SRBSKA VILA

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

–1–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

Драга Димитријевић Дејановић СРБСКА ВИЛА изабране песме

Издавач Удружење Алиа Мунди за промоцију културне разноликости Уредник Др Ана Стјеља

Извор Дигитална библиотека Матице српске http://digital.bms.rs/ Поговор Др Ана Стјеља ИСБН 979-8-90553-269-6

–2–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА 2026

–3–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

–4–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

О ОВОМ ИЗДАЊУ

„Србска вила” представља избор из поезије Драге Димитријевић Дејановић, једне од најзначајнијих песникиња српског романтизма и прве српске феминисткиње. Избор је сачињен на основу песама доступних у Дигиталној библиотеци Матице српске, а обухвата стихове првобитно објављиване у часопису „Даница” током 1865. године. Наслов овог издања преузет је од истоимене песме „Србска вила”, која својом симболиком и родољубивим надахнућем упечатљиво осликава основне одлике песникињиног стваралаштва. Поезија Драге Димитријевић Дејановић креће се између интимне љубавне лирике и родољубивих стихова, а одликују је снажна осећајност, богатство романтичарских слика и изражена женска самосвест. Њене песме откривају аутентичан женски глас који је, у оквирима српске књижевности XIX века, отварао простор за слободно исказивање емоција, личних стремљења и друштвених идеја. За живота је објавила само једну књигу, „Списи Драге Дејановић” (1869), у којој су сабране њене песме, чланци и текстови посвећени положају жена у друштву. Својим књижевним и јавним деловањем, као и текстовима попут „Еманципација Српкиња”, поставила је темеље српске феминистичке мисли и оставила трајан траг у историји српске књижевности и културе. У рукопису је оставила драму „Деоба Јакшића”, приповетку „Свећеник у Морлаку”, песму „Мученик” и педагошку расправу „Мати”. Песме сабране у овом издању сведоче о особеном песничком гласу једне од најзначајнијих српских књижевница интелектуалки XIX века. Настале у духу српског романтизма, оне обједињују интимну лирику, родољубиве мотиве и снажан осећај женске самосвести, који је у времену у којем су настале представљао изузетну појаву. Љубавна поезија Драге Димитријевић Дејановић прожета је искреним емоцијама, идеализацијом вољеног бића и богатом симболиком природе. Чести мотиви сунца, зоре, цвећа, звезда и птица обликују песнички свет у којем се лична осећања преплићу са романтичарским поимањем љубави и лепоте.

–5–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

Поред љубавних стихова, значајно место у овом избору заузимају и родољубиве песме, у којима песникиња изражава снажну приврженост српском народу, идејама слободе и националног препорода. У њима се препознају утицаји омладинског покрета и тежња ка друштвеном ангажману, која је обележила целокупно њено књижевно и јавно деловање. Ово издање има за циљ да савременим читаоцима приближи поетски опус Драге Димитријевић Дејановић и подсети на значај њеног доприноса српској књижевности, култури и борби за еманципацију жена. Њени стихови и данас сведоче о снази личног гласа, храбрости да се говори о љубави, слободи и праву жене на сопствени избор и стваралаштво. Збирка поезије Драге Димитријевић Дејановић „Србска вила” објављује се поводом 155 година од смрти песникиње.

–6–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

–7–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

ПЕВАЈ МИ... Певај ми, песмо, Још само мало, Док срце није Куцати стало! Док ми још душа У небу шеће И док ми цвати На земљи цвеће! Певај ми тугу, Што срце мори, Певај ми љубав, Нек срце гори! Јер само донде Живећеш ти, Док срце могне Љубећ’ горети. Певај ми само љубав И њезин вај, Певај ми небо И његов сјај!

–8–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

МАЛОМ ЂАВОЛУ Ала су ти очи лепе, Мали ђаволе, Та ко може такав бити, Да их неволе! Уста су ти ко пупољак, Мала, румена, А ведро ти чело љуби Коса свилена. Зато неби ништа хтела, Да ми боже да, Само уста да пољубим Малог ђавола!

–9–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

СРБСКА ВИЛА Ето зоре Одозгоре, Де на земљу гледи доле – Мора да нас лепа нева Из све душе своје воле: Јер гле, како с’ слатко смеје, Како своји бели крили На нас благи мирис веје, И ко канда нешто збори, Нешто шапће, нешто дршће, А око јој пламом гори, Мислиш, свијет сагореће. Па је лако разавила Та прозрачна бела крила, А косу је распустила, Па је њоме свијет цели, Од истока до запада, Опасала нежно млада. На глави се венац свио, Па јој љуби зрачну косу, А ветрићи тији, лаки, По свету му мирис носу. Око врата бисер пао, Па се нежно загледао,

–10–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

Заглед’о се, задрхтао, Па на земљу дробан пао. Растужи се зора бела, Ал’ не жали низ бисера, Нити жали своја крила, Што с’ у зраку растопила; Већем жали сунце јарко, Што је на те зорске груди Санак снило, боравило, Па и оно одлетило, Одлетило небу, свету И шареном горском цвету, Одлетило белом дану, Да би лепши, бељи био, Да се неби што на њега Вишњи боже ражалио. Сунце теши зору белу, Па јој нежно одговара Са Авале горостасне, Де је стало, да с’ одмара, Да с’ нагледа земље красне: „Посестримо зоро бела, Немој бити невесела, Већ разави крила лака, Па се спусти с’ тог облака,

–11–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

Хајде амо мекој трави, Де се зумбул плави. – Чудно чудо, сејо моја, А на оте земске груди Угледаће душа твоја: Све по реду брат до брата, Као челе око сата, Ил’ ко да би венац био, Што с’ од бајног цвећа свио. Седи старци туна стоје, Што дубоку старост броје, Сећајућ’ се прошли дана, Славе име вође свога, А са неба блажен слуша Дух Милоша великога. Срби славе по столећа Ускрснулог бића свога, Славе дела своји стари И витешко свето име, Што Србијом господари; Груди су им пуне сласти, Дршћу, плачу од милине, Јер пред собом виде светла Милошева сина, Виде венац божјег дара, Милог свога господара, Де са њима мудро збори,

–12–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

А срце му пуно среће Племенито за род гори”. Кад је чула дева лепа, Де јој братац тако збори, Затресла је своја крила, Па с’ у часак створи вила, А танани бели вео, Што се на те алем–груди Као благи мирис свео, Раздер’о се, земљи пао, Па на цветку као роса, Као ветрић задрктао. Јасне звезде затрепере, И на земљу све полете, Да поздраве данак бели, Данак бели – свијет цели, И у њему врле тиће, Све потомке Немањиће. Насмеја се бела вила, Па рашири руке двије, У једној се зелен венац, А у другој барјак вије, А на оте свету груди Кроз танани зрачак бео Србски гроб је заблистао.

–13–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

Не потраја време дуго, Скупише се зрачне ћери, Отворише свете двери, Те на грудма србске виле Србском роду запевале.

–14–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

НАД ТОБОМ Жеља ми жеље вија Једну за другом, Ал’ опет све се купе Ох, душо, над тобом! Над твојом лепом главом Свршују њихов лет, Па ту се онда свију У један китњаст сплет. Ал’ није сплет од ружа, Није од алема – Жеље га бурне свише Од самих песама. У души што се нашле, У срцу створиле, Када су тебе, сунце, Од бога просиле. Кад се плаво небо У бајном оку твом За један осмех само Сместило у срцу мом.

–15–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

ШТО СЕ ЧУДИШ? Та што ми се чудиш, душо, Што ме гони свијет цели? Зар не видиш лице твоје, Светло, кано данак бели! Свет је пунан злобе кивне, Па се буни, па се пита, Па свуд тражи та два лепа Твоја ока огњевита. Још су и то ради, дане, Да сазнаду име твоје, Да сазнаду, ког то тако Заволеше песме моје. Па зато им ево велим: Даном сам га увек звала; Јер ми зора тек у теби, У твом оку затрептала.

–16–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

МОЈЕ ЦВЕЋЕ Црни јаде! Да л’ за тебе моје цвеће знаде? Да л’ те знаде, Да л’ те разумева, Да л’ га когод сузама залева, Кад је тако оборило главу На зелену траву, Па се дало, ко да је заспало, ко да с’ више пробудити неће Моје алем–цвеће? Па ако те по несрећи знаде, Мој големи јаде, Ти му кажи, нек ми једном дође, Када мимо моји Бели двора прође; Нек се срдње мане Мој злаћани дане, Нека очи од мене некреће Моје алем–цвеће. Свакоме је цвеће процветало, Мени моје дивно је заспало,

–17–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

Свак се кити, па мирисом дичи, Ал’ ја нећу За живота више! Сваокм своје мило цвеће хита, За ме моје Неће ни да пита; Свакоме ће цвеће мирисати, Ја ћу само Смети уздисати, Кад погледам, да се с другом шеће Моје алем–цвеће.

–18–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

ЦРНЕ ОЧИ Ала су ти црне очи, Пуне ватре, пуне сјаја! Та брат брату да их даје За хиљаду уздисаја!

–19–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

ИМЕ ТВОЈЕ Ох, да ми се нешто може, Да раздвојим груди моје, Место крви ту би нашла Урезано име твоје. Ил’ да могу срце ово На две поле раздробити, Ти иб у њем, душо, могла Твоје име прочитати.

–20–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

КАЖИТЕ МИ... Кажите ми, божји људи, Светујте ме, шта да радим, Расрђено моје злато Како себи да повратим! Ох, ил’ каж’те, божји људи, Ил’ светујте моје злато, Поврат’те ми моју душу, Оно злато умиљато!

–21–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

ЖЕЉЕ МОЈЕ I. Ох, што несам Љубичица мала, Ја би с’ баш на твоји Груди расцетала! Па када би зора Свету засијала, Ја би само теби, Душо, мирисала. Развила би Моје вите гране, Па би с’ лако свила, Мој мили драгане! Не ко бршљен Око вије јеле, Нит’ ко ружа До те лице беле: Већ ко она Голубица сива, Што голубу своме На грлу почива.

II.

–22–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

Ил’ да могу Да се створим тица, Па да прнем небу Више ти звездица! Ја би тамо Саградила дворе, Па би ваздан млада Становала горе. Тек кадкада, Кад би сви поспали, Ја би моја крила Лако разавила. Слетила би доле – Не мирисном цвету, Нити томе Пространоме свету: Већем моме Убавоме злату, Да му бисер љубим По беломе врату.

–23–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

ПИТАШ МЕ... Питаш ме, зашто, ћутим, Мој цвете убави! А незнаш, како горем Од силне љубави! Пламен ме диже горе У небо жића мог, А небо моје – сво је Створено из лика твог.

–24–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

НЕ ЗНАМ ЗНА ЛИ Једно момче црна ока, Наусница мала, Допало се срцу моме, Ал’ он – не знам, зна ли! Дође к мени, погледа ме, Погледи му вали, Раздробише срце моје, Ал’ он – не знам, зна ли! Радо би му рекла: душо! Анђели те дали, Да те љубим као живот! Ал’ он – не знам, зна ли! Ја уздишем дању, ноћу, Туга да ме свали; Ја га љубим из све душе – Ал’ он – незнам, зна ли!

–25–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

ДАЈ МИ, БОЖЕ... Дај ми, Боже, Соколова крила, Ил’ бар реци, Да постанем вила. Да пошетам По најлепшем дану, У шареном, лепом, Цветном вилистану. Сви цветови туди Шарени и мали, Сви би мени радо Један стручак дали. Да оплетем венац На србском олтару, Те слободне земље Србском господару.

–26–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

ЈЕСИ Л’ ЧУЛА... Јеси л’ чла, душо моја, Што ми неки људи веле: Да не певам песме теби И одселе, ка’ доселе. Ал’ ја певам и певаћу Само теби – само тебе, Јер у твојој лепој слици Ја налазим увек себе. Па макар ми замерили Фарисеји наши стари, Што ми срце тако жуди, Што за тебе тако мари!

–27–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

КОСА ТВОЈА Ох, ал’ ти је коса твоја Црна, као поноћ иста, Па је сјајна, кано роса, По цветићи кад заблиста. Ал’ је црна коса твоја, А мека је, кано свила, Па се ’нако нежно, лако, Око срца мог савила. Та за један само прамен Сав би свијет жртвовала, Па ако т’ је и то мало – Животом би куповала.

–28–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

БЕЖ’ ОД МЕНЕ! Беж’ од мене На далеко – белом свету, Да ти живот неувене У младости, у цвијету. Ја сам сушта Отровница љута, Па ти могу живот отровати, Па да плачем, Када други пева, Да се смејеш, Кад други запева, Да неимаш мира, ни станишта, Нити врела својега огњишта. Беж’ од мене! Несрећа је моја рана, Па и свака капка крви У мени је отрована. Па ако ме дирнеш само – Несрећа је прилепчива, Она ће ти живот млади Отров–устма да целива, Она ће те уморити, Она ће ти за живота Ладан гробак искапати;

–29–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

Па ћеш пасти – Нестаће те у том свету, Кано росе на опалом цвету. Беж’ од мене! – Или стани – још једаред стани, Те на моје груди још једаред пани, Још једаред да ти љубим уста, Да ми лакше буде Помрчина пуста Црна гроба, грозна самовања, Тешке боље, тешка туговања; Бели данак, а без сунца јарка, Да ми лепши, да ми бељи буде, Да ми лепа слика твоја – Да ме прати свугде. Ти си душа душе моје! Без тебе би сунце ово Изгубило зраке своје, Без тебе би и то цвеће бајно – Ох! Свенуло, свенуло одавно! Беж’ од мене! Ја те морам прегорети; Ал’ те никад, за целога века, Нећу, веруј, преболети! Навек ће ми душа моја,

–30–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

Растопљена у том зраку, Невиђена, нечувена, Кано светлост белом данку, Уза твоје лепо лице – Навек бити приљубљена, Па ће тако тијо, лако, Као зора на истоку, Кано ружа на корену, У мирису, у пламену, Крадом бдити, па злато љубити.

–31–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

ЈА ТЕ ЉУБИМ Ја те љубим Од све душе ове моје; Ја те љубим, ко што сунце Љуби миле зраке своје. Мог живота наде миле Око твога лепог лика Нежно су се обавиле, Па их роје, па их пише Твоје очи усијане, Твоје усне замедљане, Што се тако слатко смеше, Те ми живот мој јађани Тако мило, тако љупко, Тако нежно љубе, теше, Да у томе милом часу Заборавим свијет цели. Ти си зора, ти си сунце, Ти си мени данак бели. Заборавим и на себе, И на цвеће и славује, Само за те, само с тебе Дршће, плаче душа моја. Ја те љубим, Као душу, као живот.

–32–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

Па како те љубим, лане, Не мож’ срце да отрпи, Да не јецне, не уздане, Не мож’, не мож’ да одоле, Не мож’ болно да преболе, Већ да може – Ох, допусти, силни Боже! Да с’ не дваја од ти груди, Док и њему зора бела На истоку не заруди; Па би онда, душо, тела, Да ми никад за живота Не забели зора бела, Јер од она два алема, Два камена, две звездице, Душо моја! и од оне Сјајне звезде преоднице, Што је у твом лепом оку, У осмејку, затрептала – Још се зора никад није Тако лепа, тако мила, Белом дану породила. Ја те љубим! Твоја уста, шећерна и мала – Ох, за њи би радо По свијета дала;

–33–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

Па и ово мало Што имаде срца Нестало га већ у свету, У мирису, у цвијету Твоји жарки пољубаца, Те не живим већ у мени – Нестало ме у тебика, У мирису чара твоји. На уснама ђул–руменим Причешће ми свето стоји; Па кад станем, душо, мрети, У заносу слађаноме, Без причешћа, немој дати Души мојој умирати.

–34–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

ПИТАЈ ЗОРУ Љуби ли те душа моја, За то питај зору сјајну: Ја сам њојзи поверила Страховиту ову тајну. Каква ли је љубав моја, Нек ти она прича саде, Нек ти каже све по реду Мога срца горке јаде...

–35–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

ОЧИ ТВОЈЕ Што је зора белом дану, То су мени очи твоје; Очи твоје, пламен живи, Згореле су срце моје. Што је ружи мирис бајни, То су мени очи твоје, Као мирис, слађане су Очи твоје алем–боје. Па да имам сто срдаца, И у њима мушке силе – Ох, ал’ твоје очи миле Све би силе растопиле.

–36–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

СУЗЕ I. Де си, душо, Ој убаво злато моје, Санче дивни мога царовања, Милог девовања! Око моје тебе тражи – Свуд’ те тражи. Тебе нема! Усред бела љупка дана Поноћна је тама, Јер ми нема сунца – ока твога, Да позлати неба мога, Да позлати лака крила Зоринога чеда мила. Ој, та зора Кад би знала само, Какво чедо моје срце љуби, Неб’ сијала На том небу тамо, Већ би дошла, да ми чедо буди, Да га љуби, Да му падне на те меке груди, Па би зора онда Небо оставила,

–37–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

А на грудма мога злата Себи небо саградила, Рајским цветом окитила, Па од тога рајског цвета, Од његова уздисаја Минуо би санак пусти, Моје злато – душа моја Сетила б’ се једном мене, Сетила б’ се – болно срце моје Само за њом вене.

II. Ако једном Зажели ти душа Мога срца, топла загрљаја, Мога лика, мога уздисаја, Ти погледај у то Плаво небо горе: Ја сам себи тамо Сазидала дворе Све од сами болни уздисаја, Све од самог тешког јада, Од смрвљени моји нада, И од они суза врели, Што су болно срце моје Немилосно сагореле; Па у томе плавом двору

–38–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

Душа моја измучена Лежи болан на умору. Видиш оне Алемове звезде, Преко плава двора Што страшљиво језде, Као да се боје, ко да сузе роне, Те нам тајно шаљу Слабе зраке своје, Па у томе зраку Да нам тајну кажу, Да нам рајска врата Отворе у мраку. То су, душо, Моје очи мутне, Исплакане, тебе чекајући – Већ су усануте. Тражећ’ тебе, душо, Твога милог лика, Одоше ми очи На све стране света, Де год има цвећа, Де год ружа цвета; Па се онда плавом небу дала,

–39–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

А на врху мога двора Јасно затрептала. Зрак је мио – Та у њем’ је алем–суза, Па се топи, па се блиста Суза она – она иста, Што је онда затрептала, Кад је тебе, душо моја, Дивотнога сагледала, Кад је прва речца твоја Са усана кармин–боје Уграбила, заробила Ово болно срце моје; Па сад немам срца више – Бурне жеље, сузе вреле У вечност га одпратише.

–40–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

МОЈА ДУША I. Последњи се зрачак губи, Сунце залази, То је часа, моја душа Кад ми долази. Нека сунца, нека иде; Сретнија сам ја Усред глуве, црне ноћи, Кад ми месец сја. На површју плава свода Звезде трепере – Дођи, душо, дођи мени, Дробни бисере! Низаћу те у низове Моје љубави, Љубићу те, душо моја, Цвете убави! Као цветак душа твоја Љупко мирише – Ох, за њоме срце ово Ваздан уздише!

–41–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

Злато моје! Љубав нашу Неће нико дознати; Да те нико непреотме, Ја ћу на то пазити.

II. Плави небо, месец бледи, Звезде нестају – Разишле се, да по свету Чудо причају. Моје душе нигде нема, Већ је нестала; Живити је срцу моме Она престала. Једна ноћца, друга, трећа – Прође стотина, А за њима још неколќо, Па већ година! Моје злато, душо моја У дригим је рукама – Срце моје предато је Вечним мукама. Од мене је друга била

–42–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

Много сретнија, Ал’ и њојзи сунце среће Више несија. Јер ено га, где већ оде Гробу леденом, Да у мраку тражи лека Болном срцу свом. Сада видим, да је верно Мене љубио, Јер ено га, због мене се Млађан убио!

III. Таван гроб се отворио Измеђ душе две, Све се живо подигнуло, Да их раставе. Кајању је касно било... Измеђ њи се сурвале Непролазне, страховите И вечите провале...

–43–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

ОНО ОКО... Оно око љупко, бајно, Пуно миља опчинљива, Што ми душу моћно, тајно, Слатким санком успављива – Оно око кад се смеши, Па се топи, па се блиста – Од њег, рају, неси лепши, Неси, веруј, неси ништа! Шта је зора, сунце шта је, Овог света све врлине? – Друго сунце мени сјаје – Мили зрачак рајевине!

–44–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

УТЕХА Цветак мали, мирисави, Бадава ме себи мами, Бадава се на ме смеши – Душа моја и срце ми За њ’га више и нехаје. Шта ће мени цветак мали Са Мирисом, пуним сласти? Већ ако ће, да ме жали, Да ми теши живот млади, Тужан, јадан, без радости. Ја неберем цвеће више, Већ га само сузом квасим; Неберем га; срце моје Већ нејеца, неуздише, Него пати јаде своје. Кад би нашла у цвијету, У тој сласти од мириса, Увијено моје злато – Та пола би света зато, Кад би, срећом, моја била, Од све душе прегорила!

–45–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

Кад би цвеће мирисало, Кано срце мога злата, Ја би цвеће ваздан брала, Цвеће брала, мирисала, Те душицу мила цвета На мом срцу пресадила. – Седај, сунце, мркни, данче! Журно хајде, црна ноћи! Та у недри тавни твоји Мојој души, срце моме, Још утеха нешто стоји. –

–46–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

ТУГО! Туго моја, туго! Зар ти нема лека? Та зар ћеш ме болну Морити довека! Туго, тешко туго, Горка чемерико! Са тобом ми срце Непомири нико! Срце ми се, туго, Ојадило тешко, Ал’ у тузи својој Држи се витешко. Одкако се памтим, Од мога постанка, Нисам била срећна Баш ни једног данка. Туга ме је горким Млеком запајала, А несрећа љута У јад повијала.

–47–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

Туга ми је тешка Скаменила груди, Па и срце болно, Да се непробуди...

–48–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

МРЗИМ... Мрзим Турчина, Душмана мога, ко самоћу пусту Гроба леденога. Мрзим га, мрзим Из све снаге моје, У мрзости срце Сасвим сазрело је. Па та мрзост љута Сунцу даје снаге, Да покори своје Побеснеле враге. Ох, мрзости љута! У тебека има За моје срдашце И нешто мелема. Ти оружаш мишцу Слабу и нејаку, Ти утиреш сузу Замућеном оку.

–49–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

Ти си тужној раји Вођа у поноћи, Ти јој снагу дајеш, До душмана доћи.

–50–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

ЈОШ ДА МИ ЈЕ... Још да ми је мишца јака, Као срце што је, Та ишла би и ја тамо, Да с’ борим за своје. Та ишла би – ни по часа Неб’ часила овде, Јер ме крвца теби вуче, Теби, мили роде! За крст часни, име Срба Крвцу би пролила, А за милу Србску мајку Радо би умрла.

–51–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

30.НОВЕМБАР Зора млада родила се Иза оне чарне горе, Својим оком – сунцем јарким Поздравила млоге дворе. Беле дворе, србске станке, Цркву свету и олтаре Окитили србски синци Са најлепшом китом цвећа: Старом славом Немањића. Двор до двора поносито Чак до неба диже с’ плава; Србског тића крило вито, Србско чедо туна спава. На криоцу мајка мила Нија своје суво злато, Опија га старом славом, Па му диже лака крила, Да полети небу плавом. Крсташ барјак – србска слава На двору се сада вије, А у двору србског рода Племенито срце бије, За род бије, сунце грије

–52–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

Са јуначки свети груди, Те србињску децу храбру Грли, љуби, из сна буди. Поранио србски соко, Погледао небу горе; Ал’ је зора већ одавна Позлатила њему дворе. Ћути зора... србски брале Левом руком срце стеже, А са десном пушке мале... Пуче пушка – зора свану, Јарко сунце небу плану. Ова земља – слава стара Угледала бела дана, Јарка сунца – господара, Милу слику божјег дара. Дан је овај дан слободе: Заблисташе оштре ђорде, Самоковке пушке мале Од себе су ватру дале. Зазвекнуо синџир тешки, Раскину га срце смело; Срце смело, дух витешки, Србину је славу дало.

–53–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

Све, што Србин ту имаде, Светом крвљу купов’о је, Та све своје за род даде, Све за име најсветије, За јуначки образ свој. Изгинуше србски тићи, Вредни синци домовине, Као врли Југовићи, Сви за веру брат до брата, Бранећ’ свето србског раја Бранећ’ цветак нашег краја, Бранећ’ мајку, сеју, мило – Сви су за то – сви помрли, За крст часни крв пролили, За јуначку браћу своју.

–54–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

ОХ ЖЕЉО... Ох жељо, пуста жељо! Куда ме зовеш ти? На онај крвни покољ Крвцу пролевати! Ој жељо, жива жељо! Ти си ми цео свет, Од тебе нека душман Нек стрепи, трне клет! Јер кад се жеље многе У једну салију, И Срби рабра браћа Почну да војују: Дрктаће црна земља, Дрктаће црни враг, Кад мили Србин ступи На бојни праг... Па кад си, жељо моја, У жељи стврдла се, То нек ме крило твоје На разбој однесе.

–55–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

НЕКАД БЕШЕ... Некад беше, па и прође – Ја се тога сећам радо – Један цвијет мени дође, Један цвијет – момче младо – Јарко сунце грејало је Из ока му плаветнога. То сунашце, што се рађа Сваке лепе мајске зоре, Није тако, тако сјајно, Као што су та два ока, Та два ока – ока плава! Стајала сам на сред врта; – Око мене руже бајне Саплеле су ладак мали, Те збориле зборе тајне; И зелена мека трава Несташно се загледала У два ока – ока плава. Задрхтао лаор мали, Заљуљао виту грану, А од гране ружа клону, Ружа клону, па уздану –

–56–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

Та уздах јој исчупале Оне очи – очи плаве! Пригнуло се цвијет момче На зелену меку траву, Доватило ружу бајну, Ружу бајну мирисаву, Па је младој мени даде... Да му волем – он незнаде – Из све ове моје снаге Оне очи – очи благе!... На заоду сунце беше, Па се слатко насмејало, Поред мене то сунашце Лепо момче угледало, Угледало, па је стало Од дивоте, од милине...

–57–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

ТУГА ЗА МАЈКОМ Потмуло ми сунце сија, Црна туга груд ми стеже, Слатко име – мајко моја! Зар те самрт већ отрже? Слатко него, мила мајко! Тебе гробак ладни крије, Тужно чедо твоје свако Немилосно злобом бије! Мила мајко, ранитељко! Де су недра врела твоја? Тугом тужи чедо твоје, Њему није већ покоја! Сунце среће њему зађе Тамо доле гробу тавном, Ту га санак мртви нађе, Ту на крилу, мајко, твом.

–58–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

ПОМОЗ’, БОЖЕ! Иза оне чарне горе Цвета дивно цвеће, Сваке ране беле зоре Мирис нам долеће. Није цвеће, што мирише, Него крвца, што се лије – Мирисала – мирисаће, Де год Србин Турке бије. Хеј, ти горо мирисава! На теби се венац вије! Српски врли соколова У теби се крвце лије! Љути бојак Србин бије Са душмани, са проклети – Ох помози, Боже – Боже! Само – само да с’ освети!

–59–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

МОЈА ЉУБАВ I. Моја је љубав чиста, ко зрака сунчана – Не љубим друго ништа, До милог Србина. Зар има већег блага, Зар веће љубави, Зар могу лепши бити Небески снови? Зар има шта на свету, Зар лепши врлина, Што би ми драже било Од српског имена! Свет је мени спомен Славни старина, Та он ми свакад вели, Да љубим Србина. Српкиња може л’ мислит’ На љубав какову, Када јој тужна браћа Гину у окову?...

–60–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

II. Цветан је свет и леп, А пун је љубави; Ал моја љубав лети По стари гробови. Чиста ме љубав води На олтар светиње, Де ми се срце вољно Верношћу заклиње. Кунем се живим Богом, ко права Српкиња, Да су ми браћа свагда Од сунца милија. – На гробу старе славе Ниче јуначан цвет – Већма га волем – већма, Него вас бели свет. На олтар старе славе, Ка гробу леденом, Чиста ме љубав води На руке брату мом. На гробу србске славе

–61–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

Чује се мача звек – Преда мном силно тече Душманске крвце тек.

–62–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

ЖЕНА САМ... Жена сам, слаба жена, Ал’ тако јака сам – За Српство наше мило, За рају мрети знам! – Остав’ се, српске селе, Немила туђина, Па само љуби верно – Та љуби Србина!

–63–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

ПОЛУМЕСЕЦУ Полумесец већем бледи, Па му дршће блеђи лик, На Србина кивно гледи, Што јуначки диже клик. Њему срце живо пуца, Што му Србин није роб, Дршће, што у Срба куца Срце смело – њему гроб. У планини и у лугу Оштри Србин љуте ноже, Заклиње се верну другу, Да још Турке сећи може. У гори се хајдук спрема, Да помогне своме роду: Када Турчин санан дрема, Негубимо, браћо, згоду! Тако хајдук браћи збори, А на месец пружа прст: Доле шњиме! жеља гори, Да већ ступи часни крст.

–64–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

Доста с’ влад’о, блед месече, И гњечио српски род! Сад у раје мачи звече, А освета скори ход. За Србина што намену, То се теби даде сад. За вратом ти ђорда севну – Казу, Туре, куд ћеш сад? Тужној раји скидај јарам, Време дошло, мораш мрети – ’Вако Србин враћа зајам, Кад браћу своју свети!

–65–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

СРПКИЊА САМ Српкиња је моја мати, Српског оца кћи сам ја, Србина ћу на бој звати, Нек му име славом сја! За српство ми срце горе, За Србина живим, мрем – Радо идем на злотворе – Ја сам жена, али смем! Сунце љуби своје зраке, Њима грије, њима сја, А србкињске те јунаке – Српкиња их љубит’ зна. А сад, када душман бесни, Борите се, браћо, сви! А са вама, соколови, Бориће се српска кћи. Додијала братска мука, Српске мајке љути плач – И у мене игра рука, ко да сева у њој мач!

–66–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

СЕСТРИ Када звезде небом плове И спусти се тавна ноћ, Мир нека ти блажи снове И буде ти на помоћ. Када сунца зрак заблиста, Пробуди те из сна твог, Жељу твога срца чиста Нека чује вишњи Бог. Када сунце небом плане И оживи цео свет, Весео данак нек ти сване И донесе среће цвет.

–67–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

СЕТИ МЕ СЕ... Сети ме се, ноћца тија Кад полегне санак снити Овим срцем душо моја Ја ћу теби полетити. Сети ме се лаор мали Кад задрхта, пирне, шане Од цвијета до цвијета А на цветку бисер роса Као звездица затрепета. Сети ме се, звезда она Шта на небу тијо плове То је душо око моје Па те љупко гледи зове Да ти прича јаде своје. Сети ме се ох сети се Док ми траје срца мога Док га злоба не разнесе Овог света големога.

–68–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

НАЈМИЛИЈЕ... Шта је мени најмилије На васцелом ширном свету, Шта л’ ми живот подрањује У пролетњем овом цвету. Да ли зорски мирис бајни Препун блага обчинљива, И вилински сила тајни, Што ми срце успављива. Да л’ је оно небо плаво У осмејку слађаноме Што ми годи тако здраво Срцу моме млађаноме. Да ли оно звезда јато Обасјано зорским бајом, А на њему суво злато Одсјајује чудним сјајом. Да л’ је оно росно цвеће Златна зора што г’ облева А алем му роса дршће На њедарца рубинова.

–69–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

Када спазим србску мајку Де утире сузе свете, А Српкињу милу сваку Де победе венац плете. Кад из крви милог брата, Кад проникне славе цвет; А слобода сва од злата Кад позлати Србу свет. Онда ће ми срце наћи Пожељено благо своје – Па онда ћу смело рећи: То је мени најмилије.

–70–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

НАШТО МИ... Нашто су ми нашто Ружице румене Кад с њима немогу Дизати спомене. Кад ружицу бајну Само замиришем Па ма преко воље Морам да уздишем. Нашто ми је цвеће Лепо разнобојно Кад са њиме срце Није задовољно. Нашто ми је бајно Лаора шаптање Кад у њему чујем Немоћно јецање. Нашто ми славујак Пред зору попева. Кад у гласу своме Дршће и запева.

–71–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

А зашто ме ноћца Санком заварава Кад од сана пуста Заболи ме глава. Па зашто ми зора Кроз прозоре вири Кад ме зрака њена Немож да умири. Па зашто се небо Љупко осмејива И сунчане зраке По свету пролива. Кад и сунце јарко Мрком је помркло Па злаћене зраке У црно обукло. Нашто су ми нашто Све врлине света Кад ме мучки мори Једна туга клета. Сместила се туга Насред срца мога,

–72–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

А све зарад милог Брата рођенога, Зарад српске мајке, Што тужно запева, Па гробак јединца Сузама залева.

–73–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

–74–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

ДРАГА ДИМИТРИЈЕВИЋ ДЕЈАНОВИЋ – ПРВА СРПСКА ФЕМИНСТКИЊА

Изузетност српских жена 19. века није се толико огледала у слави имена и уметничкој вредности њихових дела, колико у њиховом просветитељском раду и прегалништву на пољу борбе за женску еманципацију. Чиме год да се бавиле, просвећене српске жене имале су снажну потребу да се боре за свој положај, да својим прегалништвом дигну глас против вишевековних наметнутих стега традиционалног, патријархалног друштва али и да својим „сестрама” у аманет оставе право на слободу и на родну једнакост. Иако је Србија била мала земља, њена култура је изнедрила многе жене које су биле на путу просвећења и еманципације. Једна од њих била је и Драга Димитријевић Дејановић, учитељица, књижевница, глумица, публициста, жена која се због своје изражене друштвено–културне активности и непоколебљивих ставова о женској равноправности наводи као прва српска феминисткиња. Драга Димитријевић Дејановић, рођена је у Старој Кањижи 1840. године. Детињство и младост провела је у Бечеју. Као ћерка имућног адвоката Живојина Димитријевића, имала је добре услове за живот и школовање. Након завршене основне школе, почела је да похађа институт Вижиков у Темишвару. Ипак, због болести ока коју добија у тринаестој години, прекида школовање, након чега се са породицом сели у Стари Бечеј. Противно вољи своје породице, године 1861. удаје се за учитеља Михајла Дејановића, но због несугласица у браку убрзо напушта супруга и враћа се родитељима. Исте године, одлази у Пешту, и управо ће тај боравак бити од пресудног значаја за њен даљи културни и просветитељски рад.

Уједињена омладина српска као идеја водиља

Током боравка у Пешти, Драга ће имати значајну подршку свог рођака Стевана В. Поповића, великог културног прегалника у Аустроугарској и дугогодишњег управника „Текелијанума”, који ће је упознати са неким од

–75–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

најзначајнијих личности из покрета Уједињена омладина српска, међу којима је, између осталих, био и Лаза Костић. Свакако да је круг личности окупљних око часописа „Даница” утицао на то да већ 1862. године Драга своје прве песме и радове објави у овом часопису, чиме само потврђује своју песничку надареност и јасну опредељеност за друштвени активизам. Песма под насловом „Сестри” и есеј „Зла срећа девојачка” јасан су показатељ књижевних и мисаоних стремљења Драге Дејановић. Њену поезију одликује врло искрено певање о љубави и љубавној жудњи, као и описи телесних чари мушкарца, тиме демонстрирајући своју самосвесност, и слободу изражавања. Значајан тренутак у животу Драге Димитријевић Дејановић било је приступање Омладинском покрету чиме она започиње свој ангажовани рад на пољу женске еманципације. Осим што се упознала са напредним идејама, Драга се упознала и са водећим личностима овог покрета попут Светозара Марковића који ју је звао „жена са дубоким осећањем”. Управо је Светозар Марковић био тај који је у часопису „Млада србадија” (листу који је издавала Уједињена омладина српска) покренуо питање еманципације жена. Својим личним примером, који се огледао у разним видовима уметничког израза, она је утрла пут равноправности за српске жене. На једној од скупштина Уједињене омладине српске, Драга је дала предлог да се призна равноправност између мужа и жене. Тај њен предлог и њено излагање пред скупштином изазвало је буру противбеседа, али је ни то није омело у њеној борби за права жена.

На даскама које живот значе

Драга Дејановић се опробала и као глумица. Одлука да се активно укључи у позоришни свет био је веома храбар потез. Своју глумачку каријеру, Драга је започела 1860. године у путујућој дружини Јована Кнежевића На сцени Српског народног позоришта први пут је заиграла августа 1862. године и то у

–76–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

комедији Доктор Зољић Родерика Бенедикса. Поред ове, остварила је и улоге у комадима: Војнички бегунац, Инкогнито, Вампир и чизмар, Сеоска лола. Почетком 1863. године, Драга Дејановић била је кратко време

члан Дилетантског друштва Уједињене омладине српске у Београду. За потребе друштва, са немачког језика је превела шаљиви комад „Ђаволасти певач” који је био изведен 4. септембра 1863. године у част рођендана кнеза Михаила. Иако је у позоришни свет ушла понајвише из патриотских разлога, те из неке врсте бунта како би показала да је и женама место на даскама које живот значе, Драга није остварила запаженији успех. Иако се није остварила као глумица, присуством у свету позоришта Драга Дејановић је заправо желела да помогне српско позориште као патриотску и васпитну институцију у времену када су глумице представљале ретку појаву на домаћој сцени. Схвативши да њено место није на позорници, Драга је донела одлуку да се посвети искључиво књижевном и педагошком раду.

У духу српске романтичарске поезије

Књижевно стваралаштво Драге Дејановић креће се од љубавне до родољубиве поезије. У њеној поезији присутан је утицај српских романтичара, понајвише Радичевића и Змаја, те се она уз Милицу Стојадиновић Српкињу сматра највећом песникињом српске романтичарске поезије. Своје књижевне радове, објављивала је под псеудонимом „Драга Д–ћ”. За живота је објавила само једну збирку поезије под насловом „Списи Драге Дејановић” (1869). У рукопису је оставила неколико књижевних радова: недовршену драму „Диоба Јакшића”, приповетку „Свећеник у Морлаку”, песму „Мученик” и педагошку расправу „Мати”. Занимљиво је да је популарна мелодија „Не знам зна ли”, позната и под називом „Једно момче црна ока” настала према стиховима песме Драге Дејановић. Стихови ове песме гласе:

–77–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

Једно момче црна ока наусница мали, допало се срцу моме, ал’ он — не знам, знали ли! Дође к’мени, погледа ме, погледи му вали,

раздроби се срце моје ал’ он — не знам, зна ли! Радо би му рекла: душо! Анђели те дали, да те љубим као живот! Ал’ он — не знам, знали! Ја уздишем дању, ноћу, туга да ме свали; ја га љубим из све душе — ал’ он — не знам, зна ли!

Несрећни усуд жене и мајке

Иако врло јака и непоколебљива у јавном иступању, било као глумица, песникиња или педагог, Драга је била крхка и несрећна у свом приватном животу. Несрећни усуд жене и мајке носила је храбро али је врло рано изгубила своју битку. Након напуштања супруга, Драга се посветила свом раду. Ипак, 1865. године, она се враћа у Стари Бечеј где се запошљава као учитељица и мири са супругом Михајлом. Иако је уследио миран породични живот, Драга Дејановић се суочавала са оскудицом. Но, оно што јој је много теже пало од сиромаштва био је њен несрећни усуд мајке. Године 1867. године умире јој син Дејан и она бива потпуно скрхана. Међутим, губитак сина био је само трагична

–78–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

најава онога што ће уследити три године касније. Драга Димитријевић Дејановић умире на порођају 1870. године. Сахрањена је у Старом Бечеју. Ова самосвесна и храбра жена је за свог кратког живота учинила много за српске жене и њихов положај, у тада врло традиционалном и конзервативном друштву. Управо једна од њених порука женама, коју је изнела у свом јавном предавању под насловом „Еманципација Српкиња”, сажима напредну али и патриотску личност Драге Димитријевић Дејановић, а она гласи: „Учимо се умно и телесно радити, јер када дође време, оно одсудно по нас, запитаће нас српство: а шта сте ви жене урадиле за напредак народа свог?”

–79–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

САДРЖАЈ О ОВОМ ИЗДАЊУ .......................................................................................................5 ПЕВАЈ МИ... ................................................................................................................. 8 МАЛОМ ЂАВОЛУ ........................................................................................................ 9 СРБСКА ВИЛА ........................................................................................................... 10 НАД ТОБОМ ............................................................................................................... 15 ШТО СЕ ЧУДИШ? ......................................................................................................16 МОЈЕ ЦВЕЋЕ .............................................................................................................17 ЦРНЕ ОЧИ .................................................................................................................. 19 ИМЕ ТВОЈЕ ................................................................................................................ 20 КАЖИТЕ МИ... ........................................................................................................... 21 ЖЕЉЕ МОЈЕ .............................................................................................................. 22 ПИТАШ МЕ... ..............................................................................................................24 НЕ ЗНАМ ЗНА ЛИ ..................................................................................................... 25 ДАЈ МИ, БОЖЕ... ....................................................................................................... 26 ЈЕСИ Л’ ЧУЛА... .........................................................................................................27 КОСА ТВОЈА ...............................................................................................................28 БЕЖ’ ОД МЕНЕ! .........................................................................................................29 ЈА ТЕ ЉУБИМ ........................................................................................................... 32 ПИТАЈ ЗОРУ .............................................................................................................. 35 ОЧИ ТВОЈЕ .................................................................................................................36 СУЗЕ ............................................................................................................................ 37 МОЈА ДУША ...............................................................................................................41 ОНО ОКО... ..................................................................................................................44 УТЕХА .......................................................................................................................... 45 ТУГО! ........................................................................................................................... 47

–80–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

МРЗИМ... ..................................................................................................................... 49 ЈОШ ДА МИ ЈЕ... ....................................................................................................... 51 30.НОВЕМБАР ............................................................................................................52 ОХ ЖЕЉО... ................................................................................................................ 55 НЕКАД БЕШЕ... ......................................................................................................... 56 ТУГА ЗА МАЈКОМ ..................................................................................................... 58 ПОМОЗ’, БОЖЕ! ......................................................................................................... 59 МОЈА ЉУБАВ .............................................................................................................60 ЖЕНА САМ... .............................................................................................................. 63 ПОЛУМЕСЕЦУ .......................................................................................................... 64 СРПКИЊА САМ .........................................................................................................66 СЕСТРИ ....................................................................................................................... 67 СЕТИ МЕ СЕ... ............................................................................................................68 НАЈМИЛИЈЕ... ........................................................................................................... 69 НАШТО МИ... ..............................................................................................................71 ДРАГА Д. ДЕЈАНОВИЋ – ПРВА СРПСКА ФЕМИНСТКИЊА ..........................75

–81–

Драга Димитријевић Дејановић

СРБСКА ВИЛА

–82–