RYL E-MAGAZINE, #128

PHOTO: ATILA KOVAČ

MONJA MEDAKOVIĆ, GLUMICA Powered by MPN promet

UVODNIK

PHOTO: STEFAN SOKOLOVSKI

IZ KOJEG SI TI SVEMIRA?

Moj paralelni svet. Hodam, gledam, slušam. Prepoznajem, upoznajem, raspoznajem. Skupljam ljude, emocije, gradove i trenutke kao da skupljam delove jednog velikog kosmosa.

Moj život nikada nije bio samo niz događaja, već unutrašnje putovanje kroz različite svetove. Privlače me ljudi koji imaju dubinu, slobodu i neku neobjašnjivu svetlost u sebi — ljudi koji ne pripadaju masi, već svom univerzumu. Možda svi dolazimo iz različitih kosmosa, ali se oni pravi nekako uvek pronađu.

Danas više ne tražim savršenstvo, već prepoznavanje — onaj osećaj kada znaš da neko govori jezikom tvoje duše. Na svesnom nivou mogu da govorim srpski, engleski, nemački, mađarski, italijanski, ali razumevanje ne živi samo u rečima.

Postoji neki drugi, neverbalni nivo na kojem se sve zaista dešava — tamo gde energija govori pre nego što misao stigne da se oblikuje. Kroz život sam naučila da ljudi nisu uvek ono što kažu, već ono što nose. Nekada je dovoljan jedan trenutak da osetim da nekoga razumem dublje nego što bi to reči ikada mogle objasniti. Možda zato više verujem intuiciji nego jeziku.

Jer jezici se uče, ali prepoznavanje se oseća.

Hodam između dva sveta — jednog koji se vidi i drugog koji se oseća. I u tom prostoru između vidljivog i nevidljivog nastaju svi moji susreti, tekstovi i priče. Moj život je priča koju pišem — i dozvoljavam joj da bude i film, i komedija, i drama, i saga. Ko ume da čita, ume i da me pročita.

Ja sam očitala novu verziju stvarnosti. U toj verziji ljudi nisu samo prolaznici, već nosioci ra-

zličitih frekvencija. Gradovi nisu samo prostori, već živi organizmi koji pamte emocije. Gradovi su moji junaci kroz koje se prepoznajem i upoznajem. A susreti nisu slučajni, već precizno usklađeni u nekoj tišoj logici postojanja.

Počela sam da primećujem da se sve odvija po nevidljivim zakonima povezivanja — kao da postoji mapa koju ne učimo, ali je prepoznajemo čim je dotaknemo. I u toj novoj percepciji ništa više nije odvojeno; sve komunicira sa svime. Ljudi, mesta i trenuci slažu se u jednu dublju priču — priču koja se jasno oseća.

Možda sam samo promenila ugao gledanja. A možda sam zaista ušla u novu verziju stvarnosti. I više se ne vraćam na staru, jer ova ima smisao koji se živi punim plućima.

Moj kosmos je lep, šaren, snažan, a nežan. Moja istina je istina kretanja, ljubavi i snage. Živim svoje puteve sveta koji mi se otvaraju i kroz koje prolazim sa poverenjem. Ne bojim se promena, jer znam da svako novo mesto nosi deo mene koji tek treba da upoznam. Gradovi, ljudi, mora i vetrovi ostavljaju tragove na mom unutrašnjem nebu. U svakom susretu tražim iskru smisla, emociju koja se pamti i pogled koji govori više od reči.

Ja sam putnik kroz sopstveni univerzum. Nekada sunce, nekada oluja, ali uvek svoja. I zato moj kosmos nije savršen — on je živ. Diše, menja se, raste i voli. A upravo u toj nesavršenoj lepoti nalazi se moja istina: neuporediva i nedeljiva.

Anima Mundi

Powered by MPN promet

IMPRESSUM

E-MAGAZIN RYL ISSN 2406-2030

IZDAVAČ RYL d.o.o. Beograd

ART DIREKTOR

Boris Cupać

GLAVNA I ODGOVORNA UREDNICA

Miomira Medaković-Topalović (Anima Mundi)

TEHNIČKA UREDNICA

Jelena Ademi

LEKTORI

AUTOR KONCEPTA MAGAZINA

Anima Mundi

SARADNICI U OVOM BROJU:

Danijela Marković

Tanja Pikula

Savka Mićić

Maja Savićević

Monja Medaković

Radmila Satarić

Anđelka Kolarević

Tea Dabetić

Zoran Anić

Branislav Jovanović

Ana Smiljanić

Igor Maksimović

Branislav Janković

Biljana Ćuk

AUTORI:

Tadija Josipović

Nebojša Kršić

Boris Kraguljac

Dr Katarina Anđelkov

Nikša Sviličić

Tilda Grossel Bogdanović

FOTOGARFIJE:

Anima Mundi

Unsplash.com Pixabay.com

Naslovnica: Monja Medaković, glumica

Photo: Atila Kovač

Pokrovitelj: MPN promet doo Beograd

KONTAKT

WEB: www.ryl.rs

MAIL: rylmagazine@gmail.com

LIČNOSTI U OVOM BROJU

DR KATARINA ANĐELKOV

DRAGAN REŠČIK

TANJA PIKULA NIKŠA SVILIČIĆ

TADIJA JOSIPOVIĆ

TILDA GROSSEL BOGDANOVIĆ

PHOTO: TANJA PIKULA

REFRESH YOUR ART

MOJ KOSMOS RASTE SA MNOM

PIŠE: TANJA PIKULA, AKADAEMSKA SLIKARKA FOTOGRAFIJE: JOVAN VIDAKOVIĆ, IZ PRIVATNE ARHIVE

Postoji svijet koga nema na mapama, nije ucrtan ni u jedan atlas, nema ime ni koordinate. Misteriozan je. Nekad su u njemu preovladavali bajkoviti predjeli, fantastična bića, prinčevi, princeze, a našla se i poneka zla maćeha. Danas je malo drugačiji, nije baš toliko bajkovit, a prinčevi su skoro nestali.

Ali i dalje je tu, i u njemu postoji onaj isti žar i ljubav iz djetinjstva. Odem li u taj svijet, shvatim da, uprkos svim životnim iskušenjima, ti osjećaji su u stalnom cvjetanju i svježini.

Želja i traganje za nečim fenomenalnim i nadčovječanskim, taj sopstveni univerzum u kojem nema granica, daje mi slobodu izraza i misli. On želi da dišem, da vjerujem sebi i sve pretvorim u magiju. I magija se desi… nevidljivo dobija formu, muziku, priču… toliko je puno istine da postaje sveto.

U tom bezvremenom prostoru sve je moguće. U njemu žive ljudi koje volim, nepoznata lica, oživljeni likovi iz knjiga… svi su tu, ogoljeniji i žive na svojim planetama koje ponekad posjetim, jer čovjek je potreban čovjeku.

To je svijet života, boja, oblika…

U njemu nema buke, jer neke istine ne traže buku, samo prostor da budu izgovorene.

U tom prostoru nastaje slika, kao potreba… ona me vodi, čini srećnom, rastužuje, daje mi

snagu i odjekuje u meni. Njome otvaram vrata svog univerzuma i dopuštam beskraju da progovori kroz nju. Jer najvažnije stvari ne mogu se izmjeriti ni vidjeti do kraja.

Na njoj nije ništa izmišljeno, nego otkriveno neprestanim kretanjem kroz univerzum, skidanjem svih emocionalnih slojeva, očišćenih od svega što je prolazno i suvišno. Tim kretanjem istražujem svoje biće, svoja previranja, svoje granice… i svaki put kad pomislim da sam stigla do kraja, pojavi se nešto novo, neotkriveno… i zauvijek ostaje tu.

Moj univerzum nije savršen, naprotiv, haotičan je i nepredvidiv, ali ja u njemu trajem. On nije mjesto bijega, već susreta, slobode, radosti, tuge i molitve. To je mjesto koje ne traži da skrivam svoje pukotine, mjesto gdje pronalazim dijelove sebe koje sam usput zaboravila, gdje se nevidljivo pretvara u opipljivu stvarnost. Taj kosmos raste zajedno sa mnom i čuva sve moje verzije — one koje sam nekad bila i one koje tek treba da postanem. Tamo još uvijek živi dijete koje svijet posmatra širom otvorenih očiju i vjeruje u bajke.

Takav vam je moj svemir!

I onda me pitaju: „Odakle toliko riječi u jednoj slici?”

A ne znaju da je u njoj cijeli univerzum!

PHOTO: MIOMIR MILIĆ

ONA, ŽENA ZMAJ

NASLOV

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

DR SCI. MED. KATARINA ANĐELKOV, SPECIJALISTA PLASTIČNE I REKONSTRUKTIVNE HIRURGIJE SA VIŠE OD DVE

DECENIJE ISKUSTVA, NOSILAC NAJVIŠIH

PROFESIONALNIH TITULA U REGIONU I ŠIRE.

DIPLOMIRALA JE MEDICINU NA UNI-

VERZITETU U BEOGRADU, A ZATIM ZAVRŠILA SPECIJALIZACIJU IZ PLASTIČNE HI-

RURGIJE KOD PROFESORA IVA PITANGIJA U RIO DE ŽANEIRU, U BRAZILU. MAGISTRIRALA JE I DOKTORIRALA IZ PLASTIČNE I REKONSTRUKTIVNE HIRURGIJE NA UNIVERZITETU U BEOGRADU, STIČUĆI ZVA-

NJE MAGISTRA I DOKTORA NAUKA.

TRENUTNO JE NAUČNI SARADNIK NA

MEDICINSKOM FAKULTETU UNIVERZITETA U BEOGRADU, GDE VODI ISTRAŽIVANJA

IZ ĆELIJSKIH TERAPIJA I REGENERATIVNE

MEDICINE. OSNIVAČ I VLASNIK BELPRIME

CLINIC, PRVE KLINIKE ZA REGENERATIVNU HIRURGIJU I PRIMENU MATIČNIH ĆELIJA NA BALKANU.

KAO UREDNIK ODELJKA ZA ASJOF (AESTHETIC SURGERY OPEN FORUM) I ČLAN MEĐUNARODNOG UREDNIČKOG

ODBORA AESTHETIC SURGERY JOURNAL (ASJ), OSTVARILA JE ZNAČAJAN UTICAJ U NAUČNOM SVETU ESTETSKE HIRURGIJE. REDOVNI JE RECENZENT ZA VODEĆE UGLEDNE ČASOPISE (ASJ, PRSGO, APS), AUTOR VIŠE OD 50 STRUČNIH ČLANAKA I NEKOLIKO POGLAVLJA U UDŽBENICIMA

PLASTIČNE HIRURGIJE, NOSILAC BROJNIH PRIZNANJA I NAGRADA NA INTERNACIONALNIM I REGIONALNIM KONFERENCIJAMA ZA ISTRAŽIVANJE I INOVACIJE U REGENERATIVNOJ MEDICINI.

NJENA KARIJERA JE OBELEŽENA VIŠESTRUKIM MEĐUNARODNIM SERTIFIKATIMA, NAGRADAMA ZA INOVACIJE I PRIZNANJIMA ZA ETIKU I BEZBEDNOST U ESTETICI. U FOKUSU NJENOG RADA SU NAUČNE

STUDIJE, SARADNJE SA MEĐUNARODNIM TIMOVIMA I RAZVOJ STANDARDA KOJI KOMBINUJU NAUKU I PRAKSU.

DA LI JE MALA KATARINA MOGLA DA

NASLUTI DA ĆE JEDNOG DANA POSTATI ŽENA KAKVA JE SADA? NA KOJI NAČIN TE JE PUT OD DETINJSTVA DO DANAŠNJE PROFESIONALNE ULOGE OBLIKOVAO KAO OSOBU I LEKARA?

Mislim da jeste. I pre svih današnjih tehnika vizualizacije i manifestacije, koje su sada toliko popularne, ja sam već kao devojčica od desetak godina jasno videla šta želim da budem. Sećam se da sam se jednog dana vratila iz škole i u jednom ženskom časopisu pročitala intervju profesora Iva Pitangija. Pričao je o svom životnom putu, ali i o tome kako je pomogao Nikiju Laudi nakon teške nesreće koju je doživeo na

trci. Ta priča me je neverovatno potresla i inspirisala. I danas se posle toliko godina jasno sećam fotografija iz tog intervjua i osećaja koji sam tada imala.

Sećam se da sam istog trenutka rekla svojoj majci da ću jednog dana završiti plastičnu hirurgiju, da ću se baviti tim poslom i, što je tada zvučalo potpuno neverovatno, da ću specijalizaciju završiti upravo kod tog čoveka u Brazilu. U tom trenutku sam bila devojčica iz Kovina, u petom razredu osnovne škole. Trebalo je završiti školu, upisati i završiti fakultet, otići u Rio de Žaneiro i uspeti ući u jednu od najprestižnijih škola plastične hirurgije na svetu. Ali nekako se sve složilo upravo tako. Danas, kada pogledam

unazad, deluje mi neverovatno da sam zaista prošla taj put i završila školu profesora Pitangija. Zato verujem da sam mogla da naslutim svoj put — jer je to bila moja najveća želja i nešto što sam istinski volela od detinjstva.

Što se tiče same medicine, ona je za mene bila prirodno okruženje. Odrasla sam u porodici lekara — i otac i majka su lekari, a brat je stomatolog. Od malena smo živeli okruženi pacijentima, razgovorima o medicini i osećajem da je pomoći nekome najnormalniji deo života. To je sigurno oblikovalo i mene kao osobu i kao lekara.

A kao žena, mislim da sam najviše naučila da je važno biti samostalan, obrazovan i svoj. U mojoj porodici se uvek insistiralo na znanju, radu i tome da jednog dana budem žena koja može sama da stoji iza sebe. Verovatno je baš to najviše odredilo moj životni put.

KOJA JE TVOJA FORMULA USPEHA?

Mislim da se moj odgovor na to pitanje menjao tokom godina i odrastanja. Ono što sam sa dvadeset godina smatrala uspehom, danas više ne smatram. Kada smo mladi, uspeh često vezujemo za karijeru, priznanja, titule, neke velike ciljeve koje želimo da osvojimo. I sve to jeste važno, jer nas gradi, motiviše i tera da idemo napred. Ali mislim da čovek tek posle određenih životnih i profesionalnih iskustava može zaista da razume šta uspeh zapravo znači.

Danas bih rekla da je najveći uspeh biti u miru sa sobom. Probuditi se ujutru i osećati da živiš život koji je u skladu sa onim što jesi. Da radiš posao koji voliš, da nisi usput izgubio sebe i da, uprkos svim izazovima, možeš da ostaneš dobar čovek.

Naravno, uspeh traži rad, disciplinu, odricanja i ogromnu posvećenost. Ali mislim da je podjednako važno naučiti da uživaš u putu, a ne samo u cilju. Jer ako stalno jurimo samo sledeći uspeh, a nikada ne stanemo da budemo srećni u trenutku u kom jesmo, onda nam nijedan uspeh neće biti dovoljan. I možda je upravo to moja formula uspeha — da čovek ostane veran sebi, da ne izgubi strast prema onome što radi i da, na kraju dana, ima mir u sebi.

DA LI SI ODUVEK BILA AMBICIOZNA ILI TE JE ŽIVOT TOME NAUČIO?

Ne znam da li je to ambicija, sudbina ili jednostavno unutrašnji poziv, ali verujem da postoje

ljudi koji imaju taj osećaj da moraju da idu dalje i da pronađu svoje mesto. Iskreno, negde sam se nadala da će me to možda malo popustiti sa godinama, ali nije. Samo je ta ambicija menjala svoj oblik. Danas je drugačija nego kada sam bila mlađa, zrelija je i mirnija, ali je i dalje tu, jednako prisutna. I možda je upravo to bila najvažnija pokretačka snaga kroz ceo moj život.

KOLIKO “MEDICINA LEPOTE” UTIČE NA SAMOPOUZDANJE ŽENE?

Mislim da „medicina lepote” može da doprinese samopouzdanju žene, ali nikako ne mislim

da je samo fizička lepota ono što ga stvara. Samopouzdanje se mnogo ranije gradi — kroz odrastanje, vaspitanje, ljubav koju dobijamo, način na koji učimo da vrednujemo sebe i kroz to na šta se tokom života stavlja akcenat. Lepota koju dobijemo rođenjem jeste dar, ali sama po sebi nije dovoljna. Ukoliko ne postoje unutrašnji kvaliteti, harizma, stav i karakter, mislim da se ta lepota vremenom potpuno iz-

gubi. S druge strane, postoje žene koje možda nisu bile klasično lepe u mladosti, a koje godinama postaju sve privlačnije upravo zbog energije koju nose, načina na koji žive i kako prolaze kroz život. Zato verujem da medicina lepote može da bude podrška — da nekome pomogne da se oseća bolje, svežije, odmornije ili sigurnije u sebe. I mislim da u tome nema ničeg lošeg. Ali ono što jednu ženu zaista čini lepom ne može da se operiše niti ubrizga. To su njen šarm, način na koji govori, smeje se, nosi sebe i način na koji prevazilazi životne izazove. Iskreno, mislim

da su osmeh, energija i neka unutrašnja lakoća često mnogo privlačniji od bilo koje estetske procedure. A kada se spoljašnja i unutrašnja nega spoje na pravi način, tada žena zaista zablista.

KOLIKO SE DANAS PROMENIO ODNOS ŽENA I MUŠKARACA PREMA ESTETSKIM KOREKCIJAMA? I KOJA JE NAJTRAŽENIJA ESTETSKA PROCEDURA?

Ono što se danas definitivno najviše promenilo, i kod žena i kod muškaraca, jeste otvorenost prema estetskim procedurama. Estetska medicina i estetska hirurgija više nisu tabu tema kao nekada. Tome je svakako doprinela velika dostupnost informacija, društvene mreže, internet, ali i činjenica da su ljudi danas mnogo više izloženi različitim mogućnostima koje moderna medicina pruža. Kada govorimo o najtraženijim procedurama, zanimljivo je da su, prema poslednjim svetskim istraživanjima velikih udruženja estetskih plastičnih hirurga, procedure na licu po prvi put prevazišle procedure na telu, koje su ranijih godina bile dominantne. Operacije kapaka, odnosno blefaroplastike, trenutno su među najčešće izvođenim estetskim operacijama u svetu, ali i kod nas.

KOLIKO JE KONTINUIRANO USAVRŠAVANJE VAŽNO U OBLASTI ESTETSKE I PLASTIČNE HIRURGIJE I NA KOJI NAČIN TVOJE PRISUSTVO NA SVETSKIM KONGRESIMA DOPRINOSI UNAPREĐENJU ZNANJA, KVALITETA RADA I SIGURNOSTI PACIJENATA?

Kongresi, stručni sastanci i direktna razmena iskustava sa kolegama imaju ogroman značaj, jer medicina nije oblast u kojoj možete da stanete i kažete da ste sve naučili. Često upravo na tim susretima vidimo kako se određene tehnike menjaju, unapređuju ili prilagođavaju novim saznanjima, što direktno utiče na način na koji danas radimo sa pacijentima. Pored estetskog rezultata, sve više se govori o tome kako procedure učiniti bezbednijim, kako smanjiti rizike i kako pravilno proceniti šta je za određenog pacijenta najbolje rešenje. I mislim da je to veoma važan pravac razvoja naše struke.

ŽIVELA SI I RADILA U BRAZILU, ZEMLJI GDE JE ESTETIKA I KULTURA LEPOTE IZUZETNO IZRAŽENA. KAKO JE TO ISKUSTVO OBLIKOVALO TVOJ PROFESIONALNI POGLED NA ESTETSKU HIRURGIJU?

Ono što me je prvo dočekalo u Brazilu je bilo odsustvo predrasuda prema ženama hirurzima. Govorimo o periodu od pre više od dvadeset godina, kada kod nas nije bilo baš uobičajeno da žena bira hiruršku granu medicine. Naprotiv, često sam od kolega dobijala savete da je to „muški” posao i da bi možda trebalo da izabe -

rem nešto drugo. Već tada je u Brazilu bilo potpuno normalno da žene budu hirurzi i ne samo to — bile su veoma cenjene. To mi je bilo veoma važno iskustvo i sigurno mi je dalo dodatnu sigurnost i slobodu da se razvijam profesionalno bez osećaja da moram nešto da dokazujem samo zato što sam žena.

Druga stvar koja me je fascinirala jeste koliko je estetska hirurgija već tada bila razvijena, prihvaćena i dostupna svima. Estetska hirurgija bila je deo svakodnevnog života i kulture, o njoj se otvoreno govorilo i ljudi nisu imali potrebu da kriju da žele da vode računa o svom izgledu. Procedure su se radile i u državnim bolnicama, po mnogo pristupačnijim cenama ili čak besplatno, dok je privatni sektor bio razvijen na drugom nivou. Dakle, estetska hirurgija nije bila rezervisana samo za mali broj privilegovanih ljudi.

Sve to je sigurno uticalo i na moj pogled na estetsku hirurgiju. Počela sam da je posmatram mnogo više kao oblast medicine koja može da doprinese kvalitetu života i samopouzdanju ljudi ukoliko se radi na pravi način i sa merom.

DA LI SE KROZ MEĐUNARODNA

ISKU -

STVA PROMENIO TVOJ POGLED NA LEPOTU I ESTETIKU?

Moj pogled na estetsku hirurgiju i na način na koji treba raditi formiran je još u Brazilu, gde sam učila hirurgiju. Tamo su nas naučili da estetska hirurgija ne treba da bude upadljiva. Cilj ne bi trebalo da bude da svi vide šta je neko radio, već da primete da osoba izgleda lepše, svežije, odmornije i zadovoljnije sobom — ali na prirodan i nenametljiv način.

I danas sam protivnik lica koja počinju da liče jedno na drugo, protivnik sam agresivnih i prenaglašenih zahvata i protivnik sam menjanja anatomije zarad trenutnih trendova. Ne mislim da cilj estetske hirurgije treba da bude stvaranje neke nove osobe, već očuvanje individualnosti i prirodne lepote svakog pacijenta.

Posle više od dvadeset godina rada, verujem u isti princip kao i na početku i iskreno sumnjam da će bilo koji trend uspeti da promeni to moje mišljenje.

DA LI JE, PO TVOM MIŠLJENJU, U HIRURGIJI DOBITNA KOMBINACIJA NAUKE, ISKUSTVA I INTUICIJE I KOLIKO SVAKI OD TIH ELEMENATA DOPRINOSI KONAČNOM REZULTATU?

Bez znanja, nauke i kontinuiranog usavršavanja ne možemo ni da uđemo ozbiljno u ovaj posao. Medicina se stalno menja, tehnike se razvijaju, dolazimo do novih saznanja i hirurg mora neprestano da uči i prati razvoj svoje oblasti. To je osnova svega.

Međutim, iskustvo je ono što vremenom menja način na koji pristupate svakom pacijentu i svakoj operaciji. Sa godinama rada postajete mnogo obazriviji, precizniji i svesniji koliko je svaki organizam drugačiji. Upravo kroz veliki broj operacija, praćenje pacijenata i različitih ishoda, hirurg nauči da prepozna čitav spektar mogućih situacija i da na njih reaguje na pravi način.

A intuicija je možda onaj najneobjašnjiviji, ali veoma važan deo našeg posla. Intuicija nam često govori da li je neka procedura zaista pravi izbor za određenog pacijenta, ali i da li postoji međusobno poverenje između hirurga i pacijenta. Kada postoji poverenje, razumevanje i dobra komunikacija, mnogo je veća verovatnoća da će i sam rezultat biti uspešan. Zato verujem da su znanje, iskustvo i intuicija tri stvari koje se u hirurgiji ne mogu odvojiti. Tek kada se spoje, nastaje prava sigurnost i kvalitet rada.

KOLIKO JE U TVOM POSLU VAŽAN TIMSKI RAD I KAKO IZGLEDA SARADNJA IZMEĐU HIRURGA, ANESTEZIOLOGA I CELOG MEDICINSKOG TIMA U POSTIZANJU NAJBOLJIH REZULTATA ZA PACIJENTE?

Hirurgija je apsolutno timski rad i mislim da ljudi često nisu ni svesni koliko je veliki broj ljudi uključen u svaku uspešnu operaciju i koliko svaki član tima doprinosi sigurnosti i konačnom rezultatu. Pored hirurga i anesteziologa, tu su i anestetičari, instrumentari i celo pomoćno osoblje u operacionoj sali. S druge strane, veoma je važna i sama povezanost i usklađenost tima. Kada tim dobro funkcioniše, to pacijent vrlo jasno oseća — kroz sigurnost, organizaciju, atmosferu i način na koji se svi ophode prema njemu. U estetskoj hirurgiji taj odnos ima možda još veću težinu nego u nekim drugim granama medicine, jer naši pacijenti ne dolaze zato što moraju, već zato što su nas sami izabrali i ukazali nam poverenje. Upravo na tome naš tim posebno insistira — da svaki pacijent oseti da nam je važan, da cenimo njegovo poverenje i da ćemo dati maksimum ne samo kada je rezultat operacije u pitanju, nego i kada su sigurnost, podrška i kompletno iskustvo tokom tog procesa u pitanju.

TEMA JUNSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „IZ KOJEG SI TI SVEMIRA?”. ŠTA BI TI KAO ŽENA SVETA REKLA — KAKAV JE MIKROKOSMOS U KOJEM ŽIVIŠ?

Moram da priznam da sam tokom života imala mnogo intervjua i odgovarala na razna pitanja, ali ovo mi zaista niko nikada nije postavio. I možda sam se upravo nad ovim pitanjem najviše zamislila.

Prvo što sam pomislila kada sam ga pročitala jeste da ja stvarno volim svoj mikrokosmos u kojem sada živim. Posle svih ovih godina, iskustava, putovanja i svega što život donese, danas mi je u njemu lepo i mirno. A taj mir je nešto što sam vremenom naučila da cenim možda više od svega.

Moj mikrokosmos ne čini mnogo ljudi i mislim da više ne puštam lako svakoga u taj prostor. Ali sam srećna što su tu ostali oni pravi — ljudi koji su opstali kroz godine, kroz različite faze života i kroz sva iskustva koja nas menjaju, nekoliko ljudi sa kojima mogu da delim i lepe i teške trenutke.

Veliki deo mog sveta čine i putovanja. Zahvaljujući poslu imam priliku da upoznajem različite zemlje, kulture i veoma interesantne ljude kako iz svoje profesije tako i van nje. Mislim da me upravo ti susreti obogaćuju i privatno i profesionalno.

Volim i svoje male rituale — čitanje, sport, jogu, trenutke kada uspem da budem sama sa sobom. Moj posao nosi mnogo kontakta sa ljudima, mnogo energije i izloženosti, pa možda baš zato toliko cenim svoju privatnost i te mirne trenutke koje danas pomalo sebično čuvam za sebe. Oni nisu česti, ali su mi veoma važni.

I eto, ako bih morala da opišem svoj mikrokosmos, rekla bih da je to miran svet sastavljen od ljudi koje volim, putovanja, rada koji me ispunjava, malih rituala i unutrašnjeg mira koji sam godinama gradila. I iskreno, danas ne bih volela da živim ni u jednom drugom svemiru osim u tom svom.

ON, OSTVAREN USPEŠAN

„USPEH JE PREŽIVETI BOL PROCESA”

PRIPREMILA: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

NIKŠA SVILIČIĆ JE KOMUNIKOLOG, NAUČNIK, UNIVERZITETSKI PROFESOR, FILMSKI REDITELJ, NOSILAC TRI DOKTORATA I MUZIČAR MULTI-INSTRUMENTALISTA. DIPLOMIRAO JE ISTOVREMENO NA TRI FAKULTETA, A POTOM I TRIPUT DOKTORIRAO I TO: MUZEOLOGIJU I ISTORIJU UMETNOSTI NA FILOZOFSKOM FAKULTETU SVEUČILIŠTA U ZAGREBU 2006. GODINE. DRUGI DOKTORAT, IZ KNJIŽEVNOSTI I FILMOLOGIJE, ODBRANIO JE 2014. GODINE, TAKOĐE NA FILOZOFSKOM FAKULTETU SVEUČILIŠTA U ZAGREBU, PRI KATEDRI ZA KOMPARATIVNU KNJIŽEVNOST, A TREĆI DOKTORAT IZ KOMUNIKOLOGIJE

ODBRANIO JE 2017. NA DOKTORSKOM STUDIJU KOMUNIKOLOGIJE. PROFESOR NIKŠA SVILIČIĆ JEDNO JE OD NAJPREPOZNATLJIVIJIH IMENA SAVREMENE REGIONALNE NAUČNE I KULTURNE SCENE. KAO POLIMAT I ERUDIT, AUTOR I PREDAVAČ, PROFESIONALNI JE PUT IZGRADIO NA SPOJU NAUKE I UMETNOSTI, HUMANISTIKE I JAVNOG NASTUPA. POSEBNO SE ISTIČE KAO VRHUNSKI STRUČNJAK I SVETSKI EKSPERT IZ DOMENA INTERPERSONALNE KOMUNIKACIJE, ŠTO JE UJEDNO I FOKUS NJEGOVOG NAUČNOG

RADA. ISTOVREMENO JE OSTAVIO TRAG U KULTURI I MUZICI KAO FILMSKI REDITELJ I PRIZNATI MUZIČAR. SVILIČIĆ JE UČESNIK MEĐUNARODNIH KONFERENCIJA I KULTURNIH MANIFESTACIJA, A ZA DOPRINOS NAUCI, UMETNOSTI I KULTURI DOBIO JE VIŠE

PRIZNANJA. DANAS VAŽI ZA JEDNOG OD NAJSVESTRANIJIH AUTORA REGIONA I VODEĆIH INTERPERSONALNIH KOMUNIKOLOGA ČIJI RAD POVEZUJE NAUKU, ISKUSTVO I SAVREMENU MISAO.

KAKO BI SEBE OPISAO U JEDNOJ REČENICI — DA LI SI PRE SVEGA KOMUNIKOLOG, REDITELJ ILI PROFESOR?

Rekao bih da se nadam kako sam, prije svega za uski krug meni dragih ljudi, prijatelj i čovjek. A onda mi pada na pamet riječ, znam da zvuči malo pretenciozno, ali tako je — strastveni upijatelj i prenositelj znanja. Te riječi pokrivaju dobar dio mojih demona, deformacija, znanstvenih, umjetničkih i ljudskih. Cijeli život se zapravo bavim istim poslom, kako nešto što je u osjetilima, glavi i iskustvima pretvoriti u nešto što drugi čovjek može razumjeti, osjetiti i, idealno, ne zaboraviti nakon tri sekunde. U meni su komunikolog, profesor, redatelj i glazbenik ista

ekipa, samo imaju različite alate. Jedan nosi knjigu, drugi kameru, treći gitaru, četvrti marker za ploču, a svi zajedno pokušavaju napraviti isto — ugoditi mojoj znatiželji i želji da prenesem znanje.

KOJA JE FORMULA TVOGA USPEHA I ŠTA JE POTREBNO ZA USPEH U ŽIVOTU?

Kad bih znao točnu formulu uspjeha, vjerojatno bih je patentirao, napisao knjigu pod naslovom “Metodologija osobne izvrsnosti” i naplaćivao ljudima po svijetu da im govorim kako se trebaju ranije buditi, piti mlaku vodu s limunom i chia sjemenke i vjerovati u sebe. Srećom za čovječanstvo, nisam otišao tim putem. Moja formula je zapravo dosta neglamurozna: straš-

no puno znatiželje, puno rada, ponešto talenta, dosta tvrdoglavosti i, rekao bih, zdrava količina nesposobnosti da na vrijeme odustanem. Netko je kazao — Uspjeh je kretanje od neuspjeha do neuspjeha bez gubitka entuzijazma. Moram reći da sam se ozbiljno našetao tim perivojem. Mislim da je za uspjeh važno imati moćnu unutarnju vatru, ali i dovoljno pameti da ne zapališ cijelu kuću. Treba imati ambiciju, ali ne onu ambiciju zbog koje postaneš nepodnošljiv sam sebi i okolini. Imao sam, recimo, često osjećaj da nešto mogu bolje, drugačije, zanimljivije, ali sam jednako često imao i vrlo korisnu sumnju da možda ipak nisam baš toliko genijalan koliko mi se učinilo nakon prve kave, druge čaše vina ili trećeg piva. Za uspjeh je, po meni, najvažnije izdržati dosadu i preživjeti bol procesa. Svi vole trenutak aplauza, uspješna predavanja, objavljene knjige, dobar intervju, nagrade, uspješne projekte, lijepe stihove ili genijalno odsviranu Uspavanku za Radmilu M. Ali nitko te ne pita i nitko ne vidi sve one dane kad sjediš, radiš, brišeš, popravljaš, sumnjaš, kad ti krvare jagodice od žica na gitari, pa opet sumnjaš, pa oooopet sumnjaš, pa odeš spavati i čekaš pravorijek jutra za to što si napravio noćas. Uspjeh je često samo lijepo s mašnicom upakirana posljedica strahovito velikog broja vrlo neatraktivnih i bolnih sati. S naramkom nekih godina mislim da čovjek mora biti znatiželjan. Mene je kroz život najviše gurala patološka znatiželja širokog spektra, ali ona zavodljivo nezgodna vrsta znatiželje zbog koje iz jednog pitanja završiš na dvadeset i tri knjige, stotine znanstvenih i stručnih radova, stotine pjesama, desetcima projekta i par blagih i manje blagih životnih kriza.

ODAKLE TA KONSTANTNA POTREBA ZA ZNANJEM I SAMOOBLIKOVANJEM?

Mislim da moja potreba za znanjem zapravo dolazi iz toga što nikada nisam imao mira pred stvarima koje ne razumijem. Neki ljudi mogu sasvim lijepo živjeti s neodgovorenim pitanjima. Ja, nažalost, nisam jedan od tih blagoslovljenih ljudi. Mene pitanje počne pratiti po kući, sjedi sa mnom za stolom, ide sa mnom u auto, budi me u snu, uvuče se u razgovor i na kraju me natjera da mu se posvetim, kakvog li apsurda — čisto da me onda pusti na miru. S druge strane, znanje kod mene nije bilo stvar nekog velikog plana, više posljedica nekog neindetificiranog

dubinskog kompleksa i karakterne greške koja se, eto, s vremenom počela pristojno nazivati intelektualnom znatiželjom. U početku samo želiš nešto shvatiti, onda shvatiš da to nešto ima pozadinu, pa pozadina ima kontekst, kontekst ima povijest, povijest ima teoriju, teorija ima protivnike, protivnici imaju bibliografiju i nakon toga si odjednom kompletniji čovjek koji je htio samo kratki odgovor, a dobio novi životni smjer. Što više učim i radim na sebi, to mi je jasnije koliko sam zapravo glup i koliko toga ne znam,

što je divno za duh, ali poprilično neugodno za ego, koji bi ipak volio da ga se češće pogladi i proglasi dovršenim proizvodom. Upravo zato za mene znanje nije ukras, nego način da ostanem živ iznutra. Onaj predivan osjećaj da me svijet još može iznenaditi svojom divotom, razuvjeriti, omekšati, nasmijati i povremeno spustiti na zemlju kad se malo previše uživim u vlastito iskustvo i pamet.

TVOJA KNJIGA

NJE”

“DUGA

STRANA SLUT-

PROGLAŠENA JE 2018, NAJBOLJOM KNJIGOM U HRVATSKOJ I DOBILA JE

IZVANREDNE KRITIKE I PUBLIKE I STRUKE. ŠTA SI STAVIO IZMEĐU DVE KORICE?

Između te dvije korice, zapravo, nije stala samo jedna knjiga. Stao je jedan život, i to ne samo moj. Stali su ljudi koje sam sretao, okolnosti koje ne bih znao izmisliti ni da sam bio mnogo bolji i hrabriji pisac, trenuci koji su me oblikovali, slomili, nasmijali, prevarili, ushitili,

spasili i naučili da je stvarnost često maštovitija od književnosti. Kad se rodite, nažalost (ili nasreću) ne dobijete uputstva za upotrebu, još manje garanciju na proizvod, pa u tom kontekstu mislim da je Druga strana slutnje knjiga o onome što nam se dogodi dok mi čekamo život i uvjereni smo da nešto sasvim drugo planiramo. I zato mi je ta knjiga važna. Ona nije samo moj

razgovor s prošlošću, nego pokušaj da se uhvati ono neuhvatljivo, onaj tanki mikroprostor između onoga što smo izabrali i onoga što je, nekako, izabralo nas. U najkraćem, između te dvije korice stavio sam ono što sam imao najvrijednije, život kakav se doista dogodio, sa svim njegovim nevjerojatnim slučajnostima, krivim skretanjima, pravim ljudima, pogrešnim vremenima i trenucima koji se pamte duže nego što traju. I možda je to najviše što knjiga može biti, ne dokaz da je autor razumio svijet, nego poziv čitatelju da se i sam ponovno zaljubi u nepredvidljivost života i da ga, unatoč svemu, slavi.

ČESTO GOVORIŠ O “ČITANJU LJUDI” — KOLIKO SE ČOVEK ZAISTA MOŽE NAUČITI

DA IH “PROČITA”? IMAŠ IQ 183 I NEVEROVATNU SPOSOBNOST ČITANJA LJUDI, ŠTO SE MOŽE VIDETI NA YOUTUBE KANALU I U

TVOJIM PODKASTIMA.

Kad govorim o “čitanju ljudi”, uvijek mi je važno odmah razbiti jednu iluziju — čovjek se ne čita kao knjiga. Knjiga je strukturirana, ima početak, sredinu, kraj, poglavlja i autora koji je, barem načelno, znao što radi. Čovjek je puno kompliciraniji tekst koji se autodopisuje dok ga čitate, nerijetko skriva najvažnije rečenice pod velom straha, mijenja značenja usred razgovora da bi postigao trenutni cilj, a ponekad i sam sebe pogrešno interpretira. Zato čitanje ljudi nije neka salonska magija pod velom dima, iako, priznajem, ponekad tako izgleda. Uvijek kažem da prepoznavanje neverbalnih gesta nije samo ono naivno: “Prekrižio si ruke, aha, znači zatvoren si.” Okej, možda je zatvoren, a možda mu je samo hladno. Možda se brani, a možda razmišlja što će pojesti poslije intervjua. Jedan znak ne znači gotovo ništa, jer ljudi nisu prometni znakovi i ne čitamo ih po jednom pokretu, nego po orkestru sitnih nesklada, ključnim riječima i frekvenciji pojavnosti, kao i nesavršenosti skrivanja svega toga. Dobar komunikator je pomalo kao forenzičar svakodnevice, samo bez rukavica i s više pristojnosti.

DA LI DANAS LJUDI VIŠE KOMUNICIRAJU ILI SE MANJE

RAZUMEJU NEGO RANIJE?

Mislim da danas komuniciramo više nego ikada, ali se ne razumijemo nužno bolje. To je paradoks našeg vremena: nikada nismo imali

više kanala, aplikacija, poruka, grupa, komentara, emotikona, glasovnih poruka i malih digitalnih dimnih signala, a nikada nije bilo lakše nekoga potpuno promašiti. Prije je problem bio kako doći do čovjeka. Danas je problem kako doći do njega kroz sav taj šum. Nekada ste morali čekati pismo, poziv, susret. Danas čovjek pošalje tri poruke, dva lajka, jedan “seen”, jedan emoji i još uvijek nitko nije siguran što se zapravo dogodilo. Komunikacija se ubrzala, ali razumijevanje se nije nužno produbilo. Dapače, često se dogodilo suprotno, imamo više dodira, ali manje susreta. Ja bih rekao da živimo u vremenu komunikacij-

DA LI SI TOKOM KARIJERE PROMENIO

MIŠLJENJE O LJUDSKOJ PRIRODI?

Zapravo jesam. S vremenom shvatiš da čovjek nije jednadžba, nego vremenska prognoza. Ima u njemu i sunca, i niskog tlaka, i iznenadnih pljuskova, i onih dana kad meteorolozi, kao i psiholozi, mogu samo slegnuti ramenima. U mladosti sam možda više vjerovao da su ljudi dosljedni, da je karakter neka čvrsta, stabilna građevina. Danas mi se čini da je čovjek više kuća na vjetru. Ima temelje, ima zidove, ima fasadu, ali kad zapuše dovoljno jako, vrlo se brzo vidi što je dobro zidano, a gdje je majstor malo fušao. A svi smo

skog obilja i interpretacijskog siromaštva. Svi nešto šalju, objavljuju, reagiraju, komentiraju, ali malo tko stvarno zastane i pita se: što je drugi čovjek zapravo htio reći? Mi danas često ne razgovaramo da bismo razumjeli, nego da bismo odgovorili, pobijedili, ostavili dojam, obranili vlastitu poziciju ili pokazali da smo duhoviti u roku od sedam sekundi. Mislim da danas imamo više komunikacije kao prometa, ali manje komunikacije kao susreta. A prava komunikacija nije kad poruka stigne na uređaj, nego kad stigne do čovjeka.

mi, naravno, uvjereni da je baš kod nas radila vrhunska ekipa. Camus je u Kugi lijepo zapisao da u ljudima ima više toga čemu se treba diviti nego prezirati. Ta mi je misao s godinama postala sve bliža baš zato što nije naivna, a možda je i najzreliji oblik optimizma, onaj koji nije slijep, nego je previše vidio da bi bio ciničan. Promijenio sam mišljenje i o zlu. Nekad sam mislio da zlo uglavnom dolazi iz neke velike, stereotipne, gotovo filmske pokvarenosti. Danas mislim da mnogo češće nastaje iz malih unutarnjih p(r)opusta, iz lijenosti, kukavičluka, taštine, straha i potrebe da

čovjek sam sebi ne pokvari lijepu sliku o sebi. Netko pametan je rekao da sve velike tragedije često počinju vrlo malim kapitulacijama. Prvi put prešutiš. Drugi put se praviš da ne vidiš. Treći put racionaliziraš. Četvrti put pregovaraš, a kasno je. Peti put pokušavaš pobjeći dok oko tebe sve gori i padaju bombe.

ŠTA BI DANAS PORUČIO SAMOM SEBI NA POČETKU KARIJERE?

Rekao bih mu da ide na dugo putovanje kroz oluje, kroz tuđe sumnje, vlastite pogreške, krive karte, zatvorene kapije i one najteže, nevidljive bojišnice na kojima se čovjek najčešće bori sam sa sobom. Rekao bih mu da će na tom putu biti svega, i barikada, i opsada, i zračnih napada, i kopnenih ofenziva, i morskih diverzija, i malih zasjeda koje te ne slome odmah, nego te načnu onako tiho, pod kožom. Bit će i prijateljske vatre kad je najmanje očekuješ, kao i dana kad ćeš se osjećati kao da cijeli svijet ima bolju logistiku od tebe, a ti imaš samo tvrdoglavost, nešto malo dara, previše pitanja i onu nerazumnu potrebu da dovršiš ono što si započeo. Ali baš to će te spasiti. I to bih mu rekao!

TEMA JUNSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV “IZ KOJEG SI TI SVEMIRA?”. RECI NAM ODAKLE NAM TI DOLAZIŠ, IZ KO -

JEG TVOG PARALELNOG UNIVERZUMA?

Dolazim iz svemira u kojem redovni sveučilišni profesor svaki dan svira gitaru, akademski redatelj zaluta u znanstvenu fusnotu, doktor komunikologije pročita nečiji pogled prije izgovorene rečenice, a pisac pokušava objasniti život, iako dobro zna da život nikada ne potpisuje autorizaciju vlastitog tumačenja. To je, priznajem, dosta neuredan svemir. Nema baš savršeno riješenu administraciju, ali ima dobar vajb, sjajnu glazbu, svakodnevni pregršt pitanja i nekoliko vrlo lijepih prozora koji gledaju prema čudima. Moj paralelni univerzum je prostor između logike, sumnje i slutnje nade. U njemu se jednako ozbiljno shvaćaju argument i intuicija, knjiga i pjesma, znanstveni rad i slučajni susret u kojem ti netko kaže jednu rečenicu koja te presloži stoput bolje nego tri fakulteta i tri doktorata. To je svemir u kojem se vjeruje da čovjek nije samo ono što je završio, napisao, osvojio ili potpisao, nego i ono što ga je ganulo, ranilo, nasmijalo, spasilo i ostavilo budnim kad su svi normalni ljudi već spavali.

PIXABAY.COM

PHOTO:

YOUR FREEDOM

LET KAO IZGOVOR ZA PAD

PIŠE: BRANISLAV JANKOVIĆ

Postoji li “realan” život?

Namerni ili slučajni. Sa ili bez navodnika - oni su tu samo da nam daju razlog, motiv, opravdanje, objašnjenje (uglavnom nemušto), a ponekad i alibi za stvari koje smo uradili, ili nismo.

Vođen ili zamišljan, planiran ili prepušten baba - vračarama, astrolozima ili prorocima što ni sami ne znaju kako će završiti (na lomači ili prognani, zavisno od vladara) život postaje lepši kada počnemo da gubimo vreme u sanjarenju, tako divnom, jer tamo smo sve što nismo pred ogledalom. Izgubimo želje i nade (a od sanjarenja nema vajde) i pristanemo na surovost sopstvenih dana, što započinju jutrima, pa se završavaju noćima.

Što započinju jutrima, pa se završavaju noćima...

Što započinju jutrima, pa se završavaju...

Što započinju...

Svemir ume da bude strašno dosadno mesto. Sva sreća pa se sudara sa drugim kosmosima, te dva ili više dosadna mesta mogu stvoriti nešto zanimljivo. Možda neki početak ili barem pokušaj bekstva od crne rupe što preti da nas proguta. Nas, tako neverovatne i jedinstvene, besmrtne (za nas bogom dane ne važe zakoni prirode, mi nikada nećemo umreti).

Ili su sudari svetova načini da pobegnemo iz svog, da se očešemo o nečije rame, u prolazu, na ulici, dodir kod hvatanja za istu kvaku, pogled sa očima koje se smeše ili plaču, prolazak pored nekog koga više nikada nećemo sresti, pa živeli stotinu godina, a tako nam se čini poznat, možda iz nekog prošlog života.

Ili drugog svemira.

Omeđeni smo ljudima iz prošlosti. Njihovim kosmosima. Zajedničkim stvarima, događajima, onim što nismo ili jesmo uradili. Svaka naša misao je cigla na zidu barijere kojom se branimo od sveta. Što više misli to je zid viši. Zato sve ono što čini naš život, od rođenja, pa do najglupljih sitnica (ako uopšte smemo da pričamo o postojanju nebitnog) guramo uvis, podižemo. Da nas štiti i pokaže koliko smo, u stvari, ne dobri neimari, već uplašeni poput dece.

Toliko mnogo propuštamo od života zbog svojih strahova, stečenih ili urođenih. A svemir baš briga ako ne želiš da okusiš sve ono što nudi.

Oko mog svemira, na zidu su ispisane rečenice mudraca. Naškrabane su delom cigle podignute sa zemlje (zajedno sa punom šakom zgrabljene prašine) u nedostatku nečega drugog, čime bih ubio belinu tog zida preko kojeg se više ne može pogledati, jer je postao toliko visok, da mi ni penjanje na merdevine ne bi pomoglo.

Kod zidanja tolikih zidova, trebalo bi zasaditi i mladicu visokog drveta, da možemo da se uspemo iznad naše odbrane (jer šta je zid nego zaštita i maska) i pogledamo preko horizonta od čega se to i dalje štitimo i da li je neprijatelj ispod zidina ili se nije ni pojavio. Da nam grane tog drveta posvedoče o besmislenosti zida kojeg smo celog života zidali, pojedeni brigama, strahovima i sumnjama.

Sada samo grebem po njemu, pokušavajući da se popnem, jer iza tog kamena se čuju glasovi dragih ljudi koje sam ostavio tamo, ali jedva, tek da shvatim da se sve više udaljavaju i da će jednog dana nestati.

PHOTO: PIXABAY.COM

Dajem sebi za pravo da izdam Boga, ali ne i sebe. A tako dobro sam to radio, kao da sam na takmičenju – zlatna medalja je uvek bila moja. I onda, jednog dana, zidovi počnu da se primiču, ostavljajući nam sve manje prostora, drobeći naše medalje i pehare, diplome i zahvalnice. I onda Bog, smešten na vrhu zida, počne da se smeje i pokaže vam srednji prst.

„Bravo, šampione!“, kaže vam dok posmatra kako imate sve manje vazduha i shvatate da će vas vaše sopstvene izdaje ugušiti.

Ne znam šta mene, u stvari, pokreće – znatiželja o događajima budućih dana (mora se priznati da sve dok dišemo očekujemo velike stvari, te smo skloni, omeđeni svojim intelektom, obrazovanjem, maštom, da mnogo toga nebitnog, proglasimo istorijskim i nezaboravnim, zarad jedne stvari – nepriznavanja uzaludnog i nebitnog sadržaja našeg bivstvovanja na ovoj kugli što se Zemlja zove) ili me možda napred gura prošlost... Hm, to je zanimljivo razmišljanje – događaji iz prošlosti kao gorivo za vožnju u budućnost. Imaju li moja sećanja dovoljno oktana za brzu i startnu vožnju ili će mi dizel iskustva usporiti i zakloniti pogled dimom?

I kada život prepun uspeha počne da kašljuca i stane, po pravilu daleko od benzinske pumpe ili pomoći na putu?

I koga smo to vozili sa nama?

Da li se samo vadimo na svemire, ili možda sanjamo?

PHOTO:

YOUR ENERGY

LJUDI SE NE PREPOZNAJU PO LICU, VEĆ PO ENERGIJI

PIŠE: IGOR MAKSIMOVIĆ

Postoje ljudi koji uđu u prostoriju i sve postane lakše.

I oni drugi, posle kojih ostane umor, iako nisu rekli mnogo.

Možda se zato, ljudi nikada nisu prepoznavali po licu, već po energiji. Po onome što probude u nama. Po osećaju koji ostane kada odu.

Godinama mislimo da pripadamo istom svetu samo zato što živimo u istom gradu, govorimo isti jezik ili sedimo za istim stolom. A onda sretnemo nekoga ko razume naše tišine bolje nego mnogi naše reči. Nekoga uz koga ne moramo da objašnjavamo zašto se povlačimo kada nas boli, zašto ćutimo kada nam je najteže ili zašto se smejemo glasno onda kada nam nije do smeha.

Tada shvatimo — ne dolazimo svi iz istog svemira.

Neki ljudi su sazvežđa mira. Pored njih srce uspori i misli se utišaju. Njihova prisutnost nije glasna, ali leči. Oni ne traže pažnju, ne hrane ego i ne dokazuju svoju vrednost. Oni jednostavno postoje, a to je dovoljno da se osetimo sigurno.

A postoje i oni drugi. Ljudi meteori. Bljesnu, fasciniraju, zapale nebo i nestanu. Ostave trag, pometnju i pitanja bez odgovora. Nekada ih dugo zovemo ljubavlju samo zato što su bili in-

tenzivni. A intenzitet nikada nije bio isto što i bliskost.

S godinama naučimo da ne može svako da razume naš univerzum. I ne treba.

Neki ljudi će pokušavati da nas smanje kako bi nas lakše uklopili u svoj svet. Da utišaju naše snove, našu emociju, našu slobodu. Jer sve što je drugačije često plaši one koji nikada nisu izašli iz sopstvenih granica.

Zato odraslost možda i jeste trenutak kada prestanemo da objašnjavamo sebe ljudima koji nas uporno gledaju pogrešnim očima.

Ne pripadamo svima.

I ne pripada svako nama.

Postoje oni retki ljudi koji nas prepoznaju odmah. Kao da smo se nekada davno već sreli. Kao da duše imaju svoje tajne mape i nepogrešivo pronalaze poznate energije čak i u potpuno nepoznatim životima.

To su ljudi uz koje ne glumimo snagu kada smo slabi.

Ne dokazujemo vrednost kada smo nesigurni. Ne skrivamo emocije da ne bismo bili „previše“.

Pored njih postajemo ono što jesmo.

Možda pitanje nikada nije bilo: „Iz kog si ti svemira?“

Možda je pravo pitanje: Kome uopšte dozvoljavaš da priđe tvom?

PHOTO: HR

YOUR BANKA

NASLOV

NA KONFERENCIJI SHIFT HAPPENS PO PRVI PUT SU DODELJENE O.U.R. HR NAGRADE, A PRIZNANJE ZA NAJBOLJI HR TIM GODINE PRIPALO JE KOMPANIJI PROCREDIT BANK KAO POTVRDA DUGOROČNOG, STRATEŠKOG I POSVEĆENOG ULAGANJA U LJUDE I RAZVOJ

ORGANIZACIONE KULTURE. O LAUREATIMA SU ODLUČIVALI PREDSTAVNICI HR ZAJEDNICE I STRUČNJACI IZ OBLASTI LJUDSKIH RESURSA, DODATNO POTVRĐUJUĆI VREDNOSTI I PRI-

STUP KOJE PROCREDIT BANKA GODINAMA DOSLEDNO GRADI U RADU SA ZAPOSLENIMA. RAZGOVARAMO SA DRAGANOM REŠČIKOM, ŠEFOM ODELJENJA ZA LJUDSKE RESURSE U PROCREDIT BANCI.

DRAGAN REŠČIK JE U PROCREDIT BANCI VEĆ 24 GODINE. PROFESIONALNO JE STASA-

VAO U BIZNISU: U DIREKTNOM RADU SA KLIJENTIMA, KAO DIREKTOR EKSPOZITURE, ZATIM NA NIVOU REGIONA (SEVERNI REGIONNOVI SAD, A POTOM I REGIONALNI DIREKTOR ZA JUŽNI REGION - NIŠ), A U DVA NAVRATA

VODIO JE I MARKETING BANKE. DANAS JE NA ČELU HR-A, ALI SA POSEBNOM PREDNOŠĆU: RAZUME KAKO IZGLEDA RAD „NA PRVOJ LINIJI FRONTA“, KAKO ZVUČI RAZGOVOR SA KLIJENTOM, I KOLIKO SU OPERATIVNE ODLUKE I KULTURA TIMA POVEZANE. OSTATI U ISTOJ KOMPANIJI ZA NJEGA NIKADA NIJE ZNAČILO STAJATI U MESTU; VIŠE JE LIČILO NA DUGU

VOŽNJU KROZ RAZLIČITE ETAPE, GDE SE MENJAJU PRAVCI, BRZINA I IZAZOVI, ALI ISKUSTVO SAMO RASTE.

Šta za vas tim znači ova nagrada?

HR je često u čudnoj poziciji - kada stvari funkcionišu, malo ko se pita zašto, a kada ne funkcionišu, svi tačno znaju gde da pogledaju. Zato priznanje koje dolazi iz HR zajednice ima posebnu težinu. To je ono kada neko sa druge strane kaže: „Znam kako ovo izgleda iznutra. I znam koliko je teško da stvari zaista rade.“

Za naš tim, nagrada je potvrda da se kultura ne pravi parolama, nego navikama. Da se poverenje ne gradi kampanjom, već stotinama malih doslednosti: istim pravilima za sve, jasnim očekivanjima, razgovorima koji nisu uvek prijatni, ali jesu fer.

I možda najbitnije: nagrada je podsetnik da HR nije solo sport. Ovo je ekipna disciplina. Ako u organizaciji nema ljudi koji žele da učestvuju, da probaju, da daju feedback i da se uključeHR može da osmisli savršen sistem na papiru, ali kultura se neće desiti.

Zato ovo priznanje nije samo za jedan tim, već za celu banku - za sve koji veruju da ambicija ne mora da dolazi po cenu ljudi, već iz pametno postavljenog sistema. A onda, bez velike buke, stvari počnu da se prepoznaju same.

Šta smatrate ključnim razlogom zbog kog je upravo vaš HR tim prepoznat i nagrađen kao najbolji? Koliko su strateški pristup ljudima, organizaciona kultura i sposobnost da zaposleni zaista osete pripadnost i poverenje unutar kompanije doprineli tom uspehu?

Verujem da je ključ u tome što nismo pokušavali da budemo najbolji - nego da radimo prave stvari. Verovatno zato što deo HR tima dolazi iz biznisa, pa prirodno polazimo od toga kako posao zaista funkcioniše, a ne kako bi trebalo da izgleda na papiru. Strategija nije nastajala iz trendova, već iz vrlo konkretnih pitanja: šta nam danas pravi problem i kako izgleda rešenje koje je fer i održivo. I onda - disciplina da se to sprovede, a ne da ostane dobra ideja.

Ali ono što je možda i presudilo jeste spremnost da izađemo iz okvira. Da predložimo stvari koje nisu tipične - naročito za bankarski sektor. Da probamo, da rizikujemo, da testiramo ideje koje na prvi pogled ne deluju „standardno HR“. I da sve to radimo interno, bez oslanjanja na gotova rešenja i spoljne šablone.

Da to nije ostalo na idejama, zasluga je (i) menadžmenta. U organizacijama koje zaista prave iskorak, menadžment ne traži samo sigurnost, već daje prostor i za hrabre odluke. Podržava smer, čak i kada nije najlakši. Razume da kultura nije projekat, već način rada.

I verujem da je upravo to razlog zašto su ljudi sve to prepoznali i prihvatili, jer pripadnost i poverenje ne dolaze iz reči, već iz načina na koji organizacija funkcioniše svakog dana.

I kada se pogledaju rezultati, ispostavi se da upravo takav pristup pravi razliku.

Koliko je danas, po vašem mišljenju, uloga HR sektora postala mnogo više od same kadrovske funkcije - odnosno jedan od najvažnijih stubova razvoja kompanije

Danas HR može da bude ili „motor“, ili „ručna kočnica“ - zavisi kako je postavljen. Kad se svede na kadrovsku evidenciju, HR je samo nužnost. A kad preuzme odgovornost za iskustvo zaposlenih, za razvoj liderstva, za pravila igre i za način na koji organizacija uči, tada postaje stub.

U dinamičnim industrijama, a bankarstvo je danas mnogo dinamičnije nego što se misli, promena više nije događaj, nego stanje. A u stanju promene najvažnije pitanje nije samo: „Sa kime radimo?“, nego: „Kako radimo?“.

HR je tu da dizajnira to „kako“ - da uspostavi okvire, ritam, alate i kulturu razgovora.

ProCredit banka je prošla kroz značajnu promenu biznis modela i procese optimizacije. Koliko su takve promene izazovne i „bolne“ za jedan tim i organizaciju, a koliko dugoročno mogu da budu korisne za stabilnost kompanije, razvoj zaposlenih i efikasnije poslovanje? Kako ste vi, iz HR perspektive, uspeli da kroz taj proces zadržite motivaciju, poverenje i osećaj sigurnosti među zaposlenima?

Osmelili smo se da budemo među prvima koji su ozbiljno zakoračili u digitalizaciju načina na koji se radi sa klijentima. A promena tog tipa nikada nije „tehnička“. To je promena načina raz-

mišljanja, rada i uloga. Takva promena je kao renoviranje kuće dok u njoj i dalje živite. Nema idealnog trenutka - prašina je tu, buka je tu, nekad ne možete do svoje „omiljene sobe“. I svi imamo različit prag tolerancije na nered. Zato su te promene izazovne i, da, ponekad i bolne.

Ali dugoročno, kada imaju smisao i kada su dobro vođene, postaju izuzetno vredne. Ključ-

na razlika je u tome da li ljudi razumeju zašto se nešto radi. Bez toga, ostaje samo zamor. Sa tim - dobija se smer. Mi smo se trudili da „zašto“ bude jasno, ali jednako važno - da „kako“ bude fer.

Iz HR perspektive, tri stvari su bile ključne. Prvo, transparentnost: bolje je reći „ne znamo još sve“, nego glumiti sigurnost i izgubiti

kredibilitet. Drugo, doslednost: ista pravila za sve, bez izuzetaka koji ruše poverenje. Treće, prisutnost: HR nije bio prenosilac poruka, već učesnik u procesu. Tu smo kada je lako, ali i kada nije.

Motivacija se ne održava parolama. Ona se gradi kroz osećaj da sistem ima smisla. Da postoji pravac. Da se trud vidi. I da promene, i

kada nisu lake, ne brišu ono što je važno: učenje, poštovanje i odgovornost.

I kada ljudi osete da promene nisu haos, nego proces koji ima logiku i pravac - tada ih ne doživljavaju kao pretnju, već kao deo puta.

Vaš tim neguje i jedan veoma moderan način rada - okupljanje u zajedničkom prostoru i remote koncept rada „tamo negde“ daleko od

svakodnevnice. Koliko takvo okruženje menja energiju tima, kreativnost i međusobne odnose među zaposlenima?

Ovo je primer drugačijeg razmišljanja HR-asa vrlo jednostavnim ciljem: da ljudi rade bolje i pametnije. Okupljanje u zajedničkom, inspirativnom prostoru donosi brzinu - ideje se sudare, problemi se brže rešavaju i mnogo toga novog se nauči kroz svakodnevni rad.

Ali još važniji deo je ono „tamo negde“. Kada se ljudi na određeno vreme izmeste iz svakodnevnice i rade iz drugačijeg okruženja, recimo iz vile na obali mora, dešava se nešto što je teško postići u rutini: otvara se prostor za učenje i kreativnost. Ne zbog same lokacije, već zato što ljudi počnu drugačije da razmišljaju i izađu iz autopilota.

U takvim okolnostima nastaju razgovori koji inače ne stignu da se dese. Ljudi počnu da razumeju širu sliku, povezuju stvari koje ranije nisu i uče jedni od drugih mnogo brže nego kroz formalne programe.

Ipak, jedna stvar se ne menja - odgovornost. Fleksibilnost kod nas nikada ne znači odsustvo standarda. Naprotiv, ciljevi su jasni, očekivanja su jasna i rezultat i dalje definiše kvalitet rada. Zato ovakav način rada ne menja samo energiju - menja način na koji ljudi uče, sarađuju i doživljavaju posao.

Da li među zaposlenima danas primećujete određeni strah od razvoja veštačke inteligencije i automatizacije, posebno kada je reč o budućnosti pojedinih pozicija?

Strah od AI-ja postoji, ali zapravo više govori o pasivnosti nego o samoj tehnologiji. AI je moćan alat - neko će ga iskoristiti da radi bolje, a neko će pokušati da radi kao ranije i tu počinje problem.

Zato smo kao HR tim odlučili da ne čekamo da se pitanja sama pojave, već da otvorimo temu. Osmislili smo i sproveli obuku za sve zaposlene u banci o korišćenju AI alata, posebno AI chat- ova. Ne zato što pratimo trendove, već zato što jasno vidimo načine na koje ljudi mogu biti efikasniji u svakodnevnom radu.

Ako danas niko više ne sabira i oduzima „peške“, već koristi kalkulator ili Excel i za najjednostavnije operacije, nema razloga da AI posmatramo drugačije. To je alat - i pitanje je samo kako ćemo ga koristiti.

Sigurno je da će se određeni poslovi i aktivnosti automatizovati. Ali istovremeno raste vrednost onoga što se ne može zameniti: razumevanje klijenta, procena rizika, etika, komunikacija i donošenje odluka u situacijama u kojima ne postoji savršen odgovor.

Zato nam je bilo važno da svi zaposleni razumeju o čemu govorimo. Jer kada to razumemo, onda to više nije bauk, nego pomoć.

Kada pogledate uspešne timove, šta ih najviše razlikuje od prosečnih - znanje, karakter, komunikacija ili nešto četvrto?

Znanje je ulaznica, komunikacija je infrastruktura, a karakter je lepak. Ali ono „četvrto“ je - poverenje.

Prosečni timovi funkcionišu na pravilima, dobri na saradnji, a najbolji timovi funkcionišu na poverenju: ljudi smeju da kažu „ne znam“, smeju da pitaju, smeju da pogreše i da se poprave. U takvom timu nema potrebe za stalnim dokazivanjem i odbranom.

Ali poverenje ne znači odsustvo konflikta. Naprotiv. Kod nas u HR timu se često našalimo da smo se posvađali bar sto puta - i pomirili sto dva. Razlika nije u tome da li se ne slažemo, već kako to iznesemo i na koji način posle toga nastavimo zajedno. Konflikt doživljavamo kao zdravu stvar i način da dođemo do boljeg rešenja.

Šta je ono što vas lično najviše pokreće u radu sa ljudima - i šta vas i dalje iznova podseća da je HR zapravo posao koji se bavi ljudima, a ne procesima?

Pokreće me to što je HR u isto vreme i racionalan i emotivan posao. Danas možeš analizirati podatke o fluktuaciji i zapošljavanju, a sutra sedeti sa nekim ko prolazi kroz težak lični period. I tu postaje jasno: proces je samo okvir, a čovek je suština.

Pošto dolazim iz biznisa, uvek mi je važno da stvari budu praktične. Ali sam kroz godine naučio i nešto drugo - da se kvalitet odnosa ne

može ubrzati. U radu sa ljudima, prečice često prave više štete nego koristi, jer poverenje ne nastaje brzo, ali može brzo da se izgubi.

Ono što me najviše podseća zašto je ovaj posao suštinski „o ljudima“, a ne o procesima, jesu svakodnevne stvari koje ne možeš da staviš u Excel. Kada vidiš novog kolegu koji se opusti posle prvih dana. Kada čuješ da je neko dobio priliku da raste i promeni pravac. Kada tim sam počne da inicira promene i predlaže bolja rešenja.

To su mali momenti koji se često ne mere, ali prave razliku. I upravo oni pokazuju da HR ne menja stvari velikim potezima, već kroz atmosferu koja se gradi iz dana u dan. A ta atmosfera, na kraju, definiše i rezultate.

Tema junskog izdanja RYL magazina nosi naziv kroz pitanje „Iz kojeg si ti svemira?“ Da li jaki timovi, uz pravo vođenje, mogu da postignu rezultate koji deluju kao da su iz nekog „drugog sveta“?

Mogu, i često to zaista izgleda kao „drugi svet“ onima koji vide samo krajnji rezultat. Ali iza toga, u pravilu, nema magije. Ima doslednosti.

Jaki timovi, uz pravo vođenje postižu rezultate koji deluju nemoguće zato što tri stvari rade u kontinuitetu: imaju jasan cilj, imaju poverenje i sigurnost, i imaju ritam - rade, uče, greše, popravljaju i ne odustaju posle prve prepreke.

Ako već tražimo „svemirsku“ metaforuuspešan tim je kao svemirska letelica. Ne stiže daleko zato što dobro izgleda, nego zato što ima stabilan sistem, uigran tim i jasnu misiju. A kada se pojavi problem, ne traži se krivac - već pragmatično rešenje.

I na kraju, možda najvažnije: takvi timovi ne deluju kao „drugi svet“ zato što imaju supermoći, već zato što su najosnovnije stvari doveli do nivoa izvrsnosti. To možda zvuči jednostavno, ali traži ozbiljnu disciplinu i još ozbiljniju posvećenost.

PHOTO: MIA MEDAKOVIĆ

YOUR LIFE

TAJNI ŽIVOT SALVADORA DALIJA U PORTLLIGAT-U

Portlligat, malo mesto pored Cadaqués na Costa Brava, u kojem je Dali imao svoj dom i utočište i gde je živeo i stvarao sa Galom od 1930. do 1982. godine. Ovde se danas nalazi njegova čuvena kućamuzej. Njihov odnos bio je veoma neobičan i obavijen misterijom. Gala je često birala izolaciju, dok je Dalí u isto vreme stvarao javni lik ekscentričnog genija.

Kuća u Portlligatu je veoma posebna — nastala je spajanjem ribarskih kućica, a Dalí ju je opisivao kao „biološku strukturu“, gotovo kao produžetak svog uma. Pogled na zaliv Portlligata pojavljuje se i na mnogim njegovim slikama.

Tajni život Salvador Dalí u Portlligat ogledao se pre svega u tome što je to mesto bilo njegov privatni univerzum — daleko od javnosti, Pariza i umetničkih krugova. Portlligat nije bio samo kuća, već prostor u kome je Dalí stvarao svoju ličnu mitologiju, mešajući umetnost, svakodnevni život, rituale i nadrealizam. Njegov „tajni život” ogledao se i u tome što je granica između umetnosti i stvarnosti kod njega nestajala. Kuća je bila scena performansa, fotografski studio, mesto za ekscentrične večere i susrete sa umetnicima, ali i intimno utočište gde je mogao da pobegne od sveta. Posetioci su često imali osećaj da ulaze direktno u Dalijevu podsvest.

Zanimljivo je da je nakon Galine smrti 1982. godine Dalí napustio Portlligat i gotovo se nikada nije vratio. Kao da je sa njom nestao i duh tog privatnog sveta koji su zajedno izgradili.

I samo udah i izdah i beskrajno uživanje! Treba se

prepustiti svemu što u Portlligatu vidite jer je deo umetničke istorije, deo jedne nesvakidašnje ljubavi i sjaja koji svetli i danas. Portlligat nam potvrđuje da je Dali svoj najveći performans živeo daleko od publike i da on nije slikao samo nadrealizam, on ga je i živeo.

Ovo mestašce na jugu Španije je unutrašnji pejsaž Salvadora Dalija u kome se sve spojilo u jedno: more, tišina, ludilo i genijalnost.

PHOTO:

YOUR DREAM

OMAŽ ŽENE PLAVE KOSE

PIŠE: ANA SMILJANIĆ

Ana Smiljanić, omanja žena plave kose i modroplavog prodornog pogleda, jeste žena koja je stvorila doktorku Anu Smiljanić i pesnikinju Anu Smiljanić.

Još kao veoma mlada, znala sam, duboko u grudima sam osećala i u mozgu odlučila... biću lekar! To je moj životni poziv. A koja druga služba čovekova bi mogla lepše, više i bolje da se poistoveti sa rečju Ljubav! Zar ne vidite taj veliki blagoslov, dar sa neba, u učenju i lečenju duše i tela, od rođenja do poslednjeg časa. Za mene je moj posao lekara, pedijatra, predstavljao sve. Šta to zapravo podrazumeva? Sve ono zbog čega se sa lakoćom budiš i krećeš u nov dan, sve ono što ti nadima pluća i hrani te, sve ono što ti daje snagu i lepotu duše. Čestitam na tome svakom „pravom” lekaru koji se, kao i ja, vodio sličnim principima. A ima ih puno i ja ih poznajem.

Nakon višedecenijskog odanog rada, isprva volonterskog, a zatim lekara kliničara u opštoj praksi i lekara specijalizanta, obrela sam se u bolnici za prevremeno rođenu decu, sada već kao svršeni stručnjak, pedijatar. Zahvaljujem se „Bogu i narodu” na takvim okolnostima i tom mestu. Uživala sam punu deceniju rada i slobodno mogu reći da je to bio najlepši i najplodonosniji period moga života. Živela sam Ljubav! Živela sam ono što nije potrebno samo znati, nego se mora i voleti! Jednako kao što voliš sebe!

Inače, to življenje ljubavi od samog jutra, pa dok oči ne sklopim i ne zaspim, smatram svojom formulom života i svojom suštinom. Sklona

sam s ljubavlju da sama farbam stolariju, bojim zidove, negujem biljke, kreiram haljine, uređujem svoj enterijer, brižno bdim i podržavam svoje dete, s ljubavlju koračam uvek prema Suncu ili sa Suncem u srcu.

A onda se dogodilo nešto sasvim drugačije.

A to drugačije u ovom trenutku bih opisala rečima svog dragog prijatelja i velikog književnika Miće Milovanovića, profesora engleskog i ruskog jezika:

„Izbrušeni lirski beluci, hodočašće povratničkim putem ka zemlji snova, poezija Ane Smiljanić je aristokratija duše. Snažnom metaforikom, frojdovskom analizom, u dosluhu sa onostranim, vrani konji i praporci svatovski na mitskom venčanju Tristana i Izolde odzvanjaju u stihovima:

„Slepa za ljude, slepa za boje i gradove, u svom telu osećam samo vetrove, azijske monsune koji smerove menjaju udarajući tako jako iz mojih grudi u tvoje pene.“

Dominantna tema ovih pesama je ljubav. Ali ona je eksponirana na više doživljenih modaliteta i kroz raznovrsne stilske figure. Pesnički izraz, ipak, oslobođen je oveštalih klišea za ovakvu vrstu poezije, kao i efemernih simbola. Forma lirskih parabola, brojne metafore, dubinske sintagme čine ove stihove rezinstentnim na pomodarstvo, prolaznost i vreme...” (odlomak iz recenzije zbirke VIDELA SAM TE IZBLIZA).

Možda je dragom čitaocu sada sve jasnije i primetnije. Obrela sam se u svetu književnosti, poezije i kratkih priča i objavila sam četiri knjige.

PHOTO: PIXABAY.COM

Za poslednju izdatu u novosadskoj kući Prometej, a pod nazivom „Glumište senki”, mogu da kažem da je delom autobiografska i mislim da sam nesvesno to uradila, opet iznova i iznova verujući u LJUBAV i ni u šta drugo.

Za sam kraj moje odanosti gospodarici RYL magazina i njenim divnim čitaocima poklanjam nekoliko redova za sjaj trenutka, za smisao boljitka. Kažem: Uživajte ovaj dan!

*

Topli jesenji crni vetar

Igra se kosom i naušnicama

Kiša rominja po krovovim

I spušta mi se lagano u tamna nedra. Kamen pod štiklama je tako gladak, Mogla bih se sagnuti, poljubiti ga

Lipa se isto spustila ničice

I ništa ovih dana ne šapuće.

Da l’ je nebo palo il’ njegovo sivilo

Maestralno glumi ludilo, Ovih dana tek nije ni pticama

Pružilo svoje široko krilo.

Pređoh rukom po obrazu,

Koža se istanjila, osećam bledilo, Ono malo krvi što ostalo je

Struji „pokradene” melodije,

Da mogu makar tu muziku da vam predam...

Al’ ona kaplje po utrnulom betonu,

Bezmalo il’ previše, otišla sam crnom danu pod san... pod buket... il’ se tuđem telu vraćam

Da ponovimo krštenje...

PHOTO: PIXABAY.COM

YOUR SOUL

UNUTRAŠNJI SVET KAO UTOČIŠTE,

PIŠE:

PRIM. DR ANĐELKA KOLAREVIĆ, PSIHIJATAR FOTOGRAFIJA: MIA MEDAKOVIĆ

Osoba sve manje ulaže u stvarne odnose i iskustva, a sve više živi u fantazijama koje služe da izbegne frustracije, gubitke ili konflikte. Tada ponekad i sebi i drugima deluje kao da je sa druge planete. Radi i živi drugačije, prati neke svoje potrebe koje na prvi pogled izgledaju čudno. A ne mora da znači.

Kada se zdravo povučemo u svoj mikrosvet, ne gubimo kontakt sa realnošću. I dalje znamo ko smo, gde smo i šta se dešava oko nas. Samo privremeno prebacujemo pažnju sa spoljašnjeg na unutrašnje iskustvo. Nismo ni u potpuno paralelnom svetu, niti samo u „surovoj“ spoljašnjoj realnosti, već u nečemu između.

Zdravo povlačenje je kao kada čovek ode u svoju radnu sobu da razmisli, napiše nešto, sabere utiske i potom se vrati među ljude. Patološko povlačenje nastaje kada više ne želi da izađe iz te sobe.

Psihodinamski gledano, cilj nije da biramo između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta. Psihičko zdravlje podrazumeva sposobnost da se slobodno krećemo između njih. Što je čovek zreliji, to može dublje da uroni u svoj unutrašnji svet, a da pritom ne izgubi oslonac u realnosti. To je prostor za razmišljanje, emocionalnu obradu i obnovu psihičke energije.

Winnicott, psihoanalitičar, to naziva prelaznim prostorom – psihičkim prostorom između unutrašnje i spoljašnje stvarnosti. To je prostor u kome sanjarimo, maštamo, stvaramo, molimo se, čitamo knjige, uživamo u umetnosti ili raz-

mišljamo o sebi. Znamo da smo u realnosti, ali istovremeno koristimo bogatstvo svog unutrašnjeg sveta.

Zanimljivo je da bi Winnicott rekao da upravo u tom međuprostoru nastaju najvrednije ljudske stvari: kreativnost, kultura, umetnost, religioznost, igra, ljubav i sposobnost da pronađemo lični smisao života. To nije paralelni svet, već najživlji deo naše psihičke realnosti.

Povlačenje nije uvek znak patologije.

U svakodnevnom govoru često se pretpostavlja da je povlačenje nešto loše. Psihodinamski gledano, sposobnost da osoba povremeno napusti spoljašnje zahteve i okrene se svom unutrašnjem svetu predstavlja važnu funkciju ega.

Unutrašnji svet može biti mesto psihičke regeneracije.

Kreativnost nastaje u prostoru povlačenja.

Mnogi umetnici, naučnici i mislioci stvaraju upravo u trenucima privremenog udaljavanja od spoljašnjeg sveta. U psihodinamskom smislu, mašta i kreativnost razvijaju se u prelaznom prostoru između unutrašnje i spoljašnje realnosti.

Zdravo povlačenje nije prekid kontakta.

Ključna razlika između zdravog i patološkog povlačenja jeste mogućnost povratka. Osoba se privremeno povlači radi obnove, ali ostaje emocionalno dostupna i sposobna za odnose. Patološko povlačenje služi izbegavanju konflikata, bliskosti ili frustracija.

Savremeni život često zahteva prilagođavanje različitim ulogama. Povlačenje u sopstveni mikrosvet može predstavljati povratak autentičnom delu sebe — mestu gde osoba može da oslušne sopstvene potrebe, želje i osećanja bez spoljašnjih pritisaka.

Kada se povučemo iz stalne akcije, dobijamo mogućnost da razmišljamo o sopstvenim mislima i osećanjima. To jača kapacitet za mentalizaciju — razumevanje sebe i drugih kao bića sa unutrašnjim svetom.

Unutrašnji svet treba da bude utočište, a ne prebivalište.

Baš kao što je telu potreban odmor, psihi je potrebno vreme u kome nije stalno usmerena na spoljašnje podražaje. Povlačenje omogućava integraciju iskustava, preradu emocija i ponovno uspostavljanje unutrašnje ravnoteže. Psihoanalitičari smatraju da je sposobnost da budemo sami jedan od znakova emocionalne zrelosti. Paradoksalno, osoba može biti sama, a da se ne oseća usamljeno, jer u sebi nosi iskustvo pouzdanih unutrašnjih objekata i odnosa.

Možemo živeti u više dimenzija, ali svaka od njih treba da nam omogući da prihvatimo svakodnevicu, ali i da je oplemenimo bogatstvom i kreativnošću koje smo stekli u svom ličnom prostoru.

Deliti sebe znači deliti ne samo materijalno, već i duhovno i kreativno. Tako svet postaje lepše mesto.

PHOTO:

YOUR BREAKFAST

NASLOV

PIŠE/FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ

U ČAROBNOJ, SKORO LETNJOJ

ATMOSFERI HOTELA RADISSON COLLECTION OLD MILL U BEOGRADU RAZGO-

VARAM SA UMETNICIMA IZ RAZLILČITIH

OBLASTI. POKUŠAVAM DA OTKRIJEM

SLIČNE SENZIBILITETE KOJI IH VODE

KROZ STVARANJE I ŽIVOTE KOJI ŽIVE. JEDNO JE SIGURNO — AUTENTIČNI I

SVOJI, SLOBODNI I KREATIVNI, ONI ŽIVE

ŽIVOT SATKAN OD UMETNOSTI, INTUICI-

JE I UNUTRAŠNJE POTREBE DA U SVETU OSTAVE TRAG. SVAKO OD NJIH NOSI

SOPSTVENI UNIVERZUM IDEJA, EMOCIJA I TIŠINA IZ KOJIH NASTAJU DELA KOJA POMERAJU GRANICE SVAKODNEVICE.

U NJIHOVIM PRIČAMA NEMA PRETVARANJA — SAMO ISKRENOST, STRAST I HRABROST DA OSTANU VERNI SEBI, ČAK I ONDA KADA JE TO NAJTEŽE.

NEBOJŠA KRŠIĆ — NJEGOVA PRIČA SA KAMEROM POČELA JE SASVIM RANO, KADA JE SA SVEGA DVADESETAK GODINA SHVATIO DA JE SVET KROZ OBJEKTIV MNOGO LEPŠI I MAGIČNIJI. DANAS, KAO

FOTOGRAF, VIDEOGRAF I VIDEO PRODUCENT SA SEDIŠTEM U BEOGRADU, U OVOM POSLU PRONALAZI PROSTOR U KOM NAPREDNA TEHNOLOGIJA I ČISTA

KREATIVNOST TESNO SARAĐUJU. ZNAČAJAN DEO NJEGOVOG PUTA OBLIKOVALE SU DVE GODINE PROVEDENE NA

AMERIČKOM TLU, GDE JE BRUSIO SVOJU ESTETIKU I UČIO KAKO DA VIZUELNE

PRIČE PODIGNE NA VIŠI NIVO. KAO KOMPLETAN AUTOR, PODJEDNAKO UŽIVA

U STVARANJU DINAMIČNIH MUZIČKIH

SPOTOVA I VISOKO PROFESIONALNIH

KORPORATIVNIH FORMATA KOJI IMAJU DUŠU. IPAK, NJEGOVA POSEBNA LJUBAV

SU PORTRETI KROZ KOJE SE TRUDI DA OGOLI I PROSLAVI AUTENTIČAN KARAKTER SVAKOG ČOVEKA. BILO DA FOTOGRAFIŠE TOPLE PORODIČNE TRENUTKE,

POSLOVNE LJUDE KOJI MU POKLANJAJU

POVERENJE ILI POZNATA LICA SA JAVNE

SCENE, CILJ MI JE UVEK ISTI. KROZ SVAKI

DOMAĆI I INTERNACIONALNI PROJEKAT

NE ŽELI SAMO DA POSTIGNE TEHNIČKU PERFEKCIJU, VEĆ I DA DOTAKNE SRCE

POSMATRAČA. VERUJE DA TEHNOLOGIJA VREDI ISKLJUČIVO ONDA KADA JE STAVIMO U SLUŽBU PRENOŠENJA ČISTE, ISKRENE EMOCIJE. IZA SVAKOG NJEGOVOG KADRA STOJI NEPROSPAVANA NOĆ, ALI I NEIZMERNA ZAHVALNOST ŠTO MOŽE DA ŽIVI SVOJU NAJVEĆU STRAST.

BORIS KRAGULJAC JE PREPOZNATLJIV VOKALNI SOLISTA, TENOR SPECIFIČNE BOJE GLASA I UMETNIK, ROĐEN

26. JUNA 1977. GODINE U SARAJEVU, GRADU KOJI JE POSTAVIO NEUNIŠTIVE TEMELJE NJEGOVE VELIKE LJUBAVI

PREMA POP-ROK MUZICI. SVOJ MUZIČKI

PUT I AUTENTIČNI IZRAZ GRADIO JE DE-

CENIJAMA KROZ BOGATO KONCERTNO

ISKUSTVO ŠIROM REGIONA BIVŠE JUGOSLAVIJE, DONOSEĆI NA SCENU JEDINSTVENU ENERGIJU, HARIZMU I DUBOKU EMOTIVNOST. ŠIROJ JAVNOSTI POSTAJE POZNAT KAO UPEČATLJIV UČESNIK I POLUFINALISTA POPULARNOG TELEVIZIJSKOG ŠOU-PROGRAMA „NIKAD NIJE

KASNO“ 2021/2022. GODINE U OKVIRU

GRAND PRODUKCIJE, U KOM JE SVOJIM MAESTRALNIM IZVOĐENJIMA EX-YU

ROK KLASIKA OSVOJIO SRCA PUBLIKE I STRUČNOG ŽIRIJA. KLJUČNI DEO NJEGOVE KARIJERE VEZAN JE ZA KULTNO

MUZIČKO NASLEĐE GRUPE BIJELO DUGME, TE JE JOŠ 2014. GODINE OSNOVAO USPEŠNI BEOGRADSKI SASTAV „KAD BI BILI BIJELO DUGME“ (TRIBUTE BIJELO DUGME). POSEBAN PEČAT I STABILNOST

OVOM REGIONALNOM PROJEKTU, KAO I POPULARNOM SASTAVU „RESET BEND“

SA KOJIM DANAS NASTUPA NA VELIKIM PROSLAVAMA I U PRESTIŽNIM KLUBOVIMA, DAJE ČINJENICA DA IH BORIS USPEŠNO VODI ZAJEDNO SA SVOJIM KUMOM MILOŠEM I LJILJANOM JOVANOVIĆ, DONOSEĆI PREPOZNATLJIVU, PORODIČNU ENERGIJU U OBA BENDA. SA OVIM UIGRANIM TIMOM, BORIS IZA SEBE IMA

PREKO STOTINU USPEŠNIH KONCERATA

NA VELIKIM FESTIVALIMA I MANIFESTACIJAMA, GDE SA PONOSOM IZVODI NUMERE KOJE SU OBELEŽILE GENERACIJE, VERNO DONOSEĆI ZAHTEVNE VOKALNE DEONICE LEGENDARNIH PEVAČA POPUT TIFE, BEBEKA I ALENA ISLAMOVIĆA.

TADIJA JOSIPOVIĆ ROĐEN JE 7. JUNA

2004. GODINE U BEOGRADU. TRENUTNO JE STUDENT TREĆE GODINE GLUME NA FAKULTETU SAVREMENIH UMETNOSTI, IGRA DVE PREDSTAVE I SNIMA RAZNE PROJEKTE. KAO MLAD JE POKAZAO INTERESOVANJE ZA UMETNOST, ALI TADA SE OSLANJAO NA VEŠTINE CRTANJA I SLIKANJA, TE JE UPISAO „ŠKOLU ZA DIZAJN“. OSVOJIO JE NEKOLIKO NAGRADA U OBLASTI LIKOVNE UMETNOSTI I KAD JE GOTOVO BIO SIGURAN DA ĆE SE BAVITI VAJARSTVOM, ODLUČIO JE DA SE OPROBA U GLUMI. TADIJA NIJE SAMO STUDENT GLUME, ON PIŠE DRAME I KRATKE FILMOVE KOJE I REŽIRA, PA JE STIGAO I DA BUDE NA PAR FESTIVALA U BEOGRADU.

Da li se umetnik rađa ili postaje? I šta je kod tebe presudilo da budeš u svetu umetnosti?

Nebojša: Verujem da se svi rađamo sa iskrom radoznalosti i nekim darom, ali se umetnik zapravo postaje kroz sate rada, disciplinu i veliku ljubav. Kod mene je presudila ta čarobna unutrašnja potreba da spojim nespojivo — s jedne strane hladnu, naprednu tehnologiju, a sa druge toplu, čistu kreativnost. Kada sam sa dvadeset godina shvatio da kamera može da oživi ljudsku emociju i sačuva je od zaborava, znao sam da je to moj jedini put. Tehnika je tu samo alat, a estetika i duša su ono što stvara magiju. Taj predivni osećaj da stvaram nešto trajno i vizuelno moćno drži me u svetu umetnosti i danas.

Boris: Verujem da se čovek rađa sa tom iskrom, ali umetnik se postaje kroz rad i životno iskustvo. Kod mene je presudila čista, iskonska potreba da izrazim ono što nosim u sebi.

Kada imate tenor, glas koji nosi svetlost i čistu emociju, muzika postane tvoj vazduh. Ona je za mene ljubav u najčistijem obliku. Nisam mogao da pobegnem od tog poziva, niti sam ikada želeo. Ona je izabrala mene pre nego što sam ja izabrao nju.

Tadija: Po meni, umetnik se rađa jer svi ljudi su umetnici. Iz svakoga od nas može izaći nešto neverovatno u svakom trenutku! Uvežbavanje toga da ispoljimo umetnost je samo put ka profesionalnom stvaralaštvu, ali bez publike delo ne postoji ni u jednoj vrsti umetnosti.

Koliko je važno ostati veran sebi u svetu velikih očekivanja?

Nebojša: Ostati veran sebi je jedini način da istinski traješ i sačuvaš mir, jer ljudi nepogrešivo osećaju kada u vašem radu nema iskrenosti. Živimo u vremenu brzih trendova i lakih vizuelnih rešenja, ali ako stalno juriš tuđi ukus, vrlo brzo izgubiš sebe. Moje iskustvo rada u Americi po -

TADIJA JOSIPOVIĆ NEBOJŠA KRŠIĆ BORIS KRAGULJAC

kazalo mi je koliko je tržište surovo, ali me je i naučilo da na kraju prolazi samo ono što nosi tvoj autentični pečat. Uvek se trudim da saslušam klijente i ispunim njihove poslovne zahteve, ali vizuelni potpis i emocija moraju ostati moji. Kompromis možete napraviti oko tehničkih sitnica na setu, ali nikada oko sopstvene umetničke vizije.

Boris: To je jedini način da opstaneš, i u umetnosti i u životu. Živimo u vremenu kada se stalno traže brza rešenja i površne emocije. Onog trenutka kada prodaš svoj unutrašnji mir zarad tuđih očekivanja, izgubio si sebe. Za mene vernost sebi znači da moj glas i moja muzika uvek nose moju stvarnu težinu. Sve radim bez glume i bez kompromisa.

Tadija: Neophodno je imati nešto svoje, neki ritual ili mesto da bismo ostali ono što jesmo. Civilizaciju smo stvorili da bi nas spojila, ona to i radi, ali to treba koristiti pametno. Ako čovek ne zna ko je — čemu onda teži?

Šta vas najviše pokreće u poslu — ambicija, emocija ili radoznalost?

Nebojša: Iako su sve tri komponente sastavni deo mog rada, moje glavno pogonsko gorivo je uvek radoznalost, jer je ona koren svake čarolije. Moje unutrašnje dete stalno želi da istražuje, testira nove tehnologije i vidi kako se tehnika može staviti u službu neke nove ljudske priče. Naravno, ambicija je tu kao vetar u leđa koji me gura van zone komfora, baš kao što je to bio odlazak na rad u Ameriku. Ipak, bez emocije prema ljudima koje fotografišem i svetu koji me okružuje, svaka ambicija bi bila prazna i hladna. Najveća sreća je onaj trenutak kada kroz kameru uhvatim delić nečije duše koji pokrene i mene i publiku.

Boris: Bez sumnje — čista emocija. Ambicija je dobra za disciplinu, radoznalost te drži budnim, ali emocija stvara pravu stvar. Ja sam čovek koji sve radi celim srcem i duboko proživljavam svaki trenutak. Kada pevam, ljudima dajem deo svoje duše na dlanu. Ako nema te stvarne,

ogoljene emocije između mene i publike, onda je sve samo tehnika. Umetnost to ne trpi.

Tadija: Mene u poslu pokreće publika. Svi imamo ambicije, ljubav ili mržnju prema poslu kojim se bavimo, a treba priznati i da smo radoznali po prirodi. Međutim, to su sve nijanse u mom poslu jer se bavim glumom — ako publika nije zadovoljna, gubim i ambiciju i radoznalost, a emocije će biti negativne.

Koliko je hrabrosti potrebno da čovek bude svoj pred publikom?

Nebojša: Potrebno je zaista mnogo hrabrosti, jer biti svoj znači svesno se izložiti i prihvatiti

O LD MILL BE

rizik da se tvoj rad neće dopasti baš svima. Kao fotograf i video producent, ne eksponiram se direktno na sceni, ali kroz svaki portret ili video ja zapravo pokazujem kako osećam svet. Najveća hrabrost u ovom modernom, digitalnom dobu jeste odupreti se potrebi da kopiraš ono što je trenutno popularno. To je lekcija koju sam naučio još na početku karijere. Publika najviše ceni kada iza tehničke perfekcije prepozna tvoju iskrenost. Kada pobediš taj strah od tuđeg ocenjivanja, tvoj rad dobija pravu težinu i dubinu.

Boris: Potrebna je ogromna, gotovo ludačka hrabrost. Izaći na binu znači skinuti sav oklop i reći: „Evo, ovo sam ja, stvaran i ranjiv.“ Publika nepogrešivo oseća laž i površnost. Hrabrost nije odsustvo straha, već odluka da staneš pred

ljude i doneseš im istinu. Kada pobediš taj unutrašnji nemir, bina postaje prostor apsolutne slobode.

Tadija: Svoj pred publikom? Hvala bogu, u glumi je poenta glumiti i biti neko drugi, jer biti svoj je možda najstrašnija stvar na svetu. Šalu na stranu, potrebno je mnogo hrabrosti jer ono što smo zapravo pokazujemo samo jako bliskima.

Kako izgleda vaš unutrašnji svet kada nema publike i reflektora?

Nebojša: Kada se ugase reflektori i nastupi tišina, moj unutrašnji svet postaje mirna kreativna laboratorija u kojoj mašta slobodno teče. To

stavne, radne i opipljive stvari. Ta dinamika — između visoke umetnosti i svakodnevne, muške borbe i rada — daje mi potreban balans. Kada se ugase reflektori, ja sam u svom miru, sa svojim mislima. Tu preispitujem sve što sam proživeo i skupljam snagu za dalje.

Tadija: Kada nema reflektora, analiziram delo, razmišljam o liku kog spremam... Kod mene nema odmora.

Tema junskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Iz kojeg si ti svemira?“. Iz kojeg ste vi? Kako izgleda vaš mikrokosmos?

BE LGRA D E

su oni moji čuveni sitni sati provedeni u montaži, kada u miru slažem kadrove muzičkih spotova ili korporativnih videa, tražeći savršen ritam i emociju. Van seta sam zapravo tihi analitičar koji uživa u istraživanju novih softvera i planiranju sledećih vizuelnih eksperimenata. Taj prostor bez pritiska javnosti služi mi da napunim baterije i da se kroz igru ponovo povežem sa sobom. Svoj mir i reset nalazim i u prirodi odlazeći na planinarenja ili jednostavno na obalu reke. Isti taj mir mi je potreban kako bih kasnije stvarao i delovao iz njega, jer bez toga ne bi bilo ni energije koju ljudi vide u mojim radovima.

Boris: Moj svet van scene je prostor tišine, sabiranja i jasnih kontrasta. Između svetla reflektora i aplauza, ja sam čovek koji ceni jedno -

Nebojša: Dolazim iz svemira u kojem matematika i poezija, odnosno visoka tehnologija i čista emocija, žive u savršenoj ljubavi i skladu. Moj mikrokosmos je prostor iza objektiva i ispred montažnog ekrana. To je mesto gde tehnika i oprema postaju alat za stvaranje neke nove priče i neke nove emocije. U tom svom svetu hvatam neuhvatljive trenutke kroz portrete, trudeći se da i porodičnim pričama i zvezdama sa javne scene podarim njihov lični vizuelni univerzum. Beograd je moja stalna i neiscrpna inspiracija, ali su američko iskustvo i rani počeci raširili granice tog mog kosmosa. To je dinamičan, topao i tehnološki napredan prostor koji stalno pulsira u ritmu dobre muzike i filmskih kadrova.

Boris: U mom svetu nema mesta za polovične odnose, mrvice pažnje i kalkulacije. Ili se daješ ceo, ili se ne daješ uopšte. Moj prostor je satkan od moćnih tenorskih tonova, dugih drumova i stvarne bliskosti. To je svet u kojem caruju umetnički nemir, iskrenost prema sebi i večita težnja da kroz lepotu zvuka ostavim trajan trag.

Tadija: Moj mikrokosmos su moji dragi ljudi, neke neispričane fantazije i mnogo detalja na koje se ne obraća pažnja dok neprestano jurimo za nečim novim. Zastati i osvrnuti se na ljude oko sebe je nešto najvrednije što možemo učiniti za nas i za druge. Kad god se mozak i duša pregreju, treba se vratiti tome. Mislim da je pogrešno dići zidove oko tog kosmosa i ne pustiti nikog unutra.

PHOTO:

YOUR HEART

SRCASTI SVEMIR

PIŠE: BILJANA ĆUK

“Konačno vikend!“ – pomislila sam radosno tog jutra posmatrajući svoj odraz u ogledalu dok sam obavljala jutarnju rutinu. Odlučila sam da lagano sredim stan, obrišem prašinu, a onda zasluženo sednem i popijem jutarnju kafu na miru.

Meni je fizički rad donosio neku čudnu vrstu relaksacije. Bio je to moj način da pronađem psihički mir posle izuzetno naporne radne nedelje, iako bi ljudi često umeli da kažu:

„Blago tebi, imaš državni posao, tamo se samo ispijaju kafe!“

Malo ko je znao da kod mene skoro da nije postojalo radno vreme. Nebrojeno puta ostajalo se do kasno u noć, a posao se često nosio kući kako bi sve bilo završeno na vreme.

Zato sam tog vikenda rešila da neće biti nikakvog „ozbiljnog“ posla. Sama ta odluka donosila mi je neku čudnu, ogromnu radost - kao da sam osvojila nešto veliko. Za sreću je, oduvek sam govorila, potrebno tako malo.

Uključila sam muziku, napravila sapunicu, zasukala rukave i lagano započela svoju malu terapiju.

Zanesena sređivanjem i glasnim pevanjem pesama, okrenula sam se ka posudi sa vodom da isperem krpu i tada, među mehurićima sapunice, ugledala srce. Taj prizor me je toliko oduševio, ulepšao jutro i dodatno popravio raspoloženje da sam odmah uzela telefon, fotografisala i objavila fotografiju na Fejsbuku.

Sedela sam potom i ispijala prvu jutarnju kafu kada mi je stigao komentar od drugarice:

„Biljo, ostavi se krpe i ribanja, to ti nigde neće pobeći. Izađi malo u grad, vidi kako je lepo vreme!“

Nasmejala sam se, ali sam se istog trenutka i zamislila:

„Iz kog sam ja svemira kada ne razmišljam kao većina ljudi?“

Dok su drugi sreću pronalazili u izlascima, gužvi i neprekidnoj potrazi za nečim velikim, mene su oduvek oduševljavale sitnice. Miris jutarnje kafe. Čista kuća. Lepa pesma. Topli osmeh. Lepa reč. Šetnja prirodom. Upravo te “sitne” stvari i čine život posebnim i svima su nam manje više dostupne, ali mnogi ih ne primete.

Vremenom sam shvatila da je to moj mali mikrokosmos - svet satkan od sitnica koje drugi možda ni ne primećuju, a meni svakodnevno daju smisao, mir i osećaj pripadnosti.

Tako je započelo moje druženje sa srcima, koje se tu, naravno, nije zaustavilo. Drugo srce pojavilo se ponovo među mehurićima sapunice, a treće u šolji crne kafe koju mi je sestra poslužila. Posle toga sam prestala da brojim.

Pojavljivali su se na svim mogućim i nemogućim mestima koja čovek može da zamisli. I tako godinama. Sve do danas. Najčudnije od svega bilo je to da su se srca pojavljivala baš onda kada su mi bila najpotrebnija. I možda će nekima biti čudno kada ovo pročitaju, ali u takvim momentima ja sam prosto znala da će tada sve biti u najboljem mogućem redu.

Počela sam da ih fotografišem i čuvam kao male znakove pažnje koje mi život šalje. Kada bih pokušala da ih ignorišem, pojavljivala su se još više - kao da me podsećaju da neke stvari ne možemo kontrolisati.

Pitala sam se milion puta šta mi to srca pokušavaju poručiti? Šta mi to govore, a ja uporno pokušavam da razumem, a kao da mi ne uspeva?

Onda sam jednostavno prestala da se opterećujem bespotrebnim pitanjima. Shvatila sam da ne moram sve da razumem. Počela sam iskreno, gotovo dečije, da se radujem svakom novom srculencu. Uživala sam u šalama na sopstveni račun kao i šalama ljudi iz mog okruženja koji, kad god ugledaju srce, sete se mene i često ga proslede i time me jako obraduju.

Da li postoji išta lepše nego da te se ljudi sete po obliku koji simbolizuje ljubav? Mislim da ne postoji.

Mnogi ne znaju da sam osoba kojoj mnoge bebe trče u zagrljaj iako me vide prvi put u životu. Životinje, naročito psi, odmah krenu da mašu repićima od radosti kada me vide.

Mnogi samo pretpostavljaju da sam osoba koja živi u svom sopstvenom svemiru i ne mari mnogo za mišljenja drugih ljudi, a opet toliko intuitivna i toliko osetljiva. Spoj nespojivog.

A onda, sa velikim osmehom na licu shvatim da se moj svemir zove “Ljubav”. U njemu je sve u obliku srca, čak se i piše - srcem i iz srca!

A ti? Iz kog si ti svemira?

PIXABAY.COM

PHOTO:

REFRESH YOUR ROLE

MOJ PARALELNI UNIVERZUM

PIŠE: MONJA MEDAKOVIĆ, GLUMICA FOTOGRAFIJA: ATILA KOVAČ

Postoji jedan paralelni univerzum koji traje uporedo sa ovim stvarnim svetom. Nije udaljen, nije nedostižan — nalazi se odmah iza kulisa, iza svetla reflektora, u tišini između dve replike. Ljudi ga zovu pozorište. Za mene je to prostor u kome vreme ima drugačiji ritam, u kome emocije postaju opipljive, a čovek može da proživi više života, pored jednog svog.

Iz kojeg si ti svemira?

Često imam osećaj da živim između dva sveta. Jedan je svakodnevan, stvaran, pun običnih rituala, zemlje pod noktima, mirisa biljaka i tihih jutara. Drugi je sazdan od scene, tekstova, karaktera i unutrašnjih lomova ljudi koje oživljavam na sceni, koje moram duboko da razumem da bih ih mogla igrati. I upravo u tom sudaru stvarnog i pozorišnog nastaje moj mali mikrokosmos.

To je za mene siguran prostor gde emocije rastu kao biljke, gde čovek istovremeno može biti snažan i nežan, tih i glasan — iz sveta u kojem scena govori glasno, a priroda još glasnije ćuti.

Zemlja, sunce, kiša…

Volim baštu možda baš zato što me vraća jednostavnosti. U pozorištu stalno ulazimo u tuđe emocije, nosimo njihove sudbine, njihove strahove i čežnje. Posle svega toga potrebno je nešto što će čoveka vratiti sebi. Zemlja ima tu moć. Dok zalivam biljke ili posmatram kako nešto raste, imam isti osećaj kao kada gradim lik — ništa ne može na silu. Sve traži vreme, pažnju i osluškivanje.

Rađanje likova, drugi univerzumi…

Proces stvaranja lika za mene nikada nije samo učenje teksta ili građenje spoljne forme.

Lik nastaje mnogo pre prve probe. Počinje u posmatranju ljudi. Uvek sam verovala da glumac mora biti pažljiv posmatrač života. Ljudi nesvesno otkrivaju čitave svoje unutrašnje svetove kroz sitnice — kroz način na koji ćute, kako sklanjaju pogled, kako drže ruke dok govore ili koliko dugo ostaju sami sa svojim mislima.

Nekada me inspiriše žena koju vidim u prolazu, čovek koji sedi sam u kafiću, nečiji umoran hod ili pogled koji govori više od rečenice. Svi mi nosimo skrivene drame koje se ne vide odmah. Upravo te pukotine u ljudima su ono što me zanima. Tu počinje pozorište.

Kada stvaram lik, pokušavam prvo da razumem njegovu tišinu. Čega se plaši kada ostane sam? Šta nikada nije izgovorio? Kakvu muziku sluša? Kako diše kada pati? Važno mi je da osetim njegov unutrašnji prostor, njegovu samoću i njegove male tajne. Tek tada lik prestaje da bude napisan i počinje da živi.

I možda glumac nikada potpuno ne izađe iz svih svojih uloga. Neki likovi ostaju da žive u nama dugo nakon predstave. Oni promene način na koji gledamo ljude i sebe same. Ponekad imam osećaj da svaka odigrana uloga ostavi po jednu malu sobu u čoveku, jedno novo iskustvo emocije koje ranije nije postojalo.

Zato za mene pozorište nije beg od stvarnosti. Naprotiv. Ono je najdublje suočavanje sa čovekom — sa njegovom nežnošću, ranjivošću, tamom i lepotom. U vremenu kada sve postaje brzo i površno, scena ostaje jedno od retkih mesta gde ljudi još uvek zajedno dišu i ćute zbog iste emocije.

A moj mikrokosmos danas nalazi se negde između reflektora i zemlje, između izgovorene replike i unutrašnje tišine. I možda baš tu, u tom prostoru između stvarnog života i pozorišnog univerzuma, pokušavam da razumem ljude — a kroz njih i samu sebe.

YOUR FESTIVAL

NASLOV

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: ARHIVA PONTA LOPUD FESTIVALA

TILDA

BOGDANOVIĆ JE KOMUNIKACIJSKA STRUČNJAKINJA I KULTURNA PRODUCENTKINJA. DUGI NIZ GODINA RADI U OBLASTI PR-A I RAZVOJA KREATIVNIH I KULTURNIH PROJEKATA U REGIONU. SVOJU KARIJERU GRADILA JE KROZ RAD U KREATIVNOJ INDUSTRIJI, SA FOKUSOM NA STRATEŠKU KOMUNIKACIJU I KULTURNI MENADŽMENT. POSEBNO JE POSVEĆENA POVEZIVANJU UMETNOSTI, PROSTORA I PUBLIKE KROZ ISKUSTVENE PROJEKTE. TOKOM PANDEMIJE, PRESELILA SE NA OSTRVO LOPUD KOD DUBROVNIKA, GDE JE RAZVILA IDEJU O NOVOJ KULTURNOJ PLATFORMI. NA TOM PROSTORU NASTAJE PONTA LOPUD, NJEN NAJZNAČAJNIJI PROJEKAT. PONTA LOPUD JE FESTIVALSKA PLATFORMA KOJA OBJEDINJUJE FILM, DŽEZ I KNJIŽEVNOST. FESTIVAL JE ZAMIŠLJEN KAO INTIMAN KULTURNI PROSTOR KOJI PODSTIČE SUSRETE UMETNIKA I PUBLIKE. KROZ SVOJ RAD TILDA BOGDANOVIĆ INSISTIRA NA AUTENTIČNOSTI, DIJALOGU I ZAJEDNIŠTVU U KULTURI. DANAS SE SMATRA JEDNOM OD KLJUČNIH OSOBA U RAZVOJU BOUTIQUE KULTURNIH FESTIVALA U REGIONU.

Kako će izgledati program Ponta Lopuda 2026. i jeste li spremni za početak?

Platforma Ponta Lopud 2026. donosi naše do sada najambicioznije festivalsko izdanje. Kroz filmski, džez i književni program nastavljamo da gradimo prostor susreta vrhunskih umetnika, mladih autora i publike koja traži autentično kulturno iskustvo. Program spaja filmske projekcije, masterklasove, koncerte, književne razgovore i druženja koja često postaju jednako važna kao i sami zvanični sadržaji.

Iako su filmski, džez i književni festival vremenski odvojeni, povezuje ih ista filozofija: stvaranje prostora za razmenu, dijalog i kreativno povezivanje. Svaki festival ima svoj identitet, ali se prirodno dopunjuju kroz zajedničke teme i umetnike koji učestvuju u više programa, čime nastaju snažne veze među ljudima i umetničkim disciplinama.

Ovogodišnje filmsko izdanje trajaće dan duže, a po prvi put poseban fokus stavljamo na filmsku muziku kao važan autorski žanr. Uz filmske večeri pripremamo i veliki koncert posvećen muzici Enija Morikonea u izvođenju or-

kestra, hora i rok benda. Posebno nas raduje što će kao solistkinja nastupiti naša predivna Tana Aleksa, suosnivačica i umetnička direktorka Ponta Lopud Jazz Festivala.

Tana i ove godine priprema izuzetan džez program uz međunarodno priznate mentore Omara Hakima i Rejčel Z Hakim, umetnike koji su obeležili svetsku džez scenu i čije će prisustvo mladim muzičarima biti neprocenjivo iskustvo.

Book Bridge ostaje veran svom hrvatsko-irskom konceptu promocije i slavljenja pisane reči dve kulture, a ugostićemo i već poznati i afirmisani književni festival „Pričigin“, što otvara novu dimenziju književnog dijaloga i povezivanja.

Pripreme za ovakve festivale traju praktično tokom cele godine, ali ono što nam je najvažnije jeste da, uz svu organizaciju, zadržimo spontanost, toplinu i intimnost po kojima je Ponta Lopud prepoznatljiv. Spremni jesmo, iako taj kreativni adrenalin nikada potpuno ne nestaje kada nešto stvarate iz srca.

Termini festivala 2026:

25. – 28. 06. — 6. Ponta Lopud Film Festival

27. – 29. 08. — 4. Ponta Lopud Jazz Festival

17. – 19. 09. — 3. Ponta Lopud Book Bridge

Ponta Lopud danas deluje kao više od festivala — gotovo kao intimni kulturni svet. Kako biste opisali njegovu dušu?

Ponta Lopud je pre svega prostor susreta i poverenja. To nije festival koji želi da impresionira veličinom, već dubinom iskustva. Njegova duša je u razgovorima nakon projekcija i koncerata, zajedničkim večerama i osećaju da su ljudi zaista prisutni jedni za druge.

Na Lopudu se prirodno brišu hijerarhije. Mladi filmski autori sede za stolom sa oskarovcima, mladi muzičari razgovaraju sa dobitnicima Gremija, a publika nije odvojena od umetnika. Upravo zato ljudi Pontu često doživljavaju kao mali paralelni svet — sporiji, iskreniji i topliji od svakodnevice na koju smo navikli.

Ponta Lopud odiše sofisticiranošću i posebnom estetikom. Koliko je važno da kultura danas ima i lepotu ambijenta?

Mislim da lepota nije luksuz, već važan deo kulturnog iskustva. Način na koji doživljavamo umetnost povezan je i sa prostorom, svetlom, prirodom i atmosferom. Kada gledate film pod zvezdama ili slušate džez uz more, otvarate se na drugačiji način.

Nama nikada nije cilj bio stvaranje glamura radi glamura. Estetika Ponte proizlazi iz poštovanja prema umetnosti i ljudima koji dolaze. Želeli smo da stvorimo prostor u kojem svaki detalj nosi osećaj mira, pažnje i autentičnosti. U vremenu vizuelnog haosa, možda je upravo ta smirenost postala najveći luksuz.

Šta je ono što Lopud daje umetnicima, a što veliki gradovi više ne mogu?

Vreme i prisutnost. Veliki gradovi postali su mesta stalne distrakcije i ubrzanja, dok se na Lopudu ljudi vraćaju jednostavnijim i stvarnijim vrednostima: razgovoru, slušanju i međusobnoj povezanosti.

Ostrvo ima posebnu tišinu koja umetnicima omogućava da se povežu sa sobom i drugima. Ovde nema pritiska da stalno morate biti vidljivi ili „u pogonu“. Možete jednostavno biti čovek, umetnik i sagovornik, a upravo je ta mogućnost stvarnog kontakta danas postala retkost.

Živimo u vremenu brzog sadržaja i kratke pažnje. Može li kultura danas još uvek da menja ljude?

Verujem da može, možda danas čak i više nego ranije. Upravo zato što živimo ubrzano, ljudi imaju sve veću potrebu za iskustvima koja ih istinski dotiču i usporavaju.

Kultura ne menja ljude preko noći i ne može se meriti klikovima. Ponekad jedna rečenica iz knjige, jedan kadar filma ili jedan koncert ostanu s vama godinama i promene način na koji gledate svet. Mislim da ljudi nisu izgubili potrebu za dubinom, samo su zatrpani bukom.

Ponta Lopud okuplja velika međunarodna imena. Šta presudi da neko poželi da dođe baš na Lopud?

Naravno da je važan kvalitet programa, ali mislim da ljudi pre svega dolaze zbog atmosfere festivala. Mnogi naši gosti kažu da na Ponti prvi put nakon dugo vremena mogu da razgovaraju bez pritiska industrije, crvenih tepiha i formalnosti.

Ovde postoji iskrenost i bliskost koje se ne mogu veštački proizvesti. Kada umetnici osete da festival zaista neguje zajedništvo, razmenu znanja i ljudskost, požele da budu deo toga. I često nam se vraćaju upravo zbog tog osećaja pripadnosti.

Postoji li trenutak tokom prethodnih izdanja festivala koji vas je posebno emotivno dirnuo?

Takvih trenutaka bilo je mnogo, ali posebno me dotiču situacije u kojima vidim povezivanje mladih autora sa umetnicima koje su do tada gledali samo na filmskom platnu ili im se divili izdaleka.

Jedan od najlepših osećaja je kada shvatite da je neko zahvaljujući jednom razgovoru dobio novu hrabrost ili drugačije počeo da veruje u sopstveni rad. Tada shvatim da festival nije samo događaj, već prostor koji zaista ostavlja trag u ljudima.

Koliko je teško ostati veran sopstvenoj estetici i viziji u svetu koji neprestano traži spektakl?

Danas postoji veliki pritisak da sve bude glasnije, brže i spektakularnije, ali verujem da autentičnost dugoročno ipak ostaje najvrednija. Ponta nikada nije nastala iz želje za efektom, već iz potrebe da se stvori smislen i intiman prostor za umetnost i stvarne susrete među ljudima.

Kada veruješ u ono što radiš i imaš podršku ljudi koji su ti važni, prirodno ostaješ veran sopstvenom identitetu i ne podležeš trendovima koji su često površni i kratkog daha. Publika vrlo jasno oseća kada nešto nastaje iskreno, a kada je vođeno isključivo željom za pažnjom.

Najveće zadovoljstvo dolazi kada priznanje stigne od ljudi koje ceniš: umetnika, saradnika i prijatelja, partnera, suseda, ali i potpuno nepoznatih ljudi koji prepoznaju ono što radiš i dele sličan pogled na život i stvaranje. Tada shvatiš da ne moraš da pristaješ na pravila spektakla da bi ono što radiš imalo stvarnu vrednost i trajanje.

Mislite li da žene danas drugačije vode kulturne projekte?

Mislim da žene često donose drugačiji senzibilitet u vođenju projekata — više pažnje prema odnosima, atmosferi, detaljima i zajednici. Naravno, ne postoji jedan „ženski način“ vođenja, ali primećujem da mnoge žene projekte

grade kroz povezivanje i dugoročno poverenje, a ne kroz hijerarhiju moći.

Meni je bilo važno da Ponta ostane prostor empatije, otvorenosti i saradnje. Verujem da upravo takvi modeli danas postaju sve važniji u kulturi.

Tema junskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Iz kojeg si ti svemira?“. Iz kojeg je svemira Ponta Lopud i vi?

Ponta Lopud je iz svemira u kojem još uvek postoji vreme za razgovor, tišinu, umetnost i susrete koji nisu površni. Iz svemira u kojem ljudi sede zajedno do kasno u noć i razgovaraju o filmovima, muzici, knjigama i životu.

A ja sam verovatno iz istog tog svemira — onog koji još veruje da kultura može da povezuje ljude, obogaćuje ovaj mali, neverovatno inspirativni otok i stvara osećaj pripadnosti. U današnjem svetu to možda zvuči idealistički, ali mislim da upravo takvi mali univerzumi postaju najdragoceniji.

YOUR VISION

Znate one trenutke kada se toliko udubite u nešto da zaboravite na sve ostalo… To su trenuci kada ste u svom svetu, a možemo reći i u svom svemiru. Tada nije važno ni koliko je sati, ni gde se nalazite, jer ste jednostavno potpuno posvećeni i uživate u toj vanvremenskoj lepoti prisutnosti. Verujem da svako od nas ima više svojih načina za ovakvo oneobičavanje svakodnevnice i zapravo verujem da smo baš u takvim trenucima suštinski istiniti, suštinski slobodni da budemo ono što jesmo, odnosno suštinski živi.

Naš doživljaj sveta je odraz naše percepcije i zato je dobro s vremena na vreme preispitati svoje perspektive i promeniti ugao gledanja na stvari – hajde da se poigramo sa tezom da stvaramo druge svemire ili paralelne univerzume svaki put kada smo potpuno posvećeni nečemu. Pozivam vas da osvestite sve svoje svemire u kojima rado obitavate i da kroz stvaralačku silu posvećenosti srdačno negujete svoj multiverzum.

Sama teorija multiverzuma je odavno poznata u domenima fizike i kosmologije i opisuje mogućnost postojanja beskonačno mnogo paralelnih univerzuma. Naravno, nije u pitanju naučna činjenica već hipotetički koncept, ali upravo kroz ovaj koncept možemo oplemeniti svoje poimanje ličnih vrednosti, odnosno bolje razumeti šta nam je u životu zaista važno i vredno.

Pre nego što osvestimo lični multiverzum predlažem da rasteretimo svoje srce – na individualnim seansama sa klijentima radim razne prakse prisutnosti, fokusa, disanja, energetske i kreativne vežbe – čime dopuštamo sebi da otpustimo ono što nas guši i truje iznutra, kako bismo napravili prostor za bistrinu uvida i ono što nam je zaista potrebno. Ovom prilikom želim da vas inspirišem da upravo sada doživite pozitivnu unutrašnju promenu:

Osetite trenutni položaj svog tela i, ukoliko je potrebno, popravite položaj da vam bude malo udobnije. Sada osetite svoj grudni koš - osetite iznutra kako se grudni koš sa svakim udahom širi, a sa svakim izdahom skuplja, osetite kako dah pokreće stomak i grudi, pa primetite razliku između ekspanzije udaha i kontrakcije izdaha… Ostanite svesni ovih pokreta u grudima, pa počnite da osluškujete otkucaje svog srca i posvećeno slušajte pulsiranje u grudima:

Ritam srca je ritam života. Osećam kako celo telo pulsira u ritmu srca. Osećam pulsiranje, osećam ritam života.

Sada se fokusirajte na sam centar grudnog koša, kao da udišete i izdišete direktno kroz ovaj centar, kao da su vam nozdrve sada ovde, u centru grudi… Osetite kako vas udah osvežava, a izdah opušta, udahnite duboko kroz nos, pa izdahnite glasno na usta haaaa… Potom dopustite da vam intuitivno dođu odgovori na sledeća pitanja:

Kako je moje srce ovih dana?

Šta mi ovih dana u grudima stvara osećaj teskobe?

Šta mi je potrebno da bi moje srce bilo radosnije?

Prihvatite sve što vam dođe. Bez osuđivanja, bez sumnje u unutrašnji glas. Samo svesno prihvatanje. Davanje prostora onome što jeste. Poruka srcu – vidim te, čujem te, volim te.

Osetite spremnost da otpustite teskobu i da poboljšate svoje emotivno stanje. Počnite ponovo duboko da udišete kroz nos i glasno da izdišete kroz usta i u sebi ponavljajte sledeće rečenice:

Sa udahom: Udišem lakoću, harmoniju i ljubav.

Sa izdahom: Dopuštam eliminaciju destruktivnih emocija.

PHOTO:

Dajte sebi nekoliko minuta da uradite ovaj emotivni detoks, pa nastavite ponovo da dišete prirodno, kroz nos, i primetite kako vam je sada u grudima, primetite da već osećate olakšanje i da vam je srce slobodnije.

Sada se protegnite i osetite celo telo… Osetite da vam je lepo u sopstvenoj koži, da imate mnogo razloga da budete zadovoljni sobom i svojim životom i primetite lepotu sadašnjeg trenutka… I sada smo spremni za sledeći korak:

Praktična vežba: Lični multiverzum!

Zamislimo da je svako od nas jedinstveni skup mnoštva svemira – zamislite sebe kao džinovsko drvo sa beskonačno mnogo grana koje su beskonačno duge, i svaka grana predstavlja jedan svemir, a svaki list na jednoj grani je jedan trenutak. Podsetimo se: ono čemu smo posvećeni postaje naš svemir. Osvestite svoje predanosti, podsetite se težnji svoje duše i odgovorite sebi na sledeća pitanja:

- U čemu toliko uživam da zaboravim na vreme?

- Kojim temama i kojim ljudima volim da posvetim punu pažnju?

- Šta mi lako ide od ruke i šta unosi lakoću u moj život?

- Kada osećam blaženstvo i radost postojanja?

Primetite koliko različitih svemira stvarate tokom jednog meseca, tokom jedne nedelje, tokom jednog dana… Češće pružajte sebi ova unutrašnja putovanja od kojih vam srce igra. Primetite u čijem prisustvu vam srce raste i raduje se. Negujte sva ova bogatstva sa najvećom pažnjom, nežnošću i zahvalnošću.

Za mene je recimo majčinstvo svemir beskrajne ljubavi i nežnosti, dojenje mi je svemir apsolutnog blaženstva, brak doživljavam kao svemir zajedništva, podrške i poverenja, molitvu osećam kao svemir prepuštanja božanskom proviđenju, dok slikam na platnu stvaram svemir preobražaja intuicije u boje i simbole, kad radim sa klijentima prebivam u svemiru isceljujućeg dubokog razumevanja, kad sadim i zalivam baštu jedno sam sa svemirom fascinirajuće mudrosti prirode, dok spremam hranu moja kuhinja postaje svemir okrepljujućih ukusa i mirisa… Naravno da svaki svemir nije samo mir, nego ima i razne izazove i teškoće, ali svaki taj izazov je prilika za novi rast i za nove spoznaje jer nas uči da razvijamo vrline i da još više volimo život. I tako sasvim jednostavni i svakodnevni trenuci lako postaju svemir zahvalnosti i zadovoljstva kada smo srcem prisutni. Budite tu za svoje srce i budite srcem vođeni u svaki od svojih svemira.

PHOTO:

YOUR BOOK

NASLOV

FOTOGRAFIJA: IZ PRIVATNE ARHIVE

PIŠE: PROF. RADMILA SATARIĆ, AKADEMIK SKAIN-A

Ako imamo u vidu kosmička dešavanja, burne akcije galaksija, odnose među zvezdama i sagledamo svoju jedinku u toj perspektivi, sa svim sopstvenim akcijama, egzaltacijama i harmonijama, onda sledi rezime da je svaka individua na svetu jedan kosmički sistem vrlo nalik celokupnom kosmosu ili je imitacija kosmosa. Kada bi se analiziralo hemijsko ustrojstvo ljudskog organizma, opet bismo stigli do sličnog zaključka i odgovora da je svaki pojedinac slika i prilika kosmosa i da svi imamo svoj mikrokosmos u kome se najprijatnije osećamo. Veliki stvaraoci imaju zaista impozantnu ličnu galaksiju u kojoj su oni Sunce oko koga kruže planete. Uistinu je lepo biti Sunce, svetlost i orijentacija za nekoga. Ukoliko narušimo proporcionalnost hemijskog ustrojstva organizma, mi narušavamo idealnu koncepciju i za druge ljude sa kojima živimo na našoj planeti Zemlja, a tako i ceo kosmos. Ovog postulata sam se uvek držala koliko sam mogla u sadejstvu sa drugim ljudima u okvirima raznovrsnih društvenih (poslovnih, kolegijalnih, prijateljskih) krugova. Vladati se prema principima obrazovanjem naučenog, specijalizovanog, koncepcijski zamišljenog, to je značilo biti disciplinovan, poštovati nastavne programe škole, fakulteta, porodičnog vaspitanja, norme opšte i građanske kulture koje se adaptiraju na ličnost. Želela sam da sve ovo usvojim, budem disciplinovana, kulturna, odgovorna, a da opet imam lični pečat, autentičnost, u svakoj svojoj aktivnosti. Ponekad mi je odgovaralo da budem zapažena sa svojim delovanjem, a ponekad sam želela da budem potpuno autonomna i da u tišini ličnih inspiracija delujem nenametljivo, ali kvalitetno.

Imati snažnu individualnost, to znači imati moćne impresije i inspiracije, znanja koja se pretvaraju u veštine, a te veštine postaju naši instrumenti za lagodno i elegantno, stručno sadejstvo sa ljudskim kolektivom. Na ovom principu stasavanja ima više nivoa koje pažljivo gradimo da bismo dosegli do cilja koji smo sebi postavili. Nije lako nositi sva iskustva memorisana kao korisnu mapu za budućnost, ali ih imamo negde smeštena kao korisnu datoteku za novi svet u koji smo dospeli snagom svoga uma, duha i tela. Na originalnom ličnom putu prati nas naša porodica, rodbina, prijatelji, poznanici, i mi se ne bismo nikoga od njih odrekli, iako nemamo dovoljno vremena da se svima jednako posvetimo. Hoćemo da osetimo koliko je svet lep, koliko nam izazova nudi, koliko toga još možemo da uradimo i pitamo se koji je to broj života potreban za sve vizije, kreacije, za ono što bismo želeli da učinimo svojim plemenitim namerama. Pred nama je okean inspiracija.

U ovom uzburkanom, izazovnom okeanu moći našla sam se i ja sa svim ovim pitanjima koja me podstiču na nove akcije. Retrospektiva je samo stepenik koji sam prešla da bih koračala stazama koje vode ka visinama. Ne bih mogla reći da se u ovom ambijentu gubi osećajnost, naprotiv, ona postaje višestruka i heterogena, stalno pulsira i podseća da sam ljudsko biće — humanista, pre svega majka, supruga, sestra, prijateljica, kuma, saradnica — čovek.

Izuzetno sam srećna što sam okružena svojom divnom porodicom, što mi oni daju inspiracije i podršku za moje književno stvaralaštvo, specijalno me motivišu za temu o Nikoli Tesli, pa smo na ovom planu postali i saradnici, koautori.

Književna dela o Nikoli Tesli, koja sam objavila u Izdavačkoj kući PROMETEJ, donela su mi mnogo lepote i radosti, pre svega stvaralačku energiju koja bi se mogla nazvati „Teslijanskom”, pa su i prateći efekti teslijanski. To znači uzvišeni, moćni, stimulativni, koji se šire kao oreol svetlosti i najlepšeg zvuka sa harmonizovanim vibracijama i frekvencijama. Upoznala sam divni svet koji se bavi Nikolom Teslom na najlepši način, sagradili smo prelepe spone od Srbije do Amerike, Beča i drugih delova sveta, brišući tako razlike, shvatajući koliko nas stvari i pojmova približava da postanemo prijatelji. Ovde bih istakla ime jednog posebnog čoveka, gospodina Nikole Lončara, predsednika Tesla Science Foundation iz SAD, koji je fantastično osmislio rad Fondacije, pa umetnička i naučna dela o Tesli kruže celim svetom u svom najlepšem dekoru.

Srećna sam što sam za svoja dela o Nikoli Tesli (roman „Nikola Tesla inspiracija”, zbirku pesama „Dečja godina sa Nikolom Teslom”, knjigu „Nikola Tesla kroz eseje”, roman na engleskom jeziku „Nikola Tesla the Inspiration”) postala dobitnica vrednih priznanja — zlatne medalje i velike zlatne plakete Tesla Science Foundation iz SAD i Tesla naučne fondacije Srbije, zlatne medalje i diplome Tesla festa, povelje Kapetan Miša Anastasijević i povelje Inženjerske akademije Srbije. Ističem da su značajan doprinos svemu ovome dali moji sinovi Bogdan i Stefan Satarić, koji su i koautori knjige „Nikola Tesla kroz eseje”, autori recenzije za zbirku pesama „Dečja godina sa Nikolom Teslom” i vredno, na najlepši način, promovišu naša književna ostvarenja o Nikoli Tesli.

Zbir izvanrednih događanja mi je omogućilo da bolje upoznam svet i ljude, otputujem u Njujork na konferenciju o Nikoli Tesli, u hotel Njujorker, gde je Tesla živeo 10 godina. Na svečanoj konferenciji o Nikoli Tesli, koja je održana 13. januara 2024. godine, dodeljena mi je nagrada, zlatna medalja, za roman „Nikola Tesla inspiracija”. Već u tom momentu sam postala inspirisana za novo delo o Nikoli Tesli u kome se našao i esej o hotelu Njujorker u Njujorku. Moji vidici su značajno prošireni svim ovim dešavanjima, pogledi su mi postali kosmopolitski i mogu da konstatujem da je moj mikrokosmos postao ceo univerzum. Prateći život i rad Nikole Tesle, uo -

bličila sam svoje misli, proširila vidike i osetila neku novu dimenziju sreće. Osetila sam ljudsku dobrotu kao čin poštovanja prema meni, ali i kao nadoknadu dobrote koja je mogla ili morala biti usmerena ka Nikoli Tesli, a izostala je u toku njegovog života. Želim da svojim delima, zajedno sa svojom porodicom, stvorim književni spomenik Nikoli Tesli za sva vremena, za sve njegovo dobročinstvo prema ljudskom rodu. Smatram da moja dela i dela mojih sinova Bogdana i Stefana sadrže izvanredne umetničke komponente koje oslikavaju genijalnog junaka savremenog doba — Nikolu Teslu. Želja nam je da ceo svet čita naša dela sa radošću i saznanjem da naša planeta ima ovakvog gorostasa genijalnosti ljudskog roda.

Zahvalna sam svima koji su mi podrška na ovom putu. Posebne ličnosti širokih shvatanja, razumevanja, plemenitosti su mi širom otvorile mogućnosti da objavim svoja dela, da se o tome govori i piše u medijima, da se promovišu na uglednim mestima i da za to budem nagrađena. Stimulišu me za dalji rad.

Ove godine, 17. marta, promovisana sam u zvanje akademika Srpske kraljevske akademije inovacionih nauka. Bio je ovo svečani, uzvišeni momenat koji je označio visoko vrednovanje mojih stručnih, književnih zalaganja i ostvarenja. Lepotu ovog događaja, uz prisustvovanje izvrsnih akademika, uvek ću imati u najlepšem sećanju.

Hvala uglednom RYL magazinu i vama, sjajna urednice Mia Medaković Topalović, što ste impresivna podrška mom književnom stvaralaštvu. Zajedno gradimo jedan posebno vredan Univerzum pun svetlosti.

PHOTO:

REFRESH YOUR MUSIC

IZ KOG SI TI SVEMIRA

PIŠE: ZORAN ANIĆ, UMETNIK

Koliko puta smo čuli rečenice kao što su: „… sam si tvorac svoje sreće…“ ili „Jedna je istina, treba doći do nje“, ili kada niste u svakodnevnim tokovima dešavanja: „Sa koje planete si ti pao?“ ili „Iz kog si ti svemira?“.

Zahtevi i pitanja ovde pomenuti zvuče šaljivo, ali nimalo nisu laki i na njih nije baš jednostavno odgovoriti. A u njima je lepota življenja.

Definicije sreće su različite, svako je tumači drugačije jer ona nije uniformna i razlikuje se od osobe do osobe. Ali hajde da pričamo o onoj duhovnoj, nematerijalnoj sreći. Šta je to što nas pokreće svaki dan i daje nam motiv za traganje i stvaranje naših ličnih „svemira“?

Put mora da počne negde, kao što život počinje rođenjem. Obično je to onaj trenutak kada postanemo svesni sebe, svojih mana i vrlina, iskreno, bez uvijanja i ulepšavanja. Tada realno možemo sagledati šta i kako treba da uradimo da nam bude bolje.

Ljudi obično izbegavaju da sa sebi bliskim osobama o tome pričaju, da traže pomoć ili savet. Iskrenost je vrlina, pogotovo kada je okrenuta ka nama samima; ona nas podstiče da budemo bolji.

Polako, kroz taj proces počinjemo da primećujemo i drugačije prihvatamo okolinu i okruženje u kome živimo. Postajemo svesni svojih želja, mogućnosti i stvari koje nas iskreno raduju i ispunjavaju. Formiramo drugačije sisteme vrednosti, radimo, delujemo.

Tu put tek poprima svoj pravac, grana se, postaje ozbiljniji ali i zanimljiviji — i nema kraja. Postajemo svesni svojih mogućnosti, ali i granica. Pokušavamo da uskladimo oba i da svojim delovanjem učinimo sebi i drugima oko sebe lepo.

I put nikad ne prestaje jer je u njemu suština. On ima svoje uspone i padove, teške, ali i predivne trenutke. Na njemu srećemo razne ljude, prepoznajemo se i nastavljamo zajedno dok nam se putevi poklapaju.

Živimo i shvatamo da smo sebi izgradili svemir koji je naš, koji se trudimo uvek pomalo da popravimo i doradimo da bude lepši. Naučimo da s vremena na vreme „stanemo na loptu“, pogledamo iza sebe, vidimo šta i kako smo uradili, i onda opet putujemo dalje.

Uživamo podjednako i u malim i u velikim stvarima. Osmehnemo se svakog jutra jer počinje novi dan i novi izazov.

Moj svemir je kompleksan i lep. Pored ljudi sa kojima ga delim i koje bezgranično volim i poštujem, on je ispunjen od početka do kraja umetnošću. To je, na prvom mestu, muzika, koja mi je i poziv i posao. Imao sam tu sreću da se bavim onim što sam oduvek želeo i voleo. Put nije bio lak, ali mi to nikada nije predstavljalo problem.

Muzika, najmanje materijalna, predstavlja snažno sredstvo za duševno usavršavanje. Njome su se služili drevni posvećenici koji su se trudili da iznad lepote zvuka i sklada ritma dosegnu mudrost tišine.

I upravo taj trenutak tišine koji nastane kad završite koncert, a tik pred aplauz, nešto je što me svakodnevno inspiriše da put nikad ne prestane. U tom trenutku vreme staje, ponovo ste se „rodili“, preneli svoja najdublja osećanja i emocije na publiku, razmenili energiju sa njom. Čista lepota.

Sa iskrenošću, istrajnošću i ljubavlju prema pozivu koji sam odabrao, sretao sam mnoge velike umetnike i sa njima radio, sarađivao i stvarao divne trenutke koji su, nadam se, makar na trenutak, ovaj svet učinili boljim i lepšim.

Još jedan, ništa manje važan i lep deo mog svemira jeste rad sa mladim ljudima. Prenošenje znanja na mlade generacije kroz profesuru, učestvovanje u njihovom odrastanju i upoznavanje sa plemenitim veštinama i estetikom još je jedan neiscrpan izvor inspiracije. Obostrana sreća i zadovoljstvo posle svake nove naučene kompozicije, njihovi prvi javni nastupi, pobede na takmičenjima, napredovanje u zanatu i poimanju lepog — nema cenu.

I tako, korak po korak, dan po dan, taj moj svemir raste i razvija se, implementira u sebe sva putovanja, turneje, festivale, koncerte, snimanja, intervjue, nove ljude, nova mesta — širi se i postaje sve zanimljiviji.

Naravno, u njemu ima mesta i za sitnice koje su meni jako bitne: za omiljeni kafić u kome imaju savršen espreso, za ljude koji su tu stalno i za one koji su u prolazu, za dve reke koje mi protiču kroz srce, za dobru knjigu, lep parfem… za svakodnevni život.

Moj svemir je mesto koje sam gradio sa puno ljubavi, zahvalnosti i istrajnosti. On nije savršen. Ima svojih i dobrih i loših delova. Trudim se da nekako ipak bude malo više dobrih.

I spreman sam da ga gradim do kraja, jer tada si tvorac i sreće i istine i svemira.

PHOTO:

REFRESH YOUR MIND

SVAKO OD NAS IMA SVOJ SOPSTVENI

SVEMIR

PIŠE: BRANISLAV JOVANOVIĆ FOTOGRAFIJA: MIA MEDAKOVIĆ

Koliko puta ste u životu čuli ovu rečenicu, izgovorenu u polušali, sa blagim, jedva primetnim čuđenjem, ili pak sa potpunim neshvatanjem u očima posmatrača? „Iz kog si ti svemira?“

Obično nam je upućuju onda kada svesno ili nesvesno iskočimo iz koloseka predvidivosti. Kada se naše strasti ne poklapaju sa opštim mestima iz svakodnevnih razgovora, kada naši standardi postanu “previsoki” za prosek, ili kada naša svakodnevica nekome sa strane izgleda kao savršeno izrežiran, fascinantan, ali potpuno neshvatljiv film. U svetu koji pati od hronične uniformisanosti, biti „iz drugog svemira“ zapravo je najviši kompliment koji možete dobiti. To je potvrda da niste dopustili da vas algoritam modernog življenja svede na zajednički imenitelj.

Odgovor na to pitanje je, s druge strane, zapanjujuće jednostavan, mada ga retko izgovaramo naglas: svako od nas ima svoj sopstveni svemir. Svoj lični mikrokosmos.

Taj mikrokosmos nije samo fizički prostor u kojem boravimo, niti je to puk zbir naših materijalnih stvari. To je kompleksna, pažljivo izgrađena mreža naših specifičnih strasti, ritmova, unutrašnjih zakona, rituala i estetskih kodova. To je svet u kojem se rigidna profesionalna disciplina, matematička preciznost inženjerskog ili tehničkog uma, savršeno prepliće sa najčistijim oblikom hedonizma. Za posmatrača sa strane, ti svetovi mogu delovati nespojivo. Za onoga ko u tom svemiru živi, oni su jedina moguća, savršeno balansirana realnost.

“Obuci Cicu”

Ubrzani tempo XXI veka konstantno pokušava da nas ukalupi i pojednostavi. Nudi nam gotove, instant šablone za sve: kako treba da izgleda

uspešan radni dan, kakvu garderobu treba da nosimo da bismo se uklopili, na koji način treba da se opuštamo i šta društvene mreže u ovom kvartalu definišu kao „luksuz“ ili „trend“. Tržište voli predvidive potrošače. Društvo voli ljude koje je lako svrstati u samo jednu fioku.

Međutim, istinska sloboda i autentičnost počinju onog trenutka kada te šablone svesno odbacite i počnete da gradite sopstveni mikrokosmos, ciglu po ciglu, po sopstvenoj, unikatnoj meri.

Kada ste arhitekta sopstvenog svemira, vi ne pristajete na kompromise koji guše vašu prirodu. Ako posedujete duboko tehničko znanje, ako vas privlače kompleksni sistemi, bezbednosne strukture, napredne tehnologije ili rešavanje visokorizičnih zadataka, spoljni svet očekuje da budete rigidni, hladni i operativni 24 sata dnevno. Ali vaš mikrokosmos zna bolje. U njemu, ta ista potreba za vrhunskom preciznošću i kontrolom ne nestaje kada se radni dan završi – ona se samo transformiše u druge, prefinjene oblike.

Ona se prepoznaje u fascinaciji nezavisnim časovničarstvom, u divljenju prema mehanizmu na vašem zglobu gde stotine minijaturnih, ručno obrađenih delova savršeno sarađuju kako bi merili vreme. To nije pokazivanje statusa; to je duboko poštovanje prema inženjerskoj genijalnosti i zanatskoj perfekciji. Taj isti kod preciznosti se zatim seli u kuhinju. Za nekoga je kuvanje samo proces pripreme nutrijenata, ali u autentičnom mikrokosmosu, kulinarstvo je čista alhemija. To je strast u kojoj se poštuju hemija ukusa, temperatura, tekstura i tradicija. To je prostor u kojem se čovek regeneriše, pretvarajući sirove, vrhunske sastojke u umetnost na tanjiru. Spoljni svet to može zvati ekscentričnošću; vi to zovete disanjem punim plućima.

„Lični mikrokosmos je ono mesto gde pravila spoljnog sveta prestaju da važe, a vaša unutrašnja autentičnost postaje jedini kosmički zakon.“

Spajanje nespojivog

Jedna od najvećih zabluda modernog doba jeste imperativ da moramo biti jednodimenzionalni. Društvo nas uči: ako si posvećen biznisu i tehnologiji, nemaš vremena za tradiciju i prirodu; ako si urban i voliš metropole, planina je za tebe samo scenografija za skijanje; ako ceniš globalnu kulturu, moraš zaboraviti lokalne korene.

Univerzum koji gradimo u sebi opstaje i sija upravo zahvaljujući kontrastima. Što su kontrasti jači, to je unutrašnja gravitacija stabilnija. Ne morate, i ne treba da birate.

Zamislite mikrokosmos u kojem se u istoj orbiti kreću najsavremeniji sistemi veštačke inteligencije, kibernetika i bespilotne letelice, a već u sledećem trenutku, ta ista energija se kanališe u potpunu tišinu planinskih vrhova. Postoje mesta, poput Tare, koja ne nude samo čist vazduh, već specifičnu, sirovu energetsku matricu koja resetuje i najkompleksniji um. Beg u takve oaze nije kapric; to je nasušna potreba da se visoka tehnologija balansira sa iskonskom prirodom, da se buka servera i globalnih mreža zameni šumom vetra kroz četinare.

Isti ti kontrasti definišu i naš ukus. Čovek čistog mikrokosmosa može sa jednakim, detinjim žarom da uživa u preciznoj estetici i svežini vrhunskog japanskog sušija ili u savršenoj teksturi neapoljske pice u nekoj evropskoj metropoli, dok istovremeno oseća duboko, gotovo genetsko strahopoštovanje prema autentičnim, zanatskim balkaniskim proizvodima. Prava, domaća pečenica, kulen koji nosi miris tradicije, zreli lokalni kajmak i domaći ajvar pripremljen bez prečica – to nisu samo namirnice. To su emotivni i kulturološki sidrišta. Hedonizam nije sposobnost da platite najskuplji meni u restoranu sa Mišlenovom zvezdicom; hedonizam je sposobnost da prepoznate i podjednako cenite i perfekciju vrhunskog svetskog šefa i autentičnost seoskog domaćina koji je u svoj proizvod utkao decenije rada i tradicije.

Ta dinamika između visoke tehnologije i divlje prirode, između kosmopolitskog duha i lokalnog identiteta, stvara unutrašnji balans koji vas čini imunim na spoljne krize i površne trendove.

Ritualizacija svakodnevice

Razlika između preživljavanja i istinskog življenja leži u ritualima. Život bez rituala je samo niz logističkih zadataka koje moramo da obavimo od buđenja do odlaska na spava-

nje. U ličnom svemiru, rituali su svetinja. Oni su sidra koja nas drže povezanim sa nama samima, bez obzira na to u kojoj se vremenskoj zoni nalazimo ili koliki je pritisak na poslu. Uzmimo za primer ritual kafe. Za većinu sveta, kafa je kofein, gorivo za pokretanje motora u rano jutro, često popijena s nogu, iz plastične čaše, usput. Za ljude iz “posebnog svemira”, to je uvreda za čula. Espreso je ritual koji zahteva poštovanje. To je svest o poreklu zrna – bilo da je u pitanju stoprocentna arabika ili pažljivo balansirana mešavina, svest o prženju, o pritisku aparata, o teksturi kreme. Proći profesionalnu barističku obuku nije stvar hvalisanja, već želje da se sopstveni ritual dovede do savršenstva. Kada ujutru sednete ispred svog espresa, u tom mirisu i u toj prvoj sekundi ekstrakcije sažeta je čitava filozofija: uzeti najbolje od života, ne pristajati na osrednjost i posvetiti sebi tih deset minuta u potpunom miru, pre nego što svet eksplodira u obavezama. Slično je i sa putovanjima i opremom. Spoljni svet vidi samo kofer i kartu za avion. Mikrokosmos vidi selekciju. Vidi potrebu za visokoperformansnim materijalima, poput merino vune, koja uspeva da spoji tehničku funkcionalnost i prirodnu udobnost, bez obzira na to da li se nalazite na poslovnom sastanku u Ženevi, na bezbednosnom samitu u Lionu ili u terenskom vozilu na prašnjavom putu u Siriji. Čak i izbor sedišta u avionu – ono čuveno mesto do prozora – nije slučajnost. To je svesna želja da se svet posmatra sa distance, da se let iskoristi za razmišljanje dok ispod vas promiču oblaci i granice. To je prostor gde ste sami sa svojim mislima, zaštićeni od banalnosti.

Čuvajte gravitaciju svog sveta

Kada vas sledeći put neko pogleda sa mešavinom nerazumevanja i radoznalosti, i postavi vam ono čuveno pitanje sa početka ovog teksta, nemojte imati potrebu da se objašnjavate, prilagođavate ili spuštate loptu kako bi vas lakše razumeli. Samo se nasmešite. Taj nerazumevajući pogled je dokaz da vaša unutrašnja gravitacija radi besprekorno.

Svet van vašeg mikrokosmosa će uvek pokušavati da vas uvuče u svoj haos, da vam nametne svoje plitke vrednosti i brze, površne odnose. Vaš jedini zadatak – i vaša najveća odgovornost prema sopstvenom životu – jeste da čuvate granice svog univerzuma. Negujte svoje specifične strasti, investirajte vreme u svoje rituale, birajte ljude koje puštate unutar svog elektromagnetnog polja i nikada, ali baš nikada, nemojte da se izvinjavate zbog toga što ste drugačiji.

Na kraju krajeva, najlepše, najstabilnije i najintenzivnije se živi onda kada čvrsto stojite na sopstvenoj planeti, dok oko vas kruže samo one zvezde koje ste sami izabrali. Budite ponosni na svoj svemir. On je jedino mesto gde ste zaista kod kuće.

PIXABAY.COM

PHOTO:

YOUR COMPANY

GRANICE POSTOJE SAMO DOK VERUJEMO U NJIH

PIŠE: TEA DABETIĆ

KAKO JE TO OSTATI U BEOGRADU A POSLOVATI GLOBALNO

Tea Dabetić je osnivačica i CEO marketinške agencije Posh & Media iz Beograda, sa više od dve decenije rada u oblasti brend strategije, digitalnog marketinga i employer brandinga. Tokom karijere sarađivala je i sarađuje sa regionalnim i međunarodnim kompanijama iz industrija kao što su gaming, banking, FMCG i tech, razvijajući kampanje i komunikacione strategije za tržišta Evrope, USA, UK-a Azije i šire.

Karijeru je gradila u vremenu velikih društvenih i ekonomskih promena na Balkanu - od tranzicije i globalne finansijske krize, preko pandemije i ubrzane digitalizacije, do današnje AI ere u kojoj se marketing menja brže nego ikada.

Kao samohrana majka i biznismenka koja je odlučila da ostane na Balkanu, Tea danas vodi međunarodne projekte iz Beograda, ozbiljno velike timove i veruje da više nije presudno gde živite, već kakvu viziju, znanje i energiju donosite tržištu. Njene kolumna donosi spoj ličnog iskustva i profesionalnog uvida u to kako izgleda graditi globalan biznis iz regiona koji je dugo bio posmatran kao periferija sveta.

Kada danas pogledam svoj poslovni i životni put, često imam osećaj da sam odrastala zajedno sa tržištem na kojem sam gradila karijeru. Moja priča nije nastajala u stabilnom sistemu, niti u savršenim okolnostima. Naprotiv. Nastala je u tranziciji, neizvesnosti, krizama, promenama i stalnoj potrebi da se prilagođavaš svetu koji se menja brže nego što stigneš da napraviš plan.

Možda baš zato danas toliko verujem da granice uglavnom postoje samo u našoj glavi.

Kada sam 2005. godine krenula da gradim svoju karijeru u marketingu, Srbija je bila potpuno drugačije mesto nego danas. Tržište marketinga nije izgledalo ni približno kao sada. Nije

bilo društvenih mreža, globalnih platformi, remote timova, AI alata ni mogućnosti da iz Beograda vodiš projekte za kompanije širom sveta. Tada si morao da imaš mnogo hrabrosti da uopšte poveruješ da možeš da napraviš nešto veliko iz zemlje koja je tek pokušavala da pronađe svoj novi identitet. Zaposlila sam se u Delta Sportu i kao marketing menadžer vodila zajedno sa kolegama brend Nike i Nike Woman.

A onda je došla 2008. godina i velika svetska ekonomska kriza. Mnoge kompanije su nestajale preko noći. Budžeti su se smanjivali, tržište se treslo, a ljudi su živeli u strahu od budućnosti. Ipak, upravo tada sam naučila jednu od najvažnijih poslovnih lekcija - kada dođu krize, opstaju oni koji rade mikro korake ali i dalje u pravcu koji su zacrtali. Možda zvuči kao floskula ali život me je naučio da je to upravo tako. Preživeti znači naučiti koračati dalje uprkos okolnostima i uprkos tome koliko su sitni ti koraci.

Prešla sam u kompaniju Nibens Group na mesto Marketing direktora. Nakon Fashion & Retail oblast niskogradnje mi je delovala potuno nepoznato. Izašla sam iz zone komfora i B2C zamenila potpuno B2B strategijama. Učila sam u hodu. Ubrzo su usledile godine političkih promena, stalnih ekonomskih turbulencija i neprekidnog prilagođavanja tržištu. Između 2010. i 2020. svet marketinga se potpuno promenio. Digital je eksplodirao. 2012 godine sam odlučila da kompletno svoj fokus prebacim na tada 4 godine staru Marketing agenciju Posh & Media. Da bi nakon COVID-a 2020. komunikacija postala globalna. Više nije bilo dovoljno biti “lokalno dobar”. Morao si da razmišljaš šire, brže i hrabrije. Korona 2020. godine bila je trenutak koji je promenio ceo svet, ali i mene privatno i poslovno. Privatno – razvela sam se a poslovno – prihvatila poptpuno činjenicu Prilagodi se ili nestani. Tada sam prvi put jasno shvatila koliko su fleksibilnost, brzina prilagođavanja i mentalna stabilnost važniji od bilo kog savršenog plana.

PHOTO:

Dok je svet stajao, mi u Posh-u smo učili kako da radimo globalno iz svojih domova, kako da vodimo timove na daljinu i kako da ostanemo povezani i kada su svi fizički razdvojeni. Da li smo bili nesigurni? O da, da li smo grešili – dosta, ali da li smo odustajali – ni po koju cenu.

Možda upravo zbog svega toga danas potpuno prirodno razmišljam globalno. I ono što se dešava po zakonima prirode, šta toliko želiš i radiš na tome na kraju poželi i tebe. Posh & Media je dobila svoje prve internacionalne klijente, a za njima su došli i drugi.

U isto vreme, paralelno sa svim poslovnim izazovima, gradila sam sebe i kao majku a od 2020. I kao samohranog roditelja.

Mislim da ljudi često romantizuju priču o “jakoj ženi”. Istina je mnogo kompleksnija. Biti samohrana majka i voditi ozbiljan biznis znači živeti u konstantnom balansu između emocija, odgovornosti, straha i snage. Postoje dani kada vodiš velike sastanke sa međunarodnim kompanijama, a nekoliko minuta kasnije rešavaš domaći zadatak, temperaturu, dečje strahove ili sopstvene sumnje koje nikome ne pokazuješ.

Ali upravo tu sam naučila još jednu važnu stvar a to je da snaga ne dolazi iz toga da nikada ne padneš. Snaga dolazi iz toga da svaki put kada padneš ustaneš i nastaviš dalje.

Za mene Beograd više nije granica. Ni Srbija nije granica. Danas radim sa ljudima iz Londona, Dubaija, Johannesburga i Amsterdama. Svet je postao povezaniji nego ikada ranije, a tehnologija nam je dala mogućnost da kvalitet, ideja i energija budu važniji od geografije. Shvatila sam da su svi ljudi isti i da ne postoje značajne razlike. Svi želimo isto i svi se nosimo sa istim izazovima na bilo kojoj lokaciji na svetu. To nas spaja, to stvara razumevanje i povezuje nas na više nivoa.

I zato mi je fascinantno vreme u kojem živimo danas - vreme AI revolucije, automatizacije i globalizacije. Mnogi se toga plaše. Ja u tome vidim priliku. Verujem da će upravo ljudi koji imaju autentičnost, emociju, viziju i sposobnost povezivanja drugih ljudi praviti najveću razliku u budućnosti. Učestalo radim na povezivanju naše zajednice marketara sa kolegama iz sveta. Zbog toga smo pokrenuli Podcast Marketing Behind the Scenes. Globalni podkast koji okuplja marketing zajednicu. Jer tehnologija može mnogo toga da ubrza, ali ne može da zameni ljudsku energiju, ideju, intuiciju i poverenje.

Ljudi često čekaju “pravi trenutak”. Istina je da pravi trenutak skoro nikada ne postoji. Postoji samo odluka da kreneš, čak i kada nemaš sve odgovore. Čak i kada te je strah. Čak i kada drugi ne razumeju tvoju viziju.

Da sam čekala idealne okolnosti, verovatno nikada ne bih napravila ništa.

Zato danas mladim ljudima, ženama, preduzetnicima i svima koji se plaše velikih snova mogu da kažem samo jedno - nemojte dozvoliti da vas definišu granice sredine iz koje dolazite. Ne morate da budete rođeni u Londonu, Njujorku ili Dubaiju da biste razmišljali globalno. Ne morate da imate savršene uslove da biste napravili ozbiljne stvari. Ne morate da budete bez straha da biste bili hrabri.

Ponekad je dovoljno samo da dovoljno verujete u svoju ideju i da budete spremni da je prikažete drugim ljudima, i da pokucate na mnoga vrata. Ne nužno u Srbiji, ne nužno ni u Evropi. Svet je vaša pozornica. Razbite svoje predrasude i strahove i postavite sebe na svetsku pozornicu. Jer na kraju dana, najveće granice nisu ekonomske, političke ni geografske.

Najveće granice su one u koje poverujemo sami.

PHOTO: PIXABAY.COM

YOUR REALITY

TRI SVETA, JEDNA BORBA ZA SMISAO

PIŠE:

SAVKA MIĆIĆ

FOTOGRAFIJE: STEFAN SOKOLOVSKI

PRAZNINA IZOBILJA

Dok ja u Njujorku skupljam konzerve za smak sveta, moja Jelena u Dubaiju dočekuje bombe, a Mia živi život onako spontano, čekajući leto i putovanja. Samo joj je ostalo da dopuni neke dane u julu i sve ostalo je zakazano. Tamo, Jelena nema nikakve informacije i ne sme ništa ni da objavljuje kada se nešto desi a ona jednostavno pokušava da živi kao da se ništa ne dešava. Čujemo se bar jednom nedeljno od kada je sve počelo i, od silne muke, hvatamo sebe kako se neprestano smejemo i šalimo na račun nemilih događaja, iako ništa zapravo nije smešno, već vrlo zabrinjavajuće. Živimo u tri različita kosmosa. Da li je potrebno da se pripremaš u vreme nestabilnosti? Da li je uopšte moguće da se pripremiš za nepogodu? Nekako smo u devedesetim bili zatečeni, ali i pribrani. Čini mi se da smo svi nekako uspavani. Sve nam je tu, ali ništa nije tu.

U Americi svi “stručnjaci” najavljuju svaki dan da će biti nestašica hrane, goriva i drugih derivata. Maltene predviđaju da ćemo gladovati i otimati se na ulicama za koricu hleba, sugerišući da ćemo upravo mi u velikim gradovima –a posebno ja u Njujorku – najžešće osetiti taj udarac. Volela bih da mi svi ovi ljudi kažu kakvo čudo tačno i u koliko sati nas čeka, da znam da se lepo sredim, skupim sve moje najmilije na jedno mesto, napravim moje omiljene slatkiše i onda – šta bude, biće.

Tokom devedesetih, nekoliko dana pre početka bombardovanja, svi smo znali šta dolazi, ali

nismo znali tačan datum. Moja drugarica Nataša je baš tih dana primorala majku Desu da joj kupi duge kožne čizme. Bili smo zatečeni njenim insistiranjem, ali ona je nepokolebljivo tvrdila da su joj te čizme neophodne. Jedina briga bila joj je da li će ih kupiti na vreme. Naravno, kupila ih je i potom ih danima nije skidala. Sećam se da sam je jednom zatekla u stanu u donjem vešu i tim čizmama. Slatko sam se ismejala, ali ona nije marila; bila je istinski srećna jer je obezbedila ono što je želela pre nego što svet stane. Podsetiću, tada smo bile u ranim dvadesetim godinama, a ne mala deca. Taj apsurd bio je naš štit od stvarnosti.

Možda najpoznatije objašnjenje Vladike Nikolaja, u njegovoj čuvenoj knjizi „ Emanuil “ (sa podnaslovom Pisma o Bogu i o ljudima), odnosi se na samu reč kriza . On je podsećao da na grčkom jeziku reč kriza znači — sud. Kada nas snađe suša, poplava, rat ili bolest, to nije neka slučajna ekonomska ili prirodna kriza, nego Božji sud nad ljudskim delima. To je opomena da se probudimo iz moralnog sna i preispitamo. Iz te perspektive, teško vreme nije slepa ulica i propast, već trenutak preispitivanja i duhovnog otrežnjenja.

On je upozoravao da su mirna i bogata vremena često opasna jer se ljudi u njima opuste, postanu površni i zaborave na dušu. Kada dođe oluja, oni koji nisu sakupljali duhovno blago — veru, molitvu, smirenje i trpeljivost — brzo padaju u očajanje.

PHOTO:

Za njega, preživljavanje teških vremena ne zavisi od toga koliko materijalnog bogatstva imamo (jer je to sve promenljivo i privremeno), već od jačine unutrašnjeg duhovnog oslonca.

Ne znam koliko ljudi u Njujorku zna za masovnu krizu, sem možda za momenat koji je svima nama delovao nestvarno, kao što je korona. Ali kako se to sve jako brzo zaboravi jer život teče dalje, i to se gleda kao jedan čudan događaj u njihovim životima, a ne kao nešto što je obeležilo i uzelo im dve godine njihovog života – jer niko nije živeo, svi su nešto čekali.

Jedan od mojih klijenata bio je jako poznati umetnik. Odrastao je vrlo imućnoj i u poznatoj porodici. Završio je Oksford i najprestižniji umetnički fakultet u Los Anđelesu. On je Britanac. Neobično duhovit i izrazito pametan. Zračio je baš sa puno harizme, između pravog engleskog džentlmena i potpuno legendarnog karaktera koji nosi taj engleski andergraund šarm. Izlagao je svoje slike u najskupljoj i najpoznatijoj galeriji u Njujorku. I nije se pravio kul, on je prosto to bio. Očekivala sam da će me njegove slike izuti iz cipela jer me je on impresionirao kao ličnost. Kada sam videla njegove radove, smrzla sam se od hladnoće, ravnodušnosti i, moram reći, neke praznine. I znala sam tačno šta fali — nije postojala ta životna, egzistencijalna borba kroz koju, ja sam ubeđena, svaki umetnik mora da prođe. Sve je to tehnički bilo savršeno, ali falila je duša.

Kada sam u Beogradu, moja Mia me često vodi po izložbama. Ne mogu da kažem da me svaka impresionira, ali mogu da kažem da je svaka ostavila mali trag topline u mojoj duši. Osetim njihovu borbu, teškoće,

emocije i, najpre, ljubav prema tim delima. To se ne može naučiti na fakultetu.

Roman Fjodora Dostojevskog „Poniženi i uvređeni“ nosi jednu od najsnažnijih hrišćanskih i duhovnih poruka. Napisan u vreme kada se i sam Dostojevski oporavljao od teških godina robije u Sibiru, ovaj roman jeste priča o čovek koji kroz patnju i teška vremena pronalazi ili gubi svoju dušu. Dostojevski u ovom romanu postavlja tezu koju je kasnije razradio u svim velikim delima patnja nije kazna, već sredstvo pročišćenja.

Likovi koji su „poniženi i uvređeni“ od strane bezdušnog i egoističnog sveta (kojeg oličava knez Valkovski) kroz svoj bol postaju plemenitiji, osetljiviji za tuđu patnju i duhovno čistiji. Stari knez Ihmenev, slomljen ponosom, bolom i društvenom sramotom, na kraju prevaljuje preko usana reči praštanja i prima svoju ćerku Natašu nazad u zagrljaj – što predstavlja i emotivni vrhunac ovog dela. Nasuprot njima, knez Valkovski, koji ima sav novac, moć i nikada ne pati, prikazan je kao duhovni leš — čovek bez trunke ljubavi, empatije i unutrašnjeg života. Nevolja i bol skidaju sa čoveka sve lažne maske i primoravaju ga da se vrati onome što je jedino važno — ljubavi prema bližnjem.

Možda u ovom novom svetu bunila i (dezinformacija), u kojem nas stalno podsećaju da nećemo imati materijalnih stvari, da nam škola više neće biti potrebna i da će nam u svemu pomagati veštačka inteligencija i roboti, baš sada — u inat svemu — treba da počnemo da volimo više, družimo se više, opraštamo i smejemo se više, da učimo i čitamo više. Ja, prosto, volim sve da radim u inat, a možda nas baš taj inat za dobro na kraju oslobodi svih strahova i anksioznosti.

YOUR ENGLISH

BERLITZ SUMMER CAMP 2026: MESTO GDE DECA UČE

ENGLESKI KROZ ZABAVU

PIŠE: PROMO FOTOGRAFIJE: IZ ARHIVE BERLITZ-A

Leto je vreme za igru, istraživanje i nova iskustva, a upravo to donosi Berlitz Summer Camp 2026 - jedinstven program namenjen deci i tinejdžerima uzrasta od 5 do 14 godina, koji spaja učenje engleskog jezika sa dinamičnim i zabavnim aktivnostima tokom celog dana.

Kamp će se održati od 29. juna do 31. jula 2026. godine u školi „Ruđer Bošković” (Košutnjak) u Beogradu, radnim danima od 9 do 17 časova. Program traje pet nedelja, a roditelji sami biraju koliko dugo će dete boraviti na kampu.

Ono što Berlitz Sumer Camp izdvaja jeste prirodan način na koji deca usvajaju jezik. Sve aktivnosti odvijaju se na engleskom jeziku, pa mališani kroz druženje, timski rad, sport i kreativne radionice razvijaju samopouzdanje u komunikaciji i proširuju vokabular bez klasičnog školskog pristupa učenju. Berlitz metod zasniva se upravo na aktivnoj komunikaciji i učenju kroz svakodnevne situacije.

Pored već dobro poznatih aktivnosti poput sporta, kreativnih radionica, muzike, glume, kuvanja i zabavnih naučnih eksperimenata, ovogodišnji kamp donosi i niz novih sadržaja koji dodatno obogaćuju program.

Među novitetima izdvajaju se:

• Programming for kids

• Smart Monies – financial skills for kids

Decu očekuje i veliki broj raznovrsnih aktivnosti koje podstiču kreativnost, snalažljivost, timski duh i fizičku aktivnost:

• Mačevanje (Fencing)

• Orijentiring - snalaženje u prostoru

• Streličarstvo (Archery)

• Pikado

• Dizajn tkanine (Fabric Design)

• Veštačka inteligencija za decu

• Narukvice prijateljstva - kreativna radionica

• Camp Clash - timska igra izazova

• Istraživanje novog kamp prostora

Kroz ovakav spoj edukacije i zabave, deca unapređuju znanje engleskog jezika, razvijaju socijalne veštine, kreativno razmišljanje, sa-

mostalnost i timski duh. Grupe su prilagođene uzrastu i nivou znanja, a o svakom detetu brine stručni tim Berlitz predavača specijalizovanih za rad sa decom.

Berlitz Summer Camp iza sebe ima dugu tradiciju i godinama predstavlja jedno od omiljenih letnjih iskustava za decu u Beogradu. Mnogi mališani vraćaju se iz godine u godinu upravo zbog atmosfere koju negujemo.

Na kraju kampa, svako dete dobija sertifikat o pohađanju Berlitz Summer Camp, ali ono što će poneti sa sobom mnogo je više od toga: nova prijateljstva, samopouzdanje i leto koje će dugo pamtiti.

Više informacija o programu i prijavama dostupno je na sajtu Berlitz Srbija (berlitz.co.rs).

PHOTO: IVANA TODOROVIĆ

YOUR FAITH

Старање, стварање и старење. Моје прве асоцијације на тему броја – из ког смо свемира.

Без старања Оца за Сина, Сина за Оца, Оца за Духа, Духа за свет и све у њему, не бисмо могли ни да говоримо о стварању, нити о старању да свет опстане, чак ни у облику у каквом га ми уређујемо. Старење није омиљена тема.

Град Рашка и Центар за културу „Градац”, Женско удружење Рашка, позвали су нас

разговарамо

NEKA FOTKA

Попуниле смо столице постављене на

бини, озвучење, светло, положај и све

остало је указивало на сцену – умешност

модератора, музичка нумера, све за хвалу, али ја сам гледала у стотину људи као

у свемир. Кажу ми да су аплаудирали, гледам фотографије, снимак и видим да ја

аплаудирам њима и младим људима који су

нам помогли да се текст прочита.

Из тог сам свемира.

Непријатно ми је да седим пред онима који у мом сећању упињу све што имају и

знају да нам дају, који најлепшу гардеробу облаче

не путујете, свемир је створен – шта нам преостаје? Живот. Неко ће га оивичити годинама старости, неко

стварањем нових светова, неко познанством са људима, неко старањем да буде увек ту.

Учитељи ће аплаудирати ученицима и после

пола века јер, замислите, ту су. Таман толико

упражњених столица кажу да је било колико

сам лица видела и пребројала

PHOTO: MIA MEDAKOVIĆ

YOUR HUMANITY

NASLOV

PIŠE:

Obraćanje Andree Pavukove, predsednice

Međunarodnog kluba žena u Beogradu

Drage dame, poštovane članice i prijatelji,

Danas se okupljamo da proslavimo jubilej koji je istovremeno zvaničan i duboko značajan – 15. godišnjicu formalne registracije Međunarodnog kluba žena. Pa ipak, ova godišnjica je samo jedno poglavlje u mnogo dužoj priči. Naš klub postoji već više od tri decenije, što je svedočanstvo istrajnog duha, otpornosti i vizije žena koje su ga osnovale i negovale.

Kao i svako dugo putovanje, naš put nije uvek bio lak. Prolazile smo kroz uspone i padove, trenutke neizvesnosti i izazove koji su testirali našu snagu. Ali kroz sve to, posvećenost prijateljstvu, služenju zajednici i osnaživanju održala je našu zajednicu ujedinjenom.

Poslednjih godina klub je pronašao jasan i snažan pravac. Kroz promišljeno vođstvo, posvećenost i inovacije, porasle smo ne samo po broju članica, već i po našem ukupnom uticaju. Danas Međunarodni klub žena ponosno stoji kao visoko priznata institucija, poštovana zbog svog doprinosa našoj zajednici i vrednosti koje predstavlja.

A iza svega toga stojite vi – snažne žene. Žene hrabrosti, saosećanja, inteligencije i odlučnosti. Žene koje su dale svoje vreme, energiju, kreativnost i srce kako bi osigurale da ovaj klub ne samo opstane, već i napreduje. Svaka od vas je odigrala ulogu u oblikovanju ove zajednice u ono što je ona danas: mesto podrške, inspiracije, prijateljstva i mogućnosti. Vaša snaga je temelj naših dostignuća, a vaše jedinstvo je razlog zašto nastavljamo da rastemo.

Danas, kao simbol naše proslave i zajedničkog putovanja, sadimo drvo mongolske borovnice. Poznato po svojoj izuzetnoj istrajnosti i prilagodljivosti, ovo stablo prelepo oslikava otpornost i temeljnu ulogu koju žene imaju u porodicama i zajednicama širom sveta. Neka ovo stablo stoji kao živi podsetnik na naše jedinstvo, našu istrajnost i trajno nasleđe koje zajedno gradimo. Takođe želimo da uputimo iskrenu zahvalnost Botaničkoj bašti, njenom direktoru Miloradu, a posebno Tomici, zameniku direktora, i Oliveri, zaduženoj za odnose s javnošću, na njihovoj velikodušnoj podršci i vođstvu u omogućavanju današnje sadnje drveta. Vaša posvećenost, stručnost i topli zajednički rad pomogli su da ova proslava bude značajna i zaista nezaboravna.

Dok slavimo ovu 15. godišnjicu zvaničnog priznanja, odajemo počast pionirkama koje su preduzele hrabar korak da registruju klub, postavljajući temelje za stabilnost u kojoj danas uživamo. Gledamo u budućnost sa uzbuđenjem, znajući da zajedno možemo nastaviti da inspirišemo, podižemo i stvaramo pozitivne promene za generacije koje dolaze.

Zato budimo ponosne na naš put – na decenije posvećenosti, na izazove koje smo prevazišle i na dostignuća koja sada slavimo.

Pre nego što posadimo naše drvo i nazdravimo, želele bismo da odamo počast damama koje su uz klub, bilo kao dugogodišnje članice ili kao veoma aktivne učesnice u upravnom odboru.

Takođe želim da iskoristim trenutak da uputim iskreno izvinjenje mnogim damama koje su godinama deo našeg kluba, a čiji doprinos danas nismo uspele da pomenemo. Nažalost, nemamo istorijske zapise kojima bismo potvrdile svaki angažman – ali to će se uskoro promeniti. Sada imamo jasan plan i radimo na tome da pažljivo dokumentujemo i sačuvamo istoriju našeg kluba, kako bi svačija posvećenost bila priznata i upamćena u budućnosti. Ako smatrate da bi trebalo da vam se oda priznanje, slobodno se obratite upravnom odboru i rado ćemo i vama ukazati čast.

Srećna 15. godišnjica zvanične registracije Međunarodnog kluba žena i živeli za još mnogo godina rasta, prijateljstva i izvrsnosti.

Hvala vam.

PIXABAY.COM

PHOTO:

YOUR PHOTOGRAPHY

REFRESH

VELIKAN FOTOGRAFIJE  MASSIMO LISTRI

U BEOGRADU

PIŠE: PROMO

U organizaciji Muzeja grada Beograda i Italijanskog instituta za kulturu u Beogradu, u saradnji sa Ambasadom Italije u Beogradu, a u partnerstvu sa DeGorsi Fine Arts, prestonica Srbije postaje domaćin ekskluzivne izložbe „Interni Italiani“ svetski priznatog italijanskog umetnika i fotografa Masima Listrija (Massimo Listri).

Izložba predstavlja značajan novitet u okviru platforme Salon of Excellence, uvodeći umetnički segment koji ove godine otvara upravo Listri – umetnik prepoznat po vizuelnoj perfekciji i jedinstvenom prikazu arhitekture i enterijera.

Masimo Listri: umetnik koji portretiše dušu prostora

Masimo Listri važi za jednog od najznačajnijih fotografa arhitekture i enterijera današnjice. Karijeru je započeo sa svega 17 godina, a 1981. godine zajedno sa Frankom Marijom Ričijem i Vitorijom Sgarbijem osniva kultni časopis FMR, koji je decenijama predstavljao jedan od najuticajnijih svetskih magazina posvećenih umetnosti i arhitekturi.

Tokom više od tri decenije rada, Listri je objavio preko 80 knjiga za vodeće svetske izdavačke kuće, dokumentujući palate Rima, vile Toskane, raskoš Versaja i najznačajnije enterijere Evrope

i Amerike. Njegove fotografije prepoznatljive su po savršenoj perspektivi, metafizičkoj atmosferi i izuzetnom korišćenju prirodnog svetla.

Umetnički put kroz najznačajnije svetske institucije

Beogradska publika imaće priliku da vidi radove umetnika čije su izložbe predstavljene u nekim od najvažnijih kulturnih institucija sveta, uključujući Vatikanske muzeje, Palatu Piti u Firenci, Muzej istorije umetnosti u Beču i Palatu Kvirinale u Rimu.

Njegov umetnički opus predstavljen je i u institucijama poput Morgan biblioteke u Njujorku, Muzeja moderne umetnosti u Bogoti, kao i brojnim nacionalnim galerijama od Meksiko Sitija do Tajpeja, čime je Listri stekao status jednog od najvažnijih savremenih ambasadora arhitektonske estetike.

Izložba će biti otvorena za posetioce u Salonu Muzeja grada Beograda (Bulevar kralja Aleksandra 30) u periodu od 20. maja do 15. juna 2026. godine.

Publika će kroz ovu postavku imati priliku da otkrije magične vizuelne svetove Masima Listrija i doživi arhitekturu i prostor kroz objektiv umetnika koji je redefinisao savremenu fotografiju enterijera i kulturnog nasleđa.

PIXABAY.COM

PHOTO:

YOUR FILM

REFRESH

GENERACIJU FILMSKIH STVARALACA

Pedeset mladih filmskih profesionalaca iz Jugoistočne Evrope i Južnog Kavkaza odabrani su za učešće za 20. izdanje programa Talents Sarajevo, koji se ove godine održava na temu REALITY, REWRITTEN u okviru 32. Sarajevo Film Festivala. Učesnici i učesnice dolaze iz 14 od ukupno 20 zemalja obuhvaćenih programom, a izabrani su među čak 632 prijavljena kandidata i kandidatkinje. Najveći broj prijava pristigao je iz Grčke, Rumunije i Turske.

Odabrani učesnici i učesnice učestvovat će u intenzivnom programu predavanja, radionica, diskusija i filmskih projekcija tokom predstojećeg izdanja programa Talents Sarajevo, radeći uz međunarodno priznate mentore i mentorice te regionalne kolege i kolegice kroz osam programskih modula: Directors Summit, Producers Summit, Acting Studio, Camera Studio, Editing Studio, Pack & Pitch, Script Station i Talent Press.

Ovogodišnje izdanje programa Talents Sarajevo održava se na temu „Reality, Rewritten“, istražujući autorstvo, saradnju i transformaciju materijala u procesu nastanka filma. Tema se fokusira na načine na koje se filmovi oblikuju kroz kolektivni kreativni rad, te kako se priče mijenjaju i razvijaju kroz različite faze produkcije. Iako film može započeti scenarijem, idejom, sjećanjem ili dokumentarnim materijalom, njegovo značenje se kontinuirano transformiše kroz saradnju scenarista, reditelja, glumaca, direktora fotografije, montažera, producenata i drugih kreativnih saradnika.

Program tematizira filmsko stvaralaštvo kao proces interpretacije i zajedničkog oblikovanja, u kojem svaka umjetnička odluka, od glumačke izvedbe i kadra do zvuka, ritma i montaže, utiče na način na koji će priča biti interpretirana. Umjesto da autorstvo posmatra isključivo kao viziju jednog pojedinca, ovogodišnja tema stavlja fokus na film kao zajedničku kreativnu praksu zasnovanu na razmjeni, povjerenju i interdisciplinarnoj saradnji.

Kroz promišljanje odnosa između individualne vizije i kolektivnog stvaranja, tema se osvrće i na savremene produkcijske modele i nove oblike saradničkog pripovijedanja, koji sve više oblikuju način na koji danas nastaju filmovi i serije.

Od osnivanja 2006. godine, u partnerstvu s Berlinaleom i Berlinale Talents, Talents Sarajevo je postao ključni dio CineLink Industry Days programa, usmjerenog na usavršavanje vještina, edukaciju i međunarodnu saradnju. Program pruža priliku učesnicima i učesnicama da razvijaju svoj umjetnički i profesionalni potencijal, aktivno učestvuju u relevantnim temama industrije i grade trajne veze unutar globalne filmske zajednice.

Talents Sarajevo 2026 selekcija:

DIRECTORS SUMMIT

Ioanna Digenaki (Grčka)

Lehel Fazakas (Rumunija)

Blerta Haziraj (Kosovo*)

Elia Kalogianni (Grčka)

Stefan Koutzev (Bugarska)

Lucija Marčec (Hrvatska)

Karmen Obrdalj (Bosna i Hercegovina)

Luka Padiurashvili (Gruzija)

Yelyzaveta Toptyhina (Ukrajina)

Ahmet Toğaç (Turska)

Kyrylo Zemlyanyi (Ukrajina)

Matic Štamcar (Slovenija)

ACTING STUDIO

Ciprian Chiricheş (Rumunija)

Dorotea Ilečić-Sever (Hrvatska)

Yağmur Ruken Kahraman (Turska)

Suzana Krevh (Slovenija)

Grigoria Metheniti (Grčka)

Ognjen Mićović (Srbija)

Ivan Petrušinski (Bosna i Hercegovina)

Nikolas Seymour-Stathopoulos (Grčka)

Denisa Vraja (Rumunija)

PRODUCERS SUMMIT

Gizay Akdoğan (Turska)

Evelyn Balogh (Bugarska)

Maximilian Liford (Rumunija)

Anja Radunović (Crna Gora)

Anastasiia Zakhilko (Ukrajina)

SCRIPT STATION

Anıl Çetinel Örselli (Turska)

Philip Găicean (Rumunija)

Biriz Öztüzemen (Turska)

Dimitra Petmeza (Grčka)

Sofia Sfyri (Grčka)

Ioanna Tsilili (Grčka)

CAMERA STUDIO

Ardian Dubova (Rumunija)

Zágon Nagy (Mađarska)

Nađa Stanišić (Crna Gora)

Andreea Ștefănescu (Rumunija)

EDITING STUDIO

Hakan Çelik (Turska)

Anna Mikheienko (Ukrajina)

Alex Pintica (Rumunija)

PACK & PITCH

Noura Al Kadri (Bugarska)

Vivian Barbullushi (Albanija)

Evgenia Evtimova (Bugarska)

Ádám Miklós (Mađarska)

Semih Sağman (Turska)

Adem Tutić (Srbija)

Katerina Tzourou (Grčka)

TALENT PRESS

Vedrana Bogdanović (Srbija)

Edin Čusto (Bosna i Hercegovina)

Yana Dudko (Ukrajina)

Glykeria Pappa (Grčka)

32. Sarajevo Film Festival bit će održan od 14. do 21. augusta 2026. godine.

Talents Sarajevo podržava Potprogram Kreativne Evrope – Media.

* Ovaj naziv, bez prejudiciranja statusa Kosova, u skladu je sa Rezolucijom 1244 i mišljenjem MSP-a o deklaraciji o nezavisnosti Kosova.

PIXABAY.COM

PHOTO:

NADA

„Kroz mene se ide u grad bola, kroz mene se ide u večnu patnju, kroz mene se ide među izgubljene.

Pravda je pokrenula mog uzvišenog tvorca; stvorila me je božanska moć, najviša mudrost i prva ljubav.

Pre mene nije bilo ničega stvorenog što nije bilo večno, i ja večno trajem.

Ostavite svaku nadu, vi koji ulazite.”

Dante Aligijeri “Božanstvena komedija”