Korak prvi, mali, za nas putokaz da verujemo ili PRVO KNJIŽEVNO VEČE FARMACEUTSKOG FAKULTETA

AUTORKA: MARIJANA ĆURČIĆ

Igrom slučaja, ako slučajnosti postoje, prvo književno veče našeg fakulteta održano je 14. novembra 2016., na Sv. Vrače, Kozmu i Damjana, slavu zdravstvenih radnika. Sveci su marširali, mi smo nastupali. Bilo je treme, uzbuđenja, strepnji, želje da iz nas izađe sve u šta verujemo i čemu se nadamo i straha kako će biti prihvaćeno. Ljubav prema književnosti učinila je svoje, svako je prevazišao sebe, bila je u nama, oko nas, verujem da je smo je svi i videli, čuli i osetili.

Stvaraoci najlepših ljubavnih stihova, priče, tonovi koji prate reči, gluma ili stvarnost i beleške o trenucima koji nam inače čine život stopili su se u izvor. Izvor sa koga se moglo piti, toplina osetiti, izvor koji izgleda nepresušno i počinje rečju entuzijazam.

Organizatori, pokretači, veseli voditelji na 440 V i nastup imali su: Jovana Ilkić, Nikola Bošković i Miloš Rusimović.

Zajedno sa njima: Teodora Marinković, Saška Božić, Marijana Ćurčić, Bojana Jovanović, Jovan Karić, Milica Pavlović, Nenad Jevtić, Aleksandar Petrović, Nikola Jakovljević i Anja Hadžić priredili su postajanje zvezde, Veru u Valjevu, obojene igračke, ljubav jaču od proboda Amorove strele, glumu ili stvarnost-jer smo im poverovali, ljubav Dučićevu i Danila Kiša, zauvek urezane u sećanja uspomene iz detinjstva, kompoziciju na tekst iz čista mira, al uz puno lokni to itekako dobro svira, ambivalentno osećanje trenutka i putovanje kroz vreme, nežno i lako, tek tako. Čarobne cipelice, šarene boje, postaće zaštitni znak zajednice ove. Energija snažna širila se u svima, ravnodušnost je jedino čega nije moglo da ima.

Bojana Pejović i Nikola Madžarević, urednici našeg novog studentskog časopisa predstavili su prvi broj koji su uredili, još jednu zvezdu rođenu te večeri, svetlo i vodilju za život kolega.

Hvala im što će preneti priču o nama, hvala i slušaocima, a kao poslednju scenu ostavili smo otvorena vrata našeg amfiteatra .... za novo književno veče. .

“Jednog dana deka naš čitao je novine svoje

i pitao Kiću: ,,Sine, koliko plastike imaju igračke tvoje?

Koliko kupovnih igračaka imate Maja i ti?

Imaju li vaše igračke boje recite mi vi?’’

,,Kako deko ne vidiš da boje imaju?

Još u proizvodnji igračke ih primaju,

takve nam kupuju mama i tata,

kad ne žele da u kući bude rata.

Takve nam kupuju tetke i drugari

kao i druge obojene stvari.’’ ”

Marijana Ćurčić