Događaj dana

AUTOR: VLADIMIR NOVAKOVIĆ

Odgledao sam film, tada 57- godišnjeg, muzičara i pisca Nika Kejva. Naslov je “20 000 dana na Zemlji” i radnja obuhvata njegov 20 000. dan života. Isprva mi se 20 000 dana učinilo suviše kratako u poređenju sa 57 godina, ali nakon malo računa primetio sam da su to praktično jednaki vremenski intervali. Nisam mogao a da se ne zapitam, kroz koju to pukotinu vreme curi u kapima od 24 časa?

Osvrnuo sam se na proteklu sedmicu. Za mene je ona bila sasvim gola, bez ijednog značajnog događaja. Nije mi bilo svejedno kada sam spoznao koliko je ništavno bilo tih sedam dana, a sa druge strane koliko veliko kada ih uporedim sa 7000 (19-20 godina) koliko ih je prošlo od mog rođenja. Pokušao sam sebi to ovako da predstavim: hiljaditi deo svega što sam ikada uradio, video, čuo, rekao, pročitao, pomislio, zapamtio, zaboravio... Hiljaditi deo svega što je za mene ikada bilo, a prošlo je tako da ga nisam ni osetio...

Što sam dublje razmišljao to me je više stezalo grozničavo egzistencijalno raspoloženje. Odlučio sam da nađem bilo kakav način kojim bih Hronosu stao na rep. Čak i u tim nizovima zatvorenih, jednoličnih dana valjda ima nečega što mi stavlja do znanja da sam ipak živ i da su oni deo mog života, a ne nekog dalekog, maglovitog priviđenja.

Tako sam došao do ideje da počnem sa vođenjem posebnog dnevnika. Pravila su jednostavna: Svako veče pre nego što legnem zabeležiću datum i pored njega ispisati koji je bio glavni događaj tog dana. To naravno ne mora nužno biti neki događaj već ono što u tom danu smatram najznačajnijim. To može biti određeno raspoloženje, misao, zapažanje, neka slučajnost... Neki po bilo čemu interesantan trenutak.

Ova zamisao se ispostavila kao dosta funkcionalna. Došao sam do nekih novih zapažanja, dokazao neka ranija ubeđenja i imao malo jasniji pogled na vreme i život uopšte. Najteže je bilo izdvojiti nešto iz onih dana kad kasno ustanem, doručkujem posle podne i sve do počinka gledam kako da izmaknem obavezama. Kada jednom dođeš u tu nezavidnu situaciju, poželiš da se ona nikada ne ponovi. To veče sa mukom odabereš neki bezvezni detalj iz hrpe bezveznih detalja, ali zato sutra od ranog jutra budeš svestan da tog novog dana moraš na vreme da iskoristiš šansu i, kako znaš i umeš, doživiš nešto vredno buđenja. Primetio sam i to da su često usamljena osećanja i razmišljanja pobeđivala neke izlaske i druženja, kao i to da nekad melanholični tonovi ipak budu značajniji od naleta ustreptalosti i da sam mnoge datume svojevoljno obeležio tim članovima potcenjenog tima u borbi za mesto u dnevniku.

U stvari, onih pravih događaja kojih se sećamo kada se osvrnemo na protekli mesec, koje prepričavamo prijateljima sa kojima se duže nismo videli, takvih događaja u mom dnevniku gotovo da nije ni bilo. Mahom su bili zabeleženi trenuci koji se lako zaboravljaju tako da nismo ni svesni da postoje. Takođe su naizgled isti dani ostali zabeleženi kao različiti i primetio sam da dosta više čistog života ima u vremenu koje sam proveo prepuštajući se umetnosti, sanjarenju, razmišljanju i stvaranju nego u svim onim dešavanjima vidljivim drugim ljudima. Ono što su svi mogli primetiti mene je samo udaljavalo od sebe i navodilo da svoj sopstveni život posmatram sa strane. Kao da ga ne živim iz svog tela i bića, već iz nekog prolaznika ili poznanika. Pre me je sve to navelo da poverujem kako sam zatrpan praznim danima, a suštinski sam puštao svoj život da mi ispuni svaku poru tako da se i samo vreme izgubilo negde u našem prisnom druženju. Počeli su da se javljaju i novi kriterijumi u pogledu predstojećih aktivnosti koji su mom vremenu dali na značaju. Naime, svaki put kad sam bio uprilici da biram hoću linešto učiniti ili neću,postavljao sam sebisledeće pitanje: Ima lišanse da se to uvečenađe u momdnevniku? Ako ima,prihvatio bih, a ako bito bile neke trivijalnostikoje su se izvršavalereda radi ili neštoslično, odbijao bih.

Na kraju krajeva, možda nas niko ne pita kako bismo voleli da se osećamo, kakvo bi nam vreme i okruženje prijalo, pa ni to da li nam je život suviše brz ili spor. Možda ćemo stalno biti zatrpani pogledima i obgrljeni jezicima, ali uvek ćemo moći da biramo hoćemo li se okrenuti svom životu i biću ili okolini i svaki dan ćemo odlučivati hoćemo li iznutra primiti, proživeti i oblikovati ono što nam on sprema, bilo to dobro ili loše, ili ćemo ga ignorisati i pustiti da satruli zajedno sa jednim delom nas samih koji on u sebi nosti. Razmisli večeras u kom trenutku si bio najbliže svojoj suštini i iskreno se zapitaj koji je bio tvoj, lično tvoj, “događaj dana”.