио да је стварно отишла. Тек у сну је видео колико је његов рај, без ње, обична будалаштина. Да је то само само један кружић од неколико квадратних метара пакла. Његов рај је само један од 144


паклова. Ништа друго и не постоји, него пакао. Али, онда не постоји ни пакао. Без раја, пакао је бесмислица. Све је бесмислено. И непостојеће. У праву је била моја Вила Равијојла, помисли човек, ја сам бесмислен. И не само бесмислен, него и непостојећи. А овај мрак у коме сам се пробудио, да ли постоји или је и он непостојећи, ко би га знао? - Ко би га знао? - понови мисао Едвард Мунк, сезонски продавац сладоледа и полуквалификовани армирач. И крикну. У себи.

145


10. Голуб и младе свештенице У јутарњим пределима, између сна и јаве, када се душа колеба на коју ће страну, Роберт Раушенберг, становник елитног београдског насеља Крњача, чуо је весело гукање. Изазивач ангажованих асоцијација и пријатељ дугорогог уживаоца харема са четрдесет риђих, белих и црних коза велике лепоте, дугодлаког јарца са лепим старинским именом Монограм, мамуран од снова, лењо је отворио очи. Угледао је Риђег како трчкара по тепиху. Трчкара и кљуца. Кљуца, кљуца тако брзо и весело по смарагдним, црвеним и белим шарама тепиха, простртог с краја на крај собе, ту одмах, тик поред кревета. Роберту Раушенбергу, промину нежна помисао, са колико је предане пажње и љубави, у срећним тренуцима, његова доскорашња љубав бирала и одабрала, између мноштва шарених тепиха, управо тај са смарагдним, црвеним и белим шарама. Смарагдне звезде неправилног облика на црвеној подлози, окружене белим ромбовима, исто тако неправилних облика, стварале су утисак савршене композиције која лети ка бескрају. Одједном, осећао се некако посебно, радосно, свечано. Голуб је кљуцао истрајно и предано, налазећи само њему видљиве мрвице, инсекте, животињице, шта ли, као да је на неком важном задатку, или добро плаћеном послу !?

146


Али, Роберт Раушенберг се није могао помирити с помишљу, да то голуб, док он спава, користи згодну, јутарњу прилику да дође до хране. Нису му се допадала таква упрошћена виђења и схватања света. У реду је рећи да голуб на тај начин налази храну за себе и птиће, али зар то није само једна од видљивих, у мноштву видљивих и невидљивих, манифестација божанских намера? Бог, у својој свемоћи, никада не дела тако поједностављено, његово деловање је многоструко и многозначно. Сасвим се препустио уживању. У привиголеваним тренуцима, није дозволио да га у уживању омете разум, као највиши судија, који своди и поједностављује свет. Голуб је био отац неколико генерација младунаца, који су овe године, од раног пролећа до у касну јесен, из месеца у месец, са ограде терасе, одлетали у живот, али у овим тренуцима, он не може бити само то, заводник голубица и неуморни хранилац и заштитник младунчади. Он је свакако и то, али је у овом часу најпре света птица, дошла да у царском врту собе кљуца златне јабуке, округле као мала сунца, Симаргл, птица-пас, грифон, чији је задатак да чува дрво живота, дрво које даје све врсте семена. Роберт Раушенберг је видео и младе свештенице, заветоване дрвету, у хаљинама дугих рукава, које скандирају обредне покрете уз звуке китаре и триангла ширећи своја „крила“, као што ради свети грифон штитећи дрво. Какав је то био плес! 147


Осећао се привилеговано и узвишено! Ништа није морао да чини да би се одбранио од нечистоћа и пошасти сваке врсте, које су се кроз отворена врата на тераси уселиле у његов стан, док је спавао. Космичке и земаљске службе водиле су бригу да се динамика равнотеже одржи и послале голуба и младе свештенице да одраде ствари. Одједном, више није био љут што су му из Председникове канцеларије за помоћ грађанима, љубазно, одговорили да Председник није надлежан за његово запошљавање. Схватио је да за неке ствари Председник не само да не може бити надлежан, него је и немоћан да их реши. Неке ствари подлежу вишим принципима и могу их решити само више силе. А оне су, очигледно, ступиле у дејство. За сада, само у сређивању тепиха. Али делују. Како уопште може сумњати? Више силе ће му сигурно једном телефонирати. Срдачним, љубазним гласом. - Господине Раушенберг, крај је вашој агонији. Нашло се лепо место и за вас.Од сутра идете на посао. Голуб је весело радио свој посао. Гукао је пријатну, за ту прилику погодну песму. Роберт Раушенберг, изазивач ангажованих асоцијација и пријатељ лепог и моћног уживаоца харема са четрдесет риђих, белих и црних коза велике лепоте сложио се са вишим силама. Голуб и младе свештенице одрадиће ствари.

148


11. Обичан живот Огњевитог свеца

21. јула 2007. године, у стану број 15, на трећем спрату, у трећем улазу, у Трећој улици Браће Марић број 3, у Београду, Никола Тесла, разведени усамљеник, потомак високоразвијених ванземаљских цивилизација, и писац ода божанским енергијама високих напона, гледао је у голубове црвенкасте очи. Помислио је да то свакако није, и ни у ком случају не може бити, обичан сусрет. Како може бити обичан сусрет, срести се са неким ко мирно улети кроз отворен прозорчић, у просторију којој је првобитна намена била да служи као остава за намирнице, пре него што је претворена у кухињу, кљуца пиринач из кесе, гледа и мирно каже, пиринач је да се једе, ја, ти или неко трећи, то није најважнија ствар?! Затим, кљуца полако, ћутке, као добро васпитан момак који зна да не треба причати за трпезом, а нарочито не са залогајем у устима. Да би допустио организму, да се на миру сретне са новом енергијом, када прогута неколико зрна, застане са кљуцањем. У паузи између два залогаја, наставља причу. - У овоме, што ви називате овим светом, постоји много светова који живе упоредо. - По вашем схватању, ја припадам свету голубова, ви свету људи и за вас, ту је причи крај. - Али, прича није тако једноставна. 149


Тесла није био докон човек, који би тек тако допуштао да му један голуб улудо троши драгоцене секундице, али није био ни сасвим искључив у начину трошења истих. Био је стрпљив и пустио голуба да прича. Голуб је гледао Теслу као старог пријатеља и наставио. - Ја нисам одувек голуб, нити ћу заувек то бити. Да сам само голуб, овај разговор не би ни био могућ. Тесли се свидела мирноћа са којом је голуб причао. Помислио је како одавно није срео занимљивијег саговорника. - То што допушташ да једем пиринач за који мислиш да је твој, није зато што си добродушан, него зато што си сит, наставио је црвенооки. Прогутао је једно за другим неколико зрна пиринча, погледао кроз прозорче, негде неодређено, у даљину и наставио. - Нисам толико глуп да уђем у стан гладног човека, а код тебе је лако уочити да си сит свега и гладан једино приче. Међутим, ово није прича коју треба записати, она је само за тебе. Пре него што је наставио причу, застао је на тренутак, погледа поново упереног у небеско плаветнило. - Нећемо уливати вино у велики земљани суд и помешати га са нашом крвљу пошто се прободемо шилом или посечемо мачем, наставио је голуб,нећемо изговарати дугу молитву, а затим то пити, сматрај ме побратимом по прећутној заклетви. Већ дуго се гнездим на тераси коју сматраш својом, а ниси ми учинио никакво зло, могу те са пуним поверењем сматрати братом по Богу. 150


Бука, која је кроз отворен прозор и врата допирала са аутопута, није много ометала причу, јер су се и голуб и Тесла извештили у нечујењу буке, иначе би их у супротном то довело до нервног растројства. Једног јутра, Теслу је пробудило крештање и лупање крилима са терасе. Угледао је нестрпљиво младунче голуба, које је скакало, около, наоколо, изнад оца и брата, лупало тек оперјалим крилима цијучући, цичећи и крештећи. Отац је стајао широм отвореног кљуна, док је младунче доручковало служећи се полусвареном храном из његове вољке. Брзим, наглим покретима, увлачило је и извлачило главу, кроз очева уста. Голубу није потребан ни фрижидер за чување намирница, ни шпорет, струја, судови и машина за прање судова, детерџенти, ни кувари са рецептима за специјалитете, помисли Тесла, задивљен. Завидео је голубовима и на присности. Сетио се како се његов син, који долази код њега викендом, намрштио када му је сипао воду у чашу из које је предходно пио заборавивши да је опере или донесе другу. Не, није се због тога љутио на сина, напротив, то је део нормалног васпитања. Чак је начин доручковања голубова, изазвао у њему нелагоду. Било је то, тако некако сурово, примитивно, дивље. Голубовима је завидео, једино на присности и успешности у коришћењу драгоценог времена. Голуб не мора да пере судове после оброка. Не мора да поспрема стан и троши секундице, које је суд доделио, за дружење са сином. 151


Завидео је свом побратиму што је и у причању прича био успешан и знао да одабере циљну групу. Код људи влада предрасуда да су жене, ових или оних година, циљна група за пласирање литературе. Његов пернати пријатељ и побратим са терасе, показао му је да то итекако могу бити и мушкарци, очеви којима је суд за виђење са децом доделио викенде.

152


Четврти део

153


154


1. Љубавна прича са два невесела краја

Борислав Радовић, морски и сувоземни вук са осмехом детета, истражитељ дубинских тајни у СенЏон Персовом мору, у слободно време требитељ корова у високим вртовима заносне госпођице Ерато на Ташмајдану, пио је лозу у чувеном кафићу „007“. Исто тако ревносни требитељ корова у високим вртовима заносне Ерато, Милутин Петровић, једном недељно одлагао је дуге ноћне расправе са својим двојником Месецом и долазио на чашицу радосне приче. Овом приликом ред је дошао на Борислава Радовића да свог пријатеља почасти причом. Живот је много луцпрдастији него што се икоји човек усуди да буде, почео је причу са детињим осмехом у очима . Понеке поруке које нам шаље никада не схватимо, а неке нам се открију на начин који нисмо очекивали. Као што 13,7 милијарди година после Великог праска не могу знати шта је било 13,7 милијарди година пре великог праска, исто тако, ма колико ми у глави пуцкетало од упињања свих енергетских капацитета, не могу знати шта ме толико жестоко привлачи Магдалени Калоперовић.

155


Ушла је у мој живот као комета и донела непознати састојак из свемира, без кога мој опстанак није више могућ. Ако је неко замишља као дугоногу, дугокосу, пламенорепу комету, греши, Магдалена Калоперовић је ниска, широких кукова и здепастих ногу и неодољивом је чини управо тај непознати космички састојак скривен негде у њој. После сваког новог сусрета и пољупца магичне и опојне Магдалене изнова сам много жедан, као неко ко не добије довољно воде да утоли жеђ која га сагорева. До једног од могућих одговора на питање о својој зависности дошао сам дошао захваљујући Исаку Башевису Сингеру, баш некако у време када сам се одлучивао да се заувек манем читања и да на читање не потрошим више ниједну своју земаљску секунду, јер су сви ти писци празноглавци који немају шта да кажу, а понашају се као да су били божји саветници и писци сценарија по коме је свет створен. Мислио сам да сам разумео у чему је тајна привлачности Магдалене Калоперовић, оног тренутка када у причи Ментор, Иче, учитељ хебрејског у Јадову, у Пољској, по доласку из Сједињених Држава у Тел Авив, среће Фрајдл, некада девојчицу којој је давао часове, и после пољупца са њом каже, учинило ми се да још увек мирише на све мушкарце са којима је водила љубав. Исто толико брзо колико се брзо појавио јасни одговор на питање које ме је мучило, почео сам да тражим недостатке у ошамућујућој истини.

156


Нисам се могао помирити са чињеницом да волим Магдалену због тога што мирише на мушкарце са којима је била. Трагајући за пожељнијом истином сетио сам се средњошколских дана и Бубамаре о којој се причало да је спавала са сваким иоле пристојнијим младићем за кога се могло рећи да је добар фрајер. Силно сам желео да се и о мени каже да сам добар фрајер и нисам обраћао много пажње на друге девојчице које су ме смарале својим облетањем, просто сам се стидео да будем у друштву неке од њих дуже него што пристојност у опхођењу према школским другарицама налаже. Мој сан је била риђа и пегава Бубамара, што попут пчелице лети са цвета на цвет, која би ме промовисала у доброг фрајера. Никада нисам постао њен момак и никада нисам пред собом добио статус доброг фрајера. Прошло је много година од мог одласка у Париз, на Сорбону, кад поменем Запад и Сорбону, рибе које једва да су путовале даље од Доње Ливадице, сквасе се од среће што су упознале човека таквог калибра, и да сам хтео, нисам могао и нисам смео да их разочарам и угасим тај дивни сјај у њиховим очима и кажем им да нисам никакав учени профа који зна још неоткривене тајне о великом песничком генију Рембоу, да ли је он светац или велика битанга и разбојник, вагабунд, комунац, преварант, хуља, пијанац и лудак, који је без једне ноге ужасно уплашен да га војне власти не покупе, напустио Европу да се заувек затвори у неки хришћански манастир на обалама 157


Црвеног мора, на стеновитом рту, где заувек копа земљу у славу Божију молећи се за све нас, у то не треба сумњати, бесмртници све могу, или је тачно што се прича у Латинском кварту, да је Артур још увек жив и да води неко црначко племе у Африци, нисам смео да кажем рибицама да сам бескрајним ходницима Сорбоне гурао велики усисивач који истовремено мете, пере, гланца и суши, тако сам и Магдалену упецао захваљујући прећутаној истини, подоста је година прошло пре него што сам се са Сорбоне вратио у свилајначки Грин, где сам срео свог школског друга Гаринчу, важио је за фрајера који је спавао са свим рибама из Ресаве, Мораве, Дунава, све до Црног мора. После неколико вињака, Гаринча је био задовољан свиме што је постигао и све му је било по мери и све му је пасовало, да је боље не би ваљало, рече како би био још задовољнији да је у средњошколским данима имао бар неку од свих оних риба из Ресаве, Мораве, Дунава и Црног мора са којима сам ја спавао. Прво сам помислио како је надувенко безобразан, али сам савладао љутњу и рекао му само да није фер да ме дрибла лажњаком, добро се зна да нисам могао бити ни са једном од славних риба, јер су све припадале њему. Дуго смо убеђивали један другог у искреност, а онда нам је обојици лакнуло, а како не би човеку лакнуло када му дуго ношени терет одједном падне са срца и главе, кад схвати да није једини љубавни безвезњак на свету. 158


Рекао је још надахнуто да је највише патио што никада није ни додирнуо Бубамару, риђу као исток кад из њега истиче румени божански сјај и пегаву као запад коме се клања цео свет заједно са Сунцем. Сутрадан у ресторану Петнаест дана срео сам Бубамару која се вратила однекуд из белог света, још увек привлачна и лепршава, упркос годинама и великој количини пива коју је попила. - Да ли могу да седнем до недодирљивог господина? - рекла је и села на столицу наспрам мене, пре него што сам ишта стигао да кажем. Врхом наалкохолисаног језика лизнула је цигарету пре него што је припалила на пламену који је сукљао заједно са облаком дима из огромног дизелаша и почела веселу тужбалицу о свом неоствареном сну да ме има. Да дан раније нисам чуо Гаринчину причу о свом заводништву и поседовању великог харема од Ресаве до Црног мора, њена прича би за мене била понижавајућа и максимално увредљива. Плашим се да бих жестоко реаговао из своје понижености и отерао своју неостварену љубав у триста вражјих материца, јер како може другачије реаговати човек који никада од дотичне није добио ни поглед, а камоли нешто више, а онда одједном чује балављење о неоствареној романси у којој је он једини кривац што је романса неостварена. Био сам само толико прибран да не реагујем бурно и жестоко и рекао јој само тихо да је истинито само то да је она одувек била мој сан. За разлику од Гаринче који је брзо, с радошћу прихватио моју причу, као што сам ја са великим 159


олакшањем прихватио његову, Бубамара моју љубавну изјаву није схватила озбиљно, пре бих рекао да је мислила како се спрдам и прилично бесна вратила се за сто где је са својим друштвом наставила да лудује. Мирисала је на све мушкарце са којима је била, поново ми је синуло кроз главу. Да, то мора бити прави одговор. Одговор, не само на питање зашто волим Магдалену, него и зашто сам волео Бубамару. Нисам их волео због тога што су мирисале на све мушкарце са којима су биле, него зато што су мирисале на све мушкарце за које сам умислио да су њихови љубавници. Осетио сам олакшање. Али, као што свемир не траје вечито и олакшање је престало већ у следећем тренутку када је живот литерарних јунака поново почео да се меша са мојим. Постоје у причи Великог Мајстора неке неутешне ствари. Реченице које Фрајдл казује о свом бившем. Била сам уверена да је херој, али сам убрзо увидела да је шлемил, ћакнут, сентименталан као матора уседелица, из уста му куљају баналности, заљубио се у мене на болестан начин и та љубав ме је потпуно угушила, нема већег бола него кад те воли будала, постанеш фригидна и плашиш се своје полности, нисам га волела, а и да јесам, пожелела бих да пробам друге, имала сам мушкарце пре њега и док сам била с њим, чак и за време меденог месеца,

160


осећам се као Мопасанова љубавница: од једног љубавника боља су два, од два су боља три. Фрајдл, о свом бившем, изговара пред својим учитељем хебрејског у кога је некада била заљубљена исте оне речи које Магдалена изговара мени директно у лице, само што Магдалена значење речи шлемил, преводи са јидиша сасвим слободно, не као злосретниче, непоправљиво простодушни, неспретни, неспособни човече, којем се непрестано догађају разне непријатности и невоље, него као шунтави шантави шизоидни шизофрени шарлатански швалерски шљам шкарт и шодер, недостојан ни штрањгу да омасти. Да ли то о мени каже и пред својим бившим и садашњим оствареним и неоствареним љубавима, од превелике туге и очаја не стигнем ни да се питам. Како год окренеш прича има два невесела краја. Није весело имати жену са много љубавника, пре тебе и док је са тобом, са којима те у сваком тренутку може поредити. Па сад ти види које место заузимаш у њеном животу када каже да те воли или мрзи. Не може бити ни мало утешно да си седамсто деведесет осми на њеној прецизној и добро провереној ранг листи. Али ништа мање невесело није ни имати жену која ниједног осим тебе није имала. Која у сваком тренутку, било док те мази или док ти се плази, своју жудњу усмерава ка безбројном мноштву недосањаних витезова и величанствених јахача. У ликовима најлепших глумаца, певача и 161


играча. Најбољих спортиста. Најуспешнијих бизнисмена. Најславнијих криминалаца. Које не може имати другачије него као сан који сања, док те куса као сиротињску супицу. Пошто је завршио причу, Борислав Радовић, подсети свог колегу Милутина Петровића да је идуће суботе ред на њега да исприча једну од својих лепих прича.

162


2. Покварењак

Милутин Петровић, требитељ корова у високим вртовима заносне госпођице Ерато на Ташмајдану, уобичајено суботом, пио је лозу у палилулском кафићу „007“. На њега је дошао ред да свом колеги из високих вртова, Бориславу Радовићу, узврати радосном причом. Милутин Петровић, колекционар најтамнијих и најсветлијих страсти и мајстор брисања разлике између стварности и маште, испричао је свој скорашњи доживљај. Пре неки дан умирујем аутоелектричара, који је уместо гуменог црева заменио цео хладњак на мом пунолетном опелу, говорећи му да то није тако страшно као када ти лекари, грешком, уместо болесног, изваде здрави бубрег. Ма, намерно то раде, вели аутоелектричар, после то продају за добре паре. Тргује се свим и свачим, надовезује се власник опеловог каравана, не млађег него што је старина мој кадет дизелаш, који исто као и ја чека да његов љубимац дође на ред за оправку. Мој осамдесетогодишњи комшија, преко добре везе, купио је оба ока, наставља он. Уствари купио је само оно црно и оно плаво што се само налепи на око и око за секунд зарасте.

163


Купио је ирис, надопуњујем га, мада нисам упознат са таквом операцијом и могућностима налепљивања ириса. Само што му је сада једно око црно, а друго плаво, наставља власник каравана, па чека да неко погине у саобраћајки и спари их, хоће да има оба црна. Лепше ми стоје црне очи, каже комшија, осамдесетогодишњак, који веома полаже на естетику. Окрутна деца, окрутно као што то деца могу, прозвала су га Де Си Око Моје, пошто се најчешће тако јавља ближим и даљим комшијама и комшиницама. Али, нико није приметио да се не јавља више свима на исти начин. Од када има једно црно, а друго плаво, тај поздрав упућује искључиво онима са црним очима. Једна новодосељена прелепа црноока, жали ми се пре неки дан на маторог манијака и перверзњака, који се сваки пут упиљи у њу, гледа је право у очи и усхићено поздравља оним својим поздравом, Де си око моје. Матора педерчина, вели она, да му се мајмунче није заувек скљокало и да може, пробуразио би ме на сред улице, у по бела дана, а овако само пиљи, буљи и зрика у мене оним својим једним црним и другим, плавим оком. Тако вели млада комшиница која мисли само на своју задњу, округлу, раскошну лепоту. Опседнута њоме, ставља је у центар света. Не помишља да један осамдесетогодишњак не мора бити перверзњак те врсте, који нема паметнија посла него да мисли на њену младу облост. Ни на крај памети јој није да су његове жеље упућене према сасвим другом њеном органу. Да његов 164


уобичајени поздрав, Де си око моје, нема никакво преносно, симболично или фигуративно значење, него сасвим буквално, прецизно и директно. Да су његове жеље, не само перверзне, него и буквално опасне по њен живот. Ни не помишља да би убрзо могла бити покојна. Као и обично по завршетку приче двојица пријатеља, два вртлара у високим вртовима заносне Ерато, попили су још по једну лозу за лаку ноћ.

165


3. Заједничка звезда

Радован Бели Марковић, возовођа експресног воза на лајковачкој прузи и лиричар прозаиста, стално је трагао за новим смислом приповедања. Најновији његов проналазак је причање приче у љубавној предигри тако да прича служи истовремено и као афродизијак и као презерватив. Полексија Плетикосић, девојка за ноћ пред Светог Илију, волела је чудновате, помало настране, приче из народа. Уз тиху пратњу потока што жубори између Горње и Доње Псаче, Радован Бели Марковић ју је уводио у вртлоге страсти управо са једном таквом. Безначајни људи једва да заслужују да живе, а камоли да воде љубав и ко би се усудио да гњави причом о сексуалној авантури таквих скоро непостојећих створења да у све то није уплетен један злочин из страсти, један холандски бик који наскаче на краву и два стара форда. Требало је да прође двадесет година од када су са фордових трака сишла два примерка Европе да би ситан квар на једном од њих довео његову риђокосу власницу на врата власника другог јединственог примерка у крају. Била би то краткотрајна страст која се нигде не бележи да власник једног од два јединствена примерка форда Европе није волео сваку своју девојку одвести на реку и док се љиљани мачују на ветру, пре него што воде љубав, покаже јој заједничку звезду. 166


На обали Ресаве, под сјајном Мајом из сазвежђа Седам Влашића, Сима Симић, дознао је колико је био вољен и обожаван у оно време када је водио краву код риђокосиног бика. Док је гледао како бик силовито наскаче на краву, чија је глава била уденута између двеју шљивових грана, био је веома жалостан. Чак је и један шталски четвороножац водио љубав, док је он, љубавни сиротанчић, ни од кога вољен, своју силину морао истресати у ветар кријући се по воћњацима, јаругама и кукурузима. Исто тако ожалошћена и љубоморна на краву која добија своје слатко следовање, кроз прозор гвирећи, све то посматрала је риђокоса Ружа Ружић. О боже, колико је тада желела да се њој деси исто што и крави и да Сима Симић наскочи на њу. Од те звездане ноћи, када је дознао да је био жељен чак и у годинама највећег љубавног очаја, прошло је опет много година. У повратку из Цириха возећи кроз Ресаву, Сима Симић је застао између Великог Поповића и Медвеђе да купи лубеницу од бостанџија који су бостан изнели поред пута. У повратку из Луксембурга, Максим Максимовић је исто тако застао да купи лубеницу поред пута Јагодина-Свилајнац. - Мораш да свратиш на ручак, кућа није далеко одавде, нисмо се видели хиљаду година - рекао је Максим Максимовић, пастир на фарми говеда поред бистрог Мозела, таквим тоном да циришком конобару Сими Симићу није преостало ништа друго него да понтијаком следи облак прашине који је за собом дизао мерцедес Максима Максимовића. 167


Стигли су пред кућу коју је Сима Симић једном давно већ посетио водећи краву код бика. Капију је отворила риђокоса. - Упознали смо се на ауто-пијаци у Јагодини када сам од ње купио форда европу - рекао је пријатељ из детињства Максим Максимовић представљајући своју супругу на луксембуршком дијалекту немачког. Једном руком је показивао на још увек риђокосу Ружу која је била крупна, сортна, сасвим разбокорена ружа у пуном цвату, чије латице још нису почеле да вену. Другом је показао на дуги фордов ауто који је стајао тамо где је одавно престао да се котрља, под шљивом, испод које је бик наскочио на краву. Затим је представио своју јединицу и миљеницу риђокосу Мају. Онда је представио свој лични производ, мркозелену ораховачу справљену од црних плодова шљиве под којом је био славни форд и сасвим младих плодова ораха у чијем су хладу седели. Око месец дана касније, у кафани Рајски цвет, други пријатељ из детињства и трећег села Аврам Аврамовић, висински перач прозора, који је дошао на ваканс из Париза, испричао је своју причу. - Тамо под шљивом где је некада бик наскакао, под стајњаком, лежао је мој отац, кога су ту закопали Ружин отац и моја мајка. Испили су одмах по једну лозу, послужени од црнокосе бугарке Калине Малине, за душу оца Аврама Аврамовића. - Изгледа да је Максим Ружу оженио и одвео у Луксембург кад је већ била трудна. Испили су другу лозу за Ружино здравље. 168


- Мислим да је Маја моја кћерка, мада не могу бити сигуран у то, јер изгледа да Ружа није у то време била само са мном. Када их је послужила Вероника Порумбаку на мунтенском дијалекту румунског језика наздравили су за Мајино здравље, лепоту и младост. - За Максима се прича да није такав добрица као што изгледа, јер изгледа да има нечега између Маје и њега, тако се некако чудно понаша према њој, загрли је и иде усправно, поносит као да је прогутао мотку, као да јој је момак, а не отац, можда се тако понаша, јер зна да јој није отац. Попили су за Максима који није добрица. - Више пута сам помишљао да скрешем скота, али сам увек одустајао. Спречавала ме је у томе прича о Седам Влашића. Из руку посестриме виле украјинке Лесје са Дњепра попили су по једну и за сазвежђе Седам Влашића. - Ружа је тих дана, када сам јој продао форда причајући о грешној љубави свог оца и моје мајке и када смо и сами згрешили, била сва некако изван себе, занесена и луцкаста. Наздравили су и грешној љубави. - Рекла је да на овом прљавом свету постоји једно чисто место, а то је звезда Маја у сазвежђу Седам Влашића и да ће уколико икада добије ћерку дати јој име по тој звезди, коју је добила на поклон од свог Бога, а уколико буде син зваће се Мај, што да не, кад је онај римски император могао да се зове Август, што да се њен син не зове Мај. Наздравили су и императору Августу. - Није ми никада рекла, нити сам је питао, ко је тај њен Бог, али ме је једино помисао да је зачела са тим 169


човеком, а не са мном, већ више пута спречила да скрешем скота са којим сада живи. Попили су за одустајање од скресања скота. Нешто касније у кафану је ушао Максим Максимовић и придружио се Сими Симићу и Авраму Аврамовићу. О чему су сву ноћ причали и коме и чему су све наздрављали само Бог може знати док их је служила Невенка Урбанова са Дона, девојка бизарне чулности са увек присутном тајном. А да су се нашљемали, нашљемали су се до бесвести. А да су се потукли, потукли су се док се нису отрезнили. А онда су мирно отишли, свако на своју страну, Симић у Цирих, Максимовић у Луксембург, Аврамовић у Париз. Радован Бели Марковић, возовођа експресног воза на лајковачкој прузи и лиричар прозаиста, осетио је на себи немирне девојчине прсте. Била је спремна за полетање и пре него што је завршио причу.

170


4. Пљачкашица поште

Стратимир Панајотовић Микеланђело, вајар баштенских кентаура, сирена, анђела, лавова, лабудова и других гипсаних и бетонских чуда, молер и песник стихова за надгробне споменике, живео је у Крњачи, насељу изузетних становника са надимцима по славним бесмртницима. Надимке су добијали у поспрдној игри, али су после веровали да у томе ипак има нечег судбинског и трудили се да колико год је могуће опонашају славну личност по којој су надимак добили. Стратимир Панајотовић Микеланђело, у складу с тим, није ни помишљао да би могао постати романописац. Колико је знао славни Микеланђело Буонароти јесте осликао Сикстинску капелу у Ватикану. Значи молерисао као и он. Извајао кипове Мојсија и Давида, затим фигуре за гробницу богате породице Медичи. Управо као што он ваја разна чуда за богата дворишта, моћне вртове и гробове. Писао мисаоне и страсне Сонете и Мадригале. И сам воли понекад испод полумесеца, као провалник заштићен сенкама ноћи да римује своје снове и маштања. Али романе, његов чувени парњак није писао и човек са надимком Микеланђело, придржавао се тога да не пише романе. Није помишљао да постане романописац све до тренутка када су га посетили његови послодавци у дивљем рибарском насељу у Крњачи.

171


Приватни предузетници, Његош, Достојевски, Модиљани и Превер, дошли су у своју нову коцкарницу у врбацима на левој обали Дунава, да виде како напредују молерски радови. Затекли су га како седи на гајбици и цевчи пиво. - Које те невеселе мисли море, мајсторе? - упитао га је високи и кракати Његош, који није био ни песник, ни владика, ни истражитељ потурица као Петар Петровић Његош, прозван је тако због изузетне висине и џиновских стопала. - Смејали би ми се када бих вам рекао, одговорио је. Као да су му школски другари дошли у госте, а не послодавци, понудио их је пивом. Прихватили су да попију пиво, радознали да чују, какве бриге могу мучити једног молера и вајара баштенских фигура. - Већ дуже време не купујем новине - започео је причу Стратимир Панајотовић Микеланђело. Не наседам више на провокативне наслове који маме да купим новине, а онда видим да унутра нема ничег више него што се може сазнати из наслова. Сада, када прођем поред киоска, летимично само погледам насловне стране и обавештен сам, као да сам новине и купио. Тако и јутрос када сам долазио на посао, одсутно прелазим погледом преко новина изложених на киосцима, код Богословског факултета. Долијала пљачашица пошта, крупан наслов једног жутаћа. Лепотица испод фантомке, преко целе стране другог. Ухваћена серијска разбојница, насловна страна трећег. 172


И свуда фотографија у боји моје накадашње комшинице Сабине. Боже, како је лепа та Сабина! Онако са лисицама на рукама, лепша него икада. Ипак, то мора бити да је грозна и нестварно глупа шала недопечених медијских комедијаната, помислио сам. Или је то најновији начин да се рекламира нискобуџетни филм у којем Сабина игра улогу пљачкашице поште. Или је реклама за безбедност поште коју нико не може да пљачка, а да не буде ухваћен. Може бити само то, реклама за филм или за безбедност поште и ништа друго. Сабина је одувек маштала да постане славна глумица, да цео свет види колико је лепа. Све се може довести у везу, али онако лепо и добро дете као што је Сабина и стварно пљачкање поште, то никако. Убрзо сам се уверио да је све стварност када сам погледао и озбиљније новине, то јест оне које се сматрају озбиљнијим. Свуда исто. Свуда њена слика. Свуда лисице на рукама. Пре неколико година када је ушла у мој живот, који сам тада у злу и добру делио са Персидом, ни у сну ми не би пало на памет да ће дражесна Сабина постати разбојник. Била је, слободно се могло рећи, сироче, иако су јој родитељи живи. Окупирани задовољствима и бригама за своје нове породице, сасвим су дигли руке од ње. На неки начин, Персида и ја, постали смо њена нова породица. Тог поподнева када сам управо завршавао масажу своје драге Персиде, Сабина нам је донела трешње. Најлепше трешње на свету. 173


- Толико су лепе, рекла је, да нисам могла одолети да вам их не донесем. - После најлепше масаже на свету, најлепше трешње на свету - одушевила се Персида. - Уживаћу у трешњама, а ви бисте могли да уживате у масажи. Наравно, уколико желите и уколико велики масер није уморан. Сабина се испружила на великом кревету сасвим се препуштајући мојој вештини довођења телесних енергија и душевних сокова у склад са читавим свемиром. Морам признати да је масажа којом сам у слободно време ослобађао заробљену и учаурену енергију и мени самом представљала велики ужитак и срећу. Чак и када би ми под прстима била нека времешнија лепота. Једноставно, уживао сам у томе. Персида је била толико срећна што сам врхунски масер да је све своје пријатељице позивала да осете чари великог мајстора. Тако ме је несебично понудила и Сабини, захвална што нам је донела најлепше трешње на свету. Убрзо сам установио да то за мене неће бити уобичајена рутинска размена заробљених енергија, него нешто сасвим посебно. Док сам масирао Сабинина анђеоска леђа, разумео сам како је морао да се осећа славни Микеланђело Буонароти, по коме сам добио надимак, док је вајао тражећи у људском телу сразмерне облике, живу снагу, узбудљиву силину мисли и осећања. А онда сам се за тили час у мислима пренео у рајски осунчан предео на мору. Негде у тропима.

174


Не беше ничег у том плавом бескрају што би реметило благи ритам мојих прсних захвата. Урањао сам и израњао, благо и опуштено усклађујући покрете са удисајима и издисајима. Онда су сокићи у мени почели да колају жустрије, као да сам на леђима велике ајкуле која клизи тик испод морске површине. Каква је то баснословна награда, клизити кроз бескрај на ајкулиним леђима! Још већа награда је уследила када се Сабина окренула на леђа. Ни лепота најлепших трешања на свету није се могла мерити са лепотом брадавица на њеним грудима. Нисам могао да се одлучим јесу ли лепше Персидине тамне, зреле, дивље купине или Сабинине румене трешње. Персида је пришла и ставила ми у уста једну трешњу. Вештица је морала знати шта се у мени дешава и наставила је да ми ставља трешње у уста. Једну по једну. Тада сам прешао на Сабинин стомак. И дан- данас, сећам се те опијености. Лагано сам прелазио преко превоја на њеним бедрима. Лагано, најлаганије. Додиривао сам је сасвим благо. Овлаш. Може се рећи да је скоро уопште нисам ни додиривао. Али био сам сигуран да осећам како пуцкета енергија између њене мекоте и мојих дланова. У једном тренутку, само у једном тренутку, помислио сам да би било нормално да се деси, све што

175


би могло да се деси, да Персида није седела у фотељи. Ту, одмах поред нас. Чак и упркос свему. Нисам видео ништа ненормално у томе да идем до краја. Био уверен да би и Персида то разумела. Али само у једном тренутку. Онда сам одбацио такву помисао. Рутински, скоро равнодушно, привео сам масажу крају. И Персида је недуго затим привела крају наш заједнички живот. Моја врхунска масажа јој није више била довољна за достизање среће и склада духа и тела. Отишла је са учитељем јоге. Постали су славни са својом „Путујућом школом среће и доброг здравља“. Видео сам их пре неки дан на телевизији. Показивали су вежбу за савршен проток енергије кроз кичму. У то време када је Персида отишла, нестала је и Сабина. Док сам пред киоском зурио у наслове новина, жалио сам што ми лепа пљачкашица пошти није постала љубавница. Имао бих чиме да се похвалим пред потомцима. Мада се и овако не може сасвим порећи да ми на неки начин то није била. У свему томе ипак је било некакве, рекао бих, посебне љубави. На крају приче отпио је дуг гутљај пива. - Врло занимљиво – промрмљао је Превер не вадећи гулоаз без филтера из уста, по чему је једино био налик на француског песника и писца филмских сценарија Жака Превера.

176


- Сликовито испричано - надовезао се Модиљани који је волео да ради актове жена дугог врата, али не кичицом као Амадео Модиљани, него фотоапаратом. - Сјајно - сложио се кратко и Достојевски, који осим повремених напада падавице и коцкарског лудила, није имао ништа друго заједничко са чувеним Фјодором Михајловичем, бранитељем понижених и увређених. - Сваки живот има своје тренутке славе - допунио их је дугајлија Његош кашљући у белу марамицу. Када су послодавци отишли, Стратимир Панајотовић Микеланђело је наставио посао. Одједном је био пун неке снаге која је надолазила у таласима. Сложио се са Његошем да сваки живот има своје тренутке славе. Ни његов живот, схватио је изненада, није био толико забачен, одбачен и побачен, празан и бесмислен, нити је свет пустош у коме се више никада не може сјединити ни са ким, осуђен једино на мастурбацију и самоћу. - Персида и Сабина су моји тренуци славе закључио је. Охрабрен коментарима својих послодаваца, није више био забринут што писање романа није у складу с надимком. То што се нигде не помиње да је славни Микеланђело Буонароти, вајар, сликар, архитект и песник био и романописац, није га више дотицало. Видео је себе на Београдском сајму књига, окруженог стотинама обожаватељки које су се тискале око њега да им потпише књигу. Боже, колико је ту Персидица и Сабиница било.

177


Истог тренутка решио је да своју судбину узме у своје руке. И већ је почео да смишља, какав би наслов дао свом роману.

178


5. Никада нећеш имати оно што он има

Први коме је Стратимир Панајотовић Микеланђело саопштио своју одлуку да напише роман био је његов камарат по струци Милорад Пандуровић Леонардо, који је као и он молерисао и правио фигуре у гипсу и бетону. Нису се мрзели као чувени Леонардо да Винчи и Микеланђело Буонароти. Напротив, често су се могли видети како седе на гајбицама и пију пиво иза гараже претворене у трговинску радњу Љубе шумара. Пили су у време беспослице, док су чекали да наиђе наручилац посла. Одушевљен Микеланђеловом причом о лепој пљачкашици поште, Леонардо је узвратио својом личном причом. Све на овом свету беше за мене превелика награда и нисам престајао да се одушевљавам дивотама на које сам овде-онде наилазио. Одушевљавао сам се раскошним бојама божјих ливада ни не помишљајући да је то цвеће које бих могао узбрати. Исплести венац и окитити главу. Или капије о благданима. Направити цветну салату и јести. Правити чајеве и друге спасоносне напитке. 179


Исто тако, мој раздрагани телећи мозгић, није ни помишљао да би Дафина Калуђеровић, девојка богатих облина, блиставог осмеха и веселих очију, могла бити моја љубав. Мислим оно, кад је обострано. Кад двоје кидишу једно на друго. Пољупцима, угризима и рвачким захватима. Била је васпитачица надомак града у дечијем вртићу, у којем сам радио молерај. По завршеном послу повезао сам је, па смо свратили код мене да види стадо срна, које сам излио у гипсу. Понудио сам је хлебом и вином. - Као да сам се причестила, - рекла је на одласку осећам се тако свечано и чисто. Хтео сам да јој поклоним једну срну. - Било би јој тесно у мојој гарсоњери. Боље нека остане под јоргованом и пасе са својим стадом, док је не удоми неко ко има велико двориште - рекла је. Откинула је једну гранчицу расцветалог јоргована, направила венчић и ставила у косу. - Сад сам права Тахићанка, зар не? - питала је и окренула се око себе смејући се. Месецима потом, хранио сам се сећањем. Њена лепршава љубичаста хаљина од свиле, венац љубичастог јоргована на глави и радосни плавољубичасти сјај очију уоквирених венцем, дуго ми нису излазили из главе. После неколико месеци, поново је ушла у моју усамљену кућу. Сада у друштву свог момка, мог великог пријатеља Трифуна Туфегџића, ватрогасца, који је између два пожара гасио младе распуштенице, удовице и шта све није.

180


Док сам се враћао из баште са краставцима, парадајзом, мирођијом и босиљком чуо сам је како каже, Никада нећеш имати оно што он има. О, врло ми је годило да чујем како сам посебан! Мада, нисам имао појма у чему је та моја посебност. Хвала ти, Боже, ако је моја посебност у томе да не покажем шта осећам, да будем фини и услужан као тетка, а онда изгубљени луди пас да идем улицама мислећи на њу. У тим тренуцима волео сам их обоје. Трудио сам се да им угодим служећи их свим ђаконијама које сам у кухињи и башти имао и црним вином. Ипак сам се осећао покраден, када су отишли. На неки начин сам их обоје изгубио. Шта је од њега могла тражити и шта му је имала дати девојка која му онако сурово говори о мојој посебности? Па она је ту моју посебност могла да има кад јој се прохте. Само да је хтела, могла је да ме узбере као што је одломила гранчицу расцветалог јоргована када је први пут ушла у моју усамљену кућу. А мој пријатељ, који је знао колико сам усамљен, да ли је морао у тој мери да показује своју љубавничку успешност? Навлачио је у крило нашу заједничку љубав, грлио и љубио, као да је последњи тренутак пред потоп. Неколико година касније чуо сам да се удала за бившег момка моје садашње љубави. Тај кретен за кога се удала је једном рекао да сам идиот. Моја садашња љубав да он има нешто што други немају. 181


Микеланђело и Леонардо су ћутали неко време након завршене приче испијајући преостало пиво које се већ смлачило на августовској врућини. Леонардо је први прекинуо ћутање. - Ја се писањем нећу бавити, то ти је код нас пропала ствар, а ти ако хоћеш да се замајаваш тиме, слободно искористи ову причу, ако умеш и можеш, направи још један роман. Узео је празне флаше, ставио их у гајбицу и устао. - Немој само да стављаш моје име, поготово не надимак, да ми се не смеје народ - додао је одлазећи по ново пиво.

182


6. Девојка са вишком Када се Леонардо вратио доносећи још два пива, за себе и свог камарата Микеланђела, наишао је дугокоси и дугобради Исус. За Исуса су неки говоркали да је полицијски доушник, јер је једини од оних који су се доскора окупљали у парку, а да није ухапшен, а други да је наследник тих истих у диловању опијата за средњошколце и студенте из краја. - Добијеш пиво - обратио му се Леонардо - ако нам испричаш једну своју љубавну авантуру. Можда ће Микеланђело од тога да направи роман. - Једно пиво за причу, то је више него што дају српски књижевни часописи - одвратио је Исус. Задовољан што је добио пиво, сео је наспрам њих на гајбицу и одмах распрео причу. Тог суботњег преподнева у супермаркету разгледао сам робу са црвеним етикетама које означавају распродају. Размишљао о онима што у малим подморницама превозе кокаин за одабране. Одабрани уживају уз скупоцени кавијар и тартуфе, које налазе уз помоћ специјално дресираних паса трагача. За то време деца једног праисторијског племена у Амазону лове тарантуле и пеку их на жару, а становници Лаоса једу црве, бубе, јер ништа није за бацање што бог створи као храну. Из мисли ме је пренуо пријатан женски глас. - Да бих освојила Мон Блан нисам спавала тридесет шест сати, казала је девојка пред рафом са наполитанкама. 183


Девојка поред ње је само слушала. - Испунила сам свој сан да горе на врху рецитујем Кавафија. Ова има муда, дивио сам јој се у себи. Некима је тешко да се попну на трећи спрат, а она се пење на највиши врх Европе. Веома сам се узбудио. Не среће се сваког дана у супермаркету девојка која се пење на највиши врх и која још притом рецитује Кавафија. Није се наљутила на мене што сам јој, помало љубоморан на Кавафија, открио да је њен божански мушкарац и песник, љубитељ сопственог пола. Напротив. Ускликнула је усхићено. - О, мора да у мени има нечег хомосексуалног, чим га волим, казала је освајачица Мон Блана! А у вама нечег женственог, чим ми се свиђате на први поглед. Одмах је захвалила богу што ме је послао да купим наполитанке и вино. Наш сусрет је потврдио речи њеног комшије астролога који тврди да на свету ништа није случајно. И тврдњу другог комшије радиоестезиолога да поседује бескрајну привлачну енергију. Наш величанствени сусрет, по радости раван срећи открића преноса енергије бежичним путем, дао јој је одговор и на питање пријатељице неуропсихијатра, откуда у њој толико оптимизма упркос свим трагедијама и катаклизмама које су је снашле. Ипак се нисам усудио да је одмах поведем у стан. Могла би опет да пожели да тридесетшест сати не спава освајајући мој највиши врх који тог дана није био у некој нарочито доброј форми. Разменили смо само телефоне и ето ти ње сутрадан код мене. 184


Чим је затворила врата за собом, узео сам је отпозади, стојећи. Њиштала је као ждребица док сам се у дивљем галопу држао за велике сисе које су поскакивале на све стране. И све је било лепо док нисам кренуо спреда. Тада сам угледао чудо невиђено. Према мени је извијен као кобра, штрчао укрућен пиштољ малог калибра, спреман за паљбу. - Та, ниси се ваљда препао малог пиштољчета, јуначе - рекла је, када сам застао као опарен. - Види ти њега, уби ме даса својом мочугом, а овамо цвика ни од чега. - Очекивала сам од тебе више. Мислила сам полудећеш онако нежно, танано – додала је на крају, не више тако љутито. Ни дан данас не знам шта је то уствари било. Била је савршена женска. Груди, задњица, милина једна, све као сан. Да није имала тај вишак, могао бих рећи једна од најбољих које сам имао. Завршивши причу, Исус је устао са гајбице и пришао тинејџерки са минђушама у носу, веђама и пупку. За њега се говоркало да осим што је полицијски доушник и дилер опијата, објављује и кратке приче под псеудонимом у еминентним књижевним часописима. Одлазећи захвалио се на хонорару рекавши да има још прича које би испричао за пиво.

185


7. Уснула Венера или Ружичасти акт

Песник, владика, страствени играч билијара, покера и ајнца, Петар Петровић Његош, чекао је недалеко од Богословског факултета стоосмицу да би прешао преко моста, на другу страну Дунава. Као и сваког другог петка с вечери, за столом са зеленом чојом, чекали су га Достојевски који се крстио с десна у лево, Модиљани који се крстио с лева у десно и Жак Превер. Док је из тетрапака кроз цевчицу испијао сок од цвекле, користан за затезање коже, размишљао је о светлости тамом обузетих малих и великих светова и лагодности бесмртног постојања душе, независно од човековог телесног постојања. Из дубоких мисли пренула га је висока девојка богатих облина. Као да се Ђорђонијева уснула Венера пробудила и дошетала пред њега. Али не онако нага као што је на мајсторовој слици, него огрнута плавим свиленим огртачем. Или пре ће бити да је била Матисова девојка која је позирала за Ружичасти акт. Није могао да се одлучи да ли је била Уснула Венера или Ружичасти акт. Петак је диван дан када могу да се догоде свакаква чудеса, закључио је задивљени Његош. - Не могу одолети да тако згодном и мужевном мушкарцу не испричам занимљиву ствар - рекла је.

186


Представила се као инжењер роботике, неуропсихијатар и педијатар из Пасадене. Дошла да посети прабаку у Глогоњском Риту. Прожимајући га својим топлим, блиставим погледом, час небескоплавим, час мирисним као пролећне ливаде, час тамним као ноћи без месечине, започела је причу. Глас јој је био мекан, чулан, заводљив и он се потпуно препустио њеним жуборавим речима. - Одмах сам га препознала, упркос томе што је био обучен у плави водоинсталатерски комбинезон, чим сам га угледала на тераси његовог стана у славном београдском насељу Крњача. У насељу у коме станују све сами великани, Никола Тесла, Салвадор Дали, Шолем Алејхем, Бернард Маламуд, Роберт Раушенберг, Херман Хесе, не може се било ко, тек тако, населити. Сваком проницљивијем посматрачу одмах је морало бити јасно да је човек у радничком комбинезону који се бавио голубовима неки великан. Из само њему знаних разлога више му је одговарало да се представља као радник. Такав нос може имати само Сирано де Бержерак. То је несумњиво он, француски песник о другим световима и мачевалац који је после тешког рањавања у бици напустио француску војску. То је сигурно славни носоња, иако се представља именом и презименом са завршетком на ић, на основу чега се олако може закључити да је Србин. Види се то и по његовом занесеном погледу који прозире, уперен у друге само њему видљиве светове. По његовом узнесеном држању види се да се слаже са Гетеом да је рат рај за психопате, олош и разбојнике и 187


да смо, окружени психопатама, олошем и разбојницима, још увек у рату, упркос уверењу да су одавно већ настала мирна времена. Види се да кроз његов ум пролазе и друге узбудљиве мисли. Сирано де Бержерак Савињен, сјајан песник и изврстан мачевалац, у време појављивања првих пупова липа и брестова и раних љубавних игара врабаца и голубова, дружио се са птицама. Са толико мира и спокојства да се човеку који га гледа мора јавити жеља да и сам негује голубове. И убеђење да је једино тако могуће достизање врховног склада и усаглашености са универзумом. Млади голубан, Риђи Трећи Величанствени, потомак чувеног Риђег Првог, становника терасе стана Николе Тесле, писца ода божанским енергијама високог напона, окренут према Сирану, пркосно се испрсио у свој својој голубијој величини. Сирано је имао погрешно мишљење да је Риђи Трећи Величанствени страшљивац и кукавица на основу његовог чувеног ритуала долажења на доручак. Пуштао је Шаренку да увек прва приђе јечму, пшеници, овсу или пиринчу који је писац Књиге о другом свету, у којој описује путовање на Месец и Сунце, стављао у тацну свакога јутра када би се голубији пар појавио на огради терасе. Потом би направио полукруг изван простора зграде, ушао кроз решеткасту ограду и придружио се својој вољеној. Међутим, овом приликом, Риђи је био веома пркосан и одважан. Сирано де Бержерак , племенит, смео и слободан дух, бујне маште, који је у својим најновијим истраживањима дошао до уверења да је спас могућ 188


једино дематеријализацијом свега постојећег и потпуним одуховљењем, неколико минута раније угледавши Шаренку у гнезду, направљеном од сувих травки и гранчица, пришао је и ставио шаку зоба, тик уз гнездо. Хтео је да помогне голубици да што мање времена проведе изван гнезда у потрази за храном како јој се јаја не би хладила. Она која му је дотле с поверењем прилазила надохват руке и спокојно зобала зрневље које је стављао у зелену порцеланску тацну за кафу, преплашено је излетела из гнезда и нестала. Риђи се одмах појавио на зеленој металној огради терасе. Испрсио се према душевном, умном човеку великог кљуна, гледајући га нетремице у очи. Затим се примицао, корак по корак ка њему, као да га пита, Шта је кљунати , да нећеш можда да се бијеш? Када је после неког времена био уверен да је отерао Сирана , пошто се овај најзад удаљио од врата, Риђи је слетео у гнездо и наставио да греје два јаја са којих је Шаренка побегла. Сирану се необично допадала мисао да божански дух силази у облику голуба и оплођује девице. То би подразумевало мноштво божијих синова и кћери свуда уоколо. Наравно уколико се божијем духу из неког разлога није засладило да оплођује једино голубице, а занемарује девице. То би значило да смо све мање носиоци божанских гена управо због дуге обузетости духа божјег једино голубицама.

189


Ни на крај памети му није падало да због тога промени свој став према голубовима. На основу херојске комедије Едмонда Ростана о њему, познатији више као симбол душевности и ума у судару са сопственом физичком ружноћом и разним стегама у друштву, него као стваран песник и мачевалац, наставио је одано да брине о својим пријатељима. Наставио је да сваког јутра облачи радно одело водоинсталатера и одлази да отклања кварове на градском водоводу и канализацији. Све док свет на путу спаса не успе да се сасвим дематеријализује када га више неће угрожавати ни екстремно ниске ни екстремно високе температуре, прихватао је бригу о голубовима као своју свету дужност. У ишчекивању да се човек дематеријализује и постане духовно биће, није могао да не завиди неким вирусима који у одуховљавању и дематеријализацији предњаче успевајући да воде љубав и размножавају се на температури вишој од тачке кључања воде и уживају у животним радостима на 139 степени Целзијуса. Завидео је таквим вирусима који својој деци пред спавање читају приче о страшним котловима пакла као најлепше бајке. Као што се изненада појавила и почела своју причу, исто тако одједном, девојка у плавом огртачу од свиле је нестала. Петар Петровић Његош, песник, владика, страствени играч билијара, покера и ајнца, пре него што ће ући у стоосмицу која се појавила у станици хтео је да се прекрсти не више тако сигуран, да ли је оно била девојка или привиђење. 190


Хтео је то да учини уобичајеним покретом десне руке, састављеног палца, средњег прста и кажипрста, али се насмејао сетивши се да му за путовање кроз макрокосмос и микрокосмос одавно нису потребне руке, ноге, ни било који други телесни орган који би га у томе спутавао.

191


8. Бог искушава на прилично немилосрдан начин

Бесмртни песник, Владислав Петковић Дис, који се 1917. године, како кажу, утопио код Крфа у броду торпедованом од немачке подморнице, појавио се изненада 1993. године на свој стотринаести рођендан у прелепом београдском насељу Крњача. Да не би сувише скретао пажњу на себе и да не би морао одговарати да ли је досадно бити бесмртан и види ли се јасније када се гледа с оне стране живота, обријао је браду и бркове и оставио само нешто дужу косу. На тераси стана у којој се бесмртник појавио у улици Косте Јосиповића 3, одмах потом изникао је и брест којег су голубови, или врапци, донели у кљуну и посејали у велику саксију поред дрвета живота. Песник је преко зиме уносио саксију са брестом и дрветом живота у спаваћу собу да их заштити од мраза. Уживао је у дружењу са биљкама. Хранио их је, појио их и причао им приче за лаку ноћ. Брест и дрво живота су пажљиво слушали. Толико пажљиво да никада није могао бити сигуран, да ли још увек слушају или су већ у дубоком сну. Једном давно јавио ми се бог, почео је, Владислав Петковић Дис, једну од прича за лаку ноћ. У два истоветна примерка.

192


Оба женска. Одмах сам закључио, Бог су близнакиње. После ми се дуго није јављао. Не, на тако величанствен начин. Таман кад сам био уверен да ми се нешто тако лепо не може више догодити, кад ево ти њега. Тачније речено, ево ње. Бог је женско, узвикнуо сам опет раздрагано. И то какво женско. У три прелепа примерка. Ево како је то било. Одем да пазарим, као обично суботом, у Метро, где увек има пуно лепе робе, често јевтиније него на другим местима. И лепог народа. Додуше ћутљивог, неприступачног. Е, нигде онако, као у Паризу, кад сам први пут срео Запад са свим његовим чудима, кад оно чујеш, Ма шери, у пролазу добацује младић девојци, а она се осмехује, исто као у Италији, на сваком кораку, Ћао бела, Ћао аморе, и увек радост на лицу случајне пролазнице. Овде тога нема. Ако прозбориш, скоро увек наиђеш на увлачење рамена, скретање погледа, у најмању руку мргођење, тихи протест. У Србијици и најлепши момак кад добаци најтужнијој девојци, она се љути. Мисли да је нека подвала, не зна да искрено момачко срце уме да види лепоту и тамо где је наизглед нема. Разгледам тако робу, гледам ко је произвођач, има ли домаћих производа, по томе одмах знам о здрављу нације, гледам знак производње, нарочито на роби која је на акцији, некада се говорило, распродаја, та роба ми је нарочито сумњива па се упињем да нађем датум, који је обично затурен и исписан најситније, скоро сасвим невидљиво, и обично установим да је то роба месец-два пред истицајем времена за употребу. 193


Опет се онда сетим Париза и оца који је викендом доносио скупоцене сувомеснате производе, што је мене веома чудило. Откуд то да он купује такве скупоцености? Он који је вечито јео кокошија, пачећа и ћурећа крилца, леђа и изнутрице, овчије и свињске репове и папке, најјевтиније месо које се код француских сељака могло наћи на пијаци. Толико му је дозвољавала плата перача прозора, чистача канцеларија и степеница. Није он у Париз отишао да би живео, него да би уштедео, да би онда у Југославији правио куће, штале, оборе и кокошињце. Тако нешто ретко је који Француз имао. Ни његове француске газде нису имале оно што је он створио штедећи за тридесет година рада у граду светлости и сплина. Много се изненадио његов газда, када му је једног лета дошао у госте у Србију, кад је видео шта овај има, а онамо ради најгоре и најмање плаћене послове, које ниједан Француз неће, па макар био најскромнијих способности. Отац је доносио саламе пред истеком рока за употребу, бесплатно, још би га частили за тај посао изношења, у мегамаркету који је одржавао у беспрекорно чистом стању, због чега је био веома цењен. Тако смо се ми сладили нечим што је за нас било прилично недоступно. Увек гледам цене и тада се сетим млађе ћерке, коју сам хтео да обрадујем, када је дошла из Италије. Тада је тек био отворен Темпо, који ме је подсетио на Иновационе у Лугану и Тати у Паризу, више на Иновационе, јер није на спрат као Тати. Осетио сам велико олакшање, Темпо је понудио цене ниже него на бувљаку. Хтео сам да частим ћерку козметиком познатих светских произвођача. Да се види да код нас није више све тако бедно како се прича. Она је само 194


погледала цене и узвикнула, Тата, па то је јевтиније у Италији! Био сам веома тужан после ћеркиних речи.Стварно дуго нисам био на Западу, заборавио сам колико је тамо добро. Бити радник у Паризу, није значило живети у тоталној беди. Тако је некада било. Сада ми се пријатељи, који су остали на Западу, мало-мало жале да једва крпе крај с крајем, у шта ја не верујем, мислим да је то више пренемагање, заборавили су из какве су беде отишли. Таман сам почео да убеђујем себе да смо најзад незаустављиво кренули у лепшу будућност, кад оно установиш да се само прешло на финији облик драња. Није то више онако грубо драње на суво, сада смо добро насапунани пеном илузија. Бар смо извесно време били. А ево почело је и пене да понестаје. А ништа горе него човеку разбити илузије. Управо се то сада дешава. Толико муте да не можеш више ни у једну лаж да поверујеш. И тако напуним корпу оним што ми је потребно и што себи могу приуштити и станем у ред пред касом, кад приметим на колицима иза себе неколико великих паковања МБ пива у дволитарским пластичним боцама. То пиво ме је нарочито обрадовало када се појавило. Рекламирали су га чувени ћелави италијански фудбалски судија и наш прослављени фудбалски гастарбајер Синиша Михајловић. Наздраваљали, оно чувено, Светско, а наше. Стварно је било светско, а наше, што је веома годило мом националном поносу. Не куде нас више онако као што су, него ето један славни светски судија рекламира српско пиво. 195


Додуше и није баш српско пошто је пивару купио странац. Као што су и све друго купили странци. Хајде пиваре, шећеране, фабрике, банке, све то некако, али онда смо почели да продајемо воду, ваздух, земљу и оно што је у земљи, телефонске импулсе. Смешно је говорити о независности и границама када пијеш туђу воду, туђи ваздух удишеш, туђим се златом китиш. Него, ја се распричах, а прича није добра ако нема целину, ако није језгровита као орах и исто тако заокругљена. Хтео сам само да кажем како ми се Бог јавио после дуго времена и то не у два, него сада у три примерка. Емануела, Елеонора и Елизабета, три прелепа женска примерка, стоје уоколо колица са МБ пивом, спремљеним за прославу пунолетства. Моја Тролика Богиња, славила је осамнаести рођендан. И то уз пиво које волим. И смешкала се са три прелепа лица, која су ме гледала радосно и са пуно љубави, као оно Италијанке и Францускиње када им неко на улици добаци, Ћао аморе и Ма шери. Моје коначно уверење да је Бог женско и да се јавио у три примерка, на тренутак је било доведено у питање, када ми се, исто тако са осмехом, обратила мајка девојака, које прослављају пунолетство, реченицом која се односила на квалитет и цену пива, У Србији се најбоље ствари могу купити веома јевтино. Био сам толико одушевљен да се у том тренутку нисам питао, да ли ми се то Бог јавља у једном примерку, у нешто старијем издању и истовремено у три примерка, која славе пунолетство. Нешто ми је само на тренутак синуло, Бог је самом себи мајка, само на тренутак, а онда ме је поново 196


обузела безмерна срећа, када се више не поставља било какво питање, него се ужива у животним радостима. Уживао сам у животним радостима све до изласка из Темпа, друге велике куће у којој пазарим, где сам свратио по још неке ситнице. Хтео сам да видим још и какве су цене. Ниједна кућа није стално и у свему најјевтинија. Смењују се и навлаче купце са неколико производа. Углавном су на попусту ствари које нису најнужније. Само што сам прошао поред аутобуске станице где су, међу пуним пластичним кесама са натписом Темпо, чекали купци који су на пазар дошли без аутомобила, угледао сам лепу младицу. Корачала је као да нема новаца за карту, па је кренула пешице. Десило ми се нешто слично пре неки дан када сам на Богословији повезао Алису, као драгуљ плавооку тинејџерку из комшилука, управо је уписала школу за фризере и кренула пешице до следеће станице, надала се, тамо неће бити контролора, није могла да уђе без карте код Богословије, као што је доскора улазила, одскора су групе контролора у жутим светлећим прслуцима испуниле град и никога не пуштају без карте. Лепа младица на аутобуској станици пред Темпом била је сличних година. Ево још једне Алисе у земљи чуда, помислио сам и пожелео да јој помогнем. Гледао сам у њу и убрзо су нам се погледи срели. У њеном погледу видео сам молбу да је повезем.

197


Одмах сам потврдно одговорио, покретом главе удесно, и она је прешла улицу и већ је ушла у ауто и села. Брзо смо се разумели. Тако је бар изгледало. Али није било тако. На моје питање, Докле, одмах је одговорила, Да радимо, пушење 1 000, секс 1 500 динара. Осмехивала се као девојке око колица са МБ пивом. Дражесно и мило. Језа ме је прошла на помисао да бих, тек тако, за хиљадарку, могао бити у тим дивним устима, а за само још 500 динара више и где год хоћу. Нисам морао бити ни леп ни млад, довољно је било имати хиљаду или хиљаду и петсто динара. Пријатна језа ме је прожела само на тренутак, а онда ме је одмах паралисала помисао да је то много пара за куповину неке болештине. Макар то не била најопакија. Али брига ме за болести, ако већ цркавам своју уклету вечност без љубави и радости додира. Додирује ме и грли, скаче ми у загрљај кад се појавим пред улазом у зграду, једино Ева, напуштена расна златна ретриверка у поодмаклим псећим годинама. Али, шта ако се изненада предомисли, она која ме је одавно напустила и врати се, а ја болестан. Било би то страшно, не моћи водити љубав са оном коју волиш, због слабости у једном тренутку, када ти жеђ помути разум. Бог искушава на прилично немилосрдан начин. Неко би рекао, какав Бог, Ђаво је то са великим Ђ, прерушен у лепу проститутку. Све то прошло ми је кроз главу за само неколико секунди, довољних да стигнем на раскрсницу. 198


Зауставио сам, да девојка изађе. Онда умало нисам подлетео под камион. Толико сам био обузет питањем, је ли то Бог или Ђаво. Увек су ме нервирала таква дељења Бога и његових моћи. Шта год да је, помислио сам, у каквом год облику да се појављује, данас ми је даровао много животне радости. Показао ми је да није дигао руке од мене. Појавио се у пет дивних примерака. Ако не рачунам шести примерак, у облику златне ретриверке, коју грешник не би требало да грдим кад полети у загрљај и прља ми одело. Оно што умало нисам подлетео под камион, то је управо била опомена. Шта друго него опомена? Да не будем толика кукавица и да уживам више и опуштеније у радостима које су ми додељене. Не чекајући оне које можда никада неће доћи. Бесмртни песник, Владислав Петковић Дис, изговорио је последње речи управо у тренутку када су му се очи склопиле, а глава клонула на јастук. Не може се поуздано рећи да ли је довршио причу или је наставио да је прича у сну.

199


9. Ко сам ја да се љутим

Радојко Јовановић алиас Раде Драинац, самостални уметник, повремени гардеробер у Клубу књижевника, ноћни чувар кућа у изградњи и хранилац голубова, помисли шашаву мисао. - Није ли Риђи љубоморан зато што ми Сељанчица показује толику наклоност? - Она, без страха, прва прилази надохват руке и весело кљуца зрневље пиринча које добија уторком и четвртком, зрневље пшенице понедељком и петком, а средом, суботом и недељом раж, овас и јечам које брижан за здравље својих лепих пернатих пријатеља, купујем у продавници здраве хране код Богословије. - Боже сачувај, ако шашави мужјак стварно мисли да бих ја могао бити љубавник његове голубице. То само једном голубу може пасти на памет. Његову зачудну мисао, прекинуле су на тренутак вести дана. Радио је јављао да Председник лети изнад плавих вода Индијског океана усусрет Цару Јапана и да је у двобоју са Индијом одбрањена Салатара од стране Другог, Трећег, Четвртог и Петог рекета. Самостални творац Модрог смеха, Еротикона и Срца на пазару, анархоиндивидуалист у бунту и вечити путник заљубљен у далеке хоризонте, закључио је да то сигурно утерује страх у кошчице светских велесила. Поготово што је та победа

200


остварена без Првог рекета који се спрема за индивидуално освајање Америке. Одмах потом, закључио је да та вест мора радовати и Председника, неуморног у бризи са срећу и добробит већинског народа и свих мањина, националних и сваке друге врсте. Висински поглед на велику Индију покорену од тенисера његове мале земље мора бити да га усрећује и појачава његово самопоуздање пре слетања пред најмоћније главе Јапана. Помисао самосталног уметника о љубомори Риђег, одмах је сменила бојазан да га је нешто друго спречило да дође на доручак. Пре неки дан је нешто даље од липа, низ улицу, видео голубије перје и остатке неког размрсканог несрећника који није успео да узлети пре наиласка аута. Самосталне мисли и слободне асоцијације, могућност да у истом тренутку буде у међусобно веома удаљеним местима, све је то била велика благодат за уметника. Неко би можда рекао да је он само још један од чудака и усамљеника урбане џунгле који у отужној и туробној безимености одбројава божији ситниш. Али, он је свој животић доживљавао као свакодневну премијеру подједнако значајну као и све друго на свету, а голубове, примуле, кактусе и петуније као јунаке достојне најузбудљивијег позоришта. Одан својој идеалној љубави није се никада женио не дозвољавајући некој несрећници да у њему гледа човека за кога се удала који свету показује да је

201


потпуни глупоња. Пре или касније све љубави се у то претворе. Срећни уметник је уживао повластицу да му град Београд уплаћује пензијско и здравствено осигурање, а за плату се сналазио. Продавао је своје песме богатим посетиоцима Клуба књижевника, када би му се с времена на време посрећило да ради као гардеробер у чувеном клубу или ноћни чувар борећи се за дневницу, боље речено ноћницу, са ситним лоповима који су пљачкали куће у изградњи. Није имао мецену и наручиоца дела попут уметника из старих времена, његово дело нико није тражио, али је зато могао до миле воље, без икаквих ограничења да се пита о смислу постојања, уређењу космоса и другим важним и мање важним стварима. Одувек је волео голубове и љутио се на своју бабу која му је у детињству редовно говорила да се окане храњења ала, јер се изненада могу присетити начина како да поново израсту и поврате своју праисторијску огромност. Видео је у голубовима једино симболе мира и љупкости и ниједном није ни помислио да доле под липама радосно кљуца седам љупких диносауруса, тираносауруса, бронтосауруса или како их већ све не зову стручњаци за давање имена рептилима. Човек, цвет, животиња, Раде Драинац, није увек био свестан зашто староставне књиге кажу да је у потпуности грешан, јер је себе сматрао праведником, али прихватао је чињеницу да је до краја завистан од неограничене милости свемогућег и недокучивог. Веома захвалан свемогућој недокучивости за привремене радости и патње трајања вредније од сваке

202


трајне и коначне празнине ништавила, кренуо је као и сваког петка да купи курсну листу. Уживао је да попуњава тикете спортске прогнозе по свежим квотама светских кладионица, на тај начин се осећао чланом велике светске коцкарске заједнице. Није могао да одоли веома заводљивој помисли да са мало уложеног новца може зарадити пуно, без обзира што је знао да је Велика Лутрија отелотворење принципа митског и злог божанства у којој су добици ретки, а губици правило. Уколико би му се посрећило неко време не би морао да се понижава и нуди своје песме богатим посетиоцима Књижевног клуба који нимало не цене ни слободну уметност, ни самосталне уметнике. Овом приликом, у кладионицу је кренуо из савим других разлога. Могући добитак није наменио за сопствене потребе, него за куповину хране за своје пернате пријатеље. Пацијенти кладионице, како их назива млада фармацеуткиња која тикете откуцава и шаље великом централном мозгу на увид, стално псују кладионичарску мафију за намештање резултата не уважавајући ни најмање и не узимајући у обзир наум и моћ Врховног творца да добитке расподељује по свом нахођењу и увиду коме је од милиона кладилаца добитак најпотребнији и ко га је највише заслужио. Анархоиндивидуалист Драинац је био уверен да би се и Врховном могао свидети његов несебични наум. Племенити наум да добитак из кладионице употреби за куповину јечма, овса, ражи и пшенице за веселу дружину, што гугуче пролећне заводничке стихове, са ограде терасе његовог стана у Крњачи, са погледом на

203


православну цркву Светог Луке, Порше, Тојоту, Метро и солитере Новог Београда, преко Дунава. Пре него што је пошао у кладионицу, отишао је у оставу за храну, из кесе са полице узео у шаку последње бело зрневље, однео на терасу и спустио на уобичајено место, поред саксија са кактусима и примулама. Сељанчица је одмах слетела. За њом је слетео и млади, плавосиви голуб, блиставог перја како то само младост може бити блистава и почео да кљуца тик уз њу. Раде је помислио како је Сељанчица нашла младог згодног љубавника и да за Риђег ту више нема места. Није му се баш допало то што види. Само што је помирљиво закључио да је то тако у голубијем свету, Сељанчица је престала да једе и јурнула свом силином на младог голуба. Овај је скочио на ограду терасе, али она га није остављала на миру. Као некакав љути бојовник, изнова и изнова, налетала је на њега не престајући да јуриша, све док он није одустао од борбе и прхнуо према липама. Само што је гиздави млади лепотан нестао, из правца станова комшија Салвадора Далија и Роберта Раушенберга, долетео је Риђи и спустио се пред постављену трпезу са пиринчем. Главу уз главу, Сељанчица и Риђи, сложно и ритмично, кљуцали су свој доручак. Обрадован што у голубијем свету постоји таква оданост, Драинац је кренуо у наумљени поход на кладионицу. Сасвим уверен да неки голубији бог све то надгледа и уређује.

204


С тим у вези и тикет спортске прогнозе, чији је добитак намењен за куповину хране за сложну пернату породицу, могао би најзад бити прави. Али тикет није био прави. Цело коло фудбалског првенства Јапана је одложено. Страшан земљотрес. Најстрашнији који се икада догодио. Померио земљину осу. Скратио дан. Цунами. Експлозије нуклеарки. Збрисана села и градови. Осетио је како га гуши туга. И необуздани страх. Туга и страх да је онај ко надгледа голубове лудак који не зна шта ради. Туга и страх да на свету нема никаквог реда и да се све одвија на тотално идиотски начин. Дуго се давио у јаду и безнађу да би мало по мало осећање великог јада и безнађа сменио исто толико големи стид. Чуо је како Јапанци са много достојанства подносе несрећу. Кажу, нису љути на природу. Ко сам ја да се љутим на Великог Богу, питао се ојађен и постиђен. Риђи и Сељанчица, са ограде терасе, гледали су кроз стакло на вратима. Био је сигуран да види радосни сјај у њиховим очима.

205


Онда су почели да спуштају и подижу главе. Као да кажу да би волели још пиринча, доле, поред кактуса и примула. Није могао да одоли њиховом молитвеном клањању. Ако су голубови будаласто веровали да је он некакав моћни голубији бог, голубијег бога изасланик или слуга у служби богу и голубовима који им може учинити свакаква добра , зар је смео да их у томе разувери? Отворио је врата и поред саксија са цвећем спустио пуну шаку хлебних мрва.

206


10. Како је настао један стих

Дугокоси боем, луталица и песник, Аугустин Тин Ујевић, Парижанин, Сплићанин, Сарајлија, Београђанин и Загрепчанин, захваћен пламеном унутрашњих немира лежао је под сивим борсалином загледан у августовско небо осуто звездама. Не да је било осуто, него русвај један од звезда. Као да је нека посебно свечана ноћ. У свом најсвечанијем сјају изашле су и најкрупније и најситније звезде. Дугокоси се дивио великим духовима који по свршетку овоземаљске авантуре одлазе на небо и тамо сијају осветљавајући пут другим великим духовима који ће им се тек придружити. Треперио је радосно заједно са сјајем великих сазвежђа Едгара Алана Поа, Ги де Мопасана, Пруста и Емила Верхарена. Уживао у треперењу великих богумилских звезда Толстоја и Гандија, сазвежђа Перуна, Зевса, Заратустре, Буде, Мухамеда, Христа и Манитуа. Треперио је и заједно са мањим духовима, који не снашавши се да се успну на небо, похрањени у мајчицу земљу, у утробу њену, греју оданде неопрезног боема, загледаног у велелепни свод. Поред њега, исто тако треперећи загледана у звезде, лежала је непозната девојка и сисала му кажипрст. Чинила је то сасвим нежно. Овлаш. Као сита беба мајчину дојку.

207


Девојка која уме са толико нежности да сише прст је исто тако велики дух. Једном ће светлети и грејати са неба, помислио је. Или ће грејати и светлети одоздо. Из предела настањених малим духовима. Ко зна коју јој је улогу судба наменила. О девојци није знао ништа. Ни ко је, ни одакле је. У џез клубу изнад Платоове књижаре попило се доста вина па му се разум поприлично помутио. Те вечери било је довољно новца за вино па није морао да пушта вашку из кутије шибица. Трик са вашком користио је у доба несташице. Када би угледали вашку на столу сви би се разбежали. Онда би он на миру испијао преостало вино. Велики винопија је трик користио понекад и по неколико пута исте вечери, у различитим кафанама. Када се друштво разишло, кренуо је улицом Васе Пелагића, ка Македонској. И девојка је ишла у истом правцу. Силазио је поред Радио Београда, ка Бајлонијевој пијаци. Девојка је и даље ишла упоредо с њим. Без речи, препешачили су Булевар Деспота Стефана Лазаревића. Без речи, прешли преко моста на Дунаву. Отишли на насип и легли у траву. Без речи, ставила је кажипрст његове десне руке у уста. Величанствен је осећај лежати у трави загледан у сјајне висине, а непозната девојка са главом на твом срцу сише ти кажипрст. Као дремљива беба цуцлу. А ти левом руком додирујеш ушну шкољку њеног левог ува. 208


Али песник је то задовољство морао платити. Причањем приче. Незадовољан што девојка иште прозу, а не његове чувене стихове, испричао је следећу причу. Више од пола године станујем у скровитом рибарском насељу на левој обали Дунава, у стану свог пријатеља Амброзија Марошевића, великог светског пустолова и заљубљеника у дивљу лепоту Тахићанки, Пола Гогена. Неки злобници кажу да је Амброзије Марошевић, скривени гусар. С времена на време придружује се сомалијским пиратима у пљачкању бродова. Онда опљачканим благом финансира своје авантуре по острвима у бескрајном Пацифику. И десетину хиљада километара далеко од Папуе и Нове Гвинеје. Ма, то ти је ту, каже Амброзије, чим прођеш Вануату, Фиџи, Тонгу, Кукова острва и мало лево. Једина моја обавеза према доброчинитељу Амброзију је да заузврат храним Риђег и Шаренку, голубији пар настањен на тераси. Само што сам, у четвртак ујутро пред Ђурђевдан, ставио пшеницу у тепсију од алуминијума, Шаренка је омах напустила гнездо. Без околишања, пришла је тепсији и почела да једе. Прожела ме је милина што је тако непосредна, и с поверењем, без бојазни, прилази на дохват руке. Риђи се није појавио као што се до тада појављивао. Само што би пшеница реско задобовала по тепсији, ето њега. Направио би полукруг изнад ограде, улазио кроз ограду и придружио се Шаренки. Испрва сам помислио да је негде у парку са осталим голубовима, али како га ни после неколико минута није било, забринуо сам се. 209


Иако већ неколико месеци храним голубији пар, још увек нису сасвим присни са мном. Не онако као што сам видео на тргу у Риму где голубови једу са длана туристима. Моји миљеници, храни прилазе опрезно. Почињу са јелом не испуштајући ме из вида. Трзају се и на најмањи мој покрет. Забринула ме могућност да је Риђем могло нешто да се деси. Можда је Шаренка знала да му се нешто већ десило, чим ми се тако предаје на милост и немилост. Размишљајући о томе како бих јој могао помоћи, уколико је остала сама, отишао сам у кухињу да довршим започето прање судова. Када сам по завршеном послу поново изашао на терасу, стао сам као укипљен. У гнезду поред ормарића у углу, уместо Шаренке, лежао је Риђи. Али не само један Риђи, него два. Отац и син, заједно су лежали на јајима. Додуше, Риђи млађи се више гуркао уз оца. Лакнуло ми је. Радовало ме је што Шаренка ипак није остала сама и што је породица на окупу. Моју срећу употпунило је сазнање да је Риђи млађи добро. Пре неколико дана видео сам да га нема у гнезду. Нисам био сигуран да ли је одлетео, пошто је довољно ојачао, или је још недовољно спреман за лет, пао са трећег спрата. Пред зградом није било никаквих трагова о њему па нисам могао знати да ли је одлетео или су га појели пси луталице.

210


Дугокоси песник, боем и луталица, Августин Тин Ујевић хтео је да настави причу о љубимцима Амброзија Марошевића који су постали и његови миљеници, али је осетио да је девојка престала да сише. Спавала је. Нежно је извукао прст из њених уста. Сасвим нежно да је не пробуди. Гледајући уснулу девојку осетио је велико узбуђење. Огромно. До тог трена није ни приметио колико је девојка баснословно лепа. Није било потребно да лута далеким морима. Ту пред њим, уснула, лежала је права Тахићанка. У хаљини од беле свиле из Париза, са ретком чипком из Брисела, са амајлијом од црвених корала око врата и венцем од ђурђевка, зове, беле раде и багремовом цвета на глави. Пожелео је да је узме док спава. Удружени гласови свих белосветских разбојника викали су сложно, Узми је, узми је! Могао је ући нежно, најнежније. Да она то уопште не осети. Као што није осетила када је извукао кажипрст. Племенитост и част свих светских витезова, беспоговорно му је налагала, Уздржи се! Док су се разбојници и витезови у њему надвикивали, узбуђење је у једном тренутку било толико нарасло претећи да би га могло угушити. Усхићен, задивљен и преплашен истовремено, помислио је, Умрећу ноћас од лепоте! Да не би заборавио стих који му се јавио, извадио је из торбе малу бележницу и записао га. Тако је настао чувени стих који га је прославио. Неки кажу да је стих величанствен и изговарају га девојкама које хоће да шармирају. 211


Други кажу да је стих бесмислен и баналан, јер се не може умрети од лепоте, него једино од болести, глади, жеђи, старости, туге...

212


11. Љубав, чај и разговор

Хуан Хозе Миљас, славни прељубник и творац теорије о прељуби, по којој прељубници теже повратку у материцу, да би се у њој занавек изгубили, био је веома вешт на речима. По пресељењу његовог радозналог истраживачког духа из Валенсије у чувено дивље насеље на левој обали београдског Дунава, био је познат као породичан човек под именом Братислав Милановић, агент за продају некретнина и учитељ креативног писања. За разлику од неких који се са својом душом селе у туђе тело тек након своје смрти, Хуан Хозе, да би учинио живот забавнијим и показао колико су бескрајне и неисцрпне животне могућности, почео је селидбу још за живота. Искористио је узбудљиву прилику да се усели међу Србе, у то време у свету не баш омиљени народ, када је 2007. године у Србију доспео превод његове књиге Приче изгубљених прељубника. Вишеструка личност, попут сваког уметника, са лакоћом је једно од многих својих ја трансформисао у текст своје књиге, а онда из текста у тело Братислава Милановића, страственог читаоца кратких прича Библиотеке града Београда. Није му много требало да тиху младу жену, Маргорату Карабатаковић, полазницу школе креативног писања за удате и ожењене и љубитељку шпанских, мексичких и бразилских телевизијских 213


серија, убеди како је тајна неопходна сваком животу, попут свих зачина исто тако неопходних да јело не буде бљутаво. Месецима се затим све одигравало на исти начин. Без увода, жестоко и брзо. Чим би се Маргората појавила на вратима одмах му је скакала у крило. Док ју је свлачио, причала му је о све безобзирнијој колегиници и њеној перфидности у налажењу нових начина да своје пословне обавезе свали на другог. При том је из беле шоље од кинеског порцулана са модрим шарама, истоветне са шољама из шеснаестог века из чувене радионице у Чинг-те Чену, сркутала чај од хибискуса, који је принео једном руком, док јој је другом, овлаш, додиривао брадавице на грудима. Никада нису имали довољно времена да пију чај, воде љубав и причају о ономе што се десило између два састанка одвојено, па су све три ствари радили истовремено. Уз то је она понекад још и разговарала са мужем који би зазвонио усред односа да јој мазним гласом каже како је воли и једва чека да се врати од тајне пријатељице, коју би волео да упозна и најсрдачније је позива у госте, а она му је узбуђено, још мазније, узвраћала љубав и пољупце убрзано дишући у слушалицу, на његово питање, зашто је тако задихана, одговарала је да проклети лифт опет не ради, пријатељица станује на врху солитера, на шеснаестом спрату, тренутно је тек на једанаестом и душа ће јој изаћи док не стигне до врха. Весело је одгађала да их упозна говорећи му колико је пријатељица лепа, племенита и њему сродна душа, те да се плаши да се не заљубе једно у другог и тако их обоје изгуби.

214


По свршетку односа остајала је у Хуановом крилу,од миља га је звала Хуан, све док не би попушили по цигарету, а онда се брзо облачила и одлазила. Братислав Милановић никада није открио својој љубавници тајну о себи и када би га назвала именом Хуан, он би се само загонетно смешкао. Његову милу љубитељку шпанских, мексичких и бразилских серија узбуђивало је да га зове Хуан, сматрала је да је некако отменије него Братислав, али би засигурно помислила да је мало више ћакнут и не много духовит, уколико би јој рекао да он и јесте Хуан, а не Братислав, и да води љубав са Хуаном и Братиславом истовремено. Трајало је то тако све док њега није напустила жена, а њу муж. Када су постали најзад слободни као птичице на гранчицама и када су могли да се састају до миле воље и воде љубав слободно по цео дан и ноћ, одједном су престали да се виђају. Нису се посвађали, само су се тихо удаљили. Што би староиндијски песник Амару рекао, Није врата залупила, окренула леђа, једну реч му није рекла, а камоли клетву. Само га је, и не трепнув, погледом у лету окрзнула, равнодушно, ко ма ког на свету. Прошло је много времена од њиховог последњег састанка и он је са олакшањем закључио како је итекако могуће да неке ствари које у једном тренутку много значе и за које се чини да се без њих не би могло живети, у другом тренутку већ потону у заборав, као да нису ни постојале. А онда је једног јутра зазвонио телефон. 215


Радосно је јављала да јој се муж вратио. Срећан и сам због њене среће, рекао јој је да се и он помирио са женом. Недуго затим, наскочила му је у крило. Он јој је једном руком нежно додавао чај од хибискуса у белој шољи са модрим шарама, а другом је тихо свлачио. За то време, она је узвраћала пољупце мужу који је управо позвонио да јој потврди колико је много воли поздрављајући њену пријатељицу, којој су врата његове куће увек широм отворена.

216


12. Љубоморни дух

Дванаесте јулске ноћи 2009. године, тачно шездесет година након своје привидне емигрантске смрти у Америци, књижевник и дипломата Растко Петровић, један од најоригиналнијих талената и најзначајнијих српских и југословенских песника који су се јавили после Првог светског рата, враћао се из „Конобе“, гостионице код Гоце и Рената, на банатској обали Дунава. У савремени књижевни свет Србије успео је да се убаци, захваљујући омашци приређивача Милисава Савића, под именом Игор Гојков, на 56. страни књиге Ко је ко, писци из Југославије, издање Ошишаног јежа из 1994. године. Пред улазом у зграду у којој је становао срео је песникињу Кавасаки. Пре петнаест година нестала је без трага и гласа. Одједном појављује се однекуд и као да је то најнормалније, као да се никада нису ни растајали, зове га на вино, пиво или на било које пиће које буду нашли у касне сате, пошто је по новом закону забрањена продаја алкохолних пића после 22. Лепу историчарку уметности по образовању која се изгледа бавила једино шпијунажом, ко зна за кога све не, звао је Кавасаки због снаге њене личности и брзине њеног ума. А и телом је веома подсећала на славни мотор. Гипка и еластична до лудила. - Не морамо нигде да идемо, имам у стану пар боца црвеног македонског вина - рекао је.

217


- Бог ми поклања још једно узбудљиво вече чисте еротике са свим зачинима метафизичког - радовао се одлазећи по вино на први спрат. Вила Марија, осам година старо стоно из тиквешког региона, био је уверен, биће сасвим одговарајућа узвратница за випавски мерлот, који је Кавасаки пре петнаест година донела са фестивала поезије младих у Словенији. Веома млада песникиња била је тада више него уверена да вреди живети једино за поезију. Хвалила је културне моделе западног света и Словенију као вишу цивилизацију у односу на српство заглибљено у предрасудама сваке врсте, што се њему није допало, нарочито због тога што је оличење цивилизованости био веома згодан уметник који јој је поклонио боцу Випаве. Као некада и сада по њеном повратку из Холандије, Немачке, Швајцарске и свих тих дивних земаља у којима јој је једино недостајала српска, по неодговорности и лењости славна душа, брзо су се сложили да је стање у домаћој култури јадно. Да је просто невероватно колико се неталентоване братије и сестрица кити наградама и велича као узор и духовна мера. Сложили су се и колико су језиво сабласни критеријуми за вечно усељење у Алеју великана на Новом гробљу, где једно до другог леже генерали војске и полиције и сликари, вајари, писци и композитори, а мислило се некада да једнима припада небо, а другима земља и да су једни другима непријатељи. Била је још увек веома привлачна и на тренутак је помислио како је право чудо да никада нису стигли ни до пољупца. Простране, црне очи биле су јој црвене од 218


дима и блиставе од некаквог унутарњег огња, горког и насртљивог, да је само била младић отишла би да убија као легионар по ратиштима, толико је у њој било заноса и одлучности. А онда је закључио да га је морала потајно мрзети због толиких, како је говорила, недостојних жена којима се нештедимице давао, као што је и он њу малкице мрзео што се упркос некој њиховој посебној блискости увек држала на довољној удаљености, а могла га је једноставно узети као и све друге, само да је хтела. - Ипак, богу хвала што је тако, јер да је другачије не би било могуће ово дивно вече - закључио је. Само што су изоговарали сав свет и прешли на лагодније теме, о томе како би се на журкама, партијима, седељкама могле служити црне антиоксиданс дудиње из Месопотамије и беле антиоксиданс дудиње из Кине, затим шам дудиње из Пећке патријашије са шам дуда 750 година старог, уз чај од дудовог лишћа, као превентива против стомачних тегоба, дизентерије и шећерне болести, одједном се појавио велики инсект. Муњевито је облетео око њене главе. Престрашено је устала штитећи се рукама. Покушао је да је смири рекавши јој да је то само неко ко је љубоморан на њено дружење са њим. Разрогачених очију питала га је откуд му идеја да би то могао бити неко љубоморан. Одмах је додала да је имала врло љубоморног момка који је умро од рака у тридесетој години. Опнокрилац се још једном појавио поновивши исти маневар, она се опет штитила подигнутим рукама.

219


Објаснио јој је да се ниједан инсект не понаша слично као овај који се сакрио иза кауча. Понашао се као пас који запишава своју територију дајући до знања другим мужјацима где је граница коју не смеју прећи. Наравно да му ни на крај памети није падало да јој каже праву истину. Инсект се појавио у тренуцима када су са теме о црним и белим антиоксиданс дудињама прешли на тему рационалног у уметности. Познато је да многи уметници, а она је била једна од њих, са презиром говоре о бесмртности душе и њеној надмоћи. За ствари као што је случај са инсектом пакосно ће рећи да немају никакве везе са духом и метафизиком, него да су последица недовољног дотока кисеоника у мозак. Управо је хтео да јој покаже душину надмоћ. У њеној примедби да је за петнаест година прилично остарио и да је можда већ у климаксу, није хтео да види никакву злобу и изругивање његовом некадашњем мачизму. Видео је пре у томе сурову неверицу да је човек ишта друго до трошно биће подложно сваковрсном, неизбежном труљењу и пропадању. Са лакоћом, претворио се у посебну летелицу налик на инсекта и среловито јурнуо према њеној глави. Не да би је повредио, свакако не, него само да је опомене да се са више поштовања односи према бесмртности. Био је већ прилично задовољан што је допуштала могућност да се њен покојни дечко претворио у опнокрилца и показује да је још увек присутан у њеном животу и да му није свеједно шта она чини. 220


С тога није био вољан да јој даље објашњава како се у инсекте могу претворити не само љубоморни духови покојника, него и духови живих који понекад имају исту потребу. Нарочито када свог саговорника не могу другачије да убеде у неизбројиве душине способности. Онда је опет нестала. Таман када је помислио да је неће скоро видети, срео ју је на начин који ни у сну није могао очекивати. Шетајући кроз врбак, узводно поред Дунава, стигао је до Конобе. Док је за дугим столом, направљеним од широких, дебелих, грубо тесаних дасака, тик изнад реке читао јеловник, неко је узвикнуо, Ренато опет спасава. О Ренату медији су почесто извештавали и писали. Мало-мало спречио би неког да себи одузме живот скоком са Панчевачког моста. Када је пристао уз обалу, изнео је у наручју девојку дуге црне косе. - Девојка је права нимфа, помислио је Растко. Спасиоц је девојку положио на дугу дрвену клупу, разменио са њом неколико речи и одмах позвао хитну помоћ и полицију. Прилазећи Растко је видео лепо грађену девојку у тесним тренеркама са којих се цедила вода. Није био тренутак за дивљење њеној лепоти, али није могао да одвоји поглед од њених облина. Када је погледом са облина, најзад прешао на лице, тргао се. Била је то Кавасаки. Подигла је главу и погледала га. - Толико о бесмртности, пријатељу - говорио је њен поглед.

221


222


Субота , 29. септембар 2012. године Дошао је дан да се син врати са екскурзије. Каже да му се Беч толико допао да би радо тамо остао. Радовао сам се његовом повратку и завршетку књиге. Оставио сам ауто у Дринчићевој и пошао на Бајлонијеву пијацу да купим паприку, парадајз, црни и бели лук за сатараш и јабуке и дуње за компот. Са прве тезге, устао је и пришао ми Петроније. Иако сам га видео пре само неколико дана, нисам га одмах препознао. На тезги иза њега стајала је гомила празних флашица од вотке. Био је надувеног лица, згужваног и масног, у исто тако згужваним и прљавим сивим фармеркама и патикама. - Рођаче имаш ли кинту за чокањче? – обратио ми се присно. У даху ми је испричао причу како га је конобарица из „Три листа дувана“ оставила у Будви. Прво га је повела на сликарску колонију, а пошто од колоније није било ништа, отишли су на море, где су се после два дана посвађали. По повратку у Београд пропио је сав новац. Објаснио је још да она продаје његове слике на некој тезги са друге стране пијаце, слике којима јој плаћа пиће када остане без новца. Каже да се слика може добити за пар стотина динара. Нисам знао да Петроније слика и сва његова прича ми је деловала као алкохоличарска измишљотина. Додао је још да има стан одмах ту, у Венизелосовој, и да потражим његов сајт и скинем слободно слику која ми се буде допала за насловну страну.

223


224


БЕЛЕШКА О ПИСЦУ Рођен у Јасенову, 1951. Објављује поезију, афоризме и кратке приче. Добитник је прве награде Књижевне омладине Србије – Аранђеловац и награде Перо ресавске школе на међународном фестивалу поезије Слово љубве – Деспотовац, Манасија. Поезија Б. Васиљевића превођена је на италијански, румунски, енглески, шведски и мађарски. Проза превођена на русински. Заступљен у антологијама за децу и одрасле. Књиге поезије: Црне капи, 1991; Рашчињени анђео, 1993; Клошаркин плес, 1994; Лов на космичке струне, 2001; Изабране и нове песме, 2004. Кратке приче: Вечни загрљај, 2000; Златно раскршће, 2002. Роман: Вилинско воће, 2009. Књиге поезије за децу: Песме за децу и маме, 1995; Животињски свет Србије, 1995; До неба три, 1997; Хоћу да будем нешто, 1997; Заљубљени дуд, 2000; Сваки час је срећа. Живи у Београду као самостални уметник. 225


226


227

Priče sa vilinskih izvora  

Roman, 2012.

Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you