Šapice

Ĺ apice

NAPISAO

SLAVKO SOBIN

Å apice ILUSTRIRAO

Patricio Alejandro Aguero Marino

Vlasnik ove knjige je:

.....................................................

ako ste je od njega posudili ne zaboravite mu je vratiti, a ako ju je izgubio vratite mu je na adresu .......................................................................................................................

Priča koju ćemo vam ispričati dogodila se jednoga hladnog prosinačkog popodneva. Počet ćemo je u jednoj ulici preko puta jedne osnovne škole.

Gdje ćemo je završiti, znaju samo naši junaci koje ćete uskoro upoznati.

5

Krenimo s Njom, kojoj još ne znamo ime.

Ušla je u ulicu sva raščupana.

Bez obzira na nekoliko zapetljanih dlaka na repu, bilo je jasno da nije baš obična pudlica. Unatoč prljavoj dlaci i blatnjavim šapama, odisala je finoćom.

– Uf! Ne mogu više. Umorna sam kao pas. A i gladna sam kao pas. Sve je tako prljavo i bljak! Očito ću morati probdjeti noć na šapama jer mi ne pada na pamet ponjušiti tlo, a kamoli spustiti rep na njega. Samo što ovako živčana nikad neću zaspati.

Morat ću malo meditirati!

6

Uspravila se na jednu šapu, a ostale je digla u zrak kao da pleše čudni indijanski ples, zatvorila oči i počela proizvoditi zvuk kao da je pojela nešto jako fino.

m.

..

mm

mm

mm

mmmmm m m . .. m Mmmmm

mm

m

m...

m

mm

mmm

mm

m

Mmmm

M

7

Njezino mmmkanje odjednom prekine čudno šuškanje i režanje.

Ona otvori oči i pogleda oko sebe.

Nigdje ničega osim velike stare kutije pri dnu ulice.

– Joj, očito mi se učinilo. Mmmmmmmmmmm…

Odjednom opet začuje šuškanje i režanje, a učini joj se da je i kutija nešto bliže, ali to pripiše svome umoru i mogućnosti da je velike smeđe oči i kovrčave uši varaju.

Baš kad je opet krenula mmmmkati, kutija se počne jako približavati.

M

8

m m m m mmmm

m mm m m

mm...

Malo se uplaši, ali preponosna to pokazati, počne režati na kutiju iz koje odjednom iskoči mali šareni pas, sav brz, sitan, glasan i, odmah je s gnušanjem primijetila, mješanac.

Nikako nije voljela mješance.

Tako su…

obični.

9

Dva psa oprezno stanu prilaziti jedno drugome, režeći i gledajući se ravno u oči.

Kad su prišli potpuno blizu, mali prgavi mješanac ponjuši je i počne se glasno smijati i mahati repom kao da je sve to bila samo igra. Iako zbunjena, nije se dala smesti, i kad ju je kroz smijeh pitao:

„’Ko

si

ti?“

samo mu je puna sebe, pokušavajući mu dati do znanja da joj se nikako ne može obraćati s „ti“, rekla:

10

Vi! Međutim, taj mali prgavac očito je nije dobro shvatio, pa krene govoriti toliko brzo da joj se činilo kako će ostati bez daha.

-Vi?! Pa to ne može biti pravo ime.

To je sigurno kratica za nešto. Čekaj, čekaj, nemoj mi reći, probat ću pogoditi: 11

Violeta?

12

Viktori ja? , a n i iv tr

viroza?

vilica!

Visibab a,

? a j n ĹĄ Vi

13

Njegovo nabrajanje toliko joj je išlo na živce da je samo digla njušku u zrak i umišljeno mu opet odlučila dati do znanja kako joj se treba obraćati. Naglasila je svaku riječ, svako slovo:

– Tko ste vi!

Na trenutak je mališa stao pa je pomislila da mu je napokon došlo do njegove smeđe glave s crnom mrljom na desnom oku.

Rekao je:

– Ahaaaaaa, Tkostevi!

14

- Ali to ime Tkostevi je tako dugo i čudno da mi se jezik potpuno splete kad ga pokušam izgovoriti, pa ću te ipak zvati samo Vi. Vidno živčana, ona – koju ćemo i mi od sada zvati Vi – odustane od preodgajanja nepoznatog uličnog psa, nađe granu na tlu i baci je daleko, daleko.

– Odskakući!

15