Issuu on Google+

   ” “, ,  2012.

„ “   в в 

     „в“  в

  в,  в     ,      

  ,  ...

. 10-11 : -

 в     . 14-15 в 

. 20-21

в    в  -   Водећи руски политички експерти специјално за српске читаоце анализирају сусрет председника Русије и Србије и будућност односа двеју земаља.


     2012.

: REUTERS / VOSTOCK-PHOTO



  2012.

 

18  „  “    „ “ (в, ).

© 2012 ‚ ‚ Œ–‚

„€†  Œ‹“ ‹в   „ “ в     в  в   —в — в   RBTH   „ “.  ‚  ‘      editor@ruskarec.ru.  €‚­€-  ‡  € : „ €€‹  “

2

4 6 9

 в ‡в в   ?

  ‚, ‹в    



20

„ “  в в   „’“        в  в  „British Petroleum“   „‹­ -‚“

в в ­ в  в     в

‚ƒ‚…† 2012

 в               в  200-           1812.    вв  15 000  17 000  .

         „   “,   в

      ­-€     . €     150       в            в                .



12

  в     ‘’

  

14

26

:  

 : ruskarec.ru *  : editor@ruskarec.ru * ‹: +7 (495) 775 3114 * : +7 (495) 988 9213 * :

. в” 24, . 2, в 125993, •



: PHOTOXPRESS

 ­ € ­ €   в „ “ ‚ ­ €ƒ   „ “ ‚‚ €…­ в  „ “ †‚ ­†  €‚ в   RBTH ‚ € в   RBTH ‚†‡‚ ‡   e  RBTH ­ € ‡ˆ ‰    RBTH ­ Š‹€‚ в-   RBTH JEKATE­ ‹ Š‚    RBTH ­ €‚­€‚ˆ в в    ­† Š  в  ­† Œ†ƒ‚    ­ €†  €€Ž€‚, ‚ ‹ ­   † † € €‚  ‘’     в’

в  в    в,  ˜ ˜ 

 в

в     в 

   в    ,  в  1942,  ‘ ’  в     ƒ-  Šв,     в „’ “

: RBTH

  „Russia Beyond the Headlines“ (RBTH),   „ “, (1)    http://ruskarec.ru, (2)      „ “  „“  (3)    „  “  „ “.

    2018.  в в  

‚ƒ‚…† 2012

‡ …в       ,        в „…  “.    ,  ,   в   

  в, вв  14 000  .

 ˆ       в    в  ‰   ‰в,    „в  “. Š

                       .

3




  2012.

  2012.

:  ,  RUSKAREC.RU

в в   ?

:  в,  ruskarec.ru



едавни преговори председника Русије Владимира Пу тина и његовог српског колеге Томислава Николића имали су крајње конкретан карактер. Првенствено се диску товало о заједничкој делатности у области економије и енергетике. Постигну ти договори ће омогућити да се у великој мери продуби економска сарадња између Русије и Србије. Такође ће бити створени услови за руске инвестиције у српску економију у области енергетике, инфраструктуре, банкарства и пољопривреде. У сфери енергетике ће 4

радови на великом пројекту изградње „Јужног тока“ почети у децембру 2012. У оквиру инфраструктурних пројеката постоји основни уговор о финансирању реконструкције пруга Београд-Бар и Београд-Панчево. У банкарском сектору ће на јесен 2012. у Србији почети са радом „Збербанка“, највећа руска банка која ће бити финансијски мост између Србије, Русије, Белорусије, Украјине и Казахстана. „Збербанка“ је купила пословнице аустријске „Фолксбанке“ ван Аустрије, које ће сада променити назив у „Збербанка“. То је почетна позиција за рад руског финансијског сектора у Источној Европи. У области пољопривреде за Србију се отвара огромно тржиште. Треба ис-

таћи да управо руско тржиште поседује кључне предности за српске компаније: оно нема тако строге правилнике и ограничења као тржиште Европске уније. За прошлу годину је између наших земаља остварен робни промет у вредности од преко 2 милијарде долара, али он има огроман потенцијал за раст. Власт Бориса Тадића је у великој мери саботирала реализацију постигнутих и склапање нових споразума са Русијом. Зашто је Србији потребна сарадња са Русијом? Власт Бориса Тадића је у великој мери саботирала реализацију постигнутих и склапање нових споразума са Русијом. Претходна власт је оставила земљу у финансијској пустоши и довела је буквално на ивицу преживљавања. Спољни дуг износи преко 24 милијарде евра, што је више од невероватних 79% бру то домаћег производа (ову бројку нећете често срести у српским медијима!), а уну трашњи дуг је већи од 15 милијарди евра и износи 55% БДП. Оваквим темпом пада економије Србија би до 2014. могла да се нађе иза Албаније. Ниво незапослености премашује опасних 25,5%, а ниво инфлације у августу износио је 7,9%, што представља више од „планираних“ 4% (плус-минус 1,5%). У таквим околностима посета Томислава Николића је економски мотивисана. Економију Србије треба буквално „одмаћи од амбиса“. Србији је хитно потребно најмање 3 милијарде евра да се не сурва у амбис тоталног банкротства. Руске компаније НИС (51% власништва припада „Гаспрому“) и „Лукоил“ су међу првима приступили решавању социјалних проблема у земљи, али то није довољно. У овом тренутку Русија планира да издвоји за Србију кредит од 1 милијарде долара за

Споразуми које су недавно постигли Пу тин и Николић могу омогућити Србији да стекне чврст енергетски и финансијски ослонац и самим тим сигурнију позицију у геополитичком координатном систему и решавању националних задатака. У светлу тих разговора је зачуђујућа истовремена посета Александра Вучића Немачкој и проглашење Немачке за стратешког партнера Србије „без кога земља не може да опстане“. „крпљење рупа“ на српском буџету који је претходна власт буквално разорила. Такође треба истаћи да је претходна власт Бориса Тадића у великој мери саботирала реализацију постигну тих и склапање нових споразума са Русијом. Три године су безуспешно вођени преговори о предлогу да Русија постане стратешки инвеститор српског металуршког комбината „Железара Смедерево“. Претходни власник железаре, америчка компанија „Ју-Ес Стил“ (U.S. Steel ), довела је комбинат до тоталне пропасти. Подједнако су били безуспешни и преговори везани за „Агробанку“, за кредит од 800 милиона долара и реконструкцију српских пруга. Договори који су постигну ти у сусрету Пу тина и Николића посебно су перспективни ако се има у виду јединствена ситуација у Србији. Наиме, огромна већина њених грађана гаји симпатије према Русији. „Руско-српски односи развијају се у атмосфери великог поверења и крећу

се узлазном пу тањом. Планирамо да подигнемо наше односе на ниво стратешког патрнерства“, рекао је Пу тин. „Разговарали смо о томе како да интензивирамо сарадњу да бисмо достигли ниво који заслужују наши добри братски односи“, додао је он. Лидери Русије и Србије покренули су и најважнију „болну тачку“ Србије – питање Косова. Ставови по том питању су усаглашени: шеф руске државе прецизирао је да решење треба тражити на темељу Резолуције 1244, где УН треба да има водећу улогу. Николић је потврдио намеру српске владе да дејствује у оквиру Савета безбедности УН. То је легитимна, регулисана међународно-правна позиција, која је координисана уочи планираних преговора између Београда и Приштине. У светлу свега реченог прилично је зачуђујућа истовремена посета Александра Вучића Немачкој и проглашење Немачке за стратешког партнера Србије „без кога земља не може да опстане“. Резултат

посете је, поред осталог, и договор са једном од најкрупнијих немачких компанија RWE о оснивању заједничког српско-немачког електроенергетског предузећа, и то без објаве тендера (за који би биле веома заинтересоване и Русија и Кина). Познатих седам тачака којима је Немачка ултимативно условила почетак преговора о чланству Србије у ЕУ крше Устав Србије, подривају њен суверенитет и територијални интегритет, заобилазе међународно право и могу бити непремостива препрека за учвршћивање уну трашњих и међународних позиција Србије. Сетимо се познатог принципа руског министра спољних послова, кнеза А.М. Горчакова: „Наша спољна политика није имала других циљева, осим бављења уну трашњим пословима, и отклањала је све што би могло да их поквари“. Подсетимо се, такође, да је Немачка учествовала у војној агресији НАТО-а на СРЈ (без одлуке Савета безбедности УН), што је такође допринело поткопавању система међународног права. Николићеве изјаве у Москви и Вучићеве у Берлину звуче контрадикторно. Нећемо нагађати које су изјаве искрене, а које декларативне. Истаћи ћемо оно најважније. Решавање косовског питања могуће је искључиво на темељу Резолуције 1244 Савета безбедности УН. Уз јаку подршку Русије и Кине обезбеђује се чврста међународна позиција Србије у складу са међународним правом и Уставом земље. Дакле, само у овом случају потврђује се намера нове српске власти да иде у правцу обнављања, очувања и учвршћивања српског суверенитета, територијалног интегритета и независности земље у најширем смислу. Изузетно чврст темељ за постизање тих циљева представљају завршни договори Вучића и Рогозина у сфери одбрамбено-индустријског комплекса и Николића и Пу тина у сфери економије. Са друге стране, улазак у Европску унију је проглашен за приоритетни правац спољне политике Србије. Ако се узму у обзир све тешкоће системског карактера, које доводе Европску унију пред колапс, чланство у ЕУ заиста може да донесе Србији, поред постојећих, гомилу нових проблема. Очигледан пример су земље Источне Европе (термин се користи у геополитичком смислу). Који показатељи њиховог развоја у овом периоду показују да је ступање у Европску унију излаз из економских тешкоћа? Навешћемо конкретне бројке: 5




  2012.

Пре ступања Након ступања у ЕУ (2003) у ЕУ (2011) Мађарска 42 146 Пољска 86 306 Чешка 28 101 Словенија 11 61 Словачка 14 72 Румунија 18 136 Бугарска 12 39

Пораст незапослености

Мађарска (2004) Словенија (2004) Литванија (2004) Летонија (2004) Естонија (2004) Румунија (2007)

До момента ступања у ЕУ

Након ступања у ЕУ (2011)

5,9%

10,9%

6,4%

10,8%

8%

15,6%

8,9%

13%

9,6%

12,1%

4,5%

7%

Пораст сиромаштва (живот испод границе сиромаштва) Румунија Мађарска Бугарска Естонија

До момента ступања у ЕУ 14,1% (2003) 8,6% (1993) 14,1% (2003) 5% (2003)

Након ступања у ЕУ 21,1% (2011) 13,9% (2010) 21,8% (2008) 17,5% (2010)

Дакле, објективни подаци доказују да је приметан јак пораст негативних економских тенденција по свим кључним показатељима. Обзиром на кризу која је захватила и земље „првог ешалона“ Европске уније, све и да Србија добије дуго очекивано чланство, тиме може још више саму себе да „укопа“. Осим тога, не заборавимо ни војни аспект. НАТО представља стуб безбедносне политике Европске уније. Још приликом сусрета министара НАТО-а у Берлину (јун 1996) био је постигнут договор на основу кога ће се формирање система европске безбедности и одбране одвијати у оквиру структура НАТО-а, што је омогућило европским државама да спроводе и сопствене ауто6

номне војне операције тамо где алијанса не жели да ангажује своје снаге директно. Овај договор је коначно допуњен 2003. и добио је назив „Берлин плус“. Операција на Косову и Метохији (1999) била је почетак формирања европског система безбедности и одбране. За време бомбардовања СРЈ ступио је на снагу Амстердамски уговор о „акцијама хуманитарног карактера, очувању мира и управљању кризама“. Суштина давања Европској унији широког степена овлашћења (осим у области политичких, економских и војних мера) је стварање „цивилних центара моћи за управљање кризама и њихово стављање на располагање НАТО-у“. Договор „Берлин плус“ доживео је свој даљи развој Лисабонским уговором и Новом стратешком концепцијом НАТО-а (Лисабон, новембар 2010). Сада примена „меке“ силе у комбинацији са „тврдом“ допушта НАТО-у комбиновање цивилне и војне активности обеју организација, што омогућава покретање ширих трансатлантских акција. Таква политика Немачке и ЕУ логично и доследно се манифестује и у немачком ултиматуму од седам тачака, који се потпуно уклапа у представе европских владајућих кругова о геополитичкој будућности региона. Испуњавање тог ултиматума може да уништи српску државу, јер ће изазвати убрзану деградацију система власти и самог друштва. Ултиматум показује да Србија нема никаквих основа за политичке комбинације са Берлином: јасно је да у постојећим условима Србија не може да се супротстави победницима. Али треба бушити мреже западних притисака, уцена и претњи. Излаз из овог дипломатског ћорсокака, у који су западни фактори гурали Србију још од распада Југославије, састоји се у формулисању геостратешке концепције Србије, засноване на њеним реалним државним интересима, као и на стварању механизама помоћу којих та концепција може бити реализована. Све у свему, споразуми између Пу тина и Николића су темељ стратешког партнерства који омогућава да Србија стекне чврст енергетски и финансијски ослонац и самим тим сигурнију позицију у геополитичком координатном систему и решавању националних задатака. (Ауторка је историчар и научни сарадник Центра за изучавање савремене балканске кризе Института за славистику Руске академије наука)

:  ,  ruskarec.ru



Сочију, будућем олимпијском граду на руској црноморској обали, сусрели су се руски председник Владимир Путина и његов српски колега Томислав Николић. Долазак руског лидера у Београд планиран је за 11. децембар. Рекло би се да у томе нема ничег нарочитог: морала су најзад да се сусретну и два политичара због чијих је успеха на изборима 2012. године Запад највише огорчен. Њих двојица нису давали повода ни за какве гласине, и можда се управо због тога у медијима већ појавило толико гласина о томе да је „Србија нова руска губернија“. Прича се о могућем ст упању Србије у Организацију Уговора о колективној безбедности (ОДКБ, основану 1992. ради организовања колективне одбране бивших совјетских република), о томе да Русија купује српски цевоводни систем, као и о другим облицима продаје националног суверенитета Москви. Те гласине најактивније шире западни листови, али у томе учествују и поједина српска издања, јер су Пу тин и Николић на Западу прилично демонизоване личности. Наравно, ни један ни други нису сврстани у највишу лигу светски познатих „момака за медијско пљување“ попут Махмуда Ахмадинежада или Ким Џонг Уна, али их Запад увек држи пред вратима тог „елитног клуба“ и као нови дисциплиновани „жандар Европе“ наговештава да свака реч коју изговоре новопечени председници може бити искоришћена против њих. Списак оптужби је већ добро познат: Николић тобоже тајно још увек исповеда исту ону националистичку идеологију Војислава Шешеља, свог бившег партијског боса из Радикалне странке, а Путин тобоже сања о препороду „совјетске империје“. Искуство показује да никакве чињенице нису у стању да отклоне поменуте стереотипе. А то је баш штета. Гласине о „руској губернији“ нису обична глупост. Оне су штетна глупост. Тешко да је изводљиво ступање Србије у ОУКБ, обзиром на актуелну ситуацију у Централној и Источној Европи. А и шта ће Русији чланство Србије у организацији која има пре свега војну сврху? Кога би бранила Србија и од којих непријатеља? Да не би можда бранила „Јужни ток“ од армије ЕУ и САД?

  ,   в       У Сочију састали Владимир Пу тин и Томислав Николић. Разговарали су углавном о економији. Али, изгледа да савремени Запад о послу размишља као дон Корлеоне у роману „Кум“: он сваки бизнис схвата лично. То је глупо и помислити. Ако би Европска унија и НАТО из неког разлога пожелели да униште пројекат испоруке енергената из Русије који је за њих саме од виталног значаја, они би то свакако учинили, српска армија их у томе не би могла спречити. Једино што може спасти „Јужни ток“ јес у остаци здравог разума код чланова Европске комисије. Јефтини гас и нафта из Русије „Јужним током“ могу да стигну у тренутно најпроблематичније чланице Европске уније – Грчку и Италију, и да им обезбеде толико потребну конкурентност на тржишту, тј. мању цене производа и нова радна места. Додуше, савременом Западу не би био први пут да сече грану на којој седи. Самоубилачки ратови у Ираку и Авганистану, напрасно пријатељство са исламистима у Сирији и Либији, антипутинска кампања – све су то појаве сличне садашњем рату који ЕУ и САД воде против „Јужног тока“ и „Гаспрома“ као његовог главног оператора. Поред „Јужног тока“ Русија има и друге пројекте у Србији. На пример, издвојила је кредит од 800 милиона долара за обнову инфраструкт уре српске железнице. Сви ти пројекти су економски оправдани. Русија жели да постане железнички „пут свиле“ из Југоисточне Азије у Европу, и због тога жури да доведе у ред српску железничку мрежу која се налази на том путу. Исту логику има и „Јужни ток“. Све је то само бизнис, ту ништа не треба схватати лично.

Али савремени Запад размишља као дон Корлеоне у роману „Кум“, он сваки бизнис схвата лично. Лична нетрпељивост према лидеру може да буде узрок увођења санкција према целој земљи. А када су у питању Русија и лично Путин, Западу се много тога привиђа. Русија, наводно, подјармљује Србију, одваја је од Европске уније својом железничком пругом, итд. Стиче се у тисак да стратези Европске уније живе у последњим деценијама 19. века – свуда виде „пансловенску“ заверу и пројекат уједињења православних народа на православним темељима. Још мало па ће видети и улазак руске војске у Истамбул и друге страхоте из доба руско-турског рата 1877-1878.

в  „“         в     в          „   “,        .  ,  в  в:       , в   в   1999.       ( )     — .

:  

Раст спољног дуга (у милијардама долара)

Нажалост, ми живимо у сиво, прагматично доба, које нема много везе са добом „спасавања балканских народа од отоманског јарма“, а Путин свакако није велики ујединитељ словенства и православни фундаменталиста. Његова боја је сива, он је прагматични политичар који предлаже Србији и Западу повољан посао. Није он крив што се у Вашингтону, Бриселу, па чак и Београду на сваки покрет ње��ове руке гледа као да је крст на сабору свете Софије у Константинопољу. Изгледа да Запад верује у панславизам много више, него што ми, Словени, верујемо у њега. Да ли је тога већ било у нашој историји? Било је. Довољно је сетити се страхова и надања везаних за Русију и становнике Балкана, као и за западне савезнике т урских окупатора почетком 20. века. Кнез Григорије Трубецки, будући посланик Русије у Србији, изложио је 1909. своје схватање балканског питања. Његове речи нису биле намењене само Петербургу, него и целоме свету. Ево шта је он писао: „На томе [на регулисању балканске кризе] треба радити без гнева и пристрасности. Нити треба нама претити аустрославизмом, нити Аустријанцима панславизмом и свим оним бомбастичним паролама које толико одударају од нашег сивог прелазног периода и не завршавају никакав посао, осим што служе као црвене мараме за бикове.“ Много тога се променило за сто година, али „бомбастичне пароле“ су остале исте. Чим се неко у Русији накашље, на Балкану се то одмах схвата као агресија и реализација далекосежних планова. Први светски рат је пре скоро 100 година почео, између осталог, због ирационалног страха од Русије. И мада Русија данас на Балкану има веома ограничене амбиције, то неће зауставити завидљивце и злонамернике. Не преостаје нам ништа друго, него да мудрим и ненаметљивим потезима, без бомбастичних парола, избегавамо распаљивање страсти, и да помажемо једни другима у постепеном регулисању економских питања. У том послу је Русија велики ослонац за Србију, јер у ситуацији када кредити Европске уније постају све скупљи, руско-српски економски пројекти све више добијају на значају. По свему судећи, тај посао ће и бити тема рускосрпског самита најпре у Сочију, а затим, три месеца касније, и у Београду. (Аутор је политички коментатор радија „Глас Русије“) 7


в 



недељу 2. септембра на војном аеродрому код Београда отворен је међународни аеро-митинг „Батајница 2012“, посвећен 100-годишњици српског ратног вазду хопловства. Поред Србије у митингу учествује још 16 земаља, међу којима и 9 учесница Северноатлантске алијансе. Радио и телевизија Србије организовали су директан пренос отварања ове манифестације. Према њиховим подацима, пренос је пратило 2.102.000 ТВ гледалаца. Међу тим, државни медији су приказали само званичне догађаје на аеро-митингу, не помињући инцидент везан за присуство делегације НАТО-а на овом празнику. Представници САД и НАТО-а били су извиждани за време митинга. Активисти СНП „Наши“, „Номоканон“ и „Корак Србије“ организовали су свој митинг испред америчких ловаца-бомбардера F-16. Како саопштава Интернет-портал „Vesti online“, они су узвикивали антинатовске и антиамеричке пароле („F..k, f..k NATO pakt“), а неки од њих су испљували војне симболе САД и НАТО-а. Затим су демонстранти раширили транспарент са натписом „NATO f..k off!“ и амблемом алијансе стилизованим у облику кукастог крста. Та акција је наишла на подршку посетилаца аеро-митинга, који су се фотографисали поред транспарента. Неки од њих су отворено оптуживали присутне америчке пилоте за агресију и показивали им увредљиве гестове. Како су изјавили учесници акције, „убице српског народа, које су нас непоштедно бомбардовале 1999, нису добродошле на српском небу“. Треба истаћи да полиција која је присуствовала на аеромитингу није покушавала да спречи ову акцију. 8

Ова акција је веома индикативна. Обично се у Србији демонстрације и митинзи протеста против НАТО-а организују у марту, на годишњицу почетка агресије, али и почетком септембра је појављивање авиона НАТО-а на небу изнад Београда било довољан повод за негативну реакцију грађана Србије. Наиме, акција је наишла на одобравање и код обичних посетилаца аеро-митинга. Стога би била озбиљна грешка схватити овај догађај само као „перформанс“ групе малих наци-

командантом Националне гарде Охаја, отворено је изјавио да ће Србија сарађивати са НАТО-ом у оквиру програма „Партнерство за мир“, али нема намеру да ступа у алијансу. Са друге стране, Вучић је крајем августа посетио Русију, где је постигнут договор о тешњој војној сарадњи између Србије и Русије. Постоје информације да ће Србија наручити од Русије МиГ35, а не горе помену те F-16. Међу тим, није ствар само у томе. У Југославији, а затим и у Србији, дуго година је коришћена управо совјетска и руска војна техника, тако да би куповина руских авиона за Србију и финансијски била повољнија. Било како било, акција на аеро-митингу у Батајници сведочи да се српско друштво још увек негативно односи према САД и НАТО-у. Са друге стране, представници алијансе су морали знати да ће њихово присуство на овој манифестацији и демонстрирање војне технике многи грађани Србије схватити као увреду и провокацију. Управо ти ловци F-16 били су главна ударна снага НАТО-а у операцији против Србије 1999. Појава делегације НАТО-а на аеро-митингу још једном је подсетила Србе и на проблеме у покрајини Косово, где је смештен војни контингент НАТО-а. : REUTERS / VOSTOCK-PHOTO

:  ,  ruskarec.ru

  2012.

  2012.

оналистичких организација. Штавише, ни српске власти нису критиковале антинатовски митинг, а на језику политике и дипломатије ћу тање има своје значење. Догађај је осудила само невладина организација „Млади за демократију“, чији су представници изјавили да „Србија није руска губернија [па да се у њој] некажњено вређају НАТО званице“, додавши да је „овај догађај прст у око свим гостима НАТО алијансе који су доживели непријатности“. Други недавни догађаји само потврђују да српска влада у скорије време не планира беспоговорно ступање у НАТО и потчињавање његовим директивама. Штавише, како саопштава агенција Срна, министар одбране Србије Александар Вучић на недавном сусрету са Дебором Ешенхурст,

Упадљиво је и то што није било негативне реакције српских званичника на овај инцидент. Тачно је да је, барем на речима, ступање у Европску унију стратешки циљ како претходне, тако и садашње владе Србије. Али, судећи по последњим догађајима, српске власти праве разлику између Европске уније и НАТО-а, и када је у питању војна сарадња не дају предност НАТО-у у односу на Русију. У сваком случају, то се може закључити из недавних потеза министра Вучића. Другим речима, званична Србија тежи да развија сарадњу са Русијом, између осталог и у војној сфери, и нема намеру да расположења руководилаца Северноатлантске алијансе доживљава као инструкције. (Аутор је доктор историјских наука, научни сарадник Института за славистику Руске академије наука)

     в    в         в Русија није заинтересована за покушај политизације скандала око трговине органима на Косову. Москва није учествовала у тој истрази. Изгледа да Београд жели да кривцима пресуде европски судови и да се тако у очима српске јавности имиџ ЕУ мало поправи. : в в,  ruskarec.ru



усија није заинтересована за придавање политичке димензије новој епизоди скандала око трговине органима на Косову, тј. за додатно заоштравање ситуације на Балкану. Појава сведока кога је најавио тужилац за ратне злочине Републике Србије Владимир Вукчевић могла би да унесе у истрагу додатни међународни импулс. Али за сада се то није догодило. Сведочењем бившег учесника такозване Ослободилачке војске Косова (ОВК), који је према изјави српских истражних органа потврдио да је у покрајини извршена бар једна нелегална операција вађења органа српском заробљенику,

ништа се није изменило у констелацији снага око Косова. У септембру је укину то надгледање независности ове делимично признате територије, а Међународна управљачка група је саопштила да је руководство Косова остварило значајан напредак у разним областима. Јавно мњење Запада одавно се „уморило“ од негодовања због злочина трговине људским органима у покрајини. Добро је познат извештај Швајцарца Дика Мартија, специјалног известиоца Парламентарне скупштине Савета Европе за трговину људским органима, по коме је руководство Косова на челу са премијером Хашимом Тачијем могло знати за деловање преступника са скалпелом. Могуће је да су такве хируршке операције биле финансијски мотив-

: AP



исане. Уосталом, засада постоје само индиректне претпоставке, а директна повезаност људи из садашњег руководства Косова са трговцима људским органима није званично утврђена. Ни нови сведок није саопштио чињенице које би указивале на такву повезаност. Због тога није ни било политичке сензације која би могла да доведе до оставке Хашима Тачија и његовог окружења. Очигледно је да се Косово и Европа труде да што више одуговлаче истрагу, а по могућству и да је потпуно обуставе због застаревања кривичног дела, јер се може испоставити да су наручиоци органа неки врло богати становници Старог света. Тешко да су људски органи са Косова црним каналима доспевали на територију правно уређене Европе. То значи да би истрагом било утврђено да су многе европске службе бар индиректно саучествовале у злочинима вршеним у покрајини. Због тога судски процес за трговину људским органима у Приштини тече споро, малобројни сведоци дају опречне изјаве и није ухапшен ниједан од петоро руководилаца медицинске клинике у којој су вршене незаконите операције. 9


Чак и ако би међународни кривични с уд третирао изјаве новог сведока као веродостојне и унео их у материјал, на одговорност ће опет бити позвани само непосредни извршиоци, тако да се ова најновија епизода истраге неће одразити на репутацију садашње власти на Косову.

Индикативно је да у с усрету председника Русије и Србије Владимира Путина и Томислава Николића ситуација на Косову није била централна тема. Па ипак с у обе стране још једном традиционално потврдиле приврженост решавању питања покрајине преко ОУН. Трговина органима, бар с удећи по саопштењима медија, није Не бих да прогнозирам хоће ли српски ни била на дневном реду. Председници су политичари одлучити да у светлу нових разговарали углавном о великим међуддогађаја гурају причу о трговини љу- ржавним економским пројектима. Српски дским органима, или ће сматрати да председник је потврдио приврженост новим чињеницама треба да се баве само своје земље „европском путу“ развоја и истражни органи. Како год буде, то ће пружена с у му уверавања да Русија по том бити одлука српске стране. Можда ће срп- питању није нимало узнемирена. Позиција Москве према Косову је ске власти поново покушати да са појавом новог сведока стекну и нове поене, па ће непромењена: ми тај регион не присе постарати да направе медијску сенз- знајемо као државу. По питању будућег статуса Косова Русија доследно подржава српску позицију, не допуштајући да се статус кво на било који начин промени. Тако је на недавно одржаној међународној Конференцији европских уставних судова Москва спречила додељивање Косову статуса посматрача у овој организацији на основу тога што дотична покрајина није члан Савета Европе. Поједини учесници форума су тражили да се у погледу Косова направи изузетак, али Русија је то категорично одбила. :  ,  RUSKAREC.RU Поред тога, Москва издваја ацију за оне Србе који још увек верују и средства за обнављање хришћанских у могућност праведног кажњавања зл- светиња које су порушене на Косову. очинаца умешаних у трговину органима. Званични Београд тежи да приближи Међутим, Русија је врло опрезна према Србију Европској унији и њему је важ- било каквим покушајима да се у региону но да кривцима за убиство затвореника изазову нови немири, одакле год такви пресуде управо судске инстанце ЕУ. Само покушаји потекли. Појаву новог сведока тако би у очима Срба могао да се поправи у судском процесу против трговаца људимиџ уједињене Европе. Према томе, ским органима, као и сам процес, Моснови сведок се појавио као по наруџб- ква у целини доживљава пре свега као ини. Он има политички значај за српску кривични поступак који за своје интересе власт, јер може мало да убрза европску не треба да користе ни Србија, ни српски Јустицију. Једно је већ очигледно: чак и део Косова. Кривци за незаконите радње ако би прес уда трговцима људских ор- треба да буду утврђени и кажњени. Али гана била повољна за српске власти, колико год да је стравичан њихов злочин, она неће зауставити процес „постепене у садашњој фази ипак треба признати да је дотична истрага искључиво у надлежннезависности“ Косова. Обзиром да Русија није учествовала у ости кривичног суда и не би требало да истрази, ми не можемо да оцењујемо акт уелни политичари спекулишу њоме. веродостојност и значај изјава новог сведока. По том питању ће Москва неизо(Јевгениј Шестаков је главни уредник ставно подржати Београд на међународнспољнополитичке редакције ој сцени, али иницијатива треба да „Росијске газете“ и модератор потекне са српске стране. Дискусионог клуба овог дневника) 10

  2012.

  2012.

       , ,  ,       ()          



 

коро истовремено су се у Европи и Евроазији одиграла два врло важна политичка догађаја. У Беловешкој шуми је 8. децембра 1991. донета одлука о распуштању Совјетског Савеза, а већ су традан је у Мастрихту проглашено оснивање Европске уније. Што кажу, док се једном не смркне, другом не може да сване. Истовременост и дијаметрална супротност ових процеса морала је да падне у очи. Чинило се да су тектонски поремећаји покренули некакве „интеграционе лифтове“. Постојало је уверење да ће државе бившег СССР постепено смањити степен централизованости своје привреде и да ће по стицању политичке независности ипак очувати јединствени економски простор и јединствену валу ту. Утолико пре што су и сами Беловешки споразуми управо тако били формулисани. Такође се мислило да ће Европска унија, са своје стране, појачати своју уну трашњу интегрисаност и тада ће се „западни“ и „источни“ лифт зауставити на истом спрату, који највише одговара савременим економским реалијама, а затим ће полако и постепено (и то је била кључно!) да се подижу увис... Испало је друкчије. „Постсовјетски“ лифт се откачио и пао на дно, а „евроунијски“ је нагло кренуо увис, али је био крцат путницима, супротно свим правилима безбедности. Међу путницима је било и оних који су побегли из суседног лифта. Отада је прошло двадесет година и лифтови се поново крећу у супротном смеру. „Постсовјетски“, који је у међувремену постао много лакши, јер су остали само најотпорнији и најупорнији, живахно се устремио увис. А шта је било са „евроунијским“? Да ли није издржао преоптерећење, или није био сервисиран, углавном, само што се не стрмоглави у амбис... Па ипак, учесници евроазијског интеграционог пројекта никако не би требало да потајно ликују и лицемерно

  ,  ...

Европска унија је проглашена у Мастрихту 8. децембра 1991, дан после званичног распада СССР-а. 20 година касније, „интеграциони лифтови“ мењају смер. Економски експерт говори о томе шта Евроазијска унија може да научи из проблема са којима се сада суочава Европска унија. саосећају са комшијама. Да би се наш сопствени лифт и даље упорно кретао увис, треба сазнати шта се заправо догодило са европским лифтом. Без таквог сазнања и нас, пре или касније, чека нешто слично. Када су после распада Совјетског Савеза нове независне државе почеле да траже пу теве узајамног повезивања, оне су као оријентир у том погледу изабрале управо Европску унију. И то је било потпуно оправдано. Европска унија је једини интеграциони модел који реално може да опстане, она је оријентир и за Евроазију, и за Латинску Америку, и за друге делове света. Због тога је корисно учити се на грешкама претходника. На које „грабуље“ је нагазила Европа? Већ је и на први поглед очигледно да разлоге садашњих невоља треба тражити, са једне стране, у преоптерећењу „лифта“, а са друге – у томе што грађевинци нису стизали да истовремено са његовим брзим успоном изграде нове спратове интеграционог здања. У суштини, Европљани су свим својим искуством показали да се њихова интеграција одвија у складу са универзалним законитостима, али су они сами последњих година почели да их крше. Те законитости су: развој у етапама, разуман баланс између продубљивања про-

цеса и проширивања његове географске распрострањености, конвергенција економских показатеља, наднационалност и постојање јасног крајњег циља. Док се Европа свега тога придржавала, дотле је и интеграција била успешна. Када је покушала да наруши бар једну законитост, одмах јој се то олупало о главу. Али сада Европљани, први пут од оснивања Уније, нарушавају све помену те законитости... Основна законитост интеграције је постепени прелазак са нижег нивоа на виши.

тивни корак напред или се помирити са рушењем онога што је већ постигну то. Јер, интеграција је објективан процес који се сам развија.

Сви знају да ће се аутомобил угасити ако се из прве брзине одмах пребаци у трећу или четврту. Исто се дешава и са интеграцијом. Не треба прескакати етапе. Постсовјетске државе су 90-их година чиниле узалудне покушаје час да створе зону са рубљом као јединственом валутом, час да оснују економску унију, али без чврстог темеља. Још ми нисмо стигли ни да научимо прву лекцију, а Европљани су нам већ очитали другу: опасно је и кад се залетиш, а заборавиш да пребациш у следећу брзину. И заиста, што је већи степен интеграције и укидања уну трашњих баријера, јаче се осећају негативне последице преосталих баријера. Економска политика са једне стране све јаче утиче на партнере, а то са друге стране може код њих да покрене одбрамбени механизам. Поставља се питање шта је боље: правити квалита-

Приликом оснивања економске и валутне уније Европљани су потценили њену економску компоненту. Ако се вратимо на почетну паралелу, они су изградили лифт до небеса, кабину су опремили меким табуреима и скупоценим огледалима, а горње спратове, на којима треба да се заустави овај раскошни лифт, саградили су по систему „shell and core“, с тим да их касније некако доврше, ваљда кад буду имали времена...

"в      в    вв  в .         в в  

           ", в     в,       в .

:  



Европљани су до те мере поверовали у помену ту уну трашњу динамику, да им се већ почело причињавати као да возе ауто са аутоматским мењачем, па не треба ни да се брину о промени брзине, све ће само од себе да се креће! Управо тада су доживели саобраћајну несрећу...

Није проблем у новцу, новца још увек има. Проблем је што нема више политичке воље. Сав политички ресурс европски лидери су потрошили на узајамно убеђивање да се треба одрећи националне валу те, и тако су закочили решавање других осетљивих питања у пореској сфери, као и у сфери хармонизације буџетног и банкарског система. Та питања су одложили за боља времена, а морају да их решавају сада, у најгорим временима. То је важна лекција за нас! Нама такође предстоји да се свакодневно пењемо уз степенице интеграције, а да при том не прескачемо брзоплето степенике, али и да не успоравамо успон. 11




:  

ови конфликти све више кваре односе Запада и Русије. Mногима се с правом чини да су разумевање и веза између Запада и Истока неповратно изгубљени и да је идеја живота под заједничким европским кровом је мртва. Зашто се гомилају проблеми у односима између Запада и Русије? Нова линија фронта протеже се између Европске уније и три источнословенске државе, с тим што се спорна питања између Запада са једне, и Русије, Украјине и Белорусије са друге стране, не тичу геополитике или безбедности, него либералних вредности, а ако се пажљивије погледа, до раскола је дошло због различитих погледа на свет. Запад одавно живи у постхришћанском свету, док Русија, после комунистичког прогона религије током читавог 20. века, покушава да се развија у ду ху неохришћанства. Ругање сопственој религији, вековној црквеној традицији и свештенослужите-

  2012.

  2012.

Запад је „избацивао Русију из Европе“ сваки пут када је Русија одбијала да се развија по вредностима које су агресивно наметане споља, од Наполеона до савременог либерализма. А цивилизацијски конфликт можда тек почиње.

в      љима у друштву западних интелектуалаца се не доживљава као недостатак укуса. Либерално немачко законодавство забрањује верски обред обрезања, а дозвољава објављивање карикатура пророка Му хамеда. У Русији је све друкчије. Нико више у Русији не пише отворено да Бог не постоји. Нема више ругања религији. Чак и неверујући грађани Русије благонаклоно гледају на религију. У медијима се примећује поштовање према црквенослужитељима, које више нико не назива „служитељима култа“. Руски патријарх се отворено бави спољном политиком, о чему сведоче његове прилично успешне посете Сирији, Украјини и Пољској. За Русију је то добро, за Запад је то незамисливо. На Западу људи нису веровали својим очима кад су видели стотине хиљада руских грађана како долазе у храмове да се поклоне светињи са Свете Горе, „појасу Пресвете Богородице“ који 12

је на Западу одавно заборављен. Када је у Москви осуђена група Pussy Riot, стотине западних уметника и интелектуалаца захтевале су да панкерке буду одмах ослобођене, јер је њихов скандалозни протестни „шоу“ у храму Христа Спаситеља тобоже био „легитиман уметнички израз“. Аргументи хришћанских кругова у Русији да је панк група својим срамним наступом оскрнавила свето место црквеног амвона, где се за време литургије причешћују верници како би задобили опроштај грехова, Западу су послужили само да оптужи Русију за мрачњаштво и повратак у Средњи век. Међу тим, суштина конфликта се не огледа само у различитим погледима на свет, него и у начину на који се конфликт одражава на међународну политику. Када су комунисти пре скоро сто година дошли на власт, тежили су да своју идеју пролетерске револуције пренесу и на Запад. Ле-

њин и Троцки су искрено веровали да је њихова револуција исправна и да ће она ослободити човечанство од вековног ропства. Данас Запад сматра својим правом да идеју либералне револуције шири по целом свету. Људи на Западу верују да су демократија и људска права универзалне вредности читавог човечанства и да слободу како је они схватају треба уводити милом или силом. Нико на Западу неће то јавно рећи, али западни интелектуалци сматрају да „ауторитарни Пу тинов режим“ није легитиман. Они се надају да ће у Русији на власт доћи „просвећеније“ поколење и тада ће са Русијом поново бити успостављена сарадња по западном сценарију. Када руска елита прекорева Запад због тога што подрива принципе државног суверенитета и тако крши међународно право, овакав одговор добија: светски поредак се изменио, тако да либерални Запад има право да се меша у уну трашње ствари

:  



других држава када се негде крше људска права, јер он тако брани слабије чланове друштва од самовоље диктатора. Конфликт између Запада и источнословенских земаља ескалира и због тога што западни интелектуалци не трпе поговор у наметању своје позиције, нити признају друкчије мишљење. Мало је рећи да они критикују Русију, Украјину и Белорусију због политичког устројства које не личи на систем западних демократија. Они их оштро осуђују, притискају их санкцијама и приморавају да се промене. И шта тиме постижу? Шта добијају уместо сложног живота под заједничким европским кро-

вом? Већ пет година је замрзнут уговор о партнерству и сарадњи између Европске уније и Русије. Због изрицања затворске казне Јулији Тимошенко Европска заједница је замрзла асоцирано чланство Украјине у ЕУ, а против Белорусије уводи нове санкције после негодовања белоруских власти поводом избацивања провокативних летака из авиона у ваздушном простору њихове земље. Европска заједница глатко одбацује могућност било какве толеранције према државама у којима се, по њеном мишљењу, крше елементарна људска права. Европа је у том смислу потпуно усвојила милитаристичку реторику. Идеја слободе, и то прилично апстрактна, добила је на Западу стат ус нове религије. У тој религији постоје својеврсне „иконе“, а то су бивши борци за слободу, заточеници нацистичких концентрационих логора и борци за људска права из доба комунизма. Таква „икона“, која се „борила против зла“ постао је и нови председник Немачке Јоахим Гаук, такође борац за људска права из бивше Источне Немачке. Русија, Украјина и Белорусија кренуле су путем друкчијег погледа на свет. Оне не ос уђују све што су њихови народи преживели за време комунизма. Зато и немају сличне „иконе“ слободе. Постоји још једна суштинска разлика: у Русији је ових дана обележена 200годишњица победе у Отаџбинском рату 1812. против Наполеона. Русија сваке године прославља и годишњицу победе у Другом светском рату против нацистичке Немачке. Она те догађаје празнује без Запада, где се учи нека друга историја. Савремени демократски системи САД и Европе у темељени су на идејама Француске револуције (а то је опет она иста слобода) и Наполеоновог права. Када је Русија победила Наполеона, западне силе су је, као што је познато, опет избациле из Европе. Током читавог 19. века Русија је у очима Запада била стожер конзервативизма и реакције. Конфликти због различитих погледа на свет временом

 в в   в ,   ,        в 20. в , в   в     в.     в в  в      в          в     в   в   , „   в   “     в в .

су прерасли у геополитичке спорове који с у затим изазвали Први светски рат. Што се тиче Другог светског рата, његов главни победник у очима Запада биле су САД, које су касније донеле слободу Западној Европи, и ту слободу су јој обезбеђивале током Хладног рата, због чега ће се западноевропски интелектуалци још дуго клањати Америци. А Русију су опет избацили из Европе. Средином шездесетих година прошлог столећа у Западној Европи је букнула такозвана студентска револуција, која је затим прерасла у свеобухватнију „сексуалну револуцију“. У западну културу су ушле мини сукње, појавила се порнографска продукција, појавио се „хипи“ покрет... Тако је ново поколење Запада буквално извојевало потпуну слободу. Ти револуционари шездесетих – то су данашњи европски интелект уалци, додуше сада већ у зрелом добу. Они су доживели велико разочарање левичарском идеологијом и у својој свести заувек сахранили комунизам, према коме су у совјетско доба гајили извесне симпатије. Русија је „издала“ левичарску марксистичку идеју и сада се у неком смислу враћа неохришћанству, традицији свог царског периода и идеји националне државе – таква Русија је за поменуте западне интелектуалце оличење пакла. Како ће се све то завршити? Можда цивилизацијски конфликт тек почиње. Тешко да ће се власт у Русији ускоро променити по жељи либерала и западњака, који су код нас у мањини. Са друге стране, на Западу је експанзија либералних вредности све већа, јер су европске елите озбиљно забринуте због губитка своје политичке доминације на светској сцени услед све веће економске кризе. Азија престиже Европу брже него што се могло очекивати. Зато ће Европа све више користити фактор „универзалних вредности“ као штит у сит уацији када њен глобални утицај постаје све слабији. То, међу тим, никако не значи да Русија треба да пређе на страну Азије у цивилизацијском конфликту са Европом. Она ће морати да се модернизује, али, по свему судећи, на темељу сопствених традиција и сопствених вредности. Не би било лоше показати Европи да руско православље, па ако хоћете и руски ислам, могу дати свој допринос у изградњи будуће слободне Европе. (Аутор је политиколог, директор Центра „Бертолд Бајц“ при Савету за спољне односе из Немачке) 13


  в

  2012.

  2012.

„ в     в “  „в“  в в  „ “    в      „   “ („soft power“)        в    в           в  .



едерална агенција „Россотрудничество“ основана је у септембру 2008. Њен задатак је да у иностранству ствара објективну слику о савременој Русији, о њеном материјалном и ду ховном потенцијалу, као и о садржају њеног спољнополитичког и уну трашњеполитичког курса. Агенција се бави проблемима руских грађана у иностранству, учествује у међународним програмима друштвене сарадње, пружа подршку многобројним невладиним и верским организацијама у Русији и другим земљама. : . в,  в    вв  в   вв „в“.        в       „в“.        ?

Константин Косачов: Када је реч о нашим циљевима и методама, треба имати у виду да ‘Россотрудничество’ није настало из ничега. Његово постојање се заснива на традицијама и вештинама стицаним у давна совјетска времена. По мом мишљењу, Совјетски Савез је врло активно користио ‘меку силу’ и у томе је био успешан бар колико и његови тадашњи геополитички супарници, мада у то доба није ни постојао такав појам. Репу тација СССР у целом свету је у најмању руку одговарала ономе што се тада реално дешавало у нашој земљи, а у неким доменима је чак била и боља од реалног стања. Наравно, тај систем је био апсолутно идеолошки и ми никако не треба слепо да копирамо искуство стечено у том периоду. 14

:    ?

К.К.: Данас, по мом мишљењу, Русија одржава релативни паритет са главним геополитичким супарницима у сфери ‘чврсте силе’ (‘hard power’), јер ми имамо војну, енергетску и економску моћ. Али што се тиче ‘меке силе’, како ја видим ситуацију, тај паритет је, нажалост, озбиљно нарушен. Репу тација и имиџ Русије у свету, нажалост, далеко су лошији од реалне ситуације у нашој земљи. У свету постоји својеврсна презумпција кривице Русије, тј. догађаји у нашој земљи се одмах, по инерцији јавног мњења у иностранству, тумаче негативно по нас. Рецимо, ако дође до неке трагедије и погине новинар, одмах кажу: ‘У Русији убијају новинаре, јер нема слободе говора’. Ако дође до конфликта са неким познатијим бизнисменом, одмах кажу: ‘Аха, власт му одузима активе и врши прерасподелу његове имовине’. Навешћу пример. Прошле недеље је ‘Россотрудничество’ организовало у Берлину фестивал ‘Сазвежђе’ у оквиру Године Русије у Немачкој. Ја сам, између осталог, поразговарао са својим пријатељем и колегом из ранијег, ‘парламентарног’ периода. Он је и сада посланик Бундестага у фракцији Хришћанско-демократске уније, а они су познати по тврдом ставу према Русији. Он ми је испричао да је тек ових дана у једним немачким новинама прочитао информацију о томе ко је заправо група Pussy Riot, и какве акције су њене чланице раније предузимале. Био је револтиран и признао је да пре тога није имао никакве дилеме по том питању, сматрајући да су чланице Pussy Riot осуђене неправедно и искључиво из политичких побуда. А када је видео

:  

:  , 

 вв,  вв,   в,   в 

чланак, потресао се и запитао: зашто све то није раније објашњено? И мене је питао зашто ми нисмо проширили те информације по целом свету? :     в в ?

К.К.: Одговорио сам му да је та информација доступна јавности, али на Западу често не желе да је преузму, јер се придржавају принципа да јавност тражи само негативну информацију о Русији и презумпцију њене кривице. Додуше, признао сам да би и наше ангажовање у информативном простору могло бити доследније и систематичније. :        в  в    ?

К.К.: То је тешко питање. Али можемо да упоредимо узбуркане страсти на Западу када је у питању Русија са односом истог тог Запада према другим ‘незападним’ земљама, на пример према Кини. Ако

важе исти принципи, онда би критички настројени посматрач и у Кини имао за шта да се ‘закачи’, зар није тако? По мом мишљењу постоји мноштво критеријума према којима се са много већим револтом прате догађаји у Русији, него у било којој другој земљи, иако је потпуно јасно да политичка, друштвена и хумани-

тарна ситуација у нашој земљи сигурно није лошија, а по многим питањима је и боља него у многим другим државама. :    ?

К.К.: Зато што је сада, по мом мишљењу, интересовање за Русију много веће. Кина се очигледно доживљава као нешто што

      „ “       в   „ “. в в       вв  вв  „ в“,     в  в . „       в   в в   в  в   , в    .  ,   в     в      90- ,                   ‘ ’, в,  вв   в . ­      в      в“,   вв. „€    в ,        ,       ,   в   ‘ ’  ‚ ,    ­“,     .

се не може изменити и померити с места, па се нико посебно и не труди да се убеђује са кинеским властима. Запад сарађује са Кином без покушаја да у њој изазове неке промене. А са Русијом већ постоји искуство ‘успешног’ вршења притисака из иностранства: најпре за време Горбачова, а затим и за време Јељцина. На Западу је крајем 80-их и почетком 90-их популарност тих политичара била максимална, као и популарност наше земље у целини. Али зато је нашем народу управо тих година било најтеже. Садашње руководство Русије, по мом мишљењу, потпуно исправно и реално схвата интересе наше земље. Симпатије према Русији су врло битан фактор, али оне не могу бити саме себи циљ. Не можемо ми слепо да се повинујемо страном јавном мњењу само да бисмо му угодили. А можда бисмо могли нешто да научимо од других постсовјетских земаља? Од свих бивших република СССР данас Грузија има најбољи имиџ на Западу. Није лоше учити од других. Али у грузијском позитивном имиџу, уз све оно што се тамо заиста успешно ради, огромну улогу игра политичка констелација. Ако је за Русију на снази презумпција кривице, онда Грузија на Западу има стопостотну презумпцију невиности. Шта год да уради грузијски лидер, све се на Западу дочекује аплаузом. Замислите само на секунду да је негде другде под загонетним околностима погинуо премијер који је био политички ривал председника државе. Говорим о Саакашвилију и Жванији. Замислите каква би се прашина подигла на Западу да се то догодило у Русији. Али о Грузији се не расправља: погинуо човек, несрећан случај, дешава се. И ако се на крају вратимо на ‘Россотрудничество’ и питање какав ‘производ’ желимо да добијемо, по мом схватању је то нормалан, објективан и непристрастан однос према Русији. Није циљ да стварамо некакаву улепшану слику о Русији. Слика о Русији треба да буде реална и правична, ништа више. То би већ било много боље од онога што смо имали до сада. (Пуна верзија интервјуа на нашем сајту) 15


  2012.

  2012.

:  , RBTH



рвена беретка као део војне унифрме популарна је у многим армијама света, и углавном је симбол специјалних јединица. У Русији су „црвене беретке“ рођене када је 1978. године (у току припрема за Московску Олимпијаду 1980. године) формирана школска чета за специјалне намене у оквиру дивизије „Феликс Дзержински“. Ова чета је послужила као база за стварање чувене специјалне јединице „Витез“. На идеју о полагању специјалног испита који војнику даје право ношења црвене беретке дошао је бивши командир „Витеза“, херој Русије Сергеј Лисјук. „Све је почело кад сам прочитао књигу ‘Алфа Тим’ Миклоша Саба, бившег војника специјалних јединица САД“, коментарише Лисјук. Тамо се право ношења зелене беретке зарађивало у исцрпљујућем 16

‘дриловању’, у крви и зноју. Књига је на мене оставила јак утисак и дала ми идеју да у својој јединици уведем испит за право ношења црвене беретке, тј. да она не буде обична капа, него знак врхунске обучености специјалца.“ Сергеј Лисјук и његов друг Виктор Путилов осмислили су услове полагања испита из специјалне физичке и тактичке спремности, и тај испит се од 31. маја 1993. године до дана данашњег одржава у свим специјалним јединицама „уну трашње војске“ (војних формација Министарства уну трашњих послова). Руско надметање за право ношења црвене беретке обично се састоји из три етапе. Прва је срачуната на демонстрацију физичке спремности: 8 km кроса кроз природу са спринтом у последњих 100 метара. Велики део дистанце је или прелажење водених препрека, где вој-

ник мора да уђе у мочвару до груди и да пролази кроз устајалу воду пуну жабокречине, или је то пролазак кроз „заражени“ предео са заштитном маском на лицу. Крос је препун посебних препрека: минских поља, димних завеса, пожара. Специјалац сваки час мора да пузи или да претрчава брисан простор под правом пушчаном ватром. Поред тога, на читавој дистанци делује специј��лна група „психолошког притиска“, такозване „психе“ које трче заједно са војником, вичу на њега, поливају га блатом и водом, бацају му петарде под ноге. Чим заврши овај део, војник практично без паузе прелази на спринтерску дистанцу: 4 пу та по 100 метара. Затим следе згибови и друге вежбе. Друга етапа почиње одмах после прве. Сваки учесник треба да покаже одличну обученост у гађању из противтенковског бацача РПГ-7, аутоматског бацача АГС-17, митраљеза ПК или ПКТ, аутомата АК74М, пиштоља „Макаров“ или „Стечкин“ и снајперске пушке СВД. Трећа етапа траје свега 12 мину та, али специјалци је често зову „12 мину та пакла“. 12 мину та је подељено на 4 периода од по 3 мину та. Сваки период је рунда борбе прса у прса са новим противником, који је већ раније постао „црвена беретка“. Онај ко прође све етапе добија црвену беретку. Савет „Црвених беретки“, који постоји у свакој већој специјалној јединици, због одређених прекршаја може да одузме војнику право ношења црвене беретке. Поред јединица уну трашње војске за специјалне намене ова традиција полагања испита за ношење црвене беретке одомаћила се и у неким другим елитним јединицама Министарства уну трашњих послова. Испит за беретку полаже се и у кијевском Одреду милиције за специјалне намене „Беркут“, као и у специјалним јединицама Белорусије.

 в      



 „в“

одводне снаге Ратне морнарице Русије, које данас у свом борбеном саставу имају око 60 подморница различите намене, у 2012. ће добити три најмодерније подморнице четврте генерације на нуклеарни погон: две стратешке подморнице класе „Бореј“ (пројекат 955) - „Јуриј Долгоруки“ и „Александар Невски“, и једну вишенаменску класе „Јасен“ (пројекат 885) - „Северодвинск“. Према подацима Центра за светску трговину оружјем, у свету има 450 подморница различитих класа, а од тога је 60 руских. „Међу тих 60 подморница има десетак стратешких нуклеарних, преко 30 вишенаменских нуклеарних, а остале су дизелске за специјалне намене“, рекао је високи представник главног штаба Ратне морнарице Руске Федерације. По његовим речима, језгро групације морских стратешких нуклеарних снага данас чине подморнице пројеката 667 БДРМ и 667 БДР (по класификацији НАТО-а то су „Делта-IV“ и „Делта-III“). Оне су у саставу Северне (БДРМ) и Тихоокеанске флоте

(БДР). „И даље су у функцији највећи нуклеарни подводни ракетоносци на свету, из пројекта 941 ‘Ајкула’ (по класификацији НАТО-а - ‘Тајфун’)“, рекао је адмирал. Број и примена подморница за специјалне намене је најстроже чувана државна и војна тајна. Познато је само да је 2007. године у борбени састав Северне флоте ушла огледна подморница Б-90 „Саров“

170х13,5х9 метара, дубина понирања 450 метара, брзина 15/29 чворова, посада броји 107 чланова, од тога 55 официра. Све подморнице из пројекта 955 „Бореј“ биће опремљене новим ракетним комплексом „Булава“. Свака нуклеарна подморница носиће 16 интерконтиненталних балистичких ракета са погоном на чврсто гориво типа „Булава-М“ са десет бојевих глава. Од четири руске флоте само Северна и Тихоокеанска у свом саставу имају нуклеарне подморнице и тако ће за сада и остати. :   / RUSKAREC.RU

:  ,  RBTH

    в 

Нуклеарна подморница „Јуриј Долгоруки“

из пројекта 20120, намењена за испробавање нових модела наоружања и војне технике. Према неким подацима, направљена је од легура титана. Нуклеарна подморница „Јуриј Долгоруки“ (пројекат 955 „Бореј“) има депласман 14700/24000 тона, габарити су јој

:  „“

в 

Све нове подморнице на нуклеарни погон ући ће у борбени састав управо тих двеју флота. Тихоокеанска флота ће прва добити нове „Бореје“.

Према изјави команданта, контраадмирала Александра Федотенкова, црноморска флота ће до 2017. године добити шест подморница из пројекта 636 (усавршени пројекат 877) које се већ праве на Адмиралитетском бродоградилишту у Санкт Петербургу. Ове подморнице ће чинити језгро будуће комплетне подморничке бригаде Црноморске флоте. До тада ће у борбеном саставу флоте остати једина преостала подморница „Алроса“ из пројекта 877. 17


в  : j ,  



права информативне службе Министарства одбране Руске Федерације саопштила је да „почиње тестирање око 40 модернизованих или потпуно нових елемената војне опреме за стрелце, извиђаче и тенкисте. У питању су ватрено оружје, панцирни прслуци и други додаци.“ Све је то произведено у разним предузећима у оквиру експерименталних и конструкторских радова на пројект у „Ратник“, као и на иницијативу самих предузећа. Ако провера на полигону буде успешна и ако нова опрема званично буде одобрена за коришћење у војсци, онда ће изглед војника у пуној ратној опреми бити сасвим друкчији од садашњег. Тестирање опреме ће вршити војници 27. засебне тенковске бригаде (рејон Топли Стан, Москва) од септембра до новембра ове године. Остварени ниво заштите у пројекту „Ратник“ је такав да се војник не мора бојати чак ни снајперског метка који пробија ок лоп. Панцирни прслук је чисто руски изум: разрадио га је самоуки талентовани конструктор Денис Салахов. Ако морнар у овом прслуку

  2012.

  2012.

   в в       

 Почиње тестирање будућих елемената ратне опреме припадника копнене војске Руске Федерације. Нова опрема има нека решења преузета од других армија, али и неке сасвим руске новитете падне са брода у воду, неће потонути. Није тајна да данашњи војник НАТО-а у својој ратној опреми личи на „киборга“, док руски војник иде у бој у оделу у коме су се пре 200 година борили његови далеки преци на Бородинском пољу. Изменио се само стил одела, али не и његова садржина. Иста је обућа (ципеле и чизме), исте панталоне, исте кошуље и јакне. Због тога не чуди интересовање руководства војног ресора за француску опрему FELIN. Постојеће стање је т ужно и парадоксално, обзиром на чињеницу да је управо по питању заштите и оптимизације униформе савременог војника домаћа

научна мисао увек била изнад светског нивоа. Већ се полако заборавља да су панцирно одело први почели да носе тенкисти у СССР. Ти панцири с у били тешки и неудобни, али су спасли живот хиљадама војника у Авганистану. САД и друге земље НАТО-а су после детаљног проучавања искуства Совјетске армије у Авганистану такође пожуриле да своје војнике опреме панцирима.

  в ?

Она је лепша од униформе војника САД, а по садржини ништа није лошија. Има комбиновану и издиференцирану заштит у. Витални органи су покривени специјалним челичним, титанијумским

   в  в           -362 „в “,

        в „ “.

или метално-керамичким панциром, у зависности од функције. Широко се користи и синтетичка заштита. Уобичајени шлем је замењен шлемовима различите конфигурације, који ће такође бити од различитих материјала: композита, титанијума и челика. Нови шлемови спасавају главу од пројектила који као од шале пробијају стари шлем. Остварени ниво заштите у пројект у „Ратник“ је такав да се војник не мора бојати чак ни снајперског метка који пробија оклоп. Моћна опрема тешка 25 kg врло је удобна за ношење, а по потреби се за трен ока може одбацити једним покретом руке.

 в   2015.   в 

Руски тенкови ће до 2015. сачувати водеће позиције на светском тржишту наоружања, саопштава Центар за анализу светске трговине оружјем. То је чисто руски изум. Разрадио га је самоуки талентовани конструктор Денис Салахов. Иначе, панцирни прслук припадника ратне морнарице представља



 „в“

Русија ће до 2018. направити нову тешку интерконтиненталну балистичку ракету (МБР), изјавио је генерал-пуковник Сер-

прави ноу-хау. Стручњацима је, наиме, пошло за руком да направе прслук који је истовремено и панцирни и спасилачки. Ако морнар у овом прслуку падне са брода у воду, неће потонути. Остварени ниво заштите Војник у новој ратној у пројек ту „Ратник“ је такав опреми ће имати мода се војник не мора бојати деран и добро заштићен чак ни снајперског метка систем везе, навигације који пробија оклоп. Извор: Росијска газета и навођења на циљ, и још много тога. На опреми је уграђен уређај који одређује координате Модул има бежични пренос видео снимвојника уз помоћ система ГЛОНАСС ка на монитор. Узгред, у француској и GPS, што пружа могућност оријен- опреми FELIN видео снимак се од нитације и навођења на циљ, као и дру- шана кабловима преноси на индикатор гих практичних прорачуна. Наравно, визира. положај војника на бојном пољу аутоматски се одашиље у командни пункт, „Ратник“ је до зуба наоружан електротако да војник практично не може да ником. Она ће војнику Руске Федерације „нестане“. омогућити да постане део јединственог ратног система којим се управља по најНаоружање у садашњој фази обу хвата новијим мрежно-центричним (networkнајновију верзију аутомата Калашњи- centric) технологијама. ков са минобацачем испод цеви, ноћним и топлотним нишаном који, по речи- Опрема „Ратник“ и аутомати нове генема конструктора, нема премца у свету, рације, прилагођени тој опреми, били су као и видео-модулом који омогућава изложени на прошлогодишњем аеромипаљбу из заклона или иза ћошка, без тингу МАКС-2011. Сада је дошло време извиривања. ��а их војска тестира.

геј Каракајев, командант Стратешких ракетних јединица. Руководство Министарства одбране РФ је раније најавило да ће, уколико САД не одустану од својих планова за постављање система противваздушне одбране у Европи, Русија предузети контрамере, и између осталог ће направити нову тешку ракету на течно гориво. Тада званично није био саопштен датум завршетка радова на стварању МБР. Међу тим, у понедељак је генерал-пуковник Сергеј Каракајев, командант Стратешких ракетних јединица, изјавио да је „израда ракете у току“ и да ће она „бити завршена 2018“. Нова ракета ће заменити тешку балистичку ракету Р-36М2 „Војвода“, познату у целом свету, а на Западу познату под називом „Сатана“. Све претходне руске интерконтиненталне балистичке ракете, како оне базиране на мору („Булава“),

18

тако и оне на копну („Топољ-М“, „Јарс“) имале су погон на чврсто гориво. Каракајев је у једној ранијој изјави рекао да није искључено да ће Американци развијати космички ешелон ударних средстава противракетне одбране, јер се у САД интензивно обављају одговарајући научноистраживачки и експериментално-конструкторски радови. Може се десити да постојеће руске интерконтиненталне балистичке ракете мањих димензија са погоном на чврсто гориво не буду довољне за пробијање такве противваздушне одбране. По његовом мишљењу, у тој ситуацији је боље развијати нову ракету на течно гориво са почетном масом око 100 тона, која ће у односу на своју претходницу на чврсто гориво имати далеко боље показатеље по тако важном питању као што је однос стартне масе и корисне носивости. Таква интерконтинентална балистичка ракета може да се лансира само из укопаног ракетног силоса 19




  2012.

  2012.

„ “ “   в в в в      

орији Евенкије у Краснојарском крају и удаљена су 90 km једно од другог. Треба ли доказивати да ће од ових пројеката развоја структ уре транспорта нафте имати користи и источносибирски регион, са његовим специфичним климатским условима? Познато је да се појачањем интензитета експлоатације покреће развој читавих градова. Осим тога, рецимо, паметно и координирано коришћење инфраструкт уре и логистике Верхњечонског налазишта смањиће трошкове индустријализације и убрзати увођење у експлоатацију недавно откривених налазишта на лиценцираном земљишту „Росњефта“ у Иркутској области.

:  в,  

,,

осњефт“ је коначно саопштио да су почели преговори о куповини акција British Petroleum од компаније ТНК-ВР. Тема која је толико интригирала играче енергетског тржишта и медије најзад је добила своју званичну верзију, али су многа питања и даље остала отворена. Како ће се ширење пословања компаније касније одразити на енергетску безбедност Русије? Шта ће бити са нашим налазиштима која су до сада експлоатисана „са пола снаге“? Какву корист, на крају крајева, има држава од ове трансакције? Пре свега треба истаћи да ова трансакција, ако до ње дође, неће бити само обична трговина, него и одраз објективног стања на тржишту. „Росњефт“ и његови менаџери имају искуство и квалификацију за управљање крупним активама, и што је најважније, кадри су и спремни да их проширују. Ако трансакција буде реализована, биће то врло моћан импулс за експлоатацију, прераду и пласман нафте и гаса, а и акционери ће, наравно, остварити добит захваљујући новим активама у свом инвестиционом портфељу. Најважнији ефекат ће свакако бити чвршћа улога Русије на светском енергетском тржишту. Није мала ствар када једна државна компанија, која је толико 20

крупан играч на тржишту, стекне такав економски потенцијал у сфери експлоатације, прераде и транспорта. Ако се трансакција оствари, биће то јединствен случај, јер ће се производне и друге могућности компаније ТНК-ВР органски уклопити у разгранату инфраструктуру „Росњефта“, или прецизније речено, одлично ће допунити инфраструкт уру која је и сама веома разграната. Ово ваља детаљније размотрити. Пре свега, активе компаније ТНК-ВР, на пример у Оренбуршкој области, већ сада се

„“  в   в    в,   50%      -BP     в  . интензивно користе у инфраструкт ури за прераду гаса „Росњефта“ у Самарском региону. Даљи заједнички развој постојеће инфраструкт уре може донети само корист, која ће се огледати у смањењу трошкова прераде и транспорта гаса. Поред тога, уједињавање напора и компетенција у експлоатацији нафте омогућиће да

:  

„Росњефт“ је коначно саопштио да су почели преговори о куповини акција British Petroleum од компаније ТНК-ВР. Тржиште очекује стапање двеју моћних структ ура које диктирају светску енергетску политику.

се прецизније оцени и боље искористи потенцијал ове најстарије нафтоносне територије Русије. Узгред, паметно удруживање снага у Јамало-Ненецком аутономном округу такође би допринело отварању нове странице у развоју гасних актива. Без удруживања нема развоја, што значи да нема ни будућности, а нови пројекти су реално остварљиви. На пример, удруживање могућности које обе компаније имају у Краснојарском крају и Ирку тској области допринело би смањењу трошкова и рокова реализације. Само потенцијал Ванкорског налазишта довољан је да обезбеди оптимално решавање питања материјалне и техничке подршке, прилива персонала, ангажовања квалификованих уговорних организација и утилизације пропратног нафтног гаса у оближњим налазиштима Сузунском и Тагулском. Тиме би се убрзало и њихово увођење у индустријску експлоатацију. Удруживање ће омогућити смањење трошкова индустријализације и знатно убрзати увођење у експлоатацију још два налазишта, Јурупчено-Тохомског и Кујумбинског, која се налазе на терит-

Русија, као веома крупан играч на светском тржишту енергената, има шта да понуди својим потенцијалним партнерима. „Росњефт“ је већ најкрупнија јавна компанија на свету, а са 50% акција у компанији ТНК-BP постаће потпуно недостижна за своје најближе конкуренте. Ова трансакција ће јој омогућити да увећа доказане залихе нафте (према

методици SEC) за око 20% (са 14,3 на 17-18 милијарди барела). Такви су прорачуни аналитичара. Ради поређења, залихе „Лукојла“, најближег конкурента „Росњефта“, сада износе 13,4 милијарде барела. Даље, у случају реализације трансакције, дневна експлоатација „Росњефта“ ће порасти са 2,4 на око 3,3 милиона барела нафте. Данас, на пример, British Petroleum експлоатише 2,3 милиона, а ExxonMobil 2,2 милиона барела. Уосталом, инвеститори су већ оценили све ове могућности: кад су се појавиле гласине о томе да руска компанија купује акције British Petroleum од компаније ТНК-ВР, акције „Росњефта“ на берзи ММВБ (Московска међубанкарска девизна берза) и РТС (Руски трговински систем) поскупеле су за 1,2%, тј. на 200,62 рубаља по акцији. Другим речима, капитализација компаније је достигла 2,12 билиона рубаља, док су се индекси ММВБ и РТС истовремено спустили отприлике за 0,3%. Према томе, тржиште је потпуно спремно за стапање двеју моћних структура, које диктирају светску енергетску политику.

в   „“        :  в,



вропска комисија тврди да је руска гасна компанија прекршила 102. члан Уговора о функционисању Европске уније тиме што спречава развој јединственог гасног тржишта у државама-чланицама ЕУ и омета диверсификацију испоруке гаса. „Гаспром“ се такође оптужује за формирање неправедних цена, јер их везује за цену нафте. Према тврдњи Европске комисије, „Гаспром“ крши европско законодавство, по коме једна компанија не може истовремено да се бави експлоатацијом, прерадом и испоруком енергената. Такође, према такозваном трећем енергетском пакету, велике корпорације треба да омогућавају локалним предузећима приступ инфраструктури за транспорт гаса.

Европска комисија је покренула антимонополску истрагу против руске гасне корпорације. У случају да кривица „Гаспрома“ буде доказана, прети му казна у висини од 6 милијарди долара. У Европској комисији је речено да за овакву врсту истраге не постоје рокови, и да они варирају у зависности од конкретног случаја. Сам „Гаспром“ се за сада уздржава од коментара. Званични представник компаније Сергеј Купријанов само је саопштио да нема никакве информације о покретању било какве антимонополске истраге. Додуше, руски експерти сумњају да Европска комисија намерава да спрове-

де истрагу до краја. „Све оптужбе које је Европска унија упу тила ‘Гаспрому’ очигледно су политички мотивисане и прилично натегну те. Смешно је оптуживати Гаспром за спречавање стварања јединственог гасног тржишта или везивање цене гаса за цену нафте. То везивање цена су смислили управо Европљани, тај систем није руски проналазак. Што се тиче јединственог гасног тржишта, какве „Гаспром“ има везе са тим? Ако хоћете 21


јединствено гасно тржиште, онда градите нове гасоводе, повезујте балтичке земље са Европском унијом, повезујте Западну Европу са Источном Европом“, изјавио је Константин Симонов, директор Фонда за националну енергетску безбедност. Главни задатак те истраге је да се ослабе позиције „Гаспрома“ уочи нове рунде преговора о испоруци гаса у Европу, уверен је председник Руског ��асног савеза Сергеј Чижов. „Гаспром“ ипак не би требало да занемари оптужбе Европске комисије, сматра немачки политиколог Александар Рар. „Треба имати у виду да је на гасном тржишту Европе дошло до великих промена. Мислим да ‘Гаспром’ то није одмах схватио. Руси су мислили да ће и даље бити као ранијих година, да ће са Европљанима увек моћи да се договоре. ‘Гаспром’ мора да нађе нове методе рада са Европљанима“, рекао је он. Руска компанија би требало озбиљно да схвати оптужбе Европске комисије, с тим



  2012.

  в    в  в   в 

   вв      .  вв       в в,      . што треба имати у виду да се ту никако не ради само о финансијским губицима, сматра Виталиј Крјуков, аналитичар инвестиционе компаније „Капитал“. „Може се догодити да за компанију не буду главни проблем новчане казне, него преиспитивање фундаменталних основа склапања уговора, на пример формулисање

цена и основа за њихово израчунавање“, подвукао је експерт. Ово није први пут да Европска комисија има примедбе на рад руске гасне корпорације. У септембру 2011. инспекција је проверавала представништва за испоруку гаса у десет земаља Централне и Источне Европе. Тада је „Гаспром“ био осумњичен да приликом испоруке гаса овим државама крши законе о конкуренцији. Међу тим, на тим инспекцијским проверама се све и завршило. Ако кривица „Гаспрома“ буде доказана, прети му казна у висини од 10% од годишње зараде у Европској унији, а то је 6 милијарди долара. Највећа сума којом је Европска комисија до сада некога казнила због кривице, утврђене током антимонополске истраге, износила је 1,5 милијарди долара. Толико је платио Intel за нелојалну конкуренцију компанији AMD на европском тржишту.

:  в, 



уски научници најавили су почетак рада на суперкомпју теру од 10 петафлопса. Пројекат ће обезбедити Русији место међу десетак земаља које имају најмоћније рачунарске системе. Руска академија наука (РАН) најавила је почетак израде најмоћнијег домаћег рачунарског система од 10 петафлопса (десет милиона милијарди операција у секунди). Пројекат је процењен на 2 милијарде рубаља (63 милиона долара). Планирано је да се прва два дела суперкомпју тера са по 2 петафлопса заврше до краја године, а током 2013. би требало да се заврши склапање целог система. Када би таква машина била створена у овом тренутку, била би једна од три најмоћнија компју тера на свету, али када буде завршена вероватно ће се наћи тек

   

(У припреми текста коришћени су материјали издања „Комерсант“, „Комерсант-ФМ“ и „RBC Daily“)

: AP

в  в  „“ в в в      в   в    в   

22

  2012.

међу десетак најмоћнијих рачунарских система, речено је у академији наука. Али ће зато овај рачунар бити један од најекономичнијих на свету, јер ће претендовати на друго место рејтинга „Green 500 supercomputer“, по коме се рачунари рангирају полазећи од количине електричне енергије потребне за обављање фиксног комплекса задатака (на првом месту ове ранг-листе је IBM-ов рачунар BlueGene/Q). У трку рачунарских система Русија се укључила 2009. по налогу тадашњег шефа државе Дмитрија Медведева. Управо он је поставио задатак да се достигне Запад у производњи суперкомпју тера, јер без њих Русија неће моћи да ствара „конкурентне производе који би били добро прихваћени од стране потенцијалних купаца“. Неки експерти, међу тим, не верују да суперкомпју тери који се такмиче за високо место на ранг-листи могу реално да допринесу решавању важних стратешких

задатака наше земље. По мишљењу Леонида Черњака, уредника часописа „Отворени системи“, такав рачунар најчешће ефикасно решава само један задатак, а то је управо тест ефикасности у програму Linpack који се користи за састављање ранг-листе суперкомпју тера „топ-500“. „Често се испоставља да уопште не постоји реалан задатак који би могао да искористи рекордну брзину, тако да суперкомпју тер углавном решава гомилу ситних задатака који би се могли решавати и на слабијим рачунарима“, каже уредник „Отворених система“.

  „в“     

 40    



: AP



Корисници домаћих суперкомпју тера се не слажу са таквим ставом. Они сматрају да су ти системи корисни за науку, индустрију и уопште за нашу земљу. „Руска реч“ је већ писала о Нуклеарном центру у Сарову, који планира да користи суперкомпју тере домаће израде у свом основном послу: пројектовању и одржавању нуклеарног арсенала Русије. „На суперкомпју теру ‘Ломоносов’ одбрањено је четири докторске и преко 40 кандидатских дисертација“, објашњава Владимир Војеводин, заменик директора Научноистраживачког рачунског центра Московског државног универзитета „Ломоносов“. „Сваки тај рад представља неко фундаментално достигнуће. Може се навести и много примењених области у којима су урађени важни прорачуни. На пример у сфери екологије урађени су прорачуни утицаја човека на вечно смрзну то тле у наредних 50-100 година.“ 23


в

  2012.

  2012.

‚‚    !‘‘ Доскорашњи амбасадор Руске Федерације у Србији, Александар Конузин, у ексклузивном интеревјуу за „Руску реч“ говори о руско-српским односима и резултатима свог мандата. што је модернизација српске железнице са могућношћу да се тај посао заједнички настави и у суседним земљама. Капитал руских банака проширује сферу своје примене. Руски мали и средњи бизнис такође стиже у Србију. Успостављају се контакти са руским регионима, итд. Велики број Срба ради и послује у Русији. : 

Активирање економске сарадње праћено је контактима руководстава двеју земаља. Званична посета Д.А. Медведева 20. октобра 2009, у току које смо заједно славили 65-годишњицу ослобођења Београда од немачких фашиста, као и боравак В.В. Пу тина у српској престоници у марту 2011, представљају важне догађаје у савременим политичким односима двеју земаља.



 

 : . ,    -    2008.  2012,     в            ?

Александр Конузин: Ја видим тај период као важну фазу продубљивања рускосрпских односа. Заиста, у том периоду су споразуми у сфери енергетике усаглашени, потписани и почели су да се реализују. Енергетика је постала приоритетни правац билатералне сарадње. У привреду Србије инвестиране су стотине милиона евра. Зацртани су нови вектори као 24

Истовремено су јачале и културне везе, размене у сфери образовања, као и непосредни контакти руских и српских градова, друштава, школа и људи. Русија и Србија су постале ближе једна другој.  : в         в ,                  в  ?   

   в        ?

Александр Конузин: Имамо огроман потенцијал за продубљивање сарадње. Сада се отварају реалне могућности да се он реализује не само на речима, него и на делу. У току сусрета у Сочију 11. септембра ове године председници В.В. Путин и Т. Николић размотрили су широк спектар питања везаних за билатералне односе. Разговор је био врло конкретан и постигнут је принципијелни договор, а издати су и укази за његову реализацију у пракси. Очекујем да ће се у најскорије време појавити опипљиви резултати.  :                         ?

Александар Конузин: Веома бих желео да се ти односи развијају хармонично, да буду достојан наставак дубоких вековних веза између Руса и Срба. Желео бих да редовни политички контакти буду праћени енергичном и свеобухватном економском сарадњом, да се обогађујемо колоритом култура које красе наша два самосвојна словенска народа, да заједно развијамо иновационе пројекте попут Руско-српског хуманитарног центра, да непосредни контакти међу нашим људима постану уобичајени у њиховом животу.  :    в                в        в       в в,     в         ­ .      в   €?

Александр Конузин: Ја не мислим да односе међу државама треба градити по логици „или-или“. Искуство показује да формуле које немају алтернативу воде у ћорсокак. Треба у потпуности искористити погодности свестране сарадње и извесне постојеће предности тамо где је то могуће, али не на штету других. Такву тактику треба ускладити са јасном националном стратегијом.  :             в   в в .  ,       ?             в    ?

Александар Конузин: То је за мене болно питање. Свим силама сам се трудио да допринесем јачању културне размене и уопште очигледнијем присуству Русије у тој сфери. Нешто је и постигну то. Повећан је број руских стипендија за српске студенте. Трудили смо се да задржимо позиције руског језика. Покренули смо низ медијских пројеката. Све је то мало, споро се напредује у тој области. У Србији постоји непресушно интересовање за друштвени и интелектуални живот у Русији. Поновно увођење преноса вој-

           . в вв          в   ,    ,   

.  в    . них парада на Црвеном тргу изазвало је велико одушевљење. Ретк�� ТВ серије постају догађај у српском друштву. Старе совјетске филмове многи гледају са сузама у очима. „Руска реч“ изазива живо интересовање. Ситуација може да се промени и треба је мењати. Мислим да ће предстојећи велики билатерални економски пројекти у Србији доприносити позитивним променама.  :      в   ..  ,   13,5   (   в ). ­      в     „    в  “. €  : „  ‚      ƒ           ‚?“  „…    ‚ ‚

   в   : в      

    ?          в    в  в?   : в       в-      в .             .                  в   вв .         в  в.         .        

                  .    в  в,  в  в.         в.     в,  вв!

в  в    ?“. …      в   ?

Александар Конузин: Осећања на конференцији су била противречна. Са једне стране, тамо су се окупили пронатовски настројени политичари, експерти и НВО (људе друкчијих схватања нису ни пуштали уну тра), и они су развијали две теме: Русија као главна глобална претња међународној безбедности и НАТО као гарант безбедности у свету. Са друге стране, никога није било брига што су се снаге НАТО-а заједно са приштинском полицијом спремале да силом заузму прелазе на административној линији између Косова и Централне Србије, и што су хиљаде породица косовских Срба биле у животној опасности. Ја нисам могао да будем равнодушан према таквој атмосфери, јер сам знао да огромна већина Срба има потпуно друкчије ставове. Што се тиче отварања војне базе у Нишу, нико није постављао такав циљ.

 :  в          в  ?

Александар Конузин: Срби су народ са богатом историјом, културом и традицијом. Чини ми се да су се последњих година уморили услед систематских притисака, а често и отворених уцена споља, јер нису имали адекватан одговор. Људи су се окренули решавању тешких проблема свакодневнице. И ми смо у Русији 90-их година имали такав период. Последњих недеља ситуација у Србији је почела да се мења. Ново руководство земље и њени грађани почели су да говоре о патриотизму, о националним интересима, о српском карактеру. То улива оптимизам. Одлазим из Србије обогаћен утисцима о лепим људима и лепој земљи. 25




 „в“

емци су надахнуће за напад налазили у музици Рихарда Вагнера, фиреровог омиљеног композитора. Вагнер је био један од идола нацизма. Његова мрачна и величанствена музика потпуно је одговарала идеји реванша и култу расе и силе који је тих година доминирао у немачком друштву. Вагнерове монументалне опере и патос његових ремек-дела „Тристана и Изолде“, „Прстена Нибелунга“, „Рајнског злата“, „Валкире“, „Зигфрида“, „Сумрака богова“ и уопште величанственост његове заносне музике – све је то глорификовало космос германских митова. Вагнерове мелодије биле су свечане фанфаре Трећег рајха, који је за свега неколико година покорио народе Европе и закорачио на Исток. Све је то свакако знао и Шостакович. Он је по Вагнеровој музици доживљавао немачку инвазију као злокобни победоносни ход тевтонских витезова, и тај свој осећај генијално је оваплотио у музичкој теми инвазије која прожима читаву Лењинградску симфонију. За одговор на инвазију Шостакович је изабрао тему Отаџбине, тему словенског лиризма, која у својој кулминацији рађа тако моћан талас, да он својом силином укида, сатире и одбацује вагнеровску вољу. Седма симфонија је одмах после првог извођења снажно одјекнула у свету и доживела потпуни тријумф. И музичко бојно поље остало је у руским рукама. Генијално дело Шостаковича, заједно са песмом „Свештени рат“, постало је симбол борбе и победе у Другом светском рату, који се у Русији зове Велики отаџбински рат. Дмитриј Дмитријевич Шостакович је 16. септембра 1941. наступио на лењинградском радију: „Пре сат времена сам завршио партитуру двају делова велике симфоније. Ако ми пође за руком да добро напишем остатак, тј. да завршим трећи и четврти део, онда ће то дело моћи да се назове Седма симфонија. Зашто ово говорим?“, питао је композитор. „Говорим да би сви који ме сада слушају знали да живот нашег града нормално тече. Свако од нас је сада на свом ратном дежурству... Драги совјетски музичари, моји много26

  2012.

  2012.

      в в      Пре 70 година,  в     у августу 1942, у опкољеном Лењинграду изведена је Седма симфонија у Це-дуру Дмитрија Шостаковича, која је касније добила назив „Лењинградска“. Тај догађај открива једну важну црту руске борбе у Другом светском рату. То је отпор руске културе, то је борба против агресије на највишем ду ховном нивоу – на нивоу музике. бројни саборци, пријатељи! Не заборављајте да нашој уметности прети велика опасност. Бранићемо нашу музику, радићемо часно и пожртвовано...“ Прва три дела симфоније написана су у кући „Бенуа“ на Каменоостровском проспекту. Рад на овим деловима Шостакович је завршио у августу 1941, а 8. септембра је почела блокада града. „Са болом и поносом сам посматрао вољени град, а он је стајао опаљен пожарима, прекаљен у борбама и искушан тешким страдањима бораца. И онако суров, величанствен, био ми је још лепши и дражи. Како не волети тај Петров град, како не испричати целом свету колико је славан, колико су одважни његови браниоци... А моје оружје била је музика“, писао је касније композитор. У мају 1942. партитура је авионом допремљена у опкољени град. На концерту у Лењинградској филхармонији Симфонију бр. 7 извео је Велики симфонијски

оркестар Лењинградског радиокомитета под диригентском палицом Карла Елиазберга. Неки чланови оркестра су претходно већ умрли од глади, па су замењени музичарима који су за ту прилику били повучени са фронта. Концерт у блокираном Лењинграду постао је својеврсни симбол отпора града и његових житеља, али и сама музика је инспирисала све који су је чули. Ево шта је писала песникиња Олга Берголц о једном од првих извођења Шостаковичевог дела: „И ето, 29. марта 1942. уједињени оркестар Бољшог театра и Свесавезног радиокомитета извео је Седму симфонију, коју је композитор посветио Лењинграду и назвао је Лењинградском. „У дворани са стубовима у Дому Савеза окупили су се пилоти, писци и ударници познати целој земљи. Било је ту много бораца са Западног, Јужног и Северног фронта који су послом дошли у Москву

   в    в в в:  в      в   

:  



    

на неколико дана да се су тра опет врате на бојно поље, али су ипак одвојили време да чују Седму, Лењинградску симфонију. Окачили су своје ордење, добијено од Републике, и сви су били у својим најбољим оделима, празнично расположени, лепи и свечани. Први звуци Седме симфоније су чисти и радосни. Упијаш их жудно и чудиш се како смо ми живели пре рата, како смо само били срећни, како слободни, колико простора и тишине је било свуда око нас. И пожелиш да слушаш само ту мудру и слатку музику мира. Али изненада веома тихо почиње суво пуцкетање, суво добовање бубњева, као да бубњеви шапућу. То је још увек само шапат, али он је све неумитнији, све наметљивији. Кратком музичком фразом, тужном и монотоном, али уједно некако изазовно веселом, почињу да се допуњују инструменти оркестра. Суво добовање бубњева постаје све гласније. Почиње рат. Сада већ бубњеви тутње. Кратка, монотона и узнемирујућа музичка фраза овладава целим оркестром и постаје страшна. Музика тако бесни да се од ње не може дисати, и не може се побећи... То непријатељ иде на Лењинград. Он прети смрћу, трубе урлају и звижде. Је ли са нама готово? Па шта! Не бојимо се, нећемо одступити, нећемо се предати непријатељу. Музика бесни као махнита... Другови, ово је

музика о нама, о септембарским данима Лењинграда, пуним гнева и изазова. Са јарошћу грми окрестар, све у једној истој монотоној фрази звече фанфаре и незадрживо носе душу у сусрет смртном боју... И када већ потпуно нестаје дах од грмљавине и рике оркестра, одједном се све прекида и тема рата прелази у величанствени реквијем. Усамљени фагот се издиже изнад подивљалог оркестра, са пуно трагизма подиже увис свој ниски

„ “ „в,    !    в          ,       в .     в ‘    ’,  в    ,  в          ,  в   .             в в . ‘  в   ,         ‘     ’,          ,        .          ,  ,  в      ,      : в в     ...“  в

глас. Све друго је замукло, а фагот пева сам, потпуно сам у тој тишини... „‘Не знам како да окарактеришем ту музику’, каже композитор. ‘Можда су у њој материнске сузе, или чак осећање када је жалост толико велика да више ни суза нема.’ „Другови, ово је музика о нама, ово је наш велики бол без суза, бол због наших ближњих, због бранилаца Лењинграда који су погинули у биткама на прилазима граду, који су пали на његовим улицама и помрли у полу тами његових зграда... „Ми одавно више не плачемо, јер наша жалост је већа од суза. Жалост је убила у нама сузе, али није убила живот у нама. О томе говори Седма симфонија. Њен други и трећи део такође су написани у Лењинграду. То је прозрачна, радосна музика, пуна опијености животом и дивљења природи. И то говори о нама, о људима који су научили да на нов начин воле и цене живот! И јасно је зашто се трећи део стапа са четвртим: у четвртом делу се тема рата понавља усплахирено и изазовно, а затим одважно прелази у тему скоре победе, и музика опет слободно хучи, и незамисливу снагу добија њено тријумфално и страховито, готово окрутно ликовање, које буквално потреса сводове дворане. 27




  2012.

  2012.

У Русији је одувек најважнија била битка за летину. Она је почињала много пре сазревања класја, још за време орања. Највише народних обичаја и знамења повезано је са припремом за жетву.

    

повске посластице свако ју тро су сервиране на сто генералног гувернера Москве.

в , в   в  Пре почетка орања становници села су се окупљали и бирали између себе онога ко ће да заоре прву бразду. Увек се гледало да то буде мушкарац средњих година, породичан човек који мало пије и није сиромашан, да би и летина била богата. „Исто тако је уочи сетве цело село одређивало ко ће да баци прво семе. Одабрани сејач је обавезно носио у поље зрневље из последњег снопа прошлогодишње летине, комадиће хлеба и освештана јаја, обојена у црвено“, прича Марина Очкова, кустос Музеја хлеба у Измајловском 28

кремљу у Москви. „Јаја су закопавана на крају њиве, а комадићи хлеба и зрневље разбацивани су по осунчаној ораници.“ Да би жито родило, на њиву је стављана испечена погача, која се крајем радног дана обавезно давала коњу да поједе. Пре убирања летине бирала се жена која ће да пожање прво класје. На жетву се гледало као на својеврсни порођај мајке земље, тако да су јој у томе помагале жене, а не мушкарци. Изабрана жетелица би пожњела и увезала прва три снопа и тек после тога је жетва могла да протиче брзо и без губитака. У почетку се користио природни квасац, од ражи, овса и, наравно, хмеља. Прво-

битно је хлеб био пљоснат као лепиња, а касније је добио облик погаче. Дуго се по селима пекао само црни хлеб од ражаног брашна. Бели хлеб, од пшеничног брашна, у сеоској кући пре 18. века је био реткост.

в,   „“           Почетком 19. столећа из села Кобељево у Калушкој губернији дошао је у Москву бивши кмет Максим Филипов и почео да „торбари“, тј. да пече колаче и переце и да их продаје по кућама. Касније је он постао оснивач чувене руске пекарске династије.

„Развој пекарске индустрије у Русији свакако је везан за легендарно презиме Филипов“, прича Марина Очкова. „Хлеб, хлепчићи, земичке, ђевреци, переце... Све је то Максим Филипов пекао, али са дршком. То је био његов изум.“ Народна мудрост каже: „Волиш хлеб из пећи? Ради, па ћеш стећи.“ Такво пециво су углавном куповали кочијаши, занатлије, чистачи и други људи са „црним“ радничким шакама. Хлеб су држали за дршку да га не прљају рукама, а кад поједу све, тако да од пецива остане само дршка, онда би је давали просјацима. Син Максима Филипова Иван постао је 1855. снабдевач Двора Његовог императорског величанства. Свеже печене фили-

:  

Према једној градској легенди, коју је описао Владимир Гиљаровски у књизи „Москва и Московљани“, земичка са сувим грожђем такође се појавила захваљујући Филиповима.

      в     в           

:  в,  „“

: LORI/LEGION MEDIA

      

„Једном је генерални гувернер Арсеније Закревски загризао слатку пекарску посластицу и у њој угледао бубу. Одмах су му довели Филипова који је на све оптужбе одговарао да то није буба, него суво грожђе“, прича Марина Очкова. И да би потврдио своје речи, Филипов сам узе онај остатак градоначелникове земичке и поједе га. Истог дана су његове пекаре у слатко тесто почеле да додају суво грожђе.

    У медењаке су наши преци почели да додају зачине (на руском „прјаности“),

отуда и њихов савремени руски назив („прјаник“). То се догодило у 13. веку, а иначе се медењаци у Русији пеку још од 9. века. Истина, у та давна времена рецепт је био друкчији. Тада је тесто за медењаке било од ражаног брашна, у њега је додаван сок од јагодастих плодова и дивљи мед, с тим што је меда било највише (готово половина смесе), отуд и назив „медењак“. „У почетку су украси ‘лепљени’ на медењаке, а касније, када су тулски мајстори измислили дрвене калупе са утисну тим шарама, појавили су се ‘штампани’ медењаци“, прича Марина Очкова. „Занимљиво је да је медењак имао удела и у образовном процесу: врло често су деца учила да читају са медењака, на којима су била утисну та слова.“ Медењак је дуго био много скупљи од хлеба, и због тога се сматрало да је имућан домаћин онај у чијој кући има медењака и за госте, и за укућане.

      в     .      в         в  15    .     в    20. в 95% вв   в   .        

    .  в,      29


в :  вв,  „“



правом се може рећи да су у Валаамском манастиру православна архитектура и ду ховност испевале химну лепоти у природи руског Севера. Велики уметници и научници 19. и 20. века долазили су овамо да осете чари северне природе и испуне се благошћу овога краја. Валаам је највеће острво истоименог архипелага Ладошког језера. Специфична геолошка грађа и географски положај чине да архипелаг има посебну микроклиму. Узрок се крије у стеновитој подлози и самом Ладошком језеру – највећем језеру у Европи.

  2012.

  2012.

:   в

    в  в          .     в,     

     в–     в          . вв                .      в          в,       „“    ,       ,           ,           , в       -   в,      в,      в     .

Монаси су у прошлости сами себи обезбеђивали све врсте пољопривредних производа: воће, поврће и месо. На острву су у топлим баштама сазревале лубенице тешке и по осам килограма и диње од три килограма. Гајили су и лековито биље, а код овдашњих лекара долазили су пацијенти чак из престонице Руске Империје. У више наврата манастир су посећивали руски цареви и чланови царског дома. Од 1842. године, када је почео да саобраћа пароброд на линији Петербург–Валаам–Сердобољ (Сортавала), почеле су и редовне посете поклоника. У дане верских празника манастирске гостионице примале су и по 4 хиљаде гостију. Посетилац Валаама може да ужива у његовим стрмим стеновитим обалама и боровим шумама. Овде су налазили инспирацију сликари Иван Шишкин, Архип Куинџи, Николај Рерих и Роквел Кент, а у 19. веку су питомци Санкт-Петербуршке ликовне академије овде сликали своје дипломске радове. Валаам су посећивали писци и песници, као на пример Фјодор Тјутчев, Николај Лесков, Александар Дима (отац), композитори Петар Чајковски и Александар Глазунов, пу тописац Николај Миклу хо-Маклај и аутор таблице хемијских елемената Дмитриј Мендељејев. 30

:  

Валаам је познат пре свега захваљујући Спасо-Преображенском мушком манастиру са величанственом црквом и звоником високим 72 метра. Око манастира и на острвима архипелага монаси су током векова оснивали скитове, градили капеле и постављали поклоничке крстове. Посебно место у историји манастира имају инжењеријске конструкције: извори на литицама, пловни канали и системи за исушивање.

      в  в  ,        „  “,            , 

  .             1900. ,     в     : в  вв         . вв     2   (50 в)  в,  в    в   .           „ “,             -   ,          в.

Поред програма стандардне једнодневне екскурзије са посетом централног манастирског комплекса, као и Васкресенског и Гетсиманског скита, гости у договору са мештанима могу да изнајме чамац за риболов, или да се по ветровитом времену провозају моторним чамцем између острва и по каналима, да се искупају и од овдашњих рибара купе мало сушене или димљене рибе. Овде је природа изузетно лепа, а вода је пуна рибе. Није чудо што су први људи дошли овамо још много пре појаве хришћанства. Зато на острву има и древних кругова, обложених камењем, и рунских натписа. Хришћанско братство се први пут помиње у изворима из 10. века, где се говори о преподобним грчким монасима Сергију и Герману, који су дошли са Истока проносећи реч Божју. Њихову улогу у оснивању монашког братства нико не доводи у пита-

ње, али зато око времена изградње првог манастира и данас постоје различита мишљења: по једнима је то било у 10-11. веку, а по другима у 12-14. веку. То није ништа необично, јер је овуда пролазила граница између Русије и шведске краљевине, тако да је ова територија често била захваћена р��тним дејствима и уништењима. У тим ратовима је нестало и житије преподобних вааламских подвижника Сергија и Германа, али су зато њихове мошти, сахрањене у храму, до данас сачуване. Поуздано се о Валаамском манастиру може говорити почев од 1407. године, када се он помиње у писаним изворима. Тада је на архипелагу већ живело око 600 монаха. У то доба манастири нису били само упоришта вере и центри просвећења, него и тврђаве на северним границама тадашње Новгородске кнежевине, а касније, када

је после похода Ивана III ова територија припојена Русији, и на границама руске државе. Валаамски манастир, међу тим, није постао тврђава у правом смислу. Почетком 17. века он и није био више на граници, али је године 1617. закључен Столбовски договор којим је цео архипелаг, заједно са манастиром, прешао у руке Швеђана. Када је 1721. године окончан Северни рат, према Ништатском мировном споразуму Западна Карелија је враћена Русији. Стрпљиво и упорно монаси почињу да обнављају стари манастир, тачније да га изнова граде. На острво се довози плодна земља за гајење воћака и јагодастих плодова. Захваљујући острвској микроклими и топлим баштама, овде почиње успешно да се гаји бостан. Обитељ доживљава процват за време игумана Дамаскина, настојатеља Валаамског Спасо-Преображенског манастира.

Он је управљао манастиром 42 године, почев од 1839, и управо он је довео на острво петербуршког академика, архитекту Алексеја Горностајева. Он је пројектовао и започео изградњу централног Спасо-Преображенског храма који може да прими 3 хиљаде верника. Манастир је чак имао и своју малу флотилу. Манастирски пароброд „Свети Никола“ вукао је по језеру сплавове и чамце са поклоницима. Узгред, до 1917. године гости су по острву могли да се крећу само пу тем, и то под присмотром монаха. Након Октобарске револуције западни део Ладошког језера са Валаамским архипелагом припао је Финској. После Другог светског рата архипелаг и западна обала Ладоге враћени су Совјетском Савезу, али за оних 30 година, колико се налазио у иностранству, манастир је опустео. У послератном периоду овде је било основано цивилно насеље, а тек 1989. године је одлучено да се манастир и неке грађевине врате Руској православној цркви. 13. децембра исте године, на дан апостола Андреја Првозваног, на острво је допу товало првих шест монаха, а 13. децембра 2005. године на старом звонику поново је одјекнуло звоно „Андреј Првозвани“, тешко преко 16 тона. Обзиром да у манастиру живе монаси, у кругу манастира мушкарци треба да буду без капе, а жене у сукњама и марамама. 31


  2012.

  2012.

        

  в в        

   



 „в“

ре 121 годину у Владивостоку је почела изградња Транссибирске железнице, најдуже пруге на свету. Ова магистрала повезује 2 дела света, 12 области и 87 градова, и дуга је 9288,2 km.

в  

Транссибирска магистрала је једна од најстаријих железничких пруга Русије. Изградња њене главне деонице дужине 7,5 хиљада km између Чељабинска и Владивостока трајала је од 1891. до 1916. Te године, после завршетка изградње моста преко реке Амур поред града Хабаровска, отворен је директни 32

путнички саобраћај између Москве и Владивостока. Пре тога су за тај правац коришћене деонице Кинеско-Источне пруге, а пу товање у једном правцу трајало је 16 дана. Изградња овако дугачке пруге за Руску Империју је била заиста важан догађај. О томе сведочи и чињеница да је на молебану поводом почетка изградње пруге прис уствовао лично престолонаследник Николај Александрович, по налогу Александра III. За изградњу Транссибирске железнице била су потребна огромна средства. Према прелиминарним прорачунима Одбора за изградњу Сибирске железничке пруге, она је коштала 350 милиона рубаља у злат у.

У завршетак овог грандиозног пројекта поред материјалних средстава уложени су и невероватни људски напори. Изградња Транссибирске магистрале реализована је у суровим природним и климатским условима. Готово на свим деоницама траса је грађена по ненасељеним беспућима непроходне тајге. Транссибирска магистрала прелази преко многих река и језера, укључујући Волгу, Иртиш, Об, Јенисеј и Амур. Сваки пут су радници морали да подижу чврсте железничке мостове. Нарочито је тешка била деоница око језера Бајкал, где су морале да се минирају литице, пробијају тунели и граде пратећи објекти у кланцима планинских река које се уливају у Бајкал.

Сви радови с у обављани ручно, уз примену примитивних оруђа: секире, тестере, лопате, пијука и колица. И поред тога, сваке године је грађено око 500-600 km пруге. Чим су возови кренули Транссибирском магистралом, одмах је постало јасно колико велики значај има ова пруга за развој привреде и колико она доприноси убрзавању и увећању промета робе. Ипак, капацитет пруге није био довољан, нарочито у време рата. Касније је брзина кретања возова повећана, колосек је побољшан и модернизован, а привремени дрвени мостови замењени с у чвршћим и поузданијим.

: ELENA SENAO, FERRAN MATEO

 

Неки возови и вагони који путују од прве до последње станице „Транссиба“ претендују на звање рекордера. На пример, до маја 2010. Транссибирском пругом је саобраћао воз на најдужој релацији на свету: од Харкова до Владивостока. Био је то воз бр. 53/54. Његова композиција је преваљивала 9714 km пруге за 174 часа и 10 минута. Сада он пу тује до станице Уфа, али су задржани вагони у којима нема преседања. Вагон у коме се без преседања преваљује најдужа релација на свету данас саобраћа од Кијева до Владивостока и прелази 10.259 km за 187 часова и 50 минута. Растојање од Москве до Владивостока најбрже прелази путнички воз бр. 1/2 „Русија“. Он пређе „Транссиб“ за 146 часова или готово 7 дана и ноћи. Овај воз у просеку годишње превози 200 хиљада путника и с правом га зову „главни воз у земљи“. Прва композиција на овој линији

почела је да саобраћа још у време изградње Транссибирске магистрале и освајања Сибира и Далеког Истока. Било је то 1903. године, када магистрала још није била завршена. Савремени воз „Русија“ кренуо је на своје прво путовање 30. септембра 1966. Вагони су више пута реновирани и фарбани у другу боју. Најпре с у били боје вишње са великим металним словима, затим црвене, па боје малине, па зелене, а почев од 2000. вагони воза „Русија“ фарбају се у боје руске заставе са обавезним рељефним Државним грбом Руске Федерације. Возови на линији Москва-Владивосток крећу са Јарославске железничке станице у Москви, где су, као и на одредишту, тј. у Владивостоку, постављени специјални километарски стубови са обележеном дужином магистрале: „0 km“ на једном крају и „9298 km“ на другом.

„“    в ,        в     .     „“    вв .  , 2002.      в   .  „“  в в 100     .

:   / RUSKAREC.RU

в

33




  2012.

  2012.

  

       

    в в  в

У Лондону су завршене Параолимпијске игре 2012, на којима је руска екипа заузела друго место у укупном пласману. Овога пу та је Русија освојила двоструко више златних медаља него на прошлим Играма.



епуних месец дана после затварања Олимпијских игара у Лондону завршена су и такмичења параолимпијаца. За четири године, колико је прошло од Параолимпијаде у Пекингу, руски спортисти су остварили невероватан напредак, освојивши готово двоструко више награда. Златних медаља је освојено тачно два пу та више (36 у Лондону, 18 у Пекингу), што је омогућило Русији да заузме друго место у укупном пласману. По укупном броју свих медаља руски спортисти су препустили друго место домаћину такмичења, који је освојио 120 медаља. Прво место по свим показатељима као и раније заузимају Кинези, који су и овога пу та показали фантастичан резултат: 95 златних медаља, 71 сребрна и 65 бронзаних. „Уочи Параолимпијских игара нисмо обећавали златне медаље, само смо поставили себи циљ да направимо корак напред“, рекао је Владимир Лукин, председник Параолимпијског комитета Русије. После претходних Игара у Пекингу одлучили смо да се потрудимо да дођемо у сам врх параолимпијског спорта. И постигли смо тај циљ. А наравно, направили смо и корак напред.“ Руска пливачица Оксана Савченко постала је петострука шампионка, победив34

ши у тркама на 50 m краул, 100 m леђно, 200 m мешовитим стилом, 100 m краул и 400 m краул за слабовиде. Треба нагласити да је у свим овим дисциплинама 21-годишња Рускиња поставила нови светски рекорд. Сада у њеној колекцији има укупно осам златних медаља, јер је три већ освојила у Пекингу. Носилац заставе руске репрезентације, атлетичар Алексеј Ашапатов, постао је шампион у бацању диска и кугле у колицима. Двоструки шампион из Пекинга-2008. освојио је златну медаљу у бацању диска, поставивши нови светски рекорд – 60,72 m. Рус је у такмичењима сакупио 1043 поена, што је било недостижно за Чеха Ростислава Полмана, који је освојио сребро. У бацању кугле Ашапатов је поставио нови параолимпијски рекорд од 16,20 m – пола метра више од Пољака Јануша Рокитског.

   в     в     .      в   2002,       в   –         ,         

             .

Две медаље је освојио и атлетичар Фјодор Триколич. Рус је победио у трци на 100 метара за слепе, постигавши најбољи резултат у каријери: 10,81 s. Поред тога, Триколич је био други у трци на 200 m, у којој је такође поставио лични рекорд – 21,81 s. Та медаља је била стота у колекцији репрезентације Русије на Играма 2012. Руски параолимпијци постали су и шампиони лондонског такмичења у фудбалу, победивши у финалном мечу репрезентацију Украјине. Ниједна страна није попуштала, иницијативу је преузимао час један, час други тим. Утакмицу је одлучио једини погодак, који је пред сам крај првог полувремена постигао Едуард Рамонов. Треба истаћи да су Руси на пу ту ка злату показали изванредну игру и победили све противнике. У групној фази руска екипа је „разбила“ Аргентину са 8:0, а затим са истим резултатом и репрезентацију Холандије, да би у полуфиналу наши спортисти победили Бразилце са 3:1. „У целини смо наступили успешно, и то је знак да наш дугогодишњи рад доноси резултате“, рекао је председник Параолимпијског комитета Русије. „А резултати говоре да смо на добром пу-

: REUTERS / VOSTOCK-PHOTO

: в , gazeta.ru

ту. Међу тим, наш главни задатак није освајање медаља, него корист коју од тога има наша земља и сви људи који живе у Русији.“ Лукин је нагласио да Русија и поред великог скока нема намеру да се зауставља у своме напредовању. „Имамо и јаке, али      в в       „Russia Beyond the Headlines“,   „  “  в.  в     в   в: Le Figaro, ƠƽƹǀLJƿƺǍƹt5IF%BJMZ5FMFHSBQI ƆƻljǒǍƹ ƤƽǒǗƹǀǒƄƹt4àEEFVUTDIF;FJUVOH ƊƻǑƹǏǍƹ t&M1BÓT ƧdžƹǀǒƄƹt-B3FQVCCMJDB ƏǗƹljǒƄƹ t-F4PJSǒ&VSPQFBO7PJDF ƤƻljǖǒƄƹtƞƿǑƹ  ƤƿǖƹƽƺǍƹtƛƼljǒǗǒǍƹǒƉƻƼdžƼljǒǗǒǍƹ ƇƽDžǒƄƹ t5IF8BTIJOHUPO1PTUǒ5IF/FX:PSL5J NFT Ƈƅƞt5IF5JNFTPG*OEJBǒ5IF&DPOP NJD5JNFT ƏǀNJǒƄƹt.BJOJDIJ4IJNCVO Ƌƹdžƹǀ

и слабе стране“, подвукао је он. „Добри смо у пливању и атлетици, а први пут су сада мушкарци показали одличан резултат у стреличарству. Међу тим, постоје дисциплине у којима смо тек почели да се развијамо, зато и наступамо на Параолимпијади у 12 од укупно 20 дисциплина.“

Наравно, данас није једноставно такмичити се са Кином. Њена надмоћ у овом тренутку делује заиста импозантно. Али свакако нас радује напредак Русије. А скок који је остварен у Лондону, као и долазак у сам врх светског спорта, обавезује одговорне људе и улива самопоуздање спортистима.

t$IJOB#VTJOFTT/FXT Ƣǒǀƹt4PVUI$IJOB .PSOJOH1PTU Ƣǒǀƹ ƓƼǀǖǍƼǀǖ t-B/BDJPO  ƅƽǖƻǀǗǒǀƹt'PMIBEF41BVMP Ƥƽƹnjǒljt&M 0CTFSWBEPS ƥƽƿǖǁƹƄ

HFPQPMJUJLB!TCCST XXXHFPQPMJUJLBST

      RBTH: &%*503!364,"3&$36 ƆǒǐƻǒǀNjƼƽǑƹLJǒƄƹǀƹIUUQ364,"3&$36

  в,    

„“         „   ...“   :   1/4, 11 000   /: +381 11 3808 912, 381 11 2404364

 ,    в   в   

 ,  ,  в      - в, в- ­   €в- ­   „  “


ƒ„„: …„‚‚  

     ruskarec.ru

‚в     в     в      

 -          ( ).      ,    в     в ,    в          в  в    в ,     в       в    .  

    в       в       ,  в  ,   ,   в  в  в     в .   ,        ­  в   в  ,       в        €    ,     .


Русија и Србија (октобар 2012.)