Pravedna selekcija - realnost ili utopija?

AUTORKA: MILICA PAVLOVIĆ

O duvek se težilo kreiranju društva koje bi se sastojalo od članova koji su ’’izabrani’’, prema nekom kriterijumu koje to društvo smatra superiornim, pogodnim za progres zajednice. Nažalost, tzv. pravedna društvena selekcija je, barem za sada, neuhvatljiv i nedostižan cilj. Kakvi su načini postizanja takvih ciljeva i šta mi možemo da izvučemo kao zaključak?

Eugenika – svesna genska selekcija

Eugenika je društvena filozofija koja ima za cilj da unapredi ljudsku rasu kroz favorizovanje željenih genetskih karakteristika putem reprodukcije (pozitivna) i redukovanje seksualne reprodukcije ili sterilizacije onih ljudi koji su nosioci ’’nepoželjnih’’ karakteristika (negativna). Može se podeliti i na klasičnu i savremenu. Klasična negativna eugenika bi obuhvatala npr. smanjenje neplaniranih/neželjenih trudnoća ili sterilizaciju seksualnih prestupnika, dok bi klasična pozitivna obuhvatala npr. finansijsku nadoknadu trudnicama ili naplaćivanje poreza osobama bez dece. Savremena eugenika obuhvata: kloniranje, genetski inženjering, veštačku inseminaciju,doniranje jajne ćelije, selekciju embriona…

Dalje, sasvim je evidentno da će metode genetičkog inženjeringa nastaviti da evoluiraju. Ono što nam se danas čini kao daleka budućnost možda i nije tako daleko. Želite dete plavih očiju, crne kose, želite da bude dobar sprinter, matematičar? Želite da uklonite gen odgovoran za albinizam, cističnu fibrozu, problem je u mitohondrijalnoj DNK majke…? Milioni godina odjednom postaju samo puki treptaj naučnika u njegovoj laboratoriji. I kao većina stvari, početno oduševljenje vremenom biva zamenjeno gomilom pitanja koja počinju da se nameću, a koja nismo mogli ni da naslutimo.

Da li su kriterijumi ko je pogodan da se reprodukuje (što je osnovno ljudsko pravo) ili da se rodi uopšte razumni i da li smo mi sposobni da to objektivno procenimo? Uzmimo primer čuvenog engleskog teorijskog fizičara Stivena Hokinga, koji boluje od amiotrofične lateralne skleroze (ALS). U 5-10% slučajeva je ovo ‘’nasledna bolest gena’’. Da je ovo utvrđeno pre njegovog rođenja, svet možda nikada ne bi doživeo da vidi njegova dostignuća. Na njegovom primeru se vidi da nijedno ljudsko biće ne može biti uzeto zdravo za gotovo i ogoljeno na nivo njegovog genskog zapisa.

No, da bismo održali dozu objektivnosti moramo razumeti da je problem eugenike u mogućnosti zloupotrebe zato što su kriterijumi selekcije zasnovani na odlukama onih koji poseduju izvesnu moć. Istorija eugenike je prošarana i pozitivnim i negativnim primerima, a sve u kontekstu društvenog delanja.

Ona je svoj zamah doživela dvadesetih godina prošlog veka, i tada su javnu podršku eugeničkim idejama dali, pored uticajnih političkih figura, poput Vinstona Čerčila i naučnici poput Linusa Polinga, čoveka koji je dobio dve Nobelove nagrade, prvu koja se odnosila na prirodu hemijske veze i drugu za mir, poznat i po svom kontroverznom radu i zalaganju vezanim za primenu (megadoza) vitamina C. Društvena aktivistkinja, Margaret Higins Senger, koja je popularizovala termin ‘’kontrola rađanja’’ i koja je osnivač pokreta za planirano roditeljstvo u Americi je i sama bila pobornik ideje eugenike, a njeno delovanje u tom pravcu je ono na čemu svaka savremena žena treba da joj zahvali. Kroz ovaj proces žene su ostvarile svoju slobodu da odlučuju kada je u pitanju planiranje potomstva. Interesantan podatak je i taj da je 1914. godine pokrenula mesečnik ‘’Ženski buntovnik’’, gde je kontracepciju promovisala pod sloganom ‘’Nema bogova, nema gospodara’’. Adolf Hitler je preuzeo neke ideje eugenike i stavio ih u svoj Mein Kamph.

I pored svega toga, genetika nije jedini faktor niti najvažniji kada je u pitanju stvaranja genijalnih i sposobnih ljudi. Ono što zovemo ‘’sredinskim faktorima’’ je možda jedna od ključnih stvari. Porodica, uža i šira društvena zajednica sa svojim nečelima i sistemom vrednosti praktično kreiraju jedinku, njenu ličnost. Dakle, pored nadarenosti, jako je važno da se na pravilan način dete personalizuje, odnosno formira svoj personalni indentitet i integritet, koji će biti neminovno uslovljen procesom socijalizacije. Sam proces otkrivanja, usmeravanja i razvijanja deteta u željenom smeru je zadatak društva (makrostrukture) i porodice (mikrostrukture).

Meritokratija – pravedna društvena selekcija

Osim gušenja političkih i kulturnih sloboda, jedan od glavnih razloga urušavanja evropskog socijalizma bila je ekonomska stagnacija. Jednim od najvažnijih uzroka ove stagnacije smatra se niska produktivnost zaposlenih. Mnogi teoretičari smatraju da je ona posledica isuviše malih razlika između onih koji imaju više znanja i sposobnosti i onih koji pružaju manje, kao i između onih koji se trude manje ili više. Naime, previše jednakosti uništava podsticaj da se radi više ili bolje.

Koncept jednakih šansi znači da društvo nudi svim svojim članovima isti pristup resursima potrebnim da se ostvari uspon na društvenoj lestvici. Ovaj uspon, u kojem potomak industrijskog radnika, npr. vrednim učenjem i pravilnim izborom profesije može jednog dana postati vrhunski direktor ili političar, naziva se vertikalnom društvenom ili klasnom pokretljivošću. Smatra se da je društvena pokretljivost ključni posredni činilac između društvenog položaja i društvene akcije, time smanjujući verovatnoću da će društvena nejednakost izazvati društvenu akciju koja vodi konfliktu.

Različiti sociolozi na različite načine vide merilo na osnovu koga neko zauzima vrh u izvesnoj društvenoj strukturi. Osnivač teorije elite, Vilfredo Pareto, smatrao je da u elitu spadaju najsposobniji u nekoj oblasti.

Naravno, Pareto je bio svestan da najviše položaje u društvu ne zauzimaju najsposobniji. To je samo teorijski ideal. Ali, što je postotak sposobnijih veći to se društvo uspešnije razvija.

Naprotiv, ukoliko vrh društvenih struktura zauzima više nesposobnih no sposobnih, društvo zapada u krizu. Ukoliko se ne želi propast celog društva, sastav elite MORA da se menja.

Prvi način je regrutacijom novih pripadnika elita među najsposobnijim ljudima na nižim društvenim položajima, to je obnavljanje elite. Međutim, ako tog obnavljanja nema, najsposobniji sa nižih položaja se organizuju i, kršeći dotadašnja pravila sistema, zaposedaju elitne položaje. To je kruženje elite, i dešava se u doba revolucije.

Meritokratija (vladavina zaslužnih) jeste ideal prema kojem društveni odnosi funkcionišu tako da na najvažnije društvene položaje, koji donose i najveću ličnu dobrobit, dolaze pojedinci koji su to zaslužili svojim sposobnostima i trudom.

Koncept otvorenog društva jednakih šansi je meritokratija.

Šta znači jednaka šansa/društvena jednakost? To ne znači da ima nejednakosti ako postoji velika razlika između plate vozača i zubara, već ako sin vozača nema iste šanse da upiše Stomatološki fakultet kao i dete zubara, pod uslovom da imaju iste talente i uspeh u školi. Ili, ako sitni preduzetnik ponudi bolji biznis plan od krupnijeg, a kredit dobije ovaj drugi jer je prijatelj sa direktorom banke ili je potkupio članove kreditnog odbora...

Može se reći da je u fokusu diskusije o meritokratiji obrazovanje, posebno visoko, jer se ono smatra ključnim faktorom za filtriranje najsposobnijeg kadra koji treba da se pojavi na tržištu rada i kasnije na važnim funkcijama u društvu.

Zato je izuzetno važno da sistem obrazovanja bude otvoren za sve i da omogući ravnopravan pristup svim kandidatima, bez obzira na imovinsko stanje, pol, rasu, fizičku pokretljivost...

Ovo nije pravedno samo prema građanima već je i u interesu države, kako bi pravilno razvijala ljudske resurse i time očuvala takmičarsku snagu svoje privrede. Na ovaj način, najvažniji uzroci ekonomske nejednakosti ležali bi u urođenim sposobnostima i talentima pojedinaca, kao i u uloženom trudu da se postigne određeni rezultat. Pravedno veće zarade bi ostvarivali inteligentniji, oni koji rade više i nadareni za određeno zanimanje.

Praktično nema društva kojem se ne može uputiti primedba da nema dovoljno razvijen meritokratski princip i da omogućuje da se društveni položaj praktično nasledi time što se na potomke prenosi ekonomsko bogatstvo, moć i ugled roditelja.

Selekcija u meritokratskom društvu je slepa prema rasi, rodu, godinama ili klasnim razlikama, omogućava socijalnu pokretljivost i ceni naporan rad i trud pojedinca

Međutim koliko je meritokratija zaista realan sistem?

Prema nekim kritičarima, meritokratija bi u kombinaciji sa kapitalizmom stvorila društvo u kome bi profit, inteligencija bili ispred milosrđa, saosećanja, ljubaznosti. Fokusiranje na efikasnost i kompeticiju bi ubrzo prenebregla egalitarne aspekte meritokratije. – odsustvo diskriminacije i postojanje jednakih šansi. Kažu da meritokratija u svom pravom obliku neguje mentalitet ''pobedi po svaku cenu'' (engl. win-at-all-costs).

Meritokratija često reprodukuje i podržava klasnu podelu. Stratifikovano društvo, zasnivalo se ono na pravednom sistemu ili ne, na kraju dovodi do sve vidljivih nejednakosti, društvenog jaza i gneva zajednice. Deca koja ne ispunjavaju standarde meritokratije na kraju postaju marginalozovana i zapostavljena umesto da im bude data podrška. Sistematski i direktno isključuje veći deo društva.

Promoviše ekskluzivnu elitu i neinkluzivnu kulturu. Meritokratija zamagljuje činjenicu da uspeh često zavisi od drugih faktora, kao što su nasledstvo, društvene veze, društveni kapital i obična sreća. Elita razvija osećaj superiornosti i odbojan stav prema sposobnostima onih koji su izvan njihove zajednice. Siromašni se smatraju u potpunosti odgovornima za svoje siromaštvo, što je čuvena dogma sveta u kome živimo, pitanje pogrešne kauzalnosti. Dakle, meritokratija stvara grupu arogantne, neosetljive, bezosećajne elite uverene u vlastitu superiornost.

Država bi morala da svakom svom građaninu obezbedi istu polaznu tačku, tako što bi eliminisala sve faktore koje bi dale prednost nekom članu društva. Dakle, da bi obezbedila zdravu konkurenciju, morala bi da preusmeri neravnomerno raspoređene društvene resurse u obrazovanje, socijalne kampanje, zaštitu onih koji nemaju mogućnosti ili se ne nalaze u sredini koja im omogućava da otkriju i unaprede svoje talente. S tim u vezi, već sama polazna tačka za izgradnju potpuno meritokratskog društva je nerealna. Resursi se ne mogu jednako distribuirati jer će biti uvek onih koji imaju više i onih koji imaju manje.

I dok teorijski stvaramo skoro savršene sisteme, ljudska priroda i odnosi među ljudima su toliko nepredvidivi da nas iznova i iznova demantuju.

Napomena: Zbog objektivnih ograničenja, autor je pokušao da ove teme, koliko je u mogućnosti, shodno svojim skromnim znanjima i umeću, svede na nivo informativnog teksta koji bi mogao da navede čitaoca da se zainteresuje za ove i neke druge teme, ili mu barem pruži onaj okvir poznavanja koji se očekuje od jednog akademskog građanina. Kako savremeno i buduće obrazovanje, u samoj svojoj srži nema za cilj stvaranje mladih ljudi koji će prevazići kulturu pomirljivog preživljavanja u kulturu borbe i dijaloga, u kulturu kritičkog mišljenja, čini se moralnom obavezom podizanje svesti o značaju pojedinih društveno-humanističkih nauka, koje se u ovom svetu kapitala potiru i bacaju u zasenak, jer ne donose odgovarajuću finansijsku dobit, a jako su važne za progres društva.