RYL E-MAGAZINE, #129

PHOTO:

UVODNIK

PHOTO: LELA MEDAKOVIĆ

SUMMER VIBES

Da li ste shvatili da se život mora umeti živeti? Ne život radi života, već život radi ispunjenja, radosti i sjaja.

Usidrena sam u luci kod Glifade. Gleda me pun mesec, a ja gledam njega. Kao da smo okrenuti u dvoboju, jedan naspram drugog. Nalazim se na Saronskom zalivu, delu Egejskog mora. Ukrcala sam se na katamaran svojih prijatelja Francuza, koji definitivno umeju da žive. U kom pravcu ćemo narednih deset dana? Teško je pitanje. Volim ovaj njihov stil života, koji nije daleko od mog. Neka nas vetar odvede, neka nam pokaže put. Na nama je samo da razapnemo jedra i prepustimo se.

Imam tu sreću da imam prijatelje širom sveta i da pratim njihove stilove života, usvajajući one koji su meni i mojoj duši bliski. Ahhh, gleda me ovaj mesec… skoro je kraj juna, zahvalna sam mu. Zavodi me. A ja ga prenosim na papir. Čujem kako more udara o trup katamarana. Ovo sam čekala godinu dana. Ovaj zvuk, ovaj pogled, ovaj mir i zen na katamaranu. Ukoliko niste plovili do sada, priuštite sebi to iskustvo – jer je jedinstveno i neponovljivo.

Ne mogu da se naslušam zvuka mora niti da se nagledam punog meseca. Znam kako će izgledati ovo leto. Prepustiću se vetru, moru i ostrvima. Zahvalna sam Bogu na mogućnostima. Samo uz puno poverenje prema životu stižemo tamo gde pripadamo.

Uhvatila sam sebe kako sam zaljubljena u plavetnilo. Da li je to zbog mora?

Nakon Grčke, moj put se nastavlja sa prijateljicama Italijankama ka Veneciji i aktuelnom 61. Bijenalu, jednom od najvažnijih svetskih izložbi savremene umetnosti. Želim da vidim izložbu “In Minor Keys”, jer je, kako mediji prenose, iskustvo koje osluškuje, oseća i usporava. To je umetnost koja je tiha, slojevita i ljudska – a ne glasna i

agresivna. Mislim da nam ta tišina svima treba. Ne želim, niti mogu da živim bez umetnosti kojoj se prepuštam bez zadrške. Ona me odvodi u svoje dubine bez razmišljanja, a ja iz njih izranjam drugačija – sa više osećanja, razumevanja i svešću da čovek ne živi samo od onoga što poseduje, već i od onoga što ga nadahnjuje.

Nakon Venecije čeka me Ibica. I opet ostrvo koje u meni budi snagu žene i ženstvenosti. Na ostrvima nastaju priče o boginjama, jer se na njima rađaju Venere. Može li lepše?

Ja sam definitivno zaljubljena u živo more, u njegove šume koje proizvode kiseonik (posidonija) – pluća Mediterana. Zaljubljena sam u zalaske sunca, snažan vetar i budne ljude. Zaljubljeni su i talasi koji neumorno ljube obalu, i horizont koji svaki dan obećava novi početak, i jedra koja veruju vetru više nego sigurnoj luci. Ljubav je, definitivno, taj vetar koji nas nosi, more koje nas uči slobodi i poverenju, i zalazak koji nas podseća da je svaki kraj zapravo poziv na novi izlazak.

A onda dolazi avgust, koji će se obojiti Palićem i Sarajevo Film Festivalom, kao i hrvatskim ostrvima. Završavam putovanje na Lopudu, slušajući jazz zahvaljujući Ponta Lopud Jazz Festivalu, koji je izrastao u jedan od najprepoznatljivijih i najoriginalnijih muzičkih festivala u jadranskom regionu, zahvaljujući svojoj intimnoj atmosferi i pažljivo osmišljenom programu.

I vraćam se na početak priče i letnjeg vajba – da se ovaj život mora umeti živeti. Živeti ga sa namerom, koristiti ga svrsishodno i ispunjavati iskustvima, ljubavlju i stvaranjem. On nije put koji treba što pre proći, već dar koji treba živeti punim plućima. Bitno je koliko je života stalo u vreme.

Idem ka zlatnom suncu, dobroj nameri, univerzalnoj ljubavi i punoći meseca.

To je moj vajb Leta Gospodnjeg 2026.

Anima Mundi

RYL 129

IMPRESSUM

E-MAGAZIN RYL ISSN 2406-2030

IZDAVAČ RYL d.o.o. Beograd

ART DIREKTOR

Boris Cupać

GLAVNA I ODGOVORNA UREDNICA

Miomira Medaković-Topalović (Anima Mundi)

TEHNIČKA UREDNICA

Jelena Ademi

LEKTORI

AUTOR KONCEPTA MAGAZINA

Anima Mundi

SARADNICI U OVOM BROJU:

Danijela Marković

Savka Mićić

Ana Pribićević Čamernik

Dr Olga Vasić

Czékus István

Slavica Knežević

Suzana Mihajlović

Adrian de Groot

Goran Ličanin

Milly White

Đorđe Stajkić

Tatjana Davić

Vladimir Cerović

Vladimir Veljković

Anna Serrano

Zaratrustra

AUTORI:

Tatjana Lečić

Tatjana Manojlović Soldatović

Tatjana Libre

Marijana Rakočević

Ivan Gračner

Ištvan Baš

Marija Aleksić

FOTOGARFIJE:

Anima Mundi Unsplash.com

Naslovnica: Ivan Gračner, vajar

Photo: Mia Medaković

Pokrovitelj: MPN promet doo Beograd

KONTAKT

WEB: www.ryl.rs

MAIL: rylmagazine@gmail.com

LIČNOSTI U OVOM BROJU

MARIJA ALEKSIĆ

MARIJANA RAKOČEVIĆ

TATJANA DAVIĆ

IVAN GRAČNER

TATJANA LEČIĆ

VLADIMIR VELJKOVIĆ

PHOTO:

REFRESH

YOUR PRESENCE

ZABORAVLJENA VEŠTINA LETA

PIŠE: VLADIMIR VELJKOVIĆ, PRONALAZAČ STARINSKIH OSEĆANJA FOTOGRAFIJA: NEBOJŠA BABIĆ

Postoje reči koje se pojave niotkuda i za nekoliko godina izgledaju kao da su oduvek bile tu. Takva je za mene sintagma summer vibe. Čujemo je pred početak toplih dana, na reklamama i u razgovorima, kao malu potvrdu da je leto zvanično počelo.

Nije to loša kovanica. Ljudi su oduvek tražili način da opišu ono što ih obuzme, a teško im je da objasne. Nekada smo govorili da nam je lepo. Danas kažemo da osećamo dobar vajb. Možda se promenio samo način na koji izgovaramo istu stvar.

Ipak, ima nečeg pomalo smešnog u potrebi da i najjednostavnije trenutke pretvorimo u pojam. Kao da više nije dovoljno sedeti na obali, slušati more ili reku i biti umoran od sunca. Potrebno je i znati da se to nekako zove, prepoznati znakove, sačuvati dokaz. Kao da se plašimo da nam lep trenutak ne pobegne ako ga ne zabeležimo.

A možda upravo tako najčešće pobegne.

Leto je oduvek imalo svoju jednostavnu logiku. Nije tražilo mnogo. Malo hlada, mali pristup reci, neko mesto gde se može sedeti bez žurbe.

Sećam se jednog malog grada na jugu. Stigao sam u njega oko dva po podne, u sat kada se ničemu pametnom ne nadaš. Ulice prazne. Kapci na prozorima spušteni, svi do jednog, kao da je grad zatvorio oči. Iza tih

kapaka čulo se ponešto, zveckanje pribora, nečiji glas, voda koja negde teče u dvorištu, ali napolju nije bilo nikoga. Pas je ležao u senci zida i nije se pomerio kad sam prošao. Na trgu je česma curila u prazno. Sve je mirisalo na zagrejani kamen.

Pomislio sam da je grad pust. Tek kasnije sam shvatio da nije bio pust, nego zauzet nečim za šta mi nemamo reč. Ti ljudi nisu bežali od dana. Oni su znali šta se radi s najtoplijim satima. Ama baš ništa. To se upravo s njima radi.

Niko tamo nije pričao o produktivnom odmoru. Niko nije tražio savršen plan. Vrućina je bila dovoljno ozbiljan razlog da se ništa ne radi.

Možda je baš to ono što smo izgubili. Ne leto, nego dozvolu da neko vreme ne budemo korisni.

Stari Rimljani su za to imali reč. Otium. Danas bismo je lako pogrešno razumeli. Zvuči kao lenjost, kao nešto što treba opravdati. Ali za njih to nije bilo odustajanje od života, nego prilika da čovek izađe iz stalne trke i ponovo čuje sopstvene misli.

Čudno je koliko nam je danas teško da budemo sami sa sopstvenim vremenom. Čak i odmor pretvaramo u obavezu. Moramo negde da odemo. Nešto da vidimo. Nešto da doživimo. Moramo da se vratimo sa pričom.

A možda najbolji trenuci nemaju dobru priču. Možda su upravo oni koje niko ne bi umeo zanimljivo da ispriča.

Jedno popodne iz detinjstva ostalo mi je u sećanju bez ikakvog posebnog razloga. Nije se dogodilo ništa važno, ni putovanja, ni iznenađenja, ni velikog događaja.

Bio je samo jul.

Kuća je bila tiha. Vazduh je stajao iznad dvorišta. Negde u daljini čuo se pas, a onda opet ništa. Odrasli su spavali ili ćutali. Svet je nekoliko sati izgledao kao da je odlučio da se zaustavi.

Tada nisam znao da je to nešto posebno.

Deca uglavnom ne znaju. Ona ne pokušavaju da sačuvaju trenutak, ona su u njemu.

Tek kasnije čovek shvati da su neki dani vredeli baš zato što nisu pokušavali da budu vredni.

Možda leto zato ima tu neobičnu moć da nas vrati telu. Tokom godine živimo uglavnom u glavi. Planiramo, računamo, poredimo. Nosimo sa sobom juče i sutra kao dve teške torbe.

A onda dođe jul. Sunce postane previše jako. Koža zapamti stvari koje je um zaboravio. Voda postane dovoljna. Čovek se seti da nije samo ono što misli, nego i ono što oseća.

Ipak, leto nije samo radost. Ima u njemu i jedna tiha opomena, možda zato što je jedino godišnje doba koje izgleda kao da traje duže nego što zaista traje.

Avgust uvek malo vara. Pun je topline, ali negde već nosi kraj. Veče počinje da dolazi ranije. Vazduh dobija drugačiji miris. Nešto se neprimetno pomeri, i odjednom znaš, iako još niko ne govori naglas, da je najnajduži dan prošao. Čovek koji zna da nešto prolazi ume umešnije da proživi.

Zato možda summer vibe nije ono što nam reklame nude, nije boja peškira, ni fotografija

mora, ni savršeno mesto na kojem se dokazujemo drugima.

To je pre onaj trenutak kada prestanemo da tražimo još nešto. Kada sednemo negde gde nam je dobro i ne pokušavamo to da ulepšamo. Bez potrebe da objavimo. Bez potrebe da objasnimo. Samo smo tu.

Možda je to ono što su ljudi u onom gradu sa spuštenim kapcima oduvek znali, a mi sada ponovo pokušavamo da naučimo.

Da postoje trenuci koji ne traže ime. Samo prisustvo.

PHOTO: MARIJA PIROŠKI

ONA, ŽENA ZMAJ

KULTURA KAO MOST IZMEĐU SVETOVA

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGARFIJE: MARIJA PIROŠKI, I IZ PRIVATNE ARHIVE

MARIJA ALEKSIĆ O MUZEJU

AFRIČKE UMETNOSTI, ODGOVORNOSTI VOĐENJA

INSTITUCIJE I DIJALOGU

IZMEĐU SRBIJE I AFRIKE

MARIJA ALEKSIĆ JE DOKTORKA

EKONOMSKIH NAUKA, UNIVERZITETSKA PROFESORKA I STRUČNJAKINJA ZA MENADŽMENT U KULTURI, KOJA VEĆ VIŠE OD JEDNE DECENI-

JE USPEŠNO RUKOVODI MUZEJOM

AFRIČKE UMETNOSTI. SVOJU PROFESIONALNU KARIJERU POSVETI-

LA JE RAZVOJU KULTURNIH INSTITUCIJA, ISTRAŽIVANJU KULTURNE

POLITIKE I UNAPREĐENJU ODNOSA

IZMEĐU KULTURNOG NASLEĐA I SAVREMENOG DRUŠTVA. AUTORKA JE BROJNIH STRUČNIH I NAUČNIH

RADOVA, MEĐU KOJIMA SE IZDVAJA KNJIGA ZADUŽBINE KULTURE

SRBIJE I JAVNOST. TOKOM NJENOG MANDATA, MUZEJ AFRIČKE

UMETNOSTI UČVRSTIO JE SVOJU

POZICIJU KAO ZNAČAJAN CENTAR

MEĐUNARODNE KULTURNE SARAD-

NJE, DIJALOGA MEĐU KULTURAMA I ISTRAŽIVANJA ISTORIJSKIH I SAVREMENIH VEZA SRBIJE I AFRIČKOG KONTINENTA, POTVRĐUJUĆI

SVOJU ULOGU JEDINSTVENE USTANOVE OD NACIONALNOG ZNAČAJA

U KULTURNOM ŽIVOTU SRBIJE.

KADA SE OSVRNEŠ NA SVOJ PROFESIONALNI PUT, ŠTA BI IZDVOJILA KAO TRENUTAK U KOJEM SI SHVATILA DA ŽELIŠ DA SVOJ RAD POSVETIŠ KULTURI I NJENOM UPRAVLJANJU?

Ne mogu da izdvojim jedan presudan trenutak, jer je kultura oduvek bila sastavni deo mog života. Odrasla sam u porodici u kojoj se kultura nije samo pratila – ona se živela. Knjige, pozorište, muzeji, izložbe, susreti sa piscima i umetnicima bili su deo naše porodične svakodnevice. Zato danas mislim da je bilo sasvim prirodno da svoj profesionalni put nastavim upravo u tom pravcu.

Iskreno, nikada nisam planirala da ću jednog dana voditi Muzej afričke umetnosti. Život ponekad otvori vrata za koja niste ni znali da postoje. Nađete se pred izazovom i krenete korak po korak, ne znajući uvek tačno kuda vas put vodi, ali verujući da ćete usput pronaći način. Bilo je mnogo neizvesnosti, mnogo učenja u hodu, ali i mnogo vere da se trud i posvećenost na kraju ipak vide, da moraju dati rezultate. Danas mogu da kažem da je svaki izazov na tom putu imao svoj smisao i da me je doveo upravo tamo gde treba da budem.

MUZEJ AFRIČKE UMETNOSTI VODIŠ VEĆ VIŠE OD JEDNE DECENIJE. ŠTA TE JE NAJVIŠE PROMENILO KAO DIREKTORKU, A ŠTA KAO ŽENU?

Tokom ovih dvanaest godina, rasli smo zajedno – i muzej i ja. Shvatila sam da nijedna institucija ne može da napreduje bez ljudi koji je čine. Najviše sam naučila upravo od kolega, saradnika i partnera sa kojima sam imala priliku da radim.

Najviše me je oblikovala odgovornost koju nosi vođenje jedne institucije kulture. Svakodnevno donosim odluke koje utiču na tim sa kojim radim, programe, publiku i budućnost ustanove. To me je podstaklo da uvek sagledavam širu sliku, da budem strpljiva i da ne odustajem kada stvari ne idu planiranim tokom.

Što sam duže na ovoj poziciji, sve sam svesnija da je muzej nešto mnogo veće od bilo kog pojedinca. Gotovo pola veka traje zahvaljujući generacijama ljudi koji su ga gradili, čuvali i razvijali. Osećam veliku zahvalnost prema onima koji su bili pre mene i odgovornost prema onima koji će doći posle. Naš je zadatak da muzej ostavimo boljim nego što smo ga zatekli.

Kao ženu, ovaj posao me je naučio da više verujem sebi i u sebe, mada je to lekcija koju, čini mi se, još uvek učim. Da prihvatim da ne moram sve da kontrolišem, da je ponekad dovoljno da budem istrajna i dosledna. Vremenom

sam shvatila i da su empatija, sposobnost slušanja i razumevanja ljudi jednako važne kao znanje, iskustvo i odgovornost.

ŠTA ZA TEBE DANAS ZNAČI BITI „ŽENA ZMAJ“ – DA LI JE TO SNAGA, ISTRAJNOST, SPOSOBNOST POVEZIVANJA LJUDI ILI NEŠTO SASVIM DRUGO?

Za mene „žena zmaj“ nije žena koja nikada ne posustaje, niti ona koja svoju snagu dokazuje glasnoćom, agresivnošću ili potrebom da bude u centru pažnje. Naprotiv, najveća snaga često se krije u sposobnosti da saslušate, razu-

mete, promislite i donesete odluku vodeći računa o njenim posledicama po druge ljude.

Imala sam sreću da tokom života oko sebe imam žene na koje sam mogla da se ugledam – u porodici, među prijateljicama i koleginicama. Od njih sam naučila da se dostojanstvo, odgovornost i istrajnost ne pokazuju velikim rečima, već svakodnevnim delima. Danas, kada i sama nosim brojne profesionalne i porodične obaveze, još bolje razumem koliko je složena uloga žene.

Možda zato sebe najviše pronalazim u afričkoj filozofiji ubuntu – „Ja jesam jer mi

jesmo“. Verujem da nijedan uspeh nije isključivo lični i da čovek postaje ono što jeste zahvaljujući ljudima koji ga okružuju, podržavaju i sa kojima raste. U tom smislu, „žena zmaj“ za mene nije usamljena heroina koja nosi svet na svojim leđima, već ona koja, često neprimetno, drži stvari na okupu, žena koja ume da povezuje i osnažuje druge. Snaga nije u dominaciji, već u sposobnosti da stvaraš prostor za druge, da gradiš mostove i da ostaneš uspravna čak i onda kada teret nije mali.

I u tom smislu, uloga majke za mene nije odvojena od ove priče. Posebno mi je važno da

svojoj deci pokažem da se trud, odgovornost i dobrota ne podrazumevaju, nego svakodnevno biraju. Ne očekujem da od mene nauče da budu najbolji, već da budu dobri ljudi. Na kraju dana, svi naši profesionalni uspesi imaju smisla samo ako uspemo da odgajimo dobre ljude.

KOJI SU BILI NAJVEĆI IZAZOVI SA KOJIMA SI SE SUOČILA PREUZIMAJUĆI ODGOVORNOST ZA INSTITUCIJU SA JEDINSTVENOM MISIJOM U SRBIJI?

Najveći izazov bio je očuvati identitet muzeja, a istovremeno ga učiniti relevantnim savremenoj publici. Muzej afričke umetnosti je jedinstvena institucija ne samo u Srbiji nego i u ovom delu Evrope, i upravo ta njegova posebnost nosi veliku odgovornost.

Naš zadatak nije samo da čuvamo zbirku, već i da afričku umetnost predstavljamo izvan stereotipa i pojednostavljenih predstava. Želeli smo da otvorimo prostor za dijalog, razumevanje i savremena tumačenja kultura afričkog kontinenta.

Naravno, postoje i vrlo konkretni izazovi – finansiranje, održavanje objekta i zbirki, razvoj kadrova. Ali verujem da se svaka prepreka lakše prevazilazi kada imate jasnu viziju i ljude koji u nju veruju, čega u mom malom ali vrednom kolektivu ne manjka.

U VREMENU KADA SE KULTURA ČESTO SUOČAVA SA FINANSIJSKIM I DRUŠTVENIM IZAZOVIMA, ODAKLE CRPIŠ ENERGIJU I INSPIRACIJU?

Najviše energije dobijam od ljudi. Od svog tima, saradnika, umetnika i publike. Kada vidite da neki program nekoga inspiriše, da dete prvi put otkriva novu kulturu ili da se posetioci vraćaju iz godine u godinu, shvatite da ono što radite ima smisla.

Veliku ravnotežu pronalazim i van posla. Trčanje, planinarenje, duge šetnje i boravak u prirodi pomažu mi da usporim i vratim fokus. Kad god mogu, bežim iz gradske gužve u zelenilo. Tamo dođem sebi, razbistrim misli i vraćam se poslu sa novom energijom. Priroda me uvek podseti koliko je važno sačuvati osećaj mere, strpljenja i unutrašnjeg mira.

MUZEJ AFRIČKE UMETNOSTI PREDSTAVLJA JEDINSTVENU INSTITUCIJU U REGIONU. KAKO DANAS VIDIŠ NJEGOVU ULOGU U SAVREMENOM DRUŠTVU I NA KOJI NAČIN DOPRINOSI KULTURNOM DIJALOGU IZMEĐU SRBIJE I AFRIČKIH ZEMALJA?

Za mene je on mnogo više od muzeja u klasičnom smislu te reči. To je mesto susreta, dijaloga i razmene ideja – prostor u kojem učimo jedni od drugih i gradimo razumevanje između različitih kultura.

Osnovna misija je ostala ista od osnivanja –da povezuje Srbiju i afričke zemlje kroz kulturu. Ono što se menjalo jesu načini na koje to radimo. Danas smo otvoreniji, vidljiviji i aktivniji u međunarodnim mrežama saradnje nego ikada ranije – kroz partnerstva, zajedničke projekte, izložbe, gostovanja umetnika, edukativne programe.

Ono što mi je posebno važno jeste da taj dijalog nije jednosmeran. Nije reč o tome da mi “predstavljamo” Afriku beogradskoj publici. Reč je o pravoj razmeni: afrički umetnici dolaze u Be-

ograd, stvaraju ovde, upoznaju srpsku publiku i kulturu, a srpski umetnici i istraživači kroz naše programe uspostavljaju veze sa afričkim institucijama i kolegama. Taj preplet je živ, aktuelan i stalno se obnavlja. Svaka saradnja donosi nešto novo – novu perspektivu, novi jezik razumevanja, novi razlog da se vratimo jedni drugima.

Posebno sam ponosna na to što muzej nije samo mesto predstavljanja afričke umetnosti, već prostor u kojem nastaju nova poznanstva, prijateljstva i profesionalne saradnje. Kultura možda ne menja svet preko noći, ali menja način na koji gledamo jedni na druge. A od toga počinje svaka ozbiljna promena.

AFRO FESTIVAL SE ODRŽAVA OD 1997. GODINE I POSTAO JE JEDAN OD NAJPREPOZNATLJIVIJIH LETNJIH KULTURNIH DO -

GAĐAJA U BEOGRADU. KAKO JE NASTALA IDEJA ZA NJEGOVO POKRETANJE?

Afro festival nastao je iz želje da muzej izađe iz svojih zidova i otvori se prema najširoj publici. Želeli smo da afričke kulture predstavimo kroz muziku, ples, umetnost, radionice, gastronomiju i neposredan susret ljudi.

Tokom godina, festival je prerastao u mnogo više od kulturnog događaja. Postao je mesto susreta, radosti i zajedništva. Nije bilo lako graditi manifestaciju koja okuplja umetnike, ambasade, partnere i hiljade posetilaca, ali upravo nas je ogromno interesovanje publike uverilo da je ovakav festival Beogradu potreban.

Danas sa ponosom mogu da kažem da je Afro festival jedan od najprepoznatljivijih i najveselijih događaja u gradu, a da tih dana muzej diše nekim posebnim ritmom.

KAKO BI OCENILA AFRO FESTIVAL

KOJI SE UPRAVO ZAVRŠIO? IMAŠ LI TAČ-

NU STATISTIKU KOLIKO JE BILO POSETILACA I UČESNIKA?

Ovogodišnji Afro festival bio je definitivno najuspešniji do sada. Tokom dva dana, kroz programe je prošlo više od pet hiljada posetilaca, što je premašilo sva naša očekivanja.

Međutim, brojke su samo jedan deo priče. Ono što mi je ostalo kao najjači utisak jesu ljudi – nasmejana lica, zagrljaji, ples, deca koja trče kroz muzejsku baštu, različiti jezici koji se mešaju u atmosferi radosti i zajedništva.

Još uvek mi stižu poruke, fotografije i utisci. I gotovo svi govore isto: „Vratili ste osmeh u grad.“ Posle meseci priprema, rada i truda oko organizacije, ne postoji veća nagrada od toga da znate da ste nekome ulepšali dan, da su svi izašli iz našeg okrilja sa uverenjem da će doći

ponovo, kao i da se osećaju dobrodošlo, prihvaćeno i slobodno da budu ono što jesu. Ako smo uspeli da stvorimo takvu atmosferu, onda smo dobili najlepšu potvrdu da ono što radimo ima smisla.

TEMA LETNJEG DVOBROJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „SUMMER VIBES“. KAKO ĆEŠ PROVESTI OVO LETO? DA LI MOŽDA MIRIŠE NA NEKI AFRIČKI VIBE?

Moje leto retko izgleda kao klasičan odmor. Uvek ima posla, novih ideja i planova, ali trudim se da pronađem vreme za putovanja, knjige i male lične izazove.

Ovog leta spremam se za jedan poseban poduhvat – za pešačku rutu kroz Portugal i Španiju dugu oko 300 kilometara, do Camina de Santiaga. To će biti svojevrsni susret sa samom sobom, prilika da testiram granice izdržljivosti, upornosti i discipline.

Možda to nije tipičan „summer vibe“, ali jeste moj. Posle godina provedenih u organizaciji događaja, vođenju timova i brizi o drugima, radujem se prilici da nekoliko dana jednostavno hodam – korak po korak, bez žurbe, prateći sopstvene misli i put pred sobom. Jer svaki put, bilo kroz život, karijeru ili Camino, na kraju nas dovede do istih pitanja – ne samo koliko smo daleko stigli, već kakvi smo ljudi postali i šta smo iza sebe ostavili.

PHOTO: MIA MEDAKOVIĆ

ON, OSTVAREN USPEŠAN

UMETNOST KAO

OTPOR PROLAZNOSTI

– SKULPTURE KOJE ČUVAJU VREME –

PIŠE/FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ

IVAN GRAČNER ROĐEN JE 1975. GODINE U KRUŠEVCU. DIPLOMIRAO JE I MAGISTRIRAO NA FAKULTETU PRIMENJENIH UMETNOSTI U BEOGRADU, NA VAJARSKOM

ODSEKU, U KLASI PROFESORKE ZORICE JANKOVIĆ. STRUČNO SE

USAVRŠAVAO U LA CITÉ INTER -

NATIONALE DES ARTS U PARIZU 2006. GODINE.

IZLAGAO JE NA VIŠE OD 100 GRUPNIH IZLOŽBI U SRBIJI I INOSTRANSTVU (AUSTRIJA, FRANCUSKA, HOLANDIJA, BELGIJA I RUMUNIJA), A IZLOŽBA U SALONU

MUZEJA GRADA BEOGRADA NJEGOVA JE 13. SAMOSTALNA IZLOŽBA.

NJEGOVA DELA NALAZE SE U KOLEKCIJI MUZEJA SAVREMENE

UMETNOSTI U BEOGRADU, KAO I U BROJNIM PRIVATNIM KOLEKCIJAMA.

DOBITNIK JE VIŠE NAGRADA, MEĐU KOJIMA JE I SPECIJALNA NAGRADA (PRIX SPÉCIAL) SALONA SNBA CARROUSEL DU LOUVRE U PARIZU 2005. GODINE.

REALIZOVAO JE BROJNE SKULPTURE U JAVNOM PROSTORU ŠIROM SRBIJE. ČLAN JE ULUS-A I ULUPUDS-A.

ŽIVI I RADI U BEOGRADU.

ŠTA ZA TEBE LIČNO ZNAČI NAZIV IZLOŽBE „ČUVARI VREMENA“, KOJA

JE POSTAVLJENA U SALONU MUZEJA GRADA BEOGRADA DO 15. JULA 2026. GODINE?

Izgleda da čovek, kada dođe u neke zrelije godine, počinje da razmišlja o stvarima kojima ranije nije pridavao veliki značaj.

U današnje vreme ubrzanih slika i prolaznih informacija, izložbom „Čuvari vremena“ želeo sam da skrenem pažnju na to da se neke životne vrednosti ne zaborave. Zanimljiva postavka u Salonu Muzeja otvara nesagledive prostore za preispitivanje najdublje intime, pružajući posmatraču mogućnost da jasno sagleda granicu između onoga što nosi u sebi i onoga što ga okružuje, otkrivajući smisao egzistencije pojedinca u vrtlogu sveopšte prolaznosti.

KAKO SI KONCIPIRAO IZBOR RADOVA ZA OVU POSTAVKU?

S obzirom na relativno kratak vremenski rok, ali i na izazovan prostor Salona Muzeja, bilo je potrebno osmisliti postavku koja će dominirati prostorom i imati svoj jasan tok.

Pored grupe Amplituda, koja istražuje koncept prolaznosti života i životnih ciklusa, postavio sam i neke starije radove koji upotpunjuju priču o „Čuvarima vremena“.

DRVO I METAL CENTRALNI SU MATERIJALI TVOGA RADA. ŠTA TI ONI „GOVORE“ U ODNOSU NA KAMEN?

Svaki materijal nosi svoju težinu i karakter – sve zavisi od toga šta želite da postignete. Mene drvo i metal inspirišu i stalno imam potrebu da isprobavam nove kombinacije i međusobne odnose.

U kamenu bi bilo zanimljivo realizovati neke veće monumentalne skulpture namenjene otvorenim prostorima.

KOLIKO JE U TVOM RADU PRISUTNA KONTROLA, A KOLIKO PREPUŠTANJE SAMOM MATERIJALU?

Vremenom sam sebe naoružao strpljenjem, jer materijal ponekad zna da vas povede svojim putem. Ipak, sve počinje istraživanjem – skicama, vežbama i kombinovanjem različitih mogućnosti.

Trudim se da imam kontrolu nad procesom, ali ponekad radove pustim da „odstoje“, da sazru, dok ne dođe njihovo pravo vreme. Na kraju krajeva, upravo je to deo stvaralačkog procesa.

DA LI SE SKULPTURA „DOGODI“ ILI SE PRECIZNO PLANIRA OD SAMOG POČETKA?

Proces od ideje do finalizacije veoma je specifičan, naročito kada radite sa drvetom, koje mora da odstoji i da se osuši kako bi bilo spremno za oblikovanje umetničkog dela.

Redovno pravim male skice koje služe kao polazne tačke i dalje se razvijaju. One se u meni podsvesno obrađuju dok se potpuno ne iskristališu, a tek tada sledi njihova realizacija.

TVOJE SKULPTURE ČESTO DELUJU KAO DA NOSE TRAGOVE ARHAIČ-

NIH KULTURA. DA LI JE TO SVESNA REFERENCA ILI PRIRODAN ISHOD FORME?

Uvek sam ih doživljavao kao nasleđe koje nosimo u sebi, a veliku ulogu u tome ima i mašta. Odnosi proporcija takođe su od velikog značaja. Umetnik stvara svoj mikrosvet u kojem živi, funkcioniše i stvara.

ŠTA ZA TEBE ZNAČI IDEJA VREMENA U SKULPTURI – DA LI JE ČUVAŠ, ZAUSTAVLJAŠ ILI TRANSFORMIŠEŠ?

Trudim se da izolujem vreme i da ga iz trenutka prolaznosti pretočim u večnost kroz skulpturu. Ponekad uspete da ga zauzdate, a ponekad ne.

KAKO BI OPISAO SVOJ UMETNIČKI RUKOPIS U JEDNOJ REČENICI?

Ponekad je umetnicima teško da pronađu prepoznatljiv izraz. On se gradi godinama, ali se na kraju sve svodi na energiju koja se prenese na skulpturu.

DA LI TI JE VAŽNIJE KAKO SKULPTURA IZGLEDA IZBLIZA ILI KAKO „DIŠE“ U PROSTORU IZ DALJINE?

Kako ja volim da kažem – najvažnije je njeno mesto u vremenu i prostoru.

Prostor u kojem će se skulptura nalaziti od presudnog je značaja, jer tek u odgovarajućem ambijentu ona dolazi do punog izražaja i dobija svoj poseban akcenat. Naravno, do toga ne bi došlo da se prethodno ne posveti velika pažnja detaljima i finalnoj obradi.

AKO BI SKULPTURA MOGLA DA GOVORI, DA LI BI OTKRILA ISTINU KOJU JE

UMETNIK UNEO U NJU ILI ONU KOJU JE VREME UPISALO U NJU?

Svakako da svaka skulptura u sebi nosi utkane emocije i poneki deo mene. U njima su svakodnevna razmišljanja, preispitivanja, ali i ona magija koja vas neprestano vuče da stvarate, eksperimentišete, pronalazite nove izazove i otkrivate stvari koje vas inspirišu.

TEMA LETNJEG DVOBROJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „SUMMER VIBES“. LETI RADIŠ ILI NE? KAKO PROVODIŠ LETO – U RADU ILI U PROMIŠLJANJU I ZAMIŠLJANJU?

Ne volim da propuštam vreme, zato dosta radim. Kada ste samostalni umetnik, nema nikoga ko će vas „tera“ da radite – sami morate da pronađete fokus i organizujete svoje vreme. Ipak, uvek se pronađe vreme i za uživanje.

PHOTO: MIA MEDAKOVIĆ

REFRESH

YOURSELF

BALKANSKA RAPSODIJA DUŠE I AKCIJE

FOTOGARFIJE: MIA MEDAKOVIĆ

PIŠE: TATJANA DAVIĆ

Draga moja, pišem ti ovo kao da sedimo uz šoljicu kafe, negde na obali mora, dok nam sunce miluje lica. Želim da ti ispričam priču o sebi, ne kao o preduzetnici ili nekome ko teži uspesima, već kao o ženi koja je naučila da osluškuje reku u sebi, reku koja izvire negde duboko u Makedoniji i pronalazi svoj put kroz život, dubi svoje korito, zaobilazi prepreke i uvek, ali uvek, nosi makedonsko sunce u sebi. Možda ćeš u mojim rečima pronaći delić sebe, delić onoga što nas sve pokreće, onu iskru koja nas tera da idemo dalje, bez obzira na sve.

Balkanska rapsodija duše: Voda koja pronalazi svoj put

Znaš, balkansko nebo me je oblikovalo na najlepši mogući način. Kao voda koja izvire u Makedoniji, upijala sam bogatstvo različitosti, duboko razumevanje ljudske duše i nepresušnu energiju. Svaka zemlja u kojoj sam živela – od rodne Makedonije, preko Crne Gore, do Bosne i Hercegovine, a danas sa domom u Beogradu – ostavila je neizbrisiv trag u mom biću. U Makedoniji sam naučila toplinu i gostoprimstvo, u Crnoj Gori ponos i snagu, u Bosni i Hercegovini duhovitost i otpornost, a u Srbiji sam pronašla svoj mir i bazu za dalji rast. Ta putovanja nisu bila samo geografska, već i duboka unutrašnja istraživanja, učeći me empatiji, fleksibilnosti i snazi ljudskog duha. Svaki susret, svaka priča, svaki osmeh i suza, bili su lekcija o povezanosti i snazi ljudskog duha. Moja deviza je oduvek bila jasna: u ljubavi i dobrim delima ne postoje granice. To je filozofija koja prožima svaki aspekt mog života, most koji gradim između ljudi i kultura, podsećajući nas na zajedničke korene i snove. Kao reka koja teče, ja sam uvek bila u pokretu, tražeći svoj put, svoje korito, tamo gde mogu najslobodnije da tečem i da se razvijam, da dajem i primam, da se prelivam i obogaćujem.

Ceo život sam posvećena razvoju ljudi. Znaš, ta radost koju osetim kada vidim da neko procveta, kada spozna svoj potencijal i postane bolja verzija sebe, to je moj IKIGAI. To je smisao postojanja koji me ispunjava i pokreće. Nema veće nagrade od svedočenja nečijem napretku, od spoznaje da si bio deo nečijeg puta ka ispunjenju. Svaki dan započinjem sa rečenicom: ‘Zahvalnost što i danas mogu nekome promeniti život.’ To je ono što me pokreće da svaki dan budem bolja, kako bih valjala drugima. Ova unutrašnja potreba za doprinosom i rastom je gorivo koje me tera napred. Najvažnija lekcija koju sam naučila jeste da se uči kroz uspehe, ali da su padovi bili moji najvažniji „skretničari“ – putokazi koji su me vodili ka dubljem razumevanju sebe. Ti trenuci izazova nisu bili prepreke, već putokazi koji su me vodili ka dubljem razumevanju sebe i sveta oko mene. Spoznala sam svoju misiju: da budem spona, podrška i inspiracija, podsećajući nas da smo svi deo istog neba i da zajedno možemo rasti, prevazilazeći sve prepreke i granice. To je kao da sam uvek tražila način da budem svetionik, da osvetlim put drugima, ali i sebi, uvek se sećajući da je najvažnije svetlo ono koje nosimo u sebi.

Zov preduzetništva u zrelosti: Mudrost reke koja stvara branu

Zakoračiti u preduzetničke vode u šestoj deceniji života za mene nije bio skok u nepoznato, već prirodan sled događaja, kruna svih prethodnih iskustava i želja da sve što sam naučila pretočim u nešto svoje, opipljivo i korisno. Godine donose mudrost, strpljenje i neprocenjivu mrežu kontakata, a ja sam osetila da je sada pravi trenutak da sve to pretočim u nešto svoje. Preduzetnički duh je oduvek čučao u meni, manifestujući se kroz inicijativu i rešavanje kompleksnih situacija. Sada se probudio u punom sjaju, osnažen životnim iskustvom. Moje bogato

PHOTO: UNSPLASH.COM

iskustvo iz različitih sredina Balkana, kao i učešće u pozicioniranju i razvoju nekoliko globalnih kompanija na našim prostorima, dalo mi je širinu da razumem potrebe tržišta i psihologiju ljudi. Naučila sam da biznis nije samo broj, već odnos, poverenje i zajednička vizija boljeg života. To korporativno iskustvo dalo mi je znanje o strategiji i operacijama, kao i razumevanje kako se gradi brend i stvara vrednost na kompleksnom tržištu. Sve te lekcije su me dovele do preduzetništva kao najprirodnijeg oblika izražavanja mog profesionalnog i ličnog identiteta. Neki su za direktnu prodaju govorili da je “prodaja magle”, a ja sam od “magle” prešla na “zamrznutu vodu” – i to sa velikim zadovoljstvom! Ta anegdota savršeno ilustruje moj pristup životu i biznisu: prepoznati priliku, transformisati je i ponuditi nešto konkretno, nešto što zaista osvežava, nešto što je opipljivo i potrebno. To je kao da sam, nakon dugog putovanja, pronašla svoje ušće, svoje more, gde se sve moje reke slivaju u jednu veliku celinu.

Apsolutno verujem da godine mogu biti ogromna prednost u preduzetništvu, čak i ključna. Godine su rezervoar mudrosti, mira i neprocenjivog iskustva. U preduzetništvu, one vam daju sposobnost da na izazove ne reagujete impulsivno, već strateški i promišljeno. Sa godinama dolazi šira perspektiva, bolje razumete tržište i ljude, razvili ste strpljenje i otpornost na neuspehe. Padovi vas više ne plaše jer znate da su oni samo „skretničari“ ka nečem boljem, lekcije koje vas čine jačim i mudrijim. Mreža kontakata koju gradite decenijama postaje neprocenjiv resurs. Emocionalna inteligencija je razvijenija, što pomaže u vođenju tima i pregovorima. Mladi preduzetnici donose energiju i inovativnost, ali stariji donose mudrost, stabilnost i sposobnost da vide širu sliku. To je spoj koji može biti izuzetno moćan i sinergičan. Kada u šestim decenijama pokrećete nešto svoje, vi to radite iz strasti i zrelosti, a ne samo iz potrebe za dokazivanjem. To daje autentičnost i težinu koju je teško postići u mladosti, a klijenti i saradnici to prepoznaju i cene. To je kao reka koja je dugo tekla, skupljajući snagu i mudrost, da bi na

kraju stvorila svoju branu – mesto gde se sva ta energija koncentriše i stvara nešto novo i moćno, nešto što služi drugima i donosi osveženje.

„Summer Vibe“ je za mene sinonim za životnu energiju, optimizam, slobodu i nepresušnu inspiraciju. Leti se osećam najživlje, kao da se ceo svet budi i puni novom snagom. Sunce, duži dani, miris mora ili svežeg vazduha u planinama, žamor letnjih bašti i spontana okupljanja – sve to me pokreće i ispunjava. Volim tu lakoću postojanja, spontanost i priliku za nova iskustva. Leto je vreme kada se najviše posvećujem sebi, svojim bližnjima, ali i kada najviše crpim inspiraciju. Ta pozitivna energija, ta želja za osveženjem i uživanjem, pretače se u sve što radim. Želim da doprinesem tom „Summer Vibe-u“, da budem deo svakog radosnog trenutka, svake proslave i svakog osveženja. Moja misija povezivanja ljudi od Vardara do Triglava leti dobija poseban sjaj, jer leto je vreme kada se granice brišu, a mi se vraćamo onom suštinskom – uživanju u trenutku i kvalitetnom životu koji svi zaslužujemo. Leto me podseća da je život putovanje koje treba slaviti, da je svaki dan nova prilika za radost i rast. Moje „leto“ traje cele godine jer nosim tu toplinu u sebi i delim je kroz sve što radim, uvek sa osmehom i verom u bolje sutra. Neka i vama ovo leto donese pregršt inspiracije, osveženja i novih početaka!

Kao majka i žena koja je prošla razvod, naučila sam da je život nepredvidiv, ali da uvek nosimo kofer pun ljubavi, baš kao u onoj pesmi Kaliopi. Taj kofer je moja snaga, moje utočište i moj pokretač. Krenula sam dalje samo sa uspomenama i tom neizmernom ljubavlju, ostavljajući senku prošlosti iza sebe, uvek okrenuta suncu. Jer, kao što reka traži svoju branu da bi se smirila i postala najproduktivnija, tako i ja neprestano tražim svoj mir i svrhu, znajući da je svaki kraj samo novi početak. I uvek biram leto, jer leto je stanje duha, a ne samo godišnje doba. To je životni moto koji me vodi kroz sve izazove, podsećajući me da je svetlost uvek jača od tame, a ljubav jača od svega. Nadam se da će ti ova moja priča doneti malo sunca, ma gde god se nalazila. Grlim te!

PHOTO: MILLY WHITE

YOUR SUMMER

LETNJI ODMOR ILI HODOČAŠĆE

DUŠE? TVOJ AUTENTIČNI

„SUMMER VIBES“ I MOĆ UNUTRAŠNJEG SJAJA

PIŠE: MILLY WHITE FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

Zamisli onaj prepoznatljivi, topli letnji suton kada sve nekako uspori. Vazduh miriše na opuštenost, koža je topla od sunca, a u pozadini se čuje onaj ležerni letnji ritam koji nas mami da jednostavno budemo. Svuda oko nas ovi meseci donose priču o spoljašnjem sjaju. Portali su preplavljeni savetima o hidrataciji, uljima sa zlatnim šljokicama, idealno preplanulom tenu i instant „glow“ efektu. I to je potpuno u redu –telo je naš hram i lepo je negovati ga. Ali šta je sa onim sjajem koji se ne može kupiti u bočici?

Kroz svoj dugogodišnji rad sa ljudima uvek se iznova uveravam u jedno: najlepši letnji magnetizam, onaj koji privlači poglede i širi mir, ne dolazi sa površine. On dolazi iznutra. To je tvoj stvarni Spirit Glow Up – trenutak kada tvoje lično energetsko polje prodiše, kada se oslobodiš teških, nakupljenih tereta i kada tvoja unutrašnja svetlost zasija punim kapacitetom. Prava harizma zapravo je vrlo jednostavna stvar, jer predstavlja slobodan protok tvoje životne energije kroz sve tvoje energetske centre.

Često verujemo da je običan letnji odmor dovoljan da nas regeneriše. Otputujemo da bismo nakratko pobegli od svakodnevice, isključili se i napunili baterije. Ali duša ne traži beg – ona traži prisustvo. Zato istinski letnji preporod ne mora da bude odlazak na neku daleku destinaciju; on može postati tvoje lično, svesno hodočašće. To je unutrašnji stav. To je svesna odluka da ove sunčane dane iskoristimo kako bismo promenili svoj unutrašnji pejzaž, otpustili teške terete i vratili se kući bliži sebi.

U tome i leži cela tajna: svesnost nije komplikovan koncept koji moramo da učimo ili osvajamo na dugim seminarima. To je nešto što već prirodno nosimo u sebi, samo treba da ga se podsetimo i svesno usmerimo svoju pažnju na njega. Kada unesemo svesnost u obične, svakodnevne radnje, automatski podižemo svoju vibraciju, a upravo je to ono što nam danas najviše treba. Autentični summer vibes ne krije se u mestu na koje odlaziš, već u frekvenciji koju sa sobom nosiš.

Leto je, u svojoj suštini, veličanstven energetski portal ekspanzije. Sunčeva svetlost u ovim danima nosi neverovatno visoku frekvenciju i nepogrešivo osvetljava sve ono što se krije u mraku. Zato nam se leti, paradoksalno, uz svu ležernost često javljaju i unutrašnji otpori. Ležiš na plaži ili sediš u kafiću, a um i dalje grozničavo vrti stare brige ili tuđe projekcije. To je jasan znak da su naši unutrašnji rezervoari prepuni i da nam je preko potreban lagani energetski detoks. Nova, sveža energija radosti može da uđe tek kada svesno napravimo prostor za nju.

Najlepša vest jeste da za ovo lično hodočašće i tvoj unutrašnji sjaj ne moraš da odvajaš sate u izolaciji niti da menjaš svoj raspored. Sve što ti je potrebno već je tu, oko tebe. Četiri elementa prirode tvoji su najveći saveznici, a sve što treba da uradiš jeste da uneseš mrvicu svesne namere u radnje koje ionako već ležerno obavljaš tokom dana.

Kako da kroz svakodnevne letnje rituale aktiviraš četiri elementa?

Zemlja (uzemljenje i stabilnost)

Dok hodaš bosa po travi, pesku ili toploj zemlji, nemoj samo koračati. Zaustavi se na trideset sekundi. Svesno usmeri pažnju na tabane i zamisli kako kroz njih u zemlju odlazi sva nakupljena tenzija, briga i mentalna buka koju si skupljala mesecima unazad. Oseti kako te zemlja stabilizuje i podržava.

Voda (čišćenje i otpuštanje)

Bilo da plivaš u moru, reci ili se jednostavno tuširaš nakon dugog dana, iskoristi taj trenutak. Umesto da samo spiraš prašinu, svesno postavi nameru da voda sa tvog energetskog tela odnese tuđe emocije, stres i stare energetske čvorove. Voda ima memoriju i moć da rastereti, pa joj to i dopusti.

Vazduh (protok i oslobađanje)

Kada osetiš lagani letnji povetarac na licu, zastani i duboko udahni. Sa svakim udahom zamisli kako u tvoja pluća i tvoje biće ulazi čista, sveža životna energija. Sa svakim izdahom, lagano, kroz usta, otpusti osećaj pritiska ili teskobe iz grudi. Neka vetar odnese ono što ti više ne služi.

Vatra (ekspanzija i svetlost)

Kada ujutru popiješ prvu kafu ili čaj na suncu, zatvori oči na minut i okreni lice ka svetlosti. Zamisli kako sunčevi zraci kroz vrh tvoje glave ispunjavaju tvoje energetsko polje čistom, zlatnom svetlošću i podižu tvoju ličnu frekvenciju. Oseti kako se tvoja unutrašnja vatra i kreativnost ponovo bude.

Ove mikro-vežbe dragocene su jer te kroz svesnost vraćaju u sadašnji trenutak, pretvarajući običan letnji dan u tvoje lično, sveto putovanje. Iz tog prostora olakšanja i slobode počinje tvoj stvarni unutrašnji sjaj.

Jedan svestan trenutak tokom dana predivan je poklon sebi, ali magija se zaista dešava kada ta svesnost postane tvoj prirodni, svakodnevni ritam. Upravo zbog toga, kako bismo sačuvali kontinuitet lakoće i visoke vibracije, od 7. avgusta okupljamo se u zatvorenom krugu pod nazivom Summer Spirit Glow Up. To će biti četrnaest dana zajedničkog, svesnog ritma u mirnoj oazi na Telegramu – bez komplikovanih teorija i pritiska, kroz kratke audio-formate, potpuno usklađene sa tvojim letnjim danima.

Ako tvoja duša ovog leta bira dublji mir i prepoznaje ovaj ritam, vrata su ti otvorena. Ponekad je sve što nam treba samo malo svesne namere da bismo se podsetili sopstvene svetlosti. Ne zaboravi da sunce samo podseća na vatru koju već nosiš u sebi. Dozvoli svom unutrašnjem biću da ovog leta sija jače od najtoplijeg letnjeg dana.

PHOTO:

YOUR GYM

POČNI OD SEBE. REINVENT YOURSELF.

PIŠE: ANA PRIBIĆEVIĆ ČAMERNIK FOTOGRAFIJE: JOVANA VLAŠKI

Dođe trenutak kada prestanemo da se predstavljamo kroz uloge, titule i svakodnevne definicije i počnemo da se pitamo ko smo zapravo kada ostanemo sami sa sobom.

Ko sam danas, sa uskoro 58 godina? Ko sam kada nisam mama, ćerka, tetka, supruga, prevodilac, PR stručnjak ili komunikolog? Sve su to uloge koje tokom života nosimo sa ljubavlju, posvećenošću i odgovornošću. Ali kada ih na trenutak odložimo, ostajemo sami sa sobom.

A ko sam ja?

Ja sam žena koja ne želi da se preda godinama, poslu, rokovima, okolnostima i svim onim izazovima sa kojima se svakodnevno suočavamo. Volim pokret, aktivnost, sport i duboku introspekciju. Kao i većina ljudi, pored lepih iskustava, doživela sam razočaranja i gubitke. Ipak, nisam prestala da verujem u ljude, u prijateljstvo, u nove početke i u našu sposobnost da se menjamo i rastemo.

Upravo odatle počinje moja priča.

Od trenutka kada sam shvatila da ne mogu da menjam druge ljude. Da ne mogu da kontrolišem sve što mi se dešava. Da u pokušajima da promenimo ono što nije do nas često potrošimo ogromnu količinu energije.

Kao i mnogi, dugo sam svoju energiju usmeravala na druge – na porodicu, posao, obaveze i sve ono što „mora“. U jednom trenutku shvatila sam da mi nedostaje snage, da sam stalno umorna i da je vreme da deo te energije vratim sebi.

Tako je kretanje postalo moj izbor.

I odatle počinjem da iznova gradim sebe. Pravac teretana, traka za trčanje, bicikl – važno je samo da se krećem. Jer kada radiš na sebi, baviš se nečim o čemu sama odlučuješ. Nečim što zavisi isključivo od tebe. U svetu u kojem toliko toga ne možemo da kontrolišemo, to je neverovatno oslobađajući osećaj.

Teretana za mene nije samo mesto za vežbanje. Ona je podsetnik da još uvek mogu da učim, napredujem i pomeram sopstvene granice. Ne takmičim se ni sa kim, ali volim da osetim kako postajem snažnija – fizički, ali i mentalno. Naučila sam da se najveće pobede ne ostvaruju onda kada sve ide lako. Najveći napredak dolazi onda kada ti se baš ne ide na trening. Kada si umorna, neraspoložena ili opterećena problemima, a ipak uradiš nešto za sebe. Nekada je to intenzivan trening, a nekada samo pola sata brzog hoda. Važno je da ne odustaneš.

Trening je za mene postao neka vrsta perpetuum mobile-a. Što više energije uložim, više energije dobijem nazad. Vežbam zbog snage, zdravlja, dobrog raspoloženja i osećaja da brinem o sebi.

Danas vežbam tri do četiri puta nedeljno. Ne pratim stroga pravila i ne verujem u krajnosti. Verujem u balans, u disciplinu koja ne isključuje zadovoljstvo i sve ono što volimo. U doslednost koja ostavlja prostor za uživanje. Verujem da ne moramo da budemo savršeni da bismo napredovali. Dovoljno je da budemo uporni.

A šta želim danas?

Želim da nastavim da otkrivam nove verzije sebe. Da upoznajem ljude koji me inspirišu. Da se usudim da probam ono što nikada ranije nisam. Da motivišem druge, ali i da dozvolim sebi da budem inspirisana. Da ostanem slobodna u mislima, otvorena za život i radoznala pred onim što tek dolazi.

Možda se upravo u tome krije suština svake promene – u odluci da počnemo od sebe. Da ne čekamo idealan trenutak, jer on retko dolazi. Da prihvatimo da je život proces stalnog preobražaja i da u svakom životnom dobu imamo pravo da iznova osmislimo sebe.

Počni od sebe. Reinvent yourself.

Možda će baš ovo leto biti početak tvoje nove priče. A prvi rezultati, oni spoljašnji i oni mnogo važniji – unutrašnji, stići će mnogo brže nego što misliš.

YOUR REALITY

BEZ FILTERA, BEZ STRAHA

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTO: IZ PRIVATNE ARHIVE

MARIJANA RAKOČEVIĆ PRIPADA ONI -

MA KOJI BEZ ZADRŠKE IZGOVARAJU

ONO ŠTO MNOGI MISLE, ALI SE NE USU -

ĐUJU DA KAŽU. KAO PRAVNICA, AU -

TORKA, INFLUENSERKA I IZVOĐAČ MONODRAME „BEZ FILTERA“, IZGRADILA

JE PREPOZNATLJIV GLAS KOJI SPAJA

BRITAK HUMOR, ŽIVOTNO ISKUSTVO

I DUBOKU INTROSPEKCIJU. NJENE

OBJAVE NA DRUŠTVENIM MREŽAMA

ODAVNO SU PRERASLE GRANICE DIGI -

TALNOG PROSTORA I POSTALE SVOJEVRSNI RAZGOVORI SA HILJADAMA

LJUDI KOJI U NJENIM REČIMA PRONA -

LAZE UTEHU, OHRABRENJE I POZIV NA

LIČNU PROMENU. U RAZGOVORU ZA

RYL MAGAZIN MARIJANA GOVORI O

HRABROSTI DA OSTANE SVOJA, VERI, PORODICI, ŽIVOTU BEZ FILTERA I PUTU

KOJI JE OD UNUTRAŠNJE SPOZNAJE

VODI KA SLOBODI.

Da li se žene zmajevi poput tebe rađaju ili stvaraju?

Pre bih rekla da se tokom života stvaraju. Sopstvena spoznaja određuje pravac u kojem ćemo sebe izgraditi – kao „pobednike“ ili „gubitnike“, metaforički rečeno, kao „zmajeve“.

Tvoj um i reči nepogrešivo dotiču naše najsnažnije i najslabije tačke – upravo ona mesta na kojima verujemo da smo nedodirljivi ili da smo potonuli. Kako biraš teme?

Teme ne nedostaju. Inspiracija je svuda oko nas. Čovek je mali i prolazan u ovoj prolaznosti koja se zove život, a samo nataloženi slojevi ega drže ga u sopstvenim okovima. Kada to kroz različite životne faze i učenja osvestimo, dolazi trenutak potpunog oslobađanja. Tada počinje pravi život. Sreća je kod mene došla poprilično rano, a onaj ko je dovoljno otvoren i spreman na promenu, može u mojoj priči pronaći oslonac.

U kom trenutku si osetila da Instagram više nije dovoljan i odlučila da sve ono što si posmatrala u ljudima pretočiš u monodramu „Bez filtera“, gde se greške, bol i zablude pretvaraju u istinu i humor?

O mnogim životnim pitanjima nisam svesno odlučivala. Tu se, zapravo, najbolje vidi Božija volja i put. Ja sam samo bila otvorena i rekla „hoću“, a Bog je kroz ljude i okolnosti odlučio mnogo pre mene. Hvala mu.

Gostuješ na daskama širom Srbije i Crne Gore. Gde si najlepše primljena i ko te najviše razume?

Najbolje me razumeju ljudi koji se odupiru poremećenom sistemu vrednosti, koji čuvaju svoje parče istine i karaktera, koji razumeju moj humor i dele sličan životni rezon. Moj uspeh se, zapravo, ogleda u vraćanju normalnosti i zdravog razuma na velika vrata.

Šta je ono što današnje vreme od nas neizbežno očekuje da bismo ostali autentični i prisutni?

Da bismo ostali autentični, neophodne su hrabrost i doslednost, a pre toga i nezavisnost u svakom smislu. Kod mene su se te kockice složile. Ostati prisutan zahteva disciplinu i posvećenost, što je danas jedan od najvećih izazova.

Da je tvoj život film, kako bi izgledao prvi kadar?

Zanimljivo pitanje na koje nije lako odgovoriti. Moj život je izuzetno slojevit i sadržajno bogat. Prvi kadar bi možda bio trenutak u kojem današnja ja posmatra sebe kao devojčicu u ogledalu, namiguje joj i šalje poruku da smo sve prevazišle i da smo naučile da igramo igru zvanu život.

U tebi žive dve strane – pravnica koja misli u okvirima zakona i umetnica koja misli u okvirima slobode. Kako one funkcionišu zajedno?

Sve je u skladu već odavno. U životu imamo različite uloge, a kod mene je to prirodno i uravnoteženo, tako da se te dve strane odlično razumeju. Više ne postoji nijedan sloj ega u tim životnim ulogama.

Šta kaže suprug na sve – oženio je jednu ženu, a dobio glumicu?

Suprug je dragocen deo cele priče. Bez njega ništa od ovoga ne bi bilo moguće. Preuzeo je na sebe mnogo toga kako bih ja mogla da postavim sve na stabilne noge. To i jeste uloga pravog partnera – da razume, podržava i prati kroz sve što život donosi, i lepo i manje lepo. Mi smo taj odnos davno utemeljili i postavili na zdravu osnovu.

IG, daske koje život znače… da li će biti još neka umetnička forma kroz koju ćeš „progovoriti“?

Kako stvari stoje, ovo je tek početak. Mnogi ljudi iz javnog života prepoznaju kvalitet u onome što radim, pa se otvaraju i druge mogućnosti i formati koji bi publici mogli biti zanimljivi.

Tema julskog i avgustovskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Summer Vibe“. Kako će proteći tvoje leto i na kojoj frekvenciji ćeš biti?

Leto je moje godišnje doba. Zahvalna sam i zaljubljena u život i sve što nam je Gospod dao na korišćenje, pa ću, kao i prethodnih godina, većim delom biti na različitim mediteranskim destinacijama, uživati u porodici, prirodi i „hladnom proseku“. Frekvencija – morska.

REFRESH

YOUR STORY

LETO KOJE SE PAMTI

PIŠE: ĐORĐE STAJKIĆ

„Jao, tata, što je danas bilo vruće. Nekako više volim ono vreme oko mog rođendana.“

Balša je rođen početkom oktobra, dan pred rođendan Sportskog društva Partizan. Njegov kum, vatreni Grobar, to nikada nije oprostio njegovoj majci.

„Sećaš se kad je kum Mario tebi rekao da je mama mogla da sačeka još pola sata, pa da me rodi na Partizanov rođendan?“

„Sećam se. Blesavi Mario, stalno se nešto šali“, odgovori mu otac. „Znaš za onu njegovu foru – zašto Cezar nosi sandale?“

„Ne znam, tata. Zašto?“

„Pa juli je.“

Momčilo se glasno nasmeja. Balša ga je samo nemo pogledao.

„OK, nije vreme za dad jokes, kapiram.“

Koračali su lagano i lenjo kroz šumu na krovu Beograda. Voleli su Košutnjak leti, naročito u smiraj dana, jer je temperatura uvek bila nekoliko stepeni niža nego u gradu. Momčila su za Košutnjak vezivale mnoge lepe uspomene iz vremena kada je tu, kao tinejdžer, dolazio na izviđačke smotre. Podizali bi logore na proplancima, tumarali šumom u potrazi za postavljenom signalizacijom tokom časova orijentacije, zaljubljivali se kraj logorske vatre.

„Pričao sam ti kako smo po Košutnjaku podizali šatore?“, upita Momčilo u jednom trenutku.

„Jesi, tata, sto puta“, rezignirano odgovori Balša.

Započeti živu konverzaciju sa sedmogodišnjim dečakom nije uvek lak zadatak.

Balša je primetio da se tata trudi, pa je rešio da mu pomogne.

„Ej, sećaš se kad smo bili sa izviđačima na Adi Ciganliji? Je l’ to bilo u ovom veku?“

„Bilo je pre dve godine, momče“, osmehnu se Momčilo i čvršće stisnu malenu šaku svog sina u znak zahvalnosti.

„Zašto nisi hteo da se kupamo tada?“, nastavi Balša.

„Znaš, ja sam navikao da se kupam u moru ili u nekoj reci kojoj se vidi dno. Znaš da tamo gde sam rođen možeš da piješ vodu iz reke u kojoj se kupaš.“

Balša zastade i pogleda oca. Ova rečenica ga je zaintrigirala. Dete rođeno na ušću Save u Dunav nije moglo da pojmi da je tako nešto moguće.

„Stvarno?“

„Da, da... I znaš šta još? Leti je bilo toliko toplo da nas je mama umotavala u mokre čaršafe da bismo mogli noću da zaspimo.“

„A što nije upalila klimu?“

„Nismo imali klimu u stanu. Nije bila jeftina kao sada.“

„I šta je još drugačije tamo gde si ti rođen, tata?“, znatiželjno upita Balša.

„Paaa, leti je bilo toliko toplo da si usred dana, na glavnom trgu, mogao da ostaviš otisak cipele u asfaltu.“

PHOTO:

„Daj, bre, nemoj da me ložiš“, iskreno se začudi Balša.

„Ne ložim te“, nasmeja se Momčilo na ovu bezazlenu opasku. „Na plaži nas mame nisu mazale faktorom pedeset, nego domaćim maslinovim uljem. Osećao sam se ponekad kao kranjska kobasica.“

„Šta je to kranjska, tata?“

„Ma, vrsta kobasice, da ti ne objašnjavam sada. Nego, znaš da su tada ležaljke na plažama bile samo ispred velikih hotela? Mi smo ležali na stenama i na bubuljima.“

„Tataaa... Šta su bubulji?“

„Veliki krši“, šeretski nastavi Momčilo.

„Tataaa“, pobuni se Balša.

„Kamenje, veliko kamenje“, nasmeši se Momčilo i pomilova sina po uredno podšišanoj paž-frizuri.

Šetali su ka Pionirskom gradu trim-stazom. Balša bi s vremena na vreme zastao kod neke sprave i uradio nekoliko ponavljanja vežbi opisanih na malom panou.

„Šta je još bilo drugačije nego sada, tata?“, sa iskrenom znatiželjom upita Balša.

„Pa, mnoge stvari, momče. Nije bilo mobilnih telefona. Prva stvar koju bismo izgovorili kada bismo ušli u kuću bila je: ‘Kevo, je l’ me zvao neko?’ Bili smo napolju po ceo dan leti. Pravi-

li smo kućice od kartona u žbunju iza zgrade. Mame su nas dozivale sa terasa i prozora da se vratimo kućama kada padne mrak“, poče da nabraja Momčilo, pa zastade.

„Šta još, tata?“

Momčilo se počeša po glavi i nastavi:

„Pravili smo svoje koševe za basket od plastičnih kutija za mleko u tetrapaku. Pravili smo i male skije od gajbica koka-kole.“

„Male skije je pleonazam, tata“, ubaci se Balša.

„Jeste, sine, jezički puritanče“, nasmeja se još jednom Momčilo i pomilova ga po kosi.

„A imali smo i sladoled na točenje“, uzviknu kada ugleda aparat za sladoled na kraju staze.

„E pa, tata, izgleda da je samo točenko preživeo sve ove godine. Verovatno zato što je najbolji“, ushićeno odgovori Balša i zatrča se ka vremešnom prodavcu sladoleda na točenje i njegovom svetloplavom vršnjaku marke Carpigiani.

Pojeli su sladoled, seli u kola i krenuli ka blokovima. Ušli su u klimatizovan stan, na pametnom televizoru uključili kanal 111 i premotali na početak finala ABA lige. Viberom su se javili Balšinoj mami. Do poluvremena su već obojica, zagrljeni, dremali na trosedu.

Bio je to još jedan savršen letnji dan.

PHOTO: CZÉKUS ISTVÁN

REFRESH YOUR SEA

HERCEG NOVI - MOJA

SVAKODNEVNA RAZGLEDNICA

PIŠE/FOTOGRAFIJE: CZÉKUS ISTVÁN

Za mnoge ljude leto znači planiranje godišnjeg odmora, traženje idealne destinacije i odbrojavanje dana do putovanja. Za mene je priča malo drugačija. Kao neko ko dolazi iz kontinentalnog kraja, pre više od dvadeset godina otkrio sam čari života na moru i od tada imam osećaj da živim tamo gde drugi dolaze na odmor. Zato se često našalim da ne moram nigde na letovanje – dovoljno je da izađem iz kuće.

Leto za mene nije samo godišnje doba. To je poseban način života. To su duži dani, miris mora u vazduhu i osećaj da svaki dan nosi neku novu mogućnost za uživanje. Iako leto u Herceg Novom donosi gužvu, užurbanost i veliki broj posetilaca, tokom godina naučio sam kako da pronađem svoje male oaze mira. Bilo da je reč o šetnji uz more predveče, trenutku provedenom u hladu parka ili jutarnjoj kafi pre nego što grad potpuno oživi, uvek uspem da pobegnem od gužve i pronađem vreme samo za sebe.

Herceg Novi je mesto gde se taj osećaj posebno snažno doživljava. Grad ima onu retku sposobnost da spoji živost mediteranskog leta sa opuštenošću koju danas sve teže pronalazimo. Predveče volim da prošetam Škverom. Sunce se spušta, more poprima zlatne nijanse, a ceo zaliv izgleda kao da je obasjan nekim posebnim svetlom. To su trenuci kada čovek zastane, pogleda oko sebe i shvati koliko su male stvari zapravo vredne.

Jedan od mojih omiljenih rituala jesu šetnje sa psom kroz park u Igalu, ispod Titove vile. U hladu starih stabala, daleko od letnje gužve, vlada poseban mir. To je savršeno mesto za predah, razgovor sa prijateljima ili jednostavno uživanje u tišini i prirodi.

Naravno, leto na moru ne bi bilo potpuno bez dana provedenih na plaži. Posebno volim Njivice i njihovo kristalno čisto more. Malo je lepših osećaja od jutarnjeg kupanja ili opuštanja u hladu uz osvežavajuće piće, dok pogled luta zalivom. Upravo tada najbolje razumem zašto ljudi prelaze hiljade kilometara da bi doživeli ono što je meni gotovo svakodnevica.

Leto je za mene i vreme kada više pažnje posvećujem sitnicama koje tokom ostatka godine često prolaze neprimećeno. To su jutra kada se grad tek budi, miris mora koji dopire sa zaliva i prvi zraci sunca koji obasjavaju obalu. Volim da ustanem nešto ranije i popijem kafu u miru, pre nego što počne svakodnevna vreva. U tim trenucima Herceg Novi pokazuje jedno svoje drugačije lice – mirno, elegantno i gotovo uspavano.

Ono što posebno volim kod leta jeste osećaj spontanosti. Dovoljno je da neko predloži kratku šetnju, piće uz more, odlazak na plažu ili vožnju brodićem i plan za dan je već napravljen. Nema velike organizacije ni dugih priprema. Upravo ta jednostavnost čini leto posebnim. Najlepše uspomene često nastaju iz potpuno neplaniranih trenutaka.

Život uz more naučio me je da više cenim vreme provedeno napolju. Umesto zatvorenih prostora, leto me uvek privlači ka šetalištima, parkovima, plažama i terasama sa pogledom na more. Čak i običan razgovor sa prijateljima dobija posebnu draž kada se vodi uz šum talasa i lagani povetarac koji dolazi sa pučine.

Tokom godina upoznao sam mnoge ljude koji su dolazili u Herceg Novi na nekoliko dana odmora, a odlazili sa željom da se ponovo vrate. To me nikada nije iznenađivalo. Ovaj grad ima nešto što se teško može dočarati fotografijama ili turističkim brošurama. To je osećaj koji se doživi tek kada sednete uz obalu, posmatrate zaliv i prepustite se ritmu leta.

Veliki deo mog summer vibe-a čine i mali užici – jutarnja kafa u nekom od kafića Starog grada, lagana šetnja kamenim ulicama,

ručak ili večera u restoranu uz samu obalu, gde se mirisi mediteranske kuhinje prepliću sa mirisom mora. To nisu spektakularni događaji, ali upravo oni stvaraju uspomene koje najduže traju.

Posebno mesto zauzima Savina. Pogled na Bokokotorski zaliv sa tog dela grada uvek me iznova oduševi. Bez obzira na to koliko puta ga vidim, prizor mora, čempresa i starih kamenih kuća ima neku bezvremensku lepotu. U trenucima zalaska sunca čitav pejzaž izgleda gotovo nestvarno.

Ipak, ono što moj letnji vibe čini posebnim nije samo Herceg Novi. To je osećaj slobode koji leto donosi. To su večeri provedene sa prijateljima, spontani odlasci na plažu, smeh, muzika, dobra hrana i trenuci kada zaboravimo na sat i obaveze. Leto nas podseća da ponekad nije potrebno mnogo da bismo bili srećni.

Leto je i vreme kada se najviše oseća koliko priroda utiče na raspoloženje. Pogled na more, sunce koje se presijava na površini vode i večernje boje neba stvaraju atmosferu koja čoveka prirodno opušta. Možda upravo zbog toga nikada nisam imao potrebu da tražim neka daleka mesta za odmor. Sve ono što ljudi traže na letovanju – mir, lepotu, opuštanje i osećaj slobode – pronašao sam ovde.

Nakon više od dvadeset godina provedenih na ovoj obali, još uvek se radujem svakom novom letu. Možda upravo zato što sam, kao kontinentalac, naučio da cenim privilegiju života uz more. Dok mnogi mesecima planiraju gde će provesti godišnji odmor, ja živim na mestu na koje drugi dolaze da odmore dušu. Moj summer vibe nisu luksuzni hoteli ni egzotične destinacije. To su zalasci sunca na Škveru, šetnje sa psom kroz Igalo, kupanje u bistrom moru, kafa u Starom gradu i pogled sa Savine koji me ni nakon svih ovih godina nije prestao oduševljavati. To je moje leto, moj ritam i moj način da uživam u svakom danu.

REFRESH YOUR PATH

I LUOGHI DELLO SPIRITO: VIAGGIO INTERIORE ED

ESTERIORE NEL SUDEST

DELL’ANATOLIA

SCRIVE/FOTO: ANNA SERRANO

Il viaggio che sto per raccontarvi non è solo un viaggio geografico. E’ un viaggio nei luoghi dello spirito. In fondo, questi luoghi esistono già dentro di noi: a volte, quando ci rechiamo in alcuni angoli del pianeta in un momento particolare della nostra vita, scatta una scintilla che illumina la nostra anima e quei luoghi finiscono per diventare uno specchio di ciò che siamo.

E nel diverso ritroviamo noi stessi.

Il viaggio che ci occupa è anche un viaggio fuori dal tempo. Comincia nelle lontane terre di Kars e scende verso Ani, per andare a finire nella remota Doğubayazıt bordeggiando la frontiera con l’Armenia prima e con l’Iran dopo. Poi arriverà il lago di Van dove la presenza dell’Iran è palpabile, poi Tatvan e poi, flash! la Mesopotamia turca con la sua luce immensa. Immensa come il mare che non vede. I grandi nomi della Storia verranno a bussare al nostro cuore: Diyarbakır, Mardin, Hasankeyf. Il fiume Tigri!! Poi si andrà a cercare la frontiera con la

Siria: Midyat e Nusaybin. E quando ci crederemo sazi di luce verrà ancora a baciarci piena di spirito Şanlıurfa (che sta per Urfa la gloriosa) e Gaziantep (che sta per la grande Antep). Ci si recherà poi ad Halfeti, sepolta sotto l’acqua, a modo di purificazione, come anticipo del grande silenzio di Nemrut, per poi scendere verso la terremotata e dolente Malatya, risalire verso Divriği, con i cuori finalmente appagati, nel bel mezzo del nulla, e finire nella prospera Sivas.

Salpiamo via terra, stive pronte

Kars La sovietica, dimenticata da tutti finché il premio nobel Orhan Pamuk non la ricoprì di letteratura nel suo romanzo Neve. Neve in turco si dice “kar”, anche se dicono che il nome provenga dall’armeno e voglia dire sposa, oppure dal georgiano e voglia dire porta. La sposa, bianca e pura come la neve, oppure la porta. Tutte le spiegazioni vanno bene. Le sue case dal sapore marcatamente sovietico, il suo formaggio, la sua austerità e severità convincono subito.

Ani Oggi in rovine. Colei che fu una delle città più grandi e ricche del mondo conosciuto, capitale del regno armeno dei Bagratidi, che rivaleggiava niente di meno che con Baghdad e con il Cairo. Cattedrali, moschee, caravanserragli, mura possenti. Il crollo è stato talmente tale che la distanza tra quello che fu e quello che vedi oggi è quasi impossibile da colmare con l’immaginazione. Il vento che spazza le rovine sembra l’unico abitante rimasto in quelle vaste estensioni di terreno con l’orizzonte a perdita d’occhio. Doğubayazıt e il palazzo di Ishak Pascià, con il suo nuovo e polemico tetto di cristallo, remoto e imponente nella sua sobrietà, e il monte Ararat come presenza possente a una manciata di chilometri. Siamo ai confini dell’Anatolia, sulla soglia dell’Iran ma quello azero, non ancora persiano.

Il lago di Van è la porta che si apre e si chiude verso l’Iran. Il più grande lago della Turchia. Salato come un mare rinchiuso su sé stesso. Nell’isola di Akdamar, una chiesa armena del X secolo. Sola, circondata da acqua, circondata da sale, con i suoi affreschi ancora vivi che ti guardano negli occhi e ti parlano e ti raccontano dei sogni di tutti coloro che da lì sono passati.

La Mesopotamia, terra fra i due fiumi, il Tigri e l’Eufrate

La Mesopotamia turca è una delle regioni più straordinarie e meno conosciute del mondo. Il suo nome lo abbiamo studiato a scuola quando eravamo bambini. Ha il sapore della leggenda, del potere, dell’origine della vita, delle gesta e dei tramonti degli imperi. È il luogo dove la storia umana ha radici così profonde che camminare lì ha un peso fisico diverso.

La densità di fedi e popoli che si sono sovrapposti senza mai cancellarsi del tutto è sbalorditiva: sumeri, accadi, assiri, babilonesi, ittiti, urartei, persiani, romani, arabi, artuchidi, selgiuchidi, mongoli, armeni, ottomani, kurdi. L’aramaico che risuona ancora nelle pietre dei monasteri, il muezzin che scandisce con la sua chiamata alla preghiera le giornate, le memorie cristiane siriache che resistono da duemila anni nello stesso paesaggio di pietra e polvere.

Diyarbakır Amed, in kurdo. La città matriarca. Intensa, forte, decisa, dalla personalità magnetica. Baciata dal Tigri con il suo ponte dai dieci occhi, On Gözlü Köprü. Le sue mura di basalto nero sono tra le più lunghe al mondo in un centro abitato. Cuore nevralgico dei kurdi, parte intrinseca dell’anima della Mesopotamia, con la loro lingua millenaria, la loro musica, la loro memoria. Gente fiera, diretta, dallo sguardo penetrante, calorosa e generosa.

Mardin Il balcone in pietra sulla piana della Mesopotamia. Case color miele che scendono a cascata verso la pianura, chiese antiche, profumo di spezie, mandorle candite color indaco. Prendere un tè nero, bello carico, sul tetto di un qualsiasi caffè a modo di balcone con simile spettacolo è uno dei lussi più grandi che questa terra offra. Città senza fretta dove la vita scende lenta come le sue case verso la pianura.

Hasankeyf Diecimila anni di storia ora sotto l’acqua. Per costruire una diga sul fiume hanno sommerso uno dei siti abitati più antichi del pianeta. Il Tigri fa sempre da padrone di casa però. Cambiano i tempi e le forme. Ma il Tigri non cambia.

Midyat Piccola, bella, sconosciuta, con un marcato sapore siriaco-cristiano. Piena di chiese e monasteri imponenti nella loro sobrietà, restaurati coi soldi di chi un giorno emigrò in Germania e un altro rientrò in patria. La continuità è il suo miracolo silenzioso.

Nusaybin Praticamente separata da Al-Qamishli solo da una linea tracciata a pennello. Cammini per Nusaybin e all’improvviso appare un cartello che dice “Siria”. Vi è anche la tomba di un santo di nome Yakup, Giacomo di Nisbis, detto il Mosè della Mesopotamia. Mentre la cristianità intera pellegrina verso Compostela, un altro San Giacomo riposa qui, in questa città di frontiera che sa di due mondi.

Urfa La grande, come la chiamano i turchi (Şanliurfa). Il profeta Abramo è nato qui, in una grotta nel centro della città ancora visitabile oggi, meta di pellegrinaggio. Urfa è per i turchi terza in Oriente solo dopo la Mecca e Gerusalemme. Accanto, un lago di acque verde smeraldo popolato di pesciolini sacri dal color arancione saturo che i fedeli nutrono da secoli. Le scorpacciate di fegato da Paflar Ciğer e da Astarte. E Göbeklitepe a pochi chilometri, il sito archeologico più antico del pianeta, epicentro di epicentri.

Antep La vittoriosa come la chiamano i turchi (Gaziantep). Il trambusto del bazar, il rame lavorato pazientemente a martellate, i mosaici romani del magnifico museo di Zeugma. E il cibo: qui e a Urfa la gastronomia è civiltà. È la trasmissione di un sapere antico che passa di mano in mano come un testo sacro.

Halfeti E’ come entrare in un film d’autore dai lunghi silenzi e paesaggi metafisici. Il vecchio villaggio è stato sommerso dalle acque del bacino artificiale. Di quella vita inghiottita rimane solo il minareto della moschea che spunta dall’acqua. Ci si accede lentamente con la barca.

Monte Nemrut A duemila metri, il re Antioco I di Commagene fece costruire nel I secolo a.C. un santuario funerario con statue colossali. Le loro teste di pietra guardano un orizzonte che poco è cambiato da secoli. Il Nemrut regala albe e tramonti, lontani da tutti e da tutto, inondati di silenzio. Un centro energetico denso e leggero in contemporanea.

Malatya Martoriata dal terremoto del 2023, ancora piena di ferite e di palazzi pericolanti, la grande moschea praticamente andata. Un senso di rassegnazione ma anche di lotta nell’animo delle sue genti.

Divriği La grande sconosciuta. La moschea-ospedale costruita nel 1228 unisce sotto lo stesso tetto la casa di preghiera e la casa di cura. Come se i suoi costruttori avessero saputo qualcosa che noi moderni abbiamo dimenticato: che il corpo e lo spirito si curano insieme. La porta del paradiso, così viene chiamato il portale principale, è scolpita con una ricchezza ornamentale e al tempo stesso una sobrietà che toglie il fiato. Non si capita a Divriği per caso. Bisogna volerci andare.

Sivas E infine Sivas. Città di moschee straordinarie, la Çifte Minareli, la Gök Medrese, la Buruciye, capolavori dell’architettura selgiuchide che si aprono all’improvviso come rivelazioni. Sivas, la prospera, dove l’abbondanza è di casa.

Questi luoghi li percorro da anni, come accompagnatrice culturale per la Compagnia del Relax. Ogni volta è un viaggio diverso. Ogni volta è lo stesso viaggio.

www.instagram.com/annaserranophotographer

REFRESH YOUR AWARD

PRVI POSAO, PRAVA EKIPA

PIŠE: PROMO

U vremenu kada mladi imaju više izbora nego ikada kada je reč o prvom poslu, privući njihovu pažnju postaje sve veći izazov za poslodavce. Plate, benefiti i fleksibilno radno vreme više nisu jedini faktori koji utiču na odluku gde će neko započeti svoju karijeru. Generacija Z traži nešto više – autentičnost, pripadnost i osećaj da će na radnom mestu pronaći ljude sa kojima može da se poveže.

Upravo na tom uvidu zasnovana je kampanja „Moja ekipa“, zahvaljujući kojoj je McDonald’s Srbija osvojio Effie nagradu u kategoriji Youth Marketing. Ova kampanja pokazala je da employer branding ne mora da bude zasnovan na velikim obećanjima i korporativnim porukama, već na stvarnim ljudima i njihovim iskustvima.

Kao jedan od najvećih poslodavaca u zemlji, sa oko 1.300 zaposlenih i 40 restorana, McDonald’s se suočava sa izazovom koji je karakterističan za čitavu industriju brzih restorana. Potreba za novim zaposlenima je konstantna, dok se konkurencija za mlade radnike iz godine u godinu povećava. Brojni poslodavci iz retail,

fashion i uslužnih delatnosti obraćaju se istoj ciljnoj grupi, često nudeći slične uslove rada.

Istraživanja sprovedena među mladima pokazala su da problem nije bio u samoj ponudi posla, već u percepciji. Oni koji nikada nisu radili u McDonald’su posao su često zamišljali kao naporan, strog i opterećen pravilima. Međutim, razgovori sa zaposlenima otkrili su sasvim drugačiju sliku. Najčešće nisu govorili o smenama, procedurama ili zadacima, već o prijateljstvima, podršci kolega, zajedničkim iskustvima i atmosferi koja ih svakodnevno motiviše da dolaze na posao.

Taj raskorak između percepcije i realnosti postao je polazna tačka za kampanju. Umesto da govori o tome koliko je lako prijaviti se za posao ili o mogućnosti fleksibilnog radnog vremena, McDonald’s je odlučio da pokaže kako zaista izgleda radno okruženje iz ugla onih koji ga najbolje poznaju – zaposlenih.

Kroz sadržaj kreiran za TikTok, Instagram i druge digitalne platforme, u centru pažnje našli su se stvarni članovi timova iz restorana. Nisu

korišćeni glumci, niti pažljivo režirane scene. Mladi zaposleni prikazivali su svakodnevne situacije, šale, međusobne odnose i spontane trenutke koji najbolje oslikavaju atmosferu u kojoj rade. Sadržaj je izgledao prirodno, kao deo svakodnevne komunikacije na društvenim mrežama, a ne kao klasična reklama.

Takav pristup pokazao se posebno važnim za generaciju koja veoma brzo prepoznaje kada joj se brend obraća iskreno, a kada koristi unapred pripremljene marketinške formule. Auten-

tičnost je zato postala najvažniji element cele komunikacije.

Kampanja je nosila jednostavnu, ali snažnu poruku – McDonald’s nije samo mesto gde dolaziš da radiš, već mesto gde možeš da pronađeš svoju ekipu. U trenutku kada mladi traže prvi posao, često ih više od samog opisa radnog mesta zanima kako će se osećati među ljudima sa kojima će provoditi veliki deo dana. Osećaj pripadnosti, prihvaćenosti i podrške postaje jednako važan kao i sama zarada.

Rezultati su pokazali da je ovakav pristup pogodio pravo u metu. Percepcija McDonald’sa kao dobrog poslodavca među mladima značajno je porasla, kampanja je ostvarila više od 12,5 miliona video pregleda i oko 18 miliona impresija, dok je broj prijava za posao povećan za čak 63 odsto u odnosu na isti period prethodne godine.

Međutim, možda je najvažnije to što je kampanja otvorila širu temu o tome kako mladi danas biraju svoje prve profesionalne korake. Za generaciju koja odrasta u svetu stalnih promena, posao više nije samo način da se zaradi no-

vac. On predstavlja priliku za sticanje iskustva, upoznavanje novih ljudi, razvoj samopouzdanja i pronalaženje zajednice kojoj pripadaš.

Zato je priča o „Mojoj ekipi“ mnogo više od uspešne marketinške kampanje. Ona pokazuje da su u eri digitalne komunikacije upravo ljudski odnosi, iskrenost i osećaj zajedništva ono što pravi najveću razliku. Ponekad je dovoljno da neko vidi grupu ljudi koja iskreno uživa radeći zajedno da bi poželeo da postane njen deo. A upravo je to poruka koju je McDonald’s uspeo da prenese mladima širom Srbije.

PHOTO: PIXABAY.COM

YOUR BREAKFAST

TATJANE, ŽENE KOJE STVARAJU, PRIRPOVEDAJU

I ISCELJUJU

TRI TATJANE, TRI PRIČE, TRI SUDBINE. U HOTELU RADISSON COLLECTION OVOGA LETA, RANO UJUTRO ZA DORUČKOM

RAZGOVARAM SA ŽENAMA ČIJI SU RODITELJI I SUDBINA ŽELELI DA SE ZOVU

TATAJANA. OVO JE PRIČA O SLIKARKI, UMETNICI ŽIVOTA I NOVINARKI. UDAHNITE I DOŽIVITE NJIHOVE PRIČE.

TATJANA LEČIĆ JE AKADEMSKA SLIKARKA ČIJI JE UMETNIČKI RAD POSVEĆEN ISTRAŽIVANJU PROSTORA IZME-

ĐU VIDLJIVOG I SKRIVENOG, MATERIJALNOG I NEMATERIJALNOG. VEĆ VIŠE

OD DVE DECENIJE AKTIVNO STVARA I IZLAŽE NA DOMAĆOJ I MEĐUNARODNOJ UMETNIČKOJ SCENI. NJENA DELA

PREDSTAVLJENA SU NA BROJNIM SAMOSTALNIM I GRUPNIM IZLOŽBAMA U ZEMLJI I INOSTRANSTVU, A NALAZE SE

I U MUZEJSKIM ZBIRKAMA I PRIVATNIM

KOLEKCIJAMA. PREPOZNATLJIVA JE PO

SLOJEVITOM LIKOVNOM JEZIKU KOJI SPAJA FIGURU, PROSTOR, TEKSTURU I SVETLOST. POSEBNO MESTO U NJENOM STVARALAŠTVU ZAUZIMA RAD NA SVILI, KROZ KOJI ISTRAŽUJE GRANICE IZMEĐU SLIKE, POKRETA I DODIRA. U SVOJIM CIKLUSIMA NE BAVI SE SAMO ONIM ŠTO

VIDIMO, VEĆ I ONIM ŠTO NASLUĆUJEMO I OSEĆAMO. KROZ RAZLIČITE MOTIVE I MEDIJE GRADI PREPOZNATLJIV AUTORSKI IZRAZ KOJI SPAJA PRECIZNOST I INTUITIVNOST. NJENI RADOVI ČESTO POZIVAJU POSMATRAČA NA USPORAVANJE, PROMIŠLJANJE I UNUTRAŠNJI DIJALOG. PORED SAMOSTALNOG UMETNIČKOG RADA, UČESTVOVALA JE NA BROJNIM LIKOVNIM KOLONIJAMA, RADIONICAMA I MEĐUNARODNIM REZIDENCIJALNIM PROGRAMIMA. ŽIVI I RADI U BEOGRADU, VERUJUĆI DA UMETNOST NIJE SAMO NAČIN IZRAŽAVANJA VEĆ I NAČIN RAZUMEVANJA SVETA I SEBE.

TATJANA LIBRE JE OSNIVAČICA DUHOVNE AKADEMIJE I KREATORKA AUTORSKOG DA-ISDM™ INTEGRATIVNOG SOMATSKO-DISAJNOG METODA, KOJI POVEZUJE RAD SA NERVNIM SISTEMOM, TELOM, DAHOM, EMOCIJAMA I DUHOVNOM SVEŠĆU. DIPLOMIRALA JE SRPSKI JEZIK I KNJIŽEVNOST NA FILOZOFSKOM FAKULTETU U NOVOM SADU, A SVOJE OBRAZOVANJE PROŠIRIVALA JE KROZ ROMOLOGIJU, ŽENSKE STUDIJE, ENERGETSKU PSIHOLOGIJU, COACHING, TELESNO-ORIJENTISANI RAD

I SOMATIC EXPERIENCING®. VIŠE OD DVE DECENIJE POSVEĆENA JE RADU SA LJUDIMA, NAJPRE KROZ OBRAZOVANJE I PEDAGOGIJU, A ZATIM KROZ VOĐENJE DUBOKIH PROCESA LIČNOG RAZVOJA I

TRANSFORMACIJE. AUTORKA JE BROJNIH EDUKATIVNO-TRANSFORMACIONIH

PROGRAMA, MEĐU KOJIMA SU „DUHOVNI VODIČ“, „BUDI ŽENA NOVOG DOBA“, „PETKANA – ISCELJENJE DUŠE“ I PROGRAMI DUHOVNIH PUTOVANJA ŠIROM

SVETA. U SVOM RADU OBJEDINJUJE

ZNANJE, INTUICIJU I ISKUSTVO, POMAŽUĆI LJUDIMA DA IZAĐU IZ PREŽIVLJA-

VANJA I VRATE SE TELU, UNUTRAŠNJOJ

STABILNOSTI I AUTENTIČNOJ ŽIVOT-

NOJ SNAZI. NJENI PROGRAMI NISU ZA-

SNOVANI NA BRZIM REŠENJIMA, VEĆ NA

SIGURNOM, CELOVITOM I UTELOVLJENOM PROCESU PROMENE. NJENA MISIJA JE DA ČOVEKA VRATI NJEGOVOM

SRCU, ISTINI, SPOSOBNOSTI DA VOLI I HRABROSTI DA ŽIVI SVOJU SVRHU. VE-

RUJE DA NEBO NA ZEMLJI NIJE IDEJA, VEĆ STANJE BIĆA KOJE NASTAJE KADA SE TELO, DUH I DUŠA PONOVO SJEDINE.

TATJANA SOLDATOVIĆ MANOJLOVIĆ

NOVINARKA, AUTORKA VELIKOG BROJA

DOKUMENTARNIH I PUTOPISNIH EMI-

SIJA, AUTORKA EMISIJA IZ DOMENA ISTRAŽIVAČKOG NOVINARSTVA.

OBJAVILA ZBIRKU PRIČA “UDATA ZA

SLOBODU”, KOJE SU NASTAJALE TOKOM POSLEDNJIH DESETAK GODINA; U PRIPREMI NOVA ZBIRKA “CRTICE IZ ŽIVOTA NOĆNOG DRAJVERA”, AUTENTIČNO

ISKUSTVO NOVINARKE ZA VOLANOM #CARGO VOZILA.

STRUKOVNA POLITIKOLOŠKINJA, SPECIJALISTA ZA NENASILNE DRUŠTVENE PROMENE, SPECIJALIZIRALA NA TEMI – STRATEGIJE OSTVARIVANJA RODNE RAVNOPRAVNOSTI U SRBIJI. SERTIFIKOVANA SAVETNICA ZA LIČNI RAZVOJ, PRAKTIČAR KLIRING METODE PSIHOTERAPIJE, SA IZRAŽENIM AFINITETOM ZA

PODRŠKU ŽENAMA I MLADIM LJUDIMA, ZA OSNAŽIVANJE NA LIČNOM, PORODIČNOM I PROFESIONALNOM PLANU.

IDEALISTA, ALTRUISTA I KAKO JE MOJA BAKA ZNALA DA KAŽE – ONAKO MALO NA SVOJU RUKU. MAMA TIJANINA I MATIJINA, BAKA TEINA I TARINA, ZA SADA… DA, HEDONISTA I OPTIMISTA KOJA U SEBI LJUBOMORNO ČUVA DETE AVANTURISTICKOG DUHA.

Dostojevski je rekao „Ime ti je sudbina“ Sve tri ste Tatjane. Da li verujete da ime može da nosi simboliku, energiju ili životni zadatak i kako bi opisali svoju sudbinu?

Tatjana Lečić: Verujem da ime nosi određenu energiju, ali ne kao unapred zadatu sudbinu, već kao mogućnost koju tokom života otkrivamo. Zanimljivo je da nas tri, sa istim imenom, dolazimo iz različitih oblasti koje se ipak bave čovekom i njegovim unutrašnjim svetom.

Moja sudbina, ako bih je danas opisivala, bila bi put neprekidnog istraživanja. Kroz umetnost pokušavam da razumem ono što se nalazi između spoljašnjeg i unutrašnjeg, između onoga što možemo da objasnimo i onoga što samo osećamo. Upravo taj prostor „između“ postao je tema mog stvaralaštva, ali i mog životnog puta. Tatjana Libre: Verujem da ime može da nosi simboliku, energiju i određeni životni poziv, ali ne verujem da je ono presuda koju čovek ne može da promeni. Za mene je ime poput prvog tona koji dobijemo rođenjem, dok melodiju svog života stvaramo izborima, iskustvima i načinom na koji odgovaramo na ono što nam se događa. Svoje ime Tatjana doživljavam kao ime žene koja je pozvana da spoji snagu i nežnost, zemaljsko i duhovno, znanje i srce. Moja sudbina nije bila da izbegnem bol, već da kroz njega pronađem dublji smisao i da ono što sam spoznala pretvorim u put kojim mogu da vodim druge ljude.

Zato svoju sudbinu opisujem kao služenje životu — buđenje snage, ljubavi i istine u ljudima. Ne verujem da nam je sudbina unapred napisana do poslednjeg detalja, ali verujem da duša dolazi sa pravcem koji se uporno otkriva kroz sve što živimo. Moje ime za mene danas predstavlja podsetnik da živim hrabro, dostojanstveno i u skladu sa onim zbog čega sam došla.

Tatjana Manojlović: Ako mi je ime Tatjana dalo koren i potrebu da stvaram, moji izbori su mi dali krila. Izabrala sam slobodu kao imperativ i reči kao oruđe, jer verujem da sudbinu ne određuje ono kako se zovemo, već sadržaji koje iza sebe ostavljamo.

Umetnost, pisanje, terapija imaju nešto zajedničko – sve tri pomažu da čoveku da razume sebe. Da li se slažete sa tim?

Tatjana Lečić: Da. Sve tri predstavljaju različite puteve ka istom cilju – samospoznaji i ljudskoj duši. Pisanje daje oblik mislima, terapija pomaže da ih osvestimo,a umetnost često uspe da izrazi ono za šta još nemamo reči. Mnoge svoje slike doživljavam kao razgovore sa sobom. Tek kada ih završim, shvatim šta sam zapravo želela da kažem. Zato verujem da umetnost nije samo estetski čin, već i duboko ljudska potreba da razumemo sebe i svet oko sebe, to je najnežniji način da čovek dođe do samospoznaje. Tatjana Libre:Za mene terapija nije samo način da čovek izleči ono što ga boli, već umetnost življenja. Ona nas uči kako da budemo prisutni u sopstvenom životu, kako da čujemo telo, razumemo emocije i prepoznamo istinu koja se nalazi ispod naših uloga, odbrana i očekivanja. Kao što umetnik od praznog platna stvara delo, tako i čovek kroz svesnost, odgovornost i ljubav oblikuje svoj život. Istinska promena nastaje kada ne pokušavamo samo da razumemo sebe umom, već kada naučimo da sebe osetimo, prihvatimo i živimo u celovitosti. Zato verujem da je svaki autentično proživljen život jedinstveno umetničko delo.

Tatjana Manojlović: Najvećim delom svog života koristila sam televizijski izraz kao sredstvo da kreativni potencijal iskoristim na sopstveno zadovoljstvo, a u širem interesu. Poslednju deceniju pišem, osećam da je to po mene lekovito. Pisana reč je došla nekako kao prirodno odre-

dište. To što drugi požele da pročitaju i da me osete, razumeju, ispunjava me srećom i daje smisao onome što radim.

Da li verujete da čoveka bira svoj poziv ili poziv vremenom pronađe čovek?

Tajtjana Lečić: Mislim da poziv strpljivo čeka da ga prepoznamo. Nekada pokušavamo da odemo drugim putevima, da budemo praktičniji ili racionalniji,ali ono što je suštinski naše nastavlja da nas doziva. To je možda i neka vrsta plesa. Umetnost je kroz ceo moj život bila prisutna kao najprirodniji način komunikacije sasvetom, pa i sa sobom kao što sam već rekla. Danas imam osećaj da nisam ja izabrala slikarstvo koliko je ono izabralo mene.

Tatjana Libre: Verujem da čovek često bira zanimanje, ali da pravi poziv vremenom pronađe njega. Poziv se obično ne pojavljuje kao gotov odgovor, već kroz iskustva koja se po -

navljaju, kroz darove koje ne možemo da zanemarimo i kroz pitanja koja nas prate celog života. Nekada nas pronađe kroz ljubav, a nekada kroz bol koji smo morali da pretvorimo u smisao. I moj put nije nastao iz jednog plana, već iz dugog susretanja sa ljudima, telom, emocijama, traumom, duhovnošću i sopstvenom istinom. Vremenom sam shvatila da ono što me je najdublje menjalo nije bilo samo moje lično iskustvo, već priprema da jednog dana mogu da vodim druge. Poziv nas pronađe, ali od nas traži hrabrost da ga prepoznamo, disciplinu da mu dorastemo i odgovornost da ga živimo. Zato verujem da se poziv ne bira samo razumom — on se prepoznaje po tome što nas istovremeno plaši, pokreće i daje dubok osećaj smisla. Kada čovek živi svoj poziv, on više ne radi samo posao, već kroz svoj život služi nečemu većem od sebe.

TATJANA LIBRE

TATJANA LEČIĆ

Tatjana Manojlović: Dvosmerna je to ulica, puna sokačića koji se slivaju u glavni tok. Najbitniji jeste sadržaj kojim život činimo smislenim. Oduvek sam imala paniku od uludo protraćenog vremena. Sada shvatam da je i za dokolicu potreban dar i da je neophodno iznivelisati cikluse rada i kontemplacije.

Koji je bio prelomni trenutak kada ste shvatili da ste na svom autentičnom putu?

Tatjana Lečić: Nije postojao jedan trenutak, već jedno postepeno sazrevanje. Tokom godina menjali su se stilovi, tehnike, teme i interesovanja, ali je potreba za stvaranjem ostajala ista. Verovatno sam svoj autentični put prepoznala onda kada sam prestala da pokušavam da se uklopim u očekivanja i kada sam sebi dozvolila da istražujem sopstvene teme, čak i onda kada nisu nudile jednostavne odgovore.Umetnost me je naučila da je traganje često važnije od pro-

nalaska. Shvatila sam i da umetnost može da transformiše energiju, i u meni, i u ljudima koji je posmatrajui žive.

Tatjana Libre: Prelomni trenutak nije bio jedan događaj, već tačka u kojoj sam shvatila da se sve što sam do tada učila i živela — pedagogija, rad sa ljudima, telo, dah, emocije, trauma i duhovnost — zapravo spaja u jedan put. To se posebno jasno pokazalo kada sam počela da vodim dubinske procese i gledam kako se ljudi ne menjaju samo na nivou razumevanja, već se vraćaju sebi, svojoj snazi i životu. Tada sam osetila da više ne pokušavam da pronađem svoje mesto, već da ga konačno stvaram iz sopstvene istine. Nastanak Duhovne Akademije i DA-ISDM™ metoda bio je potvrda da je sve što sam prošla imalo dublji smisao. Shvatila sam da moj autentični put nije samo da prenosim znanje, već da stvaram prostor u kojem čovek može da se seti ko je. Taj trenutak je doneo i veliku odgovornost, jer autentičan put nije uvek lak, ali je jedini na kojem osećamo da naš život ima celinu. Od tada znam da sam na svom putu svaki put kada kroz moj rad neko ponovo oseti sebe, svoje srce i razlog zbog kojeg želi da živi punije.

Tatjana Manojlović: Reakcije na priče koje sam objavljivala na svom blogu i potom u časopisu RYL ohrabrile su me da pišem, da to radim sa još više strasti, da istrajavam. Pisana reč je za mene tek u prvom momentu novina. Zapravo sam oduvek “literarni tip” novinara. Uvek sam preferirala takvom izrazu, čak i kada je bilo neophodno u informativnom novinarstvu vest svesti na tridesetak sekundi tv formata.

Šta za vas danas predstavlja istinsku ženstvenost?

Tatjana Lečić: Istinska ženstvenost za mene nije uloga niti forma. Ona je sposobnost da ostanemo povezane sa sobom, način na koji unosiš estetiku, toplinu i smisao u sve što dotakneš –bilo da je to platno, prostor koji uređuješ ili odnos sa ljudima.To je spoj senzibilnosti, intuicije, hrabrosti da budeš ranjiva, snage i stvaralačke energije. Ženstvenost vidim kao sposobnost transformacije – da iz iskustava, čak i teških, stvaramo nešto novo, lepo i smisleno. U tom smislu, ona je veoma bliska samom procesu stvaranja umetnosti.

TATJANA

SOLDATOVIĆ MANOJLOVIĆ

Tatjana Libre: Istinska ženstvenost za mene danas počinje u odnosu sa Bogom i u dubokoj zaljubljenosti u život. Ona se ne meri izgledom, godinama ni ulogom koju žena ima, već načinom na koji je prisutna u sopstvenom telu, srcu i svakodnevici. Ženstvenost je sposobnost da uživaš u običnim stvarima — u zalogaju ukusne hrane, čaši hladnog vina, mirisu jutra, dodiru, smehu i razgovoru sa voljenom osobom koji ti proširuje pogled na svet. Ona se vidi u ljubavi koju umeš da pružiš svakoga dana, ali i u sposobnosti da tu ljubav primiš. Za mene je ženstvena žena ona koja ne beži od težine života, već je nosi dostojanstveno, ne odričući se svoje nežnosti, radosti i strasti. Ona ume da se ljubi, grli, raduje, stvara i da svoj posao radi celim bićem. Istinska ženstvenost nije slabost niti stalna blagost — ona je snaga koja ostaje povezana sa srcem. To je žena koja ne čeka poseban život da bi bila živa, već od svakog dana pravi prostor za ljubav, smisao i prisustvo.

Tatjana Manojlović: Istinska ženstvenost je hrabrost da ne pokušavaš biti bilo čija predstava o ženi, nečiji ideal, već sopstvena najpotpunija verzija. Da neguješ, stvaraš, voliš, postavljaš granice, menjaš se i rasteš, a da pritom ne gubiš sebe. Istinska ženstvenost nije osobina tela, već karaktera. To je spoj autentičnosti, empatije, dostojanstva i unutrašnje snage. Istinska ženstvenost je sloboda da budeš nežna bez slabosti, snažna bez grubosti i svoja bez potrebe da se uklapaš u tuđa očekivanja. Nije stvar u tome kako žena izgleda, već kako nosi sebe kroz život. Da na tebi najuočljiviji bude karakter. To je ono što obara s nogu.

Tema letnjeg dvobroja nosi naziv „Summer vibe“. Od čega on kod vas najviše zavisi?

Tatjana Lečić: Od svetlosti. Kao slikar, svet doživljavam kroz promene boja, senki i atmosfere. Leti je svetlost drugačija – intenzivnija, sporija i mekša u isto vreme. Tada više vremena

BE LGRA D E

provodim u prirodi, posmatram, beležim utiske i dopuštam sebi da usporim. Moj „summer vibe“ nije vezan za određeno mesto,već za stanje duha: osećaj slobode, otvorenosti i spremnosti da se prepustim novim idejama i inspiracijama, da jednostavno upijam teksture prirode, more, sunce i razgovore koji inspirišu, sakupljam vizuelne impresije.

Tatjana Libre: Moj „summer vibe“ nije godišnje doba, destinacija ni savršena fotografija. Ove godine to je moja duboka zaljubljenost u život — ne zato što je uvek lak, već zato što je dragocen. Ovo leto vatreno istražujem nove puteve, nove izbore, dublji kontakt sa životom. Tatjana Manojlović: Za mene leto nikada nisu bile egzotične destinacije, luksuzni hoteli ni fotografije za društvene mreže. Kada pomislim na najlepša leta, ne pamtim mesta po imenima, već po zvucima i osećajima. Pamtim šum talasa, boju mora u različitim delovima dana, glatke oblutke pod stopalima i onaj trenutak kada se telo

konačno opusti i počne da diše punim plućima. Pamtim jutra na Adi Ciganliji, kada sam dolazila da se sastavim posle nekih svojih unutrašnjih lomova. Vodu koja ćuti i prima sve ono što ne umemo da izgovorimo. Pamtim izlaske i zalaske sunca na Adi Bojani, kada se činilo da je svet na trenutak sporiji i nežniji nego inače. Tek kasnije sam shvatila da su mi ti letnji trenuci bili svojevrsna terapija. Sunce, vetar, voda i tišina uradili su za mene mnogo više nego što sam tada umela da prepoznam. Naučili su me da zaceljivanje ne mora uvek da bude veliko i dramatično. Ponekad dolazi kroz miris soli u kosi, kroz dugo gledanje u horizont ili kroz jedan spokojan suton. Zato mi je i ovog leta potrebno upravo to — da me sunce ponovo ogreje na onaj duboki, lekoviti način. Da me podseti da posle svakog unutrašnjeg nevremena postoji obala. I da, negde između talasa, vetra i svetlosti, sačuvam nadu da će se pojaviti i nečija ruka. Ne da me spase, već da zajedno gledamo isti horizont.

PHOTO: MIA MEDAKOVIĆ

YOUR MISSION

VELIKA DŽAMIJA U KERUANU

PIŠE I FOTOGRAFIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

Po treći put u Tunisu. Na zemlji koja vibrira posebnom snagom. Sviđa mi se jer joj se ne vraćam lako, već onda kada me pozove na svoj tihi, arhaični način – kroz vetar sa juga, miris začina i svetlost koja pada drugačije nego bilo gde drugde.

Ovde se čovek lako seti koliko je svet veći od njegovih navika. I koliko je lepo kada ga ne pokušava ukrotiti, već mu se prepusti – kao da sedi na ivici nečega što je starije od njega i strpljivije od njegovih misli.

Idem na izlete i izlazim iz rizorta kako bih upoznala zemlju i njenu kulturu. More je more, svuda isto i slano, ali kulture koje ono grli nisu iste. One menjaju njegovu boju u očima onoga ko gleda: negde je tiše, negde nemirnije, negde ispunjeno pričama koje se ne izgovaraju naglas, već žive u ulicama, na pijacama i u načinu na koji se ljudi međusobno pozdravljaju.

Zato mi je važno da izađem iz granica komfora i hotelskih zidova. Da ne ostanem samo posmatrač pejzaža, već učesnik jednog drugačijeg ritma. U tim izlascima iz rizorta zemlja prestaje da bude razglednica i postaje iskustvo – ponekad nežno, ponekad sirovo, ali uvek autentično.

Po treći put sam ovde, tamo gde srce vuče. Godine 2024. Veliku džamiju u Keruanu uspeli smo da vidimo samo spolja. Došli smo kasno popodne i njena vrata već su bila zatvorena. Tada sam sebi rekla: „Vratiću se. Ovde treba da budem.“

Ovoga puta nisam odustala dok nisam zakoračila u dvorište Velike džamije u Keruanu. Rekoh sebi: sada sam ponovo na tunižanskom tlu i ne propuštam priliku. A prilike, ipak, često sami stvaramo.

Velika džamija u Keruanu, poznata i kao Ukbetova džamija, najstarija je i jedna od najvećih džamija u Africi. Podignuta je u 7. veku, oko 670. godine, u svetom gradu Keruanu, u unutrašnjosti Tunisa. Keruan se smatra jednim od najsvetijih gradova islama u Severnoj Africi, a sama džamija vekovima je predstavljala važno središte obrazovanja, nauke i islamske misli.

To je mesto koje pruža retku mogućnost susreta sa istorijom, duhovnošću i arhitekturom starijom od trinaest vekova.

Uspela sam u svojoj nameri. Konačno sam osetila tihu, sabranu energiju svetinje. Fotografisala sam i upijala. Važno je biti odvažan i živeti ono što je dugo čekalo da bude proživljeno kroz jedan jedini trenutak.

Koračam i sakupljam slike koje ću predstaviti na izložbi „Putevima nebeskog“. Keruan je odavno bio zapisan kao ideja. Sada je postao uspomena, iskustvo i jedan od onih unutrašnjih pejzaža kojima se čovek vraća čak i kada napusti njihovo tlo.

PHOTO:

YOUR GEOGRAPHY

GEOGRAFIJA DUŠE I POTRAGA ZA SOPSTVENIM SUNCEM

PIŠE: SAVKA MIĆIĆ

PHOTO: STEFAN SOKOLOVSKI

„Kalifornija, to je bio njen san... Kalifornija, Koka-Kola i sjaj.” Često mi je drugarica Ćira pevala ove stihove dok smo zajedno pohađale Drugu ekonomsku školu. Za razliku od nje, moj najveći san bila je Amerika, ne specijalno Kalifornija. Nikada nisam imala racionalno objašnjenje za tu žudnju, jednostavno sam duboko u sebi osećala da tamo pripadam, iako mojim roditeljima taj san nikada nije bio sasvim jasan. Sudbina me nije odvela u Kaliforniju, već u Njujork, grad čija su godišnja doba vrlo slična mom milom Beogradu. I mada o samoj Kaliforniji nisam maštala, kada sam prvi put zakoračila u San Dijego i proputovala čitavu tu obalsku oblast, apsolutno sam se zaljubila. Ta država poseduje specifičnu klimu i reljef koji bude ono najlepše u ljudskom biću. Čak i sada, dok pretačem ove misli u reči, u mislima već putujem sa otvorenim krovom, posmatrajući zalazak sunca pored Tihog okeana.

Moja drugarica Ćira bila je potpuna suprotnost; izuzetno centrirana i privržena našem Balkanu, ostala je osoba koju nikada, bez obzira na vremenske prilike, nisam mogla da zamislim u nekoj drugoj zemlji. Toliko prirodno pripadanje jedne duše nekoj zemlji ne bih mogla ni da zamislim da nisam upoznala nju. Onako poetski, nesvakidašnje nežna balkanska žena, stvorena baš za to područje gde je Bog postavio. Njoj su baš trebala sva četiri godišnja doba da bude svoja, poput žene iz Dučićeve „Pesme ženi“, čije je stihove ona često ispisivala po mojim školskim sveskama.

Razlika u toleranciji na „zimski bluz“ (sezonski afektivni poremećaj) između stanovnika severa i juga duboko je ukorenjena u genetici i evoluciji. Ljudi u nordijskim zemljama, poput Islanda ili Norveške, razvili su kroz generacije specifičnu genetsku otpornost na nedostatak svetlosti, zbog čega studije pokazuju da Islanđani imaju znatno nižu stopu zimske depresije nego što

bi se očekivalo za tako mračnu klimu. Sa druge strane, kada se stanovnici sunčanih, južnih krajeva presele na sever, oni često doživljavaju težak oblik sezonske depresije i ekstremni pad energije, jer njihovo telo i cirkadijalni ritam nisu evolutivno pripremljeni za višemesečni mrak. Neraskidiva veza između sunca, prostora i naših emocija otvara pitanje kako geografija i klima oblikuju našu psihu. Na primer, fenomen letnje romanse, odnosno onog naglog, skokovitog zaljubljivanja koje bledi sa prvim jesenjim danima, apsolutno postoji i nauka ga veoma dobro prepoznaje. Iza osećaja da su sve te silne emocije odjednom nestale onog trenutka kada se spakuju koferi ne stoji nikakva magija, već prilično hladna biologija i psihologija. Letnje romanse se dešavaju u specifičnom kontekstu, na moru, raspustu, odmoru ili festivalima, kada nema svakodnevnog stresa i pritiska. U psihologiji se to naziva situaciona privlačnost. Čovek se u tim trenucima zapravo ne zaljubljuje samo u određenu osobu, već u ceo paket koji čine ta osoba, osećaj apsolutne slobode i samo leto. Kada taj bezbrižni okvir nestane, ista ta osoba u kontekstu jesenjih obaveza odjednom može delovati potpuno drugačije.

Zanimljivo je kako je čak i Crkva istorijski uredila svoj kalendar kako bi balansirala ovaj letnji nalet energije. Baš u periodu kada je leto u punom jeku i kada su iskušenja opuštenog ponašanja najveća, u pravoslavnoj tradiciji nastupaju dva velika posta — najpre Petrovski u rano leto, a potom i Gospojinski post u avgustu. Svrha ovih postova u letnjem periodu jeste upravo to da deluju kao svojevrsna duhovna kočnica. Oni podsećaju čoveka da, dok mu telo uživa u blagodetima leta i sunca, njegova duša treba da ostane sabrana, umerena i povezana sa Bogom, kako se čista radost življenja ne bi pretvorila u praznu neumerenost.

Pored emotivnog i duhovnog plana, leto dramatično menja i naše svakodnevno ponašanje, pa čak i način na koji komuniciramo. Postoje indirektni, ali čvrsti naučni dokazi koji objašnjavaju zašto ljudi leti podižu glas. Naučnici ovaj fenomen ne proučavaju pod lakonskim nazivom letnja galamljivost, već kroz složenu kombinaciju akustike, hronobiologije i neuropsihologije. Najveći dokaz za to leži u Lombardovom efektu, refleksu podizanja glasa u bučnom okruženju koji je još 1911. godine otkrio francuski lekar Etjen Lombard. Naučne studije iz oblasti akustike konzistentno pokazuju da, kada pozadinska buka pređe granicu od oko 43 decibela, ljudi potpuno nesvesno i automatski počinju da govore glasnije. Tačnije, za svaki decibel buke u okruženju, mi podižemo svoj glas za oko pola decibela. Pošto se leti ljudske aktivnosti sele na otvorene prostore, poput bašti, ulica i plaža, pozadinska buka

PHOTO: UNSPLASH.COM

vetra, saobraćaja i drugih ljudi drastično je veća nego u zatvorenoj sobi zimi. Mozak automatski aktivira Lombardov efekat i mi počinjemo da vičemo kako bismo nadjačali okolinu.

Uz to, fMRI studije moždane aktivnosti, poput onih objavljenih u prestižnom naučnom časopisu PNAS, potvrđuju da nivo kognitivne pažnje i opšteg uzbuđenja organizma dostiže svoj apsolutni maksimum oko letnjeg solsticija, dok je na minimumu tokom zime. Viši nivo stimulacije u mozgu direktno se manifestuje kroz ekstrovertnije ponašanje, brži govor, jaču gestikulaciju i viši ton glasa. Neurobiološka istraživanja takođe potvrđuju da povećano izlaganje sunčevoj svetlosti leti dramatično podiže nivo serotonina i dopamina, hormona zaduženog za sistem nagrade i uzbuđenja. U stanjima povišenog dopamina, mišići govornog aparata su pod većim tonusom, a usled uzbuđenja i opuštenosti, pluća iz-

bacuju vazduh pod većim pritiskom, što fizički rezultira glasnijim govorom. Doktor Sačin Panda, vodeći svetski stručnjak u oblasti hronobiologije sa Salk instituta, u svojoj knjizi Cirkadijalni kod detaljno objašnjava kako dugi letnji dani i plava svetlost iz sunčevog spektra preko mrežnjače oka šalju signale u glavni telesni sat, kontrolišući naš metabolizam i budeći nas sa daleko više energije.

Tu biološku glad za suncem i prostorom prepoznala sam i kod svoje dece. Kada smo prvi put došli na plažu grada Laguna Bič, iako je dan bio prilično hladan, moj srednji sin je bez oklevanja potrčao da uđe u vodu. Morao je da oseti Pacifik, jer Laguna u sebi nosi neku neodoljivu magiju i zavodljivost. Nakon tog iskustva, odlučio je da provede jednu zimu u gradu Malaga u Španiji. Međutim, pri povratku u Njujork, zimsko sivilo mu je teško palo i osetio je blagu depresiju. Vođen tim osećajem, već sledeće godine odlučio je da upiše master

studije u Barseloni. Nije on bio toliko oduševljen samom zemljom, koliko je shvatio da su sunce, more i plaža neophodni sastojci za njegovo dobro raspoloženje i unutrašnju ravnotežu. I sada, kada je završio master, doneo je odluku da mu Njujork ostane samo privremena stanica, dok će njegova glavna destinacija biti negde gde je toplije — najverovatnije tamo gde je sve i počelo, u toj čudesnoj Kaliforniji.

Dok on sledi svoj put, ja danas negujem neki drugi san. To je život u divnoj Italiji, zemlji koja je probudila sva moja čula i uzdigla me na jedan potpuno novi nivo postojanja. Čeznem za tim da se budim sa prvim zracima sunca, uz miris svežih kroasana sa kremom od pistaća i pogledom koji se nežno preliva preko morskog plavetnila, dok sa starog tranzistora tiho dopiru note lokalne italijanske muzike. Neverovatno je koliko je čoveku zapravo malo potrebno za istinsku, čistu sreću.

PHOTO:

YOUR HOMELAND

A SERBIAN SUMMER, AN AUSTRALIAN HEART

WORDS: SUZANA MIHAJLOVIC, FOUNDER, YOUR2MINDS PTY LTD MINDSET, ELITE PERFORMANCE AND SUCCESS SPECIALIST. PHOTOS: FROM PRIVATE ARCHIVE

– Where My Roots Still Bloom –

As I sit here in my office in Melbourne, Australia, I look outside the window and it is dark, cloudy and gloomy. The Melbourne winter is like that. We get a lot of wind but although we do not get snow, the crisp air sends chills to your core and the grey sky lowers the mood.

I am about to embark on a journey. Soon, I will be boarding the plane to the other side of the world. It is where my Soul yearns to be. It is the land of my ancestors. The thought of being in Serbia brings me so much. The joy that only Belgrade and my southern Serb family can bring. As I think about this journey, another presence naturally enters my experience. That is the hot balmy nights in the clean, fresh air of my ancestral village called ?in?uša.

There is something about the summer vibe in general. It uplifts the spirit. It awakens the heart. Life starts flowing through us again and the joy of being alive again.

I must share that the thought of being in Serbia during the hot and often dry summer awakens something deeper within me. It is not only an escape from the grey winters of my home city Melbourne.

Within me, an experience that cannot be explained in words starts to take over. It has always been a deep, deep part of me. I cannot say I know exactly why. It might be a yearning that you only feel when your ancestors left their fatherland in search for a better life. As a child of migrants, I never felt quite at home and my Soul always tucked away at my heart whispering messages of Serbia. I was born in Australia in the back in the 1970s. Although I love Australia, it is my home, the core of me has managed to stay Serbian. I am both. I am an Australian Serb.

The summer vibe of the village where my ancestors worked the land for generations is still very present within me. As children, my parents took my brother and I back to their village where we stayed for the full three months of summer. These were the best childhood memories for me. The village was a community. Our fellow villagers were more than just neighbors. They were a strong intertwined community of people who all shared the same ancestry.

Just the thought of that childhood summer in the village of ?in?uša brings back joy, laughter, adventure and the feeling of deep and strong connection. We sang, we played, we swam n the river and enjoyed the delicious fresh fruit picked straight off the trees. The fruit was so much tastier than the fruit that my mother would purchase at the supermarket here in Australia. My favorite, the cherries.

Those cherries, remind of a special memory I cherish. It is of my childhood friend from the village named Dragana. We both loved the cherries from our village so our young and adventurous souls led us to the cherry orchards up the hill. We knew that we were not permitted on another owner’s orchard but the love we had for cherries outweighed the rules or the risk of being caught.

So, Dragana, knowing how it all functioned in the village, led myself (the foreign city kid) through the large cherry orchards until she found the most perfect cherry tree. She instructed me to stay exactly where I was so I could keep an eye out for the guard. As Dragan climbed the tree, she talked to me out loud until she was at the very top of that luscious and plentiful tree. As she talked from the top of the tree, I was distracted by a sound I heard from behind me. There was rustle coming from the shrubs and it got louder. It became more distinct and I could

hear the clear footsteps. Although I could not see anyone yet, I yelled out “Poljak, Poljak!!” Which means “the guard”. Dragana did not believe me and she kept yapping while she collected as many cherries as she possibly could.

As I turned around I saw a man in an uniform look directly in my eyes. I froze out of fear. He blew a whistle, it was loud. And as he blew his whistle, poor Dragana came flying down falling flat on her bottom with legs wide open and completely bewildered. It is an image in my mind that will stay with me for life. It always makes me chuckle. She was lucky that there was a large heap of grass around the tree that protected her from getting hurt.

We were fortunate that the guard let us off the hook. We did not dare tell our parents when we got back home. To us, every cherry we had picked was worth it. As adults, we now have a beautiful childhood memory that we both cherish and always brings me so much joy.

So, summer vibes to me mean memories, family, friendship, joy and laughter. Summer vibes are life giving vibes. We tend to ‘come alive’ again. Life is back on the streets, festivals and restaurants. My experiences of summer in my hometown of Melbourne, Australia are different compared to my Soul town and ancestral home of my ancestors in Serbia.

In Australia, I am often taking walks on the beach, dipping in the water,

getting up earlier, going on vacation and being with friends. In Serbia, summer feels like a deeper grounding to me. It is a different type of “coming alive”. My soul awakens as it remembers where I am from, and honours the life of the that chain of generations that lived their lives before mine.

It is a reminder that life is beautiful. Of course they cycles of life are not always easy. Each of us will go through our own personal challenges, periods of grief and loss. Just like the seasons cycle, life is cycles us from joy to grief, from flow to challenge. We need it all otherwise, potentially it can become meaningless.

I have learnt through my training in psychology, counselling and now as an international mindset, elite performance and success coach that we can bring that precious summer vibe with us no matter where we are or what season we are in. It is just like the seasons in life.

It will not always be sunshine. There will be rain, hail and thunder from time to time. The key is to see the good within each challenge because it always does have good if we are prepared to seek it. Gratitude does not necessarily solve the problem but it does help us move through the problem tremendously. Please take the time to remind yourself to bring that beautiful summer vibe no matter what season or mood your life is currently in.

PHOTO:

YOUR BEAUTY

IZMEĐU VERE I MEDICINE: RAZGOVOR O TELU, DUŠI

I SAVREMENOJ ESTETICI

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

U SAVREMENOM SVETU U KOJEM SE ESTETIKA, MEDICINA I ŽIVOTNI STIL SVE ČEŠĆE

POSMATRAJU KROZ PRIZMU TRENDOVA I TEHNOLOGIJE, SVE REĐE SE POSTAVLJA JEDNO SUŠTINSKO PITANJE – ODAKLE ZAPRAVO DOLAZI ENERGIJA KOJA NAS POKREĆE?

SAGOVORNICA OVOG INTERVJUA SVOJ

ODGOVOR NE TRAŽI U SPOLJAŠNJIM SISTEMIMA, VEĆ U VERI. ZA NJU, „LETNJI VIBE“ NIJE

SAMO STANJE RASPOLOŽENJA ILI SEZONSKI FENOMEN, VEĆ NEŠTO DUBLJE – OSEĆAJ KOJI, KAKO KAŽE, DOLAZI OD GOSPODA BOGA. OTVORENO GOVORI O LIČNIM ISKUSTVIMA,

GUBICIMA I UNUTRAŠNJIM PREKRETNICA-

MA KOJE SU JE DOVELE DO POTREBE DA SE OKRENE SEBI, SVOM TELU, ALI I DUHOVNOSTI. VERA, KAKO ISTIČE, NIJE ODVOJENA OD NJENOG PROFESIONALNOG ŽIVOTA – NAPROTIV, ONA GA PROŽIMA I OBLIKUJE. OVAJ INTER-

VJU VODI NAS UPRAVO NA TO MESTO – IZMEĐU TELA I DUŠE, NAUKE I VERE, LIČNOG ISKUSTVA I UNIVERZALNIH PITANJA. DR IOANNA BATSIOLAU ISKRENO KA OI UVEK O SVEMU.

Kako koža „diše“ tokom četiri godišnja doba

Kako se oblačimo, tako treba da prilagođavamo i negu kože. Kao što leti nosimo majice na bretele jer je toplo, tako i tretmani treba da budu lagani – lagane kreme za hidrataciju i obavezno zaštitni faktor.

U jesen, kada prelazimo na dugi rukav, i nega kože treba da postane intenzivnija, sa bogatijim kremama i jačom hidratacijom.

Nakon leta, posebno posle mora, koži je potrebna dodatna obnova i snažnija hidratacija, jer sunce i morska voda mogu značajno da je isušuju.

Zimi, kada nosimo slojevitu odeću poput potkošulje i džempera, nega treba da uključuje serum, hranljivu kremu i zaštitni faktor – jer je koža tada posebno izložena isušivanju i spoljnim uticajima.

U proleće se ponovo vraćamo laganijoj odeći, pa i nega kože postaje nežnija i prozračnija, prilagođena buđenju organizma. Veoma je važno naglasiti da hidratacija treba da bude prisutna tokom cele godine, a naročito leti. More ima izuzetno blagotvorno dejstvo na telo, organizam i kožu, ali je istovremeno i isušuje, pa su zato neophodni dodatni tretmani hidratacije.

Tokom leta preporučuje se nošenje naočara i šešira, kao i redovna upotreba zaštitnog faktora.

Takođe, važno je znati da se nakon estetskih tretmana poput hijaluronskih filera i botoksa ne preporučuje direktno izlaganje suncu, jer im je potrebno vreme da se stabilizuju. Potrebno je ispoštovati preporučeni period oporavka pre sunčanja. Sunce ima i brojne pozitivne efekte – podstiče stvaranje vitamina D, utiče na raspoloženje, zdravlje kostiju i mišića, kao i na lučenje serotonina i osećaj sreće. Kada sedimo pored mora i sunčamo se, često se osećamo vedrije, opuštenije i puni nove energije, nade i snage.

Leto je dobrodošlo.

Koliko je žena bitna prirodna lepota i suptilna estetika?

„Real You“ je nova kampanja koja će uskoro biti pokrenuta kod nas. Njena poruka je jednostavna: Budi ono što jesi.

Suština nije u tome da se menjaju crte lica ili da se postiže prenaglašen izgled – poput prevelikih jagodica ili preterano naglašenih usana. Ideja je da se sačuva prirodan izraz i individualnost, uz diskretno naglašavanje lepote.

Važno je da žena bude negovana, osvežena i skladna – da zadrži svoj identitet, a da se kroz male korekcije postigne osećaj svežine i odmornosti. To su sitne estetske intervencije koje ne brišu mimiku, već je čuvaju. Lagani tretmani hidratacije usana, hijaluronska kiselina i regeneracija kože doprinose prirodnom, zdravom izgledu tena. Koža koja je negovana, blago podmlađena i osvežena, čak i sa ponekom borom, može izgledati veoma lepo, autentično i prijatno – jer upravo te „nesavršenosti“ često daju karakter i toplinu licu.

Cilj je prirodna lepota koja traje – ne promena, već isticanje onoga što već postoji.

Šta je po tvom mišljenju prava definicja „moderne lepote”?

Moderna lepota je ne samo estetika. Već ta osoba mora da nosi radost, ispunjenost, zadovoljstvo. Prati trendove ali nije njihova žrtva. Savremena žena mora da ima balans između duševnog i telesnog.

Kako se privatno puniš energijom tokom leta?

Tokom leta radim dosta intenzivno, posebno u junu i julu, dok je kolektivni odmor u avgustu. Presrećni smo što tokom letnjih meseci radimo sa našim pacijentkinjama i klijentima kako bi dočekali leto u najboljoj formi – bez celulita, sa više energije i osećajem lakoće i zadovoljstva. Moj odmor provodim sa porodicom. Obavezno izdvojimo deset dana za more i svaki put idemo na neko drugo ostrvo. Volim da moja Teofanija provodi vreme sa decom moje sestre, i da zajedno uživaju u bezbrižnim trenucima. Ne bih rekla da sam od onih koji tokom odmora čitaju knjige ili slušaju muziku. Naprotiv, trudim se da budem što više prisutna sa decom i porodicom. Iako mnogi misle da je more omiljena destinacija Grkinja, kod mene to nije slučaj. Ja zapravo najviše volim planine. Moji roditelji potiču iz sela koje se nalazi na oko 1500 metara nadmorske visine, u srcu šume. Za mene je to pravo mesto odmora – tamo su moje uspomene, detinjstvo i osećaj čistog vazduha i mira. Tamo zaista odmaram. Čak i leti noću spavamo pod ćebetom, jer su temperature toliko niske da bude prijatno i sveže.

Ako bi leto opisala jednom emocijom ili estetikom kako bi ono bilo?

Sunce koje sija. Tako bih volela da sijaju i naši pacijenti. Da imaju blistavo i lepo lice.

Koja žena za tebe ima pravi summer glow bez obzira na godine?

Neda Ukraden je lavica. Ima sjajnu energiju. Ne radi preterano tretmane. U balansu je. Zadovoljna je sa sobom.

Da li postoji jedan tretman koji će obeležiti 2026. godinu?

Da – to su busteri.

Reč je o preparatima koji sadrže kolagen, hijaluronsku kiselinu i elastin. Oni dubinski hidriraju i hrane kožu, vraćajući joj elastičnost, svežinu i sjaj. Busteri se često koriste kao priprema za leto i odlazak na more, ali su podjednako važni i nakon povratka sa mora. Tada je čak i obavezna faza regeneracije kože. Nakon izlaganja suncu, preporučuje se tretman kod kozmetičara kako bi se koža temeljno očistila i oporavila. Tek nakon toga sledi nastavak nege kroz tretmane koji su usmereni na hidrataciju, regeneraciju i podmlađivanje. Na taj način koža se obnavlja u dubini i vraća svoj prirodan balans i vitalnost.

Da li misliš da su žene leti aktivnije po pitanju svoje lepote nego zimi?

Ne one su aktivne stalno i vode računa o svojoj lepoti. Želim još samo da istaknem da zaštitni faktor za kožu mora da bude organic, anti polution. Zaštitni faktori nisu za samo preko leta.

„Raketa do leta“ – lična priča iza kampanje

Ti si jedan od primera kampanje „Raketa do leta“ – apsolutni dokaz onoga što govorimo, koristimo i rezultata koje postižemo.

Posle deset godina kroz koje sam prošla brojne zdravstvene intervencije, gubitak majke i brata, često sam se pitala: šta ako se meni nešto desi, ko će me pokrenuti, kako ću se nositi sa sobom u tom stanju, sa viškom kilograma i osećajem težine?

Tada sam shvatila da moram da preuzmem odgovornost za sebe – ne samo u estetskom smislu, već i u suštinskom. Da se bavim sobom na pravi način.

To je bio moj podsticaj da se ne fokusiram samo na lice i spoljašnji izgled, već i na telo u celini – da ga dovedem u balans, snagu i funkcionalnost. Nakon što mi je preminula majka, iz tog bola sam počela da se okrećem sebi kroz vežbanje, različite terapije i tretmane regeneracije i podmlađivanja. Kada se sve radi pravilno i dosledno, rezultati postaju vidljivi – ne samo spolja, već i iznutra.

Iz kog univerzuma dolazi letnji vibe?

Samo od Gospoda Boga.

Ponekad imam utisak da me ljudi čudno gledaju kada to kažem, ali mene vera zaista održava i spašava. Dok je pojanje Presvete Bogorodice bilo u Hramu, osećala sam se blagosloveno – kao da je taj mir obuhvatio i nas i kliniku. U jednom trenutku počela sam da razmišljam i o tome da upišem doktorat na Bogoslovskom fakultetu. Tema koja bi me posebno zanimala su lekari koji su bili sveci – Sveti Luka, Sveti Kozma i Damjan, Sveti Pantelejmon. Zanima me šta zapravo znači „doktor koji veruje“. Gde se susreću medicina i vera? Šta znači spoj doktora i duhovnosti u jednom čoveku? PHOTO: UNSPLASH.COM

YOUR COSMETICS

REFRESH

PURE ESSENCE

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

SLAVICA KNEŽEVIĆ, OSNIVAČICA BRENDA PURE ESSENCE, PO OBRAZOVANJU FARMACEUT, ŽENA JE KOJA JE SVOJU STRUČNOST, LJUBAV PREMA PRIRODI I STRAST PREMA NEZI PRETVORILA U AUTENTIČAN DOMAĆI BREND. VOĐENA ŽELJOM DA SPOJI NAUKU I PRIRODNE SASTOJKE, STVORILA JE PROIZVODE KOJI NEGUJU KOŽU NA NEŽAN, ALI EFIKASAN NAČIN, OSLANJAJUĆI SE NA KVALITET, ZNANJE I POVERENJE.

NJENA PRIČA NIJE SAMO PRIČA O PREDUZETNIŠTVU, VEĆ I O HRABROSTI DA SE ZAKORAČI U NEPOZNATO. TO JE PRIČA O ŽENI KOJA JE ODLUČILA DA POSLUŠA SVOJ UNUTRAŠNJI GLAS, UPRKOS SVIM IZAZOVIMA I SUMNJAMA KOJE PRATE SVAKI VELIKI POČETAK. KROZ

GODINE RADA, ISTRAŽIVANJA I POSVEĆENOSTI, SLAVICA JE DOKAZALA DA USPEH DOLAZI

ONDA KADA VERUJEMO SVOJOJ VIZIJI I ISTRAJEMO NA PUTU KOJIM REĐE IDU DRUGI.

Koliko je izazovno bilo pretvoriti svoju viziju u brend koji danas uspešno raste i živi?

Bilo je veoma izazovno, ali ujedno i jedno od najlepših putovanja u mom životu. Dugo sam maštala o tome da jednog dana stvorim nešto svoje — nešto što će nositi deo mene i mojih vrednosti. Ipak, kao i mnogi ljudi koji kreću u preduzetništvo, često sam se suočavala sa strahom od neuspeha i pitanjem šta će reći okolina. Prvi proizvod sam lansirala u jednom veoma teškom periodu svog života. Upravo tada sam osetila potrebu da svoju energiju, emocije i veru u bolje sutra pretočim u nešto stvarno. To nije bio samo poslovni korak, već način da ispunim svoju dušu i dokažem sebi da mogu više nego što sam mislila.

Najvažniji trenutak bio je onaj kada sam odlučila da skinem okove tuđih mišljenja i prestanem da živim u strahu od osude. Počela sam da verujem sebi, svojim idejama i svojoj intuiciji. Od tog trenutka sve je postalo moguće. Svaki početak je težak i nijedan uspeh ne dolazi preko noći. Iza svakog proizvoda, svake odluke i svakog koraka stoje rad, odricanje i mnogo ljubavi. Zato danas, kada vidim kako moj brend raste i pronalazi put do ljudi, osećam ogromnu zahvalnost i ponos. To je dokaz da se snovi zaista mogu ostvariti kada imamo hrabrosti da verujemo u sebe. Koliko je vremena bilo potrebno od ideje do realizacije?

Od same ideje do realizacije bilo je potrebno mnogo vremena, truda i vere. Kao farmaceut po struci, oduvek sam znala da želim ljudima da ponudim nešto više — proizvode koji predstav-

ljaju spoj znanja, kvaliteta i prirodnog pristupa nezi. Ideja je dugo sazrevala u meni, ali između želje i stvarnosti nalazi se mnogo rada koji se često ne vidi. Posebno pamtim trenutak kada sam sasvim slučajno upoznala Stevana, koji se bavi marketingom. Kroz razgovore i zajedničku viziju doneli smo odluku da brend zvanično izađe 8. marta. Problem je bio u tome što tada još nismo imali sve spremno. Rokovi su nas sustizali, proizvodi su se pripremali, ambalaža je kasnila, a porudžbine su počele da stižu i pre nego što smo osećali da je sve savršeno.

Sećam se malih teglica koje su stizale, dilema oko svakog detalja, pa čak i pitanja kako će izgledati naš prepoznatljivi potpis brenda. Bilo je mnogo neizvesnosti i mnogo trenutaka kada smo morali brzo da donosimo odluke.

Iskreno, bilo je dana kada sam mislila da je sve previše teško. Međutim, odustajanje nikada nije bilo opcija. U meni je postojala snažna želja da uspem, ali i osećaj da postoji neko na nebu ko je veoma ponosan na svaki moj korak i ko me gura napred čak i kada sumnjam u sebe. Upravo ta misao mi je davala snagu da nastavim. Danas, kada pogledam unazad, shvatam da nijedan uspeh ne dolazi preko noći. Iza svakog proizvoda stoje bezbrojni sati rada, neprospavane noći, greške iz kojih se uči i ogromna ljubav prema onome što stvarate. Zato verujem da uspeh nije samo u tome da ostvarite ideju, već da imate hrabrosti da istrajete onda kada je najteže. A ja sam na tom putu naučila da su upornost, vera u sebe i ljubav prema svom radu najjači sastojci svakog uspešnog brenda.

Kako biraš sastojke koje koristiš u uljima i čajevima?

Kao farmaceut, izbor sastojaka za mene je možda i najodgovorniji deo celog procesa. Ne vodim se trendovima, već kvalitetom, svrhom i onim što određeni sastojak može da pruži. Svaki sastojak pažljivo biram, proučavam njegova svojstva, način delovanja i kako se uklapa sa ostalim komponentama formule. Kod ulja mi je važno da sastojci neguju kožu, da imaju prijatnu teksturu i da zajedno daju proizvod koji nije samo efikasan, već i pravo uživanje u korišćenju. Sa druge strane, kod čajeva posebnu pažnju posvećujem biljkama, njihovom kvalitetu i međusobnoj usklađenosti, kako bi svaka šolja bila deo jednog lepog rituala brige o sebi. Često kažem da proizvode ne pravim samo kao farmaceut, već i kao žena koja bi svaki od njih prvo poželela da koristi sama. Upravo zato ništa ne ulazi u Pure Essence kolekciju dok nisam potpuno sigurna da predstavlja kvalitet iza kog mogu da stanem svojim imenom.

Pored stručnog znanja, u kreiranje svakog proizvoda ulažem mnogo ljubavi, strpljenja i vremena. Verujem da ljudi danas ne traže samo proizvod, već poverenje. Zato mi je važno da iza svakog Pure Essence proizvoda stoje pažljivo odabrani sastojci, jasna namena i iskrena želja da kupcima pružimo najbolje što možemo. Po čemu se filozofija i formulacije Pure Essence brenda razlikuju od ostalih iz iste kategorije?

Verujem da se Pure Essence pre svega razlikuje po tome što iza njega ne stoji samo proizvodnja, već mnogo ljubavi, posvećenosti i ličnog rada. U vremenu

kada se mnogo toga automatizuje, kod nas gotovo svaki korak prolazi kroz naše ruke — od kreiranja receptura, preko sklapanja kutija i pripreme proizvoda, pa sve do finalnog pakovanja. Svaki detalj pažljivo je osmišljen i urađen sa posebnom pažnjom. Naše formulacije nastaju iz želje da ponudimo kvalitet, ali i autentičnost. Kao farmaceut, ja sam zadužena za razvoj receptura i svaki sastojak biram sa velikom pažnjom, vodeći računa da proizvod bude ono što bih i sama bez dileme koristila.

Ipak, Pure Essence nije samo moj brend — to je timski san. Uz mene su od samog početka Stevan i Jovana Jovanić. Stevan je zadužen za marketing i način na koji našu priču približavamo ljudima, dok Jovana svojim talentom daje poseban pečat svakom pakovanju i svakom vizuelnom detalju brenda. Svako od nas unosi deo sebe u ono što stvaramo. Mislim da se upravo tu krije naša najveća razlika. Od prve ideje do trenutka kada proizvod stigne do kupca, sve prolazi kroz naše ruke, našu pažnju i našu želju da isporučimo nešto što nije samo proizvod, već iskustvo.

Ovom prilikom želim od srca da se zahvalim Stevanu i Jovani. Nijedan uspeh nije delo jednog čoveka. Ponosna sam na ono što zajedno gradimo, na poverenje koje imamo jedni u druge i na činjenicu da iza svakog Pure Essence proizvoda stoje ljudi koji iskreno veruju u ono što rade. To je vrednost koja se ne može proizvesti — ona se gradi ljubavlju, radom i zajedništvom.

Da li si ponosna na svoje proizvode i doprinos koji kroz njih daješ?

Apsolutno jesam. Svaki proizvod u Pure Essence kolekciji nastao je iz želje da ponudim nešto kvalitetno, pažljivo osmišljeno i napravljeno sa puno ljubavi. Za mene Pure Essence nije samo brend, već deo mene, mog znanja, iskustva i vrednosti u koje verujem. Najveće zadovoljstvo mi pruža kada vidim da naši proizvodi postaju deo nečije svakodnevice i kada dobijemo poruke zadovoljnih kupaca.

Trenutno se u našoj ponudi nalaze:

Body Balance Tea

Biljna mešavina namenjena podršci organizmu.

Doprinosi izbacivanju vode, eliminiše nadutost, pospešuje varenje i podržava mršavljenje.

Idealan je kao ritual kojim dan započinjete ili završavate u miru.

Anticelulit ulje – Contour Elixir

Namenjeno masaži problematičnih regija. Pažljivo odabrani sastojci pružaju intenzivnu negu kože.

Kreirano za žene koje žele da vreme posvećeno sebi pretvore u pravi ritual.

Savršeno za piling sa morskom solju.

Lepo se razmazuje i ne ostavlja masan osećaj na koži.

Golden Hour

Ulje za brzo tamnjenje.

Pruža prirodan, osunčan izgled kože tokom cele godine.

Instant efekat.

Pored pojedinačnih proizvoda, u ponudi imamo i pažljivo kreirane Pure Essence pakete, koji su odličan izbor za ličnu negu, ali i kao poklon dragim osobama. Ono na šta smo posebno

ponosni jeste mogućnost personalizovanih poruka. Kada kupci žele da obraduju nekoga za rođendan, godišnjicu, diplomiranje, Dan žena ili neki drugi poseban događaj, mi sa puno pažnje pripremamo personalizovane kartice i poruke koje poklon čine još posebnijim i emotivnijim.

To je nešto što nas posebno raduje, jer verujemo da se iza svakog poklona krije emocija, a nama je čast kada možemo da budemo mali deo nečijih važnih trenutaka. Naravno, tu ne stajemo. Trenutno razvijamo nove proizvode, među kojima su luksuzni body scrubovi i kreme za lice, kako bismo našim kupcima ponudili još kompletnije iskustvo nege. Verujem da je najveći uspeh kada ljudi prepoznaju ljubav i iskrenu nameru koju ulažete u svoj rad. Zato sam danas ponosna ne samo na proizvode koje smo stvorili, već i na zajednicu ljudi koja raste zajedno sa Pure Essence brendom.

Tema julsko-avgustovskog broja RYL magazina nosi naziv „Summer Vibe“. Kada biste leto pretočili u jedno ulje ili kremu, koji proizvod iz vašeg asortimana bi najbolje predstavljao taj letnji vibe?

Pre svega, izdvojila bih naš Body Balance Tea, jer verujem da leto počinje iznutra.

Tu je i naše Anticelulit ulje, koje je idealan saveznik tokom letnjih meseci.

I naravno, ne mogu da ne pomenem Golden Hour, naše ulje za brzo tamnjenje i instant efekat.

“Verujem da se ništa ne dešava slučajno. Pureessence je nastao iz jednog sna, mnogo rada i vere. Ako moj put može da inspiriše makar jednu osobu da poveruje u sebe i napravi prvi korak ka svom snu, smatraću da sam uspela.”

PHOTO:

YOUR FEMININITY

ŽENE NE TRAŽE PREVIŠE, VEĆ MUŠKARCI

NUDE PREMALO

PIŠE: EKA PREMA SHAKTI

U svetu žena koje više nisu očajne, muškarci ne mogu biti, kako Julia Fox kaže, jebljivi samo zato što postoje (Dolunay, 2026). Ne mogu više računati na to da će žene pristajati na poluodnose, potčinjavanje ili odricanje od sebe, niti da će ih finansijski izdržavati, rešavati im stanove, ulagati u njihove ambicije i nositi njihov emotivni haos kao da je sopstveni.

U svetu gde žene napokon imaju pravo da donose svoje odluke, prave svoje izbore, grade uspeh i zarađuju svoj novac, sve češće ih viđamo same nego sa polovičnim muškarcima. Biraju vibrator pre nego čoveka, mir pre nego njihovu konfuziju, doslednost sebi pre nego mrvice pažnje.

Ovo leto, a meni je počelo još u februaru, upoznala sam muškarca koji je 10/10. Po prvi put, za svojih 27 godina, naišla sam na čoveka za kojeg sam pomislila wow, ovo je stvarno nešto.

Trideset dve godine, obrazovan toliko da upisuje doktorat, piše svoju knjigu, radi u svetski poznatoj firmi u Kataru, dolazi iz stare porodice iz Irske, šaljiv je, komunikativan, harizmatičan, emocionalno inteligentan, ostvaren, sa svim manirima koje sam htela da ima.

Da li su ovo preveliki standardi koje mi žene danas imamo? Ili, pak, samo bare minimum koji toliko retko viđamo da ga pogrešno nazivamo idealom?

No, čak i kada muškarci na papiru imaju sve, često budu toliko puni sebe, svesni da se ističu u moru polovičnih muškaraca, da zaborave da ženama ponude bilo šta osim sopstvenog postojanja, a samo to više nije dovoljno da bi bili jebljivi.

Posmatrajući svoje okruženje i sebe, ne mogu da poreknem činjenicu da su moje drugarice 10/10, kao i ja. Držimo svoje standarde visoko zato što znamo šta nudimo i znamo šta godinama gradimo — sebe.

Obrazovane smo, emotivno zrele, ostvarene, moderne žene. Svaka ima svoj posao, stan ili način da ga plati, plaćamo sebi račune, ručkove, večere, izlaske, letovanja i zimovanja, ostala putovanja i garderobu. Iako nismo iz starih rojal-

skih porodica, ove naše, takve kakve jesu, lečile smo i naučile da živimo rasterećene trauma. Muškarci pak, čini se, davno su zaostali u vremenu i potpuno su izgubljeni u svetu ostvarenih žena.

Na jednoj strani imamo hotel sa 5 zvezdica muškarce — mamine sinove, koji i dalje sa preko svojih 30 godina žive kod roditelja u kućama i stanovima. Nekad zaposleni, češće ne, a najčešće samo jedan korak do uspeha, još jedno ulaganje, i još šest meseci do finansijskog ostvarenja. Ovakvi se rado bogato udaju za ženu koja je finansijski stabilna i ostvarena, ima svoj stan i auto, ili sama diže kredit i kupuje stan u koji bi se oni uselili kao da je njihov i kao da su ga nasledili. A onda od iste te žene očekuju da im, pored svog ličnog uspeha, pruži i usluge hotela od pet zvezdica: da čisti kuću, čisti za njima, pere i pegla veš, ujutru im postavlja šta će obući, sprema doručak, ručak i večeru, redovno održava domaćinstvo u punom sjaju čistoće.

Ovo nije samo ‘loše lično iskustvo’, ‘mizandrija’ ili rekla-kazala. Prema podacima Međunarodne organizacije rada, žene globalno obavljaju 76,2% ukupnog neplaćenog rada brige i nege, odnosno provode 3,2 puta više vremena u takvom radu nego muškarci, što je 4 sata i 25 minuta dnevno naspram muških malecnih sat vremena i 23 minuta (International Labour Organization, 2018).

U prevodu, mnoge žene danas ne ulaze u veze jer znaju da bi pored manje od bare minimum partnera dobile i još jednu smenu posle posla.

Na drugoj strani imamo podcast alpha male macho muškarce, koji uglavnom izgledaju fizički atraktivno, redovno idu u teretanu, imaju mišiće, možda i dobru alatku, često i dobar posao. No, ovi muškarci misle kako je to što su fizički i finansijski “jaki” više nego dovoljno da bi jedino to ponudili ženama, a očekivali mnogo zauzvrat, počevši od toga da ih žene gledaju kao u bogove. Ovakvima samopouzdanja ne fali. Traže potčinjenu ženu koja je dovoljno nedostižna da je dugo “love”, a čim je “ulove”, gledaju prvu priliku da je zarobe u kuću, naprave decu i vremenom

brane da radi, da se druži i donosi sopstvene odluke. Čim je zarobe, sa strane će gledati kako da osvoje druge nedostižne žene, dok njihova sedi kod kuće i ne postavlja puno pitanja. Duboko su patrijarhalni i vrednuju submisivne žene samo zato što se jedino tako osećaju moćnim. A kada žena digne glas, često postaju nasilni i agresivni, jer im se cela muškost ionako zasniva na telu, dominaciji i kontroli.

I zato ovaj tip muškarca nije samo emotivni problem. On vrlo brzo postaje pitanje ženske bezbednosti.

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, gotovo jedna od tri žene, odnosno 27% žena od 15 do 49 godina koje su bile u partnerskom odnosu, doživela je fizičko i/ili seksualno nasilje od strane intimnog partnera (World Health Organization, 2024). U prevodu, žene se ne plaše samo toga da će im muškarac biti mamin sin, dosadan ili naporan. Plaše se i za sopstvenu bezbednost. Plaše se da će im veza postati mesto u kom polako, ali sigurno nestaju: prvo manje izlazaka, onda manje drugarica, manje posla, manje slobode, a na kraju i strah od nasilja.

Ali ne mora svaki muškarac da bude nasilan da bi pored njega žena počela da gubi sebe. Nekada opasnost nije u zabrani, već u čekanju. Nije u povišenom tonu, već u tišini. Nije u kontroli, već u neizvesnosti koja te drži dovoljno blizu da ne odeš, a dovoljno daleko da nikada ne znaš na čemu si.

To su situationships muškarci, koji su 10/10 na papiru, baš kao čovek mog februarskog leta: visoko obrazovani, ostvareni, inteligentni, duhoviti i dovoljno nežni da pomisliš da se konačno pojavio neko normalan. Međutim, ovakvi su neretko emotivno nedostupni, odnosno muškarci poluodnosa. Njihova dostupnost uvek dolazi na rate — drže te blizu toliko da ne odeš, dok te ujedno drže i na distanci dovoljno dalekoj da ih ne pitaš na čemu ste. Hoće tvoju pažnju, vreme, razumevanje, telo, strpljenje i emocionalnu dostupnost, ali ne i odgovornost da se zaista pojave kao partneri.

Moje februarsko leto počelo je uz čini se savršenog momka na Goi, uz toplo Arapsko more i nestvarne zalaske Sunca, u njegovoj porodično nasleđenoj vikendici i u njegovim krupnim

zagrljajima. Međutim, brzo se i završilo kada je pokazao svoj stav rekavši mi bez pardona: “Ja sam idealan čovek za tebe. Imam sve što tražiš od muškarca i više od toga. Voleo bih da gradimo život i porodicu zajedno.»

Sve bi to možda zvučalo lepo da imam 20 godina i ne baš ovoliko iskustva. Ovako, pustila sam ga par dana da pokaže svoju nedostu-

PHOTO: UNSPLASH.COM

pnost tankim porukama i velikim rečima. Ovakvi muškarci misle kako smo samo njih čekale i kako ćemo ushićeno odgovarati kad se jave dva puta nedeljno. Samim tim što su bare minimum, misle kako su u rangu sa Bogom i kako je Bog, kad je stvarao muškarce, rekao: Oni su izuzetak, oni su baš kao ja.

Međutim, moj idealan momak sa Goe nije ni slutio da ja već imam duboko izgrađen odnos sa Bogom i da se Ona sigurno ne zove Daniel. I upravo tu počinje svet žena koje više nisu očajne. Svet u kojem ni savršen muškarac na papiru nije dovoljno jebljiv ako ženi donosi čekanje, nesigurnost, poluprisustvo i osećaj da treba da bude zahvalna što je izabrana.

Naspram njihovog polovičnog sveta, imamo mnoštvo celovitih žena. One su godinama gradile svoj kutak mira i svakodnevice koja ih ispunjava. Uživaju u svojim skin-care rutinama, večernjim Netflix serijama i svakodnevnim poslovnim obavezama. Muški rod ih se uglavnom plaši, a još više toga da budu odbijeni, dok se

žene plaše da ulaskom u vezu ne izgube mir, sebe ili svoj život.

Sedeći sa svojim drugaricama i uživajući u danima naših dovoljno ispunjenih života bez muškaraca, ne mogu a da se ne zapitam: U kom su dobu oni ostali? Nude često manje od minimuma, dok su žene davno evoluirale, radile na sebi, ostvarile se i naučile da uživaju u svojoj slobodi. U svetu koji je dizajniran isključivo za njihove benefite, kako to da su fejlovali toliko da više nisu ni jebljivi?

Kada pogledam šta mi kao drugarice činimo jedna za drugu, na koje načine pružamo podršku jedna drugoj, na kakva mesta izvodimo jedna drugu, ne čudi me što nas ne može baciti s nogu jedan dejt na lepoj večeri.

Redovno dopisivanje i prisutnost muškarca nas takođe ne može baciti s nogu, jer to smatramo doslovno osnovnom ljudskom komunikacijom u savremenom dobu.

Ne mogu da nas očaraju ni njihovi poslovi ako ih imaju, jer ih sve mi takođe imamo i to u svetu koji nije krojen po našoj meri.

U svom okruženju i na Instagramu gde mi mnoštvo žena piše, često čujem: ‹Radije ću biti sama, jer mi tako niko ne narušava mir. Radije ću biti sama, nego nositi muškarca na svojoj grbači.’ Ili još gore: ‘Radije ću biti sama, bezbedna i srećna, nego sa macho muškarcem pored kojeg se mogu uplašiti za svoj život.’

I to nisu rečenice izgovorene na kafi posle loših dejtova. Prema podacima National Dating Landscape Survey, među nevenčanim ženama od 22 do 35 godina, samo 26% aktivno dejtuje jednom mesečno ili češće, dok 74% njih ili uopšte nije otišlo na dejt ili je dejtovalo tek nekoliko puta u prethodnih godinu dana (Institute for Family Studies and Wheatley Institute, 2026). U prevodu, žene više ne maštaju o bajkama sa prinčevima na belom konju i happy ever after završetku, već žive realnost sopstvenih uspeha, mira i zadovoljstva.

Zato za kraj postavljam pitanje muškarcima: Kada ćete ubrzati korak i sustići žene koje su odavno evoluirale, pa možda konačno postati jebljivi?

Ovo leto, kažu moje drugarice, biće nezaboravno, jer nećemo davati energiju muškarcima zaostalim u vremenu, već jedna drugoj.

Ovo leto, kažu, naše je. I znam da će tako biti.

PHOTO:

YOUR VIBRATION

VIBRACIJA HARMONIZACIJE

PIŠE: DR MED. SCI. OLGA VASIĆ, HOLISTIČKI DOKTOR I SPECIJALISTA FIZIKALNE MEDICINE I REHABILITACIJE FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

Koja je vibracija leta?

Koje su ključne reči koje vibriraju sa letom? Možda toplota, sunce, more, zrikavci, radost ili lakoća.

Moje ključne reči za ovo leto, u čiju smo energiju zakoračili, jesu: mir, istina, tajna, otvaranje, promena, otkrovenje i prisustvo. Prisustvo nečeg jačeg od svega što sam doživela na početku ovog leta. Prisustvo tajne nakon posete Hramu Svetog Save i poklonjenja Pojasu Presvete Bogorodice.

Taj mir koji je nastao nakon toga, taj nerazjašnjivi mir u prisustvu tajne nad tajnama, za mene je bio mali pomak zavese svesti, iza koje postoji ono što je nesagledivo, samodovoljno, samopostojeće i večno.

To što sam osetila bila je promena u meni na nivou atoma i kvarkova — promena strukture, nova restrukturizacija polja, nova vremensko-prostorna koordinisanost za novo svetlo, novu milost i novu snagu… za novo, najbolje što dolazi u vremenima koja slede.

Ne znam šta je to, ali sam osetila mir. I verujem da je svako, na svom nivou potreba, želja i vere, iznad svega dobio ono što mu je najneophodnije. Ti novi nivoi nisu uvek bezbolni, jer svetlost i tama zahtevaju ravnotežu. Setimo se jin i jang simbola i protoka između njih.

Desilo se pročišćenje.

Za mene je energija pročišćenja energija ovog leta — kroz vodu koja će gasiti vatru same vreline leta, kroz zelenilo koje će davati svežinu toj vrelini, kroz uživanje u ranim jutrima kada je sve još tiho i prijatno i u letnjim večerima kada se smirujemo uz zalaske sunca i hladnu svetlost Meseca.

Da li postoji formula kako uživati u ovom letu? Ne postoji. Svako je toliko individualan i svako je priča za sebe. Svako treba da oseti šta mu prija. Svako treba da osluškuje sebe i traži svoj lični kod kojim će obeležiti ovo leto.

Zašto? Zato što je svako leto posebno ako ga iskoristiš onako kako ti želiš. Počni od sebe. Isharmonizuj ga.

Metoda kvantne harmonizacije može ti pomoći na dnevnom nivou da usklađuješ svoje dane, nedelje i svoj život. Čitaj psalme čim osetiš uznemirenost. Oseti koja je tvoja lična vibracija za ovo leto. Sledi je.

Postoje ritmovi i ciklusi u prirodi koji su neosporno dokazani. Energija crvenog vatrenog konja,

koja je dominantna energija ove godine, pojačava samu vatru leta, koja je osnovna energija u sistemu pet elemenata.

Kako ćemo ugasiti tu vatrenu vrelinu koja sledi? Voda gasi vatru — to je osnovno pravilo.

Sigurno je da ćemo unositi više vode na fizičkom nivou, tražiti razne vrste osveženja, od mora do jezera i reka. Ali bitan je i mentalni stav. Povežimo se sa vodom u našem telu, sa protočnim vodama planete, sa okeanima i morima, sa zarobljenom vodom u samoj planeti, sa kosmičkom živom vodom univerzuma. Tako menjamo naše polje.

Svaka misao menja naše polje. Drugačija je vibracija.

Zahvalimo se unapred anđelima vode i anđelima vatre, koji će imati puno posla ovog leta da održe ravnotežu na planeti. Zahvalimo se našem telu, plućima, srcu, bubrezima, fiziologiji protoka i čuvanja vode u telu, energiji koja to održava u balansu i pročišćava vodu u nama.

Zahvalimo se letu koje dolazi i sebi na prisutnosti u tom letu. Osetimo tajnu koju nam donosi. Dodirnuli smo je — osvestimo je. Otkrijmo nove alate, naše autentične načine da uživamo u njemu.

Biti prisutan.

Da, ovoga leta je pokrenuta tajna, sledite je, vibracija harmonizacije neka bude vaš cilj, a onda uživajte u lepoti i lakoći.

“Na mnogaja ljeta”.

PHOTO: IŠTVAN BAŠ

YOUR PHOTOGRAPHY

REFRESH

FOTOGRAFIJA KAO TRAGANJE ZA LEPOTOM

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: IŠTVAN BAŠ

IŠTVAN BAŠ (ISTVÁN BAS) ROĐEN JE 25. MARTA 1948. GODINE U SUBOTICI. ZAVRŠIO

JE HEMIJSKU ŠKOLU U BEOGRADU, A STUDIJE NA HEMIJSKOM FAKULTETU OSTALE SU, KAKO SA OSMEHOM KAŽE, „NA PRVOJ GODINI“. SA PONOSOM ISTIČE DA SE VEĆ PUNIH 55 GODINA INTENZIVNO BAVI SVETLOŠĆU –ODNOSNO FOTOGRAFIJOM.

LJUBAV PREMA FOTOGRAFIJI VREMENOM JE PRERASLA U PROFESIJU I ŽIVOTNU STRAST. KAO DIZAJNER I FOTOGRAF DESET GODINA RADIO JE U HEMIJSKOJ INDUSTRI -

JI „ZORKA“, DA BI 1983. GODINE NAPUSTIO SIGURAN POSAO I POSVETIO SE SLOBODNOM UMETNIČKOM STVARALAŠTVU. IZA SEBE IMA BROJNE SAMOSTALNE I GRUPNE IZLOŽBE U ZEMLJI I INOSTRANSTVU, A NJEGOVA NAJNOVIJA IZLOŽBA POSTAVLJENA

JE U „BAŠ KUĆI“, RESTORANU U SUBOTICI, U KUĆI U KOJOJ JE ODRASTAO I PROVEO SEDAM DECENIJA ŽIVOTA. OVA KUĆA, PODIGNUTA 1887. GODINE, PREDSTAVLJA ZNAČAJNO KULTURNO DOBRO GRADA SUBOTICE.

Kada biste sebe opisali jednom fotografijom, šta bi se na njoj našlo?

Plavo nebo sa belim oblacima. U njima vidim čistotu i lepotu koja je beskrajna.

Često ističete da volite da fotografišete lepe pejzaže, arhitekturu i ljude. Kako se kod Vas razvijao taj osećaj za lepo?

Pretpostavljam da korene vuče iz kuće u kojoj sam rođen i odrastao. Bila je velika, prostrana i izuzetno lepa, a kasnije je stavljena pod zaštitu države zbog svoje arhitektonske vrednosti.

„Baš kuća“ građena je sa stilskim karakteristikama eklektike, sa dominantnim elementima neorenesanse. Reč je o slobodnostojećem objektu obrađenom sa sve četiri strane, što je za tadašnju Suboticu predstavljalo retkost. Posebno je zanimljiv centralni hol osvetljen zastakljenim krovom, po čemu je kuća jedinstvena u subotičkoj arhitekturi. Verujem da život u takvom prostoru oblikuje čovekov odnos prema harmoniji, proporciji i lepoti.

Šta Vam je najvažnije u fotografiji?

Kompozicija. Za mene je ona suština fotografije. Tematika može biti različita, ali dobra kompozicija je ono što fotografiju čini snažnom i trajnom.

Vaša izložba trenutno je postavljena u „Baš kući“. Kako je izlagati na temeljima nekadašnjeg porodičnog doma, danas obnovljenog i pretvorenog u prelep restoran koji nosi Vaše prezime?

Veoma emotivno i istovremeno prijatno iskustvo. Danas „Baš kuća“ ispisuje novo poglavlje svoje istorije. Moj nekadašnji dom prilagođen je 21. veku i raduje me što nastavlja da živi, okuplja ljude i stvara nove uspomene.

Čime ste se ovoga puta predstavili subotičkoj publici i posetiocima „Baš kuće“? Koja emocija povezuje izložene radove?

Izložbu sam otvorio 19. juna, na dan kada bi moja majka navršila sto godina. To je bio simboličan čin sećanja i zahvalnosti.

Predstavljeno je trideset devet fotografija – prizori lepota Subotice, ali i motivi sa putovanja iz inostranstva. Izložbu su otvorili grafički umetnik i pedagog Boroš Đerđ i književnik Boško Krstić. Možda je upravo nostalgija nit koja povezuje sve radove – potreba da sačuvam trenutke koji su me dotakli.

Šta Vas danas najviše inspiriše prilikom fotografisanja – ljudi, svetlost, gradovi ili neka unutrašnja stanja?

Nepoznato. Ono što još nisam video, doživeo ili otkrio uvek privlači moju pažnju. Radoznalost je i dalje moj najvažniji pokretač.

Crno-bela fotografija ili fotografija u boji?

Crno-bela fotografija pogodnija je za dramatične motive, dok kolor donosi nežniji i suptilniji način prikazivanja sveta. Počeo sam sa crno-belom fotografijom, usavršavajući proces razvijanja i izrade fotografija, a kasnije sam prešao na kolor i danas istražujem mogućnosti koje pruža digitalna tehnologija.

Smatrate li sebe fotografom starog kova?

Da, svakako. Počeo sam da se bavim fotografijom u vreme kada se radilo sa filmom, hemijom i tamnom komorom. Danas živimo u digitalnom dobu, koje pruža velike mogućnosti, ne samo u snimanju već i u obradi fotografije. Ipak, verujem da su oko, osećaj za kadar i sposobnost da se prepozna pravi trenutak ostali isti.

Tema letnjeg dvobroja RYL magazina nosi naziv „Summer Vibe“. Kakvo leto priželjkujete?

Planiram nekoliko putovanja automobilom kroz Evropu. A možda me, kao i mnogo puta do sada, leto iznenadi nekim novim prizorom, susretom ili svetlošću koju ću poželeti da zabeležim objektivom.

PIXABAY.COM

PHOTO:

YOUR SUN

ZLATNO SUNCE ILI

O RAZLICI IZMEĐU SVETLOSTI I SJAJA

PIŠE: ZARATRUSTRA

PHOTO: MIA MEDAKOVIĆ

Ne znam zašto, ali me ova fraza uvek podseti na potrebu za balansom. Zvuči romantično i poetično, a meni, iz nekog razloga, grebe uši. Sunce je izvor života i svetlosti. Zlato je nešto drugo. Možda jedan od najvećih paradoksa ljudske istorije.

Gotovo sve velike religije imaju zanimljiv odnos prema zlatu. Nijedna ga ne proglašava zlim samim po sebi. Naprotiv, ono često simbolizuje božansku slavu, svetost, čistotu, prosvetljenje, dostojanstvo, besmrtnost, blagoslov ili unutrašnju vrednost. U hrišćanstvu može označavati Božiju slavu, ali i opasnost od pohlepe i idolopoklonstva. U judaizmu svetost, ali i rizik zlatnog teleta. U islamu lepotu i dostojanstvo, uz stalni poziv na skromnost. U hinduizmu prosperitet i blagoslov, u budizmu prosvetljenje i čistotu uma, a u starom Egiptu besmrtnost i božansku prirodu.

Dakle, zlato uglavnom nije problem. Reklo bi se, gotovo da je „verifikovano religijom”. Problem nastaje onda kada čovek u njemu više ne vidi simbol, nego moć; kada od znaka napravi cilj; kada ono što bi trebalo da podseća na svetlost postane predmet obožavanja.

Zlato je, izgleda, sasvim u redu, ali u susretu sa čovekom često dolazi do dramatičnog obrta. Nazvao bih to reverzibilnom alhemijom: umesto da nešto obično pretvori u zlato, čovek uspe da zlato pretvori u iskušenje, zavist, moć ili idol. Vekovima slušamo istu poruku: nije opasno zla-

to dok služi svetom, nego kada čovek počne da mu se klanja. Nije problem što sija, nego što mi utom sjaju tražimo potvrdu sopstvene važnosti.

Uglavnom, rešili smo i ovu nedoumicu. Niko nam, izgleda, nije pokvario decu. Samo smo im ostavili isti obrazac, bolje osvetljen, brži i skuplji.

Nekada su to bili hramovi, dvorovi i trezori. Danas su to ekrani, profili, pregledi, lajkovi, pratioci, brendovi, adrese i kvadrati. Instagram, YouTube, TikTok, X... imena se menjaju, obrazac ostaje isti. Porsche, Monaco, Saint-Tropez, Rolex, jahta...

A kuća na Kosmaju? A fotografija iz „pravog” restorana?

Po logici savremenog zlatnog teleta, ako nemaš dovoljno vidljiv sjaj, nisi uspešan. Nisi važan. Nisi primećen.

A onda se kod kuće, kada nam se deca žale, pozovemo na srpske umotvorine: „Nije zlato sve što sija.” Samo što je pitanje da li bi zlato imalo istu vrednost da ne sija. Da nema taj sjaj koji nas privlači, koliko bi ga ljudi razlikovali od običnog metala?

Istorija čovečanstva je pokazala da nas je svetlost vodila, a sjaj zavodio. Umetnost i duhovnost nas podsećaju da svetlost otkriva, dok sjaj često prikriva. Ali možda je važnije pitanje ko nas je uopšte naučio da jurimo ono što sija.

Možda nas nikada nije zavelo zlato. Možda nas je zavela svetlost koju smo u njemu pogrešno prepoznali.

Zanimljivo je da je, prema Bibliji, Bog prvog dana stvorio svetlost. Tek četvrtog dana stvoreni su sunce, mesec i zvezde. Možda nam je već na samom početku rečeno nešto što uporno zaboravljamo: nije najvažnije posedovati izvor, nego prepoznati svetlost.

A mi stalno vozimo u suprotnom smeru. Ne krećemo se prema svetlosti, nego prema njenom izvoru. Kao noćni leptiri koji ne znaju zašto lete prema plamenu ili uličnim lampama, ni mi često ne razlikujemo ono što nas osvetljava od onoga što nas može spaliti.

Naučeni smo da se poklanjamo izvoru. Suncu, a ne svetlosti.

U prirodi čoveka je da želi da poseduje. Da nešto ima samo za sebe. Da bude baš on taj kod koga nešto sija. Jer ako kod mene sija, možda će se meni pokloniti. Ako je izvor moj, kod mene će dolaziti da iz njega piju. Ako ja imam zlato, možda će u meni videti sunce.

I tu negde počinje problem.

Možda je naša najveća zabuna u tome što smo pomešali svetlost i sjaj. Svetlost je potrebna svima. Sjaj najčešće želimo samo za sebe.

Sada, kada po ko zna koji put čitam Bibliju, razmišljam zašto je Bog nakon šestog dana rešio da se odmori. Ne verujem da Bog može da se umori. Možda je bio prezadovoljan onim što je stvorio, pa je rešio da uživa u svom delu. A možda je jednostavno verovao čoveku. Dao mu je svetlost, zemlju, biljke, životinje, reke, nebo i odgovornost. Prepustio mu je svet na upravljanje, verujući da će dalje moći sam.

Verovao je u nas.

Kada gledam i slušam ljude oko sebe, ponekad mi se čini da nas je malo prece-

nio. Ili nas možda nije dovršio. A možda nas je upravo takve ostavio, nedovršene, da bismo sami morali da naučimo razliku između onoga što svetli i onoga što samo sija; između onoga što nas vodi i onoga čemu se, iz straha da ne ostanemo u mraku, klanjamo.

Samo se nadam da se nije razočarao uono što je stvorio. Da nije pogledao šta radimo sa svetom koji nam je poverio, pa otišao da negde drugde stvara nova remek-dela.

PHOTO: MIA MEDAKOVIĆ

YOUR FAITH

π ≈ 3,14

Преплављени фотографијама мора,

можемо и дословно у данима лета саставити

сопствене фотографије – без обзира на то

што нисмо на мору и што море није испред нас. Мени је често најдраже море које

упознам лети у Београду. Често се путује,

посебно у данашње време, кад путовања

постају део имиџа који стварамо о себи, али су путовања истовремено и потреба –

пословна, приватна или нека друга

Пуно одлазака некако ме успе убедити да

останем, али не као супротност другима или

другачијим изборима, већ напросто зато што

је чекање једнако узбудљиво као и путовање.

Већ мислим о лету у великом граду, малим

о слушању. Ту су

представу наново адаптирају у летњи модел. Некако је све другачије

нас – све то само ветар. Поштујем то

да неком не пријају нови формати културних

центара који ничу у зградама, поред река, у

напуштеним просторима и фабрикама, али

чиме их населити ако не новим рухом истог смисла – сусретима. Неретко се уз заливање цвећа, које ми је поверено по терасама оних

који путују, попнем на терасе нових летњих

биоскопа. И није ово реклама за било који

конкретно колико

Опет ми чекање пада на

памет. Неко ту озбиљно, стрпљиво чека. Не може да се

премери ниједно чекање сатом, па ни календаром. Јер чекати

је као и вера – путовање оних

који остају. Дакле, нужно је

направити свој календар и сат

који се носи унутра, направити

мапу где ћете све чекати и

сачекати да море постане

годишње доба у коме остају сви

ту где јесу. Једна сцена ми се врзма

по глави, тачније опис из

Откровења Јована Богослова

PHOTO:

YOUR IMAGINE

SUMMER VIBE(S)

BY ADRIAN DE GROOT

PHOTO: MIA MEDAKOVIĆ

Our theme for the July-August issue is fittingly “Summer Vibe”. So, what is a summer vibe, and how is it different from vibes of the other seasons? Do we generally speak of Spring Vibe, Autumn Vibe or Winter Vibe? Maybe not as much, as “Summer Vibe” seems to be most popular Vibe to my ears.

Apart from the obvious answers of what this summer vibe is all about, like the weather with its higher temperatures, the trips to the beach, lakes, swimming pools and other watery places, your lighter clothes or the almost absence thereof, the cold drinks you like to sip slowly or perhaps all at once depending on your thirst, your open footwear or none at all, the windows of your car and home wide open, or closed with the comfortable cooling from a hard working air conditioner; what is really all that different and special about summer and what defines this “Summer Vibe?”

It just has to be a state of mind of course. A different mindset from the status quo daily vibe indeed. Vacation time. Not a time to work and earn money. A time to casually, without too much care, to spend your money instead, on travel, hotels, exotic foods and drinks, on souvenirs and whatever you fancy. All without a care in the world; just all for fun. Perhaps a time to fall in love with someone, or with something, or to renew your love. Perhaps to attend a friend’s wedding, or have one on your own. To send your kids to a summer camp, and enjoy time for yourselves. Paint or redecorate your home, or finally finish some other amazing project. Read a book you always wanted to read.

For others, it may be a time for spiritual renewal, attend a lengthy retreat, go on a pilgrimage somewhere, all to grow and refresh your spirit. To raise your own vibes. Or a time for a family reunion in a special location. To do

something special with your kids, like taking them to a theme park.

Wow, so many possibilities of things you prefer to or can only do during the summer. All of this of course in a lighthearted spirit, to have fun, to be happy, to lift your arms into the air and shout out those ecstatic words like “I am loving this!”

The bottom line, and this counts for every season naturally, is to be grateful, to expand your heart, to experience new cultures, raise your vibes, make new friends, go see places you have never seen before, and to dance your way through all you do and experience. If you could travel to another planet, you would do it.

A time not to be logical or too rational at all, but to soak it all in without judgment, and of course to stay away from anything not serving you. To experience new levels of freedom, learn a few foreign words and phrases, daringly try some “weird-looking” foods, and do things you have never done before, like go up in a hot air balloon, or put on a parachute and let a boat drag you through the air alongside the beach. Whatever. White water rafting. Climb a tree. Go on a safari. Or real parachute jumping.

Learn a new skill or uncover a hidden talent. Not so much to get good at it, although that might happen, but to have fun with it. To raise your self-confidence, of course. Painting, pottery, photography, poetry, playing a (different) musical instrument, sing, or get into gardening. Or take summer courses in some intellectual new field or refresh and update your knowledge in your own field. Try new software.

Some may want to spend time doing something to help others, such as doing volunteer work in their neighborhood or even in another country. Altruism never gets old. To grow our awareness of the situation of others and thereby grow our compassion. Something you can do anywhere.

As the wisdom goes: whatever you seek in life, provide it for others first.

So, we can talk about summer vibes, as a plural, as we just read many of the myriad possible vibes you can get involved with or generate yourself.

The whole point of an effective summer vibe applied to yourself is of course selfenrichment, raising your vibration to a higher level, by growing your heart, your love, your kindness, your forgiveness, your compassion, your awareness, and raising all those noble attributes of the summer vibes in your soul, while also gaining tons of new insights, wisdoms, knowledge, know-hows, appropriate tolerances, and of course physical and mental health as the direct proportional result of all those stress free summer vibes you have set for yourself to experience. Finding that inner peace.

True, some of these things can be done anytime. Just as some people talk about Christmas in July, we can regenerate, relive and reenergize the summer vibes when it’s snowing outside. When you live in Australia, summer and winter are the mirror of ours here in Serbia anyways, so, does the when of it all really matter? Of course not. Just as age is just a number and a question of how you feel and think about yourself, a summer vibe is ‘repermitted’ anytime of the year.

In conclusion, it’s so good to be alive, and we can be so grateful for all these possible summer vibes to be experienced especially during our free time summer vacation periods and then can be relived anytime of the year.

So maybe you won’t even see this article, because you’re too busy living out your summer vibes. Good for you!

YOUR LONGEVITY

ZDRAVA DUGOVEČNOST KAO NAJVAŽNIJA

RAZVOJNA PRILIKA NACIJA

PIŠE: ERNEST VLAČIĆ, PHD, PROF.

Kada govorimo o dugovečnosti, često se fokusiramo na broj godina koje ćemo živeti. Impresionirani smo činjenicom da se očekivani životni vek produžava, da medicina postiže rezultate koji su pre samo nekoliko decenija delovali nezamislivo i da sve veći broj ljudi doživljava duboku starost. Međutim, prava tema našeg vremena nije dugovečnost sama po sebi, prava je tema zdrava dugovečnost.

Produženje života predstavlja nesumnjivo dostignuće civilizacije, ali ono nema puni smisao ukoliko dodatne godine nisu ispunjene zdravljem, vitalnošću, samostalnošću i mogućnošću da i dalje stvaramo vrednost za sebe, svoje porodice i zajednicu u kojoj živimo. Upravo zato danas sve više govorimo o potrebi da životu ne dodajemo samo godine, već da godinama dodajemo život.

Takva promena perspektive menja gotovo sve. Menja način na koji posmatramo zdravstvene sisteme, tržište rada, obrazovanje, finansije, urbanizam, turizam, pa čak i samu svrhu ekonomskog razvoja. Ona nas podseća da čovek nije trošak koji treba održavati, već potencijal koji treba razvijati.

Decenijama su demografske projekcije predstavljane kao svojevrsno upozorenje. U javnom prostoru dominirale su priče o starenju stanovništva, pritisku na penzione fondove, rastu troškova zdravstvene zaštite i smanjenju broja radno sposobnih ljudi. Iako su takve analize delimično tačne, one zanemaruju jednu veoma važnu činjenicu. Nikada u istoriji čovečanstva nismo imali toliko zdravih, obrazovanih, profesionalno ostvarenih i društveno angažovanih ljudi u zrelijim godinama života.

Upravo u toj činjenici krije se jedna od najvećih razvojnih prilika savremenog sveta.

Koncept Silver Economy nastao je kako bi opisao ekonomsku snagu populacije starije od pedeset godina, koja danas predstavlja jednu od najznačajnijih potrošačkih, investicionih i društvenih grupa na svetu. Međutim, verujem da je vreme da odemo korak dalje. Zrelije gene -

racije ne treba posmatrati samo kao potrošače proizvoda i usluga, već kao aktivne učesnike ekonomskog razvoja, nosioce znanja, iskustva, društvene stabilnosti i inovacionog potencijala.

Iz tog razmišljanja nastaje koncept Evergreen ekonomije, koji polazi od jednostavne pretpostavke da produktivnost, kreativnost i društveni doprinos ne prestaju određenim brojem godina. Naprotiv, u mnogim slučajevima upravo iskustvo, sposobnost donošenja odluka, strateško razmišljanje i mentorska uloga postaju najvredniji resursi koje jedno društvo poseduje. To je posebno važno za zemlje Balkana, odnosno cele Adria regije.

Za razliku od nekih razvijenih evropskih ekonomija koje se prvenstveno suočavaju sa starenjem stanovništva, naše zemlje istovremeno prolaze kroz još jedan složen process, kontinuirani mehanički odliv stanovništva. Hiljade mladih, obrazovanih i radno sposobnih ljudi svake godine napuštaju region u potrazi za boljim profesionalnim i životnim prilikama. Posledica toga nije samo smanjenje ukupnog broja stanovnika, već i ubrzano pražnjenje lokalnih zajednica, gradova i pojedinih regiona od ljudskog kapitala koji je ključan za njihov budući razvoj.

U takvim okolnostima zdrava dugovečnost postaje mnogo više od zdravstvenog pitanja. Ona postaje pitanje nacionalne konkurentnosti, regionalne otpornosti i dugoročne održivosti ekonomskih sistema.

Svaka dodatna godina provedena u zdravlju predstavlja dodatnu godinu stvaranja vrednosti. To znači više aktivnih građana, više mentora, više preduzetnika, više stručnjaka i više ljudi koji mogu doprinositi svojim zajednicama. U regionima koji se suočavaju sa depopulacijom i odlaskom mladih, to postaje izuzetno važan razvojni faktor.

Zbog toga koncept zdrave dugovečnosti nije namenjen samo pojedincima. On se podjednako odnosi na države, regione, gradove, lokalne zajednice, univerzitete, zdravstvene sisteme i kompanije. Svako od njih mora pronaći svoje mesto u novoj demografskoj realnosti.

PHOTO:

Gradovi budućnosti moraće da budu prilagođeni ljudima svih generacija. Lokalne zajednice moraće da razvijaju programe koji podstiču aktivno starenje, socijalnu uključenost i međugeneracijsku saradnju. Države će morati da kreiraju politike koje podstiču prevenciju, zdravije stilove života i produženje zdravog životnog veka. Kompanije će morati da redefinišu svoje politike upravljanja ljudskim resursima, prepoznajući da iskustvo postaje jednako važno kao i energija mladosti.

Upravo zato poslednjih godina sve više govorimo i o konceptu Healthivity.

Ako je produktivnost bila dominantna paradigma industrijskog doba, onda Healthivity predstavlja razvojnu paradigmu budućnosti u kojoj zdravlje postaje generator ekonomskog razvoja, inovacija i društvenog prosperiteta. Drugim rečima, zdravlje više nije samo posledica razvijenog društva; ono postaje jedan od njegovih najvažnijih preduslova.

Društva koja budu uspešna u očuvanju zdravlja svojih građana istovremeno će biti uspešnija u stvaranju novih ekonomskih prilika, privlačenju investicija, očuvanju socijalne kohezije i podizanju kvaliteta života. Takva društva neće posmatrati starije generacije kao trošak koji treba finansirati, već kao resurs koji treba aktivirati.

Poslednjih godina upravo se intenzivno bavimo svim ovim aspektima života kroz različite inicijative, istraživanja, stručne skupove i razvojne programe koji povezuju zdravlje, ekonomiju, tehnologiju, gradove,

turizam, finansije i društveni razvoj. Sve više postaje jasno da dugovečnost nije izolovana tema medicine ili socijalne politike. Ona postaje horizontalna razvojna tema koja utiče na gotovo svaki segment društva.

U tom kontekstu posebno je važno razumeti da zdrava dugovečnost nije privilegija pojedinca. Ona predstavlja zajednički interes čitavog društva. Od nje podjednako profitiraju građani, porodice, lokalne zajednice, kompanije i države.

Možda je zato vreme da prestanemo da postavljamo pitanje koliko nas košta starenje stanovništva i da počnemo da se pitamo koliko vrednosti možemo stvoriti ukoliko ljudima omogućimo da ostanu zdravi, aktivni, uključeni i profesionalno relevantni znatno duže nego što je to danas slučaj.

Verujem da se upravo u odgovoru na to pitanje nalazi jedna od najvažnijih razvojnih strategija budućnosti. Ne samo za Evropu, već posebno za Balkan, koji se istovremeno suočava sa izazovima dugovečnosti i odliva stanovništva. Ukoliko budemo dovoljno mudri da prepoznamo potencijal koji se nalazi u zdravim, iskusnim i aktivnim generacijama, tada će dugovečnost prestati da bude demografski izazov i postati jedan od najvrednijih resursa našeg vremena.

U tome se krije suština Evergreen ekonomije. I u tome se krije budućnost društava koja će znati da zdrav život pretvore u dugoročnu društvenu i ekonomsku vrednost.

YOUR HOLIDAY

LETNJI MOOD

PIŠE: VLADIMIR CEROVIĆ

PHOTO: IZ PRIVATNE ARHIVE

Leta gospodnjeg 2026.

Jutros u 10.24 je stiglo leto kalendarski. Najduži dan u godini, najkraća noć. Letnji solsticij.

Šta na ovaj dan napisati o SUMMER VIBES, a da već napisano bilo nije?

More, sunce, provod, relaksiranost, pozitivna energija.

Moj pristup će biti malo drugačiji.

Podeliću sa vama uputstvo za upotrebu jednog letnjeg dana na obalama Jadrana.

Mesto radnje: Dalmacija, Boka kotorska, primorska Slovenija.

Vreme radnje: jedan ležeran četvrtak.

Jutro, lagano buđenje. Oblačenje koje se broji minutima, a ne satima. Sergej izlazi iz zgrade i seda na svoju belu vespu. Odlazi u stari deo grada na jutarnju kafu.

Ta letnja jutarnja kafa je za njega pravi mali ritual. Sam čin ispijanja je prava rutina koja ispunjava nepce, uz malu bocu kisele vode. Dnevne novine su neizostavni deo tog rituala, ali se ne čitaju početne stranice tipa politika, hronika. Čitanje počinje od poslednje stranice i sporta naravno.

Ustaje i odlazi na plažu usput pozdravljajući skoro svakog prolaznika. Vespa ostaje parkirana uhladu, a plaža je skoro prazna, jer on poznaje svaku malu i mirnu uvalu u svom kraju. More je kristalno čisto tako da može da se vidi šara na svakom kamenu u njemu. Taj lep osećaj kad zaroniš u more i istog trenutka svi problemi nestaju. Već je 11 sati i Sergej se ne sunča kao i svaki lik koji živi na moru. Nema vremena za to. Odlazi u borovu šumu uz more i tu ga čekaju njegovi prijatelji da bace karte. Briškula je trenut-

no aktuelna, kao i mote. Dan proleti uz laganu hranu, kasno popodne je već iza ugla. Čeka nas odbojka na pesku, mešoviti timovi. U publici su čuveni “galebari”, sociološki fenomen koji treba proučavati. Smiraj dana je pred njim. Naravno da ne žuri na večeru kao što to čine užurbani turisti koji odsedaju u hotelima uz obalu ne znajući šta propuštaju. Dan puzeći prelazi u noć. Bonaca je uto vreme najlepša. Sunce tone u more, sve se lagano umiri. Mirisi su drugačiji, nema graje turista. Osećas se kao osoba na pravom mestu, upravom trenutku. Ne bi želeo da budeš nigde drugde u tom koloritnom momentu.

Sergej plivajući ka obali zastaje da memoriše taj tren u svom sećanju kome će se uvek vraćati. Ribarska koča, ribar baca mrežu u more, galebovi lagano iza broda, a sunce jarkocrvene boje silazi sa scene tiho i odlazi na drugu stranu.

Obrisao se, šlape su tu i lagano na vespu ka kući. Morska sol je na rukama, nogama i kosi i malo grebe po telu što je veoma poseban osećaj.

Večeraju se pidoče, ali ne u fensi restoranima nego kod šjora Marka, a potreba za bevandom je kao za vodom.

Prava noć počinje tek posle ponoći. Sergej je obučen u belo. Ide se u đir, a klape odjekuju iz svake druge konobe.

Klubovi će sačekati.

Prosečan dan Sergeja jednog četvrtka u julu.

P. S. Naš proslavljeni košarkaš Sale Đorđević je izjavio dok je igrao za Barselonu:

„U Barseloni je od 365 dana u godini sunčanih 355, tamo ne možeš da budeš neraspoložen.”

Taj summer vibe vam svima šaljem!

PHOTO:

YOUR VIBE

LETOVANJE IZ SNOVA

NA TASOSU – RAJ U KAMENOJ KUĆICI

NA SAMOJ PLAŽI

Kada vam dosade resorti, all inclusive aranžmani, gužva, buka i osećaj da se čitav odmor pretvara u jurnjavu od jednog do drugog obroka, uvek se možete okrenuti privatnim smeštajima i pronaći mirno mesto koje će zadovoljiti vaše potrebe. Sumnjam da ćemo ikada ostati gladni, ali dozvolite mi da vam opišem naše ovogodišnje letovanje.

Ako postoji mesto gde se šum talasa čuje čim otvorite oči, onda je to Stone House Maria uSkala Mariesu na ostrvu Tasos. Ova šarmantna kamena kućica smeštena je svega nekoliko koraka od mora, na jednoj od najlepših plaža zapadne obale ostrva. Probudite se, skuvate kafu i već ste, posle desetak koraka, na plaži, uživajući u neumornim talasima i mediteranskoj atmosferi.

Kuća osvaja kombinacijom tradicionalnog kamena, negovanog vrta, privatnog bazena i moderne opremljenosti. Tu su i roštilj, potpuna privatnost, danas sve ređa i dragocena, ali njena najveća prednost jeste činjenica da se plaža praktično nalazi ispred samog smeštaja. Mirno, dostupno i gotovo nestvarno. Bajka je pronađena.

Zašto baš Skala Maries?

Ovo malo ribarsko mesto na jugozapadu Tasosa poznato je po miru, prelepim zalascima sunca i tradicionalnim tavernama uz more. Idealno je za porodice, parove i sve one koji žele odmor bez gužve i buke velikih turističkih centara.

Stone House Maria nalazi se na svega nekoliko minuta hoda od centra mesta i restorana, a istovremeno pruža osećaj potpune izolacije i mira.

Šta ćemo pamtiti?

Jutra uz zvuk talasa, kafa na terasi, kupanje na nekoliko koraka od kuće i večernje šetnje uz more – upravo tako izgleda odmor u Stone House Maria. Za mnoge goste ovo nije samo smeštaj, već mesto kojem se iz godine u godinu vraćaju.

Ako tražite autentičan grčki odmor, kamena kućica na samoj plaži u Skala Mariesu mogla bi da bude upravo ono što zamišljate kada pomislite na savršeno letovanje. Blizina drugih plaža i želja za istraživanjem odveli su i nas korak dalje. Kako smo imali ograničen broj dana, pre puta smo napravili mali plan obilazaka.

Među obaveznim destinacijama našli su se čuvena Mermerna plaža i manastir Svetog Arhangela Mihaila.

Jedna od najpoznatijih atrakcija Tasosa svakako je Mermerna plaža (Marble Beach ili Saliara), mesto koje na prvi pogled izgleda kao egzotična destinacija sa razglednice. Umesto peska, obalu prekrivaju sitni beli kamenčići od mermera koji, u dodiru sa suncem i kristalno čistim morem, stvaraju nestvarne nijanse tirkizne boje.

Upravo zahvaljujući belom mermeru ovde smo napravili najviše fotografija – barem ja. Nedostaci postoje: makadamski put pun prašine i rupa, velike gužve i dugo čekanje na piće. Ipak, za fotografisanje i ronjenje u izuzetno bistroj vodi vredelo je istrpeti sve navedeno.

Za sam kraj ostavili smo posetu manastiru Svetog Arhangela Mihaila, mestu koje oduzima dah. Ovde se pronalazi duhovni mir, kako zbog neverovatnog pogleda na pučinu, tako i zbog mirisa borova i posebne atmosfere koja vlada

unutar manastirskih zidina. Smešten na južnoj obali Tasosa, visoko iznad litica Egejskog mora, manastir predstavlja jedno od najvažnijih duhovnih i kulturnih mesta na ostrvu. Podignut na spektakularnoj lokaciji iznad mora, pruža jedan od najlepših panoramskih pogleda na Tasosu. Osnovan u 18. veku, poznat je po bogatoj istoriji i relikvijama koje čuva.

A sada nekoliko reči o cenama. Do Tasosa smo putovali preko Bugarske, što nam je skratilo put i poštedelo nas dugog čekanja na granici. Povratak je bio istom rutom.

Tasos i dalje važi za jedno od povoljnijih grčkih ostrva. Evo okvirnih cena: kafa 3–5 €, pivo utaverni 4–6 €, koktel na plaži 8–14 €, giros 4–6 €, glavno jelo u taverni 12–20 €, grčka salata 8–12 €, sladoled 2,5–5 €, jednodnevni izlet brodom 25–45 € po osobi, dok se na pojedinim plažama ležaljke dobijaju uz konzumaciju pića.

Utisak za kraj

Poseta Tasosu nije potpuna bez dana provedenog na Mermernoj plaži i obilaska manastira Svetog Arhangela Mihaila. Jedno mesto osvaja prirodnom lepotom i bojama mora, a drugo spokojem i pogledom koji ostaje zauvek u sećanju.

Upravo spoj prirode, istorije i autentičnog grčkog duha čini Tasos destinacijom kojoj se putnici rado vraćaju. Ako želite da čujete sebe i pronađete unutrašnji mir, zaobiđite gužve i all inclusive obroke. Brinite samo o zaštiti kože, prepustite se suncu, moru i ukusima Mediterana i isprobajte sve boje pića i hrane. Mi se svakako vraćamo.

PHOTO:

REFRESH YOUR BOOK

ČUDESNA ZBIRKA

PIŠE: VANJA KONJIKUŠIĆ

Tiha novembarska noć. Kaplje po simsu, sve uobičajeno, ali jedna stvar nije. Ona zapada za oči. Zapada to što nisam u uniformi, već sedim i pišem. Manje brišem, uglavnom pišem. Čini se dobro, nema puno ispravki, samo ruka ne može da isprati brzinu.

Ideje naviru.

Posle nekoliko sati kada je iz mene izašlo gro priči i pesama, sela sam da predahnem na terasi. Bandere spuštaju svoje žute zavese na obrise stakla od automobila. Prisećam se takmičenja iz školskih dana, ljubavi prema biologiji, literarni radovi me nisu zanimali. A onda, setim se jedne, druge, treće slike.

U nama čuče mnoge ličnosti. Setih se kako sam se sa *nikon* aparatom vraćala tri koraka unazad na ulici da „uhvatim momenat“. Setila sam se svih galerija koje sam obišla, svih pročitanih knjiga iz oblasti istorije umetnosti. Setila sam se žene koja mi je rekla: Dobro kuvaš, imaš smisla za pokret, igru, pamtiš izraze lica, čuješ neizgovorene reči.. Šta si očekivala? Stihovi su samo čekali da odlepršaju iz olovke za tvojim stolom.

Može biti. Ona me je tako videla. A ja Vas pitam, kako Vi sebe vidite, da li čujete šapat svoje duše?

Prošla je novembarska noć, i došao decembar. U meni nisu odzvanjale euforčne praznične note, ja sam imala svoj ram i u njega stavila sve ono što bih svoj deci ispričala. Tako je nastala Čudesna zbirka, ime joj je dalo jedno divno dete, a dete u meni je pisalo. Pisalo o osnovnim elementarnim stvarima, o našem jeziku, o znamenitim Srbima, oh kako sam srećna što se kroz ovu knjigu dodatno u školskim klupama pominje Milutin Milanković, Milunka Savić i drugi. Svu decu, i onu veliku, kopkaju različite emocije. Nije zgoreg o njima pričati, te sam i to predočila u stihove. Da odrasli kada čitaju, i odgovraju na dečija pitanja porazmisle i o sebi i onima oko sebe.

Zatim sam se setila nanovo svog detinjstva, i upravo je ta ljubav prema biologiji pretočena u mnoge pesme, jer želim da istaknem važnost opstanka zaštićenih vrsta, želim da ris živi u Srbiji i dalje. Tu je pesma o morskim dubinama, biodiverzitetu.

Deca, deca. Deca su radila i pojedine ilustracije, želela sam da ih motivišem i podstaknem na važnost crtanja, kreativnosti. Videla sam po objavljivanju da su bili neskromno ponosni.

Mnoge pesmice su u prvom licu jednine, recimo borba sa školskim nedaćama, jer sam uvidela da vole i da deci prija kada se poistovete, kao i da ih neko čuje i razume.

Inspiracija je došla u osluškivanju. Senzitivci čuju kada list padne na zemlju. Vide priče predaka u zenici oka. Tako sam i ja čitajući prvo

svojim članovima familije u njima probudila uspavane suze, jer lako je osmehnuti se, zagrliti. No, kad na papir preneseš i glasno kažeš sudbinu jedne sestre, teret koji nosi jedan otac nosi, stvari poprimaju drugo značenje.

Sav trud mi je bio lakši uz molitvu, i zato mi je pesma o našem pravoslavlju bila neizostavna.

Toliko o meni i mom skromnom stvaralaštvu, sve što imam reći ću kroz poeziju. Jer tako rade večita deca.

PHOTO:

FILM FESTIVAL

SARAJEVO FILM FESTIVAL

TEKST: MIA MEDAKOVIĆ

Sarajevo nije samo grad filma tokom avgusta –on tih dana postaje pozornica na kojoj se susreću umetnost, istorija i sećanje. Nastao 1995. godine, usred opsade Sarajeva, kao čin kulturnog otpora i dokaz da život i stvaralaštvo mogu opstati i u najtežim okolnostima, Sarajevo Film Festival danas je izrastao u najznačajniju filmsku manifestaciju jugoistočne Evrope.

Tokom festivalskih dana grad dobija sasvim drugačiji ritam. Projekcije pod otvorenim nebom, razgovori sa autorima, susreti mladih film-

skih stvaralaca i dolazak velikih svetskih imena pretvaraju Sarajevo u mesto gde film prestaje da bude samo umetnost, a postaje način povezivanja ljudi i kultura. Nagrada „Srce Sarajeva“ odavno je prerasla regionalne okvire i postala jedno od najprepoznatljivijih priznanja evropske kinematografije.

Možda je najveća vrednost Sarajevo Film Festivala upravo u tome što je nastao iz potrebe da se sačuva duh jednog grada. Dok mnogi filmski festivali slave glamur, Sarajevo pre sve-

ga slavi otpornost, dijalog i veru da umetnost može biti utočište, ali i most između ljudi. Zato odlazak na Sarajevo Film Festival nije samo odlazak na filmske projekcije – to je iskustvo grada koji svake godine iznova potvrđuje da kultura može biti jedan od najlepših oblika pobede nad prolaznošću.

Trideset drugo izdanje Sarajevo Film Festivala biće održano od 14. do 21.avgusta 2026. godine.

Britanska glumica Emily Watson, jedna od najcenjenijih svetskih umetnica čija je karijera obuhvatila niz nagrađivanih filmskih, televizijskih i pozorišnih uloga, biće predsednica žirija Takmičarskog programa – igrani film na 32. Sarajevo Film Festivalu.

Pored toga što će zajedno sa ostalim članovima žirija odlučivati o dobitnicima nagrada, glumica će na festivalu primiti i počasno priznanje „Srce Sarajeva“, kao priznanje za njen izuzetan doprinos svetskoj kinematografiji.

„Dvadeset godina nakon njenog poslednjeg dolaska u Sarajevo, zaista nam je zadovoljstvo da ponovo poželimo dobrodošlicu Emily Watson na festival – ovog puta ne samo kao dobitnici počasnog Srca Sarajeva, već i kao predsednici žirija Takmičarskog programa. Glumica čiji su talenat, inteligencija i posvećenost umetnosti ostavili dubok trag u savremenoj kinematografiji, Emily Watson je tokom svoje izuzetne karijere dirnula publiku

i kritiku izvedbama izvanredne emotivne preciznosti i snage. Verujem da će i filmski stvaraoci u ovogodišnjem programu biti jednako uzbuđeni kao i mi kada saznaju da će ona gledati njihova ostvarenja u Sarajevu. Ona već dugo zauzima posebno mesto u srcima naše festivalske publike, pa je odavanje počasti kroz „Srce Sarajeva“ istovremeno prirodno i duboko zasluženo“, rekao je Jovan Marjanović, direktor Sarajevo Film Festivala.

Dvostruka nominovana za Oskara®, Emily Watson nesumnjivo pripada krugu najistaknutijih svetskih glumaca, što je dodatno potvrđeno 2015. godine kada je imenovana za Oficira Reda Britanske imperije (OBE) za doprinos dramskoj umetnosti.

Nedavno je tumačila lik „Mary Shakespeare“ u adaptaciji Chloé Zhao, prema nagrađivanom istorijskom romanu Maggie O’Farrell Hamnet. Film je dobio brojne pohvale kritike i publike zbog suptilnog prikaza duboke tuge i porodičnih odnosa, a osvojio je BAFTA nagradu za najbolji britanski film, Zlatni globus za najbolji film – drama, kao i nagradu publike na TIFF-u i nagradu publike za najbolji igrani film na BFI London Film Festivalu.

Na televiziji, Emily je igrala glavnu ulogu u HBO Max seriji Dune: Prophecy, uz Olivia Williams i Marka Stronga, a nedavno je završila snimanje druge sezone.

SAVA SEKULIĆ, NESLOŽNI KONJI, B.G., MNMU, FOTO ARHIVA MUZEJA

REFRESH YOUR ART

IZLOŽBE “LAZAR VUJAKLIJA:

PROTEST PREMA SEBI” I “SVESNO

NAPUŠTANJE REALNOSTI:

ILIJA BOSILJ I SAVA SEKULIĆ” U

MUZEJU SAVREMENE

UMJETNOSTI REPUBLIKE SRPSKE

PIŠE: PR TEKST FOTOGRAFIJE: IZ ARHIVE

ILIJA BAŠIČEVIĆ BOSILJ, POMRAČENJE, 1961-2, MUZEJ ILIJANUM, ŠID, FOTO ARHIVA MUZEJA

Dve velike i značajne gostujuće izložbe Muzeja naivne i marginalne umetnosti, “Lazar Vujaklija: Protest prema sebi” i “Svesno napuštanje realnosti: Ilija Bosilj i Sava Sekulić”, biće otvorene u četvrtak, 9. jula u 20 časova, u Muzeju savremene umjetnosti Republike Srpske u Banja Luci.

Izložba “Lazar Vujaklija: Protest prema sebi” predstavlja prvi institucionalni, sveobuhvatni, retrospektivni prikaz opusa ovog značajnog umetnika. Realizovana povodom 40 godina od njegove poslednje samostalne izložbe i 30 godina od smrti, izložba i prateći katalog otvaraju prostor za nova čitanja Vujaklijinog jedinstvenog stvaralačkog jezika u svetlu savremene istorije umetnosti. Kustosi izložbe su Danica Đorđević Janković i Vladimir Kokoruš.

Izložba okuplja 87 radova, prezentujući umetnikov opus kroz sve medije u kojima je stvarao –slikarstvo, grafiku, crtež, tapiseriju, mural, plakat, ilustraciju knjiga, skulpturu i dizajn tepiha, i zasniva se na temeljnom istraživanju umetnikovog opusa, čiji je naslov inspirisan citatom iz njegove samizdat monografije: „Ove bezimene slike primite kako vam drago, kao moj protest prema sebi, ali i kao moju čežnju za lepotom smisla života.”

Izložba je realizovana u saradnji sa deset muzeja i institucija kulture, a prati je bogato ilustrovana monografija sa kritičkim tekstovima dr Ivane Bašičević Antić, dr Branislava Dimitrijevića i Danice Đorđević Janković.

Izložba “Svesno napuštanje realnosti: Ilija Bosilj i Sava Sekulić” zasniva se na dijalogu dva izuzetna umetnička opusa koji i danas zauzimaju značajno mesto u savremenim tumačenjima umetnosti XX veka. Radovi Ilije Bosilja (1895–1972) i Save Sekulića (1902–1989), prisutni u

brojnim muzejskim i privatnim kolekcijama širom sveta, svedoče o autentičnim i samosvojnim poetikama koje prevazilaze uobičajene kategorije. Naslov izložbe upućuje na čin svesnog distanciranja od racionalno ustrojene stvarnosti i ulazak u prostor unutrašnjih vizija, simbola i arhetipskih predstava.

Projekat je nastao kao nastavak programske orijentacije Muzeja naivne i marginalne umetnosti iz Beograda ka savremenom čitanju umetnosti Ilije Bosilja i Save Sekulića. Izložba “Svesno napuštanje realnosti: Ilija Bosilj i Sava Sekulić” premijerno je prikazana u italijanskom muzeju Casa dell’Art Brut 2023. godine, dok je domaćoj publici predstavljena 2024. godine u Galeriji Matice srpske, čime je dodatno potvrđen institucionalni značaj ovog projekta i pozicija Ilije Bosilja i Save Sekulića unutar šireg konteksta srpske moderne umetnosti. Dodatnu potvrdu aktuelnosti Bosiljevog stvaralaštva predstavila je retrospektivna izložba Ilija Bosilj: Trijumf umetnosti (2025) u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu. Kustoskinje izložbe su dr Ivana Bašičević Antić i Marta Morgana Rudoni. Na izložbi je predstavljeno sedamdeset radova iz muzejskih i privatnih kolekcija, uključujući zbirku Muzeja naivne i marginalne umetnosti, zbirku Salona Oto Bihalji-Merin i muzeja Ilijanum u Šidu. Izložbu prate i dva dokumentarna filma – film o Iliji Bosilju u režiji Žike Mitrovića, u produkciji Centarfilma, kao i film o Savi Sekuliću autora Slobodana Pešića, kao i katalog čiji dizajn potpisuje Futro.

Dve gostujuće izložbe Muzeja naivne i marginalne umetnosti biće otvorene za posetioce u Muzeju savremene umjetnosti Republike Srpske do 3. septembra 2026. godine.

SAVA SEKULIĆ, DEVOJKA NA PLAŽI, MNMU BEOGRAD, FOTO IZ ARHIVA MNMU

LAZAR VUJAKLIJA, JUGOSLAVIJA (STUDIJA), 1969, ULJE NA PLATNU, 65,5 × 160 CM, MUZEJ SAVREMENE UMETNOSTI BEOGRAD

ILIJA BAŠIČEVIĆ BOSILJ, DOLAZAK KOZMONAUTA, BIHALJI-MERIN, BEOGRAD, FOTO SLOBODAN

LAZAR VUJAKLIJA, BEZ NAZIVA, B.G., ULJE NA PLATNU, 69 × 84 CM, MUZEJ NAIVNE I MARGINALNE UMETNOSTI

KOZMONAUTA, ZBIRKA SALONA OTO SLOBODAN ŠTETIĆ

YOUR PONTA

LOPUD FILM

OBJAVA ZA

Dubrovnik, 29. lipnja 2026.

MELODIJE ISPRATILE

ŠESTI PONTA LOPUD FILM FESTIVAL

FESTIVAL JE SPOJIO FILMSKE PROJEKCIJE, RAD MLADIH AUTORA I VELIKU GLAZBENU POSVETU, POTVRDIVŠI LOPUD KAO MJESTO

NA KOJEM UMJETNOST ŽIVI MEĐU LJUDIMA

Velikim koncertom na otvorenom posvećenim Enniju Morriconeu u nedjelju je navečer zatvoreno šesto izdanje Ponta Lopud Film Festivala, čime je Lopud još jednom učvrstio svoj status međunarodno prepoznatog utočišta za filmske profesionalce, mlade autore i ljubitelje umjetnosti. Ovogodišnje je izdanje, posvećeno filmskoj glazbi i liku i djelu legendarnog skladatelja, kroz četiri dana spojilo večernje projekcije, rad timova u razvoju i glazbeni program koji je festival vodio prema njegovu svečanom finalu.

Posljednji festivalski dan u Kneževom dvoru otvorile su glazbene sesije u kojima su mladi skladatelji predstavili glazbene materijale svojih projekata, uz komentare i smjernice montažerke filmske glazbe Suzane Perić, a u majstorskom tečaju pridružio im se i skladatelj i Morriconeov bliski suradnik Alessandro De Rosa, koji je sudionicima približio proces stvaranja filmske partiture. Dnevni program zaokružio je okrugli stol Independent Film Today, za kojim su se pod vodstvom filmskog kritičara Marka Kermodea

okupili masteri i mladi autori festivala, razmjenjujući iskustva o stanju i budućnosti nezavisne kinematografije.

Vrhunac večeri i cijelog festivala bio je koncert posvećen Enniju Morriconeu u vrtu Hotela Grand, na kojem je Dubrovački simfonijski orkestar pod ravnanjem maestra Roberta Homena, uz vokalnu solisticu i producenticu koncerta Thanu Alexu, virtuoza na usnoj harmonici Antonia Serrana, Komorni ansambl Camerata Mostar i sastav Morricone Quartet izveo Morriconeove najupečatljivije filmske teme. Spoj simfonijskog zvuka, jazza i harmonike pod ljetnim je nebom okupio brojne goste, sudionike i otočane, a koncert je prešao u završni festivalski party kojim je obilježen kraj još jednog uspješnog izdanja.

„Ovaj koncert za mene je bio svojevrsno otkriće – otkriće duše, osobnosti i genija Ennia Morriconea te otkriće mog vlastitog glasa unutar njegovih skladbi. Ja sam jazz pjevačica koja

obično izvodi vlastite skladbe i aranžmane, ali kroz glazbu Morriconea bila sam inspirirana pronaći različite izražajne mogućnosti svog glasa i svoje muzikalnosti, što mi je omogućilo da u potpunosti razumijem razigranost i dubinu Morriconeove glazbe. Mislim da Lopud dosad nije vidio ovakav koncert i čast mi je što sam bila producent ovog događaja“, istaknula je Thana Alexa.

Tijekom četiri festivalske večeri publika je pod otvorenim nebom pogledala pet filmova koji su povezivali svjetsku i domaću kinematografiju: od glazbeno-biografskog Bob Marley: One Love Reinalda Marcusa Greena, kojim je festival svečano otvoren, preko Skrivene ljubavi Luce Guadagnina prikazane povodom njegove skorašnje desete obljetnice, belgijske drame Blizu (Close) Lukasa Dhonta i Tornatoreova klasika Cinema Paradiso, do hrvatskog prvijenca Koke Igora Jelinovića, koji je publici predstavljen među prvima na velikom platnu.

Uz projekcije, srce festivala činio je radni program okupljen oko dvaju domaćih i regionalnih projekata u razvoju – filmova Povijest bolesti redatelja Davida Gaše i Produženi vikend redateljice Katarine Koljević – čiji su timovi kroz radionice i mentorstva razvijali svoje projekte uz bok renomiranim kolegama. Kroz sesije posvećene produkciji, autorstvu, kritici i filmskoj glazbi mladi su autori učili izravno od gostiju poput producenta Petera Spearsa, redatelja Reinalda Marcusa Greena i Lukasa Dhonta, glumca Alexisa Manentija, redatelja i glumca Dragana Bjelogrlića, redateljice Antonete Alamat Kusijanović te filmskog kritičara Marka Kermodea, dok su mladi skladatelji svoju glazbenu viziju oblikovali pod mentorstvom Suzane Perić.

Ponta Lopud Film Festival i ovim je izdanjem ostao mjesto gdje film živi među ljudima, gdje se znanje i inspiracija nesebično dijele, a otok Lopud potvrđuje svoju ulogu kreativnog utočišta i

mosta između generacija, kultura i filmskih vizija. Posvetom filmskoj glazbi i Enniju Morriconeu festival je ove godine podsjetio da je glazba neodvojiv dio filmskog doživljaja i najavio da i unarednim godinama namjerava rasti kao međunarodno prepoznata platforma za umjetničku razmjenu i profesionalni razvoj.

Kreativna platforma Ponta Lopud predstavlja tri ljetna kulturna programa 2026. te spremno dočekuje sve zaljubljenike u umjetnost, prvenstveno film, glazbu i književnost. Ponta Lopud Film Festival, prvo od triju događanja, održao se od 25. do 28. lipnja i bio je posvećen filmskoj umjetnosti. Drugi događaj, koji će od 27. do 29. kolovoza na otok privući ljubitelje glazbe, popularni je Ponta Lopud Jazz Festival, dok će Ponta Lopud Book Bridge od 17. do 19. rujna otok pretvoriti u književno utočište i time zaokružiti ljetne manifestacije.

PHOTO:

LJUBAV, VERA, NADA

Ljubav, vera i nada su tri sile koje oblikuju čovekov unutrašnji svet. Ljubav nas uči da dajemo i onda kada ne dobijamo ništa zauzvrat. Vera nas drži uspravnim i onda kada ne vidimo put ispred sebe. Nada je tiha svetlost koja ne dozvoljava da odustanemo ni u najmračnijim trenucima. Kada se ljubav izgubi, vera pomaže da se ponovo pronađe smisao. Kada vera oslabi, nada je ta koja nas podiže iz pepela sumnje. Ljubav nije samo osećanje, već i odluka da ostanemo prisutni i kada je teško. Vera je most između onoga što jesmo i onoga što možemo postati. Nada je obećanje koje dajemo sebi da sutra može biti bolje nego danas. Kada su ljubav, vera i nada zajedno, čovek postaje nepobediv iznutra.

Piše: Anima Mundi

PHOTO: STEFAN