PRIČA O MARICI PLAMENKAPICI

1

2

Саша Јовановић

ПРИЧА О МАРИЦИ ПЛАМЕНКАПИЦИ

Саша Јовановић 3

ПРИЧА О МАРИЦИ ПЛАМЕНКАПИЦИ ИЗДАВАЧ Еколошко удружење грађана „Зелено питање“ Булевар ослобођења 11 Нови Сад ЗА ИЗДАВАЧА Богдан Ђурђев ИЛУСТРАЦИЈЕ Младен Ољача ШТАМПА Пипери, Нови Сад

Добро јутро, добар дан или добро вече, у зависности које је доба дана када читате ове редове. Ја сам Чуварко!

4

Можда сте чули за мене а можда и нисте... Ако до сада нисте чули за мене, ево сада се упознајемо. Ја чувам природу. Испричаћу вам једну причу коју су ми испричали моји другари „Чувари равнице“, којима је ту причу испричала једна осoба, којој су ту причу испричали људи, који су је чули пре неког времена када су ту причу причали... Уосталом, и није битно ко је причу први испричао. Битно је да ја вама сада испричам (или испишем) једну занимљиву и поучну причу... Прочитајте је и испричајте је и ви некомe!

5

6

Једне лепе летње вечери, када је те године лето падало нека баш између пролећа и јесени, панонска равница је већ увелико спавала... Или није? Прецизније речено, врло мало их је спавало, велики део се спремао на спавање а врло мало их није ни имало идеју о томе да треба да спава. Мали део, тог малог броја оних који се нису спремали на спавање, су представљали Бачки Бели Зец, Ковиљска Мудра Лија, Сремска Дивља Свиња и Банатска Дивља Гуска. Четири другара су седела око логорске ватре и весело причали спремајући себи лаке вечерње оброке. Банатска Дивља Гуска је пекла војвођански кукуруз на банатски начин и успут припремала сластан прелив од кукурузовог лишћа, кокица и бачких јагода. Сремска Дивља Свиња се борила са жиром који је требало мало пропржити па после уваљати у жирово брашно помешано са сунцокретовим семенкама. Бачки Бели Зец се смешкао док је припремао сремску шаргарепу на посластичарски начин. Ковиљска Мудра Лија је пазила да се направи велики жар како би у њему испекла кромпир у војвођанским гаћама... Да ли знате како се пече кромпир у гаћама? Срамота је да се кромпир пече без гаћа... Шалим се! Јело под називом кромпир у гаћама се јако тешко спрема... Прво треба да имате кромпир, потом да га (уколико имате) увијете у фолију и ставите у жар, (мада може и без фолије). Када се кромпир испече, извадите га из ватре, огулите и поједете... Е, у том процесу, пошто се кромпир пече неогуљен, његова кора представља његове гаће... Смешно! Док је Мудра Ковиљска Лија „џарала“ жар, обратио јој се Бачки Бели Зец: 7

-

-

-

-

-

-

-

-

-

8

Драга Лијо, замолио бих те да припазиш како дираш ту ватру. Око нас има пуно суве траве и лишћа што би могло лако да се запали... Не брини ти ништа мој драги Зеко, ја сам искусан ватроложач и ватрораспиривач. Мени то не може да се деси! – одговорила му је Ковиљска Мудра Лија. Сваком може свашта да се деси и то када се најмање нада. Посебно ако неко ради или се игра ватром! – озбиљно рече Бачки Бели Зец. Ја се не играм ватром! Ваше јело је већ скоро готово а ја још нисам ни почела да справљам свој слатки кромпирски оброк! – побунила се Ковиљска Мудра Лија. Нисам мислио да се ти играш ватром. Ја то само онако... Превентиве ради... – правдао се Бачки Бели Зец. Ја не волим да се играм ватром! – рекла је Банатска Дивља Гуска. Ни ја не волим да се играм ватром! – рекла је Сремска Дивља Свиња. Нико и не треба да се игра ватром. То може бити јако опасно. Од безазлене игре лако избије велики шумски пожар! – рекао је Бачки Бели Зец. То је страшно! – рекла је Банатска Дивља Гуска. То је страшно! – рекла је Сремска Дивља Свиња. Их, као да је лако направити пожар... Па, видите колика је шума! Ко може да направи толику ватру да запали целу шуму? – мудровала је Ковиљска Мудра Лија. Немој тако драга Лијо. Час посла настане шумски пожар. Он може да се деси чак и онда када нико до нас не пали ватру... Опасно је то! – намргодио се Бачки Бели Зец. То није тако лако као што ти причаш. Како ја, која волим да палим ватру и стално је палим, никада

-

-

-

-

нисам направила пожар? – бунила се Ковиљска Мудра Лија. Човек или животиња често и направе шумски пожар а да то сами ни не сазнају! – трудио се Бачки Бели Зец да убеди Ковиљску Мудру Лију. Чисто сумњам у то што причаш драги мој Зеко! Где су ти докази за то?- настављала је Ковиљска Мудра Лија. Ево, ако се слажете, испричаћу вам једну причу о ватри у шуми па ви сами закључите да ли сам у праву. Да ли се слажете? – предложио је Бачки Бели Зец. Ја се слажем! – пијукнула је Банатска Дивља Гуска. Ја се слажем! – грокнула је Сремска Дивља Свиња. Хајде, када се сви слажу, слажем се и ја! Мада... Баш да чујем шта ћеш нам испричати! – неповерљиво је пристала Ковиљска Мудра Лија.

Бачки Бели Зец је почео своју причу...

9

Једном давно, можда чак пре једне, можда и две године, једна мала девојчица, која је тад већ била велики и одличан ђак, је волела да иде у посету баки. Нарочито је волела да се на путу до баке шета пропланцима, шумарцима, ливадама, жбуновима, пољанама, брдашцима, шумама, планинама и долинама... Више је волела те посете баки и шетње по природи од досадних шетњи по асфалтним улицама, бетонским стазама између зграда, од досадног седења за компјутером, слања порука мобилним телефоном, играња игрица и гледања разних серија на телевизији. Њено име је Марица Пламенкапица. Марица Пламенкапица је волела природу, животиње, биљке и уживала у њима... Као и обично, једног лепог, сунчаног летњег дана, када снег још није почео да пада, Марица је одлучила да иде у посету баки. Пошто је већ била велики ђак, мама ју је, још одавно - још пре годину дана, пуштала да иде сама у посету баки. Мама би је само довезла колима до једне шумице, шумарка, одакле је она сама, са пуном корпом дарова баки, прошетала до бакине куће. Потом би је мама са колима чекала код бакине куће, док је Марица Пламенкапица шетала по нетакнутој природи. Марица Пламенкапица је била прави, велики љубитељ природе. Као и обично, мама је довезла Марицу Пламенкапицу испред сеоског шумарка и рекла јој: - Драго моје дете, сада лепо прошетај по природи и немој се нигде непотребно задржавати. Знаш да се бака и ја бринемо ако се задржиш дуже. Мораш и да знаш да ако не дођеш на време бака ће да почне да гледа своју омиљену серију па није лепо да је прекидамо. А знаш и да јој после почиње још 10

омиљенија серија која креће пре њене најомиљеније серије...

- Знам мама! Немој се ништа бринути. Мало ћу прошетати и убрати бакино најомиљеније цвеће! – весело је одговорила Пламенкапица.

- Знам ја да си ти добра, али те молим немој скретати са стазе, брати непознато цвеће јер је оно можда ретко. Такође не задржавај се ни око печурки јер су многе од њих отровне. Мама ти је купила печурке у продавници органске хране! – помало забринуто је говорила Пламенкапицина мама.

- Ништа ти немој да се бринеш. Биће све у реду... – нестрпљиво је узвраћала мала Пламенкапица, која је већ била велики ђак.

- Ако си жедна у корпи имаш флашицу са водом... – узвикивала је мама.

- Знам мама, знам... И кад попијем воду, флашу нећу бацити у шуму већ ћу је понети са собом... Сад идем... – рече Марица Пламенкапица и полако крену путељком ка шумици.

- И не дирај животиње... Неке су опасне а неке и ти можеш да повредиш... – викала је мама док је Пламенкапица прилазила шумарку не обазирући се на мамине повике.

- Ах, та деца... Никада не знаш да ли све већ знају или се праве да знају... Хм... – за себе прозбори Пламенкапицина мама, док је Марица улазила у шумарак полако се губећи из видокруга своје мајке.

- Марице, Марице... – хтела је још нешто да каже брижна мајка али је Марица више није чула. Пламенкапицина мама лагано слегну раменима и полако крену колима у правцу своје маме а Пламенкапицине баке...

11

12

Марица Пламенкапица је лагано ишла добро познатим путем кроз шумицу. Око ње се чуло лагано шуштање лишћа, цвркутање птица док су се понегде кроз крошње дрвећа пробијали сунчеви зраци. Чуло се зујање пчела, крцкање гранчица као и разноразни шумски звукови. Марица је повремено скретала са стазе ако би угледала нешто занимљиво, нешто што до тада није видела. За њу, сем шуме, више није ништа постојало. Повремено би спуштала корпу са даровима за баку како би нешто додирнула, ослушнула или боље погледала... Све ју је занимало... Одједном се неко закашља... Али не у причи! Ковиљска Мудра Лија се закашљала дувајући у ватру и жар и тиме прекинула причу...

- Извините, извините, није намерно... – извињавала се Ковиљска Мудра Лија.

- Хајде се мало смири... – рекао јој је Бачки Бели Зец покушавајући да буде љубазан.

- Само ти настави Зеко, баш ме занима та твоја прича. – тихо је рекла Ковиљска Мудра Лија. Слушаоци приче Бачког Белог Зеца су је мрко погледали.

- Где сам оно прекинут...? – покушавао је да се сети Бачки Бели Зец.

- Пламенкапица је ушла у шуму и разгледала је...! – заједно су проговорили Банатска Дивља Гуска и Сремска Дивља Свиња.

- Да, да... - сетио се Бачки Бели Зец и наставио своју причу... Марица Пламенкапица је разгледала лишће, одабирала најлепше суве листове за свој хербаријум, истраживала чудне гранчице, посматрала мраве, тражила лептире... Ишла је путићем, силазила са њега и поново се враћала на добро познату стазу...

13

Одједном се неко закашља... Али, сада у причи! Пламенкапица се мало тргла због изненадног звука и окренула да види шта се то чује... Имала је шта и да види... Испред ње је стајао прави, правцати вук! Ма, какав вук, ово је била права вучина! Огромна, велика, црна, намргођена, дивља вучина!

- Здраво мала... – проговорио је вук.

- Добар дан... – уплашено је отпоздравила Марица.

- Шта ти радиш овде у мојој шуми – строгим гласом рече вук.

- Идем да посетим баку... И, извините чика вуче, нисам знала да је ово ваша шума... – дрхтавим гласом је говорила Марица.

- Наравно да је шума моја. А чија би била? Свака шума припада неком вуку... Него, шта то имаш у корпи мала? – још увек је строгим гласом вук говорио.

- Носим баки дарове... Ево овде имам мултивитаминске шумеће таблете, сок без шећера, вештачки заслађивач, интегрално брашно, интегрални пиринач, пецива од интегралног брашна, неке љубавне романе, јогурт са минималном количином млечних 14

-

-

-

-

-

-

-

-

-

масти, дијетални маргарин, нове игле за штрикање, најк патике за баку... – набрајала је уплашена Марица. Добро, добро... А да ли имаш нови часопис за компјутерске игрице? – љубазним гласом је питао вук. Имам код куће, бака не игра компјутерске игрице – она само воли да сурфује интернетом и занима се фејсбуком... – одговорила је Марица Пламенкапица. Хмммм.... Ове старе компјутерске игрице су ми досадила а не знам које су добре нове... Баш штета што немаш тај часопис. Мало ми је досадно па не знам како да потрошим време... – помало се жалио вук. Чика вуче, што се не играте школице, вије, жмуре..., или тако нечега? – забринуто је Марица питала вука. Не волим ја да се играм са другима. Највише волим да се играм сам. Кад не знам шта да радим ја волим да палим ватру! Што је то занимљиво...! Уживам у томе! Да ли ти волиш да палиш ватру? – упитао је вук Пламенкапицу. Волим! Сва деца воле да пале ватру! Само, мама ми не дозвољава и каже да је то опасно... – одговорила је Марица. Ма, какви... Ко још слуша маму! Нема ништа боље од добро запаљене ватре! Хоћеш да ти и ја заједно запалимо једну добру ватру? – радосно је упитао вук Марицу. Не смем... Не знам... Журим баки... – била је збуњена Марица Пламенкапица. Ма, хајде... Види што имам лупу са којом може да се направи лепа ватрица... – рече вук вадећи лупу из џепа. Нисам знала да се са лупом може запалити ватра...

– радознала је била Марица.

15

16

Их, паљење ватре лупом је права уживанција. Мораш да ставиш лупу тако да сунце пролази кроз њу и сунчеве зраке усмериш на неки суви лист, папирић или нешто тако лако запаљиво... – објашњавао је вук.

- Ипак се ја не бих играла ватром... – збуњено је говорила Марица.

- Немој да се понашаш као мало дете, хајде да направимо лепу ватрицу... – био је упоран вук.

- Не знам... Не смем, грдиће ме мама. Журим сада...

– одлучила је Марица.

- Како год хоћеш. Ево поклањам ти ову лупу па ти ако се предомислиш можеш час посла запалити једну малу лепу ватрицу... – рече вук и стави лупу у Марицину корпу.

- Немојте, молим вас... – мало се опирала Марица.

- Нека, нека, мала... Тек ћеш ти открити лепоте играња ватром... – рече вук и нестаде изненада као и што се појавио. Марица Пламенкапица је у први трен била збуњена и замишљена је наставила својим путем. Увек је волела да буде поред ватре, да је ложи али одрасли јој никада нису дозвољавали да она сама пали ватру. У глави су јој се бориле мисли: - Чудна ми чуда... Јака ствар запалити ватру. Шта ту може лоше да се деси? Ватра као ватра... Гори док је не угасиш! Можда бих и могла да пробам... Запалим једну слатку малу ватрицу... Баш ме занима да ли то може да се уради са лупом као што је вук рекао? Не знам зашто би ме чика вук лагао. И он је палио ватру само да би се играо... Можда да пробам да ли тај трик са лупом ради. Можда и не може да се запали ватра већ се чика вук само шалио са мном... Пробаћу, ништа ме не кошта... – одлучила је Марица Пламенкапица -

17

18

Марица ја спустила корпу на земљу и почела да скупља суво лишће и гранчице којих је било у изобиљу.Таман када је на сунчаној чистини направила лепу гомилицу од лишћа и гранчица, зачула је неке чудне звуке... Мало је боље ослушнула и учинило јој се као да неко плаче, али није никога видела. Међутим, тихи плач и јецаји су се и даље чули. После неколико тренутак је угледала малу птицу како седи на посеченом дрвету и плаче. Било јој је жао мале птице и одлучила је некако да јој помогне. Полако је пришла птици трудећи се да је не уплаши. Птица се није обазирала на Марицу него је и даље неутешно плакала.

- Извините, молим вас... – покушала је Марица да се обрати малој птици. Птица је само подигла главу, погледала Марицу и наставила да плаче...

- Извините, молим вас... Зашто плачете? – тихим гласом се Марица опет обратила птици.

- Ја..., шмрц..., сам..., шмрц..., остала без свог гнезда, без своје куће – кроз плач је проговорила мала птица.

- Па, то је страшно када неко остане без куће... Како се то десило? – била је радознала Марица.

- Ето, ја сам, шмрц..., јутрос одвела своје мале птиће код моје маме на Обедску бару и потом сам отишла да уловим неке инсекте за доручак и, шмрц... Када сам се вратила нека деца су пронашла моје гнездо и узела га да би направила себи, шмрц..., логорску ватру... Тако ја сад више немам своје кућицу, своју слободицу... Где ће се сада моји птићи вратити...? – говорила је мала птица тужним гласом. Марица је тужним погледом гледала распакану малу птицу: - Немој плакати мала птицо. Ево ја сам овде скупила нешто грања и лишћа које ћу ти дати да направиш ново гнездо. Могу и да ти помогнем да га 19

направиш... – понудила је Марица Пламенкапица помоћ малој птици. Мала птица је престала да плаче и са неповерењем погледала Марицу: - Стварно? Стварно можеш и хоћеш да ми помогнеш?

- Наравно да могу и хоћу... – осмехнула се Марица.

- Дивно. Хвала ти на материјалу а ја ћу већ сама, на свој начин, да направим ново гнездо. Хвала ти, хвала ти!!! Одмах почињем са градњом! – пресрећна је била мала птица...

- Нема на чему. Морамо да помажемо једно другом...

– рече Марица гледајући са осмехом на лицу како мала птица вредно почиње да прави нови дом. Марица је полако наставила свој пут слушајући још једно време весели цвркут мале птице. Убрзо је заборавила догађај са малом птицом и уживала је у шетњи шумом по дивном топлом летњем дану. Таман када је хтела да помирише један диван цвет, неко се закашља. Марица се тргнула и угледала великог, црног, намргођеног вука...

- Здраво мала... – јавио се вук.

- Здраво чика вуче... – одговорила је Марица Пламенкапица.

- Да ли ме се сећаш? – упитао је вук.

- Наравно да вас се сећам. Данас смо се већ једном срели и пирчали када сте ми поклонили лупу... – смирено је говорила Пламенкапица.

- И како ти се свиђа играње са лупом? Какве си се ватрице и ватре могла да запалиш са њом? – био је радознао вук.

- Нисам палила ватре, нисам имала времена... – љубазно је објашњавала Марица.

- Па, јесте, у праву си... Треба времена да се ватра упали помоћу лупе. Нема се увек времена за паљење ватре лупом. Зато ја имам нешто боље за тебе. Имам шибице! Поклонићу ти шибице и са 20

21

њима без по муке можеш лако и брзо да упалиш ватру... – рекао је вук вадећи кутију шибица из џепа.

- Не требају ми шибице чика вуче. Немојте... – бранила се Марица Пламенкапица.

- Нека, нека, дете моје. Знам ја да сва деца воле да пале ватру. Немој да се стидиш, већ узми ове шибице и запали неколико лепих и веселих ватрица... – није одустајао вук, пружајући Марици кутију шибица. Док се Марица двоумила, кутија шибица је већ била у њеним рукама а црни, велики вук је већ нестао негде у шуми. Марица Пламенкапица је збуњено стајала са кутијом шибица у руци. Шта да ради? Ево још једне прилике да запали лепу ватру... Толико је волела да се игра ватром а мама и тата јој то никада нису дозвољавали. Што се не би мало поиграла, запалила малу ватру и после наставила пут према својој баки. Запалиће једну малу ватрицу а то нико неће никада сазнати... Ужурбано је почела да сакупља гранчице и лишће. Таман кад је сакупила једну лепу гомилицу и спремала се да запали palidrvce зачула је како неко плаче на сав глас... Збуњено је гледала око себе али ништа није видела. Међутим, плач је долазио иза једног дрвета и постајао је све гласнији и гласнији... Полако је пришла дрвету, провирила иза њега и угледала малог зеца како седи поред неке рупе и плаче. Полако је пришла зецу који није обраћао пажњу на њу. Она се малко накашљала али мали зец је само погледао у њу и наставио да плаче.

- Извините... Извините, молим вас, да ли могу некако да вам помогнем? – тихо је упитала Марица.

- Мени не може нико да помогне... – кроз плач је говорио мали зец.

- Немојте бити тужни, можда ипак постоји могућност да вам помогнем – упорна је била Марица 22

23

-

-

-

-

-

-

-

24

Како можете да ми помогнете, ви добра девојчице, када је моја кућа изгорела... – неутешно је кроз сузе говорио мали зец. Па, како се то тако страшно десило чика мали зеко?

– са интересовањем је питала Марица Пламенкапица. Их, како? Лако! Дошао ми је рођак из Америка, Душко Дугоушко и јуче сам га одвео да види купусне пејзаже у Футогу. Њему се то толико свидело да неће да се враћа ни овде а камоли у Америку. Ја сам се вратио да обиђем кућу и имам шта и да видим... Нека ватра јуче је била толика да се чак увукла у моју кућу и запалила ми сав намештај који је био направљен од предивних гранчица и тапациран предивним лишћем. А на поду, на поду су били теписи од лишћа које сам ја лично данима и месецима сакупљао... Сада унутра, у мојој рупици – мојој слободици, немам ништа... Немам ни где да седнем, ни где да легнем... Немам више ништа на овоме свету... – тужан је био мали зец. Добро, добро, чика мали зеко. Средићемо то... – покушавала је Марица Пламенкапица да утеши малог зеца. Како добро? Није добро! Већ ми се ова ватра попела на врх ушију! Сваке године неки људи запале малу ватру у овој нашој малој шуми и од ње настане велика ватра а понекад и прави пожар. Зашто то раде? – у исто време је био и бесан и тужан мали зец. Па, можда они и неће да направе велику ватру, пожар и велику штету... Можда се то случано деси...

– замуцкивала је Марица Пламенкапица. Како случајно!? Нема овде случајно! Ватра се не пали у шуми! Шта ће ватра у шуми! Ако и треба да се пали ватра онда то мора да се ради опрезно, на за то посебно обезбеђеним местима! А не овако...

Да та ватра запали мој дом, слатки дом... – поново се расплакао мали зец.

- Немојте да плачете чика мали зеко. Па, није све тако црно... – покушавала је Марица да утеши малог зеца.

- Како није црно! Уђи у моју кућу и погледај да је све црно! Све је изгорело! И зидови су црни а баш сам овог пролећа кречио кућу! Моју лепу кућицу, моју слободицу... А сада је све тако црно, све је тако тужно... – кроз плач је говорио мали зец.

- Ево, ево могу ја да вам помогнем... Ево ја сам накупила гомилу лепих гранчица и гомилу предивног лишћа које вам могу дати да од њега направите прелепи нови намештај... – трудила се Марица да помогне малом зецу.

- Стварно? Имаш гранчице и лишћше? – трљајући уплакане очи изненађено је питао мали зец.

- Наравно! Ево ту су, одмах иза дрвета! – весело је причала Пламенкапица.

- Невероватно! Па то је права срећа у несрећи! – поскочио је зеце од среће.

- Слободно узмите. Ја сам то и онако скупљала јер ми је било лепо... – говорила је Марица скривајући истину.

- Онда су моји проблеми решени! Идем одмах по колица да то донесем овде а потом идем да зовем мог другара, столара, детлића, да ми помогне око прављења намештаја... Идем! Извини журим...! Хвала! Пуно Хвала!!! – рече мали зец и одскакута у правцу Марицине гомиле гранчица и лишћа. Марица је радосно, а у исто време и замишљено, гледала у малог зеца који је сав срећан гурао колица у правцу њене гомиле гранчица и лишћа – која је била намењена за сасвим друге потребе. Ипак, све је добро када се добро заврши. Бака је чека а има још толико ствари које би хтела 25

да види у њеној омиљеној шуми. Махнула је малом зецу и наставила својим, добро познатим, путем. Сунце се весело пробијало кроз крошње грана, повремено се чуо цвркут птица, док је Марица весело скакутала по шуми певушећи своју омиљену песмицу: - Ми чувари природњаци, ми смо само мали ђаци... Уживала је у лепом дану и прелепој природи. Баш у тренутку док је прегледала један занимљиви лист на који је слетела бубамара, тргнуо је изненадан кашаљ... Испред ње је стајао нико други него црни, велики вук...

- О, мала, опет ти... Како је свет мали па се стално срећемо... – љубазно се обратио вук Марици.

- Здраво чика вуче... – незаинтересовано се јавила Марица Пламенкапица.

- Да ли си ти нешто можда љута на мене? знатижељно је питао вук.

- Нисам. Зашто бих била? – упитала је Марица.

- Не знам. Ја сам мислио да смо ми добри другари који воле сличне ствари... – настављао је причу вук.

- Нисам љута, али имам друга посла. Морам да разгледам природу а и журим да посетим баку... – говорила је Марица не обраћајући пажњу на вука.

- Види, види... Нешто баш и нисмо пријатељи какви сам мислио да јесмо. А баш сам се питао какву си ватру запалила...? – радознао је био вук.

- Никакву ватру ја нисам палила а ни нећу ни да је палим. Могу само да вам вратим вашу лупу и ваше шибице... – озвиљно се Марица обраћала вуку.

- Хмммм... Сад ми је јасно. Ниси успела ни шибицом да упалиш ватру. Јесте, није лако ни шибицом упалити ватру јер ветар дуне и час посла угаси палидрвце... Немој да се љутиш! Имам ја нешто најбоље за палење ватре. Види! Упаљач који ветар не може да угаси. Погледај га... – рече вук вадећи упаљач из џепа вук.

26

27

Марица је знатижељно гледала упаљач. У тренутку је заборавила све... Ватра из упаљача ју је опчињавала.

- Како је леп упаљач... – изговорила је Марица.

- Пошто смо ти и ја пријатељи даћу ти га драге воље да кад год хоћеш и где год хоћеш можеш да запалиш прелепу ватру... – смешкао се вук.

- Стварно чика вуче? Упаљач може да буде мој? – са неповерењем је питала Марица Пламенкапица.

- Наравно да може да буде твој, и само твој! – говорио је вук пружајући упаљач Пламенкапици.

- Не знам... Мало ми је непријатно чика вуче... – стидљивим гласом је говорила Марица.

- Немој да ти буде непријатно. Па ми смо пријатељи! Узми слободно упаљач и нека ти дуго служи и да са њиме запалиш пуно ватри... – охрабривао је вук Марицу.

- То је јако лепо од вас. Ви сте стварно тако добри чика вуче... – смешкала се Пламенкапица.

- Кажем ти ја да смо ми правипријатељи. Узми упаљач као пријатељски поклон. Ех, да сам ја када сам био мали имао такав упаљач... Ја сам морао од тате да крадем шибице како бих палио ватру. Нисам имао пријатеља као што ти имаш мене... – говорио је вук пружајући упаљач Марици Пламенкапици.

- Нисте требали... – још се мало бранила узимајући упаљач у руку. Била је опчињена. Упаљач је био прелеп. Лако се палио и имао је леп пламен. Гледала га је широм отворених очију. Таман када је хтела да се још једном захвали вуку – њега више није било. Вук је нестао као што се и појавио. Гледала је око себе, од вука није било ни трага ни гласа – али упаљач је био у њеним рукама. Ни у најлепшим сновима није могла да сања да ће имати свој упаљач. Цео свет је био њен. Могла је да пали ватру и када и где год хоће. Али... Мало се замислила. Сетила се мале птице и малог зеца којима је ватра уништила куће. Међутим, она 28

томе није била крива. Он зна како треба да се пали ватра. Није она мала па да тек тако направи пожар. Она ће запалити, за почетак, само једну малу ватру – тек да види како упаљач ради. Коме може да науди једна мала ватра, тако рећи ватрица...? Мож' мислити! Ватра није опасна када дете зна како да је запали – размишљала је. Полако је почела да скупља гране, гранчице и лишће за једну прелепу, малу ватру коју ће сама да запали и у којој ће сама и да ужива. Скупила је повећу гомилу материјала од кога ће направити лепу ватру и таман кад је хтела да је запали зачула је опет нечији плач. Окренула се и видела малог јежа, окруженог изгорелим лишћем, како неутешно плаче. Пришла је малом бодљикавом створењу и помазила га је по његовим бодљама. Већ је све знала. Ватра је уништила дом малог јежа и сада он и његова породица немају где да живе. Била је јако бесна. Била је бесна на те људе који не пазе како, када и где пале ватру! Била је бесна и на себе јер је толико желела да пали ватру и игра се ватром. А поготово је била бесна на вука који ју је прогањао са средствма за паљење ватре. Јеж је и даље шмрцао.

- Немој да плачеш драги пријатељу. Све ће бити у најбољем реду. Ево скупила сам гомилу гранчица и лишћа од којих можеш да направиш свој нови дом...

– тешила је Пламенкапица малог јежа који је збуњено гледао у њу.

- А ко си ти добро дете? – кроз плач је мали јеж питао Марицу.

- Ја сам Марица Пламенкапица и кренула сам да обиђем баку. Видела сам вас чика мали јеже како плачете па сам помислила да вам треба помоћ... – објашњавала је девојчица.

29

30

Јесте, јако сам тужан... – јецао је мали јеж. Немојте плакати чика мали јежа, све ће врло брзо бити уреду. Ту су гранчице, ту је лишће, све је спремно да направите свој нови дом ... – храбрила је Марица малог јежа.

- Хвала ти дете моје, не знам како да ти се одужим. Стварно не знам... – збуњено је говорио мали јеж.

- Немојте да ми захваљујете и ви сте мени помогли да схватим неке ствари. Да данас нисам шетала шумом и срела вука, вас, малу птицу и мало зеца, не бих сазнала неке важне животне ствари... – замишљено је причала Марица Пламенкапица.

- А које то ствари ако смем да питам дете моје...? – био је знатижељан мали јеж.

- Данас сам схватила зашто ми је мама увек говорила да се не играм ватром! Коначно сам схватила! Никада није касно... - осмехивала се Марица Пламенкапица и полако кренула својим путем остављајући насмејаног малог јежа.

- Срећан пут девојчице! – викао је мали јеж.

- Срећан пут чика мали јеже! – радосно је узвратила. Марица Пламенкапица је весело трчкарала путем према бакиној кући. Решила је да иде право до ње и да се више нигде не задржава.

-

Или ипак да можда сврати на још једно место!

31

-

32

Здраво! Да ли знате ко сам? Ја сам Марица Пламекапица о којој цело вече причате причу. Свратила сам само да видим да ли сте после укусног оброка угасили ватру! Нисте! Прво гасите ватру па тек онда на спавање! Молим вас послушајте ме, а ја идем даље да видим да ли има још негде оних који воле да пале ватру. Довиђења!!!

Драги другари, једва сам после неколико дана нашла мог пријатеља великог, црног вука да му објасним да је ватра најопаснија за шуму и живи свет у њој и да мора да избегава да је пали у близини шуме!!! НАРАВНО ДА ТО ВАЖИ И ЗА НАС А ПОГОТОВО ЗА ОНЕ ОДРАСЛЕ КОЈИ БИ ТРЕБАЛИ ПОНЕКАД И НАС ДА ПОСЛУШАЈУ!

33

Све вас поздравља и воли ваша Марица Пламенкапица са својим другарима: малом птицом, малим зецом, малим јежом, Бачким Белим Зецом, Сремском Дивљом Свињом, Банатском Дивљом Гуском, Ковиљском Мудром Лијом и другарима из „Војводинашума“ који брину да наших шума у Војводини буде што више, да буду што зеленије и што очуваније!

34