Issuu on Google+

ВАТРЕНА ГЕХЕНА Прођи покрај мога леша и последњи дах распрши, да не буде ситног кеша кад удају Харос сврши. Немој поглед да ти лута глуво док ситниш за свећу нудиш Радамант нек мало усни док Лучоноши таму нудиш. Немој ни да палиш свећу, откриће ти лица лишај, у угао мрачан стани, резак осмех грчем стишај. Узми и два талира  са очију дупљи неман па остани на крај шпалира  за дубок наклон Хаду спреман. Нећу да ми земљу прљаш, нећу да ми крстом клатиш,  влати цвећа с' травом брљаш, нећу покров да ми блатиш. Да ли то ветар крије звуке за последње жеље ропце или то већ Луча пушта гавранове, црне копце? Искупљења овде нема, неман древна чељуст кити, ватра мрака ваздан влада и тако ће навек бити. Нафсика


Vatrena Gehena